Не памти се да је нека посланица Српске Православне Цркве (коју често погрешно називају Патријарховом, иако је он не потписује сам, већ са свим архијерејима Српске Православне Цркве) доживела толико изразито критичких опсервација у делу српског медијског простора који би се, условно говорећи, могао окарактерисати као лево-либерално-прозападни, као што је то случај са овогодишњом васкршњом посланицом. Стога тема те критике заслужује аналитички осврт, који би на првом месту обухватио сажету ретроспективу медијске слике Цркве обликоване на овим просторима у последњих неколико деценија. Такво уводно сагледавање ће нам помоћи да јасније уочимо шири контекст и неке важне закономерности, а потом и да апострофирамо оно што је прећутано у мајским медијским нападима усмереним ка патријарху Порфирију.

*

Пре нешто мање од једне деценије објављен је зборник под називом Штампа и Црква 1960 – 1990, аутора Душана Н. Петровића, некадашњег ректора Карловачке богословије. Прота Душан је, попут вредне пчеле, у том зборнику сакупио изабране чланке о Цркви који су се у штампи појављивали у време самоуправног социјализма. У том смислу, књига је важно историјско сведочанство о томе какви су били медијски извештаји о епископату, свештенству и монаштву Српске Православне Цркве у време разних фаза титоизма. Читајући наслове чланака какви су „Политизација православља“, „Политички тамјан“, „Црква у верске оквире“, „Политикантство у верској штампи“… , можемо добити déjà vu осећај, узевши у обзир наслове и поднаслове чланака о Патријарху у последњих месец дана у оном делу српског медијског простора који у наше време представљају Nova S – N1 – Danas – Vreme. Наслови и поднаслови попут „Porfirije zloupotrebio i Isusa Hrista i Uskrs“, „Patrijarh u kampanji“, „Porfirijeva uskršnja poruka: Budimo bolji ljudi, Srbi su uvek žrtve“, „Niko ne treba da zna kada predsednik republike ide u crkvu“, „Blagoslov pre puta u Njujork, a nije 1389“ као да су изашли из зборника проте Петровића, а не из садашњице. Разуме се, медијски делатници који данас изразито критички пишу о Патријарху нису вођени марксистичком идеологијом као „другови“ новинари из поменутог зборника, но, судећи по насловима, нека сродност у духу са марксистима је очигледна.

Није згорег да се на самом почетку овог осврта укратко подсетимо чињенице да су од Другог светског рата до данас примењена три потпуно различита модела односа Цркве и државе у Србији, од којих је доминантно зависила медијска слика Српске Православне Цркве (односно њених великодостојника, свештеника и верника). У вишедеценијском периоду титоизма, који је обележио државни модел гоњења Цркве (који би се, због отвореног анимозитета према верном народу, тешко могао назвати чак и фундаменталистичким обликом секуларизма), у југо-медијима се није могло ни видети ни чути ништа добро о Српској Православној Цркви. Једине црквене личности које су биле приказиване у изразито афирмативном тону били су припадници тзв. „прогресивног“ дела клира, чији су чланови били јавни промотери и симпатизери тадашњег државног уређења (неки и чланови Комунистичке партије Југославије) и сматрали да је могуће спојити Крст и петокраку. Крајње антагонистички однос комунистичког државног апарата према Цркви, уз изражену и неприкривену нетрпељивост према њеним водећим личностима, имао је у то време јасан одраз у свим медијима, који су, сви до једног, били у државном власништву и под строгом контролом крајње ауторитарног (у једној фази и тоталитарног) режима.

Увођењем вишестраначја после формалног (рас)пада комунизма, медијска слика на овим просторима постаје здравија, а појављују се и мас-медији у приватном власништву. Истовремено, однос нове државне власти према Цркви почиње полако да се мења и развија се у типично секуларан модел без благонаклоности, али уз толеранцију и без изражене нетрпељивости. То се одражава и на домен медија у државном власништву у којима престају систематски примитивни напади на црквене великодостојнике и свештенослужитеље. Почетком деведесетих година прошлог века долази до новог помака – први пут у послератној историји Србије Српска Православна Црква успева да добије колико-толико простора на државним медијима за верски садржај образовног карактера. Први учесник у тим образовним верским емисијама на државној телевизији био је епископ др Иринеј (Буловић), у оквиру серијала „Буквар Православља“. То је, историјски гледано, био први пробој православне речи на послератним државним медијима у Србији (у истом серијалу је, подсетимо, учествовао и данашњи патријарх Порфирије (Перић), у то време ковиљски монах). У погледу изношења било каквог критичког става, међутим, Српска Црква у то време у државним медијима – који су и даље били потпуно контролисани од стране владајућег режима, који је у доброј мери био наследник претходног, комунистичког, макар у погледу симбола и вредности – није имала никакав простор. Црквени великодостојници тог времена су своје критичке опсервације износили или у црквеним штампаним гласилима или у мас-медијима који су били опозиционо наклоњени – најупечатљивији пример у том погледу је, свакако, био антологијски наступ блаженопочившег епископа др Атанасија (Јевтића) на Студију Б.

Прекретницу у односима државе и Цркве, а самим тим и у медијској слици црквеног живота у државним медијима, означава 2000. година. Тада долази до коначног пада ауторитарног режима који је баштинио извесну идеолошку везу са комунистима. Црква и држава у Републици Србији после тог догађаја и даље остају раздвојене, али са једном важном разликом – почињу убрзано да развијају начело међусобне сарадње на општу народну корист, што се итекако одражава и на медијском плану. Сви ми који смо били сведоци тог времена добро се сећамо радосног шока када смо на државној телевизији видели сцену потпуно незамисливу за претходни период: да председник наше државе присуствује и причести се на светој Литургији. Др Војислав Коштуница је, притом, дао огроман допринос у домену васпостављања вековних српско-хришћанских симбола на државним знамењима – управо је његово наслеђе повратак Крста, круне и двоглавог орла на српску заставу, као и враћање химне „Боже правде“. На тај начин је у домену државних симбола коначно поништено комунистичко наслеђе (премда не у целости, због даљег постојања такозване Куће цвећа), а председник Војислав Коштуница се златним словима уписује у историју као први аутентично српски државник после Другог светског рата. Једнако важан историјски допринос развоју односа државе и Цркве је дао премијер др Зоран Ђинђић. Подсетимо, др Ђинђић је био најзаслужнији човек за повратак веронауке у школе (што је учинио по кратком поступку, и поред веома оштрог противљења једног дела интелектуалаца и политичара са левице). Упоредо, премијер Ђинђић је дао веома јасну, конкретну и отворену подршку прикупљању средстава за Храм Светог Саве – о томе довољно сведочи његова беседа са донаторске вечери у којој је говорио о „обнови националног духа“ и о томе да ћемо „са Божјом помоћу“ завршити градњу Храма. Те четири ствари – застава, химна, верска настава и помоћ у изградњи Храма Светог Саве – биле су и до данас остале симбол новог поглавља у односима државе и Цркве када је реч о Србији. Благодарећи поменутој двојици српских интелектуалаца-државника, отпочела је епоха сарадње државе и Цркве на пољима од ширег значаја. Све то се јасно одразило и на медијској сфери – на државним медијима се црквени великодостојници појављују све чешће и износе свој став на разна питања све слободније, док је сама Српска Православна Црква представљена на крајње афирмативан начин.

Овом приликом нећемо улазити у аргументацију pro et contra у којој мери Црква и држава уопште треба да буду у блиским односима, нити за то имамо довољно простора у овом осврту. Начелно гледано, у чисто правно-друштвеном смислу, сарадња међу та два одвојена ентитета је пожељна уколико доприноси духовно-материјалном благостању грађана. Притом, важно је нагласити да та сарадња није безусловна, напротив. Управо је пост-петооктобарски период показао да постоје случајеви у којима Црква не може остати по страни, и поред тога што су њени односи са државом одлични. Класичан пример је широка јавна дебата на тему биометријских система идентификације, покренута 2004. године, у којој су веома важну улогу имали управо угледни епископи Српске Православне Цркве (првенствено блаженопочивши епископи Хризостом (Столић) и Амфилохије (Радовић)). Укратко, тада су се угледне личности црквене јерархије успротивиле једном наметљивом државном пројекту, и поред чињенице да је тек коју годину раније отворено историјско поглавље сарадње у односима Цркве и државе. Благодарећи ставу епископата Српске Православне Цркве (који је, подсетимо, формиран на основу стручних симпосиона и независних студија), почетком 2007. године држава је донела компромисно решење које је на снази до данас. Код овог догађаја, међутим, долазимо до веома занимљиве појаве у посткомунистичком медијском простору Србије, бар када је реч о медијској слици Цркве. Наиме, током ове јавне дебате је тадашњи најутицајнији грађански, либерални медиј и предводник такозваног „независног“ новинарства – телевизија B92 – начином извештавања, избором вести, blog секцијом сајта, па чак и начином модерације тема на форуму свог сајта (о чему сам пре скоро две деценије објавио текст под називом „Форумом против истине“), недвосмислено дала подршку државном пројекту уместо грађанској иницијативи коју је својим ауторитетом доминантно подржала Српска Православна Црква. У чисто медијском смислу, овај феномен је класичан пример како су у посткомунистичком српском друштву медијска извештавања такозваног „независног“ (а у ствари либерално-прозападног) медијског сектора о делатности Цркве зависила пре свега од интереса корпоративних структура моћи и од уређивачке политике која је обликована у складу са тим интересима. Наиме, с обзиром да су иза поменутог државног пројекта у то време стајале велике и утицајне западне компаније, а да је истински грађанску и независну иницијативу за обрану права на приватност отворено подржала Црква, поменута медијска перјаница „грађанског“ и „независног“ новинарства тог времена, финансирана великим делом из западних фондова, је без двоумљења у својим извештајима стала на страну интереса корпоративног западног капитала (за детаљан осврт на ову тему читаоца упућујем на моју студију Биометријски системи идентификације из 2007. године која је доступна на интернету).

