У тишини манастира Високи Дечани, тамо где се мирис тамјана меша са полутамом средњег века, стоји један камени капетан времена. Реч је о краљевском трону, вероватно једином оригиналном средњовековном владарском престолу који је преживео све олује балканске историје и дочекао наше дане.

Зашто је овај трон посебан?

Замислите време када су цркве биле и државне палате. Краљ Стефан Урош III, познатији као Дечански, имао је јасну визију: на овом трону током службе сме да седи само владар. Чак ни највиши црквени великодостојници нису имали ту привилегију. Међутим, историја уме да буде сурова режисерка. Ктитор Дечана страдао је 1331. године, пре него што је манастир потпуно завршен. Тако је први који је сео на престо био његов син, моћни цар Душан Силни.

Додир модерне историје

Трон није остао само у магли 14. века. На њему су седели готово сви српски владари који су успели да посете ову светињу кроз векове. Последњи међу њима био је краљ Александар I Карађорђевић.
Када је 1924. године дошао у Дечане, трон је за њега посебно припремљен: додат му је црвени плишани наслон са белим двоглавим орлом. Док је краљ потписивао књигу гостију, камено постоље старо шест векова подсећало је све присутне да круне пролазе, али Дечани остају.
 Јесте ли знали? Уз трон се везује и легенда о „заветним свећама”. Прича се да их је кнегиња Милица, неутешна након Косовског боја, оставила манастиру уз строг налог: да их запали само онај владар који поново ослободи ове крајеве. На тај пламен се чекало више од пола миленијума!

Камен који памти

Данас, овај трон није само музејски експонат. Он је спој средњовековне строге геометрије, плиша из доба Југославије и вечне легенде. Док стојите испред њега, лако је замислити витезове у оклопима и краљеве са крунама који су баш са тог места посматрали исту ову лепоту коју ми видимо данас.
Све пролази, али дечански камен не мрда.

Аутор: Александра Козул

https://zelenaucionica.com/zasto-je-kraljevski-tron-manastira-decani-tako-poseban-i-zasto-sve-prolazi-a-decanski-kamen-ne-mrda/

Твоје дете жели ТЕБЕ. Не твој новац.
То је реченица коју већина родитеља разуме али је не живи.
Јер лакше је купити поклон него сести на под и играти се. Лакше је уплатити курс него разговарати. Лакше је дати новац него дати себе. А дете то осећа. Увек.
Абигејл Ван Бјурен је написала: ако желите да вам деца постану добри људи, потрошите на њих дупло више времена и дупло мање новца. Проста реченица. Али у њој је све. Јер време је једина ствар која се не може заменити. Све остало може. Патике могу. Телефон може. Али твоје присуство, твој поглед, твој глас који каже "ту сам" — то нико и ништа не може да замени.
Свети Пајсије Светогорац је говорио да данас родитељи не гледају да децу испуне нечим, него их остављају празнима. И то је та празнина о којој говоримо. Не празнина од ствари, него празнина од присуства. Дете може имати пуну собу и празно срце.
Психотерапија то препознаје јасно. Дететов нервни систем се не регулише играчкама. Регулише се присуством другог човека. Тоном гласа. Погледом. Близином. Кад родитељ стално ради, стално је заузет, стално одлаже контакт за "после", дете не учи да је неважно из једног великог тренутка. Учи то из хиљаду малих. Из сваке одложене приче за лаку ноћ. Из сваког "не сад". Из сваког поклона који је стигао уместо загрљаја.
А онда то дете одрасте. И не зна да прима љубав без поклона. Не зна да је вредно пажње ако нема шта да покаже. Тражи љубав кроз учинак, кроз резултат, кроз доказивање. Јер је научило да се љубав заслужује, а не прима.
Свети Порфирије Кавсокаливит је говорио да сваки пут кад родитељ каже "Господе, помилуј моје дете", то дете од Христа прими једну добру помисао. Молитва није замена за присуство. Али молитва је присуство најдубље врсте. Присуство пред Богом, у име онога кога волиш.
Деци не требају савршени родитељи. Требају им присутни родитељи. Они који су ту. Који седе, слушају, гледају. Који су спремни да не раде ништа, само да буду поред. Јер за дете, твоје присуство није једна од ствари. Оно је једина ствар.
*

Човек који хода по мраку са свећом не види цео пут, али види довољно да направи следећи корак. Тако је и са животом – Бог нам ретко открива целу стазу, али увек даје довољно светла да данас не одустанемо.

Понекад се учини да је све изгубљено, да си пао предубоко, да повратка нема. Психологија каже да тада наш ум природно тражи обрасце и лако се зароби у негативне мисли, које постају попут затвора. Али исто тако психотерапија нас учи да управо у тим тренуцима можемо пронаћи унутрашњу снагу – када признамо своју слабост и потражимо ослонац.

Православље нас води још даље. Оно нас учи да сами не можемо победити таму. Христос је тај који у нашој немоћи открива своју силу: „Доста ти је моја благодат, јер се моја сила у слабости показује савршена“ (2. Кор 12,9). Он не тражи савршенство, него срце које не одустаје.

Где ти видиш крај, Он започиње ново. Где си немоћан, ту почиње Његова снага. Твој задатак није да све изнесеш сам, већ да се предаш и кажеш: „Господе, слаб сам, али Теби верујем. Нека се у мојој слабости Твоја сила покаже.“

Запамти – победу не доноси савршенство, већ храброст и вера. Свако твоје „не одустајем“ у тами постаје семе светлости које у теби ниче.

*

Брак није награда за оне који су пронашли савршеног човека.
Брак је светиња у коју двоје несавршених улазе са вером да ће заједно расти.

Јер брак није избор савршенства, већ одлука да останеш веран ономе што си изабрао — и када није лако, и када не осећаш исто, и када се изгуби сјај, али остане завет.

Свети Јован Златоусти каже:
„Не постоји ништа јаче од човека и жене који су побожни и једно другом приљубљени као једно тело, као да су једно биће.“

У времену које све мери кроз допадљивост, тренутни осећај и личну корист, брак постаје саблазан.
Јер тражи оно што свет не воли — посвећеност, праштање, понизност, свакодневно умирање себи.

Психолошки гледано, брак је најдубље огледало у којем видимо и своје врлине и своје ране.
Духовно гледано, брак је крст, али и пут спасења.
Не зато што је лак, већ зато што нас учи како да волимо као Христос — несебично, тихо, до краја.

