Шта је срећа у браку? Шта значи имати успешан брак? Ако ову срећу ставите под микроскоп, шта ћете пронаћи? Видећете да је годинама срећа цветала не само у смеху и радости, већ и у неким другим важнијим стварима. Да смо могли да прихватимо једно друго. Да прихватимо другог таквог какав јесте, са његовим ранама и хировима. Да смо га пустили да буде слободан, да увек буде свој, чак и ако је много пута пао у грехе. Да смо толико година били мужеви, деца, родитељи, пријатељи, отац и мајка; да смо заједно лечили ране не пребацујући одговорност на другога.

Један је увек трчао да покрије кривицу другог, а не да је разоткрије и осуди. Када је један пао, други га није шутнуо, већ му је пружио руку. Грешка једног човека била је "наша" грешка. Нечија одговорност је била "наша." Када се нешто десило, обоје смо били криви и преузели одговорност а да нисмо „пуцали“ на другог. Чак и када је било туче и вике, све се завршавало загрљајем, а не изолацијом.

Кад су ти сузе потекле из очију, чинило се да су ме уболи ножем. Кад смо се смејали, постајали би деца и радост је била обострана. У невољи би један носио терет другог, уместо да га још више оптерећује. Волели смо све једно о другом...

Када би чули речи попут „благо“, „дијамант“, „цвет“ и „рај“, појавила би се слика животног сапутника.

Ерос и љубав трају јер смо то видели у свакој појединој ствари.

Пут нашег спасења није био индивидуална ствар, већ смо све уложили у једно тело, у једну душу.

Никада нећемо рећи колико једно може да истрпи другог, само - ова љубав никада не сме да престане. Чак и ако дође до смрти, она ће додирнути само наша тела, али не и спојене душе.

Христос није био само икона у углу нашег дома, него Отац наш, Владар живота наших и Пут нашег спасења. Нисмо стварали децу само да би постали родитељи, већ зато што су деца плод наше љубави и постаће пут нашег спасења, ми за њих а они за нас.

Можемо да остаримо, да се разболимо, али наша љубав никада неће нестати. Устоличили смо је на крсту Христовом... Надајмо се да ће наша љубав полетети у небо као бели голуб. Једна особа је изабрала другу да проживи остатак свог живота са њом... Каква велика част и благослов!

о.Спиридон Скутис

приредила: Ј.Г. (Поуке.орг)

извор

" Чим сам вас угледао како улазите у радњу, одмах сам претпоставио одакле долазите. За ваш народ је карактеристично да волите дружење, заједницу. Увијек сте весели и гласни. По томе сте слични нама" - каже ми Халил, педесетогодишњи власник продавнице која се налази тачно прекопута хотела у Витлејему, у којем смо одсјели. Његова радња ме је у великој мјери подсјетила на тзв. самопослуге из времена социјалистичке Југославије. На рафовима су доста немарно набацане намирнице, тако да једно покрај другог стоје пасте за зубе и чоколаде, кафа и средства за прање суђа, резанци и шампони...
Поред намирница се не налази цијена, већ се износ одређује, народски речено, од ока. Када су Аполон , Мићо ,Вујке и Шујо донијели за касом корпу, у којој су биле слане грицкалице и хладни напитци, цијена је прву ноћ износила тридесет долара, док нас је већ следеће вечери, када нас је Халил боље упознао, све то коштало дупло мање.
Тог дана смо обишли манастире св. Саве Освећеног и св. Теодосија у палестинској пустињи. Већ је увелико падала ноћ када смо се вратили у хотел а температура ваздуха се још увијек није спуштала испод тридесет степени. Због духовне радости што сам коначно успио да обиђем
велике светиње, као и због умора, дуго нисам успио да заспим. Кроз прозор хотелске собе сам видио да Халилова продавница још ради, па сам одлучио да сиђем до ње како бих купио неки хладни напитак. Кад ме је опазио, замолио ме је да сједнем за једним од столова импровизованог кафића који се налази тачно испред продавнице, како бисмо попили пиће на његов рачун. И поред тога што му је , како ми је и сам рекао, формално образовање скромно, Халилов енглески језик је прилично добар а служи се са италијанским и шпанским. Док ми се обраћа, из неких разлога, моје име изговара у његовом грчком изворнику. Каже ми да је прилично поносан на то што је православни хришћанин, те да се нада да је вјеру у доброј мјери успио да пренесе на своју дјецу и унучад.
" Некада је нас хришћана у Витлејему процентуално било знатно више него данас. У садашњем времену су људи наше вјероисповијести у прилично тешком положају. Са једне стране је држава Израел, а са друге су наши сународници исламске вјере. Постоји некакво прећутно правило да су сви хришћани који држе радње или сувенирнице дужни да запосле барем једног муслимана. Мене у том погледу заиста нико није притискао, али сам , ипак , запослио једну дјевојку која ми свако јутро чисти радњу, иако бих и сам могао то да радим ". Док ми је то говорио, присјетио сам се како смо дан прије у кафићу, недалеко од витлејемског храма Рођења Господњег, упознали конобара Ису, такође православног хришћанина, који нам је причао и о другим проблемима са којима се
тамошња хришћанска популација сусреће. У његовом родном селу се налазе двије цркве у којима се готово никада не служи, па вјерници  сами о њима воде рачуна. Халил ми се жали на своју дјецу, која све гласније помињу пресељење у Америку или неку од земаља Западне Европе: " Стално им говорим да нипошто не треба да оду одавде. Лагодан живот на Западу је само привид. Човјеку је , ипак, најљепше код куће, у својој земљи". Рекох му да се и код нас све више младих људи исељава у земље Запада, што га је прилично изненадило. Прича ми како је као дјечак живио знатно скромније него данас али је , ипак, био неупоредиво срећнији : " Моји родитељи су имали осморо дјеце. Држали смо стоку. У креветима спавали по двоје а нико се од нас није жалио да му нешто недостаје. Ни политичка ситуација није била ништа повољнија него данас. Међутим, није нам ни падало на памет да треба све да оставимо и пођемо у неку далеку земљу". Говори ми како све што више стари осјећа потребу да често иде у цркву :" Ту се молим Господу и Пресветој Богородици за своју породицу. Међутим, ти молитвени разговори са Богом, у задње вријеме се заврше сјећањем на моје родитеље. Јако ми недостаје благи и брижни поглед моје мајке! Недостаје ми и то када нешто урадим што није по вољи мога оца, готово ме никад не прекори, већ те ноћи уопште не разговара са мном. Ујутро када устанемо би се понашао као да се ништа претходни дан није догодило. То је на мене увијек једнако остављало снажан утисак."! Након последњег монолога, Халил је неколико тренутака ћутао, да би потом изговорио следеће:" Павлос, живот брзо пролази "!
Након ових ријечи смо обојица нагло устали и срдачно се поздравили, попут људи који се деценијама познају, а не тек неких пар дана. Док сам се кретао према хотелу, одједном је почео да дува силовит и хладан вјетар, који је био неочекиван  баш као и крвави сукоб између Јевреја и Палестинаца који ће наступити  неких десетак дана након мог и Халиловог разговора...