У периоду о коме је реч долази, дакле, до својеврсне инверзије медијске слике Цркве у државним и приватним медијима у Србији – док у државним медијима она постаје јасно афирмативна, дотле се у оном делу приватног медијског сектора који је обележен latiničnim pismom, лево-либералном идеологијом и прозападном политичком усмереношћу она углавном третира изразито критичким тоном. У оба случаја је, несумњиво, постојало нешто што се у медијској теорији карактерише термином bias, а тиче се јасне (не)наклоњености, која настаје или из политичко-идеолошких или корпоративно-интересних разлога, а у неким случајима из оба (за детаљан увид у проблематику утицаја структура моћи на медије, упућујем читаоца на треће поглавље своје студије под називом Информационо контролисано друштво из 2011. године која је такође доступна на интернету).

С тим у вези приметимо да, иако данас не постоји идеолошки притисак црвене петокраке у Србији, већ дужи период је приметан концентрисан медијски притисак петокрака неких других боја – свуда, па и у мас-медијима. Сетимо се, с тим у вези, блаженопочившег владике Данила Крстића, једног од најобразованијих епископа Српске Православне Цркве у другој половини 20. века и православног богослова о коме историчари тек треба да пишу. Владика Данило је, својевремено, приметио да је разлика између црвене и беле петокраке само у томе што следбеници потоње не ударају тако брутално, већ са манирима и у рукавицама. У том смислу, оно што је некада био комунистички идеолошки блок, у последње две и по деценије је хетерогена структура састављена од мноштва невладиних организација, оног дела медијских кућа које негују лево-либерално-прозападне вредности, једне групе интелектуалаца која не воли (и појединих који мрзе) Цркву, као и острашћених политичара који се, за разлику од некадашњих „камарада“, клањају петокракама жуте или беле боје. Таква парадигма се данас, у мањој или већој мери, сасвим јасно одражава на горенаведени део медијске сцене, у коме се доследно пројектује интересни оквир структура моћи које стоје иза ње.

У државним медијима, као што је већ наведено, Српска Православна Црква годинама уназад има сасвим довољно простора да искаже свој став и не налази се ни под каквим ударом – напротив, углавном је приказана у афирмативном тону, чак и када постоје неслагања са државом. Ту несумњиво има и политичке срачунатости јер српски политичари добро знају колики углед Црква има у народу, при чему им је судбина српских комуниста јасно дала до знања како пролазе политички режими који се обрушавају на светињу. У том смислу, иако су државни медији у Србији још увек традиционално под контролом политичких партија које освоје власт – нажалост, партократски модел ће у нашој држави тешко бити искорењен у догледном периоду – одласком комуниста са историјске политичке сцене у државним медијима више нема идеолошког притиска који би имплицитно или експлицитно захтевао напад на Цркву. Што се тиче медија у приватном власништву, данашња слика Цркве у њима зависи пре свега од структуре капитала која стоји иза њих, а следствено томе, од уређивачке политике коју тај капитал диктира. Ова закономерност се најбоље види у случајевима промене власника одређеног медија. И овде је незаобилазан пример телевизије B92 – када се упореде извештаји те телевизије о Цркви пре и после промене власничке структуре капитала, једина сличност коју ћемо приметити јесте у комбинацији боја и заштитном знаку – ништа више није исто. То је еклатантан пример који показује да је прича о тзв. „независним медијима“ само велика шарена лажа за лаковерне људе – медијске извештаје пре свега диктирају корпоративни интереси и(ли) идеолошки притисак политичких структура. Нажалост, оно што би требало да буде правило, а то је да се у медијским извештајима чује „истина, пуна истина и ништа друго до истина“ у данашњем свету медијских монопола је реткост на нивоу статистичке грешке, мада не и немогућност. Такер Карлсон је очигледан пример да је тако нешто ипак могуће, благодарећи револуцији коју су изазвали нови медији (конкретно: широкопојасни интернет).

*

Однос одвојености Цркве и државе, уз међусобну сарадњу на пољима од општег значаја, је у свом дводеценијском трајању и развоју, затекао и Патријарх Порфирије када је пре нешто више од три године изабран на трон српских патријараха. Он је наставио даље да развија тај модел, по угледу на своје претходнике. Из неког разлога, међутим, у поменутом либерално-прозападном делу српског медијског сектора (који, као што је већ наведено, предводе Nova S – N1 – Danas – Vreme) почела се јасно форсирати теза да патријарх Порфирије није настављач претходног дводеценијског модела сарадње, већ зачетник неког новог односа Цркве и државе, у смислу преласка са нивоа сарадње на ниво фактичке потчињености Цркве држави. Та теза се упорно форсира и поред чињенице да је Патријарх веома оштро реаговао у неким ситуацијама, износећи став дијаметрално супротан од оног који су имала државна тела. Примера ради, такав је случај са Патријарховим критичким опсервацијама у домену статуса вероучитеља и верске наставе (који су изразито дискриминисани и којима се константно, из године у годину, покушава сузити опсег рада), негативним ставом о извођењу такозване „геј параде“ по београдским улицама, као и изражено негативним ставом о закону о родној равноправности, после чијег изношења је патријарх Порфирије постао мета оштрих напада у либерално-прозападном делу јавности. Притом, поменута група вредносно комплементарних медија јасно се издвојила у интензитету критике и симфонијски испредњачила у броју прилога и осврта у мери да је то већ прешло у медијску пропаганду. Приметимо, узгред, и чињеницу да блаженопочившем патријарху Иринеју (Гавриловићу), који је такође имао веома добар однос са државним властима (и изразито ретко иступао са негативним ставовима према њиховим иницијативама), поменути медији никада нису упућивали критике у том обиму и интензитету као што то чине у случају патријарха Порфирија.

У складу са претходно изнетим опсервацијама, сасвим је јасно да медији чији финансијери немају систем вредности који је комплементаран хришћанском немају баш пуно мотива да афирмишу најлепше стране црквеног живота, али да, са друге стране, имају интерес да проналазе све оно што би према Цркви усмерило критичку оштрицу. Уколико изузмемо неколико медијских циркусаната и stand up комичара који с времена на време изругују све што је „свето и честито“, оно што је за данашње медијске нападе усмерене на Цркву, а пре свега на патријарха Порфирија, особено јесте да су они примарно резултат утицаја интересних структура моћи. Тај утицај, притом, у пракси има јачу снагу чак и од уредниче политике на одређеном медију из једног једноставног разлога – онај ко плаћа, тај и поставља уредника. Овде, међутим, не бисмо смели да упаднемо у искушење генерализације јер је готово сигурно да постоје савесни новинари и уредници који имају чврст карактер, те своју критику усмерену на неке црквене личности износе из жеље да што објективније покрију одређену тему, а не из лукративних и(ли) идеолошких разлога. Слично томе, постоје и критичке медијске опсервације које имају своју тежину, а везане су за поједине црквене службенике који својим поступцима заиста наносе штету угледу Цркве. На крају крајева, приметимо да има и новинара који су верујући људи, а чије критике добронамерно указују на слабости у свакодневном црквеном животу и као такве могу бити корисне. Ништа од тога није спорно, као ни чињеница да се и на лево-либералним медијима могу пронаћи извештаји који су коректни када је црквени живот у питању. Ипак, кумулативно гледано, све то је само пратећи декор у тим медијима и „покривалица“ за предефинисану константу која је доминантна, а има порекло у капиталу који, готово по правилу, долази од стране фондова које су под патронатом неких страних земаља, затим извора који негују вредносни систем који није комплементаран православном хришћанству (а неретко је отворено антихришћански), а у неким случајевима и од политичко-интересних групација са целог југо-простора. Сасвим упрошћено речено – ако неке медијске куће финансијски подржава, рецимо, Фондација за отворено друштво, на њима се тешко може очекивати серијал православне веронауке, али се несумњиво може очекивати серијал наглашено критичких текстова и(ли) емисија о Српској Православној Цркви.

