Аутор: отац Јасен Шинев

парох у Древном Успенском храму (Мале Богородице) и цркви Св. Атанасије“, град Варна

Света Црква је увек била жртва оптужби, богохуљења и неправедних напада са свих страна. Кроз своју две хиљаде година дугу историју имала је моћне непријатеље, како у свом настанку, тако и у свом изванредном успону, успостављању, па и на свим етапама до данашњих дана. Зато је као тврђава, бивала нападнута са свих страна.

Ово је горка истина која не треба да нас изненади. Зато што објављује чисту божанску истину и прска Божјом светлошћу овај грехом натопљени свет. Критике на њен рачун су мање-више жестоке и имају своја објашњења, али су сталне и имају један циљ – да је дискредитују у друштву.

Једна од њих је да је преозбиљно и веома старо, да је то затворено друштво људи, мање-више верника, који за новац обављају своје духовне дужности и довољно добро зарађују на рачун и леђа свих осталих. Његове слуге, обични свештеници по градовима и селима, постали су трговци, крупни профитери, нека врста самозадовољних дронова који, не само да никоме не помажу, већ су и терет остатку становништва.

Зато и они, који не желе да посећују храмове, воле да кажу у своју одбрану, што је, по њима, постало „суштинско оправдање“: „Зашто да идем у цркву кад познајем свештенике? За све траже новац, за све — од најмањег до највећег у храму — се плаћа, а црквени службеници од самог улаза почињу да се ценкају са нама. Црква је постала трговачко друштво, пијаца... Тамо би све требало да буде бесплатно за људе, и само брига и љубав према њима треба да постоје. Није ли сам Христос ушао у храм и протерао трговце и целог живота се противио фарисејима, званичном свештенству и њиховим правилима? Није ли сада исто?”.

Стога је питање „Да ли су свештеници себични“ значајно и увек актуелно. То је као „трн у пети“, „жалац у телу“ и мора се разјаснити и очистити у својој суштини.

Размотримо пажљиво основну тезу да све у храму треба да се ради бесплатно. Тврдња да свештеници своје духовне дужности треба да обављају апсолутно бесплатно нема нигде поткрепљена, ни у Светом писму ни у целокупном богатству Светог Предања.

Нигде нема директне назнаке за то. Сам Господ Бог говори преко светог ап. Павла: „Не знате ли да они који врше свету службу од светиње се хране, и који жртвенику служе са жртвеником дијеле? (1. Кор. 9, 13). Ово је јасан показатељ супротног, и то није говорио било ко, већ непосредни настављач дела Спаситеља, који своје учење претвара у систем. Његових четрнаест посланица укључене су у канон књига Новог завета и признате су као апсолутно божански надахнуте. Овај конкретан случај тиче се организације хришћанских заједница, која је плод, не само деловања Светог Духа, већ и целокупног дела апостола и његовог огромног практичног искуства као ученика у ширењу религије. Стога је лако објаснити да је ово упутство постало реченица која је преношена „од уста до уста“ између старих и нових свештеника и изражена на колоквијални начин: „У олтару ћеш служити, са олтара ћеш јести“.

Још од Мојсијевог закона, добро познатог Савлу из Тарса, одређена је јасна накнада за извршење једног или другог свештеничког чина. Јасно је да се од тада служитељима издвајају хонорари за њихов приватни живот и егзистенцију, према месту и духовној власти.

Нема религије која то не регулише у свом унутрашњем поретку. То су људи Божији, али ипак људи који учествују у земаљским пословима и који носе сва обележја нормалних људских бића са свим својим правима и дужностима.

Постоји неколико случајева у којима Спаситељ, пошто излечи неког болесног, шаље га да оде у храм и покаже се свештеницима и не само да им исприча шта се догодило, већ и да плати наведену накнаду - новац или предмет (животиња). То се постепено и природно наставило у раној цркви са свом њеном организацијом и утврђивањем у суровој стварности овога света, у царству ћесара. Ово се преноси у традицији са генерације на генерацију до данас.

Сви свештеници у светом православљу имају породице за разлику од својих сународника римокатолика који су у целибату. Ово поставља питање са већом сложеношћу и даје му дубину. У овој савременој стварности, у стварној и динамичној ситуацији супружника и деце, ово питање ставља се на врло клизав терен. Свештеници су дужни да брину о својим породицама равноправно са осталим члановима друштва, тј. не уживају никакве привилегије и посебан третман и у потпуности учествују у друштвеном промету, као и сви остали.

Специфичност рада парохијских свештеника из градова и села наговештава незаустављиву динамику коју велика већина људи једноставно не може да разуме, јер ствари сагледава само споља.

Сваки свештеник има неколико парохија и посећује јавна места и јавне догађаје на које је позван. Свештеници су увек у објективу и верника и атеиста. Сви до једног су у стању свете послушности своме канонском епископу и његовој непосредној потчињености. У том погледу њихов положај је упадљиво сличан субординацији у војсци, где свако очекује наређења својих претпостављених команданата. Они представљају епископе или митрополију, што је ствар части и велике одговорности. Горка је чињеница да се наша помесна Црква налази у дубокој кадровској и личној кризи, а то испуњавање духовних дужности свештеника чини још тежим и интезивнијим.

Њихови задаци постају многоструко тежи, посебно током постова (нарочито за време Божића и Великог поста). Највећи акценат је на парохијама, у којима обичан парох мора да служи службе 24-часовног круга, да се моли и исповеда поклонике који му долазе. Паралелно са овим, мора да обавља – крштења, венчања, парастосе, и остале дужности предвиђене у његовом комплексном програму.

Ситуација је посебно компликована за оне свештенике који имају представничке функције у својим митрополијама и морају да их обављају без ослобађања од редовних дужности, као и сви остали. Ово је додатна и веома важна обавеза.

