Мислим да све што се дешава има своју позитивну страну. Сада скоро свака особа има прилику не само да напише и објави оно што је написала, већ и да пронађе публику која ће то прочитати. Пре двеста, сто па и педесет година ово не би долазило у обзир. Инстаграм, Твитер - можете пронаћи своју друштвену мрежу, формат постова у њој и стећи популарност једноставним преношењем својих мисли у речи и текстове. С друге стране, да, читалац је сада "свејед", али морамо признати: да бисте били читани, морате писати занимљиво.

Није тајна да многи људи који пишу на друштвеним мрежама пате од проблема са правописом и интерпункцијом. Мислим да свако ко жели да буде читан мора добро да пише. У порукама пријатељима или породици грешке се обично опраштају, али у текстовима намењеним широкој публици боље их је избегавати. Да бисмо помогли онима који имају проблема са писменошћу, постоје разни аутоматски уређивачи и подешавања за паметне телефоне и рачунаре који уместо нас аутоматски стављају велико слово на почетак реченице, размак после тачке и наглашавају грешке у речима . У таквој ситуацији је тешко писати неписмено, иако то неки успевају.

У доба компјутера и друштвених мрежа, писање престаје да буде оно што је у самој својој суштини: све је замењено куцањем помоћу тастатуре. Могуће је да се у школама и даље воде белешке руком, али је чињеница да то неће дуго трајати. С друге стране, последњих година влада велико интересовање за калиграфију, постоји много курсева који уче како се лепо пише, иако од школараца нико не захтева ни леп рукопис.

Мислим да сада није проблем толико у писању, колико у општем нивоу културе. Говоримо и пишемо врло примитивно, користимо клишее, исте фигуре говора. Емотикони често постају исти клишеи у писаном говору. Нисам против њихове употребе и не сматрам их претњом за писање, али ако човек пише искључиво са њима, то значи да не може своје мисли преточити у речи. Ако емоџи или иконице помажу да се истакну нека наша осећања или искуства, зашто не? Емоције је веома тешко пренети у писаном облику, а емотикони нам помажу да их исправно разумемо. Такође су од велике помоћи када немате времена да детаљно одговорите. Али ако је лакше послати емотикон него писати жени: „Драга, много те волим и недостајеш ми! Ускоро долазим, пољуби децу!" - то је проблем. И што чешће замењујемо речи нечим другим, то ће нам бити теже да изразимо мисли, то ће нам говор бити лошији.

Језик се мења. Читајући Достојевског, на пример, приметио сам да у његовим делима реч „вероватно“ не значи „можда“, већ „сигурно“, и морао сам поново да читам реченице са овом речју јер сам другачије схватао њихово значење. Деловало би као мала ствар, али ово је доказ да се језик трансформише, речи добијају нова значења или губе стара. Постоји мода за одређене речи или стилове говора, али она временом пролази и остаје у говору појединих људи. Мислим да ће ера емоџија проћи, а у писаном говору ће остати само најнеопходније иконе.

Порука пуна емотикона обично је досадна. Не мислим да ће људи увек овако писати и да то много штети писању. Много више јој шкоди неписменост и невољност да се читају књиге. То је оно што лежи у срцу многих проблема, а не уређаји, друштвене мреже или новонастали жаргон. Из личног искуства знам да се проблеми писмености увелико смањују ако се пуно чита. А ствари су много боље са размишљањем, јер читање даје храну за размишљање. Захваљујући књигама, у вашој глави живе ваши омиљени ликови, аутори књига и њихове идеје. Најтужније је што православци овде врло мало читају, из неког разлога верујући да вернику није потребна световна литература, из ње неће моћи ништа корисно да науче. Ово је велика заблуда са којом се треба борити.

Данас постоји велико интересовање младих за језик и писмени говор, на мрежама има много популарних канала посвећених језику, књижевности и реторици. Постоје курсеви који вас уче како да правилно пишете, они се плаћају, али су ипак тражени. Постоји много клубова у којима се вежба јавни наступ. Посебно је лепо када их воде млади људи који су недавно завршили школу, али имају велико знање и спремни су да га поделе са другима. У принципу, не волим када се млади грде. Млади су другачији, а ми, верници, треба мање да се фокусирамо на лоше и да судимо. Постоји и много курсева који подучавају како се пише белетристика, и такође су веома популарни.

Део нашег друштва се развија, део деградира. Неки користе могућности које интернет пружа за добро, други за штету. Шта је разлог? Неспремност да се развија. Родитељи који одговорност за развој деце пребацују на наставнике. Неспремност да добро радимо свој посао. Људи не желе да науче нешто ново, а то се одражава на писање и ниво образовања.

Сваке године је све више могућности за развој, али их мало ко користи. Све врсте шала и мимова су много популарнији од научних сајтова или онлајн галерија. Али, како је лепо разумети на ком делу је филм базиран или под чијим утицајем је радио овај или онај уметник! Тада се чак и улични графити неће показати као бесмислена мрља, већ нови облик уметности.

Свети Ћирило и Методије су створили писмо, које је постало основа за развој словенске културе. Наше писмо, наш језик заслужују да се проучавају, користе компетентно и воле. Да бисмо то урадили, читајмо добру, квалитетну литературу и престанимо да будемо лењи - а онда нас чека много занимљивих ствари.

јереј Димитриј Паламарчук

приредила: Ј.Г.

извор

По мом мишљењу, жена је оличење љубави, верности, доброте, нежности. И наравно, мајчинства. Мислим да је за мушкарца најпривлачнија ствар код жене њена женственост, односно оно што је разликује од њега. Ми се међусобно допуњујемо, а резултат је интегритет. Са библијске тачке гледишта, личност у свој својој потпуности је заједница мушкарца и жене, односно породица.