Приметимо, у вези са свим претходним, да су медијски „другови“ из времена титоизма били далеко поштенији од данашњих „првобораца“ прозападног лево-либералног медијског сектора који делује у Србији. Kомунисти су отворено „исповедали“ да се боре против утицаја Цркве и хришћанства, у складу са марксистичком доктрином у коју су слепо веровали, док криптокомунисти у елегантним оделима свој напад облаче у космополитизам и вербално испољавање чак и „добронамерних“ савета црквеним личностима. Нагласимо да је сасвим  очекивано да ће лево-либерално орјентисани интелектуалци износити критику на рачун свега што се тиче Српске Православне Цркве и ту нема ништа што треба да чуди. Но да ли је уопште нормално да неко ко нема апсолутно никаквог додира ни са хришћанском вером ни са црквеним животом (осим што, можда, станује близу неког православног храма, па чује звона пре службе), полаже право да ауторитативно на мас-медијима говори о томе како би црквени великодостојник требало да поступа у интересу верника? А управо такав парадокс се дешава ових дана наочиглед свих нас. Овај феномен, чини се, ни теоретичар медија какав је Маршал МекЛуан не би могао лако објаснити, па то неће покушати ни аутор овог текста, већ ће на овом месту завршити са уводном медијском ретроспективом потребном да би се разумео шири контекст и унутрашњи механизми који стоје иза мајских медијских напада на Патријарха Порфирија.

А о томе како су конкретно изгледале овогодишње синхронизоване мајске медијске „хајке“ на патријарха Порфирија и шта (ни)је речено у њима, биће речи у следећем, закључном тексту.

Презвитер др Оливер Суботић
Управник Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке

https://spc.rs/retrospektiva-za-siri-kontekst-medijskih-napada-na-patrijarha-porfirija/

За мене, особу са медицинским образовањем, ова тема је веома интересантна. Људски мозак је веома сложен уређај са којим се ниједан рачунар не може упоредити. То је цео универзум који је наука тек почела да проучава. Теологија такође тврди да смо сви сложена бића. Сваки човек има три компоненте - тело, душу и дух. Било би превише једноставно помислити да се живот, као круна стварања, завршава у тренутку срчаног застоја.
Из Светог Писма знамо да је пред нама грандиозна перспектива васкрсења свих људи, Страшног суда и Царства славе које ће доћи после овога. Доћи ће до промене у универзуму и преображаја свега видљивог и невидљивог – нове земље и новог Неба. Знајући ово, схватамо да смрт тела није крај живота.
 
Шта се дешава са особом у стању клиничке смрти?

Шта је смрт живог организма? Срчани застој, престанак циркулације крви, мождана смрт у року од пет до десет минута - у зависности од средине (хладно или топло). Мере реанимације - вештачка вентилација и компресије грудног коша - могу се спровести након пет минута застоја срца, након чега почињу неповратни процеси у мозгу, који први реагује на промене концентрације кисеоника у крви.
Постоје бројни докази да су људи у стању клиничке смрти нешто видели: себе споља или шта се дешавало у другој просторији. Најпознатија студија ових утисака и даље је књига Рејмонда Мудија - Живот после живота. Православном читаоцу можда је позната и књига јеромонаха Серафима (Роуз) „Душа после смрти“, која такође садржи сведочења људи који су доживели клиничку смрт.
Како третирати ову врсту доказа? Главни ауторитет православног човека је Христос. О загробној судбини душе нам говори у параболама. На пример, парабола о богаташу и Лазару: који се закључци о загробном животу могу извући из ње? Богаташ се сећа свог овоземаљског живота, препознаје Аврама и Лазара, брине за своје рођаке, односно у адекватној је свести, разуме шта се и где дешава. Такође сазнајемо да је могуће да се човек спасе - свако има средства за спасење: Црква, Свето Писмо, Свете Тајне. Морате живети у чедности, послушности и простоти, тежити светости. Наш говор је слаб да изрази оно што се дешава изван Божје љубави. Шта чека оне који покушавају да живе са Богом? Сетимо се апостола Павла. У свом писму Коринћанима, он себе у трећем лицу понизно назива као човека који је „Би однесен у рај и чу неисказане ријечи које човјеку није допуштено говорити.“ (2. Кор. 12:4). Како је невероватно да чак ни један од највећих проповедника хришћанства није могао да изрази оно што је чуо и видео на небу!
Тако видимо да је светима, подвижницима и апостолима откривен загробни живот. Предање Цркве има много таквих сведочанстава. Можемо се присетити блаженог Андреја, Христа ради светог јуродива. Смрзнуо се на великој хладноћи зими, и у стању близу смрти, одведен је у небеско пребивалиште, где је видео свете Божије. Таква сведочанства нас отрезњују, помажу нам да мобилишемо нашу духовну снагу и радимо на спасењу.
 
Да ли и несвети види нешто духовно или само халуцинира?

Не знамо где човек завршава у овом стању. Могу да претпоставим да све зависи од тога како и са чиме та особа живи.
Морамо запамтити да наш Бог није бог ужаса и смрти, није нека врста громовника. Бог наш је Љубав, он је благ и милостив, толико се сажалио на нас да је и сам дошао и оваплотио се ради нашег спасења. Он је постао део овог света да би нас спасио. Пре две хиљаде година догодиле су се невероватне ствари. Схватајући ово, можемо са сигурношћу претпоставити да човек умирући пада у духовни свет, у руке Творца и Створитеља – најсигурније место у целом универзуму. Друга је ствар када човек живи као демон: искључује саму могућност да буде у заједници са Богом, све му је свето одвратно.
Свакако је потребно разликовати утиске које особа има током клиничке смрти. Мислим да се по овом питању можемо руководити духовним и моралним стањем човека након тог искуства. Ако почне да иде у цркву, приступи цркви, покаје се, моли се, воли све, прашта, води побожан начин живота – све што се догодило и видело, јасно је да било од Бога. То је случај када је Господ позвао и дотакао се душе и срца. Штавише, оно што видите не мора нужно бити добро. Један мој познаник, у стању тешке пијане омамљености, заспао је и доживео неко чудно стање у коме му се нешто показало. После тога је престао да пије, пуши и псује, почео је да ради у храму – и на крају отишао у манастир. Дошло је до његовог потпуног препорода. Никада није рекао шта је тачно видео, само је почео да плаче при сећању тог догађаја. Када човек почне да прича свакакве хорор приче, да тврди да се за истину мора отићи у неку секту или читати јеванђеље сатане, то очигледно није од Бога; ако је очајан, депресиван или самоубилачки настројен, онда је највероватније дошао у контакт са демонима, а овај сусрет је оставио тако тежак печат.
Људима који су нешто видели и доживели током клиничке смрти саветовао бих да се руководе мишљењем светих отаца. Са својим питањима можете се обратити савременим пастирима – на срећу, сада их је много који о себи имају скромно мишљење. Они могу дати добар савет у таквој ситуацији и проценити духовно стање особе.
 
Шта ће свештеник одговорити оном који се вратио из онога света?

Све зависи од тога шта је тачно човек доживео. Ја приликом одговарања користим правило: одговор треба да буде дупло краћи од питања. Ограничавам се на обим питања, јер ако човека не боли, то значи да га не занима оно што говорим. Ако боли, питаће. Пре него што одговорите, морате се помолити Господу да би знали шта и како да одговорите човеку.
Веома су ми блиске речи свештеника Александра Јелчанинова о граници између нашег живота и света упокојених:
„Смрт вољених је експериментална потврда наше вере у бесконачност. Љубав према преминулима је потврда постојања другог света. Заједно са умирућим долазимо до границе два света – сабласног и стварног: смрт нам доказује реалност онога што смо сматрали сабласним и сабласност онога што смо сматрали стварним."
Веома дубока мисао. Шта нам изгледа фундаментално, бесконачно, вечно? Наш живот. У ствари, то је сабласност. Искуство смрти, укључујући и клиничку смрт, је веома добра помоћ за човека, јер омогућава да се нађе упориште у духовном животу. Може да сазре до идеје да би његов мали породични рај сваког тренутка могао да се заврши – и да ће почети нека друга, претећа стварност. Захваљујући таквом искуству, духовни човек може потпуно да промени свој живот, има случајева када су људи одлазили у манастире да се посвете Богу. Један од светаца је, након што је доживео клиничку смрт, рекао: „Кад бисте само знали, децо моја, како је страшно осуђивати своје ближње!" Све је стварно индивидуално, и стога је немогуће рећи нешто конкретно о таквим ситуацијама. Можемо судити само по плодовима – односно погледати са чиме човек излази након таквог искуства и на основу тога му помоћи и подржати га.

протојереј Константин Лисњак

приредила: Ј.Г. (Поуке.орг)

извор

Сваки родитељ својој деци оставља у наслеђе имање, стоку, новац, злато, фирме, интелектуалну својину или шта већ ко има у мери својих могућности, и тако то иде кроз векове до данашњих дана у свим народима овога света. Дакле, сви се брину о својој деци и будућим нараштајима остављајући им оно што су стекли својим мукотрпним трудом и радом. И на томе треба да смо им бескрајно захвални.

Исто тако и религијске вође кроз векове оставише у аманет своја веровања боговима и њиховом поштовању. Такође и философи и остали мислиоци оставише своје философске мисли и идеје, а у савремено доба политичке вође створише политичке партијске системе, који без обзира да ли су обучени у рухо демократије, социјализма или комунизма остављају у аманет будућим нараштајима политичке идеје о руковођењу друштва.