Зато не тражи оног који те никада неће повредити.
Тражи оног који ће с тобом умети да се покаје, да се врати, да остане.
И буди ти онај који остаје — не зато што је лако, већ зато што си обећао.

(извор: Инстаграм)

У велико срце стаје пуно љубави, али стаје пуно и брига. Логично је, ако више волимо, крст је тежи. Потребно је имати мудрости, па проценити тежину коју можемо да понесемо, а остатак, једноставно, да препустимо Богу. Племенита срца често изгарају од жеље да другом учине, помогну, да другима олакшају терет, али превиђају две ствари.

Прва је – што не можемо ми, постараће се Бог. Треба имати поверења да је Он присутан у животу људи. И треба поштовати уколико нам је дао кичму довољно јаку да носимо само одређену тежину крста. Не треба ићи против својих могућности и Његове воље. Неки терет, просто, није за наша леђа. Повредићемо се и другима нанети бол, јер и ми смо најближима важни и потребни.

Друга ствар коју добри људи не увиђају је туђа лакомисленост. Постоје људи који неће никад ценити туђи труд, ни увидети колико сами могу да се промене. Такве особе желе да им буде боље, али они сами не желе да буду бољи. Желе промене, али они не желе да се мењају. Ако се такве, лење и незахвалне особе сувише ослоне на доброг човека, он својим делима чини више штете, но добра, привикавајући их на лењост и туђу помоћ. Некада је најбољи начин да другоме учинимо добро - да га не утврђујемо у лењости и незахвалности, и да се склонимо.

Племенити људи имају изражену и снажну савест. Некада је она сувише и неоправдано строга. Лекари некад морају да прихвате да, и поред искреног труда и добре воље, нису успели да излече пацијента. То је страшан губитак, али мораш прихватити и губитак као део живота. Да би успели да добро раде свој посао и излече будуће пацијенте, морају једноставно да прихвате: не можемо свима помоћи.

Имамо пример Христа који је излечио десет губаваца, а само један поново долази ка Христу да Му се захвали (Лк. 17, 11 – 19), и то ( по тадашњем схватању) неверник и непријатељ, Самарјанин. Наша захвалност није заиста потребна Богу, него нама самима. Захвалност је пројављена љубав. Добрим људима није потребно туђе „хвала“, воле не тражећи љубав заузврат. Али неки могу да злоупотребе, искористе, а затим одбаце оне који су чиста срца.

Бити мудар као змија, а питом као голуб (Мт.10,16) , што се тиче свега, па и начина пројаве љубави.Христос нам говори да будемо увек спремни да опростимо другом (Мт. 18, 21-22), али кад говори о настојањима да се спаси онај који је посрнуо, Он ипак говори о границама. „Ако ти сагреши брат твој, иди и покарај га насамо; ако те послуша, добио си брата свога. Ако те не послуша, узми са собом још једнога или двојицу да на устима два или три сведока остане свака реч. Ако ли њих не послуша, кажи Цркви; ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник“ (Матеј 18, 15-17). Опрости му и настави. Не жели тебе, ни твоју љубав.

Свакако да је потребно и пожељно да другима помогнемо, и не треба за то да очекујемо захвалност. Али ни Христос није поново кренуо у потрагу за незахвалним губавцима, убеђујући их да се промене. Особе имају слободу да остану исти, лењи, у заблуди, да буду незахвални Богу и људима. Кад је Христос слао апостоле на проповед рекао им је: „Ако вас ко не прими нити послуша речи ваше, излазећи из куће, или из града онога, отресите прах са ногу својих“ (Мт. 10,14) Дакле, ако нас неко упорно не слуша, а чинимо све у његовом најбољем интересу, наставићемо даље. Бог ће се постарати, опет у мери човекове слободе. Ако је његова слобода да остане у греху и заблуди, Бог се неће наметати. А нећемо ни ми. Ма колико нас болело.

Помозимо коме можемо, али не можемо свима помоћи. Немогуће је. То може само Бог. Али чак се ни Он не намеће. Чак и Он допушта људској слободи да срља у пропаст.

Како ли само Њега боли?

Марко Радаковић

Постоји невероватна сила у болењу бриге.
Лепота у лакоћи једноставног окретања леђа.
Нема лепших и грациознијих плесова од лаганог грљења и лаганог одлажења.
Грлили људе или одлазили од њих, чинимо то чисто, без терета, без претеране емотивности или мелодраме, постојано и чврсто их волимо или достојанствено одлепршајмо даље ако им нисмо потребни... Ако су нас побркали са џаком за ударање или глином у коју могу да зарију прсте и обликују нас по својој идеји. Само лагано и лепо, грлили људе или одлазили од њих, а некад их можемо изгрлити и пред одлазак.
Благо, без цинизма или горчине, чак топло, одбијмо улогу у сценарију који други пишу и у њему покушавају нас да одређују и дефинишу.
Жалимо њихове покушаје али поштујемо и себе и своју потребу за истином.
Постоји нешто дубоко духовно, откривењски, у непристајању на штетне игре и мрачне сплетке.
Човек је највећи када одбија да га спуштају и када одбија да га узвисују.
Не пристаје ни на мазохизам, ни на нарцизам.
Остаје исти, приземан, свој и Божији, и у томе небоземан, и у томе тако слободан.
Свет види како му је Бог дао, онолико колико је висок и где му зенице ока стоје у односу на тло и небо.
Исто је и са срцем, ту је где је, не да другим људима да га дижу на висине којима не припада и које нису стварне. Не да ни да га исеку речима и спале неделима. Ту је срце, где је, без обзира на туђе отрове и хвалоспевне песмице, исто живот види и осети, са трудом да га доживи потпуније и јасније. Други могу да укажу или усмере, могу нас и у својој злоби научити шта је човек и какав може бити, но срце, оно мора само да се креће ка чистоти и топлини, јер није њихово, но Божије и моје.
И не сме човек дозволити да га неко убеди како је безвредан, нити поверовати када прецене његову вредност.
Некад су опаснији они који ласкају од оних који вређају.
Зависи и од човека и његовог срца.
Свакако треба само ка Христу гледати и у Њему се огледати.
Он је наше Огледало. Он је наш Судија. Он нас воли у потпуној, чистој, неумрљаној истини, потпуном, чистом, неумрљаном љубављу. Има и људи који нас воле Његовом љубављу. И уз њих растемо.