 ђакон Павле Љешковић

Таквом свештенику не треба ништа да одговарате, само немојте више долазити код њега на исповест, ако, наравно, постоји таква прилика. Ако живите у граду, онда вероватно постоје и други свештеници којима се можете обратити.

Мислим да би у свештеничкој етици требало да постоји правило: чак и ако се од вас тражи да дате неки савет, морате се што више уздржавати од тога. Јасно је да има разних свештеника - има искусних који дуго служе и сигурно да имају шта да поделе. Али, већина данашњих свештеника није таква. Ми сами још увек учимо на сопственим грешкама у духовном животу, па чак и у простом, обичном животу. И зато, када је реч о саветима како да поступите у датој ситуацији, покушавам да кажем: „Чини како ти савест говори и поступај на начин који је у складу са Јеванђељем." На тај начин човек развија способност да самостално доноси одлуке у вези са целим својим животом, у складу са Христовим заповестима.

Када свештеник даје нежељени савет, онда, прво, много преузима на себе, а друго, ограничава човекову слободу и не дозвољава му да расте сам. Па, то је као да мало дете одлучује о свему – које игре треба да игра, са ким да се дружи, којим спортовима треба да се бави.

Зато треба бити мудар у избору свештеника код кога се исповедате. Мислим да је, на основу реалности које су се данас развиле, нормалан свештеник коме се можете исповедати, онај који ће вас саслушати, можда рећи коју реч, али који схвата да је и њему потребно духовно руководство и да он стоји са исповедником на истој степеници и обојица су једнаки пред Богом. И требало би свакако да буде способан за неку врсту елементарне емпатије.

А свештеник који покушава да наметне своју визију света, колико деце треба имати, како треба да се одгајају и тако даље, то је пре показатељ неискуства, вишка самопоуздања, а такве ствари нису баш добре, без обзира да ли сте свештеник или мирјанин.

