Јеванђелски одјељак Недеље Месопусне (Прича о Страшном суду, по Матеју 25, 31–46) показује нам Христа не као строгог судију који пребројава преступе, него као Цара љубави који открива истину људских срдаца. Мјерило суда је једноставно и потресно: „Огладњех, и дадосте ми да једем…“

Спасење или погибао не одређују се теоријама и умовањима, него нашим односом према самоме Христу, онако како се тај однос пројавио у „најмањем брату“ (човјеку).

Црква поставља овај одјељак пред сам улазак у Велику Четрдесетницу (велики пост), да би нас подсјетила да је пост без милосрђа празан и бесплодан.

Наше богопоштовање се не ограничава у зидове једног храма, него се наставља на путу, у болници, у затвору…

Истовремено, у последњим редовима овог одјељка помињу се два стања: „вјечна мука“ и „вјечни живот“.

Често замишљамо пакао као казну коју Бог намеће. Међутим, Свети Оци другачије осветљавају ову тајну. Свети Исак Сирин пише:

„Пакао је бол љубави. Они који се кажњавају у геени[1], бивају бичевани љубављу.“ То значи да иста љубав Божија, која је свјетлост и радост за оне што је прихватају, постаје бол и мука за оне који је одбацују.

Свети Максим Исповједник објашњава да Бог „све људе подједнако воли“, али да учешће човјека у тој љубави зависи од његове сопствене слободе.

Бог никада не престаје да воли; човјек, међутим, може престати да одговара на ту љубав. У томе се налази драма. Пакао није одсуство Бога, него немоћ за заједницу са Њим.

У истом духу, Свети Григорије Богослов наглашава да је „Бог свјетлост за оне који се очишћују, али и огањ за оне који остају нечисти“. Иста је свјетлост, али са другачијим доживљајем.

Вјечни живот није просто трајање без краја; он је однос љубави, заједница са Христом. А пакао је одбијање те заједнице.

И наш савремени светитељ, Свети Софроније Есекски, преноси исту поруку: „Вјечни живот јесте познање Бога као љубави; а погибао је затварање човјека у самога себе.“

Човејк који није научио да воли, не може да поднесе бескрајну љубав.

Прича о Страшном Суду, дакле, јесте откривење. Јер ће нам Христос показати какви смо заиста постали. Ако смо научили да Га препознајемо у гладном, у странцу, у болесном, тада већ сада живимо вјечни живот. Ако смо, пак, затворили своје срце, тада већ сада окушавамо самоћу и одвојеност.

Превод: Никола Гачевић, протопрезвитер

Извор: Отисци доброте

Од четврте или пете године имала сам осећај вечности, то је најбоље што умем да опишем. Мисао је гласила овако: Ја сам увек постојала и увек ћу постојати. Довољна је једна погрешна премиса да човек скрене у лаж. Од кад знам за себе пратила ме је једна помисао која је происходила из моје природне радозналости и извртала је у прелест, надахнута гордошћу сујете коју су у мени хранили спољашњи подстицаји и хвале околине, као и самоиспуњујуће пророчанство, чијем су испуњењу допринеле моје природне способности у комбинацији са условима у којима сам одрасла.
Та помисао је гласила: „Твоје постојање је од изузетног значаја и дошла си у овај живот, не без разлога, већ да оствариш нешто „велико“.“ Не бивајући, премда крштена, утемељена на православном предању и литургијском ритму живота, моја душа у зачетку беше идеално тле за оперисање нечистих сила. Развијала се брзо, али противречно, у вечитој борби опсена знања овога света са смирењем семена крштења. Осећај посебности стварао је осећај одбачености од околине и обрнуто, а све је то био менталитет жртве, који је прикривао умишљеност и частољубље.
Требало је седамнаест година да ме чињенице и знања овог света коначно доведу до атеизма и потпуног осећаја личног бесмисла. Гладна вечности, црпила сам податке из свега, много сам читала, учила, бавила се науком, била једна од најбољих ученика, и све то, без икаквог труда, али мени ништа од тога није представљало ни проблем ни задовољство. Циљ је, дубоко у мени, увек била истина коју нисам налазила, у школи, момцима, алкохолу, летовању, изласцима. Ни у чему нисам уживала, а имала сам, по становишту света, савршене услове за то. Све ми је постало крајње досадно и упала сам у депресију.
Тада сам схватила да ја не знам ко сам, ни шта је живот. Да ништа нисам проживела и да немам шта да кажем. Тог тренутка се све променило. Упознала сам момка са којим ћу наредне 4 године провести у потпуном лудилу, о чему сам имала и „визију“. Почела сам да верујем у „нешто“, и тиме је почело моје агностичко трагање за смислом. Убрзо сам пробала разне врсте психоактивних супстанци, све у сврху истраживања, учила о разним источњачким праксама, медитацији, манифестацији, разним теоријама, вештичарењу, магији, прорицању, вишим димензијама постојања и томе слично. Била сам у лажи и лагала сам; била сам у незнању и, мислећи да знам, ширила сам га. Гатала сам и погађала, врачала и манифестовала. Све ми се вратило на зло и било ми је све горе и горе, али ја то нисам примећивала, јер сам се, надахнута месијанским духом, осећала значајно. Имала сам мисију, додуше стално неку нову, али у корену сваке била је жеља да цео свет учиним добрим и духовним. Веома амбициозно, с обзиром да сам била лажљива, плашљива и себична, а духовно прелешћена. Тумарајући кроз лавиринте ума у психоделичним искуствума, живела сам много живота, али ниједан прави. Сазнала сам толико лажи и то сматрала својом истином. Али та реч истина одјекивала је у мом тврдом срцу као куцање и отворило се.
Једног дана отишла сам на једно од мојих мистичних путовања, током којег сам мислила да умирем, и нисам се у потпуности вратила. Месецима касније покушавала сам да се вратим у реалност и много тога на путу оставила, факултет, пријатеље, навике, комплетну обману пређашњег живота, јер сам први пут у животу схватила, где тај пут на коме сам била, заиста води. У шизофренију. Знала сам то свим својим бићем, у кошмарним ноћима и улицама пуним таме, са чудним сликама на зидовима, у којима би ми се пред очима свет распадао и одаљавао од мене, у непосредном искуству параноје и страха од духовне смрти, јер сам увелико знала да физичка смрт није крај.
Тада, у моменту најтамније ноћи моје душе, како се то у Њу Ејџу назива, непозната особа ми шаље поруку, тврдећи да је мој Анђео чувар, и упућује ме да се вратим Богу. И ја спуштам свој его, јер ми је истина увек била изнад свега, како год то иронично деловало, и пристајем да кренем испочетка. Бића са којима сам остварила контакт на својим дотадашњим путешествијама нису волели то и показали су своје право „лице“, а ја сам их се одрекла, као и свих дарова које сам стекла надахнута нечистим духом, свих пракси, део по део одстрањујући гангрену и превијајући ране остатака мене. Не бих много описивала, рекла бих само да сам тада први пут у животу осетила покајање и то је био почетак мог преумљења. Захвална сам Богу што је чуо моје гребање вештичијих канџи, ја сама никада не бих схватила, да се истина не закључује, већ открива. И након свег лутања, нашла сам, и познала сам по плодовима. Слобода коју сам тражила далеко, била је ту, ограничена оковима мог знања, ометена развојем мојих сценарија, начина и зачина.
И робиња духа погађачког, познаде Цара Небеског и поста слободна, јер Он одагна од ње кнеза таме. Свака моја замисао је лаж наспрам премудрости Божије, јер је Његова воља савршена, а ја се молим да ми пода мудрости да је творим и заштити ме од ропске гордости пале људске природе.

извор

Што год да чиниш,чини из љубави

 ...Први покрет чини Христос: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити” (Мат. 11, 28). Затим ми,људи,прихватамо ову светлост својом слободном вољом,коју изражавамо кроз љубав према Њему,кроз молитву,кроз учешће у животу Цркве,кроз учешће у светим Тајнама.

Често ни труд,ни метаније или земни поклони,ни осењивање себе знаком крста не привлаче благодат Божију. Ту постоје одређене тајне.

Најбитније јесте то да избегаваш форму,а држиш се суштине.

Што год да чиниш,чини из љубави. Љубав је вазда спремна на жртву.

Ако нешто чиниш као да је то за тебе кулук,душа ти се буни и реагује против тога.

Љубав привлачи благодат Божју. Када сиђе благодат,самим тим силазе благодатни дарови Светога Духа: „А плод Духа јесте: љубав,радост,мир,дуготрпљење,благост,доброта,вера,кротост,уздржање.

За такве нема закона (Гал. 5, 22-23).

*

Ово су својства што треба да их има душа која је здрава у Христу.

Сједињен са Христом,човек постаје благодатан и на тај начин живи изнад зла. Зло за њега не постоји.