И сви они без обзира да ли су  верске вође, философи или политичари оставише у аманет велике мисли. Дакле само идеје преточене у књиге, али не и сами себе. Своја тела сви они предадоше тамном гробу а душе на милост Богу Живоме.  Ипак ми смо им и на томе захвални, али не и задовољни, јер не решише вечно питање живота и смрти.

Шта нам је то, драга браћо и сестре, Господ наш Исус Христос оставио у аманет?

Једини Он беше између свих рођених од жена над којим смрт, грех и ђаво власти не имаше. Рођен од Марије Дјеве у времену без оца, а  у вечности рођен од Оца без матере Син Божији Господ наш Исус Христос постао је Човек не преставши бити Бог, Богочовек Исус Христос оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве зарад нас људи и нашег спасења. Да, спасења од ђавола, греха и смрти. Кроз ђавола грех уђе у човека, а кроз грех смрт. И да грех не би био вечан допустио је Господ смрт, да њоме заустави бесконачност греха и власт ђавола над човеком.

А смрт, драга браћо и сестре, не могаше победити ни један верски вођа кроз векове, као нити било који философ, психолог, антрополог или било који владара макар био он цар или председник било које државе. Једини победитељ смрти јавио се Господ наш Исус Христос који крсном смрћу на Гологоти разруши катанце пакла и сиђе у његове поноре избавивши род људски почевши од Адама и Еве из канџи ђавола и његових слуга демона и врати у Рајска насеља Светотројичне заједнице једног истиног Бога. Својим славним Васкрсењем Господ наш Исус Христос победио је ђавола, грех и смрт и вратио човека у Царство небеско. Ипак, пре славног Васкресења оставио је роду људском највећи аманет који нико никада од људи не остави својој деци. Шта то беше, драга браћо и сестре?

Сам Господ наш Исус Христос оставио нам је за време Тајне вечере у аманет самога Себе, да: „који једе моје тијело и пије моју крв има живот вјечни; и ја ћу га васкрснути у посљедњи дан. Јер тијело моје истинско је јело, а крв је моја истинско пиће. Који једе моје тијело и пије моју крв у мени пребива и ја у њему.  Као што мене посла живи Отац, и као што ја живим због Оца, и онај који једе мене и он ће живјети због мене.“ (Јн. 6, 54-58)

Свети апостоли и еванђелисти Матеј, Марко и Лука детаљано описују Тајну вечеру, где је Господ наш Исус Христос дао у заповест да се причешћујемо Његовим Телом и Крвљу :

„И кад јеђаху, узе Исус хљеб и благословивши преломи га, и даваше ученицима, и рече: Узмите, једите; ово је тијело моје.
И узе чашу и заблагодаривши даде им говорећи: Пијте из ње сви; Јер ово је крв моја Новога завјета која се пролијева за многе ради отпуштења гријехова.“ (Мт.26, 26-28)

„И кад јеђаху узе Исус хљеб и благословивши преломи га, и даде им, и рече: Узмите, једите; ово је тијело моје. И узе чашу и заблагодаривши даде им; и пише из ње сви; И рече им: Ово је крв моја Новога завјета која се пролијева за многе.“ (Мк. 14, 22-24)

„.И узевши хљеб заблагодари, преломи га и даде им говорећи: Ово је тијело моје које се даје за вас; ово чините за мој спомен. А тако и чашу по вечери, говорећи: Ова је чаша Нови завјет у крви мојој, која се за вас излива.“ (Лк.22, 19-20).

Дакле, драга браћо и сестре најлепши аманет роду људском оставио је једини Човекољубац Господ наш Исус Христос да: „који једе моје тијело и пије моју крв има живот вјечни; и ја ћу га васкрснути у посљедњи дан. Јер тијело моје истинско је јело, а крв је моја истинско пиће.“ (Јн.6, 54-55) Има ли шта лепше и узвишеније од тога да се причешћујемо Светим Христовим тајнама Његовог Тела и Крви и постајемо учесници вечног живота још овде на земљи!

А онима који упорно одбијају да се причешћују Светим тајнама сам Господ наш Исус Христос је рекао: „Заиста. заиста вам кажем: ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи.“ (Јн. 6, 53). Значи, главни предуслов да имамо живот вечни у нама је да се причешћујемо Светим Христовим тајнама. Наравно како каже Свети апостол Павле потребно је да живимо врлински у смирењу и покајању јер: „који једе овај хљеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив тијелу и крви Господњој. Али човјек нека испитује себе, и тако од хљеба нека једе и од чаше нека пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тијела Господњега. Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире.“ (1. Кор. 11, 27-30)

Причешћивање Светим Христовим тајанама увек треба бити уз благослов надлежног епископа и преко њега свештеника који исповеда вернике и даје им благослов за Свето причешће. А сви ми смо позвани да се причешћујемо на свакој Светој литургији, а ако има неки грех или нешто што нас омета најисправније је да се обратимо своме духовнику па са његовим благословом приступамо Светом причешћу. Свети Никодим Светограц наглашава да: „Свим хришћанима се заповеда да се често причешћују, и то као прво према Владичанским заповестима Господа нашега Исуса Христа, а као друго у Делима и Правилима Светих апостола, Светих сабора, а такође и сведочанствима божанских отаца, а треће самим речима, чином и свештенослужењем Свете литургије, и коначно четврто самим Светим причешћем.“ (Св. Никодим и Св. Макарије „ О честом причешћивању)

Ако постоји нешто чему се сам ђаво и његове слуге радују, то је када људи престану да се причешћују. Тиме сви ти људи постају лак плен за самог Сатану јер нема божанске силе у људима коју добивамо кроз Свето причешће, која нас штити од греха, смрти и ђавола. Стога, драга браћо и сестре, не постоји већи благослов за род људски него да се често причешћујемо Светим Христовим тајнама јер по речима самога Господа нашег Исуса Христа: „који једе моје тијело и пије моју крв у мени пребива и ја у њему“. (Јн. 6, 56) А када Господ наш Исус Христос обитава у нама онда ниједан грех, ниједна смрт и ниједан ђаво, не може да нам се приближи.

Драга браћо и сестре, заиста нема већег аманета роду људском од „Христовог аманета“, да се причешћујемо Његовим Светим  тајнама Тела и Крви Његове. Истовремено нема ни лепше проповеди о Господу нашем  Исусу Христу од нашег учешћа у Светом причешћу, када свесни своје грешности, али истовремено и Божије љубави према роду људском, постајемо сви ми учесници вечног живота тог једног чудесног Тела Цркве којој је глава сам Христос. (Еф. 5,23). Оно што остаје свима нама је да се непрестано трудимо да будемо причасници Светих Христових тајни, али и истовремено да се молимо за све људе овог света да и они једног дана дођу у светлост богопознања и постану заједно са нама учесници Светих Христових тајни.