А они који хоће да нас понизе или да нас узвисе, само се склањати од таквих, колико је могуће. Ако није тренутно могуће, због околности, не заборавимо чије је срце у нашим грудима. Није њихово, но Божије и наше. Изрека постоји да је увреда поклон који можемо да одбијемо. “Можете ме звати како год желите, јер ја нисам име.”, каже један лик Френка Херберта. Увреде су туђе идеје о томе ко сам ја и ја могу да не пристанем на њих и препустим их њиховом носиоцу. С друге стране, ако туђе идеје о мени могу да утичу на мој живот кроз лоша и ружна дела која оне покрећу, не постоји свеопшти одговор на то како одговорити и реаговати, нарочито ако је мој живот испреплетан, нераздељив са животом моје породице. Свако изналази своје одговоре и решења.
Додатно отежава ако је особа која нас повређује, унижава или спутава уједно особа коју волимо. Не бих доносио дефинитивна решења, нарочито ако је реч о најближима, но једини којем можемо да дамо апсолутну пуномоћ над својим срцем јесте Бог. Моје срце припада само Богу, остале воли. Многима звучи чудно, али тако је. Тек онда можемо потпуно волети и потпуно бити вољени. Одвојена је тема скоро идолопоклонички, психолошки нездрав однос према романтичном интересу, тј. партнеру, некада и према родитељу, некада и према детету. Срце, у библијском и теолошком смислу, “орган” је љубави, разума и воље. Мора остати Божије да би било заиста слободно. И од неправде, и од ружне речи, или улагивачке хвале. Па чак и од наших сопствених илузија о томе колико вредимо или не вредимо.
Кад стојиш пред Истином, зароњен у њу, лаж ће те свакако повредити јер ти је туђа, неприродна, то није твој свет ни твој живот. Као кад рибу извучеш из природног станишта.
Но ми увек можемо бити уз Бога. И онда је лакше. Где можемо, где осетимо призив и препознамо прилику, сведочимо Истину, речју и делом. А где видимо да су глуве уши и слепе очи, просто одемо мирне савести. Ту нема шта да тражимо. Препустимо их њима самима и Богу.
Јер има лепоте и лакоће у окретању леђа.
И невероватне силе у болењу бриге.
 

Марко Радаковић

Сећајте се својих старешина, који вам проповедаше реч Божју; гледајући на свршетак њихова живота, угледајте се на веру њихову. (Јев. 13,7)

Каже се да је свака личност на овом свету јединствена и непоновљива, па ипак неке личности које су живеле и деловале међу нама својом посебношћу и светошћу оставиле су посебан траг у временом животу и тиме се уписале у вечност. Једна таква личност јесте Eпископ будимски др Данило (Крстић) који се упокојио на данашњи дан, 20. априла 2002. године.

Старије генерације свештеника, монаха, теолога, вероучитеља, професора, академика, разних верника и неверника знају да је блаженог спомена владика Данило, необични човек ниског раста и чудног нагласка, био велики литург, ходајућа енциклопедија, непресушни речник, поета, Богомир Тихи, ходајући лектор и рецензент, апостол Речи и смерни и скромни молитвеник.

Владика Данило је рођен 13. маја 1927. године у Новом Саду. На крштењу је добио име Славко. Основну школу и гимназију завршио је у родном граду. Већ првих дана фашистичке окупације Југославије, у априлу 1941. године, млади Славко постаје скојевац. Ноћу је са својим малолетним вршњацима лепио антифашистичке плакате у којима се позивало на бојкот окупационих власти, на отпор и борбу за слободу. Као млади скојевац и стипендиста Југославије уписао је 1947. године студије упоредне књижевности на Сорбони у Паризу где је и дипломирао 1952. године.

Током студија на Сорбони доживео је преображај у додиру са богословском речју великог теолога Владимира Лоског, чије текстове је после преводио са француског језика. Овај преображај владика Данило је назвао повратком у православно достојанство.

Академску годину 1952/1953. провео је у Минхену где је на тамошњем универзитету студирао техничке науке. Из Минхена се вратио у Париз 1953. године, где се уписао на Православни богословски институт Светог Сергија Радоњешког. Тамо су му професори, између осталих, били и чувени руски емигранти – архимандрит Кипријан Керн, Антон Карташов, Владимир Лоски и епископ Касијан Безобразов. У јуну 1958. године дипломирао је на Духовној академији Светог Сергија у Паризу, успешно одбранивши дипломски рад на тему из Новога Завета код знаменитог професора Новог завета, историчара и каноничара, епископа Касијана Безобразова (1892-1965).

У жељи да настави академско богословско усавршавање, у новембру 1958. године одлази у Бостон, у САД, где је, на Богословском факултету Харвардског универзитета (Harvard Divinty School), једном од најстаријих факултета у Америци, као стипендиста тог факултета, започео докторске студије под менторством харвардског професора др Георгија В. Флоровског, водећег православног патролога тог времена, зачетника неопатристичке синтезе, а којег је упознао у Паризу 1956. године.

Тема његове докторске дисертације била је „О Божанском човекољубљу – од Платона до Јована Златоустa“ (Оn Divine Philantrophy – from Plato to John Chrysostom). У академском раду на дисертацији саветима му је помагао и знаменити амерички теолог и историчар Џорџ Х. Вилијамс (1914-2000), пријатељ оца Георгија Флоровског.

Стремећи за потпуним преображајем Славко Крстић одлучио је да се замонаши, како би целога себе дао у службу Господа и Његове свете Цркве. Отишао је код Светог Јована Шангајског, којег је упознао током студија у Паризу,  да затражи благослов за монашење на шта му је Светитељ рекао: „Не, иди да се жениш“. Славко се покуњи и оде, и после неког времена га не послуша и замонаши се. Од тог времена избегавао је да се сретне са Јованом јер га је била срамота. На крају се сретну и каже му Данило: „Владико, опростите, ја Вас нисам послушао, ја сам се замонашио“. Овај му одговори: „Тако је, човече, и требало, одлично. Ви Срби радите све контра од онога што вам се каже. Ја сам ти намерно рекао супотно од онога што треба да урадиш“.

На Бадње вече, 6. јануара 1960. године, по благослову Патријарха српског Германа примио је монашки постриг у манастиру Светог Саве у Либертивилу код Чикага. На монашењу је добио име Данило по архиепископу српском Свњтом Данилу II. У истом манастиру, на Велику Госпојину, 28. августа 1960. године је рукоположен у чин јерођакона, док је у чин јеромонаха рукоположен 1962. године, у храму Светог Саве у Њујорку. Од 1962. до 1968. године, служио је у грчком православном манастиру Светг Преображења (од 1965. године у саставу Руске Заграничне Цркве) у бостонском Хејверхилу и опслуживао, као парохијски свештеник, румунску парохију недалеко од Бостона, будући да у том делу Америке у то време није било српске парохије.