Свети Порфирије Кавсокаливит

*

"Најтежи терет за дете су непроживљени животи његових родитеља"

 - Јунг

*

"Не постаје се просветљен замишљањем светла, већ освешћивањем мрака." - Јунг

 Тај мрак (сенка) у нама, једино се Христовом светлошћу осветлити (растерати) може.

 Али како се то ради?

 Замисли једну мрачну собу.

Како ћеш је осветлити?  

Можеш узети кофу и покушати њоме мрак захватити и избацити га напоље, али то је луд и јалов покушај.

Мудрије је само подићи ролетне, померити завесе и пустити светлост да истера мрак (како нас је учио свети Порфирије Кавсокаливит).

 Тек када се то деси можеш схватити речи Св. Нектарија Егинског који је рекао да се срећа се налази у нама самима и да је блажен човек који је то разумео.

*

Не жури кроз живот,

тако се само прашина диже.

Живот се живи лагано,

а свако на циљ стиже.

 Мене су учили маленим стварима  које су битне,

срећан је само онај ко жели ствари ситне.

Руке су ту да грле,

а не да носе ствари.

Душа је увек млада,

јер само  тело  стари.

 Не граби него стичи,

у себи срећу гради.

Вредност се чува унутра,

а не на фасади.

Застани  тек да схватиш,

шта у животу вреди.

Да имаш ком да се вратиш,

да има  ко да те следи.

Само те једно молим,

речи се ових сети,

на циљ ће стићи свако,

било да гмиже ил  лети.

 Увек се са душом игра,

анђео или враг.

Човек се памти по оном

КАКАВ  ОСТАВИ  ТРАГ !

 ДИВНА ПЕСМА

Мика Антић

*

"Врата раја су ниска. Да би ушао кроз њих, мораш бити као дете или се мораш понизити."

Свети Августин

*

"Ко је упознао себе већи је од оног ко се удостојио видети анђеле"

- Свети Исак Сирин

*

Искра правог „ја“

 „Људи су у суштини, дубоко у себи, бољи од манифестација које видимо у њиховим животима.“

Истина је да смо сви затрпани смећем, али ипак искра правог „ја“ трепери испод њега.“

 Игуман НИКОН Воробјов

*

"За уништавање једне нације нису неопходне атомске бомбе и пројектили дугог домета.

 Довољни су снижавање квалитета образовања и дозвољено варање на испитима.

 Пацијенти умиру у рукама доктора који су положили испите варајући.

Зграде се урушавају у рукама инжењера који су положили испите варајући.

Нестаје новац у рукама економиста и рачуновођа који су положили испите варајући.

 Људскост умире у рукама теолога који су положили испите варајући.

 Правда нестаје у рукама судија који су положили испите варајући.

 Незнање студената којима предају наставници који су положили испите варајући је огромно.

 Колапс образовања је колапс нације."

Нелсон Мендела

*

,Све што видим и чујем

около толико је ужасно,

страшно и кошмарно, да

бих пао у потпуни очај

када не бих веровао,

знао и видео да

последња реч припада

Богу."

 Старац Пајсије Светогорац

*

Многи се питају када човек почиње да сазрева?

Нећемо погрешити ако кажено да "Човек сазрева када

негативност других,

више не може да угаси његову љубав према људима."

*

Не постајемо видљиви

када "упадамо у очи"

већ кад додирнемо срца.

*

Свети Старац Порфирије о исповести

 Када му се једном приликом обратило неко његово духовно дете са речима:

– Старче, желим да се исповедим, али се стидим,

његов одговор је био благ, охрабрујући:

 – Ах, јадничак. Шта ти мислиш да је духовник? Он је лекар. Кад сломиш руку и одеш код лекара, зар те он пита зашто си био неспретан пао и поломио се? Или ће твоју ручицу да ухвати нежно, да те не боли, да врати кост на своје место и да је завије у гипс како би се опоравила?

То је духовни отац.

(са Инстаграм странице)

У одломку који ћете прочитати у наставку мене највише поражава искреност и једноставност у односима између хришћана. Нико није покушавао да „глуми“ неку специјалну побожност, већ је овај свети епископ коме не знамо име, када је пао у грех, имао довољно части, искрености и поштовања према свом чину, да је био спреман да се одрекне епископске катедре. Управо то ми је остало у памћењу – свест о високом хришћанском достојанству и спремност за искрено покајање, какве год то последице носило по нас…

*

„У једном граду био је епископ који је, по ђавољем наговору, једном пао у смртни грех. Горко се покајао због свог пада и, да би добио опроштај, учинио је следеће: када се у цркви окупило много људи, изашао је на средину храма и пред свима јавно исповедио свој грех. Потом је, сматрајући се из дубоке понизности недостојним епископске службе, скинуо са себе омофор, ставио га на олтар и рекао народу: „Опростите ми, браћо, више не могу да вам будем епископ.“

Видећи велико смирење и покајање свог пастира, сви присутни у цркви заплакали су и повикали: „Нека његов грех падне на нас, оче, само нас немој лишити свог пастирства!“ Дуго су га молили да остане с њима. Попуштајући, с једне стране, молбама свог народа, а с друге желећи да се некако искупи пред Богом, епископ је најзад рекао: „Ако већ хоћете да останем, учинићу то, али под једним условом: да ми дате реч да ћете без поговора извршити оно што вам сада заповедим.“

Сви су дали реч. Тада је епископ наредио да се затворе црквена врата и рекао: „Знајте да нико од вас неће имати удела код Бога ако ме сада не прегази својим ногама.“ Затим је легао ничице на земљу. Сви су се ужаснули, али нису смели да погазе дату реч и, плашећи се његове опомене, почели су да прелазе преко њега. Када је и последњи човек који је био у цркви прешао преко њега, зачуо се глас с неба: „Због његовог великог смирења опростио сам му грех.“ Сви су чули тај глас и прославили Бога.“[1]

[1] https://azbyka.ru/otechnik/Viktor_Gurev/prolog-v-pouchenijah-na-kazhdyj-den-goda/6

извор

Архимандрита Јована (Крестјанкина) први пут сам видео 1982. године када сам дошао у Псково – печерски манастир. Рекао бих да тада на мене није оставио неки нарочит утисак. За мене је он тад био један добродушни старчић, веома крепак иако је имао већ седамдесет и две године, увек ужурбан и стално окружен мноштвом ходочасника. Остали житељи манастира изгледали су ми као много веће аскете па чак и некако достојанственији.

Обично би пред почетак вечерње службе из монашког конака изашла чудна поворка. Млади манастирски економ отац Филарет ухватио би оца Јована под руку и скоро трчећи би га вукао за собом тако да је старац једва успевао да сустигне свог келејника. За њима би истог трена појурила гомила ходочасника, који су обично напољу чекали да се старац појави. Тако су сви заједно просто јурили кроз манастирско двориште. И док су се монашке мантије вијориле, а старац се сваки час спотицао и губио дах због те јурњаве, и поред тога покушавао је да неког од ходочасника успут благослови па чак и да одговори на нека од питања. Отац Филарет се због тога страховито љутио и својим продорним фалсетом викао час на баћушку, час на ходочаснике, које је понекад чак и растеривао кишобраном. Кад би напокон успео да се с оцем Јованом пробије и уђе у цркву, одмах би старца увео у олтар.

Треба рећи да економ то није чинио из неке зле намере, него зато што би се отац Јован напољу веома брзо прехладио, док је у летњем периоду постојала могућност да баћушка уопште не стигне до цркве јер га људи дословце сатима нису пуштали. Свакодневно сам посматрао тај призор с пријатељима искушеницима и од срца смо се смејали све док временом нисмо почели да схватамо да је тај исти отац Јован, који тако смешно трчкара за љутитим манастирским економом, у ствари један од малобројних људи на земљи пред којима нестају просторне и временске границе и Господ им на тај начин даје могућност да прошлост и будућност виде као садашњост. С чуђењем и не без страха властитим искуством смо се уверили да су пред тим старчићем, којег су злонамерници подругљиво називали „доктор Јојболи”, људске душе потпуно откривене са свим њиховим скривеним тајнама, највећим жељама и добро скриваним делима и мислима. У древна времена такве људе су називали пророцима, а у Православној Цркви називамо их старцима.

Отац Јован никад себе није називао старцем, а кад би му неко и рекао нешто у том стилу, само би згрануто пљеснуо рукама: „Ма какви смо вам ми старци?! Ми смо у најбољем случају искусни старчићи.” По свом дубоком смирењу, до краја живота искрено је у то веровао, као што су исто тако многи, који су познавали оца Јована, били уверени да је он прави старац којег нам је Господ послао и који зна вољу Божју. То што је оцу Јовану Господ откривао вољу Божју о људима и јесте било оно најважније. Ни то нисмо одмах схватили. У почетку нам се чинило да је баћушка просто један стар и веома мудар човек и да управо због те необичне мудрости код њега и долазе људи из свих крајева Русије. На своје велико запрепашћење, тек касније смо схватили да те хиљаде и хиљаде људи од оца Јована уопште нису очекивали мудар савет.