Ако говоримо о жени у контексту породице, онда она никако није машина за служење нечијим интересима, а не ни машина за рађање деце. Човек је бира да би једноставно волео, а од ње очекује исто - љубав и нежност. Она је жена, а не његова мајка, шефица, директорка, благајница, учитељица. Ако жена уђе у једну или више од ових улога, онда то нарушава односе, уништава породицу и доводи до катастрофе. У породици се не може говорити само о женској улози, а да се не помиње мушка. Супружници треба да науче да увек буду занимљиви једни другима, поштују једни друге и схвате да особа не стоји мирно, да се развија, и за то треба бити спреман. Срећан брак је тамо где је жена мудра и разуме све горе наведено.

Жена треба бити искрена према свом мужу и ни у ком случају се не треба претварати у марионету која се у свему покорава и нема право гласа. Жена заслужује поштовање, она има право на своје мишљење и своје границе.

Жена не треба да се плаши да изрази свој страх. Нормално је да каже „Уплашена сам“, „Бојим се“. Ови страхови су у њој усађени још од оних времена када је пећински човек трчао за мамутом, а његова жена остајала са потомством, и смрт њеног мужа значила је смрт и ње саме и њене деце. Женска несигурност је нормална, не треба је се стидети и превазилазити је, треба је правилно користити. Мислим да је снага жене у њеној слабости.

Природно је да жена тежи да буде лепа, па нисам присталица сукњи до пода, марама и забрана коришћења козметике. Али главна ствар, наравно, није лепота. За мушкарца је важно да жена буде поуздана и верна, како би заиста постала најближа особа која воли и која је вољена. По овом питању мора постојати једнакост, како њих двоје не би погасили међусобне симпатије које су их повезивале. Задатак и жена и мушкараца је да штите и развијају своја осећања.

Жена треба да воли себе, јер онај ко није у миру сам са собом не може да воли друге. У духовном смислу потребно је да брине о својој бесмртној души, да иде ка спасењу, да избегава грех, а у физичком смислу да буде уредна и адекватно брине о свом изгледу.

Данас се радикалне феминисткиње боре за пристојан третман жена, али хришћанство је то учинило много векова пре њих. Црква је у лицу Богородице жену подигла до невероватних висина. За хришћане је жена вољена жена и мајка, бесмртна душа са својим правима и жељама. Родити се као жена је тежак, посебан крст, а адекватни мушкарци то разумеју и цене.

Протојереј Константин Лисњак

приредила: Ј.Г.

извор

Много је људи, најразличитије старости, који се често, неки и годинама жале на осећање умора. Међу њима има и младих и сасвим младих особа који нас зачуде и збуне упорним жалбама на умор. Када лекар тражи да овакве особе ближе опишу то своје стање умора, пада у очи, с једне стране, релативно сиромаштво описа, с друге стране, монотонија и стереотипност оваквог описа. Осећање умора најчешће подразумева код оваквих особа неку општу безвољност, физичку и психичку малаксалост, брзо замарање после неког физичког и психичког напора, нерасположење, поспаност, каткад резигнацију или апатију.

Пошто смо брижљивим физикалним и лабораторијским анализама искључили постојање било каквог физичког обољења код оваквих људи, код којих преовлађује умор, често као једина, али упорна сметња, а још кад имамо пред собом младе људе или људе у пуној зрелости, морамо посумњати да је реч о неурози која је умор истакла као свој опомињући или алармирајући сигнал. Који су то све скривени, често и дубоко скривени конфликти присутни у личности које она свесно не жели, не може или неће да препозна, бранећи се од ових несвесних конфликата осећањем дуготрајног умора?

Није могуће, наравно, да осветлимо све, па ни већину оваквих конфликата у личности. Они су многобројни и тешко је замислити да их свако од нас повремено нема било да су препознати или непрепознати од свести. Овим желимо да кажемо да сваки има „право“ да буде повремено и кратко уморан из психичких конфликтних разлога, па чак и да дозволи себи „луксуз“ да конфликт не препозна, препуштајући се безопасној илузији да је умор наишао као последица претераног рада, претовареног стомака или промене „атмосферског притиска“. Када говоримо, међутим, о умору као знаку неурозе, имамо на уму у првом реду људе претежно млађе и средњих година којима је умор више или мање стални животни пратилац, који су и сами престали да верују да је умор последица неке „подмукле болести“ и који су због умора озбиљно ометени у испуњавању својих животних обавеза.

Задржаћемо се првенствено на доста распрострањеној форми умора као последици повређеног осећања сопствене моћи, односно озбиљније пољуљаног осећања сигурности. Пођимо опет од обичног, свакодневног примера осећања умора у неког човека, коме неког дана није пошло за руком да оствари нешто што је био наумио, а до чега му је било доста стало. Мало је људи способних да у миру и без емотивног суделовања анализирају разлоге неуспеха неке предузете акције. Када није у питању нека већ од раније неуротична личност, када неуспела акција нема далекосежних последица и када личност није „преосетљива“ (што ће рећи превише амбициозна), чак и без анализе неуспеха живот се може одвијати даље, више или мање уравнотежено, непроменљиво. У сваком другом случају, међутим, пропуст анализирања неуспеха води неприметно повећавању броја предузетих акција у будућности са сличним завршетком - неуспехом, недовољним успехом или успехом који не задовољава, и истом последицом - новим у ствари старим и већ познатим, можда сада нешто дужим у трајању, осећањем умора. Бескрајно танан и осетљив сеизмограф наше душе опомиње сада чешће и дуже да нешто у нашој психи не функционише како треба и да је нужно да мало застанемо у захукталом ходу времена, да се замислимо над собом и загледамо се у оне дубље и мање осветљене или мање проветраване одаје у личности, не бисмо ли тамо нешто открили што ће нам указати не само на узрок умора, већ и на могућност његовог отклањања.