Књигу поезије „Крунско благо“ владика Данило је објавио још као јеромонах 1963. године у Њујорку. Осим што је писао песме, владика Данило је био и један од наших првих преводилаца старих ирских, грчких и шкотских лирских народних песама. Своје радове често је потписивао псеудонимом Богомир Тихи.

Јуна 1968. године, после десетогодишњег студиозног рада на дисертацији, докторирао је са изврсним успехом, поставши харвардски доктор наука. У септембру 1968. године вратио се у отаџбину и по препоруци Епископа бачког Никанора постављен је за службеника Светог Архијерејског Синода у редакцији Гласника, службеног листа Српске Православне Цркве, а 1969. године постао је главни уредник тог листа.

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао га је за викарног Епископа марчанског 1969. године. Хиротонију у Саборној цркви у Београду извршио је Патријарх српски Герман уз саслужење епископа сремског Макарија и зворничко-тузланског Лонгина.

Владика марчански Данило постављен је, дакле, за главног уредника Гласника је 1969. године и уређивао је овај лист све до 1990. године. Његова активност се наставља и у својству уредника Теолошких погледа, верско-научног часописа, који тада достиже светски углед. Владика Данило био је главни уредник тог часописа од 1971. до 1991 године. Објавио је 1982. књигу „Нема лепше вере од хришћанске“ са јеромонахом Амфилохијем Радовићем; књига је имала више издања. Убраја се у осниваче Академије за уметности, реастаурацију и консервацију Српске Православне Цркве. Академија је основана 1993. године, а владика Данило је био њен дугогодишњи професор и декан. Његова педагошка делатност је настављена и на Богословском факултету, где је предавао Пастирско богословље од 1993. до 1997. године.

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је Владику марчанског Данила 1984. године за администратора Будимске епархије, да би 1988. године био изабран и за Епископа будимског, међутим због политичких околности устоличен је тек 7. октобра 1990. године. Доласком у Мађарску, владика Данило је донео духовно освежење верном народу. Обновљена је веронаука и приступљено је послу за повратак Текелијанума. Са државом је потписан посебан уговор о одштети, свештеницима је признат радни стаж и обезбеђено право на пензију. Започела је реституција црквене имовине и многе некретнине су враћене у власништво Цркве. Са благословом владике Данила 1992. године основан је Веронаучни камп Будимске епархије, док је часопис под називом Епархија будимска основан 1999. године.

Захваљујући комуникативној личности епископа Данила, његовој високој образованости и знању многих језика Будимска епархија постала је високо цењена међу осталим историјским црквама, представницима културе, науке и политике у Мађарској. Владика Данило као интелектуалац и теолог често је био изасланик и делегат Светог Синода у бројним међуправославним и уопште међуверским дијалозима, комисијама и саветима.

Владика Данило Крстић се упокојио 20. априла 2002. године у Сентандреји. По његовој жељи сахрањен је 26. априла 2002. године у манастиру Ваведење у Београду. Опело је служио Патријарх српски Павле са многобројним архијерејима, свештенства и монаштва.

У беседи после опела Патријарх Павле је истакао да је одлазак владике Данила „оставио у Српској Православној Цркви простор који ће се тешко испунити за дуге године због његовог интелектуалног квалитета, природе, али, и због дружења у Београду, као и у Сентандреји и на сваком месту где је владика Данило бивао, и не само говорио него и својим животом показивао како треба сви да служимо Богу и своме роду, како би на тај начин испунили смисао и циљ свога живота“.

Поводом двадесете годишњице од упокојења владике Данила, Епархија будимска објавила је превод његове докторске дисертације на српски језик О Божанском човекољубљу, од Платона до Јована Златоуста. Надамо се да ће овај рад, који је до сада био доступан само на енглеском језику, дати свој допринос српској теолошкој мисли и бити од користи нашим богословима.

Иза владике Данила је остала библиотека која броји више хиљада наслова и драгоцене белешке на маргинама скоро сваке књиге. Остало је много својеручних списа, беседа, превода текстова, песама, језичких анализа, неколико скромних мантија и још скромнијих панагија. Остало је и сећање на Владику који је знао санскрит али и који је често био главни актер веома необичних и комичних животних ситуација. Нарочито се памте његове проповеди „о три златна круга светлости“ , а посебно начин на који је излагао своју теолошку мисао помоћу сада већ чувене слике. Био је човек мира, огромног знања, саосећајан и оштар, али и покајник и молитвеник. Владика Данило је имао обичај да приликом растанка каже: „Видимо се у рају…али надам се што касније“. Свештенство, монаштво и верни народ Будимске епархије своме блаженопочившем архипастиру пева Вечнаја памјат и верује у поновни сусрет са њим у невечерњем дану Царства Небеског.

протосинђел Варнава (Кнежевић) секретар Епархије будимске

Извор: Епархија будимска

Зјело рано мироносици течаху ко гробу Твојему ридајушчија, но предста к ним ангел, и рече:

Риданија времја преста, не плачите, воскресеније же апостолом рците.

Као и благи милешевски Бели анђео, с једне од грузијских фресака Плави анђео озбиљног лика указује на исту неизрециву тајну васкрсења Христовог показујући прстом свакоме ко гледа: „Дођи и види!“.

У долини реке Дзаме у Карталинији налази се Никољски манастир Светог Николе или Кинцвиси. Изградњу цркве је наручио Антоније Гионистависдзе, архиепископ чкондидски и мцигнобартухуцес (канцелар) царице Тамаре почетком 13. века, у златно доба грузијске државе и културе (крај 12. и почетак 13. века).

_{Фото: манастир Кинцвиси, поглед са узвишице, извор: dmo.ge}

Теме фресака се ослањају на хришћанске догме васкрсења и искупљења. Фреске на зидовима цркве Светог Николе представљају један од највиших домета средњовековног грузијског сликарства, како због своје велике уметничке вредности, тако и због историјског значаја. Добро су познате по јединственом колориту који се базира на богатом слоју тамноплавог лазурита у комбинацији са засићеном зеленом бојом, блиставо белом и ситним, али упечатљивим убацивањем јарко црвене боје. Комбинација боја се заснива на њиховом симболичком значају.