Архимандрит мр. Евсевије Меанџија

https://mitropolija.com/2024/06/11/hristov-amanet/

" Треба остати будан да би се спавало" - Ниче

" Оче ђаконе, ноћ уочи мог монашења, након вечерње службе отац игуман ми је дао благослов да те вечери нипошто не смијем да заспим, већ да све вријеме неизоставно проведем у молитви и созерцавању. Морам да признам да сам се тада од тог благослова силно уплашио. Старији монаси су ми прије говорили да је то прилично тежак подвиг, препун искушења. Рекли су ми да знају за примјере више искушеника који су се баш те ноћи , уочи свог монашења, предомислили и заувијек напустили манастир. Данас, више од двадесет година после тог чудесног бдијења , могу да ти кажем да ми је то била најбоља и најважнија ноћ у животу, захваљујући којој сам промијенио неке пређашње навике " !
Након ових ријечи је извадио из своје плетене монашке торбе , која му је стајала на клупи између нас двојице, мало паковање влажних марамица. Тек када се сагнуо да очисти прашину са својих црних сандала, примијетио сам да му је око зглоба лијеве руке везана похабана и стара бројаница. Након што је очистио сандале, наставио је са причом.
" Од те ноћи, као да је у мом организму уграђен часовник који ме свако јутро, без обзира на то кад сам заспао, буди тачно у три сата после поноћи. Након што обавим своје молитвено правило и прочитам неколико глава Светог Писма, тада започнем са умном молитвом. Убрзо се кроз малени прозор моје келије појаве и прве зраке сунца које је полако почело да излази. Тада ослушкујем буђење природе, које најављује пој ласта које су свиле гнијездо у непосредној близини келије. У тим тренуцима се осјећам живље него у било којим другим моментима свог живота, док моје унутарње биће испуњава неописива милина. Зато је сан велики непријатељ човјеку, будући да га лишава овог чудесног искуства, умртвљујући његова духовна чула и порађајући у његовој души, баш као и у цијелокупном бићу, лијеност" . Након ових ријечи је читав минут одћутао, да би потом додао и следеће:" Требало би да учиш и ђаке у богословији да не проводе у спавању више времена него што је потребно, јер ће их оно прилично одвојити од њиховог духовног циља и назначења "!
Рекох му да , кад су млађе генерације у питању, они период у којем не спавају, већином проводе на мобилним телефонима и друштвеним мрежама, те да је то за њихове младе душе, барем по мени , много опасније од предугог сна и лијености. На то ми је одговорио следећим ријечима: " Истина је да је човјек постао роб убрзаног развоја технике, што се добрим дијелом пројављује кроз зависност од друштвених мрежа и телевизије. Међутим, вјеруј ми да неће проћи дуго времена а човјек ће се већ у потпуности заситити интернетом, друштвеним мрежама и паметним телефонима! А први који ће одбацити тај лажљиви свијет технике, препун замки и странпутица, јесу управо млади људи који су увијек први поуздани вијесник великих промјена у друштву. Исто ће се догодити и са голотињом и другим бесрамностима које све више испуњавају јавни простор! И њих ће врло брзо људи презриво одбацити, вративши се правим вриједностима! А све то неће имати толико везе са религиозношћу и са традицијом, колико са презасићењем! Као што видиш, човјек ће одбацити много тога што унижава његову душу, једино ће сан и потреба за неумјереним спавањем, као вјерни пратиоци човјекови још од Адамовог пада, несумњиво остати! Чврсто сам увјерен да су сви ти велики опсенари и заводљивци, творци погубних утопија, од Маркса до Хитлера, заправо били људи који су превише спавали! Не знам њихове биографије, те не знам да ли је овај податак истинит, али просто осјећам да јесте"...
Рекох му да је и Ниче презирао сан и по сопственом признању спавао свега четири сата дневно, а  ипак је творац једног безбожничког философског система. На то ми је следеће казао: " Никада немој постављати и трпати Ничеа у исти кош са другим опсенарима и заводљивцима! Он је куд и камо дубљи и садржајнији мислилац од свих њих. Међутим, он је био погрешан човјек у погрешном времену и мјесту. И ја да сам се родио у 19.  вијеку,  у Западној Европи вјероватно бих био нихилиста као и он! И једнако бих, попут њега, изгубио разум када бих видио тлачитеља који бјесомучно шиба и туче свог премореног и претовареног коња на углу неке од улица Торина. Тај коњ је ништа друго до парадигма и антиципација савременог  човјека, претовареног и измученог бременима заводљивих и лажних снова " ! Каже ми како му је, још док је био сасвим млад калуђер, један старији сабрат причао о манастиру Неспавача:" Та монашка заједница је у четвртом вијеку обитавала у једном манастиру који се налазио у околини Цариграда. Међутим, о њима је остало премало података. Зна се само да су се борили против сна, те да су богослужења у том манастиру вршена двадесет и четири сата дневно".
Након ових ријечи , на његовом се лицу оцртао такав израз као код човјека који би имао још много шта да каже на ову тему, али , ипак, одлучује да се суздржи како би избјегао опасност да се његов говор не преметне у празнословље. Убрзо је устао и прије него што се поздравио са мном, изговорио следеће:" Упамти, оче ђаконе, нигдје се та дихотомија и колизија између душе и тијела тако јасно не разазнаје као у погледу сна. Тијело га стално тражи, а душа му се отима. У сну је тачка цијепања палог човјека. Труди се да га надвладаш, будући да је борба са гријехом у великој мјери и борба са сном "...

ђакон Павле Љешковић

Ако вас неко убеђује да Црква мора да се спасе од непријатеља, немојте му веровати! Он не зна да је Христос о томе рекао: „врата пакла неће је надвладати“ (1) .

Ако вас неко убеђује да су канони најважнији у цркви, да су виши од вере и љубави, немојте им веровати! Очигледно је заборавио Павлове речи: „А сад остаје вјера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав.“ (2) .

Ако вас неко убеђује колико је одређена група људи морално пала и да „ово не смемо дозволити“, подсетите их како је Лот живео са породицом у Содоми.

Ако вам неко оштро саветује да учествујете у протестима у одбрану „православља и канона“, питајте га да ли се Христос некако одбранио када га је разјарена гомила хулила и хтела Његову смрт.

Ако вас неко узвишено упозори да је „ево отпадништво и антихрист долази“, одговорите му да по упутствима Господа Исуса Христа хришћанин живи данас и не брине за сутра.

Шта се дешава у нашој Цркви? Зашто је милост замењена ружним крицима? Зашто су теолози развили читаве расправе да оправдају појаву крвавих ратова? Зашто се толико људи плаши да заузме став против замене Јеванђеља која се дешава унутар саме Цркве? Не! Не желимо и нећемо да видимо и чујемо! Више волимо да завежемо очи и зачепимо уши, да случајно не бисмо ухватили тутњаву олује која се приближава.

Не волимо слободу? И није тако лоше што је за нас Црква нека врста милитаристичке организације, где је сваки стваралачки порив злочин, а свака мала иновација „модернизам“. Што је још горе, ми желимо да наметнемо своје ставове као нешто што се подразумева целој Цркви. Зато што заиста верујемо да треба да је спасемо, а не да се у њој спасавамо. Примењујемо ли Христове заповести у свом животу? Уместо "Молите се за оне који вас вређају и прогоне (3) ", видела сам "Окривите оне који вас вређају и прогоне".

Уместо „Сине, дај ми срце своје“, одлучили смо да Богу дамо шаке и физичку снагу. Као да му је потребна наша заштита!

Чини ми се да ако неког заносног ревнитеља упитамо: „Зар не треба да волимо?“, он ће нам одговорити цитатима из псалама, да је Бог „Бог освете“, изостављајући да Стари завет има смисла само у испуњењу Новог.

Недавно је постало сасвим јасно колики је јаз у нашем разумевању шта је хришћанство, шта је Црква и ко је Христос. Св. Марија Скобцова је предвидела појаву ових процеса још тридесетих година прошлог века уочи најкрвавијег рата у историји човечанства.

У неколико својих чланака упозоравала је на опасност од духа императивних директива и филозофија, на опасност да се бољшевички дух, који сматра да је партија непогрешива, пренесе на Цркву. Много опаснија од отворених прогона Цркве је скривена замена саме њене суштине.

Наша вера у Христа је значајна када је делотворна. Не на трговима, већ тамо где наш ближњи (а сваки човек је наш ближњи) страда. Смисао нашег живота није у одбрани канона, већ у Христу, који се понизио чак и до „смрти на крсту“ (4) да би васкрсао. Људски закони и правила нису изнад љубави. И хвала Богу што имамо примере светаца који управо ове просте истине оличавају у свом животу!

(1) Мат. 16:18

(2) 1 Кор. 13:13

(3) Мат. 5:44

(4) Фил. 2:8

Маргарита Генчева

приредила: Ј.Г. (Поуке.орг)

извор

Мислим да све што се дешава има своју позитивну страну. Сада скоро свака особа има прилику не само да напише и објави оно што је написала, већ и да пронађе публику која ће то прочитати. Пре двеста, сто па и педесет година ово не би долазило у обзир. Инстаграм, Твитер - можете пронаћи своју друштвену мрежу, формат постова у њој и стећи популарност једноставним преношењем својих мисли у речи и текстове. С друге стране, да, читалац је сада "свејед", али морамо признати: да бисте били читани, морате писати занимљиво.

Није тајна да многи људи који пишу на друштвеним мрежама пате од проблема са правописом и интерпункцијом. Мислим да свако ко жели да буде читан мора добро да пише. У порукама пријатељима или породици грешке се обично опраштају, али у текстовима намењеним широкој публици боље их је избегавати. Да бисмо помогли онима који имају проблема са писменошћу, постоје разни аутоматски уређивачи и подешавања за паметне телефоне и рачунаре који уместо нас аутоматски стављају велико слово на почетак реченице, размак после тачке и наглашавају грешке у речима . У таквој ситуацији је тешко писати неписмено, иако то неки успевају.

У доба компјутера и друштвених мрежа, писање престаје да буде оно што је у самој својој суштини: све је замењено куцањем помоћу тастатуре. Могуће је да се у школама и даље воде белешке руком, али је чињеница да то неће дуго трајати. С друге стране, последњих година влада велико интересовање за калиграфију, постоји много курсева који уче како се лепо пише, иако од школараца нико не захтева ни леп рукопис.

Мислим да сада није проблем толико у писању, колико у општем нивоу културе. Говоримо и пишемо врло примитивно, користимо клишее, исте фигуре говора. Емотикони често постају исти клишеи у писаном говору. Нисам против њихове употребе и не сматрам их претњом за писање, али ако човек пише искључиво са њима, то значи да не може своје мисли преточити у речи. Ако емоџи или иконице помажу да се истакну нека наша осећања или искуства, зашто не? Емоције је веома тешко пренети у писаном облику, а емотикони нам помажу да их исправно разумемо. Такође су од велике помоћи када немате времена да детаљно одговорите. Али ако је лакше послати емотикон него писати жени: „Драга, много те волим и недостајеш ми! Ускоро долазим, пољуби децу!" - то је проблем. И што чешће замењујемо речи нечим другим, то ће нам бити теже да изразимо мисли, то ће нам говор бити лошији.