Изненађујуће је мали број људи, међутим, склон да истражује „прашњаве ствари“ у своме несвесном. Користећи снагу воље и разума, човеку се чини да је постао господар своје душе и спољашње ситуације, па нема ни мало склоности да схвати и призна у себи било какву несвесну снагу која не подлеже његовој свесној контроли. Сваки озбиљнији проблем и конфликт који неминовно стоји у вези са снагама у несвесном, дубоко узнемиравају овакве људе, из страха да ће изгубити контролу над собом, да ће доживети немоћ, а са овом и патњу. Патња је, међутим, срамота коју треба сакрити. Тако се круг затвара, а неуротичност у човеку расте.

Одличан познавалац свих неуротичних збивања у човеку и човеку овог времена Карен Хорнај и у својој последњој књизи коју је написала, "Неуроза и развој личности" (преведена код нас), опомиње да је корен неурозе, па и умора, као једне од могућих манифестација неурозе, готово увек један исти: идеализирање самога себе, постављање немогућих захтева личности у остваривању амбиција, тежња за славом, и, с тим у вези, лако повређивање неуротичног поноса, самопрезир, страх од зависности и отуђивање од самога себе.

На једној страни налазимо индивидуе којима понос и частољубље значе потврђивање сопствене вредности и зрелости. Овакве зреле личности препознајемо по томе што су спремне да се боре са својим проблемима, што преузимају одговорност за последице сопствених акција, што не пребацују кривицу на друге и што не очекују у првом реду од других, већ од себе, да проблеми буду решени. На другој страни налазимо неуротичне људе који су пуни захтева од своје околине, а када и од себе нешто захтевају онда су сви захтеви у несразмери не само са реалним могућностима њихових физичких и психичких потенцијала, већ су у несразмери и са могућностима средине у којој делају. Уколико временом све више и све чешће доживљавају разочарања због неостварених очекивања, јављају се најчешће две могуће неуротичне реакције: агресивно и осветничко понашање према околини, или самопрезир и мржња према самом себи као „слабићу“ неспособном за животну борбу. И у једном и у другом случају неуротичног реаговања умор је чест и заједнички симптом декомпензоване неурозе.

Излаза и помоћи из ћорсокака неурозе, наравно, увек има, као и из сваке друге болести, физичке или психичке. Најважнији и пресудни корак мора ипак да учини сам неуротичар, што је често заиста теже него одлука да се подвргне некој тешкој, са неизвесним исходом предложеној операцији.

У чему се састоји тај одлучујући „скок у егзистенцију“ из јаловости и ништавила неурозе? У беспоштедном препознавању себе лажног, себе измишљеног и умишљеног, себе сујетног, гордог и славољубивог, себе „цара природе“ (који уништава природу), себе у вечитој болесној дилеми „јесам ли ваш или Наполеон“ (Раскољников у нама), себе садистичког и себе мазохистичког (једно не иде без другог). Да ли још нешто остане на дну личности када све ове неуротичне сподобе препознамо у себи и не само препознамо, јер интелектуални увид није довољан и оштроумност је често оружје неуротичне одбране, као и скепса - него их стресемо са себе? Тек после метаморфозе Нарциса, која је незамислива без патње, појаве се најдрагоценији бисери личности: способност и снага да се воли и неко други, спонтана потреба да се другима буде од помоћи, да се са другима подели бол и радост, без лажног сажаљења и без зависти, да се из Ја каже другоме Ти. Ово је изгледа могуће постићи само када биће људско стигне до индивидуе свесне свога идентитета и која једнога дана постаје уморна због пуноће испуњеног живљења, а не због празнине непрепознате неурозе.

Владета Јеротић

Из књиге "Човек и његов идентитет"

извор

Нажалост, многи људи који су далеко од Цркве имају утисак да Црква забрањује готово све, а посебно оно што се за савремено друштво чини као манифестација његове слободе и допуштености: пиће, штетне супстанце (од пушења до тешких дрога), слободан сексуални однос. међусобне комуникације итд. Међутим, ствари стоје мало другачије.

Главни дар који Христос и Његова Света Црква даје човеку јесте дар слободе. Свети апостол Павле пише: „Ви сте, браћо, на слободу позвани. Али после ових речи, апостол даје значајно појашњење: „само не слободу за угађање тијелу, него да из љубави служите једни другима. “ (Гал. 5:13). Слобода која нам је дата од Христа је, пре свега, слобода од нашег главног поробитеља – греха. На крају крајева, грех нас је одвојио од Бога и гурнуо у стање смртности и покварености. А оно што изгледа као манифестација слободе у свести савременог друштва – „живи како хоћеш и ради шта хоћеш” – уопште није слобода, већ управо њен губитак. Јер, следујући својим жељама, човек поново урања у власт греха. Упечатљив пример за то је зависност од пушења, алкохола, дрога, којих се, како показује пракса, веома тешко отарасити.

Дакле, Црква забрањује и опомиње човека само од онога што му може нанети штету, а не лишава човека једноставно могућности да доживи радост. Напротив, хришћанство нас позива на радост и сведочи о важности радовања: „Радујте се увек. Молите се без престанка. У свему захваљујте: јер ово је за вас воља Божија у Христу Исусу“ (1. Сол. 5, 16-18). Само што се сам појам радости, нажалост, за верника разликује од идеје о њој за неверника. Ако је за верника радост нешто позитивно што истовремено деле и тело и душа, онда је за неверујућег радост краткорочно задовољење одређених пожуда, које накнадно могу оставити негативан печат до краја његовог живота.