Једна од фресака из Кинцвисија, фреска Анђела из сцене Мироносица на гробу постала је симбол средњовековне грузијске уметности и сведочанство Христовог Васкрсења. Одишући префињеношћу и радошћу, али и озбиљношћу Плави анђео као да говори:

Кристе агдга! (ქრისტე აღდგა!) Христос васкрсе!
Чешмаритад ахдга! (ჭეშმარიტად აღდგა!) Ваисину васкрсе!

_{Фото: фрагмент фреске Плавог анђела из Квинцисија, извор: 'Всеобщая история искусств. Том 2, книга первая' \\Под общей редакцией Б.В.Веймарна и Ю.Д.Колпинского - Москва: Государственное издательство 'Искусство', 1960 [in Russian], wikipedia.org}

Марина Тодић за портал "Живот Цркве"

Насловна фото: фреска Плавог анђела, извор: dmo.ge

Поводом изјаве свештеника Синише Ђорђевића која се уочи локалних избора у Књажевцу, одржаних 29. марта о. г, појавила у медијима и на друштвеним мрежама, Епархија тимочка обавештава јавност о следећем:

Сматрамо потребним, иако су избори окончани последице наведеног иступа и даље изазивају недоумице, злоупотребе па и смутњу у једном делу јавности, да ради истинитог и потпуног информисања укажемо на чињенице које су у поменутом видео материјалу и у појединим медијима случајно или намерно изостављене или нетачно представљене.

Црква никоме не оспорава право на лично мишљење, па ни политичко, које сваки грађанин може слободно изразити на изборима. Међутим, за свештена лица важе јасна правила која искључују јавно учешће у политичким кампањама, без обзира на политичку опцију, а нарочито без благослова надлежног архијереја.

Свештеник Синиша Ђорђевић, који је у спорном видео запису нетачно потписан као старешина храма Св. Ђорђа у Књажевцу, разрешен је те вишегодишње дужности 27. новембра 2019, из разлога које овом приликом није неопходно наводити.

Услед истрајавања у деловању супротном црквеном поретку, укључујући и самовољно прихватање световних дужности, у смислу његовог ангажовања као општинског већника, поменути је одлуком Црквеног суда Епархије тимочке од 8. априла 2021. стављен под доживотну забрану свештенодејства. То значи да он од тада не може обављати ни дужност парохијског свештеника. Ову одлуку потврдио је и Велики црквени суд 21. децембра 2021, иако је за наведена дела предвиђена и строжа мера – лишење свештеничког чина.

Нажалост, дотични ни до данас није показао разумевање за донете одлуке, те својим јавним наступима, укључујући и политичке, наставља да изазива саблазан у јавности.

Посебно истичемо да се овакви појединачни иступи не могу доводити у везу са ставовима Цркве у целини, нити са њеним поретком и учењем. Такође, указујемо да политичко ангажовање свештеног лица неминовно нарушава његову пастирску службу, јер га удаљава од оног дела верника који имају другачија уверења.

Свештеник Синиша Ђорђевић се и даље налази под духовном влашћу надлежног архијереја и црквених органа те зато остаје могућност предузимања додатних мера у циљу очувања црквеног поретка и мира међу вернима.

У нади да ће се саблазан превазићи а мир, разумевање и одговорност обновити у нашем народу, позивамо све на уздржаност, разборитост и поштовање црквеног поретка.

Канцеларија за информисање Епархије тимочке,
2. априла 2026.

Издавачка кућа "Хришћанска мисао" објавила је значајну збирку Непозната писма Светог владике Николаја (2021), која садржи до тада необјављивану преписку владике Николаја Велимировића, укључујући писма Винстону Черчилу, Херберту Хуверу, Слободану Јовановићу, Николи Тесли...

Збирка документује раније непозната писма Светог Николаја Српског значајним историјским личностима која осветљавају његов живот и мишљење током боравка Другог светског рата и његовог боравка у егзилу, као и његове напоре да укаже на страдање српског народа. Ова збирка представља важан додатак његовом већ познатом мисионарском опусу.

Како уредници наводе, свака изговорена или написана реч Највећег Србина после Светог Саве јесте драгоценост за све нас православне. Ипак његове речи од доктората на немачком језику, проповеди на енглеском, саопштења на француском, предавања на руском… наведоше многе, не само православце, да га назову, са правом, Нови Златоусти.

Извор: Информативна служба СПЦ

На данашњи дан, 18. марта 1956. године у Америци се упокојио у Господу Свети владика Николај Охридски и Жички.

Епископ Николај (у свету Никола Велимировић) рођен је 23. децембра 1880. у селу Лелић од родитеља Драгомира и Катарине. После основне школе, гимназије у Ваљеву и Богословије у Београду уписао се на Старокатолички богословски факултет у Берну, у Швајцарској, где је 1908. године одбранио докторску дисертацију „Вера у Христово васкрсење као основна догма Апостолске Цркве”. Идуће године одбранио је дисертацију о Берклију у Женеви.

Двадесетог децембра 1909. године замонашен је у Манастиру Раковица и рукоположен у чин јерођакона и јеромонаха. По жељи митрополита Србије Димитрија, јеромонах Николај проводи извесно време у царској Русији, коју ће доживотно носити у души и са Русима у Југославији и Америци бити у сталној и тесној вези.

Желећи да упозна западни свет о нечувеним страдањима српскога народа за време Првог светског рата и о праведној борби коју је Србија водила за своје ослобођење, српска влада је одлучила да упути у Енглеску и Америку јеромонаха др Николаја (Велимировића).

Пре избора за епископа јеромонах Николај је био суплент Богословије Светога Саве у Београду. Свети архијерејски сабор Краљевине Србије изабрао га је за епископа жичког 1919. године. Већ 1920. године епископ Николај по властитој жељи прелази у Охрид. После доношења Устава Српске православне Цркве 1931. године, спроводи у дело сједињење Охридске и Битољске епархије у јединствену Охридско-битољску епархију са седиштем у Битољу.

За време свог архипастирствовања у овој епархији епископ Николај ствара у Манастиру Калиште центар женског монаштва, који ће поред манастира Хопово и Кувеждин бити расадник српског монаштва и попунити многе празне српске манастире опустеле за време Првог светског рата.

Три године по смрти епископа жичког Јефрема, епископ охридско-битољски Николај изабран је 21. јуна 1936. године за епископа жичког. Након његовог поновног доласка Жичка епархија је доживела свој духовни препород. Обновљени су многи манастири и подигнути нови парохијски храмови.