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Донедавно се чинило да су правила понашања на друштвеним мрежама већ успостављена: не вређајте, не критикујте мишљење које је аутор изнео на својој страници, не засипајте туђе странице емотиконима и небитним сликама, не приказујте сопствену супериорност, поштујте границе других људи. Међутим, како популарност ЈуТубе-а и Инстаграма расте, може се приметити како се појављују нове традиције онлајн односа.
Ове платформе пружају прилику да брзо стекнете популарност и зарадите. Да бисте остварили профит, неопходна је активност на страници или каналу блогера а ово утиче на понашање претплатника. И бесконачно слање емотикона је активност. Све би било у реду да се ова нова етика из сфере друштвених мрежа не улива у живот и мења традиције комуникације.
Свака друштвена мрежа, ако се ради озбиљно, захтева много рада и пуно времена. Ако особа одржава страницу на једној друштвеној мрежи ради сопственог задовољства, то не захтева глобалне напоре, ако одржава неколико, то је теже, али ако постане блогер са великим бројем претплатника, то свакако није лако.
Обично се свако изолује у свом простору, који нам је из неког разлога занимљив. Интернет је замаглио границе и сада можете скоро директно контактирати било коју звезду или славну личност и чак добити одговор. Приступачност познатих људи и њиховог личног живота доводи до тога да њихови пријатељи и претплатници троше огромну количину времена да сазнају како живе њихови идоли - уместо да живе сопствене животе. Човек седи и гледа неког глумца како се негде вози у колима и прича о томе – уместо да сам вози и ужива.
Јавни људи сада добро зарађују користећи друштвене мреже и првенствено Инстаграм. Да би успели, они морају стално да буду активни и да објављују нешто - није важно шта тачно, главна ствар је што више постова и прича (они се аутоматски бришу након једног дана, што ствара илузију међу претплатницима да им је хитно потребно гледати). Људи не прате само једну звезду, већ неколико, плус пријатеље, занимљиве странице - и као резултат тога, проводе много времена онлајн. То нас спречава да видимо лепоту свог живота, а понекад и изазива да се осећамо незадовољни њиме.
Животи познатих личности нам се чине занимљивијим од нашег. Варају се они који мисле да од овога пате само световњаци. Световни људи прате глумце, певаче и манекене, а верници митрополите, епископе и свештенике, и на исти начин губе велики део свог времена.
Бити блогер је веома тешко. Тешко је направити занимљиву страницу. Само вам се чини да ћете постати познати и окупити бројну публику, ако седнете и само кажете нешто испред камере. Не! Ово је огроман посао који захтева таленат, интелигенцију и време. И није важно на којој друштвеној мрежи особа блогује, свуда је тешко.
Главни проблем блогера на Инстаграму је потреба сталне активности, односно непрестано објављивање нових постова. Штавише - није довољно попунити страницу само занимљивим материјалом, потребно је да блогер говори о себи и свом животу.
Потрошачи желе активност блогера, очекују ажуриране вести и желе да ова ажурирања буду занимљива. Ако дуго нема постова или прича, људи почињу да се одјављују, што се блогеру, наравно, не свиђа. Може да припреми неки интересантан материјал и да му посвети све своје време - али почиње да добија одјаву читалаца, и принуђен је да објави било шта, да његов рад не би био узалудан, да се виде плодови његовог рада.
Проблем са блогерима је што почињу да зависе од својих страница, почињу да развијају некаква опсесивна стања: прошло је пет сати, а ја нисам ништа објавио! По правилу, све почиње безазлено: човек жели да подели нешто занимљиво и корисно, али после неког времена више и не примећује да прати домет публике, број претплатника, ниво активности и слично. Инстаграм види, не као друштвену мрежу са лепим фотографијама, већ као графикон који га или радује или показује да се не труди довољно.
Блогер почиње да буде веома искрен у причама или директним преносима са људима које не познаје. Понекад ме ниво те искрености чак и најежи. Осећам се као да сам отворио туђи дневник и читам нешто што није било намењено мени. Зашто се то дешава? Човек седи у соби сам са камером, снима емисију или објаву, и има утисак да је сам. Али на другој страни екрана окупило се неколико десетина људи, од којих многи не би требало да буду упознати са тајним областима његовог живота. Обично покушавам да упозорим своје пријатеље ако видим такве ситуације. Јасно је да некима неће бити свеједно, али има оних који ће послушати.
Више пута сам видео момка и девојку како ходају, и свако од њих снима причу на свом Инстаграм профилу. Можда нешто не разумем, али када су љубавници заузети својим блоговима, а не једни са другима, то је некако чудно.
Данас супружници седе са својим телефонима, али размислимо -  пре пола века они би изгледали исто, само би он у рукама имао новине, а она би плела . Дакле, ту се заиста ништа не мења. Али када љубавници нису страствени једни према другима, већ им је важан имиџ на друштвеној мрежи, онда је ово катастрофа.
Још један проблем је што се сваки блогер свакако сусреће са безобразлуком и непримереним коментарима. Што више претплатника, то је више негативности. Брисање негативних коментара сада није опција, јер када човек ово види, доћи ће и оставити још нових пет. Дакле, они који блогују треба да буду спремни на ово. У идеалном случају, добро је имати неколико људи који раде на блогу, онда је лакше одржавати своју психу здравом.
 Блогеру није довољно да редовно објављује постове и приче, он такође мора стално лајковати коментаре и одговарати на њих барем емотиконима. Испоставља се да је најмања реакција вредна, јер повећава ваш рејтинг и ствара потребну активност на страници. Људи траже од својих пратилаца да на неки начин реагују на њихове објаве. Ово додатно уништава границе међу људима, јер се редовни посетиоци Инстаграма навикавају на чињеницу да је мешање у туђе животе норма, корисно и добро.
Ако хришћанин жели да буде блогер и труди се да људима донесе светлост Христову, онда је његов рад потребан. Инстаграм је одлична платформа за младе која може бити занимљива и едукативна. Верници могу лако да одржавају своје блогове на овој друштвеној мрежи. Не морате да га користите за проповедање, можете да промовишете и популаризујете неке од својих иницијатива.