Језик се мења. Читајући Достојевског, на пример, приметио сам да у његовим делима реч „вероватно“ не значи „можда“, већ „сигурно“, и морао сам поново да читам реченице са овом речју јер сам другачије схватао њихово значење. Деловало би као мала ствар, али ово је доказ да се језик трансформише, речи добијају нова значења или губе стара. Постоји мода за одређене речи или стилове говора, али она временом пролази и остаје у говору појединих људи. Мислим да ће ера емоџија проћи, а у писаном говору ће остати само најнеопходније иконе.

Порука пуна емотикона обично је досадна. Не мислим да ће људи увек овако писати и да то много штети писању. Много више јој шкоди неписменост и невољност да се читају књиге. То је оно што лежи у срцу многих проблема, а не уређаји, друштвене мреже или новонастали жаргон. Из личног искуства знам да се проблеми писмености увелико смањују ако се пуно чита. А ствари су много боље са размишљањем, јер читање даје храну за размишљање. Захваљујући књигама, у вашој глави живе ваши омиљени ликови, аутори књига и њихове идеје. Најтужније је што православци овде врло мало читају, из неког разлога верујући да вернику није потребна световна литература, из ње неће моћи ништа корисно да науче. Ово је велика заблуда са којом се треба борити.

Данас постоји велико интересовање младих за језик и писмени говор, на мрежама има много популарних канала посвећених језику, књижевности и реторици. Постоје курсеви који вас уче како да правилно пишете, они се плаћају, али су ипак тражени. Постоји много клубова у којима се вежба јавни наступ. Посебно је лепо када их воде млади људи који су недавно завршили школу, али имају велико знање и спремни су да га поделе са другима. У принципу, не волим када се млади грде. Млади су другачији, а ми, верници, треба мање да се фокусирамо на лоше и да судимо. Постоји и много курсева који подучавају како се пише белетристика, и такође су веома популарни.

Део нашег друштва се развија, део деградира. Неки користе могућности које интернет пружа за добро, други за штету. Шта је разлог? Неспремност да се развија. Родитељи који одговорност за развој деце пребацују на наставнике. Неспремност да добро радимо свој посао. Људи не желе да науче нешто ново, а то се одражава на писање и ниво образовања.

Сваке године је све више могућности за развој, али их мало ко користи. Све врсте шала и мимова су много популарнији од научних сајтова или онлајн галерија. Али, како је лепо разумети на ком делу је филм базиран или под чијим утицајем је радио овај или онај уметник! Тада се чак и улични графити неће показати као бесмислена мрља, већ нови облик уметности.

Свети Ћирило и Методије су створили писмо, које је постало основа за развој словенске културе. Наше писмо, наш језик заслужују да се проучавају, користе компетентно и воле. Да бисмо то урадили, читајмо добру, квалитетну литературу и престанимо да будемо лењи - а онда нас чека много занимљивих ствари.

јереј Димитриј Паламарчук

приредила: Ј.Г.

извор

По мом мишљењу, жена је оличење љубави, верности, доброте, нежности. И наравно, мајчинства. Мислим да је за мушкарца најпривлачнија ствар код жене њена женственост, односно оно што је разликује од њега. Ми се међусобно допуњујемо, а резултат је интегритет. Са библијске тачке гледишта, личност у свој својој потпуности је заједница мушкарца и жене, односно породица.

Ако говоримо о жени у контексту породице, онда она никако није машина за служење нечијим интересима, а не ни машина за рађање деце. Човек је бира да би једноставно волео, а од ње очекује исто - љубав и нежност. Она је жена, а не његова мајка, шефица, директорка, благајница, учитељица. Ако жена уђе у једну или више од ових улога, онда то нарушава односе, уништава породицу и доводи до катастрофе. У породици се не може говорити само о женској улози, а да се не помиње мушка. Супружници треба да науче да увек буду занимљиви једни другима, поштују једни друге и схвате да особа не стоји мирно, да се развија, и за то треба бити спреман. Срећан брак је тамо где је жена мудра и разуме све горе наведено.

Жена треба бити искрена према свом мужу и ни у ком случају се не треба претварати у марионету која се у свему покорава и нема право гласа. Жена заслужује поштовање, она има право на своје мишљење и своје границе.

Жена не треба да се плаши да изрази свој страх. Нормално је да каже „Уплашена сам“, „Бојим се“. Ови страхови су у њој усађени још од оних времена када је пећински човек трчао за мамутом, а његова жена остајала са потомством, и смрт њеног мужа значила је смрт и ње саме и њене деце. Женска несигурност је нормална, не треба је се стидети и превазилазити је, треба је правилно користити. Мислим да је снага жене у њеној слабости.

Природно је да жена тежи да буде лепа, па нисам присталица сукњи до пода, марама и забрана коришћења козметике. Али главна ствар, наравно, није лепота. За мушкарца је важно да жена буде поуздана и верна, како би заиста постала најближа особа која воли и која је вољена. По овом питању мора постојати једнакост, како њих двоје не би погасили међусобне симпатије које су их повезивале. Задатак и жена и мушкараца је да штите и развијају своја осећања.

Жена треба да воли себе, јер онај ко није у миру сам са собом не може да воли друге. У духовном смислу потребно је да брине о својој бесмртној души, да иде ка спасењу, да избегава грех, а у физичком смислу да буде уредна и адекватно брине о свом изгледу.

Данас се радикалне феминисткиње боре за пристојан третман жена, али хришћанство је то учинило много векова пре њих. Црква је у лицу Богородице жену подигла до невероватних висина. За хришћане је жена вољена жена и мајка, бесмртна душа са својим правима и жељама. Родити се као жена је тежак, посебан крст, а адекватни мушкарци то разумеју и цене.

Протојереј Константин Лисњак

приредила: Ј.Г.

извор

Много је људи, најразличитије старости, који се често, неки и годинама жале на осећање умора. Међу њима има и младих и сасвим младих особа који нас зачуде и збуне упорним жалбама на умор. Када лекар тражи да овакве особе ближе опишу то своје стање умора, пада у очи, с једне стране, релативно сиромаштво описа, с друге стране, монотонија и стереотипност оваквог описа. Осећање умора најчешће подразумева код оваквих особа неку општу безвољност, физичку и психичку малаксалост, брзо замарање после неког физичког и психичког напора, нерасположење, поспаност, каткад резигнацију или апатију.

Пошто смо брижљивим физикалним и лабораторијским анализама искључили постојање било каквог физичког обољења код оваквих људи, код којих преовлађује умор, често као једина, али упорна сметња, а још кад имамо пред собом младе људе или људе у пуној зрелости, морамо посумњати да је реч о неурози која је умор истакла као свој опомињући или алармирајући сигнал. Који су то све скривени, често и дубоко скривени конфликти присутни у личности које она свесно не жели, не може или неће да препозна, бранећи се од ових несвесних конфликата осећањем дуготрајног умора?

Није могуће, наравно, да осветлимо све, па ни већину оваквих конфликата у личности. Они су многобројни и тешко је замислити да их свако од нас повремено нема било да су препознати или непрепознати од свести. Овим желимо да кажемо да сваки има „право“ да буде повремено и кратко уморан из психичких конфликтних разлога, па чак и да дозволи себи „луксуз“ да конфликт не препозна, препуштајући се безопасној илузији да је умор наишао као последица претераног рада, претовареног стомака или промене „атмосферског притиска“. Када говоримо, међутим, о умору као знаку неурозе, имамо на уму у првом реду људе претежно млађе и средњих година којима је умор више или мање стални животни пратилац, који су и сами престали да верују да је умор последица неке „подмукле болести“ и који су због умора озбиљно ометени у испуњавању својих животних обавеза.

Задржаћемо се првенствено на доста распрострањеној форми умора као последици повређеног осећања сопствене моћи, односно озбиљније пољуљаног осећања сигурности. Пођимо опет од обичног, свакодневног примера осећања умора у неког човека, коме неког дана није пошло за руком да оствари нешто што је био наумио, а до чега му је било доста стало. Мало је људи способних да у миру и без емотивног суделовања анализирају разлоге неуспеха неке предузете акције. Када није у питању нека већ од раније неуротична личност, када неуспела акција нема далекосежних последица и када личност није „преосетљива“ (што ће рећи превише амбициозна), чак и без анализе неуспеха живот се може одвијати даље, више или мање уравнотежено, непроменљиво. У сваком другом случају, међутим, пропуст анализирања неуспеха води неприметно повећавању броја предузетих акција у будућности са сличним завршетком - неуспехом, недовољним успехом или успехом који не задовољава, и истом последицом - новим у ствари старим и већ познатим, можда сада нешто дужим у трајању, осећањем умора. Бескрајно танан и осетљив сеизмограф наше душе опомиње сада чешће и дуже да нешто у нашој психи не функционише како треба и да је нужно да мало застанемо у захукталом ходу времена, да се замислимо над собом и загледамо се у оне дубље и мање осветљене или мање проветраване одаје у личности, не бисмо ли тамо нешто открили што ће нам указати не само на узрок умора, већ и на могућност његовог отклањања.