Оних који деле савете на основу људског искуства на овом свету има напретек. Али људи који су долазили код оца Јована, и то, као по правилу, у најтрагичнијим и преломним тренуцима свог живота, нису имали потребу да од њега чују како да поступе мудро, него како да поступе на једино исправан начин. Управо по томе што зна вољу Божју старац се и разликује од свих осталих људи, па чак и од славних мудраца, богослова-интелектуалаца, па чак и од најбољих и најискуснијих свештеника.

Сећам се како ми је једном приликом, док сам још био млади искушеник, пришао један ходочасник, иначе Московљанин, и испричао ми један случај чији је сведок био само пре неколико тренутака. Окружен мноштвом људи отац Јован је журно ишао према цркви. Изненада му је притрчала једна уплакана жена с трогодишњим дечаком на рукама.

– Оче, благословите дете за операцију! Лекари у Москви захтевају хитно…

Отац Јован је застао и рекао жени нешто што је тог ходочасника из Москве просто шокирало:

– Ни случајно! Умреће на операционом столу. Моли се, лечи га, али ни случајно немој да дозволиш операцију. Дечак ће оздравити. А онда је дечака осенио крсним знамењем. Седео сам с тим ходочасником и заиста смо се осећали ужасно због онога о чему смо размишљали. А шта ако је отац Јован погрешио? Шта ако дете умре и шта ће мајка учинити оцу Јовану ако се то догоди? Наравно, ни на памет нам није падало да отац Јован има погрешан однос према медицини што се иначе, иако ретко, ипак може срести у духовној средини. Он је много пута давао благослов, а често и инсистирао на операцији. Међу његовом духовном децом било је доста познатих лекара.

Са стрепњом смо ишчекивали шта ће даље бити. Чекали смо да видимо да ли ће се у манастиру појавити од бола скрхана мајка и направити страшан скандал, или ће ипак све бити онако како је отац Јован предвидео. Судећи по томе што је баћушка мирно наставио свој свакодневни пут између келије и цркве, преостало нам је само да закључимо да је старац знао шта говори док је тако одлучно давао тај савет. Поверење и послушност представљају главна правила у контакту православног хришћанина и његовог духовног оца. Наравно, немогуће је бити у потпуности послушан сваком духовнику. Такви духовници могу се на прсте избројати. То је у суштини веома сложено питање. Кад неразумни свештеници умисле да су старци и притом почну да заповедају, да самоуверено наређују и да на крају гуше слободу своје духовне деце, што је недопустиво у духовном животу, тад се обично догађају трагедије.

Отац Јован никад ништа није наређивао нити је наметао своју вољу. Бескрајно је ценио човекову слободу и према њој се понашао с посебним страхопоштовањем. Будући да је знао шта је неопходно човеку који му се обратио за помоћ, био је спреман и да га наговара и да га саветује, па чак и да га моли да то испуни. Но уколико би тај човек упорно остајао при своме, баћушка би обично уздахнуо и рекао:

– Па добро, покушајте! Радите како вам воља…

Они који не би поступили по савету оца Јована, колико ми је познато, увек би се на крају горко покајали због тога. Као по правилу, следећи пут би долазили код баћушке с чврстом намером да испуне оно што им он каже. А баћушка би с уобичајеним саосећањем и љубављу примао те људе и, не жалећи ни времена ни снаге, трудио се на све могуће начине да исправи њихове грешке.

Прича о дечаку и његовој операцији подсетила ме је на сличан случај, који се догодио после десетак година, али чији је исход био сасвим другачији. Тих година у Москви је живела Валентина Павловна Канавалова, веома интересантна и заиста посебна жена. Изгледала је као да је сишла с Кустодијевог платна – права московска трговкиња. Била
је то удовица од шездесетак година, иначе директорка велепродаје прехрамбених производа, на Булевару мира. Онако пуначка и снажна, Валентина Павловна обично је достојанствено седела за великим писаћим столом у својој канцеларији у којој су се посвуда на зидовима, и то чак и у најтеже совјетско доба, налазиле огромне урамљене репродукције икона. На поду испод писаћег стола обично се налазила велика кеса пуна новца којим је Валентина Павловна располагала по свом нахођењу, то јест час је раднике слала да купе нове количине свежег поврћа, час би тај новац делила просјацима и путницима намерницима, који су се у великим гомилама окупљали око њеног складишта. Подређени су се плашили Валентине Павловне, али су је и волели. За Велики Пост организовала је освећење јелеја у свом кабинету, којем су с поштовањем присуствовали и Татари који су ту радили. Тих година, кад је владала страшна несташица, често су код ње навраћали и настојатељи московских цркава, а неретко и архијереји. С некима од њих била је учтива, али и веома резервисана, а с другима оштра па чак и груба због њиховог екуменизма, који није одобравала. Из Псково-печерског манастира више пута су ме слали у Москву великим камионом да за манастир донесем намирнице за Васкрс и Божић. Валентина Павловнаувек је с посебном топлином и мајчински примала нас младе искушенике. Иначе, она је давно била сахранила свог сина јединца. Истински смо се спријатељили, тим пре што смо увек имали тему за разговор, а то је био наш духовник, отац Јован.

Баћушка је био вероватно једини човек на свету пред којим се Валентина Павловна снебивала, али којег је притом бескрајно волела и поштовала. Двапут годишње је са својим најближим сарадницима долазила у манастир, постила и исповедала се. Тих дана била је тиха, кротка, бојажљива, ничим није подсећала на московску господарицу, тако да је заиста била непрепознатљива. У јесен 1993. године био сам именован за настојатеља подворја Псково-печерског манастира у Москви, што је била велика промена у мом животу. Подворје је требало да буде смештено у старом Сретењском манастиру. Да бих прибавио бројну документацију, често сам морао да одлазим у Печоре. Валентина Павловна имала је проблема с очима. У питању је била старачка катаракта. Једном приликом замолила ме је да замолим оца Јована да јој благослови једну лакшу операцију у познатом Институту Фјодоров. Морам признати да ме је одговор оца Јована заиста изненадио. Одлучно ми је рекао: „Не, ни у ком случају! Само не сада. Нек прође неко време.” По повратку у Москву пренео сам то Валентини Павловној.

Била је веома збуњена, тим пре што је у Институту Фјодоров све већ било договорено. Валентина Павловна написала је оцу Јовану опширно писмо у којем је поново тражила благослов за операцију и објаснила да је то нешто безазлено и да просто и не завређује пажњу. Наравно да је отац Јован исто као и она знао колико је безопасна операција катаракте, али се и поред тога веома узнемирио кад је прочитао писмо које сам му донео. Дуго смо седели и он ме је с огромном забринутошћу убеђивао да треба како знам и умем да убедим Валентину Павловну да одустане од операције. Поново јој је написао опширно писмо и влашћу духовника благословио да на неко време одложи операцију.

У то време добио сам две слободне седмице. Будући да више од десет година нисам имао одмора, отац Јован ми је благословио да те две седмице проведем на опоравку у санаторијуму на Криму и да обавезно са собом поведем Валентину Павловну. Исто то је написао и њој и у писму додао да на операцију треба да оде месец дана након одмора.

– Ако сад оде на операцију – умреће , с тугом и је рекао док смо се опраштали.

Међутим, у Москви сам схватио да је ударио тук на лук. Наиме, Валентина Павловна се вероватно први пут у животу побунила против воље свог духовника. Она је на одмору последњи пут била још у раној младости па је љутито понављала:

– Гле, молим те, шта је баћушка смислио! Чуј, одмор! А коме да
оставим складиште?

Била је заиста љута због тога што отац Јован придаје толико значаја некаквој тричавој операцији очију. Али ја сам био одлучан и нисам хтео више ништа да чујем, него сам јој рекао да ћу се одмах позабавити свиме што је потребно за наш одлазак у санаторијум и да ћемо у најскорије време кренути на Крим. На крају се Валентина Павловна наизглед помирила с тим.  Након неколико дана добио сам од Његове Светости благослов за одмор, обезбедио два места у санаторијуму, што у касну јесен и није било тако тешко, и позвао телефоном Валентину Павловну да бих јој саопштио датум нашег поласка. Јавио ми се њен помоћник и рекао ми:

– Валентина Павловна је у болници. Данас је оперишу.

– Молим?! – повикао сам. – Али отац Јован јој је то забранио!

Испоставило се да је пре неколико дана у складиште свратила нека монахиња. Пре монашења радила је као лекар и кад је сазнала за причу о катаракти, није могла да се сложи с одлуком оца Јована. Потпуно се сложила с Валентином Павловном и чак је на себе преузела обавезу да благослов за операцију добије од једног од
духовника Тројице – Сергијеве лавре, у чему је истог тог дана и успела. Валентина Павловна је била задовољна тиме па је одмах отишла у Институт Фјодоров, рачунајући да ће после брзе и једноставне операције за два-три дана кренути са мном на Крим. Међутим, током операције дошло је до излива крви на мозак тако да је била потпуно паралисана. Чим сам то сазнао, одмах сам телефонирао оцу Филарету, јер се отац Јован у изузетним ситуацијама користио његовим телефоном.