Чини ми се да се огромна популарност Инстаграма објашњава чињеницом да многи млади људи имају жељу да имитирају своје омиљене звезде, да буду кул као људи које прате. Па, ово је добра прилика да зарадите новац ако блог постане популаран. Ако ваше дете седи на телефону цео дан и са четрнаест или петнаест година сања да постане блогер милионер, нека буде тако. Сигуран сам да ће се до осамнаесте године страшно уморити од овога, јер у свему томе има извесне нереалности. На крају ће пожелети нормалну комуникацију, што значи да ће морати да напусти стан и да види очи особе коју је претходних десет година видео само на екрану. Преноси уживо и конференцијски позиви не помажу: замрзавају се, праве буку и генерално су незгодни. Зато се надам да ће тинејџери постепено напуштати друштвене мреже и ући у стварни живот.
Велики проблем је што данас има много деце која на овај начин зарађују. Тачније, много је родитеља који све ово организују и подржавају. Често је све то лажно и врло непрофесионално. Не желим да кажем да су сви канали са дечјим блогерима лоши - не. Моја деца гледају Јутјуб канал на коме мајка и њена ћерка, које живе у Италији, иду на занимљиве догађаје, екскурзије и изложбе и говоре о томе у својим видео записима. Такви канали су едукативни и проширују ваше видике.
Можете пронаћи добре дечје блогове, али ипак, по правилу, такве активности су пуне многих опасности. Родитељи који их подржавају треба да искрено одговоре на питања: Да ли разбијају психу својој деци? Да ли покушавају да их натерају да ураде нешто што њих заправо не занима? Да ли деци отимају детињство? Чини ми се да мало деце воли десетине изговарања примитивних рекламних текстова. Хоће ли се такав блогер за неколико година појавити са оптужбама да му је живот осакаћен? Мислим да никакав зарађени новац неће надокнадити одсуство детињства.
Претплатници такође постепено развијају зависност од својих омиљених блогера. Човек се навикне да посматра њихов живот, па некако чак и учествује у њему – лајковима и коментарима. Понекад доступност звезда квари човека - он губи осећај за границе, прелази оно што је дозвољено.
Отвореност и транспарентност интернета води до упознавања. Људи аутоматски сматрају власника популарне странице блиским њима јер су укључени у његов живот. Наравно, за ово су криви сами блогери. Они воде пратиоце у обилазак стана, показујући им шта све имају! На овај начин често рекламирају намештај, неке ствари, дизајнере. А претплатник, који је виртуелно посетио звездин дом, осећа се скоро као пријатељ са њим. Штавише, он зна какве палачинке једе за доручак, где се одмара, који шампон користи и тако даље.
Опет, како можете осудити претплатнике да су наметљиви и да се мешају у туђи живот ако сами блогери изјављују - пишите, коментаришите, лајкујте, „повратне информације су нам веома важне“. Ови позиви значе само једно: на својој страници имају омогућену монетизацију, односно једноставно зарађују уз помоћ свега овога. Уложили су у рекламирање, и сада треба да поврате овај новац. И чини нам се да радимо важну ствар тако што подржавамо нашег омиљеног блогера.
Треба да разумете алгоритме друштвене мреже коју сте изабрали и да трезвено сагледате ствари. Ако желите да помогнете људима да зараде новац, учините то. Само запамтите: често је блогеру потребно да се стално нешто дешава на његовој страници, а већина постова и публикација је усмерена на одржавање ове активности. То не значи да је он лош - само знајте да, по правилу, он нема времена за вас.
Не волим када покушавају да манипулишу са мном, када ме оптерећују скривеним рекламама, када лажу, тврдећи да је моје мишљење важно. Такође не волим илузије које Инстаграм даје људима. Пошаљете емотикон или коментар - и одмах добијете одговор у облику срца. Имате историју ћаскања са славном особом! Али вредност ове „преписке“ је једнака нули. На Инстаграму је уобичајено да одговорите на све што можете: напишете своје име, ставите емоји, напишите детаљан коментар - срце ће сигурно полетети као одговор. Ово је овде норма комуникације, а осећај комуникације са звездом је једноставно самообмана.
 Шта све наведено значи за хришћанина? Лажни осећај сопствене вредности и губљење времена. Па, ма колико то било тривијално, заборављамо на молитву. Ујутру, лежећи у кревету, прво што урадимо је да узмемо телефон - и сада се цео свет врти испод јастучића нашег палца. У исто време заборављамо на свој живот, а понекад изгубимо и себе, своје право лице. То се може десити у обичном животу, када сам једно код куће, друго на послу, треће у цркви, четврто са пријатељима. И на крају, није јасно где сам прави ја и шта сам заиста. Веома је лако ставити маску и постати неко други. Зато се морамо трудити да живимо правим животом, а не да само идемо на друштвене мреже.
Има Инстаграм и своје предности. Ово је одлична платформа за размену искустава, популаризацију нечег доброг, проналажење истомишљеника у различитим деловима света, комуникацију, учење нових ствари и склапање пријатељства. Ако вам се свиђа ова друштвена мрежа, ако тамо имате пријатеље, користите је за своје здравље. Можете га користити као платформу за своју мисију - или можете једноставно поставити фотографије за уски круг пријатеља. Можете га читати и гледати - и можете га испунити.
Моја информативна платформа, на којој износим своја размишљања, је сајт наше епархије, мени је то довољно, тако да имам Инстаграм страницу не за проповед, већ за комуникацију и читање. И да нагласим -људе који праве незанимљив садржај не додајем као пријатеље. Ово може бити увредљиво за неке, али желим да мој феед буде, ако не користан, онда барем занимљив.
Генерално, будите пажљиви на друштвеним мрежама, и према себи и према другима. Размислите да ли треба сваког да пустите у свој живот. Не заборавите да у животу треба да постоји део који припада само вама и вашим најближим особама. Инстаграм није ни лош ни добар – он је оно што ми правимо од њега. Претплатите се на добре странице и блогове - и имаћете много корисних информација, нових знања и занимљивих контаката. Али запамтите да је ово само један део вашег живота.