Изненађујуће је мали број људи, међутим, склон да истражује „прашњаве ствари“ у своме несвесном. Користећи снагу воље и разума, човеку се чини да је постао господар своје душе и спољашње ситуације, па нема ни мало склоности да схвати и призна у себи било какву несвесну снагу која не подлеже његовој свесној контроли. Сваки озбиљнији проблем и конфликт који неминовно стоји у вези са снагама у несвесном, дубоко узнемиравају овакве људе, из страха да ће изгубити контролу над собом, да ће доживети немоћ, а са овом и патњу. Патња је, међутим, срамота коју треба сакрити. Тако се круг затвара, а неуротичност у човеку расте.

Одличан познавалац свих неуротичних збивања у човеку и човеку овог времена Карен Хорнај и у својој последњој књизи коју је написала, "Неуроза и развој личности" (преведена код нас), опомиње да је корен неурозе, па и умора, као једне од могућих манифестација неурозе, готово увек један исти: идеализирање самога себе, постављање немогућих захтева личности у остваривању амбиција, тежња за славом, и, с тим у вези, лако повређивање неуротичног поноса, самопрезир, страх од зависности и отуђивање од самога себе.

На једној страни налазимо индивидуе којима понос и частољубље значе потврђивање сопствене вредности и зрелости. Овакве зреле личности препознајемо по томе што су спремне да се боре са својим проблемима, што преузимају одговорност за последице сопствених акција, што не пребацују кривицу на друге и што не очекују у првом реду од других, већ од себе, да проблеми буду решени. На другој страни налазимо неуротичне људе који су пуни захтева од своје околине, а када и од себе нешто захтевају онда су сви захтеви у несразмери не само са реалним могућностима њихових физичких и психичких потенцијала, већ су у несразмери и са могућностима средине у којој делају. Уколико временом све више и све чешће доживљавају разочарања због неостварених очекивања, јављају се најчешће две могуће неуротичне реакције: агресивно и осветничко понашање према околини, или самопрезир и мржња према самом себи као „слабићу“ неспособном за животну борбу. И у једном и у другом случају неуротичног реаговања умор је чест и заједнички симптом декомпензоване неурозе.

Излаза и помоћи из ћорсокака неурозе, наравно, увек има, као и из сваке друге болести, физичке или психичке. Најважнији и пресудни корак мора ипак да учини сам неуротичар, што је често заиста теже него одлука да се подвргне некој тешкој, са неизвесним исходом предложеној операцији.

У чему се састоји тај одлучујући „скок у егзистенцију“ из јаловости и ништавила неурозе? У беспоштедном препознавању себе лажног, себе измишљеног и умишљеног, себе сујетног, гордог и славољубивог, себе „цара природе“ (који уништава природу), себе у вечитој болесној дилеми „јесам ли ваш или Наполеон“ (Раскољников у нама), себе садистичког и себе мазохистичког (једно не иде без другог). Да ли још нешто остане на дну личности када све ове неуротичне сподобе препознамо у себи и не само препознамо, јер интелектуални увид није довољан и оштроумност је често оружје неуротичне одбране, као и скепса - него их стресемо са себе? Тек после метаморфозе Нарциса, која је незамислива без патње, појаве се најдрагоценији бисери личности: способност и снага да се воли и неко други, спонтана потреба да се другима буде од помоћи, да се са другима подели бол и радост, без лажног сажаљења и без зависти, да се из Ја каже другоме Ти. Ово је изгледа могуће постићи само када биће људско стигне до индивидуе свесне свога идентитета и која једнога дана постаје уморна због пуноће испуњеног живљења, а не због празнине непрепознате неурозе.

Владета Јеротић

Из књиге "Човек и његов идентитет"

извор

Нажалост, многи људи који су далеко од Цркве имају утисак да Црква забрањује готово све, а посебно оно што се за савремено друштво чини као манифестација његове слободе и допуштености: пиће, штетне супстанце (од пушења до тешких дрога), слободан сексуални однос. међусобне комуникације итд. Међутим, ствари стоје мало другачије.

Главни дар који Христос и Његова Света Црква даје човеку јесте дар слободе. Свети апостол Павле пише: „Ви сте, браћо, на слободу позвани. Али после ових речи, апостол даје значајно појашњење: „само не слободу за угађање тијелу, него да из љубави служите једни другима. “ (Гал. 5:13). Слобода која нам је дата од Христа је, пре свега, слобода од нашег главног поробитеља – греха. На крају крајева, грех нас је одвојио од Бога и гурнуо у стање смртности и покварености. А оно што изгледа као манифестација слободе у свести савременог друштва – „живи како хоћеш и ради шта хоћеш” – уопште није слобода, већ управо њен губитак. Јер, следујући својим жељама, човек поново урања у власт греха. Упечатљив пример за то је зависност од пушења, алкохола, дрога, којих се, како показује пракса, веома тешко отарасити.

Дакле, Црква забрањује и опомиње човека само од онога што му може нанети штету, а не лишава човека једноставно могућности да доживи радост. Напротив, хришћанство нас позива на радост и сведочи о важности радовања: „Радујте се увек. Молите се без престанка. У свему захваљујте: јер ово је за вас воља Божија у Христу Исусу“ (1. Сол. 5, 16-18). Само што се сам појам радости, нажалост, за верника разликује од идеје о њој за неверника. Ако је за верника радост нешто позитивно што истовремено деле и тело и душа, онда је за неверујућег радост краткорочно задовољење одређених пожуда, које накнадно могу оставити негативан печат до краја његовог живота.

ђакон Андреј Музолф

приредила: Ј.Г.

извор

„Трагедија старости није у томе што човек стари, већ у томе што остаје млад у срцу“, рекао је јунак чувеног романа Оскара Вајлда. Чак је и ово посебно психолошко стање страха од старости и идолизације младости добило име по њему - синдром Доријана Греја.

Проблем старости, неизбежног периода нашег живота, забрињава многе људе. Неки верују да је старост, за разлику од „чистог, светог“ детињства, време досаде, духовног пропадања и разочарења у животу. Боли их када гледају одрасле који физички вену и клону духом, и ужасавају се времена када ће и сами, по њиховом мишљењу, постати исти. Чини се да ће цео наредни живот протећи у носталгији за заувек несталом младошћу и у вечном страху од слабе старости. Нажалост, ово може довести до тога да се многи осећају невољено или чак да презиру сами себе.

Страх од старења, болно искуство остарелих родитеља, неизбежан страх од смрти или страх од губитка - ове емоције могу трајно да у човекову душу унесу збуњеност, анксиозност и одбацивање природног тока живота на дуже време. И могу да засене оно добро које сваки човек може да осети или учини, без обзира на године: љубав, веру, омиљену активност, помоћ вољенима, созерцавање лепоте света око себе.

Размишљања о старости често доводе до егзистенцијалних питања: „Зашто је живот овакав? Зашто нам је дата старост? Треба ли прихватити његову неминовност? Психолози и свештенство говоре о томе како помоћи себи и својим најмилијима да се изборе са страхом од старења.

***

Што пре почнете да размишљате о старости, то боље. А знате ли зашто? Проживећете свој дан потпуно другачије. Поставите приоритете, пожурите да урадите оно што раније нисте имали времена. Ово је другачији интензитет живота. Особа са таквим ставом максимално користи све своје интелектуалне и емоционалне ресурсе. Слажете се, од овога нема никакве штете, осим користи. Осим тога, промениће се и ваш однос према старости као феномену живота.

Сурошки митрополит Антоније дао је веома добру дефиницију овог доба. Она одговара на питање зашто нам је старост дата. Он пише да ако је младост време сјајног пламена, онда је старост време равномерног сјаја, контемплације живота.

Ово је одлична дефиниција. Додао бих овде, ако могу, још један, психолошки аспект. Сваки период живота човека даје му ново искуство и пут којим упознаје себе и свет око себе. У детињству се морамо прилагођавати овом свету, младост је време откривања, младост је време промена, зрелост је време процене онога што је око вас и себе. Старост је време прихватања: себе, људи око себе, принципа светског поретка уопште. Ово је најбољи период за мудро размишљање о себи и свом животу.

Главни задатак старости је очување способности да се воли. Многи људи у старости покушавају да себи надокнаде „трошкове“, и материјалне и менталне, које су имали током живота. Ако се човек бринуо о деци, познаницима, пријатељима, рођацима, може помислити да је дошло време да се „врате дугове“. У таквом стању човек ће увек бити незадовољан. Чиниће му се да је дао више него што му се сада надокнађује. Велика је грешка дозволити себи да будете уроњени у притужбе, бриге и сажаљење за своју ситуацију. За ово постоји само један лек - љубав. Ако наставите да волите оне у које сте улагали дуги низ година, а не захтевате од њих враћање дугова, онда живот за вас никада неће изгубити радост и смисао, већ супротно. Способност да се воли је способност која са годинама постаје све лепша. Љубав вас учи да праштате, разумете, саосећате.

Старост је управо та прекретница која вас подсећа на смрт. А ово је, ма колико грубо звучало, веома користан подсетник. Помаже да се другачије гледа на живот и процењују своји поступци. Ако особа није остварена у животу, у љубави, онда је страх од смрти за њега веома релевантна тема. Они који су успели да се остваре, лакше се носе са овом неизбежном чињеницом. А верници у том смислу су углавном „спремни“ људи - они схватају да смрт није крај, већ само прелазак у неку нову фазу. Из своје праксе могу рећи да верници имају невероватну перцепцију старости и смрти. Када причају о овоме - смеју се. Као да разумеју нешто више од онога што се открива другим људима. Често се не боје старости, имају другачији однос према слабости, према самој смрти.