– Како можете тако да се понашате? Зашто ме не слушате? – скоро плачући ми је рекао отац Јован кад је чуо моју неповезану и тужну причу.

– Ако већ на нечему инсистирам, онда то значи да знам шта радим!

Шта сам могао да му одговорим? Само сам га питао како да помогнемо будући да је Валентина Павловна још била без свести. Отац Јован ми је заповедио да из цркве узмем Свете Дарове за причешће болесника и да их држим у келији како бих, чим Валентина Павловна дође к себи, без одлагања могао отићи да је исповедим и причестим, било то дању или ноћу. Молитвама оца Јована Валентина Павловна сутрадан је дошла свести. Родбина ме је одмах о томе обавестила тако да сам већ након пола сата био у болници.

У предворје одељења за реанимацију Валентину Павловну довезли су на огромном металном кревету на точкове. Била је тако сићушна и беспомоћна док је лежала под белим прекривачем. Кад ме је видела, затворила је очи и заплакала. Није могла да говори, али њена исповест била је јасна и без иједне речи. Прочитао сам јој разрешну
молитву и причестио је. Опростили смо се.

Сутрадан ју је још једном причестио отац Владимир Чувикин. Умрла је те исте вечери. Валентину Павловну сахрањивали смо с добрим и спокојним осећањима јер се, по древном црквеном предању, душа човека који се удостојио да се причести на дан своје смрти одмах узноси ка Престолу Господњем.

Архимандрит Тихон (Шевкунов)

Из књиге ”Несвети а свети”

https://mitropolija.com/2026/02/05/arhimandrit-tihon-sevnukov-otac-jovan/

Универзитет у Београду организује четвородневни "онлајн" Сајам образовања на коме се представљају сви факултети и студијски програми на основним академским студијама.  Православни богословски факултет представиће се у петак 6. фебруара од 12 часова и 40 минута. Представљање студијских програма трајаће 20 минута, после чега ће представници факултета бити на располагању свима заинтересованима за додатна питања. Линк за овај догађај налази се у наставку вести.

Програм сајма можете пратити уживо у оквиру састанка на овом линку:

 https://zoom.us/j/95792144785 

Снимци представљања свих факултета београдског Универзитета биће доступни на "Ју-тјуб" каналу Универзитета у Београду за накнадно гледање.

Извор: Радио "Слово љубве"

Од космополитског Париза до тишине манастира Путна, мати Фива је прошла дуг пут, испуњен „догађајима" који су јој променили живот. Католкиња у младости, привучена лепотом источних богослужења, открила је Православље на Институту „Светог Сергија" у Паризу и, после осам година ишчекивања, замонашена је 1990. године. Данас њена прича спаја два света и говори о вери, пријатељствима са великим јерарсима и чежњи за Румунијом. Мати Фиву смо срели у резиденцији Архиепископије Романске и Бакауске. Блиска Високопреосвећеном Оцу Јоакиму, долази у Роман кад год путује у Румунију. Мати са истинским ликом духовне старице, којој само француски нагласак одаје порекло.

Monica Dumitrescu: Мати Фива, знамо да сте још од детињства свом душом били окренути Богу, али бисмо желели да нам кажете како сте открили Православље у Француској која се тада налазила у пуном процесу секуларизације.

Случајно, ако тако могу да кажем. Имала сам 17 година. Једне године, током седмице посвећене екуменизму у Француској, у нашу парохију — била сам католкиња — дошао је један гркокатолички хор да поје. Певали су на словенском, руске мелодије. Толико ми се допало да сам отишла код њих и замолила да ме приме да певам заједно с њима, и прихватили су ме. Тако сам почела да идем на гркокатоличка богослужења. Да бих боље разумела шта се догађа на служби, почела сам да учим руски језик. Недељом ујутру одлазила сам код гркокатолика, јер сам била католкиња и могла сам тамо да се причестим. Затим сам открила цркву Светог Сергија при Институту православне теологије и две или три године сам сваке суботе увече одлазила тамо на бденије. Веома су ми се допадала бденија. Али недељом ујутру враћала сам се у гркокатоличку цркву. Све док једнога дана, нисам заиста осетила колико су службе у православној цркви богате и пуне садржаја. Имала сам чиме добро да се храним. Рекла сам себи: сада је доста, не могу више тако да наставим, морам да изаберем.

Дакле, изабрали сте Православље. Каква сећања носите са крштења?

Примљена сам у Православну Цркву на Богословском институту "Светог Сергија", од стране оца Алексија Књазјева. Том догађају су присуствовали и оци из Есекса — отац Рафаило Ноика, отац Симеон Брушвајлер, отац Захарија Захару и отац Кирил Акон, који је тада био и игуман. Моје крштено име било је Франс — Француска (рођена сам у ратном периоду) и отац ректор Института задржао ми је то име када сам примљена у Православље. Оци из Есекса су се забављали. Говорили су: „Погледајте, када вас је отац причестио, било је као да је причестио читаву Француску", са толиким је одушевљењем изговорио моје име на првом причешћу. И отац Клеопа се смејао на рачун мог имена. Упознала сам га у периоду пре 1989. године, јер сам пратила француске туристе који су посећивали Румунију. Када би ме видео, отац Клеопа би издалека довикнуо: „Еј, ено је та Француска која је напола Румунија."

Шта су рекли чланови породице? Имали сте побожну породицу, колико сам разумео.

Породица моје мајке била је побожна. Зато мајка и отац нису имали никаквих проблема у вези са мојим обраћењем. Међутим, мој брат је био студент Жака Лакана, Фројдовог ученика, и он уопште није био верник. Дуго ме је задиркивао, али када сам се замонашила, положио је оружје.

Разумем да сте се кретали у средини претежно словенског круга. Како сте доспели у Румунију?

Све је било сасвим случајно. Студирала сам енглески и шпански као и руске студије. На другој години руских студија, приликом уписа, тражили су од мене да научим још један језик из Источне Европе. Био је то период 1967–1968. године. И гледајући списак на универзитету, рекла сам себи: мађарски не желим да учим, ни пољски ни српски. Помислила сам тада: румунски изгледа лакше, јер говорим француски и шпански. Румунски језик ми се веома допао. После прве године румунског уписала сам се да похађам курс и наредне године. Иако су ми на Универзитету рекли да то више није неопходно, ја сам им казала: „Оставите ме на миру, почела сам, желим да наставим." И тако сам једног лета, са пријатељима студентима, отпутовала у Румунију на месец дана.

Да ли се још сећате године?

Мислим да је то било 1967. године. Остала сам месец дана и много сам путовала аутобусом по земљи. Осећала сам се веома добро. Тада сам пожелела да дођем поново, али нисам могла одмах да се вратим. Сигурно је, међутим, да сам наставила са студијама румунског језика све док нисам стигла до докторских студија трећег циклуса, како се код нас каже, а не до државног доктората. Некако, у исто време затражили су од мене да дођем да радим на Православном богословском институту Светог Сергија у Паризу. Био им је потребан неко би тамо помагао оцу инспектору, а мени се допадало да радим за Цркву. Свети Сергије је, свакако, већ била моја парохија, па сам оставила студије и почела да радим тамо. Тако сам упознала и успоставила пријатељство са Оливијеом Клеманом, оцем Борисом Бобринским и другима.

Шта вас је највише импресионирало када сте почели да долазите у Румунију? Рекли сте ми да имате дубоку душевну везу са манастиром Путна.

То је било нешто касније. Један отац из Француске, отац Мишел Евдокимов (син чувеног теолога Павла Евдокимова, прим.ур.), требало је да дође у Румунију као пратилац једне групе. Пошто он није могао да дође, замолио ме је да ја пратим ту групу. Одмах сам пристала. Из туристичке агенције били су веома одушевљени, јер сам говорила румунски. Дали су ми да пратим једну групу и ја сам кренула са њима. Тако сам стигла у Путну, где ми се веома допало. На посебан начин ми се допада овај крај Румуније. Буковина ми је прирасла срцу. Убрзо потом, туристичка агенција ме је замолила да у Румунију пратим једног тада познатог новинара из Француске, Жана Бурдараса, који је радио за „Ле Фигаро". И тако сам се једне зиме поново вратила у Румунију. Требало је да напише чланак, углавном о манастирима у Буковини. Од ОНТ-а (Румунске националне туристичке организације) добили смо возача и водича од и тако смо стигли, између осталог, и у манастир Путну. Новинара сам сместила у мотел — који је некада био архондарик (гостопримница) манастира — и отишла да најавим оцима да ћу доћи у манастир. Тамо је био један отац, Константин Кирила, који је понекад разговарао нешто непосредније са туристима, те сам осетила да је неопходно да најавим свој долазак са једним новинаром и двојицом пратилаца. Следећег јутра посетили смо манастир и новинар је разговарао, узимао интервјуе. У једном тренутку долази отац Јакинт. Излазио је из цркве, управо је завршио службу. И када сам видела његово лице и очи, помислила сам са смелошћу: ако човек може бити такав, и ја желим да будем таква. Био је толико прожет богослужењем коју је управо савршио! Већ сам била упознала једног сличног свештеника, мог некадашњег духовника из времена када сам посећивала католичка богослужења, оца Жан-Марија Листижеа, који ми је био духовник у студентским данима и који је касније постао кардинал Листиже, надбискуп Париза. Због оца Јакинта, који ми је постао и духовник, вратила сам се у Путну.