Приликом конкордатске борбе, 1937. године, епископ Николај је устао у заштиту животних интереса Српске православне Цркве живом и писаном речју, а онда је дошао рат. Одмах после немачке окупације епископ Николај је интерниран у Манастир Љубостиња, да би касније био премештен у Манастир Војловица. Овде је био заточен заједно са патријархом српским Гаврилом. Из Манастира Војловица Немци су их 14. септембра 1944. године одвели у логор Дахау. Ослободили су их Американци када су ушли у Кицбил 8. маја 1945. године.

После свога ослобођења епископ Николај се није вратио у комунистичку Југославију. Извесно време је живео у Енглеској, а затим се преселио у Америку.

Предавао је у српској Богословији Светог Саве у Либертивилу, али је највише живео у руској средини, као предавач у Академији Светог Владимира у Њујорку, богословијима Свете Тројице у Џорданвилу и Светог Тихона у Саут Канану (Пенсилванија), где је и умро 18. марта 1956. године

Био је сахрањен покрај српског манастира Светог Саве у Либертивилу, а 1991. године пренет је у свој родни Лелић.

Српска православна Црква 3. маја по новом, 20. априла по старом календару молитвено прославља празник Преноса моштију Светог владике Николаја Српског.

Извор: спц.рс

Процењује се да ће најсвеобухватнији Речник САНУ имати око 500.000 речи забележених у последња два века.

Интернетом кружи видео-снимак у коме се наводи да српски језик има 11 милиона речи и да су оне сабране у Фреквенцијском речнику српског језика. Позивање на овај податак је релативно често, као и питање шта се догодило са толиким бројем речи и зашто оне нису у употреби. Одговор захтева осврт на настанак поменутог речника.

У периоду од 1955. до 1961. у Институту за експерименталну фонетику и патологију говора под руководством Ђорђа Костића сачињен је корпус речи српског језика из периода од 12. до 20. века. Тај корпус заиста садржи 11 милиона речи, али је неопходно дефинисати шта тај број представља.

У лингвистици податак да корпус има 11 милиона речи значи да у њему постоји толико потврда за постојеће речи, односно примера њихове употребе. Једна иста реч је често потврђена и у више стотина примера – у различитим контекстима и из различитих извора. На пример у грађи за израду Речника САНУ постоји преко 1000 потврда за предлог по. То подразумева преко 1000 реченица, као што су: „По цео дан иде по кући“, „Спава по дану“, „Мота ми се по глави“, „Познајем га по оцу“, „Они су род по мајци“, „Иди по Бору“, „Не вози по магли“, „Иде по кафанама“. У свим овим случајевима реч је о истом предлогу, о истој речи, која се појављује у различитим контекстима и различитим значењима.

Деведесетих година прошлог века започета је дигитализација корпуса Ђорђа Костића, којом руководи академик Александар Костић. На основу припремљене базе података издат је Фреквенцијски речник савременог српског језика у седам томова, заснован на примерима из дневне штампе и поезије. Овај речник садржи 1.985.575 речи и 64.100 одредница. Речничка одредница је заправо нова, засебна реч.

Ако у овом речнику има око два милиона речи и 64.100 одредница, лако се може закључити да би у пет и по пута већем корпусу (11 милиона) било око 352.000 одредница, односно, толико засебних речи. Поређења ради, савремени корпус Друштва за језичке ресурсе и технологије (ЈерТех) садржи преко милијарду речи, што не значи да језик има толико лексичких јединица.

Процењује се да ће најсвеобухватнији Речник САНУ имати око 500.000 речи забележених у последња два века. Ту су убројане и дијалекатске обличке варијанте, али нема свих стручних термина, тако да је број оквиран. Када бисмо овој цифри додали речи из старијег периода, међу којима има доста заборављених или напуштених због нестанка појмова које означавају, број би се свакако увећао, али никако не би достигао 11 милиона. То могу да потврде постојећи историјски речници, као што су Рјечник из књижевних старина српских Ђуре Даничића, Фреквенцијски речник Доментијановог језика, два црквенословенска речника, Речник наших старих мера, огледна свеска Српскословенског речника јеванђеља, регистри уз издања Законика цара Стефана Душана и други.

Иако се не би дошло ни близу броја који се помиње у наведеном видео-снимку, ишчитавање ових речника било би корисно за свакога ко жели да боље упозна, а можда неком речју и обогати сопствени језик.

https://magazin.politika.rs/scc/clanak/578097/kultura/koliko-reCi-ima-srpski-jezik

Невидљиви пртљаг из прошлих генерација се не преноси генетски, али се преноси емоционално и понашајно.

У овом кратком тексту о. Нектарије обраћа пажњу на велику потребу да се позабавимо својим душевним светом. Духовни живот нам јесте суштински неопходан, али нам духовни живот не може надокнадити и решити оно што нам недостаје у душевном животу. А управо је за душевни живот потребан психотерапијски рад кога се до дана данашњег на жалост неки људи у Цркви и даље боје и мисле да је потпуно непотребан. Прочитајте зато шта о томе говори игуман Нектарије Морозов.

*

„Често размишљам о томе колико је важно пазити на свој унутрашњи живот и озбиљно се бавити њиме. И о томе, колико је много оних који то уопште не раде, често чак и „из принципа“ (кад кажем унутрашњи живот, не мислим на духовни живот и однос са Богом, већ пре свега на оно што се дешава у нашој души – у душевној области. Духовни живот је посебна тема.)

Милијарде људи живе бивајући обузети страховима и анксиозностима, редовно трпећи нападе беса, гнева, духовне чамотиње, очаја, мучећи се због ирационалне кривице, због неповерења према свету, другима и самима себи, од осећања да су безвредни и непотребни. Живе тако… и ништа поводом тога не предузимају.

Иако би заиста било потребно бавити се собом и оним што се налази у нама, разабрати се са узроцима својих проблема, ослободити се онога што нам смета да живи и да као резултат тога осетимо слободу коју никада раније нисмо имали.

Шта је за то потребно? Често је потребан рад са стручним лицем.  Не увек, али најчешће јесте. Потребно је читање квалитетних књига из области психологије и емоционалне интелигенције. Потребна је спремност и за самостални рад, јер без тога се неће ништа догодити. Потребни су стрпљење, храброст и истрајност.