Свештеници морају бити у сталном контакту са својим парохијанима, исповедати, разговарати, посећивати болнице. Они су као очеви, пријатељи и саветници и у свему морају да испуњавају своје дужности.

Свештеници се свуда посматрају „под лупом“ и сваки њихов поступак одражава се на људе и њихов углед, али и на углед Свете Цркве као друштва и Тела Христовог. То их чини подложним супротстављеним хорским мишљењима и чини их покретним метама за увреде, увреде и спрдње свих врста.

Свештеници су врло често одсутни из својих породица и то може имати озбиљне последице по мир између њих и њихове деце. Морају да размишљају о правилном одмору и опуштању, да стално импровизују и размишљају о томе како да ослободе напетост.

Свештеници морају постати све за све људе у свако доба и на сваком месту. Сва њихова активност укључује колосалне силе и напрезање вољног, менталног и физичког карактера и не може се практично остварити без водеће улоге Божије благодати, која долази „одозго од Оца светлости“. Зато њихова делатност није професија са стандардним радним временом „од-до“ и не може се поредити ни са једном другом, већ је пројава вишег звања и Божије изабраности. Због свега тога заслужују да добију адекватну надокнаду којом ће обезбедити себе и своје најмилије. Стога оптужбе на њихов рачун да су себични и груби профитери не само да су лажне, већ и звуче апсурдно.

Тачно је да међу њима има и себичних (људи који воле профит), али их није већи проценат него у другим професијама и сферама рада. Авај, свештеници нису анђели и пате од свих слабости свог карактера као и остали људи. То је лична борба као страст и предиспозиција и о њој одлучује свако дубоко лично и у свом унутрашњем свету.

Да би био предан својим дужностима у свом позиву као посланик Христов и Његов службеник у овом сложеном и дубоко материјализованом свету, свештеник мора бити довољно смирен и сигуран да сву своју унутрашњу енергију усмери у потпуности ка својој духовној мисији. Питање „хлеба насушног“ мора се решавати дубински, без непотребних примеса ликовања и необјашњиве мржње, већ са љубављу и разумевањем.

Света Црква није од овога света, него је у њему. Она је стваралачки богочовечански организам, вечан и правовремен, изван и у времену, и све у вези са њом мора бити прихваћено у овој неизбежној симбиози.

приредила: Ј. Г.
 

извор

Одсек за парохијску мисију Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке, који је усмерен на менторски рад са младим свештеницима, покреће своју прву активност. У питању је предавање на тему „Свештеник у парохији, братству и у своме дому“, које ће 17. маја 2024. године бити одржано у сали за предавања парохијског дома храма Светог Александра Невског на Дорћолу, са почетком у 19 часова. Предавач је протопрезвитер-ставрофор Вајо Јовић, координатор наведеног Одсека.

Предавање је намењено превасходно парохијским свештеницима Архиепископије који имају до три године парохијске службе, чије присуство се подразумева. Истовремено, позив да учествују на овом дијалошком предавању упућен је свим свештеницима Архиепископије, који желе да прошире или размене своја лична искуства на дату тему.

Предавање је затвореног типа, није отворено за јавност и намењено је искључиво парохијском свештенству Архиепископије београдско-карловачке.

https://мисија.срб/менторски-рад-са-младим-свештеницима/

Ако сте истински хришћани, већ увиђате бесмисленост питања.

Да ли сам ђацима скренуо пажњу да се ове године поклапају први мај и Велика среда? Да, свакако, и истакао да би као православни хришћани требало да знају приоритете, па макар и не постили, некако због карактера празника не приличи да у данима у које се сећамо Христовог страдања слушамо Шемсу на ливади, пржимо месо и пијемо пиво.
Да ли ћу им замерити или их мање волети ако ипак оду на првомајско камповање? Ни најмање, јер не сумњам да ће на Васкрс бити у цркви и пре тога - да ће мимо исхране сведочити љубав на коју нас Христос призива. Поникао сам из нецрквене породице и средине, те врло добро знам колико умеју да буду збуњујућа правила и стил на који ниси навикао, уз који се ниси још увек саживео. Последње што је тој деци и младим људима потребно јесте једнострана осуда. Смернице - свакако, некада и добронамерна критика, но никада осуда.
Полако, људи.
Једне године сам то причао, без осуде, а ове сада, ето, једно добро дете, потрефило се, осамнаести јој рођендан на Велику Суботу. Реко, па померите прославу који дан, жао и њој, све договорено, решено али - биће и посне хране. Следећи час, вели, ми ћемо из разреда сви отићи на службу у цркву, на поноћ. Ако, слава Богу, тако се живот прославља, а кад ћеш боље него на Васкрс.
Не сумњам да има оних који ће у овоме видети превелико подилажење, но ја лично тако не сматрам. Мало идеализујемо, а мало и формализујемо. Кад знаш шта је човеку у срцу и колико ту вере има и колико може тек да је буде, онда си пажљив. Нарочито кад волиш човека. Па макар та вера била малена, уплашена, збуњена, мораш је нежно држати и неговати, као слабашно птиче, храниш је на пипету. Нећеш веру клети јер није одмах камена и стамена.
 Данас је био сајам цвећа у Сомбору. Купио сам пар биљчица. Па не можеш ти с њима као са јабуком коју орезујеш, но нежно, травке су то малене, пазиш да ни вода не буде ледена, ни сунце прејако. Нећеш новорођенче прекорити што плаче чим му нешто није по вољи или детенце што нема стрпљења и дисциплине за озбиљне напоре. Тако је и за оне који стасавају у вери. Могу бити деца којој ја предајем, а могу бити и људи који су тек почели да живе црквено.
Полако, немојмо их све одбацити. Мале су то биљчице, но као што Христос рече, вера је као зрно горушично, најмање као зрно но нарасте до неслућених висина.
Јасно, они који одбијају да расту, упорно и упорно, себи на суд то чине - но то Бог зна.
А ми волимо и за њих се молимо. Волимо и оне које посте и оне који не посте. Биће ове Велике среде много оних који прже роштиљ и певају песме - знатан део њих неће бити православни, па ни верујући. Знатан део ће бити. Но кад би бар пети део свих православних кампера долазио у предстојећим данима у цркву, ето, и тиме бих био радосан. Не због бројке, но због људу који препознају љубав Божију и на њу одговарају. Па макар и пекли прасе у среду. Како оно, беше, иде беседа Светог Златоустог на Васкрс? Нека приђу сви, тако некако?
Ово нипошто не брише одговорност оних који знају и који су утврђени у томе како се дочекује Васкрс. Али у склопу те одговорности стоји добро, старо - не суди. Саветуј, усмеравај, брини, но не заповедај, не прети, не омаловажавај. Воли, изнад свега.