Да ли је то био тренутак који вас је приближио Манастиру Путни? Колико често сте долазили?

Долазила сам са туристима када је било потребно, али и онда када сам имала одмор, по неколико недеља годишње. Није било апсолутно никаквих проблема, јер сам боравила у хотелу и плаћала у доларима. То је био један веома леп период мог живота. Око 1982. године рекла сам оцу Јакинту да желим да се замонашим. Међутим, тако нешто није могло да се оствари током комунистичког режима. Митрополит Теофан, који је у то време био студент у Паризу, знао је за моју жељу и послао је моју монашку одећу оцу Јакинту. Он ју је оставио у свом ормару и она је тамо чекала све до 1990. године.

Рекли сте ми пре неколико дана да сте незванично били названи „митрополитска мама". Са којим сте оцима били у контакту у том периоду, али и с обзиром на положај који сте имали на Институту Светог Сергија?

Да, ни сама више не знам ко је то први рекао. Док сам радила на Институту Светог Сергија, упознала сам и помагала неке од оних отаца који су данас митрополити или епископи: Високопреосвећеног Серафима, митрополита Румунске православне митрополије која обухвата Немачку, Централну и Северну Европу, Високопреосвећеног Теофана, митрополита Молдавије и Буковине, и Високопреосвећеног Иринеја, митрополита олтенског. Затим је дошао на студије на институт и Високопреосвећени Јоаким, архиепископ Романа и Бакеуа, који ми је у периоду боравка у Француској био духовник. Касније су на студије дошли и Високопреосвећени Јосиф, митрополит Румунске православне митрополије Западне и Јужне Европе, и Преосвећени Силуан, румунски православни епископ Италије. Трудила сам се да свима помогнем колико сам могла, у складу са дужношћу коју сам имала на институту. Пре свега, обезбеђивала сам стипендије за румунске студенте. Али сам добро знала и колико може бити тешко прилагођавање културном контексту Француске. Огромна већина били су монаси или чак јеромонаси, а у Француској свештеници нису били поштовани, већ напротив — бити свештеник сматрало се нечем понижавајућим. На пример, Високопреосвећени Јоаким био је чак и физички нападнут од једног човека: ударио га је песницом док је био у метроу. То је друштво у потпуности дехристијанизовано. Има још хришћана, али мало. Знајући колико културни шок може бити велики, настојала сам да помогнем румунским студентима. Бринула сам да у својим собама имају све што им је потребно. Одговарала сам на њихова питања и пре него што би их поставили. Били су пресрећни што су дошли на студије у иностранство, што могу да читају разноврсне књиге, али после неколико недеља почињала их је хватати носталгија за домовином. Било је и оних који су плакали. Помагала сам им да отпутују и у друге крајеве Француске, па су тако откривали да Париз није нужно једино обележје те земље. Почели су да гледају Француску и другим очима и да усвајају оно што је у њој добро.

Да ли желите да испричате и нашим читаоцима епизоду са сармама у Паризу?

Да, желела сам да студентима приредим једно мало задовољство. Више се и не сећам да ли су то били Високопреосвећени Серафим, Теофан и Иринеј. Сигурно је да сам им направила мамалигу са сармама. Мамалига (слично српском качамаку) је некако и била добра, али сарме — јао мени — испале су тврде као камен. Потпуна катастрофа. Срећом, имала сам и друга јела чиме да их послужим.

Која вам се румунска јела посебно допадају? Да ли сте научили да кувате на румунски начин?

Не знам да кувам румунска јела; чекам да у њима уживам кад дођем овде. Али уопште волим чорбе. Чорба од шкембића је изванредна.

Враћајући се на период када сте пратили групе француских туриста по Румунији, шта их је највише занимало да овде виде?

Има Француза и Француза. У мојим групама било је углавном више интелектуалаца: лекара, судија, људи из војске, префеката, углавном католика. Нисмо обилазили само манастире, већ целу земљу. Већина је била старија од мене, имали су педесет, шездесет година. Долазили су и млади, али су се питали где су уопште доспели. Водила сам их по манастирима — Сучевица, Молдовицу, Воронец — и по селима. За њих су сеоски обичаји оживљавали успомене из детињства. Били су веома импресионирани једноставним начином живота на селу. Тражили су да виде како се пере рубље на реци, како се поткивају коњи... За Румуне су то још увек биле сасвим природне ствари, али у Француској су ти видови живота изгледали као нешто што припада једном ишчезлом свету. Били су очарани и фрескама у манастирима. Били су дубоко дирнути животом у Румунији, а ја сам им показивала лепу страну земље, иако смо били усред чаушесковске епохе. Знала сам да ме прати Секуритатеа. Једном ми је један агент из туристичке агенције рекао: „Немојте да бринете, имате веома добар досије."

Да ли су туристи које сте пратили постављали и политичка питања?

Да, имали су и таква питања, али сам препуштала водичу од ОНТ-а да одговара. Нисам желела да имам проблема, јер сам желела да се поново вратим у Румунију.

Дакле, били сте праћени.

Да, увек. Када сам доводила групе француских туриста, први пратилац био је водич, други возач, а трећи помоћник возача. А када сам долазила сама, на одмор, у Путну, увек је у близини био неки господин лепо одевен. У возу сам примећивала да имам таквог „пратиоца" и то ми је давало извесно осећање сигурности. Нико ми неће учинити ништа, нико неће покушати да ми украде нешто, говорила сам себи. Тражила сам и у томе позитивну страну. Тек после 1989. године ослободила сам се тих „репића".

Дакле, замонашени сте 1990. године, после осам година чекања. Како је протекао тај догађај?

Отац Јакинт ме је обавестио да ћу бити замонашена 23. августа, у манастиру Слатини. Пошто сам била странкиња, био је потребан благослов патријарха Теоктиста, који сам добила на молбу данашњег патријарха, Његове Светости Данила, који је тада био митрополит у Јашију. Када је видела да и митрополит долази на монашење, мати игуманија је пожелела да се, заједно са мном, замонаши и расофорна монахиња Адријана, која је пре декрета била у Ворони. Отац Јакинт јој је помогао да се врати у манастир. Она је постала Наталија, а ја Фива.

Рекли сте ми да вам је монашко име одредио отац Климент, данас еклисијарх Патријаршијске саборне цркве у Букурешту.

Да. При једној мојој посети Путни, угледа ме отац Климент и повиче: „А, ево је ђакониса Фива!" Ја сам оцима увек доносила свашта кад сам долазила из Француске — књиге, лекове, шта год је било потребно — и они су се томе радовали, јер су то била тешка времена у комунистичком периоду. Тако ми је на монашењу отац Јакинт дао име Фива.

Поменули сте да је на ваше монашење лично дошао и Његова Светост Патријарх Данило.

Познавали смо се много година још из Француске, из времена када нас је посећивао на Институту Светог Сергија. Долазио је нарочито ради сусрета са Оливијеом Клеманом. Био је млад, мршав и веома коврџаве косе. Могу да кажем да су на мом монашењу била присутна тројица данашњих јерараха, чланова Светог Синода: Његово Високопреосвештенство Иринеј, митрополит олтенски, Његово Високопреосвештенство Калиник из Сучаве и Његово Високопреосвештенство Јоаким из Романа. Био је присутан и Преосвећени Марко. Дошао је у Румунију као туриста и, када је видео колико је лепо било моје монашење, помислио је да би и он једнога дана могао да пожели то исто.

Како је реаговала породица?

Отац је већ био умро. Мајка ми је рекла: „Радујем се што си се замонашила; више бих волела да си постала католичка монахиња, али и овако је добро." Позвала сам брата да му кажем, али се јавила снаја, коју сам чула како довикује: „Кристијане, твоја сестра је сишла с ума!"

Како је било монашење? Да ли сте тај догађај чекали много година?

Још од двадесете године, још од времена када сам била католкиња. Тада сам отишла у један самостан и рекла опатици шта желим. Послала ме је једном језуитском свештенику за кога је рекла да уме да препознаје призвања. После једног разговора, он ми је рекао: „Нисте створени за тако нешто." Али отац Јакинт није мислио тако. Он је моје монашке хаљине ставио у свој ормар још 1982. године и чекао је тренутак. На дан монашења осетила сам много мира, као да су се све ствари, коначно, сложиле на своје место у мом животу.