ђакон Андреј Музолф

приредила: Ј.Г.

извор

„Трагедија старости није у томе што човек стари, већ у томе што остаје млад у срцу“, рекао је јунак чувеног романа Оскара Вајлда. Чак је и ово посебно психолошко стање страха од старости и идолизације младости добило име по њему - синдром Доријана Греја.

Проблем старости, неизбежног периода нашег живота, забрињава многе људе. Неки верују да је старост, за разлику од „чистог, светог“ детињства, време досаде, духовног пропадања и разочарења у животу. Боли их када гледају одрасле који физички вену и клону духом, и ужасавају се времена када ће и сами, по њиховом мишљењу, постати исти. Чини се да ће цео наредни живот протећи у носталгији за заувек несталом младошћу и у вечном страху од слабе старости. Нажалост, ово може довести до тога да се многи осећају невољено или чак да презиру сами себе.

Страх од старења, болно искуство остарелих родитеља, неизбежан страх од смрти или страх од губитка - ове емоције могу трајно да у човекову душу унесу збуњеност, анксиозност и одбацивање природног тока живота на дуже време. И могу да засене оно добро које сваки човек може да осети или учини, без обзира на године: љубав, веру, омиљену активност, помоћ вољенима, созерцавање лепоте света око себе.

Размишљања о старости често доводе до егзистенцијалних питања: „Зашто је живот овакав? Зашто нам је дата старост? Треба ли прихватити његову неминовност? Психолози и свештенство говоре о томе како помоћи себи и својим најмилијима да се изборе са страхом од старења.

***

Што пре почнете да размишљате о старости, то боље. А знате ли зашто? Проживећете свој дан потпуно другачије. Поставите приоритете, пожурите да урадите оно што раније нисте имали времена. Ово је другачији интензитет живота. Особа са таквим ставом максимално користи све своје интелектуалне и емоционалне ресурсе. Слажете се, од овога нема никакве штете, осим користи. Осим тога, промениће се и ваш однос према старости као феномену живота.

Сурошки митрополит Антоније дао је веома добру дефиницију овог доба. Она одговара на питање зашто нам је старост дата. Он пише да ако је младост време сјајног пламена, онда је старост време равномерног сјаја, контемплације живота.

Ово је одлична дефиниција. Додао бих овде, ако могу, још један, психолошки аспект. Сваки период живота човека даје му ново искуство и пут којим упознаје себе и свет око себе. У детињству се морамо прилагођавати овом свету, младост је време откривања, младост је време промена, зрелост је време процене онога што је око вас и себе. Старост је време прихватања: себе, људи око себе, принципа светског поретка уопште. Ово је најбољи период за мудро размишљање о себи и свом животу.

Главни задатак старости је очување способности да се воли. Многи људи у старости покушавају да себи надокнаде „трошкове“, и материјалне и менталне, које су имали током живота. Ако се човек бринуо о деци, познаницима, пријатељима, рођацима, може помислити да је дошло време да се „врате дугове“. У таквом стању човек ће увек бити незадовољан. Чиниће му се да је дао више него што му се сада надокнађује. Велика је грешка дозволити себи да будете уроњени у притужбе, бриге и сажаљење за своју ситуацију. За ово постоји само један лек - љубав. Ако наставите да волите оне у које сте улагали дуги низ година, а не захтевате од њих враћање дугова, онда живот за вас никада неће изгубити радост и смисао, већ супротно. Способност да се воли је способност која са годинама постаје све лепша. Љубав вас учи да праштате, разумете, саосећате.

Старост је управо та прекретница која вас подсећа на смрт. А ово је, ма колико грубо звучало, веома користан подсетник. Помаже да се другачије гледа на живот и процењују своји поступци. Ако особа није остварена у животу, у љубави, онда је страх од смрти за њега веома релевантна тема. Они који су успели да се остваре, лакше се носе са овом неизбежном чињеницом. А верници у том смислу су углавном „спремни“ људи - они схватају да смрт није крај, већ само прелазак у неку нову фазу. Из своје праксе могу рећи да верници имају невероватну перцепцију старости и смрти. Када причају о овоме - смеју се. Као да разумеју нешто више од онога што се открива другим људима. Често се не боје старости, имају другачији однос према слабости, према самој смрти.

Мислим да треба да покушате да схватите да је живот оно што јесте. Човек не одређује своје природне карактеристике, он живи са оним што му је дато. А ова реалност је следећа: наш земаљски живот је ограничен могућностима нашег тела: тело не живи вечно, тело не може да лети, не може да дише под водом, да трчи брзином од 100 км/х и уопште не може много да уради. Али може много: да дише, једе, трчи, скаче, плива, чује, види, додирује, удише ароме и тако даље. Гледате могућности које постоје и покушавате да их искористите.

Човек је створен за вечни живот – то је чињеница. Али вечни живот је за душу, али, авај, не за тело. До новог живота ће доћи после општег васкрсења, али не знамо тачно како и када ће се то збити. Дакле, говоримо о томе да морамо да живимо овде, на овом свету, а да се уједно припремамо за вечност. Потребно је бавити се земаљским и духовним стварима. Ако овако гледате на ствари, чини ми се да је некако логично да ћете живети овде и сада. Јер како би другачије могло бити? Живиш овде и сада: сада дишеш, гледаш, вероватно држиш телефон или миша у рукама, прелиставаш мој текст, једеш, спаваш, пијеш... Све се то дешава овде и сада. Нема смисла гледати у време: оно тече поред вас, као што се небо плави и Земља окреће.