Марко Радаковић

http://avdenagom.blogspot.com/2024/04/blog-post_45.html

У Светогеоргијевском дому при подгоричкој цркви Светог Ђорђа под Горицом синоћ је одржана нова дијалошка трибина, чија је тема овога пута била: Искушења коцкања и игара на срећу.

Говорили су: потпредсједник Владе Црне Горе мр Момо Копривица, др Илија Вукчевић, правник и бивши директор Управе за игре на срећу, др Љубинко Калуђеровић, психијатар и Звездан Шуњевић, грађански активиста.

Модератор је био протојереј-ставрофор Гојко Перовић, архијерејсаки намјесник подгоричко-колашински.

У последње време слушам: Где ћеш за први мај?! Ево и ја питам: Где ћеш??? Једни ће на фрушкогорски пик-ник, други на роштиљске идиле, неки ће на живу музику.... шта ћеш? НЕ РАДИ СЕ!!!

Ја бих питао једну особу где ће за први мај, интересује ме одговор много више од свих осталих. Христе мој, а где ћеш Ти за први мај?

Дете моје, то је Велика и страсна среда! Јуда ме продаје за тридесет сребрника - приближио се непријатељ мој. Крст је сачињен, трнов венац исплетен, ексери припремљени којима ћу бити распет. Идем да страдам за Тебе, да Ти дете моје после врата смрти уђеш у радост вечнога живота. Идем да изведем Адама и Еву и све који бораве у аду. Пропрати ме на том путу. Буди поред мене... Бдијмо макар часак јер после страшних мука - заблистаћу Васкрсењем.

Драги моји! Јесте први мај, али за нас Православне Хришћане је Велика Среда. Позвани смо на тишину, бдење и учешће на Богослужењима како би пропратили Христа на пут Крста. Свако пировање, роштиљање и томе слично равно је исмевању попут оних Јудеја који су Га вређали, исмевали, пљували и на крају разапели. Немој бити Петар који се одрекао. Немој бити апостоли који су се разбежали, немој бити Пилат који Га је осудио и разапео. Буди МАРИЈА која храбро корача за својим Сином, која се не плаши Јудејских старешина, која стоји код Крста и која на мајчинске руке прима Његово тело.

Верујем да ћеш се причестити за Васкрс, немој то учинити ако си својим поступцима за први мај учинио издају попут Јуде, и уместо да будеш уз Њега био у делима противним Њему. Не остављајте ПОСТ!!! Још само мало и ето нам радост из гроба - Христово Васкрсење!!! Не остављајте ПОСТ јер плата нас чека!!!

Помози Му да понесе тежак крст да би заједно са Њим се радовао у Недељу Васкрса.

Ваш Отац Клеопа

https://www.facebook.com/photo?fbid=1002951961558623&set=a.574475097739647

„Сутрадан је мноштво народа који је дошао на празник, чувши да Исус долази у Јерусалим, узео палмине гранчице, изашао Му у сусрет и повикао: Осана! Благословен који долази у име Господње, Цар Израиљев!” (Јован 12:12, 13).

(Ми не узгајамо палме, па их замењујемо гранама врбе. Oне треба да буду младе и не суве, већ свеже, са пупољцима или једва расцветаним листовима.)

Зашто су Јевреји поздравили Господа нашег Исуса Христа палминим гранчицама? Јер, између осталог, Спаситељ је дочекан као цар, а атрибут царске власти и царског тријумфа били су: улазак на коњу у град, полагање одеће под ноге коња ( у овом случају магарац) и зелених грана и цвећа које су држали у рукама, а затим су их положили и посипали по путу за цара.

Друго значење зелених палминих гранчица, наравно, било је промисаоно, духовно и божанско. Зелене гране су симбол живота. Симбол победе живота над смрћу. Симбол победе Васкрсења Христовог над ђаволом, грехом и смрћу.

Али можда постоји још један симбол овде. Ове зелене, живе гране, пуне сока, симболизују сваког од нас. Свако од нас је испуњен овим Божанским животом. Господ је створио сваког од нас и удахнуо нам живот. Васкрсао је сваког од нас заједно са собом и извео нас из мрачног и страшног гроба, као светог праведног Лазара, и додао на лозу Христову, која је Црква Божија. Ово је и сам Он рекао у Јеванђељу: „Ја сам истински чокот, и Отац мој је виноградар.Сваку лозу на мени која не рађа рода одсијеца је; а сваку која род рађа чисти је да више рода роди.Ви сте већ чисти због ријечи коју сам вам говорио.Останите у мени, и ја ћу у вама. Као што лоза не може рода родити сама од себе ако не остане на чокоту, тако ни ви ако у мени не останете.Ја сам чокот, а ви лозе. Ко остаје у мени и ја у њему, тај доноси многи плод. јер без мене не можете чинити ништа.“ (Јован 15:1-5).