јереј Димитрије Паламарчук

приредила: Ј.Г. (Поуке.орг)

извор

На Видовдан, сећамо се тренутка када је кнез Лазар са својим војницима примио свету тајну причести у Цркви Светог првомученика архиђакона Стефана, познатој као Лазарица, коју је подигао као придворну цркву у знак захвалности Господу који је њему и кнегињи Милици услишио молитве да добију сина, наследника круне.
На данашњи дан, када Српска православна цркава прославља неколико значајних светитеља, док је у народу најзначајнији на Видовдан, сећамо се величанственог и духовно значајног тренутка када се пред полазак у Бој на Косову кнез Лазар са својим војницима причестио у Цркви Светог првомученика архиђакона Стефана, познатијој међу народом као Лазарица.

У 1376. години, у престоном граду, кнез Лазар је започео градњу дворске цркве. Глас о томе се брзо ширио, па је због тога црква добила име Лазарица. У то време, кнез Лазар и кнегиња Милица, поред пет кћери које су много волели, молили су се Богу да им подари наследника престола. Њихове молитве су услишене рођењем сина, деспота Стефана Лазаревића.

У знак захвалности, између 1377. и 1380. године, кнез Лазар је подигао цркву и посветио је архиђакону Стефану, заштитнику династије Немањића. Иако је њено изворно име Црква Светог првомученика архиђакона Стефана, до данас је остала позната и вољена под именом Лазарица.

Према досадашњим истраживањима, црква није била живописана све до средине XВИИИ века. Тада је зограф Андра Андрејевић са својим помоћницима осликао цркву између 1737. и 1740. године, али су до данас опстали само мањи фрагменти њиховог рада. Црквени иконостас, који датира из 1844. године, сачуван је у потпуности. Његов аутор, према многим изворима, био је сликар Живко Павловић, деда Милене Павловић-Барили. Овај иконостас конзервиран је 1989. године.

- Баш с овог места, кнез Лазар је са војском кренуо у бој на Косово. Овде на двору била је кнежева вечера са војсковођама. У овој цркви се војска причестила, велики кнез се помолио пред иконом Богородице, која се данас чува у Хиландару, а у нашој цркви је копија израђена у Русији. Одавде се уочи Видовдана на коњима кренуло у славу - рекао је старешина цркве, јереј Жељко Марковић, за београдске медије.