Не слажем се са непродуктивношћу у старости: чак се на Интернету могу наћи збирке прича људи који су нешто започели у одраслом добу и постигли у старости. Постоје и статистике о нобеловцима: у неким наукама људи добијају награде у раној младости, а у неким другим, по правилу, у старости. Све има своје време.

Према психолозима , мисли о старости су потиснуте из свести савремених људи страхом да више не буду тражени у свету младих и успешних, од губитка лепоте и независности, способности да сами одређују свој живот. Међутим, постоји још један страх о коме се много ређе говори. Старост је време сажимања, схватања проживљеног. Савремена култура вам лако одговара на питања: шта вам треба, без чега не можете да живите ни дана, шта је успех, шта је лепота? Али питања "ко сам ја?", "шта је смисао мог постојања?" она избегава. Међутим, без одговора на њих, проблем старења је нерешив за људску психу.

Психолози говоре и о најважнијој последици брисања старости из свести савременог човека - сенилној усамљености . Инфантилност и жеља за самосталношћу доводе до тога да људи у младости и зрелости данас све мање улажу у везе, не дају се другима (у љубави, пријатељству, васпитању деце итд.), не улажу у осећања. Ово даје слободу и не ствара проблеме све док је особа активна и способна да се брине о себи. Али у одређеном добу испоставља се да је подршка и физичка помоћ друге особе неопходна, и је тешко добити. Ако никоме ништа нисте дали, онда вам нико ништа не може вратити.

Дакле, решење проблема старости се дешава не само на интраперсоналном нивоу - нивоу душе, већ и на нивоу односа са другим људима. Односно, на нивоу Љубави.

приредила: Ј. Г.

извор

,,Лепота ће спасити свет“, чувена је мисао Фјодора Достојевског. Међутим, чему лепота ако је човек за њу слеп, ако није способан да се надахне њеном магијском привлачношћу? Инспирисан наведеном реченицом великана руског реализма, осмелио бих се да направим нешто другачију поставку, а она гласи: Захвалност ће спасити све(т)!

Незахвалност полако постаје саставни део бића човека нашег доба. Предебели смо, премршави, пресиромашни, нисмо довољно лепи, немамо довољно пратилаца и лајкова, тен нам није довољно добар, не одговара нам клима, друштво не поштује довољно нашу генијалност, потребно нам је ово, потребно нам је оно… Има милион разлога за незадовољство, а та листа се сваког дана додатно испуњава новим ставкама.

Постоје људи који, на први поглед, имају све у животу – породицу, каријеру, здравље – а опет су незадовољни, несрећни и често испуњени суицидним помислима, које многи од њих на крају и спроведу у дело. Исто тако, постоје људи који, наизглед, немају ништа, а увек их затичемо ведре, насмејане и позитивне у односима са другим људима. Проблем људи из прве групе, као и свих незадовољних уопште, је што, непрестано жудећи за оним што немају, не успевају да развију осећај захвалности у односу на оно што имају и виде око себе. Они су, како каже песник Бојић у једној својој драми, вечито гладни за пуном трпезом. Постоје и они који се вечито теше чињеницом да неко живи горе од њих. Такав приступ може код човека да  изазове осећај захвалности, али може да превагне и на другу страну и уведе човека у стање својеврсног сладострашћа, радости што неко живи горе од њега или нема нешто што он има.

Захвалност треба да постоји сама по себи, без поређења са другима. Усмерење ка ономе што неко други има или нема, сигуран је пут ка душевној тескоби, ка унутрашњем раздору. Сваки човек носи нешто вредно, клицу доброте и аутентичности, нешто што може да нам помогне на путу ка целовитости, надахне и обогати у духовном смислу, те једино на тај начин треба завиривати у туђе двориште.

Пречеста је појава да, шта год да имамо у животу, нисмо усредсређени на то; напротив, наши прохтеви постају све већи, као што је наркоману потребна све већа доза, и почињемо непрестано да мислимо на оно што немамо. Уместо да будемо срећни ониме чиме је њаш живот облагорођен, да уживамо срећу коју имамо у рукама и да, успутно, тежимо ка новим подручјима будуће среће, нама је та будућа срећа, која је само апстракција, конструкција наших мисли, приоритетна, док на срећу коју имамо у рукама заборављамо, попут старца који по кући тражи даљински од телевизора, а све време га држи у руци.

По природи меланхоличан, и сам неретко бивам запљуснут таласима личног незадовољства, чамотињом која из мене исисава животну енергију, елан, добро расположење. Ти таласи хране се и бивају покретани искључиво незахвалношћу. Заборавим ли на захвалност – ето цунамија! Изнутра осећам ломове, тело постаје немирно и испуњено дрхтавицом, у стомаку се јавља онај непријатан осећај који са собом доноси стрес, а глава почиње да пулсира, као да ће сваког тренутка да се распукне на два дела. У таквом стању, тешко је пронаћи цедуљицу на којој пише великим словима ЗАХВАЛНОСТ. Наједном, у свом том мучењу до мене некако долази злата вредна пушкица и мој дух доживљава моментално прегнуће, као да сам поливен леденом водом: ,,Захвалност је лек, како сам могао на то да заборавим!“, узвикујем себи, попут човека који је открио највећу мудрост на свету. Глава престаје да пулсира и, уместо тога, почињу да се нижу слике свега онога чиме ме је Бог благословио: драгим људима који ме чине комплетном личношћу, здрављем, добрим животињицама које ме сваког јутра дочекују испред улазних врата и које срећем током дана, чињеницом да могу и да имам за кога да стварам, да читам, прикупљам знања и упознајем нове ствари, да сам добио прилику да се усавршавам на духовном, емоционалном, интелектуалном и физичком пољу, да чиним добра дела, да се жртвујем за другога. Помисао на све ово буди у мени узвишено молитвено расположење, виђење живота као најлепшег дара, а не као проклетства. Након тог почетног контраудара захвалности и пораза незахвалности, почињем поново да примећујем цвркут веселих птичица, лепоту пролећних крошњи, ведре и позитивне духове које сусрећем, инспиративне и марљиве карактере, све оно добро у човеку (а нема човека без зрна доброга!).