Бог нас је створио и накалемио на универзалну лозу живота, дајући нам егзистенцијалну благодат. Затим нас је родио водом и Духом и накалемио на лозу Цркве Христове, дајући нам дубоку и спасоносну благодат. И сада се на свакоме од нас испуњава стих из Псалтира: „И биће као дрво засађено поред потока воде, које доноси плод у своје време, и чији лист не вене; и шта год чини, успеваће“ (Пс. 1,3).

Великодушно цветамо у здрављу и талентима, физичкој лепоти и духовној благодати. Све су то токови Божанског живота у нама. Токови и пулсације Божанског живота који тече у и из нас. Никада ово не заборавимо! Не заборавимо да смо јаки не у себи, већ у Богу, који нас љуља као бебу у наручју и држи нас као крхког лептира на длану.

Јер у истој 15. глави Јеванђеља по Јовану стоји и страшно упозорење: „Ко у мени не остане, избациће се напоље као лоза, и осушиће се, и скупиће је, и у огањ бацити, и спалити. “ (Јн. 15,6).

Односно, ако се крећемо ка Богу, жедни за Њим, тражимо Га и сјединимо се са Њим у Тајнама Мајке Цркве, тада ће бити још више овога живота у нама, „благодат на благодат“ (Јн. 1,16) . И биће све више среће, радости и блаженства! Зато што ће пуноћа Божјег живота пребивати у нама онолико колико наше срце може да прими.

Али ако се гресима и гордошћу одсечемо од лозе Христове и окренемо леђа Богу, онда ћемо постепено умирати. Наше срце ће постати пуста, спарна пустиња и постепено ће се претворити у пакао, сасушен и спаљен пламеном страсти, где ће душа страшно страдати.

Не дозволимо да нам се ово деси. Као врбова гранчица у нашим рукама на празник Уласка Господњег у Јерусалим, нека душа наша буде расцветана, зелена, жива, која се пружа ка Сунцу-Христу и живи, и храни се , и Њиме је освећена. Само у томе је наша срећа и наше спасење.

Осана на висини, благословен је Који долази у име Господње!

протојереј Андреј Чиженко

" Оче, не бих радио недјељом ни за живу главу! Макар немао ни хљеба да једем! Моја покојна баба Станија, Бог да јој душу прости, ме је то научила за цијели живот " ! Након што је поменуо своју покојну баку, прекрстио се на тај начин што је најприје са скупљена три прста десне руке, додирнуо лијево, па тек онда десно раме. Потом је додао и то  да баба Станија у недјељни дан није чак ни ручак спремала. " Све би она још у суботу послеподне припремила за наредни дан : дрва за потпалу, ручак за породицу и све остало ".
Док је изговарао последњу реченицу, примијетио је како нам се приближавају два старија човјека. По његовом изразу лица и гестикулацији, схватио сам да му није драго што су га видјели како стоји испред Цетињског манастира, те да би још горе било ако би само помислили да је разговарао са неким у мантији. Због тога се читавих десетак метара удаљио од мене, да би ми се опет приближио тек када су се изгубили из његовог видокруга.
" Морам ти испричати шта ми се догодило прије неки дан! Поред мене је прошла комшиница за коју сви у граду знају да се бави враџбинама. Застала је поред мене, запљунула и изговорила неке неразумљиве ријечи. На то сам се само гласно насмијао и рекао јој следеће: можеш ме и три пута запљунути, три враџбине изговорити! Ништа ми не можеш јер ја недјељу поштујем! Добро се зна да ко год недјељом ништа не ради, да му враџбине и гатке не могу наудити "! Док ми то говори, размишљам о томе како је за прве хришћане недјеља била дан Господњи, у којем су се окупљали на литургији. Једним указом цара Константина, она постаје у класичном смислу нерадни дан, који је временом у свијести људи почео да поприма елементе јеврејске суботе. Међутим, са црквеног становишта, то је дан у којем хришћанин треба да пође са својом породицом у цркву, те да то вријеме посвети Господу и својим ближњима. Све ово не важи за мог саговорника, који недјељу доживљава на мистичан, магијски начин.
" Јеси ли ти родом из Никшића? По твом акценту бих рекао да јеси. Е, ово ти морам испричати! Прије неких двадесетак година, одем ти ја у твој крај да помогнем рођацима који су градили кућу. Силно сам се изненадио када су ми рекли да планирају и у недјељу да понешто мајсторишу! Но, још више ме је забринуло када су ми рекли да њихов комшија поп најприје исцијепа дрва за потпалу, унесе их у кућу, па тек онда иде на недјељну литургију! Ја се надам да то није истина! Ако јесте, онда докле иде овај свијет кад су и попови почели недјељу да не поштују"!?
Затим је пар тренутака одћутао и коначно ми открио прави разлог његовог јутрашњег доласка испред манастира:" Мени и мојој супрузи се ближи шесдесета година. Она је свега неких пар мјесеци старија од мене. Немамо порода, па, живимо сами у стану. Све што је старија, као да је некаква ђавоља сила ћера да ради недјељом! Ево, јутрос јој је на памет пало да пере завјесе! Рекао сам јој, пери завјесе ако хоћеш, али ја тога ђавола данас, у недјељу качити нећу"! Убрзо су на нас почеле да се сливају и прве капи априлске кише. При растанку ми је напоменуо да пазим шта учим " ту дјецу у богословији ", те да не буду сјутра попут оног попа који цијепа дрва у недјељу. Запутио сам се брзим корацима према згради богословије, док је он остао на истом мјесту и гласно сам са собом разговарао. Још неко вријеме ми је вјетар,   који је почео све снажније да дува, доносио понеку његову ријеч. А последња реченица коју сам јасно и  разговјетно чуо била је :" Ово је све ђаво понио кад су и попови почели да раде недјељом"...