Кад неко каже да му је жао да троши време, снагу и новац на све горепоменуто, ако би заправо због нечега требало да жали, онда је то он сам: јер шта год да постигне у животу, ако се није разабрао са собом и уредио свој унутрашњи свет, неизбежно ће страдати.

Унутар нас је неопходно да се уведе ред. Неред који тамо влада не представља само залог личне несређености и незадовољствa. Не. Он се стално излива напоље, ствара хаос, смртно опасан по живот у целини – чега смо и сведоци.

Толико је много људи у свету којима је терапија толико неопходна да се рађа жеља да се они на неки начин обавежу да је прођу. Али то није ни могуће, нити доноси резултате. Али нас зато ништа не спречава да свако почне са собом. А почети је просто неопходно потребно.

Са телеграм канала игумана Нектарија Морозова.

Превео Станоје Станковић

На данашњи дан, 4. марта 2021. године упокојио се  у Господу Владика Атанасије (Јевтић).

Умјесто свијеће воштанице, у спомен на великог архијереја Цркве Христове подсјећамо на његов последњи интервју Радију “Светигора”, који је дао на дан сахране блажене успомене Митрополита Амфилохија:

Светигора – Владика Атанасије

Задужбина Светог манастира Хиландара данас је подсјетила да је након великог пожара 2004. године, блажене успомене Епископ Атанасије боравио у Хиландару неколико недјеља, желећи да на тај начин пружи подршку хиландарском братству. Учествовао је свакодневно у богослужењима и обављао монашка послушања.

У прилог томе Задужбина је објавила фотографије косидбе у хиландарском маслињаку, које је 29. априла 2004. године забиљежио тадашњи монах Доситеј Хиландарац.

„Будући да је имао велики број пријатеља, Владика Атанасије је боравак у Грчкој и на Светој Гори истовремено искористио и да прикупи прилоге за обнову Хиландара и помоћ пострадалим светињама на Косову и Метохији у мартовском погрому исте године. Хиландарски монаси се непрестано молитвено сјећају Атанасија, владике бесмртног имена и бесмртних дјела“, објавила је Задужбина.

Обиљежавање пете године од упокојења блаженопочившег Владике Атанасија, Епархија захумско-херцеговачка и приморска, под називом: “Сјећање на Владику Атанасија”, почиње 6. марта изложбом фотографија „Слово љубве Владике Атанасија Јевтића“, аутора јеромонаха Тефила Петровића, настојатеља манастира Дужи, у Галерији Културног центра Требиње.

Литургијски помен биће служен у недјељу, 8. марта, у Саборном храму Преображења Господњег у Требињу.

Епархија захумско-херцеговачка и приморска данас је подсјетила на ријечи Митрополита Димитрије које је изговорио након помена за покој душе новопрестављеног Владике у Саборном храму у Требињу:

Хвала за све, Владици Атанасију! Сад, када је отишао, из дана у дан ми ћемо схватати колико смо се били навикли на нешто што је, заправо, чудо у овом свијету: да неко сав изгара за Христа, сав живи вјером, да је сав оваплоћење истине, да сав изгара за љубав.., и онда да је сав и знак да овдје има Живота Вјечног, да овдје има Бесмртности, да овдје на овој земљи има Љубави, праве, бесмртне, Христолике… Нека нам опрости и нека се моли Богу за нас, да кад’ дође поново Господ, да нађе вјеру на земљи, и то такву вјеру, којом је владика Атанасије живио и горио овдје на земљи. Нека је вјечни спомен нашем драгом Владици Атанасију, а ви сви да сте благословени! Христос Васкрсе!

+++

Име епископа Атанасија Јевтића одавно је познато не само нашој црквеној и широј јавности већ и цијелом хришћанском, нарочито православном свијету. Епископ др Атанасије Јевтић рођен је од православних родитеља, Милана Д. Јевтића и Савке (рођ. Брисић), земљорадникâ, у селу Брдарици, у шабачко-ваљевском крају (западна Србија), на други дан Божића, 8. јануара 1938. године. Основну школу завршио је у Драгињу, нижу гимназију започео 1949. у Шапцу, а завршио осмољетку 1953. у Дебрцу. Учио је затим Богословију у Раковици, а завршио је у Београду 1958.  Исте године уписао је Православни богословски факултет у Београду, али је убрзо позван на одслужење двогодишњег војног рока у Подгорици и на Косову. По повратку из војске, замонашен је – по благослову епископа шабачко-ваљевског Јована, и то руком архимандрита Јустина Поповића у Манастиру Пустиња код Ваљева, уочи Ваведења, 3. децембра 1960. године, а затим је, као сабрат Манастира Троноше код Лознице, наставио и завршио студије на Богословском факултету у Београду, јуна 1963. године. Дипломирао је општом оцјеном 8,88.

За вријеме студија рукоположио га је епископ Јован у чин јерођакона на Богојављење 1961, а на Успење Пресвете Богородице 1963. рукоположен је и у свештенички чин. Завршивши Богословски факултет, поднио је молбу Светом архијерејском синоду како би му био одборен одлазак на постдипломске студије у Грчку. Фебруара 1964. послао га је Његова светост патријарх српски Герман на Теолошку академију на Халку код Цариграда (Турска), гдје је остао до јуна исте године. Због тамошњих тешких политичких прилика прешао је у љето исте године у Јеладу, на Свету Гору, и с јесени на Теолошки факултет у Атину, гдје је, под руководством професора догматике и академика др Јована Кармириса, припремио на грчком докторску тезу из догматике, на тему: „Еклисиологија Апостола Павла по Светом Златоусту“. Докторску тезу одбранио је одличним успјехом 2. јуна 1967. на истом факултету. Након тога остао је у Атини још годину дана настављајући богословски рад углавном на изучавању светих отаца Цркве.

За вријеме четворогодишњег боравка у Атини служио је као парохијски свештеник у атинској Руској цркви, станујући једно вријеме у богословском интернату Грчке цркве, а затим у приватном стану. Све вријеме боравка у Грчкој био у сталној вези са својим епископом – шабачко–ваљевским Јованом. У јесен 1968, добивши за то благослов од свог духовника и епископа, прешао је у Париз, на Богословски институт Светог Сергија, ради наставка богословских студија и изучавања француског језика. Након проведене једне године изабран је од Професорског савјета Института за професора на предметима Увод у теологију и Патрологија са аскетиком, и на том положају остао је три године. Посљедњу годину (1971/72) предавао је и Историју Цркве византијског периода. Боравећи у Паризу, повремено је пратио предавања из Патрологије на Римокатоличком теолошком факултету (Institut Catholique de Paris) и поједина предавања из византијске књижевности на Сорбони (Hautes Etudes). У својству професора Института Светог Сергија, учествовао је на Првој теолошкој конференцији православних теолога у Америци, септембра 1970, у Бостону (Holy Cross). За четири године боравка у Француској опслуживао је, према потребама, православне парохије руске, српске, грчке и француске, а живио је у дому студената Института Светог Сергија. Током љета посјећивао је Свету земљу, Србију и Грчку.