У тишини ове древне цркве, прошлост и садашњост се спајају у једном непрекинутом току молитве и сећања, чувајући успомену на храброст и веру која је надахнула кнеза Лазара и његове војнике.

https://religija.republika.rs/duhovna-riznica/vesti/22202/vidovdan-2024-praznik-crkva-lazarica

После Христовог вазнесења ученици су остали у Јерусалиму и у једној соби на Сиону често су се окупљали и заједно се молили Богу очекујући с нестрпљењем обећанога Утешитеља, Духа Светога, који од Оца исходи. Место Јуде Искариотског међу дванаесторицом, коцком је било попуњено Матијом. На Педесетницу сви су били заједно, кад хука испуни сву кућу и показаше се огњени језици који се спустише на сваког од апостола. Изашавши на кров од куће, проговорили су и проповедали окупљеном народу језицима које до тада нису знали, тако да су их сви окупљени, и Јевреји и иноверни, разумели. Три хиљаде људи на овај дан поверовало је проповеди апостола и крстило се. Овај дан се сматра даном рођења Цркве Христове.

Како су на празник Педесетнице Јевреји, значи и апостоли у ону Педесетницу, украшавали своје куће грањем, цвећем и травом подсећајући се на време кад су после ропства лутали са Мојсијем по пустињи и живели у колибама од грања и лишћа, и данас се на празник Силаска Светог Духа на апостоле православне цркве испуњавају травом и цвећем од кога се плету венчићи.

https://mitropolija.com/2024/06/25/duhovski-utorak-2/

Један од узрока одласка тинејџера из Цркве је неразумевање онога што се дешава на верској служби . Сва ова дела и речи су им бесмислени. Нико није одвојио време да им објасни значење молитве Оче наш, на пример. Могуће је да сваки дан дете заједно са родитељима изговара Оче наш ујутру, увече и преко дана. Али за њега ово није духовна ревност. Мало тинејџера разуме наизглед очигледне ствари када су у питању мистерије Цркве . Чак и ако дечак помаже у олтару, а девојка поје, то их не спасава. Често свештеник позива тинејџере у олтар, не да их васпитава у побожности према светој служби, већ само да парохијани буду импресионирани, па да га похвале.

Тинејџер у цркви је изузетно усамљен, овде за њега нема пријатељског простора, а изнад свега, овде нема идеје која може да га импресионира.

На срећу, није свуда тако. Много је дивних парохија, где се деца и тинејџери третирају са великим интересовањем, где је недељна школа занимљив и слободан простор, где се организују излети, кампови, омладински клубови и позоришта за тинејџере.

Како се другачије може помоћи тинејџеру? Шта можемо учинити да молитва и свете тајне, како он сазрева, почну да звоне на нов начин за њега? Потребна је посебна духовна литература за тинејџере, у којој би се говорило о оним стварима са којима ће се сусретати. Време је да се, на пример, саставе одређена молитвена правила, укључујући и причешће: да се не преводе на матерњи језик, већ једноставно да се саставе молитве које укратко наглашавају унутрашњи свет адолесцента. Нашој деци, која одрастају, потребна је културна средина – здрава литература, филмови, представе, који говоре њиховим језиком. Дошло је време када се о проблемима адолесцената може разговарати у цркви, језиком молитве, стварањем удружења за адолесценте, клубова свих врста.

Искрен разговор о исправном и погрешном

Дете се суочава са озбиљним проблемима – неразумевањем, несазнавањем Бога, непознавањем себе. Тинејџери, ненавикли на одговорност, једноставно одбацују проблем и одбијају да га реше. Али има и оних који почињу да размишљају. Овде је важна улога свештеника. Он им може помоћи да правилно формулишу проблем, да конструишу разговор на прави начин како би тинејџеру јасно ставио до знања да је сада у годинама у којима се рађа његов унутрашњи, рационални, емоционални, духовни живот, а то је начин на који може да настави као одрасла особа.

Ови разговори са тинејџерима нису без смисла, али морате знати да разговарате са њима као са одраслима, односно да разговарате на егзистенцијалном нивоу – о питањима добра и зла, о патњи, разумевању Бога, неразумевању самог себе. Морате јасно дати до знања тинејџеру да се сви људи суочавају са овим проблемима, да он није једини који пролази кроз ова искуства, да његово стање није јединствено. Често тинејџер нема где да чује ово. Родитељи му кажу: „Веровао си, ишао си у цркву, молио се. У шта си упао?" И уместо да комуницирају са својим дететом , они почињу да читају акатисте, да се моле икони Богородице „Увећање ума“. Деци из верујућих породица усађује се осећај кривице и то се зове покајање, смирење.

Термин понизности је веома лак за употребу у сврху манипулације . Генерално, када образовање буде замењено манипулацијом, криза ће неминовно доћи. Манипулација функционише све док је дете мало и слабо. И тинејџер такође почиње да манипулише – да купује, да подмићује, да плаши и тако даље, односно да користи оне механизме које су користили његови родитељи. Лакше је манипулисати малим дететом него га васпитавати . „Ако не једеш поврће, ја те више не волим; ако не слушаш – долази ђаво и води те са собом“ – то су начини манипулације. А у арсеналу родитеља постоје их милиони. Не знам зашто, али се мисли да је ово образовање, а истина је да није.