Описано стање је свима познато на овај или онај начин. Штавише, познато и ауторитативно свештенство није оклевало да о томе напише у својим мемоарима. На пример, протопрезвитер Георгиј Шавелски је описао своја осећања након дугих посних богослужења: „И у празној цркви, са два или три верника, ми смо... 4-5 сати, не прекидајући службу, славили Господа својим читањем и певањем. Признајем да сам често после оваквих богослужења излазио из цркве не дирнут, већ раздражен."

Наши парохијани, током целе службе за време Великог поста, стоје на једном месту од три до пет сати. Једина диверзификација стајања је клањање до земље и могућност да се у случају умора накратко седне. Истовремено, служба је монотона, практично лишена уобичајене разноликости, са јасном превлашћу читања над певањем. Како се овде не уморити?

Нема сумње да за искреног верника молитва не може изазвати ништа друго осим духовног уздизања и радости. У сваком случају, он дефинитивно не треба да се оптерећује тиме. Али питање је другачије: колико год да смо црквени, одговарамо ли на било који начин јеванђелском идеалу? Оном за који је потребна чврста вера, чиста савест и искрена молитва. Питање са потпуно очигледним, саморазумљивим одговором. Цео наш духовни живот састоји се пре свега од борбе против греха, навика, порока и страсти. Другим речима, све је у томе да превазиђемо сопствене несавршености. За превазилажење тога потребан је труд, стрпљење и време. Није изненађујуће што нас после вишечасовне, једноличне службе, осећај умора толико обузима да потпуно истискује сваку радост из молитве. Али тако ће увек бити ако, доживевши ово једном или двапут, престанемо да долазимо на посна богослужења и ограничимо се на уобичајена богослужења недељом и празником. Једноставно речено, пут до искрене молитве, која доноси радост без обзира на трајање, пролази кроз напор, стрпљење и умор. У ствари, један од циљева, мада не и главни, великопосног богослужења је, посебно, да се што истинитије прикажемо. На уобичајеним Литургијама, на празничним свеноћним бдењима, на молебанима све знамо и разумемо. Знамо када да се посебно концентришемо, када да стојимо усправно, када да погнемо главу. Имамо омиљене песме и молитве које знамо напамет. На овим службама смо углавном пажљиви, умерено ентузијастични и често радосни. И као да је све у реду, као да тако треба, као да нисмо далеко од Царства Божијег.

Али долази Велики пост, и уобичајено богослужење постаје другачије. Његово трајање, монотонија мелодија чине да схватимо да је, све оно што је у нама било радосно, одушевљено и блажено, изазвано не толико вером и молитвом, колико нашим сопственим осећањима. Постаје нам јасно да све наше промене на боље нису ништа друго до мимика променљиве ситуације. А наш умор, од којег на крају службе немамо довољно снаге да говоримо или размишљамо, изузетно је корисно искуство, отрежњујуће и стимулативно у исто време. Два-три свакодневног стражења – и, видите, више не мислимо високо о себи, и трезвено процењујемо свој, ако могу тако рећи, духовни ниво. А према ближњима, који су донедавно били олако осуђивани што су ходали по храму и седели за време богослужења, поступамо много блаже.   

Дакле, оно што вам се дешава је сасвим нормално. И иако ово само по себи није добро, прилика да промените ситуацију на боље је потпуно у вашим рукама.

протојереј Владимир Пучков

https://pravlife.org/ru

Књига Судија често се сматра проблематичном у целини. Сигурно, многи њени елементи морају се завити у еуфемизам или у потпуности изоставити да би се о њој разговарало пред свим узрастима. Описи масовних погибија, карактеристичних за ову књигу, постају све детаљнији како књига напредује. У последњим поглављима књига се у стрмоглаво упушта у свет силoвања, комадања, убиства и грађанског рата. Већина дела фикције из разних медија која садрже исте елементе била би предмет критике са позиције хришћанског морала. Ипак, Књига Судија је део Светог Писма. 

Разумевање Књиге Судија у целини, међутим, захтева разумевање њене свеобухватне теме и правца. Текст почиње неуспехом. Прво поглавље описује неуспех племена Израиља да узму земљу коју им је доделио Јахве, њихов Бог. Он је био тај који се борио за њих, тако да је овај неуспех, неуспех њихове верности. Одлука многих од њих да поробе Хананејце уместо да их протерају како им је заповеђено је знак ове непослушности (1:28, 30, 33).