Шта сте радили после монашења?

Нисам могла да останем у Румунији. Биле су то још деведесете године. Вратила сам се на институт Светог Сергија. Имала сам и мајку, која је већ била у поодмаклим годинама, и нисам могла да је оставим саму. Ипак, 1992. године нашла сам посао у једној туристичкој агенцији, што ми је омогућило да веома често долазим у Румунију. Када бих стигла у Буковину, остављала бих клијенте у хотелу у Сучави и брзо одлазила у манастир Путну, да разговарам са оцем Јакинтом. Враћала бих се по њих сутрадан ујутру.

Да ли сте у Француској носили монашку одећу?

То није било могуће, нити је и данас могуће. Само се облачим пристојно, јер је Француска секуларна земља. Као жена, не можеш у потпуности да покријеш главу, јер те сматрају муслиманком. Али у Румунији имам слободу да носим своју монашку расу.

Да ли сте размишљали да после мајчине смрти останете у неком манастиру у Румунији?

Здравље ми то не дозвољава. Имала сам дванаест операција. Пошто сам француски држављанин, немам приступ здравственом систему у Румунији, тако да зависим од Француске. Зато, сваки пут када дођем у Румунију, остајем по три месеца без прекида.

извор

Пред нама је одломак који мени показује пре свега карактер и личност Јована Колова. То је човек који се у свом путу ка Богу не боји грешака, не дозвољава себи да се његов однос са Богом ограничи само на оно што је већ постигао, већ стално иде напред. Доноси понекада пренагљене потезе, али је спреман да се исправи, промени ако види да је погрешио. Нема ону заблуду која је данас често актуелна, посебно код људи који су дуго у Цркви: „ти ћеш мени да кажеш нешто, знаш ти колико сам ја већ у Цркви“… Свети Јован се није устручавао и оклевао да се покаје када погреши, јер је у искуству знао да сви људи греше. Најважније, када би грешио он се исправљао и настављао, није упадао у духовну јаму чамотиње (унинија). Оваква љубав, оваква жеља непрестаног кретања ка Богу га је касније учинила учитељем многих великих подвижника…

И још нешто, веома важно, запазите његово огромно трпљење које је и нама неопходно не за неке велике подвиге, већ за свакодневне обавезе. Јер његово заливање мотке из дана у дан, без обзира на умор, расположење, бриге, личи на наше свакодневне обавезе (веш, посуђе, чишћење куће, куповина, итд.) које радимо из дана у дан, често гледајући на њих као на суморну и досадну, бесмислену рутину.

*

„Једном он сасвим неочекивано рече своме брату и саподвижнику: Нећу више ни за шта да бринем, зато хоћу да живим у пустињи без бриге, као анђео. Рекавши то, он скиде са себе своје хаљине и изиђе из келије. Те ноћи деси се велики мраз: Јован наг дуго се бораше са студом. Најзад, не могући више да издржи, он реши да се врати у своју келију. А када премрзли Јован закуца на врата од келије, из ње се разлеже Данилов глас: Ко је то? – Ја твој брат, одговори Јован; не могу више да издржим мраз, и ево вратих се да послужим теби. – Одлази, демоне! одврати Данило, и не саблажњавај ме; анђео се не брине о телу свом и не требује хране. Тада преподобни Јован схвати да се сувише поуздао у своје, још неочврсле у страдањима и искушењима, силе, осети своју погрешку и горко заплака због ње. Данило му онда отвори врата и рече: Брате мој, пошто имаш тело, то и мораш страдати због одела и тела.
После таког доживљаја и поуке Јован ускоро остави Данила и упути се к неком старцу Пимену. Он жељаше да васпита у себи чврсту вољу, готову на сваки подвиг и која никада не напушта једном изабрани пут. А преподобни Пимен и беше познат управо по чврстоћи и непоколебљивости своје воље. Одречење преподобног Пимена од света беше тако безгранично, да је он одбио видети се чак и са својом мајком која је била дошла у Скит да га посети. Ка таквом старцу чврстог карактера и крену још колебљив, у подвизима нестрпљиви, страсни и пргави Јован. Дошавши к старцу Пимену, Јован обећа да ће му се повињавати у свему што он буде захтевао од њега. Преподобни пак Пимен, желећи да испроба Јованово трпљење, нареди му да залива једну суву мотку, забодену у земљу, све докле не озелени. Такав труд морао је свима изгледати узалудан. Али Јован је без размишљања и сумње заливао ово суво дрво три пуне године, из дана у дан, док заиста, по Божјој сили, озелени оно дрво и плод донесе. Тада преподобни Пимен набра плодове с тога дрвета, однесе у цркву и раздели братији говорећи: „Браћо и оци, узмите и једите од плода послушности“. – А многобројни сведоци тога чуда назваше то дрво „дрветом послушности“.

Дошавши са пргавом душом к преподобном Пимену, преподобни Јован стече у њега кротост и смиреност јагњета. Једном му рече неки брат: Ти имаш зло срце. – Истина је, одговори му преподобни Јован; па чак и више зло него што ти мислиш. – Тако је умео он кротко подносити увреде. Живећи испрва под туђим руководством, преподобни Јован доцније и сам стече способност да мудро руководи друге. Тако, Господ му додели да буде руководилац и наставник преподобном Арсенију Великом, који се касније такође прослави великим подвизима…“

извор

Настављамо са показивањем потресних делова из Житија светих – сада је пред нама огромна љубав апостола Јована коме није било тешко да у старости трчи за својим учеником који је осећао грижу савест од апостола и бежао од њега на коњу. Човек који је држао главу на Христовим грудима није сматрао да је „испод његове части“ да се поново бори за душу некога ко је слушао о вери и крстио се из руку једног од Дванаесторице апостола, а затим одступио. Можда и поука за нас да не губимо наду и да и даље настављамо да волимо наше ближње који су одступили од Бога? Јер апостол Јован нам показује да је то једини пут да се неко поново окрене Христу.

*

„Када у Азији апостол обилажаше градове, он у једном граду виде младића, расположеног душом за добро дело; он га поучи вери и крсти. Но намеравајући да одатле отпутује на проповед Еванђеља, он пред свима повери овога младића епископу тога града да га научи сваком добром делу. Узевши младића епископ га научи Светом Писму, али се не стараше о њему колико треба, нити му даваше васпитање какво је потребно младићима, него га препусти његовој вољи. Убрзо потом младић поче водити рђав живот, стаде се опијати и красти. Затим се спријатељи са разбојницима; они га придобише, одведоше га у пустиње и горе, поставише га за свог харамбашу и чињаху разбојништва на путевима. После извесног времена апостол Јован враћајући се дође у тај град, па чувши за овога младића да се покварио и постао разбојник, рече епископу: Врати ми благо које ти предадох на чување, као у верне руке; врати ми оног младића кога ти пред свима поверих да га научиш страху Божјем. – Епископ са плачем одговори: Пропаде тај младић, душом умре а телом врши разбојништва по путевима. – А Јован рече епископу: Зар се тако чува душа брата свога? Дај ми коња и пратиоца да идем и потражим онога кога си ти погубио.

Када Јован дође к разбојницима, замоли их да га одведу к своме харамбаши, што они и учинише. А младић, угледавши светог Јована, посрами се, па скочивши побеже у пустињу. Међутим свети Јован, заборавивши на своју старост, појури за њим вичући: Сине мој, врати се к оцу свом и не очајавај због пада свог; грехе твоје примићу ја на себе; стани дакле и причекај ме, јер ме Господ посла к теби.

Младић стаде, па с трепетом и стидом великим припаде к ногама светог апостола, не смејући да му погледа у лице. А свети апостол, загрливши га с родитељском љубављу целиваше га, па га узе и с радошћу одведе у град, јер нађе изгубљену овцу. И много га учаше упућујући га на покајање; и младић усрдно се трудећи у покајању угоди Богу, и добивши опроштај грехова престави се у миру.

извор

Ведрана Рудан открила најважнију лекцију коју је тек сада научила

У последњем блогу под називом "Кад мобилни утихне", Ведрана Рудан се дотиче смрти - теме коју многи избегавају. Њену колумну, преносимо у целости:

"Да ли је дозвољено умирати, а да то буде прихватљиво? Више сам у болници прикована жицама него што сам на слободи.

Боце и бочице постале су део мене. Осећам се спутано, нестрпљива сам, волела бих поново да будем слободна, здрава и љута на свет око себе онако како су то моји ‘пријатељи’ којима је смрт, њихова смрт, нешто о чему се не говори.

Зато ме и не зову. Боје се да бих започела прљаву тему која се ипак тиче само мене.