Дакле, оно што је данашњем човеку потребно, како би се растеретио и поново доживео истинску пуноћу јединственог искуства које се зове живот, јесте захвалност, огромна захвалност! Тек са разгранатим осећајем захвалности, човек постаје способан да види и осећа лепоту, а самим тим и спреман за спасење о коме говори Достојевски. Колико је само ствари за које човек треба да се захвали Творцу! Колико је само живих бића, природних појава и животних догађаја због којих срце затрепери, а очи се испуне радосним сузама!

Поново се враћам на генијалног Достојевског, који каже: ,,Човек је склон набрајању својих невоља, али никада не набраја своје радости. Када би их набрајао онако како то оне заслужују, увидео би да свако има довољно среће у животу.“ Ове речи не изговара човек који је читав свој живот провео у уживању по различитим белосветским салонима, коме је све у животу сервирано на тацни; напротив, ово су речи човека који је боловао од епилепсије, који је издржавао вишегодишњу робију са принудним радом у Сибиру и који је често нападан од стране савременика.

Захвалност је почетак свега лепог, претпоставка сваке духовне, душевне, интелектуалне и емотивне стабилности. Она је једини лек са чијом се конзумацијом не може претерати! Напротив, са што чешћом конзумацијом захвалности, најпре ћемо унапредити себе саме, а затим и нашу околину. Зато, имајмо стално, а посебно у тешким тренуцима, на уму поруку: захвалност ће спасити све(т)!

аутор: Ђорђе Спасић

https://mentalnihigijenicarblog.wordpress.com/2022/05/29/захвалност-ће-спасити-свет/