Као одговор, Анђео Господњи, који је пратио Израел од Египта и био са њима више од 40 година, прогласио је суд над Израелом и напустио их (2:1-14). Упркос ожалошћеној реакцији на овај одлазак, није дошло до покајања. Израел је у целини пао у обожавање Ваала Хананејаца (2:11-13). Као одговор на поквареност Израиља, страни освајачи су, као средство дисциплине, послани да угњетавају народ да би их довели до покајања. Када се народ вратио и завапио ка Господу, Он је одговорио подижући судију да поврати правду и одагна освајаче. Ипак, ово кажњавање није довело до правог покајања. Почетак књиге излаже образац који ће се поновити више пута кроз целу књигу: “Тада им Господ подизаше судије, који их избављаху из руку онијех што их плијењаху. Али ни судија својих не слушаше, него чинише прељубу за другим боговима, и клањаше им се; брзо зађоше с пута којим идоше оци њихови слушајући заповијести Господње; они не чинише тако. И кад им Господ подизаше судије, бијаше Господ са сваким судијом, и избављаше их из руку непријатеља њиховијех свега вијека судијина; јер се сажали Господу ради њихова уздисања на оне који им криво чињаху и који их цвијељаху. А кад судија умрије, они се враћаху опет и биваху гори од отаца својих идући за боговима другим и служећи им и клањајући им се; не остављаху се дјела својих нити путова својих опаких.” (2:16-19).
Не само да се овај круг понављао већ је и духовно стање народа непрекидно опадало, давајући читавом тексту образац силазне спирале насиља и лудости.
Дегенерацију израелских племена пратила је дегенерација квалитета људи позваних од Господа да служе као судије и поврате поредак. Сваки наредни судија је, како се наратив наставља, насилнији, са више личних мана и личних амбиција. Ово кулминира са Самсоном који систематски и без покајања крши сваки елемент својих Назирејских завета. На крају књиге нема више судија зато што су се израелска племена у жељи за осветом и освајањем окренула једна против других уместо против страних завојевача.
На почетку Књиге Самуилове, није последњи судија, пророк Самуило проблем, већ цар Саул кога је народ приморао на помазање. Смртоносна спирала Израела је коначно заустављена зацарењем Давида али је и то било кратког даха јер ће убрзо почети још један циклус насиља који ће се завршити уништењем северног царства Израела и протеривањем Јуде. Књига Судија настоји да нам прикаже овај пад те се стога догађаји и ликови у књизи не узимају за узорне. Све више, како се наратив одвија, слушалац треба да разуме да ствари постају све горе и горе. Дела каснијих судија и догађаји који се одвијају у Израелском грађанском рату намењена су да се виде као страшна и упозоравајућа прича о исходима непослушности према Господњим заповестима. Књига Судија бележи мрачно и страшно поглавље у раној историји Израиља. 