Вративши се из Париза у љето 1972, постављен је од стране Светог архијерејског синода за управника Дома студената при Богословском факултету. Сљедеће 1973. изабран је за доцента на Богословском факултету на Катедри за патрологију (Црквена књижевност и Мисао светих отаца Истока и Запада). Предавао је и Историју Хришћанске цркве низ година, као и неко вријеме Историју Српске цркве. Године 1983. биран је за ванредног, а 1987. за редовног професора на Катедри за патрологију. Биран је за декана Богословског факултета 1980/81. и 1990/91. У периоду рада на Факултету објавио је око двије стотине научних радова. Тада почиње да излази његово дјело Патрологија (књ. 2).

Након доласка у Београд служио је у Манастиру Ваведење на Сењаку. Брзо се укључио у културна кретања престонице, првенствено активним учествовањем на бројним трибинама, гдје је својим отвореним иступањима, одличним познавањем теолошке и философске мисли те својственом му ерудицијом и свестраношћу задобио велике симпатије и подршку – нарочито омладине – у бројним дијалозима са апологетима марксизма и материјализма. Одржао је више десетина предавања омладини у патријаршијској сали у Београду. Позната су и његова реаговања у штампи (посебно у листу Православље, гдје је сматран за једно од првих пера). Истовремено и напоредо са професорским дужностима дјелатно је учествовао у буђењу успаване светосавске и косовске свијести и савјести српскога народа, подсјећајући на озбиљност ситуације на Косову и Метохији, али и у другим српским земљама. Учествујући својим прилозима у прикупљању докумената и свједочанстава о новомучеништву, завјетовао их је будућим и садашњим генерацијама као документ времена и на тај начин враћао је дуг пострадалим Србима и својој цркви. Такође, многобројне младе људе је својим примјером надахнуо и упутио на изучавање богословља, подстакнуо на ступање у свештенички и монашки чин. Својим пастирско-еклисијалним дјеловањем допринио је измирењу и превазилажењу расколâ, а особито тзв. америчког раскола.

Ратне 1991. године је од стране Светог архијерејског сабора изабран, а на Ивањдан 7. јула хиротонисан и устоличен у Вршцу за епископа банатског, гдје је остао непуних годину дана. Свети архијерејски сабор је, на мајском засједању 1992, епископа Атанасија изабрао за епископа захумско-херцеговачког и приморског. Због ратног пожара није могао бити устоличен у сједишту Епархије, Мостару, него у Требињу, на Видовдан 1992. године. Нови епископ, са сједиштем у Манастиру Тврдошу, наслиједио је Епархију која више деценија није имала свога архипастира. Током рата многоразлично је помагао свој народ, војску, сирочад, избјеглице, рањенике и остале невољнике и паћенике, обнављајући православну вјеру у Херцеговини масовним крштавањем, причешћивањем и просвјећивањем повјереног му народа (покренуо је, између осталог, епархијски часопис Видослов, који редовно излази од Божића 1993. до данас). Године 1994. изабран је за првог ректора новоотворене Духовне академије „Свети Василије Острошки“ у Фочи. Његовом заслугом Херцеговином су пронијете мошти Светог Василија Тврдошког и Острошког Чудотворца (10–11. маја 1996).

Због тешке повреде вратних пршљенова (3. децембра 1998) замолио је Сабор епископâ да га разријеши дужности архијерејске катедре, али не и архијерејског служења. На септембарском засједању 1999. године Свети архијерејски сабор усвојио је оставку епископа Атанасија на активно управљање Епархијом захумско-херцеговачком и приморском, а на његово мјесто изабран је епископ Григорије. Епископ Атанасије остао је да борави у Манастиру Тврдошу крај Требиња и да помаже херцеговачким архијерхејима. Наредних година много времена проводи на Косову и Метохији (нарочито од доласка страних НАТО трупа у јуну 1999) помажући тамошњем епископу и страдалном народу. Током 2001/2002. провео је осам мјесеци у Јерусалиму изучавајући јеврејски језик ради превођења Светог писма Старог завјета на српски, и упознајући боље Свету земљу Господњу те служећи у Јерусалимској патријаршији, нарочито на Гробу Господњем и Гробу Мајке Божје (претходно је посјетио Свету земљу три пута и Синај два пута). По повратку из Јерусалима, Сабор га је, од јуна 2002. до маја 2003, послао на испомоћ обољелом епископу жичком Стефану, када је с другим епископима припремио уношење у календар светих и епископа жичког и охридског Николаја. По повратку из Жиче, ради у Манастиру Тврдошу на преводу Светог писма с јеврејског и грчког, повремено пише текстове или држи предавања. За вријеме погрома Срба на Космету, марта 2004, био је свих тих дана присутан са страдалним народом, свештенством и монаштвом.

Епископ Атанасије је нарочито као јеромонах био учесник многих домаћих и међународних научних скупова из области црквене историје, теологије, философије и хришћанске културе. Истовремено је сарађивао у многим црквеним и свјетовним публикацијама код нас и у иностранству. Аутор је бројних књига, студија, чланака, огледа и бесједа на више свјетских језика, преко шест стотина радова. Преводи са старогрчког, старословенског и других језика. Његови богословски, антрополошки, патролошки, црквено-историјски радови залазе у све периоде историје Цркве и обухватају скоро сва важнија питања православног библијско-светоотачког богословља. Његови литерарни теолошко-философски радови и иступања добили су и званичну потврду избором у Удружење књижевника Србије. Током свог живота је објавио више десетина књига.

Епископ Максим (Васиљевић)
Монах Игнатије (Марковић)

Преузето из књиге Еп. Атанасија Христос Алфа и Омега,
Манастир Тврдош – Братство Св. Симеона Мироточивог,
Требиње – Врњци 2004., стр. 303-307

Владиκο бесмртног имена, вјечна ти успомена!

https://mitropolija.com/2026/03/04/na-danasnji-dan-upokojio-se-u-gospodu-vladika-atanasije-jevtic/