О правди се од памтивека говори и пише - можда откако је уопште и почело да се говори и пише... Али до данас ово питање, по свему судећи, није разјашњено – шта је правда и како да је схватимо у животу? Људима је тешко да се сложе око овог питања.
Свако од нас жели правду и захтева да се према њему поступа поштено; свако се жали на све могуће неправде које су му учињене, и почиње да тумачи правду као јавну неправду у његову корист. Истовремено, свако је уверен да је његово тумачење исправно и да се према другима односи „потпуно праведно”, али не жели да примети да су сви огорчени његовом „правдом” и да се осећају потлаченим и презреним. Што су животи људи сиромашнији, потлаченији и насилнији, то они све то акутније доживљавају и теже им је да се сложе и договоре са другима. И на крају се показује да има толико „правди“, колико има и незадовољних, и немогуће је наћи једну, праву Правду.
Ум не налази тачно решење и све је обрасло лошим и лукавим предрасудама. Из предрасуда извиру лажна учења; она доводе до насиља и револуције, а револуције доносе само патњу и крв, разочарења народа оглушеног страстима. И тако читаве генерације људи живе у предрасудама и пате у разочарењима; а понекад се дешава да се и сама реч „правда” дочека са ироничним осмехом и подсмехом.
Међутим, све то не треба да компромитује и поколеба стару, племениту идеју правде, и морамо је, као и до сада, супротставити свакој бескрупулозној експлоатацији, свакој класној борби и сваком револуционарном изједначавању. Можемо бити чврсто уверени да будућност припада њој. А поента је разумети њену суштину.
Француска револуција 18. века објавила је и проширила штетну предрасуду да су по рођењу или по природи сви људи „једнаки” и да као последицу тога треба да се према свим људима односимо „једнако”.Ова предрасуда о природној једнакости постаје главна препрека за решавање нашег основног проблема. Јер, суштина правде се састоји управо у неједнаком опхођењу према неједнаким људима.
Кад би људи заиста били равноправни, тј. једнаки телом, душом и духом, тада би живот био страшно једноставан и проналажење правде било би превише лако. Довољно би било само рећи: „једнаким људима – једнак удео“, или „свима једнако“ – и питање би било решено. Тада би се правда могла наћи аритметички и остварити механички; и сви би били задовољни, јер би људи практично били као једнаки атоми, као лопте које се механички котрљају од места до места, једнаки идентитету и изнутра и споља. Има ли ишта наивније, једноставније и плиткије од ове теорије? Каква површност – или чак право слепило – може да доведе људе до тако штетних мишљења? Прошло је 150 година од Француске револуције и надали смо се да је ова слепа материјалистичка предрасуда одавно надживела своје доба. И одједном се поново појављује, осваја слепа срца, слави победу и излива на људе читаву лавину недаћа...
Заиста, људи су по природи неуједначени и нису једнаки ни телом, ни душом, ни духом. Они се рађају као бића различитог пола; они су природно неједнаке старости, неједнаке снаге и различитог здравља; дате су им различите способности и склоности, различите тежње, дарови и жеље; толико су различити један од другог физички и психички, да је немогуће наћи два идентична човека на овом свету. Рођени од различитих родитеља, различите крви и наследства, одгајани у различитим земљама, различито васпитани, навикли на различита поднебља, неједнако образовани, са различитим навикама и талентима – људи су креатори ствари које нису једнаке и немају исту вредност. Ни духовно нису једнаки: сви имају различите умове, различите доброте, различите укусе; свако са својим гледиштима и са својим посебним осећајем за правду. Дакле, они су различити у сваком погледу. А правда захтева да се према њима понашамо у складу са њиховим личним особинама, а не нивелисањем неједнакости и не давањем људима неоснованих привилегија. Не треба им давати једнаке обавезе: стари, болесни, жене и деца не подлежу војној обавези. Не треба им дати једнака права: деца, ментално болесни и затвореници не учествују у политичким гласањима. Не треба то захтевати од свих подједнако: од малолетних се тражи мање; од оних на власти имамо стожије захтеве итд. И тако, онај ко напусти предрасуде и непристрасно сагледа живот, убрзо ће се уверити да су људи по природи неједнаки, неједнаки су по снази и способностима, по свом друштвеном положају; и правда не може захтевати једнак третман неједнаких људи; напротив, захтева неједнакост за неједнаке, али такву неједнакост, која би одговарала стварној неједнакости људи.
Овде се открива главна тежина питања. Има бесконачно много људи; сви су различити. Шта да радимо, да свако у животу добије по својој посебности? Како доћи до свих ових безбројних оригиналности? Како „дати сваком своје“? Нису једнаки, дакле, и треба их третирати по њиховој оригиналности... У супротном ће се појавити неправда...
И тако правда уопште не захтева једнакост. Она захтева суштински аргументовану неједнакост. Дете треба чувати и пазити; даје му се читав низ праведних привилегија. Слабе треба поштедети. Уморнима пристаје снисходљивост. Безвољном је потребно више строгости. Поштеним и искреним треба указати више поверења. Поштено је тражити више од надареног човека. Почасти се одају хероју, итд...
Зато је правда - уметност неједнакости. У њеном темељу лежи пажња на људској индивидуалности и животној разноликост. Али у њеном темељу лежи и жива савест и жива љубав према човеку. Постоји посебан дар правде, који није својствен многим људима. Овај дар претпоставља добро, пуно љубави срце у човеку, које не жели да повећа број оних који пате, увређених и гневних људи на земљи. Овај дар такође претпоставља живо посматрање, изоштрен осећај за људску оригиналност, способност саосећања са другима. Такви људи одбацују механичко тумачење других према апстрактним знацима. Они су контемплативни, интуитивни. Желе да сагледају сваког човека појединачно и дођу до скривене дубине њихове душе...
Зато је правда уметничко начело: она сагледава живот срцем, хвата оригиналност сваког човека, труди се да је тачно процени и суштински се бави њоме бави. Она је "пажљива", "брижна", "друштвена"; она чува осећај мере; склона је саосећању, тактичном снисхођењу и праштању. Има много заједничког са "тактом". Уско је повезана са осећајем одговорности. Она је љубав у самој својој суштини: рађа се из срца и жива је манифестација љубави.
Глупо је тражити правду која произилази из мржње, јер мржња је завидна, она води не правди, већ свеопштем изједначавању. Глупо је тражити правду у револуцији; јер револуција дише мржњом и осветом, она је слепа, деструктивна. А правда је сама по себи једна од високих способности човека и залаже се за препознавање и очување истих.
Људи ће остварити правду у животу када сви, или у крајњем случају, многи постану њени живи уметници и усвоје уметност суштинске неједнакости. И тада ће се праведни систем свести не на механизам праведних институција, већ на органско интуитивно проналажење специфичних мишљења и специфичних односа за континуирани животни ток људских оригиналности. Правда није птица коју треба ухватити и затворити у кавез. Правда није апстрактно правило за све случајеве и за све људе, јер такво правило изједначава и не „конкретизује” живот. Не треба замишљати правду по шемама „једном заувек“, „за све људе“, „свуда“. Јер она није „једном заувек“, већ је живи ток појединачних уступака. Није „за све људе“, већ за сваког посебно. Она није „свуда“, већ живи са изузецима.
Правду не можемо наћи ни у виду општих правила, ни у облику државних институција. То није „систем“, већ живот. Треба да је замислимо као струју живе и конкретне љубави према људима. Само таква љубав може да реши задатак - створиће правду живота, ствараће у животу и у односима људи све суштинскију неједнакост.
Зато је у животу важније од свега схватити да је „једном заувек пронађена“ правде - илузија, химера (неостварена фантазија), штетна и глупа утопија. У животу је важније од свега живо срце, које искрено жели стваралачку правду и уверење да људи заиста искрено желе стваралачку правду и да је искрено траже. Ако она постоји, онда ће се људи лако помирити са неизбежним животним неправдама – условним или случајним, и радо ће их прекрити пожртвованим расположењем. Јер ће сви знати да их чека истина, тј. уметничка правда љубави.

Иван Иљин

приредила: Ј.Г.