У оквиру овог наратива једна епизода се истиче као посебно проблематична. Ово је једна од две епизоде које се тичу живота Јефтаја, судије из Галада. Ова епизода, која описује ослобођење његовог клана од Амонејаца, проблематична је зато што укључује и случај људске жртве. Ова људска жртва je, поред тога, усмерена према Јахвеу, Богу Израиља. Као одговор на ово, многи скорашњи коментатори покушали су да тумаче крај ове приче као да Јефтај није заправо убио и спалио своју ћерку. Да је то учинио је, међутим, прилично јасно из текста и поука овог списа мора се разумети а не избећи.
Још од увода, Јефтај је представљен као проблематична фигура. Он је нелегитимни син вође свог клана, рођен од проститутке (11:1). Синови жене Јефтајевог оца, отерали су га као потенцијалног узурпатора, да би задржали контролу над кланом. Јефтај је потом око себе окупио бескорисне и сујетне људе. Земља на којој је боравио клан Галада припадала је Амонејцима, и када је краљ Амона дошао да покуша да је поврати, старешине Галада биле су вољне да понуде Јефтају вођство над кланом уколико их поведе у битку против Амонејаца. Ово је већ одступање од обрасца, као да би Бог остварио своју вољу преко Јефтаја, њега није изабрао Бог већ остали чланови његовог клана.
Кроз размену гласника која је уследила, Јефтајеве изјаве показују искривљено схватање Јахвеа, Бога Израиља. Он је прво призван од стране Јефтаја као божански сведок заклетве коју су владари Галада дали Јефтају - да ће му дати власт ако победи у бици. Ово је само по себи устаљена пракса у древном свету. Када су гласници изнели своје разлоге за власништво над земљом, краљ Амона навео је да је ово парче земље претходно припадало њему и да су га Израиљци отели. Јефтајев одговор био је да им је Јахве, Бог Израиља дао ту земљу. Он, међутим наставља и прави директну паралелу са тим како је Хемос, бог месеца Амонејаца, дао земљу њима. Приписујући власништво над земљом Амона Хемосу, Јефтај директно протиречи Поновљеним законима где пише да је Јахве протерао Рефаиме, конкретно, клан дивова Замзумим, и дао земљу синовима Лотовим (5 Мој 2:19-21). Поред тога што је славу Јахвеа приписао другоме, што је само по себи довољно велики грех, Јефтај своди Јахвеа на једно од многих територијалних божанстава, уместо да Га сматра за творца и владара Неба и Земље. Писац Књиге Судија нам овде открива да је верско учење Торе, до времена Јефтаја, постало непознато многима.
Након излагања свог случаја, Јефтај оглашава да ће Јахве бити судија међу њима да би видели ко је у праву. Он овде изазива краља Амонејаца на колективни судски двобој. У древним временима борба између народа сматрана је и борбом између њихових богова. Док је последњи исказ Јефтаја могуће разумети као потврду да је Јахве једини који може судити и донети исход, његов завет показује да ово није његово схватање. Јефтај нуди Судији васцеле Земље мито. У божанским биткама за које се сматра да прате битке између народа у древном свету, било је заиста ретко да било који народ, чак и када је поражен, види своја божанства као побеђена од стране супериорније силе. Много чешћа интерпретација била је да су бог или богови из неког
разлога напустили свој народ. Ишло се и дотле са се сматра да је бог променио страну током битке. Стога су се приносиле жртве и полагали завети пре  одласка у битку, да би се додворили боговима који треба да донесу победу или пораз кроз своју, каткад несталну верност.
У свом обраћању Јахвеу пред битку, Јефтај се не позива на обећање дато Авраму. Не позива се на своју верност Богу Израиља и Њеовим заповестима. Не позива се на славу Јахвеа и Његову репутацију изнад Његових непријатеља. Уместо тога, он обећава потенцијално вредну жртву. Заправо, иако се то често не види у енглеским преводима, он обећава људску жртву. Он дословце каже: “ако ми даш синове Амонове у руке, што год изиде на врата из куће моје на сусрет мени, кад се вратим здрав од синова Амоновијех, биће Господње, и принијећу на жртву паљеницу” (30-31). Идеја да је он веровао да ће овца или крава изаћи њему у сусрет пре људског бића чини се прилично невероватном и то није начин на који је он формулисао свој завет. Јефтај је, дакле, хтео да жртвује људско биђе Јахвеу само није намеравао да то биће буде његова ћерка јединица. Уместо да је имао веру у праведност Бога, Јефтај је извео оно што се у паганском свету сматрало моћним ритуалом. У сличној бици против Израиља краљ Моава је жртвовао свог сина Хемосу (2 Цар. 3:27). Далеко од тога да је знак побожности, Јефтајев завет је чин светогрђа а његово жртвовање сопствене ћерке је изопачење (Суд. 11-39). Њена смрт није од стране народа сматрана као тренутак велике победе већ као страшна трагедија обележавана са четири дана жалости сваке године (Суд. 11:40). Вреди запазити да је стварање новог празника који није део светог календара изложеног у Тори само по себи знак религиозног незнања у које је запао народ.
Да би се слика Јефтаја учинила јаснијом, приповеда се још једна епизода током његове шестогодишње службе у улози судије. Предводио је снаге свог клана, Галада, против своје браће Израиљаца из племена Јефремова. Идентификујући их по њиховом акценту, Јефтај је побио 42.000 избеглица које су бежале са територије коју је освојио (Суд. 12:5-6). Ови догађаји показују Јефтајеву бруталност али и антиципирају крвави грађански рат који ће закључити књигу судија. Он је представљен не као херојска фигура. већ као насилни отпадник.
Током приче о Јефтају, Јахве је нечујан. Он предузима само једну акцију, када Дух оснажује Јефтаја да би победио у борби против Амонејаца. Ово се дешава не зато што је Јефтај обећао жртву или због неке његове врлине већ зато што је Бог Израиља заиста њима дао ту земљу и Он је одредио то време да их избави. Нигде није речено да је Бог приметио(признао) чин људске жртве а камоли га прихватио. Књига о Судијама описује шта је Јефтај урадио и његову победу над Амонејцима али не и над племеном Јефремовим приписује Јахвеу. Једини суд о Јефтају дат у тексту је негативан.
Иако је ово разумевање јасно из текста, Књиге о Судијама, понекад се јављају приговори из разлога што се Јефтајево име спомиње у једанаестој глави Посланице Јеврејима*, где се описују јунаци вере. Ово помињање је, међутим двозначно. Јефтај, овде заправо није похваљен ни због чега. Заправо, у Посланици се једноставно износи да, да је било времена, нешто би се могло рећи о Јефтају и неколико других фигура. Не постоји начин да се зна шта би се могло рећи. Чак не постоји начин да се зна која епизода из Јефтајевог живота би била поменута. Листа непоменутих имена из Судија укључује и друга имена, Барака и Самсон који су јасно представљени у негативном светлу. Лако је замислити на пример да би помињање Барака било усредсређено више на похвалу Дебориној вери. Исто тако, помињање Јефтаја могло би се сводити више на његову ћерку него на њега. Спремност његове ћерке да оде у жртвену смрт је повремено хваљена у каснијој традицији, као код Псеудо-Филона. С друге стране, оци Цркве као и Рабински Јудаизам, уједињени су у осуди Јефтаја као плахог човека и незналице.*(Јев. 11:32-37) “И шта још да кажем? Јер ми не би достало времена кад бих стао казивати о Гедеону, Вараку, Самсону, Јефтају, Давиду, Самуилу и о другим пророцима, Који вјером побиједише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, Угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бијаху силни у рату, поразише војске туђинске; . Неке жене примише своје мртве васкрсењем; други пак бијаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; А други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; Камењем побијени, престругани, измучени, од мача помријеше: потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама;” 

Барак није покорио царства, није затворио уста лавова, није чинио ништа да успостави правду, није угасио ватру, није пресечен на пола. Посланица Јеврејима писана је људима који су имали прилично темељно разумевање Старог Завета и пратећих традиција. Они су знали да је Данило затворио уста лавова, знали су да су тројица младића угасили силу огњену у пећи, знали су да је удовица из Сарепте добила свог сина назад из мртвих. Знали су да је Исаија пререзан на пола. Нема ништа у тексту што би повезало Гидеона, Барака, Самсона и Јефтаја са било ком од ових ствари.
Поента овде је једноставна, да је имао времена, ми не знамо шта би аутор посланице рекао о Бараку, Јефтају, Самсону или Гидеону. Другачије речено, нејасно је шта би се у Посланици Јеврејима рекло о овим људима. Јасно је шта се у Књизи о Судијама каже о њима. Када тумачимо Свето Писмо, нејасне делове разумемо у светлу јасних а не обрнуто.

превод: Јован Татовић 

https://blogs.ancientfaith.com/wholecounsel/2020/05/18/jephthahs-daughter/

Антисоцијално понашање је појам ком се, због свеобухватности на коју се односи, у новијој литератури даје предност у односу на појмове делинквенција и преступништво, који подразумевају искључиво кршење закона. Као синоним за антисоцијално понашање често се употребљава ризично понашање. Међутим, могли бисмо рећи да појам ,,антисоцијално’’ представља уже схватање јер обухвата само екстернализовано понашање, које је у сукобу са друштвом, усмерено ,,ка споља’’. Када кажемо ризично понашање, ту мислимо и на интернализоване проблеме, као што су повишена анксиозност, депресија, различите фобије, склоност ка самоповређивању. Облицима екстернализованог ризичног понашања бавили смо се кроз неколико ранијих текстова.