Постајем им досадна јер живим дуже него што су очекивали. Оне прве сузе смо исплакали, ово што се тренутно међу нама дешава је досадна празнина. Њих не занимају детаљи моје болести, не знају да ме живот радује - процветао ми је кактус на балкону.

Нешто се ипак променило. Изгубила сам интересовање за ‘пријатеље’ и потребу да им ‘помогнем’. Данас знам да никоме нисам ‘помогла’, они су некоме морали да истресу своје ‘муке’.

Жао ми је што сам потрошила године мислећи да сам била потребна и вољена. Ма не, није касно осетити лепоту самоће. Никога нисам изгубила.

Бaш ме брига да ли ће њен муж престати да пије, зашто она више воли мачку него мене, зашто ја себи нисам рекла – па и ти више волиш пса него њу...

Остасмо саме смрт и ја.

Најзад сам слободна и слика коју видим је чиста. Гледам у оно жуто цвеће на балкону. Мир у души и само једно питање – зашто ништа нисам знала о људима? Да ли сам била глупа? Или ипак само здрава и ‘бесмртна’?"

извор

Како светотајински живот Цркве представља предукус Царства Божијег и објављује славу вјечне побједе над смрћу, тако и света тајна брака јесте прослављање нововјенчаних и њиховог потомства у Царству Божијем. Сходно заповијести која је дата Прародитељима, Црква благосиља младенце ради рађања дјеце и умножења рода људског, али их такође види и као прослављене пред Богом, на шта указују ријечи свештеника на вјенчању: „Господе Боже наш, славом и чашћу вјенчај их“. На дубљу везу између младенаца указују и ријечи апостола Павла из Посланице Ефесцима: „И биће двоје једно тијело. Тајна је ово велика, а ја говорим о Христу и о Цркви“ (Еф. 5, 20-23). Дакле, само онај брак који је уподобљен односу Христа и Цркве и освећен евхаристијским благословoм Цркве, јесте света и благословена тајна.

Савремено друштво, па чак и онај његов дио који се назива хришћанским, умногоме је далеко од оваквог поимања свете тајне брака. Статистике показују да је сваке године све већи број развода бракова, међу којима је и знатан број црквених. Остављајаћи по страни питање смислености и допуштености црквеног развода, треба најприје потражити узроке оваквог стања. При томе, свако размишљање на ову тему уједно треба да садржи и указивање на неопходност васпостављања литургијског вршења свете тајне брака, као и осталих светих тајни. Међутим, пошто је у данашњем поретку ствари илузорно очекивати озбиљније помаке по том питању, упутно је чинити све што је могуће како бисмо се у контексту црквене и светоотајинске праксе макар за корак приближили потребној и пожељној акривији.

Оно што се јавља као погрешан приступ, већ на самом почетку, јесте одсуство обухватнијег предбрачног испита. У суштини, овај испит треба да представља провјеру познавања истина православне вјере оних који желе да ступе у брак, затим темељну поуку о хришћанском браку и светости брачне заједнице, о васпитању дјеце, те међусобним дужностима супружника као „ношењу бремена један другога“ (Гал. 6, 2). У већини случајева, међутим, оно што би требало да буде предбрачни испит своди се на неколико техничких питања којим се углавном потврђује да су кандидати крштени, те остаје само да се уговори термин обреда. Неријетко се дешава да свештеник младенце први пут види тек на сам дан вјенчања, а он је тај који је био дужан да претходно упозна будуће супружнике о узвишености хришћанског брака и о томе шта подразумијева брачна свеза.

Често се од стране оних који желе да ступе у свету тајну брака чује став како једину важност придају црквеном вјенчању док грађански брак доживљавају као нешто необавезно и мање важно („обичан папир“). Таквом ставу треба супротставити гледиште по којем Црква није та која склапа брак, на начин на који то чине грађанске институције и законодавство, већ она благосиља већ склопљени брак. Ауторитетни каноничари и литургичари дају потпуно одређен и сагласан одговор да савремени црквени брак није некакав нови, специјални продукт хришћанског тла, него представља ништа друго до препис (репристинацију) старог, римско-грађанског брака, пресађеног на новозавјетно тле и такорећи христијанизованог. За освећење хришћанског брака (који се склапао по тада важећим грађанским обичајима) било је довољно редовно учешће супружника у Евхаристији. Рецепција грађанског брака у хришћанском канонском устројству и богослужбено-литургијској сфери одвијала се путем “брачних црквених молитава и благосиљања“. Грађански брак и његово црквено освећење савршавани су у различито вријеме и по таквом поретку да се прво вршио јуридички акт брака, а потом се он „оснаживао“ или „печатио“ црквеним дејством које, условно говорећи, може бити названо црквеном рецепцијом грађанског брака. Тако посматран, чин вјенчања је заправо потврда да Црква, тј. конкретна евхаристијска заједница, од тог тренутка нововјенчане види не више као двоје, него као једно тијело (Мт. 19, 6). Према томе, увијек је потребно опомињати младенце и на потребу склапања брака пред грађанским институцијама, чему треба да слиједи вјенчање у Цркви. Тако би се лакше дошло и до обнављања праксе литургијског вјенчања, јер би се свадбено весеље и све оно што га прати могло везати за грађанско вјенчање, а свеукупна пажња новобрачних могла неометано усмјерити ка припреми за светотајинско, литургијско вјенчање које подразмијева причешће нововјенчаних. Све ово треба да имају у виду, како сами младенци, тако и свештенослужитељи који их спремају за ову свету тајну.

Црква учи и заповиједа да у односима човјека и жене све треба да буде свето и божанско. По ријечима аве Јустина, „браку је циљ што и човјеку као личности, што и жени као личности: да сав живот њихов буде свето и ревносно служење Богу, богослужење.“ У Посланици Ефесцима, Апостол Павле позива: Мужеви, волите своје жене као што и Христос завоље Цркву (Еф. 5,25). Из овог позива видимо колика се вјерност тражи од супружника и колико је међусобне љубави потребно. Тумачећи ове апостолске ријечи, св. Јован Златоуст указује на узвишеност светиње брака и даје савјет у погледу исправног међусобног односа супружника: „Желите ли да вам жена буде послушна као што је Црква послушна Христу? Старајте се онда брижљиво о њој, као што се Христос старао о Цркви. И ако би за њу требали живот да положите, да претрпите било каква страдања – не одбијајте; чак ако будете подвргнути свему овоме, нећете ни онда учинити ништа ни налик ономе што је Христос учинио.“

Дакле, незаобилазни предуслов чврстог хришћанског брака јесте врлински живот супружника на темељу светих тајни Цркве. У супротном, свака тривијалност може постати „непремостива“ препрека и угрозити брачно јединство. Неспремност на жртву и на трпљење онемогућава изградњу чврсте свезе у љубави и једнодушности, те се данас брачници све лакше и брже одлучују на развод. На питање Јевреја који разлози су довољни да човјек отпусти жену, Господ одговара да постоји само један разлог због којег би био дозвољен развод, а то је – прељуба. Ову Господњу заповијест увијек треба имати на уму када пред свештеника искрсну питања везана за развод супружника. Ипак, у неким браковима се појављују разни видови агресије и насиља који могу погубно да утичу, како на саме супружнике, тако и на њихову дјецу. Тако да се може чути и оправдан став појединих духовника да је у таквим случајевима функционалан развод понекад бољи него останак у браку који може да доведе до непожељног и трагичног исхода. Стога је потребно много духовног опреза и расуђивања како би се на исправан начин свештеник поставио према овим искушењима која погађају његову паству. Бреме брачног живота који супружници заједно носе бива лакше уколико код њих постоји спремност на жртвовање и одрицање од сопствене воље и ега. Различите особине и карактери супружника често се узимају као узрок несклада и неспоразума. А заборавља се да управо тај „несклад“ јесте позив на подвиг, на прилагођавање другом, сходно савјету апостола да „нико нека не тражи што је његово, него сваки оно што је другога“ (1 Кор. 10, 24). Једино у таквом браку се остварују они идеали на које је призван сваки хришћанин – надвладавање сопственог егоизма и предавање себе другоме.

Аутор је докторанд на Православном богословском факултету у Београду. Свештеник је при Храму Свете Тројице у Старом граду Будви, дугогодишњи вјероучитељ и члан Катихетског одбора Митрополије црногорско-приморске. 

https://mitropolija.com/2026/01/21/protojerej-slobodan-lukic-o-pripremi-za-stupanje-u-hriscanski-brak/

Када читамо Житија светих и дела Отаца, најживље и најдуже урезани у памћење нам остају делови који говоре о њиховој унутрашњој борби – тренуци када су њихова вера, храброст и оданост Богу бивају стављени на испит. Сличну појаву можемо да приметимо и у свакодневици – рецимо, када гледамо неки филм или серију, не памтимо толико спољашњу радњу колико нам остају урезани интензитет емоција, дилема и унутрашњих превирања ликова. Управо слични моменти у текстовима који описују њихове животе и подвиг откривају врлину светитеља, њихову способност да остану верни и доследни у тешким околностима и зато имају велику снагу и утицај на нас као читаоце али и њихову млађу браћу и сестре.