Протојереј Алексеј Умински

припремила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Много пута си ме саветовао да будем стрпљив, али нажалост, мој живот гледаш својим очима, а не мојим. Кажеш да тешкоће и туге на путу којим ходам нису ништа посебно, али нажалост, не носиш моје ципеле и не ходаш мојим стопалима.

Бог ће од нас тражити да му покажемо слике које смо својим корацима сликали у свом животу. Те уметничке слике са корацима пуним животног искуства које крију ране, сузе и осмехе.

Задовољан сам својим упрљаним ципелама, јер су прешле километре живота и пуне су искуства, а ти се претвараш да си учитељ, држећи своје ципеле у витрини живота, са ђоновима који нису корачали стазама живота.

Покушајмо да разумемо другог, а не да се постављамо као да смо његови учитељи. Филозофирање са кауча са кафом у руци је лако, али ношење Крста захтева унутрашњу снагу, а не теорије.

Нећу учитеље, хоћу сапутнике. Не желим да ми говориш шта да радим, не зато што не поштујем твоје мишљење, већ зато што у ствари знам, али немам снаге. Мојој души и срцу не треба наређење, већ загрљај. Довољно је да ми кажеш „осећам те“, „разумем те“, чак и ако ништа не осећаш и не разумеш. Чак и само слушање мене је и милостиња и љубав и молитва у исто време.

Можеш рећи другој особи: „Не правдај се, то је тег од десет килограма, можеш га подићи“, и вероватно сам подигао много таквих тегова у свом животу, али ако подигнем овај, згњечиће ме. Боље је живети са својим уоченим слабостима него са својим непостојећим и замишљеним снагама.

Понашаш се као да си учитељ и говориш ми да те не разумем, али ти још ниси разумео себе. Проналазиш грешке у другима, али не налазиш грешке у себи, једноставно зато што их не видиш. Јер у теби нема ничега и не можеш пронаћи нешто ни у чему.

Кад ме боли, само ме загрли и помоли се за мене. Кад ти кажем „не могу“, немој ми рећи „није то ништа!“, само ућути, и ако не можеш да поднесеш ни трунку моје невоље, погледај бар како је носим.

Стрпљење и снага нису само речи, већ искуства. Једном може, а други пут не може. Не може сада, али може касније. Једном је могао једно, сада може нешто друго.

У људској моћи или немоћи нема образаца и бројева. Када друга особа живи у паклу, немој јој рећи да се ништа није догодило, не помажеш јој. Нека усред своје тешкоће види део Раја који му дајеш кроз своје срце.  Желим да трчиш поред мене и наћи ћу снаге да трчим са тобом. Христос држи узде, немој да се бојиш!

Имамо Бога коме кажемо: „Не могу“ и уместо да те грди, Он те грли. Боље је бити ћутљив ученик на последњем месту и слушати учитеља, него желети да учиш друге. Свет је пун учитеља, судија и фарисеја, и узалуд тражимо смирене. Рањенима не лечиш ране речима, већ делима љубави. Неко ти каже свој проблем, а ти му одговараш: "Хоћемо ли да идемо заједно?". Баш лепо!

Тражи људе у свом животу који су поред тебе, а не испред или иза. Не тражи људе који ће се претварати да су учитељи а желеће да те гурну у амбис...

Најбољи пријатељи су твоји школски другови. Остали ће једноставно бити заборављени у гардероби времена твоје личне историје.

Потражи дијаманте чак и ако мораш да пливаш у отпаду. Веруј ми, вреди!

о.Спиридон Скутис

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Захвалност, по правилу, код деце развијају љубазни родитељи. Уче их да буду захвални за оно што имају: за топли кревет, укусну храну, удобну одећу – и да се пре свега захвале Богу. Захвално дете расте као чиста и светла особа. Међутим, многи људи са годинама престају да осећају захвалност, јер се навикну да неограничено користе љубав Бога и својих родитеља, губе способност да туђу жртву и бригу посматрају као дар, за њих је то нешто што узимају здраво за готово. Човек постаје талац ђавоље пропаганде и као резултат тога добија искривљену перцепцију стварности. Чак и добротвори постају дужници у његовим очима. Чини му се да су сви дужни да му служе, да га поштују, и да га обезбеђују. Постаје себичан, мисли само о себи, у центру његовог универзума је он сам. Егоисти престају да примећују оне око себе: сопствени проблеми, неуспеси, несреће и потребе засењују све њих. Наравно, овако живети је страшно, и незахвални људи су веома несрећни.

Увек сам био запањен чињеницом да у периодима економске кризе број самоубистава неминовно расте. Нисам могао да разумем: зар ти људи заиста немају шта да једу и немају где да живе? А онда је дошло разумевање да они једноставно не знају да буду захвални. Размишљају о себи, свом послу, свом богатству, али апсолутно не знају како да захвале Богу.