Мислим да треба да покушате да схватите да је живот оно што јесте. Човек не одређује своје природне карактеристике, он живи са оним што му је дато. А ова реалност је следећа: наш земаљски живот је ограничен могућностима нашег тела: тело не живи вечно, тело не може да лети, не може да дише под водом, да трчи брзином од 100 км/х и уопште не може много да уради. Али може много: да дише, једе, трчи, скаче, плива, чује, види, додирује, удише ароме и тако даље. Гледате могућности које постоје и покушавате да их искористите.

Човек је створен за вечни живот – то је чињеница. Али вечни живот је за душу, али, авај, не за тело. До новог живота ће доћи после општег васкрсења, али не знамо тачно како и када ће се то збити. Дакле, говоримо о томе да морамо да живимо овде, на овом свету, а да се уједно припремамо за вечност. Потребно је бавити се земаљским и духовним стварима. Ако овако гледате на ствари, чини ми се да је некако логично да ћете живети овде и сада. Јер како би другачије могло бити? Живиш овде и сада: сада дишеш, гледаш, вероватно држиш телефон или миша у рукама, прелиставаш мој текст, једеш, спаваш, пијеш... Све се то дешава овде и сада. Нема смисла гледати у време: оно тече поред вас, као што се небо плави и Земља окреће.

Не слажем се са непродуктивношћу у старости: чак се на Интернету могу наћи збирке прича људи који су нешто започели у одраслом добу и постигли у старости. Постоје и статистике о нобеловцима: у неким наукама људи добијају награде у раној младости, а у неким другим, по правилу, у старости. Све има своје време.

Према психолозима , мисли о старости су потиснуте из свести савремених људи страхом да више не буду тражени у свету младих и успешних, од губитка лепоте и независности, способности да сами одређују свој живот. Међутим, постоји још један страх о коме се много ређе говори. Старост је време сажимања, схватања проживљеног. Савремена култура вам лако одговара на питања: шта вам треба, без чега не можете да живите ни дана, шта је успех, шта је лепота? Али питања "ко сам ја?", "шта је смисао мог постојања?" она избегава. Међутим, без одговора на њих, проблем старења је нерешив за људску психу.

Психолози говоре и о најважнијој последици брисања старости из свести савременог човека - сенилној усамљености . Инфантилност и жеља за самосталношћу доводе до тога да људи у младости и зрелости данас све мање улажу у везе, не дају се другима (у љубави, пријатељству, васпитању деце итд.), не улажу у осећања. Ово даје слободу и не ствара проблеме све док је особа активна и способна да се брине о себи. Али у одређеном добу испоставља се да је подршка и физичка помоћ друге особе неопходна, и је тешко добити. Ако никоме ништа нисте дали, онда вам нико ништа не може вратити.

Дакле, решење проблема старости се дешава не само на интраперсоналном нивоу - нивоу душе, већ и на нивоу односа са другим људима. Односно, на нивоу Љубави.

приредила: Ј. Г.

извор

,,Лепота ће спасити свет“, чувена је мисао Фјодора Достојевског. Међутим, чему лепота ако је човек за њу слеп, ако није способан да се надахне њеном магијском привлачношћу? Инспирисан наведеном реченицом великана руског реализма, осмелио бих се да направим нешто другачију поставку, а она гласи: Захвалност ће спасити све(т)!

Незахвалност полако постаје саставни део бића човека нашег доба. Предебели смо, премршави, пресиромашни, нисмо довољно лепи, немамо довољно пратилаца и лајкова, тен нам није довољно добар, не одговара нам клима, друштво не поштује довољно нашу генијалност, потребно нам је ово, потребно нам је оно… Има милион разлога за незадовољство, а та листа се сваког дана додатно испуњава новим ставкама.

Постоје људи који, на први поглед, имају све у животу – породицу, каријеру, здравље – а опет су незадовољни, несрећни и често испуњени суицидним помислима, које многи од њих на крају и спроведу у дело. Исто тако, постоје људи који, наизглед, немају ништа, а увек их затичемо ведре, насмејане и позитивне у односима са другим људима. Проблем људи из прве групе, као и свих незадовољних уопште, је што, непрестано жудећи за оним што немају, не успевају да развију осећај захвалности у односу на оно што имају и виде око себе. Они су, како каже песник Бојић у једној својој драми, вечито гладни за пуном трпезом. Постоје и они који се вечито теше чињеницом да неко живи горе од њих. Такав приступ може код човека да  изазове осећај захвалности, али може да превагне и на другу страну и уведе човека у стање својеврсног сладострашћа, радости што неко живи горе од њега или нема нешто што он има.

Захвалност треба да постоји сама по себи, без поређења са другима. Усмерење ка ономе што неко други има или нема, сигуран је пут ка душевној тескоби, ка унутрашњем раздору. Сваки човек носи нешто вредно, клицу доброте и аутентичности, нешто што може да нам помогне на путу ка целовитости, надахне и обогати у духовном смислу, те једино на тај начин треба завиривати у туђе двориште.

Пречеста је појава да, шта год да имамо у животу, нисмо усредсређени на то; напротив, наши прохтеви постају све већи, као што је наркоману потребна све већа доза, и почињемо непрестано да мислимо на оно што немамо. Уместо да будемо срећни ониме чиме је њаш живот облагорођен, да уживамо срећу коју имамо у рукама и да, успутно, тежимо ка новим подручјима будуће среће, нама је та будућа срећа, која је само апстракција, конструкција наших мисли, приоритетна, док на срећу коју имамо у рукама заборављамо, попут старца који по кући тражи даљински од телевизора, а све време га држи у руци.

По природи меланхоличан, и сам неретко бивам запљуснут таласима личног незадовољства, чамотињом која из мене исисава животну енергију, елан, добро расположење. Ти таласи хране се и бивају покретани искључиво незахвалношћу. Заборавим ли на захвалност – ето цунамија! Изнутра осећам ломове, тело постаје немирно и испуњено дрхтавицом, у стомаку се јавља онај непријатан осећај који са собом доноси стрес, а глава почиње да пулсира, као да ће сваког тренутка да се распукне на два дела. У таквом стању, тешко је пронаћи цедуљицу на којој пише великим словима ЗАХВАЛНОСТ. Наједном, у свом том мучењу до мене некако долази злата вредна пушкица и мој дух доживљава моментално прегнуће, као да сам поливен леденом водом: ,,Захвалност је лек, како сам могао на то да заборавим!“, узвикујем себи, попут човека који је открио највећу мудрост на свету. Глава престаје да пулсира и, уместо тога, почињу да се нижу слике свега онога чиме ме је Бог благословио: драгим људима који ме чине комплетном личношћу, здрављем, добрим животињицама које ме сваког јутра дочекују испред улазних врата и које срећем током дана, чињеницом да могу и да имам за кога да стварам, да читам, прикупљам знања и упознајем нове ствари, да сам добио прилику да се усавршавам на духовном, емоционалном, интелектуалном и физичком пољу, да чиним добра дела, да се жртвујем за другога. Помисао на све ово буди у мени узвишено молитвено расположење, виђење живота као најлепшег дара, а не као проклетства. Након тог почетног контраудара захвалности и пораза незахвалности, почињем поново да примећујем цвркут веселих птичица, лепоту пролећних крошњи, ведре и позитивне духове које сусрећем, инспиративне и марљиве карактере, све оно добро у човеку (а нема човека без зрна доброга!).

Дакле, оно што је данашњем човеку потребно, како би се растеретио и поново доживео истинску пуноћу јединственог искуства које се зове живот, јесте захвалност, огромна захвалност! Тек са разгранатим осећајем захвалности, човек постаје способан да види и осећа лепоту, а самим тим и спреман за спасење о коме говори Достојевски. Колико је само ствари за које човек треба да се захвали Творцу! Колико је само живих бића, природних појава и животних догађаја због којих срце затрепери, а очи се испуне радосним сузама!

Поново се враћам на генијалног Достојевског, који каже: ,,Човек је склон набрајању својих невоља, али никада не набраја своје радости. Када би их набрајао онако како то оне заслужују, увидео би да свако има довољно среће у животу.“ Ове речи не изговара човек који је читав свој живот провео у уживању по различитим белосветским салонима, коме је све у животу сервирано на тацни; напротив, ово су речи човека који је боловао од епилепсије, који је издржавао вишегодишњу робију са принудним радом у Сибиру и који је често нападан од стране савременика.

Захвалност је почетак свега лепог, претпоставка сваке духовне, душевне, интелектуалне и емотивне стабилности. Она је једини лек са чијом се конзумацијом не може претерати! Напротив, са што чешћом конзумацијом захвалности, најпре ћемо унапредити себе саме, а затим и нашу околину. Зато, имајмо стално, а посебно у тешким тренуцима, на уму поруку: захвалност ће спасити све(т)!

аутор: Ђорђе Спасић

https://mentalnihigijenicarblog.wordpress.com/2022/05/29/захвалност-ће-спасити-свет/