Зато сам желео да прикажем она места која су мени остала у снажном сећању, где се јасно види врлина и љубав коју су имали Светитељи, да су и они били људи као и ми, а не како их ми често несвесно приказујемо као неке надљуде, због чега лако одустајемо да на макар неки начин опонашамо неку од њихових врлина. 

Ови одломци из Житија и отачких књига показују да су они итекако имали своје дилеме, страховања и недоумице (као и ми сами), али да су, (користећи све оно што је доступно и нама – молитву, наду, искрено откривање себе и дубоко поверење у свог најрођенијег Оца небеског) остали верни Богу. Уверен сам да нам управо њихова људскост и чврста вера, показују да истинска светост не подразумева беспрекорно одсуство било какве сумње, страха, поколебансти, већ способност да у тешким тренуцима останемо верни Богу и себи, упркос свој унутрашњој бури која се у нама налази тада.

У мини избору који ћу објављивати у наредном периоду имаћете прилике да се можда и ближе упознате са светитељима за које већ знате, да их још више заволите и главно – да се уверите да је светост нешто што је блиско и доступно и нама самима. Јер све оно кроз шта ми сами пролазимо, прошли су и они пре нас. И постали блиски Богу.

Почињемо са одломком који показује саосећање светог Јована Дамаскина према човеку који је туговао због смрти брата, искрено кајање због показивања непослушности, одсуство било каквог самооправдања, огромно смирење и једноставност у жељи да исправи своје кршење завета послушности.

*

„Након извесног времена преставио се ка Господу један монах те лавре. Рођени брат његов, оставши сам после братовљеве смрти, плакаше неутешно за преминулим братом. Јован га много и дуго тешаше, али не могаше утешити неизмерно уцвељеног брата. Затим уцвељени брат са сузама поче молити Јована да му за утеху и олакшање у жалости напише неку умилну надгробну песму. Јован то одбијаше, бојећи се да не прекрши заповест свога старца, који му је заповедио да ништа не ради без његовог наређења. Но уцвељени брат не престајаше молити Јована, говорећи: Зашто се не смилујеш на моју ојађену душу и не даш ми макар мали лек у великим патњама срца мог? Да си лекар тела, а мене снашла нека телесна болест, и ја те замолио да ме лечиш, а ти, имајући могућности да ме лечиш, одбијеш да то учиниш, и ја умрем од те болести, зар ти не би одговарао Богу за мене, јер си ми могао помоћи а одбио си? Међутим сада, ја ево силно патим срцем и иштем од тебе малу помоћ, а ти ми је не даш. Но ако ја свиснем од жалости, зар нећеш страховито одговарати за мене Богу? Ако се пак бојиш заповести старчеве, онда ћу ја то што будеш написао сакрити код себе, да твој старац не би сазнао за то, нити чуо.
Привољен оваквим речима, блажени Јован најзад написа следеће надгробне тропаре: „Која то сладост живота остаје недирнута тугом?“… „Таштина је све људско што после смрти не остаје“… „Авај мени, какву борбу има душа када се одваја од тела!“… и остале, које Црква и данас пева на опелу покојника.
Једном када старац оде некуда из келије, Јован седећи унутра певаше састављене тропаре. Кроз неко време старац се врати, и приближујући се келији он чу Јована где пева. Хитно ушавши у келију, он стаде с гњевом говорити Јовану: Што си тако брзо заборавио своја обећања, и уместо да плачеш, ти се радујеш и веселиш певушећи некакве песме? – Јован му исприча разлог свога певања, и објашњавајући да је сузама брата био приморан написати песме, стаде молити опроштај од старца павши ничице на земљу. Међутим старац, неумољив као неки тврд камен, тог часа одлучи блаженога од свога сажића, и изгна из келије.
Изгнан, Јован се опомену Адамовог изгнања из раја, које га снађе због непослушности, и ридаше пред келијом старца, као некада Адам пред вратима раја. Затим оде он к другим старцима, за које знађаше да су изврсни у врлинама, и молећи их да отиду к његовом старцу и умоле га да му опрости сагрешење. Они одоше и молише старца да опрости своме ученику и прими га у своју келију; али старац остаде неумољив. Један од отаца рече старцу: Дај епитимију сагрешившем ученику, али га не одлучи од сажића с тобом. – Старац одговори: Ево, дајем му ову епитимију: ако хоће да добије опроштај за своју непослушност, нека рукама својим очисти нужнике свих келија и опере сва смрадна места у свој лаври.
Чувши такве речи, оци се постидеше, и збуњени одоше, чудећи се жестокој и несавитљивој нарави старчевој. А Јован, предусревши их и по обичају поклонивши им се, питаше их шта им је рекао његов отац. Они му испричаше о суровости старчевој, али му не смејаху казати шта старац предложи као епитимију; беше их стид говорити о тако стидним наређењима старчевим.

извор

Међутим Јован их од свег срца мољаше да му кажу шта му је наложио отац. А кад му они најзад казаше, он се, преко њиховог очекивања, обрадова, и с радошћу прими наложену му епитимију. И спремивши одмах судове и оруђа за чишћење, он поче с усрћем извршивати наређење, дотичући се нечистоте оним рукама које је раније мазао разним мирисима, и прљајући изметом ону десницу која је чудесно била исцељена од Пречисте Богородице. О, дубоког смирења необичнога мужа и истинитог послушника!
Међутим старац, видевши такво смирење Јованово, милина му обузе душу, и потрчавши загрли га, и целиваше му главу, рамена и руке, говорећи: „О, каквог страдалца за Христа ја родих! О, заиста је ово истински син блажене послушности“! – А Јован, стидећи се старчевих речи, паде ничице на земљу пред њим као пред Богом и, не превазносећи се због похвалних речи старчевих него се још више смиравајући, мољаше га са сузама да му опрости сагрешење његово. Узевши Јована за руку, старац га уведе у своју келију. Томе се Јован толико обрадова, као да је поново враћен у рај; и живљаше са старцем у ранијој слози.

Након мало времена Владатељка света Пречиста и Преблагословена Дјева, јави се старцу у ноћном виђењу, и рече: Зашто си затворио извор који може точити из себе слатку и изобилну воду?…“[1]

[1] https://svetosavlje.org/zitija-svetih-13/5/

Jеванђелски одјељак који се чита у недељу после Божића (Мт. 2, 13–23) суочава нас са једним од најмрачнијих и најболнијих догађаја у историји: са покољем витлејемске дјеце који је извршио Ирод.

Владар заробљен сопственим страхом и властољубљем не устеже се да одузме живот невиној дјеци како би обезбиједио и сачувао своју власт.

Црква овај догађај не сагледава само као трагичну страницу прошлости, већ као свевремено огледало људског срца онда када се оно одвоји од Бога.

Витлејемска дјеца су први Христови мученици. Без ријечи, без свјесног избора, без отпора, они својом жртвом запечаћују улазак Христа у историју.

Њихова жртва открива колико свијет може постати насилан и немилосрдан пред дјечјом невиношћу. Крик Рахиљин (Јер. 31, 15), која „оплакује своју дјецу“, а који понавља јеванђелист Матеј, не припада само прошлости.

Он продире кроз вијекове и допире до нашег времена, можда снажнији и болнији него икада раније.

Упркос непрестаним прокламацијама о напретку и сталним позивањима на права и слободе, савремени свијет често показује дубоку противрјечност, обезвређујући саму вриједност дјечјег живота: дјеца трпе тјелесно и душевно насиље, постају жртве искоришћавања и трговине, бивају неповратно рањена страхотом педофилије и лишавају се љубави, бриге и сигурности које су им насушно потребне.

И још тише и непримјетније, „нерођена“ дјеца бивају одбачена прије него што уопште угледају свјетлост живота, у име удобности, страха или друштвених притисака.

Ирод није само историјска личност. Он је начин размишљања који „ја“, удобност, власт или насладу ставља изнад светости живота.

Он је сваки тренутак у којем затварамо очи пред болом једног дјетета, у којем ћутимо пред неправдом или пристајемо на друштво које дјецу доживљава као терет, а не као благослов.

Јеванђеље, међутим, не зауставља се у тами. Оно дарује наду и позива нас на покајање. А покајање значи промјену начина мишљења и живота: да поново научимо да свако дијете сагледавамо као икону Божију, као јединствен и непроцјењив дар, коме су потребни заштита, поштовање, љубав и дјелатна брига. Да изнова учимо да његујемо срца осјетљива и савјести будне.

Тек тада крик Рахиљин може бити преображен у наду, и наш свијет постати мјесто живота, сигурности и љубави — а не мјесто смрти — за дјецу.

Превео: п. Никола Ј. Гачевић

Извор: Отисци доброте