У овом тексту пажњу ћемо посветити томе како одређене породичне околности и породична атмосфера могу повећати вероватноћу да деца и млади испоље неке облике проблематичног понашања.

Није правило, али није ни реткост да млади који су у сукобу са друштвеним и/или правним нормама потичу из дисфункционалних породица. Породица, као базично окружење сваке особе и као примарни фактор социјализације, на развој ризичног понашања може утицати двојако: 1) присуством фактора који погодују настанку ризичног понашања, и 2) одсуством фактора који негују просоцијално понашање. Кроз многобројна истраживања дошло се до дефинисања конкретних чинилаца које у овом смислу можемо посматрати као значајне.

Изостанак позитивне афективне везе између родитеља и детета. Афективна (емоционална) веза успоставља се већ у првим тренуцима дететовог живота, нарочито између мајке и детета – кроз додир, чин дојења, пријатност коју код бебе изазива мајчин глас. Равнодушност, одбацивање и избегавање детета могу се негативно одразити на целокупан даљи развој личности.

Проблеми у функционисању породице. Овај фактор се активира када дође до немогућности родитеља да организују свакодневне породичне активности кроз које ће обављати своју родитељску улогу. То се може испољити на два нивоа. Први је дистанцирано и неангажовано родитељство. Дистанцираност се огледа како у недостатку интеракција између самих родитеља, тако и између родитеља и деце. Томе, рецимо, може допринети преокупираност послом, или лоша материјална ситуација где су родитељи принуђени да раде више послова. Неангажованост се односи на изостанак похваљивања детета за пожељно понашање, сугестија и савета за просоцијално понашање, позитивних подстицаја за јачање мотивације. Други ниво је недоследно родитељство које се испољава кроз непостојање јасних правила понашања или, уколико постоје, недоследност у њиховом спровођењу. Овај аспект подразумева и неусаглашеност родитеља по питању граница, постојање двосмислених правила, противречност у њиховом спровођењу, у одређеним тренуцима кажњавање, а у неким другим толерисање истог. Све ово даље води ка неуспеху у успостављању дисциплине, и смањеној контроли над понашањем деце. Истраживања су показала да родитељи деце која се насилно понашају најчешће не знају где, како и са ким њихово дете проводи слободно време.

Изостанак респонзивности. Респонзивност се односи на способност родитеља да препознају дететове потребе, да се стављају ,,у његове ципеле’’, да не минимизирају оно што мучи детеу датом тренутку јер њему, као одраслом, то делује смешно или небитно. Испољава се, дакле, кроз показивање интересовања за дететове активности, кроз конструктивну бригу и подршку, пружање топлине, а уједно и доследно, ефикасно спровођење правила понашања. Истраживања показују да је слаба респонзивност у вези са ризиком од развијања ризичних облика понашања.

Конфликти између родитеља. Дете које присуствује свакодневним свађама и сукобима између својих родитеља, усваја тај модел као прихватљив начин ношења са проблемима. Партнерски конфликти доводе и до тога да родитељи бивају незадовољни својим животом и преокупирани личним проблемима, те често деци постају емоционално недоступни. Додатно, у таквој атмосфери могу почети да се сукобљавају и око начина васпитања деце, или чак то постане поље на ком се једно другоме инате (на пример, један родитељ постане претерано попустљив како би другог повређивао и придобијао наклоност деце).

Развод. Развод или раздвајање родитеља наступа као последица конфликата. Тиме породица постаје и деградирана, са још мањом могућношћу вршења основних породичних функција. Истраживања показују да раздвајање родитеља пре навршене пете године живота детета повећава шансу за испољавање поремећаја у понашању. Критичан период су и предадолесценција и адолесценција. Ово свакако није правило – нису сва деца разведених родитеља склона проблематичном понашању. Родитељи који адекватно обављају своје родитељске улоге и након развода, ,,здраво’’ прођу кроз сам развод и наставе заједнички да се брину о деци значајно ће умањити вероватноћу за развијање ризичног понашања.

Непрепознавање проблематичног понашања. Није реткост да родитељи с једне стране негирају постојање проблема код детета, док, с друге стране, идеализују слику о својој остварености у родитељској улози. Томе су углавном склони родитељи који негују попустљив васпитни стил. Када се неадекватно понашање испољи, изостајање реакције од стране значајних одраслих је поткрепљујуће за то понашање у истој мери као да је детету дата награда.

Психопатологија родитеља. Антисоцијални облици понашања родитеља, као што су зависност од алкохола, психоактивних супстанци, криминалитет и агресивност нуде детету негативан модел ношења са проблемима. Овакав животни стил родитеља уједно оставља по страни промовисање социјално прихватљивог понашања. У таквој атмосфери дете, заправо, и нема где и како да научи другачије. Не негирамо да постоје деца која и у таквим околностима изађу на прави пут, али у том случају кључну улогу имају јаки протективни фактори саме личности, о којима ће бити речи у неком од наредних текстова. Доказано је и да је шанса за испољавање антисоцијалног понашања деце већа у случају када се један или оба родитеља суочавају са депресијом. Депресивно стање утиче на умањење родитељске контроле, као и енергије и воље за бригу о детету.

Ризични фактори се могу пронаћи још и у домену вршњачке групе, школе, шире друштвене заједнице, као и у самој личности особе која је склона антисоцијалном понашању. Код већине младих код којих се јаве неки од облика ризичног понашања присутна је, заправо, комбинација фактора из различитих домена, те је и самом третману, да би био што успешнији, потребно приступити системски.

https://zelenaucionica.com/porodicni-faktori-koji-doprinose-pojavi-antisocijalnog-ponasanja-kod-dece-3/