извор

Богочовек Исус је својом смрћу и васкрсењем ставио људски живот у Живот Бога Свете Тројице. Смрт, која је пре Христове смрти одвојила човека од Бога, кроз Христа постаје неопходно средство да људи постигну сједињење са Богом. Исус се није плашио смрти, јер је живео у љубави свог Оца, за разлику од већине нас, који се бојимо смрти јер не знамо за ову љубав. Међутим, када почнемо да доживљавамо ову Љубав, постепено учимо да не прихватамо ништа што нас од ње одваја. У нама увек постоји нешто бесмртно што не може да прихвати смрт, па би већина нас радије волела, ако је могуће, вечно продужење живота у распадању, него да прихвати сопствену смрт. Једини сценарио у коме неко добровољно прихвата смрт је када је у овом животу већ искусио вечну Љубав коју је Христос дошао да нам усади. Наравно, вољно прихватање смрти је сушта супротност самоубиству. Онај ко себи одузима живот, у ствари, поништава дар живота који му је дат управо у ту сврху: да буде достојан потпуног поверења у руке Онога који му га је дао. Препуштање нашег живота Љубави Онога који нам га је дао свакако на известан начин доноси бол, јер Вечна Љубав нас чисти – онолико колико дозвољавамо – од свега што је с њом неспојиво. Међутим, бол који ово чишћење изазива је неупоредиво мањи од олакшања које доноси. Кључна карактеристика људских бића је свест о сопственим слабостима, међу којима је, пре свега, њихова смртност. Наше слабости нас чине инвентивним, креативним, саосећајним. Наше слабости нас позивају да ступимо у однос једни са другима и са Извором љубави, а то је Тројични Бог. Али пошто нисмо ценили витални значај наших слабости и уместо тога се дивимо својој снази, постепено смо вођени да стварамо машине које ће нас, пошто неће имати наше слабости, ускоро осудити као непредвидиве, нестабилне, непродуктивне и коначно, „бескорисне“. “ – и биће принуђени да нас елиминишу. Последњи људи на земљи ће славити Ускрс, јер се њихово колективно изумирање приближава сваким сатом. Они међу њима који су већ искусили Вечну Љубав видеће у надолазећој смрти благословен начин да разбију свој земаљски сасуд (тј. тело – прев. прим.) и постепено моћи да прихвате љубав која је све већа, у стању бескрајне трезвености. Јер ако би прихватили толику количину Љубави док су у свом земаљском суду, неизбежно би полудели. Убрзо након што последњи људи нестану, Земљу ће захватити пламен који ће сагорети сваки облик живота дубоко у њено језгро. Тада, на срећу, неће бити људске душе да доживи страх.

Протоjереј др Георгиј Лекас

приредила: Ј.Г.
извор
 

Понекад пожелим да седнем и попричам у миру са познаницима које видим на „оној страни“.  Без вике, без агресије, само у виду стрпљивог приближавања једних другима како бисмо разоткрили питања која нас деле.

Други пут кажем себи: „Не, то је илузија.  Нећу издржати такав разговор! Посвађаћу се са особом и онда нећу наћи мир још дуго после тога“.

Видите... у разговорима сам превише емотивна или агресивна, поготово ако знам да ме одређене теме и проблеми деле од неког, да смо са „различитих страна ограде“, и унапред се негативно постављам за накнадну дискусију о овим темама.

Ипак, занима ме да сазнам како људи размишљају, који су њихови најјачи аргументи.  Важно је знати да у свађи не можете логичким аргументима убедити онога ко је емотивно везан за одређени поглед на свет или филозофију.  

Ако су моју пријатељицу од малих ногу учили колико су вакцине штетне за људе и колико је опасно вакцинисати своје дете, не верујем да ће је било који мој логичан аргумент уверити у супротно.

Ако вакцина заштити 999 људи од тешке болести, а код једног изазове тешку реакцију, пажња јавности ће запамтити тај појединачни случај.

Такође, не знам шта је разлог дубоког уверења да ће те Бог по сваку цену заштитити од сваке болести ако имаш јаку веру, па не треба ти сам да штитиш себе и своје најмилије.  И зашто је то селективно примењено на неке ситуације (нпр. вакцинација), а не на друге? Ако је човек доследан таквом светском погледу на живот, требало би да пређе улицу на црвено светло и да се не придржава саобраћајних закона, зар не? Али не верујем да би чак ни најватренији антиваксер поступио на овај начин.

Могу само да нагађам одакле таква недоследност у поступцима, јер сам и сама склона да овако живим. Одговор лежи у неразборитости, у лењости срца и ума и у неспремности прихватања слободе (која се своди на одговорност према себи и онима око себе).

Да ли сте приметили како олако дефинишемо било коју ситуацију као добру или лошу без да видимо резултат? Нестрпљење нас тера да желимо резултате наших избора и акција овде и сада.

Такође, жеља да се измери и категорише апсолутно све како би се унели мало јасноће у сложене процесе света, наводи нас да све видимо црно-бело. Категоризација је жеља да се сложени свет поједностави у образац који можемо без напора да уклопимо у себе.  Ово важи за све сфере живота, било у бизнису, фармацији, образовању, ратовима или идеологијама.

 Недостатак дискреције

Лакше је сварити информацију да је неки лек (или вакцина) лоше утицао на наше познанике, па је боље да га не узимамо (или да се вакцинишемо), него да разборито проучимо више информација о њему. Јер ово захтева размишљање, консултовање стручњака и на крају послушност онима који разумеју случај боље од нас (у овом случају, лекара).

Рекламе се ослањају на тврдње које публика брзо свари.  Неке компаније захтевају да њихови запослени знају напамет мото компаније.  Вође тоталитарних режима своју моћ граде на вери народа у пароле и декларације.

Без сумње, човек мора да са веже за неки систем моралних правила, да има јасну разлику између добра и зла.  Није случајно да се у бајкама за малу децу витези јасно разликују од зликоваца или кукавица.  Проблем настаје када се навикнемо на спремне одговоре и пробављену храну и ту останемо.

Невољност да се буде слободан

Вапимо за слободом и правима, а често нисмо спремни да прихватимо одговорност коју та права носе. Слобода може постојати само када смо јасно свесни последица неке акције или нечињења.  И спремни смо да преузмемо одговорност за то.

Зашто дискусије и дебате са људима који се не слажу са нама не функционишу?

Разлог је што смо издали оно најбоље у себи и заменили га страстима.  Верујем да, када би свако од нас, кроз призму савести, тестирао свој поглед на свет, веру и мотиве свог срца, дистанца међу нама не би била тако велика и болна.

Маргарита Генчева

приредила: Ј.Г.

извор