Сећам се јеванђељске параболе о богаташу. „У једнога богатог човјека роди њива. И размишљаше у себи говорећи: (та да чиним, јер немам у шта сабрати љетину своју? И рече: Ово ћу учинити: срушићу житнице своје и саградићу веће; и ондје ћу сабрати сва жита моја и добра моја; И казаћу души својој: Душо; имаш многа добра сабрана за многе године; почивај, једи, пиј, весели се, А Бог му рече: Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе; а оно што си припремио чије ће бити? Тако бива ономе који себи тече благо, а не богати се Богом.“ (Лука 12:16-21).

Ово је парабола о незахвалности, јер богаташ не захваљује Богу за своје богатство. Свети Теофилакт охридски пише: „Мој хлеб и сва моја добра“ је још једно лудило богаташа: он их не сматра даром Божијим, већ их сматра плодом својих трудова. „Ја“, каже, „немам саучесника, нећу ни са ким да делим. Све ово добро није Божије, већ моје, па ћу ја једини уживати у њему и нећу прихватити Бога као учесника у уживању.” Обратите пажњу колико пута реч „мој“ користи у говору богаташ. Пред нама је егоиста који у свему види само себе и не уме да буде захвалан за оно што има.

Живимо у тешким временима: испред наших прозора је рат и пустош. Многи се питају: на чему треба да будемо захвални? Увек кажем: да бисте ово разумели, морате обратити пажњу на то како живе они око вас. Да, сада нам није лако, али већина људи има где да спава, шта да једе и шта да обуче. А у Африци деца немају најобичнију воду, пију прљаву воду, после чега се разболе и чак умиру; Како да не захвалимо Богу што можемо да пијемо, да једемо укусно и да се дивимо природи? Проблем са незахвалницима је што престају да виде свет као Божију творевину и фокусирају се само на себе. Они сами себи загорчавају живот.

Морамо да захвалимо Богу и ближњима за све што имамо. Навикнувши се да прима, човек многе ствари доживљава као дате здраво за готово. Постоји стари виц: један добри хришћанин је желео да помогне просјаку. Сваки дан му је, пролазећи, давао новчић. Ово је трајало дуго, али једног дана овај човек је отишао на одмор са својом женом. По повратку срео је просјака и по навици му дао новчић. „Где си био тако дуго? – упитао га је просјак. „Био сам на одмору са својом женом“, одговорио је човек. „Све разумем“, рече просјак, „али нећу дозволити да се забављаш на мој рачун!“ У почетку су људи захвални на помоћи, али онда им то постаје позната стварност, а захвалност нестаје. Штавише, то се не дешава само са неким апстрактним, већ и са нама блиским људима. На пример, човек почне да помаже сиромашнијем рођаку, који је у почетку је захвалан, а онда се, када та помоћ престане, изненада увреди: „Зашто ми не помогнеш, ја сам сиромашан!“ У човеку се буди гордост, која храни његове тврдње.

Када је хуманитарна помоћ почела да стиже у наш град, људи су у почетку били захвални. А онда, када су се навикли, почео је жамор: „зашто нису дали...“, „зашто нису дали довољно...“, „зашто чорба није она, него ова?“ Али нико вам ништа није дужан браћо - људи помажу од срца. Да, саосећају са вама, купују вам, шаљу вам - а код вас нула од захвалности. Човека савладава размаженост и гордост, мисли да су му сви дужни, а у ствари, нико му ништа не дугује.

Напомињем да многи људи комуницирају са Богом на исти начин. Колико пута сте чули: „Дошао сам у цркву, молио се, али ми Бог није дао оно што сам тражио!“ Немојмо сматрати Бога неком врстом машине за испуњавање жеља. Желим нов ауто, добар посао, велики стан, а Бог је дужан да ми то да – ипак сам отишао и запалио свеће у цркви. Шта је са чињеницом да вам је дао дете, здравље, могућност да живите у овом свету? - Не, људи се не захваљују на овоме. Они су буквално фиксирани на себе и не виде шта се дешава око њих. Захвална особа види тугу и невоље других, спремна је да помогне не због захвалности или похвале, већ од чистог срца. Његов свет је испуњен бојама. За егоисту свет је сив.

Из незахвалности се не развијају само себичност и  гордост, него и лењост и завист . Ако су ми сви дужни, зашто се напрезати, савладавати? Нешто ми дугују, па ћу сачекати да ми донесу. Још не доносе? - Па, наравно, кога брига за туђе проблеме... И тако до бесконачности. Као резултат, особа уништава себе. Комуникација са таквим је невероватно тешка, због чега се односи незахвалне особе са другима неминовно погоршавају. Као резултат тога, његов живот се урушава, а само озбиљан рад на себи може га спасити.

протојереј Николај Марковски

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор