Таквом свештенику не треба ништа да одговарате, само немојте више долазити код њега на исповест, ако, наравно, постоји таква прилика. Ако живите у граду, онда вероватно постоје и други свештеници којима се можете обратити.

Мислим да би у свештеничкој етици требало да постоји правило: чак и ако се од вас тражи да дате неки савет, морате се што више уздржавати од тога. Јасно је да има разних свештеника - има искусних који дуго служе и сигурно да имају шта да поделе. Али, већина данашњих свештеника није таква. Ми сами још увек учимо на сопственим грешкама у духовном животу, па чак и у простом, обичном животу. И зато, када је реч о саветима како да поступите у датој ситуацији, покушавам да кажем: „Чини како ти савест говори и поступај на начин који је у складу са Јеванђељем." На тај начин човек развија способност да самостално доноси одлуке у вези са целим својим животом, у складу са Христовим заповестима.

Када свештеник даје нежељени савет, онда, прво, много преузима на себе, а друго, ограничава човекову слободу и не дозвољава му да расте сам. Па, то је као да мало дете одлучује о свему – које игре треба да игра, са ким да се дружи, којим спортовима треба да се бави.

Зато треба бити мудар у избору свештеника код кога се исповедате. Мислим да је, на основу реалности које су се данас развиле, нормалан свештеник коме се можете исповедати, онај који ће вас саслушати, можда рећи коју реч, али који схвата да је и њему потребно духовно руководство и да он стоји са исповедником на истој степеници и обојица су једнаки пред Богом. И требало би свакако да буде способан за неку врсту елементарне емпатије.

А свештеник који покушава да наметне своју визију света, колико деце треба имати, како треба да се одгајају и тако даље, то је пре показатељ неискуства, вишка самопоуздања, а такве ствари нису баш добре, без обзира да ли сте свештеник или мирјанин.

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Донедавно се чинило да су правила понашања на друштвеним мрежама већ успостављена: не вређајте, не критикујте мишљење које је аутор изнео на својој страници, не засипајте туђе странице емотиконима и небитним сликама, не приказујте сопствену супериорност, поштујте границе других људи. Међутим, како популарност ЈуТубе-а и Инстаграма расте, може се приметити како се појављују нове традиције онлајн односа.
Ове платформе пружају прилику да брзо стекнете популарност и зарадите. Да бисте остварили профит, неопходна је активност на страници или каналу блогера а ово утиче на понашање претплатника. И бесконачно слање емотикона је активност. Све би било у реду да се ова нова етика из сфере друштвених мрежа не улива у живот и мења традиције комуникације.
Свака друштвена мрежа, ако се ради озбиљно, захтева много рада и пуно времена. Ако особа одржава страницу на једној друштвеној мрежи ради сопственог задовољства, то не захтева глобалне напоре, ако одржава неколико, то је теже, али ако постане блогер са великим бројем претплатника, то свакако није лако.
Обично се свако изолује у свом простору, који нам је из неког разлога занимљив. Интернет је замаглио границе и сада можете скоро директно контактирати било коју звезду или славну личност и чак добити одговор. Приступачност познатих људи и њиховог личног живота доводи до тога да њихови пријатељи и претплатници троше огромну количину времена да сазнају како живе њихови идоли - уместо да живе сопствене животе. Човек седи и гледа неког глумца како се негде вози у колима и прича о томе – уместо да сам вози и ужива.
Јавни људи сада добро зарађују користећи друштвене мреже и првенствено Инстаграм. Да би успели, они морају стално да буду активни и да објављују нешто - није важно шта тачно, главна ствар је што више постова и прича (они се аутоматски бришу након једног дана, што ствара илузију међу претплатницима да им је хитно потребно гледати). Људи не прате само једну звезду, већ неколико, плус пријатеље, занимљиве странице - и као резултат тога, проводе много времена онлајн. То нас спречава да видимо лепоту свог живота, а понекад и изазива да се осећамо незадовољни њиме.
Животи познатих личности нам се чине занимљивијим од нашег. Варају се они који мисле да од овога пате само световњаци. Световни људи прате глумце, певаче и манекене, а верници митрополите, епископе и свештенике, и на исти начин губе велики део свог времена.
Бити блогер је веома тешко. Тешко је направити занимљиву страницу. Само вам се чини да ћете постати познати и окупити бројну публику, ако седнете и само кажете нешто испред камере. Не! Ово је огроман посао који захтева таленат, интелигенцију и време. И није важно на којој друштвеној мрежи особа блогује, свуда је тешко.
Главни проблем блогера на Инстаграму је потреба сталне активности, односно непрестано објављивање нових постова. Штавише - није довољно попунити страницу само занимљивим материјалом, потребно је да блогер говори о себи и свом животу.
Потрошачи желе активност блогера, очекују ажуриране вести и желе да ова ажурирања буду занимљива. Ако дуго нема постова или прича, људи почињу да се одјављују, што се блогеру, наравно, не свиђа. Може да припреми неки интересантан материјал и да му посвети све своје време - али почиње да добија одјаву читалаца, и принуђен је да објави било шта, да његов рад не би био узалудан, да се виде плодови његовог рада.
Проблем са блогерима је што почињу да зависе од својих страница, почињу да развијају некаква опсесивна стања: прошло је пет сати, а ја нисам ништа објавио! По правилу, све почиње безазлено: човек жели да подели нешто занимљиво и корисно, али после неког времена више и не примећује да прати домет публике, број претплатника, ниво активности и слично. Инстаграм види, не као друштвену мрежу са лепим фотографијама, већ као графикон који га или радује или показује да се не труди довољно.
Блогер почиње да буде веома искрен у причама или директним преносима са људима које не познаје. Понекад ме ниво те искрености чак и најежи. Осећам се као да сам отворио туђи дневник и читам нешто што није било намењено мени. Зашто се то дешава? Човек седи у соби сам са камером, снима емисију или објаву, и има утисак да је сам. Али на другој страни екрана окупило се неколико десетина људи, од којих многи не би требало да буду упознати са тајним областима његовог живота. Обично покушавам да упозорим своје пријатеље ако видим такве ситуације. Јасно је да некима неће бити свеједно, али има оних који ће послушати.
Више пута сам видео момка и девојку како ходају, и свако од њих снима причу на свом Инстаграм профилу. Можда нешто не разумем, али када су љубавници заузети својим блоговима, а не једни са другима, то је некако чудно.
Данас супружници седе са својим телефонима, али размислимо -  пре пола века они би изгледали исто, само би он у рукама имао новине, а она би плела . Дакле, ту се заиста ништа не мења. Али када љубавници нису страствени једни према другима, већ им је важан имиџ на друштвеној мрежи, онда је ово катастрофа.
Још један проблем је што се сваки блогер свакако сусреће са безобразлуком и непримереним коментарима. Што више претплатника, то је више негативности. Брисање негативних коментара сада није опција, јер када човек ово види, доћи ће и оставити још нових пет. Дакле, они који блогују треба да буду спремни на ово. У идеалном случају, добро је имати неколико људи који раде на блогу, онда је лакше одржавати своју психу здравом.
 Блогеру није довољно да редовно објављује постове и приче, он такође мора стално лајковати коментаре и одговарати на њих барем емотиконима. Испоставља се да је најмања реакција вредна, јер повећава ваш рејтинг и ствара потребну активност на страници. Људи траже од својих пратилаца да на неки начин реагују на њихове објаве. Ово додатно уништава границе међу људима, јер се редовни посетиоци Инстаграма навикавају на чињеницу да је мешање у туђе животе норма, корисно и добро.
Ако хришћанин жели да буде блогер и труди се да људима донесе светлост Христову, онда је његов рад потребан. Инстаграм је одлична платформа за младе која може бити занимљива и едукативна. Верници могу лако да одржавају своје блогове на овој друштвеној мрежи. Не морате да га користите за проповедање, можете да промовишете и популаризујете неке од својих иницијатива.
Чини ми се да се огромна популарност Инстаграма објашњава чињеницом да многи млади људи имају жељу да имитирају своје омиљене звезде, да буду кул као људи које прате. Па, ово је добра прилика да зарадите новац ако блог постане популаран. Ако ваше дете седи на телефону цео дан и са четрнаест или петнаест година сања да постане блогер милионер, нека буде тако. Сигуран сам да ће се до осамнаесте године страшно уморити од овога, јер у свему томе има извесне нереалности. На крају ће пожелети нормалну комуникацију, што значи да ће морати да напусти стан и да види очи особе коју је претходних десет година видео само на екрану. Преноси уживо и конференцијски позиви не помажу: замрзавају се, праве буку и генерално су незгодни. Зато се надам да ће тинејџери постепено напуштати друштвене мреже и ући у стварни живот.
Велики проблем је што данас има много деце која на овај начин зарађују. Тачније, много је родитеља који све ово организују и подржавају. Често је све то лажно и врло непрофесионално. Не желим да кажем да су сви канали са дечјим блогерима лоши - не. Моја деца гледају Јутјуб канал на коме мајка и њена ћерка, које живе у Италији, иду на занимљиве догађаје, екскурзије и изложбе и говоре о томе у својим видео записима. Такви канали су едукативни и проширују ваше видике.
Можете пронаћи добре дечје блогове, али ипак, по правилу, такве активности су пуне многих опасности. Родитељи који их подржавају треба да искрено одговоре на питања: Да ли разбијају психу својој деци? Да ли покушавају да их натерају да ураде нешто што њих заправо не занима? Да ли деци отимају детињство? Чини ми се да мало деце воли десетине изговарања примитивних рекламних текстова. Хоће ли се такав блогер за неколико година појавити са оптужбама да му је живот осакаћен? Мислим да никакав зарађени новац неће надокнадити одсуство детињства.
Претплатници такође постепено развијају зависност од својих омиљених блогера. Човек се навикне да посматра њихов живот, па некако чак и учествује у њему – лајковима и коментарима. Понекад доступност звезда квари човека - он губи осећај за границе, прелази оно што је дозвољено.
Отвореност и транспарентност интернета води до упознавања. Људи аутоматски сматрају власника популарне странице блиским њима јер су укључени у његов живот. Наравно, за ово су криви сами блогери. Они воде пратиоце у обилазак стана, показујући им шта све имају! На овај начин често рекламирају намештај, неке ствари, дизајнере. А претплатник, који је виртуелно посетио звездин дом, осећа се скоро као пријатељ са њим. Штавише, он зна какве палачинке једе за доручак, где се одмара, који шампон користи и тако даље.
Опет, како можете осудити претплатнике да су наметљиви и да се мешају у туђи живот ако сами блогери изјављују - пишите, коментаришите, лајкујте, „повратне информације су нам веома важне“. Ови позиви значе само једно: на својој страници имају омогућену монетизацију, односно једноставно зарађују уз помоћ свега овога. Уложили су у рекламирање, и сада треба да поврате овај новац. И чини нам се да радимо важну ствар тако што подржавамо нашег омиљеног блогера.
Треба да разумете алгоритме друштвене мреже коју сте изабрали и да трезвено сагледате ствари. Ако желите да помогнете људима да зараде новац, учините то. Само запамтите: често је блогеру потребно да се стално нешто дешава на његовој страници, а већина постова и публикација је усмерена на одржавање ове активности. То не значи да је он лош - само знајте да, по правилу, он нема времена за вас.
Не волим када покушавају да манипулишу са мном, када ме оптерећују скривеним рекламама, када лажу, тврдећи да је моје мишљење важно. Такође не волим илузије које Инстаграм даје људима. Пошаљете емотикон или коментар - и одмах добијете одговор у облику срца. Имате историју ћаскања са славном особом! Али вредност ове „преписке“ је једнака нули. На Инстаграму је уобичајено да одговорите на све што можете: напишете своје име, ставите емоји, напишите детаљан коментар - срце ће сигурно полетети као одговор. Ово је овде норма комуникације, а осећај комуникације са звездом је једноставно самообмана.
 Шта све наведено значи за хришћанина? Лажни осећај сопствене вредности и губљење времена. Па, ма колико то било тривијално, заборављамо на молитву. Ујутру, лежећи у кревету, прво што урадимо је да узмемо телефон - и сада се цео свет врти испод јастучића нашег палца. У исто време заборављамо на свој живот, а понекад изгубимо и себе, своје право лице. То се може десити у обичном животу, када сам једно код куће, друго на послу, треће у цркви, четврто са пријатељима. И на крају, није јасно где сам прави ја и шта сам заиста. Веома је лако ставити маску и постати неко други. Зато се морамо трудити да живимо правим животом, а не да само идемо на друштвене мреже.
Има Инстаграм и своје предности. Ово је одлична платформа за размену искустава, популаризацију нечег доброг, проналажење истомишљеника у различитим деловима света, комуникацију, учење нових ствари и склапање пријатељства. Ако вам се свиђа ова друштвена мрежа, ако тамо имате пријатеље, користите је за своје здравље. Можете га користити као платформу за своју мисију - или можете једноставно поставити фотографије за уски круг пријатеља. Можете га читати и гледати - и можете га испунити.
Моја информативна платформа, на којој износим своја размишљања, је сајт наше епархије, мени је то довољно, тако да имам Инстаграм страницу не за проповед, већ за комуникацију и читање. И да нагласим -људе који праве незанимљив садржај не додајем као пријатеље. Ово може бити увредљиво за неке, али желим да мој феед буде, ако не користан, онда барем занимљив.
Генерално, будите пажљиви на друштвеним мрежама, и према себи и према другима. Размислите да ли треба сваког да пустите у свој живот. Не заборавите да у животу треба да постоји део који припада само вама и вашим најближим особама. Инстаграм није ни лош ни добар – он је оно што ми правимо од њега. Претплатите се на добре странице и блогове - и имаћете много корисних информација, нових знања и занимљивих контаката. Али запамтите да је ово само један део вашег живота.

јереј Димитрије Паламарчук

приредила: Ј.Г. (Поуке.орг)

извор

На Видовдан, сећамо се тренутка када је кнез Лазар са својим војницима примио свету тајну причести у Цркви Светог првомученика архиђакона Стефана, познатој као Лазарица, коју је подигао као придворну цркву у знак захвалности Господу који је њему и кнегињи Милици услишио молитве да добију сина, наследника круне.
На данашњи дан, када Српска православна цркава прославља неколико значајних светитеља, док је у народу најзначајнији на Видовдан, сећамо се величанственог и духовно значајног тренутка када се пред полазак у Бој на Косову кнез Лазар са својим војницима причестио у Цркви Светог првомученика архиђакона Стефана, познатијој међу народом као Лазарица.

У 1376. години, у престоном граду, кнез Лазар је започео градњу дворске цркве. Глас о томе се брзо ширио, па је због тога црква добила име Лазарица. У то време, кнез Лазар и кнегиња Милица, поред пет кћери које су много волели, молили су се Богу да им подари наследника престола. Њихове молитве су услишене рођењем сина, деспота Стефана Лазаревића.

У знак захвалности, између 1377. и 1380. године, кнез Лазар је подигао цркву и посветио је архиђакону Стефану, заштитнику династије Немањића. Иако је њено изворно име Црква Светог првомученика архиђакона Стефана, до данас је остала позната и вољена под именом Лазарица.

Према досадашњим истраживањима, црква није била живописана све до средине XВИИИ века. Тада је зограф Андра Андрејевић са својим помоћницима осликао цркву између 1737. и 1740. године, али су до данас опстали само мањи фрагменти њиховог рада. Црквени иконостас, који датира из 1844. године, сачуван је у потпуности. Његов аутор, према многим изворима, био је сликар Живко Павловић, деда Милене Павловић-Барили. Овај иконостас конзервиран је 1989. године.

- Баш с овог места, кнез Лазар је са војском кренуо у бој на Косово. Овде на двору била је кнежева вечера са војсковођама. У овој цркви се војска причестила, велики кнез се помолио пред иконом Богородице, која се данас чува у Хиландару, а у нашој цркви је копија израђена у Русији. Одавде се уочи Видовдана на коњима кренуло у славу - рекао је старешина цркве, јереј Жељко Марковић, за београдске медије.

У тишини ове древне цркве, прошлост и садашњост се спајају у једном непрекинутом току молитве и сећања, чувајући успомену на храброст и веру која је надахнула кнеза Лазара и његове војнике.

https://religija.republika.rs/duhovna-riznica/vesti/22202/vidovdan-2024-praznik-crkva-lazarica

После Христовог вазнесења ученици су остали у Јерусалиму и у једној соби на Сиону често су се окупљали и заједно се молили Богу очекујући с нестрпљењем обећанога Утешитеља, Духа Светога, који од Оца исходи. Место Јуде Искариотског међу дванаесторицом, коцком је било попуњено Матијом. На Педесетницу сви су били заједно, кад хука испуни сву кућу и показаше се огњени језици који се спустише на сваког од апостола. Изашавши на кров од куће, проговорили су и проповедали окупљеном народу језицима које до тада нису знали, тако да су их сви окупљени, и Јевреји и иноверни, разумели. Три хиљаде људи на овај дан поверовало је проповеди апостола и крстило се. Овај дан се сматра даном рођења Цркве Христове.

Како су на празник Педесетнице Јевреји, значи и апостоли у ону Педесетницу, украшавали своје куће грањем, цвећем и травом подсећајући се на време кад су после ропства лутали са Мојсијем по пустињи и живели у колибама од грања и лишћа, и данас се на празник Силаска Светог Духа на апостоле православне цркве испуњавају травом и цвећем од кога се плету венчићи.

https://mitropolija.com/2024/06/25/duhovski-utorak-2/

Један од узрока одласка тинејџера из Цркве је неразумевање онога што се дешава на верској служби . Сва ова дела и речи су им бесмислени. Нико није одвојио време да им објасни значење молитве Оче наш, на пример. Могуће је да сваки дан дете заједно са родитељима изговара Оче наш ујутру, увече и преко дана. Али за њега ово није духовна ревност. Мало тинејџера разуме наизглед очигледне ствари када су у питању мистерије Цркве . Чак и ако дечак помаже у олтару, а девојка поје, то их не спасава. Често свештеник позива тинејџере у олтар, не да их васпитава у побожности према светој служби, већ само да парохијани буду импресионирани, па да га похвале.

Тинејџер у цркви је изузетно усамљен, овде за њега нема пријатељског простора, а изнад свега, овде нема идеје која може да га импресионира.

На срећу, није свуда тако. Много је дивних парохија, где се деца и тинејџери третирају са великим интересовањем, где је недељна школа занимљив и слободан простор, где се организују излети, кампови, омладински клубови и позоришта за тинејџере.

Како се другачије може помоћи тинејџеру? Шта можемо учинити да молитва и свете тајне, како он сазрева, почну да звоне на нов начин за њега? Потребна је посебна духовна литература за тинејџере, у којој би се говорило о оним стварима са којима ће се сусретати. Време је да се, на пример, саставе одређена молитвена правила, укључујући и причешће: да се не преводе на матерњи језик, већ једноставно да се саставе молитве које укратко наглашавају унутрашњи свет адолесцента. Нашој деци, која одрастају, потребна је културна средина – здрава литература, филмови, представе, који говоре њиховим језиком. Дошло је време када се о проблемима адолесцената може разговарати у цркви, језиком молитве, стварањем удружења за адолесценте, клубова свих врста.

Искрен разговор о исправном и погрешном

Дете се суочава са озбиљним проблемима – неразумевањем, несазнавањем Бога, непознавањем себе. Тинејџери, ненавикли на одговорност, једноставно одбацују проблем и одбијају да га реше. Али има и оних који почињу да размишљају. Овде је важна улога свештеника. Он им може помоћи да правилно формулишу проблем, да конструишу разговор на прави начин како би тинејџеру јасно ставио до знања да је сада у годинама у којима се рађа његов унутрашњи, рационални, емоционални, духовни живот, а то је начин на који може да настави као одрасла особа.

Ови разговори са тинејџерима нису без смисла, али морате знати да разговарате са њима као са одраслима, односно да разговарате на егзистенцијалном нивоу – о питањима добра и зла, о патњи, разумевању Бога, неразумевању самог себе. Морате јасно дати до знања тинејџеру да се сви људи суочавају са овим проблемима, да он није једини који пролази кроз ова искуства, да његово стање није јединствено. Често тинејџер нема где да чује ово. Родитељи му кажу: „Веровао си, ишао си у цркву, молио се. У шта си упао?" И уместо да комуницирају са својим дететом , они почињу да читају акатисте, да се моле икони Богородице „Увећање ума“. Деци из верујућих породица усађује се осећај кривице и то се зове покајање, смирење.

Термин понизности је веома лак за употребу у сврху манипулације . Генерално, када образовање буде замењено манипулацијом, криза ће неминовно доћи. Манипулација функционише све док је дете мало и слабо. И тинејџер такође почиње да манипулише – да купује, да подмићује, да плаши и тако даље, односно да користи оне механизме које су користили његови родитељи. Лакше је манипулисати малим дететом него га васпитавати . „Ако не једеш поврће, ја те више не волим; ако не слушаш – долази ђаво и води те са собом“ – то су начини манипулације. А у арсеналу родитеља постоје их милиони. Не знам зашто, али се мисли да је ово образовање, а истина је да није.

Протојереј Алексеј Умински

припремила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Много пута си ме саветовао да будем стрпљив, али нажалост, мој живот гледаш својим очима, а не мојим. Кажеш да тешкоће и туге на путу којим ходам нису ништа посебно, али нажалост, не носиш моје ципеле и не ходаш мојим стопалима.

Бог ће од нас тражити да му покажемо слике које смо својим корацима сликали у свом животу. Те уметничке слике са корацима пуним животног искуства које крију ране, сузе и осмехе.

Задовољан сам својим упрљаним ципелама, јер су прешле километре живота и пуне су искуства, а ти се претвараш да си учитељ, држећи своје ципеле у витрини живота, са ђоновима који нису корачали стазама живота.

Покушајмо да разумемо другог, а не да се постављамо као да смо његови учитељи. Филозофирање са кауча са кафом у руци је лако, али ношење Крста захтева унутрашњу снагу, а не теорије.

Нећу учитеље, хоћу сапутнике. Не желим да ми говориш шта да радим, не зато што не поштујем твоје мишљење, већ зато што у ствари знам, али немам снаге. Мојој души и срцу не треба наређење, већ загрљај. Довољно је да ми кажеш „осећам те“, „разумем те“, чак и ако ништа не осећаш и не разумеш. Чак и само слушање мене је и милостиња и љубав и молитва у исто време.

Можеш рећи другој особи: „Не правдај се, то је тег од десет килограма, можеш га подићи“, и вероватно сам подигао много таквих тегова у свом животу, али ако подигнем овај, згњечиће ме. Боље је живети са својим уоченим слабостима него са својим непостојећим и замишљеним снагама.

Понашаш се као да си учитељ и говориш ми да те не разумем, али ти још ниси разумео себе. Проналазиш грешке у другима, али не налазиш грешке у себи, једноставно зато што их не видиш. Јер у теби нема ничега и не можеш пронаћи нешто ни у чему.

Кад ме боли, само ме загрли и помоли се за мене. Кад ти кажем „не могу“, немој ми рећи „није то ништа!“, само ућути, и ако не можеш да поднесеш ни трунку моје невоље, погледај бар како је носим.

Стрпљење и снага нису само речи, већ искуства. Једном може, а други пут не може. Не може сада, али може касније. Једном је могао једно, сада може нешто друго.

У људској моћи или немоћи нема образаца и бројева. Када друга особа живи у паклу, немој јој рећи да се ништа није догодило, не помажеш јој. Нека усред своје тешкоће види део Раја који му дајеш кроз своје срце.  Желим да трчиш поред мене и наћи ћу снаге да трчим са тобом. Христос држи узде, немој да се бојиш!

Имамо Бога коме кажемо: „Не могу“ и уместо да те грди, Он те грли. Боље је бити ћутљив ученик на последњем месту и слушати учитеља, него желети да учиш друге. Свет је пун учитеља, судија и фарисеја, и узалуд тражимо смирене. Рањенима не лечиш ране речима, већ делима љубави. Неко ти каже свој проблем, а ти му одговараш: "Хоћемо ли да идемо заједно?". Баш лепо!

Тражи људе у свом животу који су поред тебе, а не испред или иза. Не тражи људе који ће се претварати да су учитељи а желеће да те гурну у амбис...

Најбољи пријатељи су твоји школски другови. Остали ће једноставно бити заборављени у гардероби времена твоје личне историје.

Потражи дијаманте чак и ако мораш да пливаш у отпаду. Веруј ми, вреди!

о.Спиридон Скутис

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Захвалност, по правилу, код деце развијају љубазни родитељи. Уче их да буду захвални за оно што имају: за топли кревет, укусну храну, удобну одећу – и да се пре свега захвале Богу. Захвално дете расте као чиста и светла особа. Међутим, многи људи са годинама престају да осећају захвалност, јер се навикну да неограничено користе љубав Бога и својих родитеља, губе способност да туђу жртву и бригу посматрају као дар, за њих је то нешто што узимају здраво за готово. Човек постаје талац ђавоље пропаганде и као резултат тога добија искривљену перцепцију стварности. Чак и добротвори постају дужници у његовим очима. Чини му се да су сви дужни да му служе, да га поштују, и да га обезбеђују. Постаје себичан, мисли само о себи, у центру његовог универзума је он сам. Егоисти престају да примећују оне око себе: сопствени проблеми, неуспеси, несреће и потребе засењују све њих. Наравно, овако живети је страшно, и незахвални људи су веома несрећни.

Увек сам био запањен чињеницом да у периодима економске кризе број самоубистава неминовно расте. Нисам могао да разумем: зар ти људи заиста немају шта да једу и немају где да живе? А онда је дошло разумевање да они једноставно не знају да буду захвални. Размишљају о себи, свом послу, свом богатству, али апсолутно не знају како да захвале Богу.

Сећам се јеванђељске параболе о богаташу. „У једнога богатог човјека роди њива. И размишљаше у себи говорећи: (та да чиним, јер немам у шта сабрати љетину своју? И рече: Ово ћу учинити: срушићу житнице своје и саградићу веће; и ондје ћу сабрати сва жита моја и добра моја; И казаћу души својој: Душо; имаш многа добра сабрана за многе године; почивај, једи, пиј, весели се, А Бог му рече: Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе; а оно што си припремио чије ће бити? Тако бива ономе који себи тече благо, а не богати се Богом.“ (Лука 12:16-21).

Ово је парабола о незахвалности, јер богаташ не захваљује Богу за своје богатство. Свети Теофилакт охридски пише: „Мој хлеб и сва моја добра“ је још једно лудило богаташа: он их не сматра даром Божијим, већ их сматра плодом својих трудова. „Ја“, каже, „немам саучесника, нећу ни са ким да делим. Све ово добро није Божије, већ моје, па ћу ја једини уживати у њему и нећу прихватити Бога као учесника у уживању.” Обратите пажњу колико пута реч „мој“ користи у говору богаташ. Пред нама је егоиста који у свему види само себе и не уме да буде захвалан за оно што има.

Живимо у тешким временима: испред наших прозора је рат и пустош. Многи се питају: на чему треба да будемо захвални? Увек кажем: да бисте ово разумели, морате обратити пажњу на то како живе они око вас. Да, сада нам није лако, али већина људи има где да спава, шта да једе и шта да обуче. А у Африци деца немају најобичнију воду, пију прљаву воду, после чега се разболе и чак умиру; Како да не захвалимо Богу што можемо да пијемо, да једемо укусно и да се дивимо природи? Проблем са незахвалницима је што престају да виде свет као Божију творевину и фокусирају се само на себе. Они сами себи загорчавају живот.

Морамо да захвалимо Богу и ближњима за све што имамо. Навикнувши се да прима, човек многе ствари доживљава као дате здраво за готово. Постоји стари виц: један добри хришћанин је желео да помогне просјаку. Сваки дан му је, пролазећи, давао новчић. Ово је трајало дуго, али једног дана овај човек је отишао на одмор са својом женом. По повратку срео је просјака и по навици му дао новчић. „Где си био тако дуго? – упитао га је просјак. „Био сам на одмору са својом женом“, одговорио је човек. „Све разумем“, рече просјак, „али нећу дозволити да се забављаш на мој рачун!“ У почетку су људи захвални на помоћи, али онда им то постаје позната стварност, а захвалност нестаје. Штавише, то се не дешава само са неким апстрактним, већ и са нама блиским људима. На пример, човек почне да помаже сиромашнијем рођаку, који је у почетку је захвалан, а онда се, када та помоћ престане, изненада увреди: „Зашто ми не помогнеш, ја сам сиромашан!“ У човеку се буди гордост, која храни његове тврдње.

Када је хуманитарна помоћ почела да стиже у наш град, људи су у почетку били захвални. А онда, када су се навикли, почео је жамор: „зашто нису дали...“, „зашто нису дали довољно...“, „зашто чорба није она, него ова?“ Али нико вам ништа није дужан браћо - људи помажу од срца. Да, саосећају са вама, купују вам, шаљу вам - а код вас нула од захвалности. Човека савладава размаженост и гордост, мисли да су му сви дужни, а у ствари, нико му ништа не дугује.

Напомињем да многи људи комуницирају са Богом на исти начин. Колико пута сте чули: „Дошао сам у цркву, молио се, али ми Бог није дао оно што сам тражио!“ Немојмо сматрати Бога неком врстом машине за испуњавање жеља. Желим нов ауто, добар посао, велики стан, а Бог је дужан да ми то да – ипак сам отишао и запалио свеће у цркви. Шта је са чињеницом да вам је дао дете, здравље, могућност да живите у овом свету? - Не, људи се не захваљују на овоме. Они су буквално фиксирани на себе и не виде шта се дешава око њих. Захвална особа види тугу и невоље других, спремна је да помогне не због захвалности или похвале, већ од чистог срца. Његов свет је испуњен бојама. За егоисту свет је сив.

Из незахвалности се не развијају само себичност и  гордост, него и лењост и завист . Ако су ми сви дужни, зашто се напрезати, савладавати? Нешто ми дугују, па ћу сачекати да ми донесу. Још не доносе? - Па, наравно, кога брига за туђе проблеме... И тако до бесконачности. Као резултат, особа уништава себе. Комуникација са таквим је невероватно тешка, због чега се односи незахвалне особе са другима неминовно погоршавају. Као резултат тога, његов живот се урушава, а само озбиљан рад на себи може га спасити.

протојереј Николај Марковски

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Не памти се да је нека посланица Српске Православне Цркве (коју често погрешно називају Патријарховом, иако је он не потписује сам, већ са свим архијерејима Српске Православне Цркве) доживела толико изразито критичких опсервација у делу српског медијског простора који би се, условно говорећи, могао окарактерисати као лево-либерално-прозападни, као што је то случај са овогодишњом васкршњом посланицом. Стога тема те критике заслужује аналитички осврт, који би на првом месту обухватио сажету ретроспективу медијске слике Цркве обликоване на овим просторима у последњих неколико деценија. Такво уводно сагледавање ће нам помоћи да јасније уочимо шири контекст и неке важне закономерности, а потом и да апострофирамо оно што је прећутано у мајским медијским нападима усмереним ка патријарху Порфирију.

*

Пре нешто мање од једне деценије објављен је зборник под називом Штампа и Црква 1960 – 1990, аутора Душана Н. Петровића, некадашњег ректора Карловачке богословије. Прота Душан је, попут вредне пчеле, у том зборнику сакупио изабране чланке о Цркви који су се у штампи појављивали у време самоуправног социјализма. У том смислу, књига је важно историјско сведочанство о томе какви су били медијски извештаји о епископату, свештенству и монаштву Српске Православне Цркве у време разних фаза титоизма. Читајући наслове чланака какви су „Политизација православља“, „Политички тамјан“, „Црква у верске оквире“, „Политикантство у верској штампи“… , можемо добити déjà vu осећај, узевши у обзир наслове и поднаслове чланака о Патријарху у последњих месец дана у оном делу српског медијског простора који у наше време представљају Nova S – N1 – Danas – Vreme. Наслови и поднаслови попут „Porfirije zloupotrebio i Isusa Hrista i Uskrs“, „Patrijarh u kampanji“, „Porfirijeva uskršnja poruka: Budimo bolji ljudi, Srbi su uvek žrtve“, „Niko ne treba da zna kada predsednik republike ide u crkvu“, „Blagoslov pre puta u Njujork, a nije 1389“ као да су изашли из зборника проте Петровића, а не из садашњице. Разуме се, медијски делатници који данас изразито критички пишу о Патријарху нису вођени марксистичком идеологијом као „другови“ новинари из поменутог зборника, но, судећи по насловима, нека сродност у духу са марксистима је очигледна.

Није згорег да се на самом почетку овог осврта укратко подсетимо чињенице да су од Другог светског рата до данас примењена три потпуно различита модела односа Цркве и државе у Србији, од којих је доминантно зависила медијска слика Српске Православне Цркве (односно њених великодостојника, свештеника и верника). У вишедеценијском периоду титоизма, који је обележио државни модел гоњења Цркве (који би се, због отвореног анимозитета према верном народу, тешко могао назвати чак и фундаменталистичким обликом секуларизма), у југо-медијима се није могло ни видети ни чути ништа добро о Српској Православној Цркви. Једине црквене личности које су биле приказиване у изразито афирмативном тону били су припадници тзв. „прогресивног“ дела клира, чији су чланови били јавни промотери и симпатизери тадашњег државног уређења (неки и чланови Комунистичке партије Југославије) и сматрали да је могуће спојити Крст и петокраку. Крајње антагонистички однос комунистичког државног апарата према Цркви, уз изражену и неприкривену нетрпељивост према њеним водећим личностима, имао је у то време јасан одраз у свим медијима, који су, сви до једног, били у државном власништву и под строгом контролом крајње ауторитарног (у једној фази и тоталитарног) режима.

Увођењем вишестраначја после формалног (рас)пада комунизма, медијска слика на овим просторима постаје здравија, а појављују се и мас-медији у приватном власништву. Истовремено, однос нове државне власти према Цркви почиње полако да се мења и развија се у типично секуларан модел без благонаклоности, али уз толеранцију и без изражене нетрпељивости. То се одражава и на домен медија у државном власништву у којима престају систематски примитивни напади на црквене великодостојнике и свештенослужитеље. Почетком деведесетих година прошлог века долази до новог помака – први пут у послератној историји Србије Српска Православна Црква успева да добије колико-толико простора на државним медијима за верски садржај образовног карактера. Први учесник у тим образовним верским емисијама на државној телевизији био је епископ др Иринеј (Буловић), у оквиру серијала „Буквар Православља“. То је, историјски гледано, био први пробој православне речи на послератним државним медијима у Србији (у истом серијалу је, подсетимо, учествовао и данашњи патријарх Порфирије (Перић), у то време ковиљски монах). У погледу изношења било каквог критичког става, међутим, Српска Црква у то време у државним медијима – који су и даље били потпуно контролисани од стране владајућег режима, који је у доброј мери био наследник претходног, комунистичког, макар у погледу симбола и вредности – није имала никакав простор. Црквени великодостојници тог времена су своје критичке опсервације износили или у црквеним штампаним гласилима или у мас-медијима који су били опозиционо наклоњени – најупечатљивији пример у том погледу је, свакако, био антологијски наступ блаженопочившег епископа др Атанасија (Јевтића) на Студију Б.

Прекретницу у односима државе и Цркве, а самим тим и у медијској слици црквеног живота у државним медијима, означава 2000. година. Тада долази до коначног пада ауторитарног режима који је баштинио извесну идеолошку везу са комунистима. Црква и држава у Републици Србији после тог догађаја и даље остају раздвојене, али са једном важном разликом – почињу убрзано да развијају начело међусобне сарадње на општу народну корист, што се итекако одражава и на медијском плану. Сви ми који смо били сведоци тог времена добро се сећамо радосног шока када смо на државној телевизији видели сцену потпуно незамисливу за претходни период: да председник наше државе присуствује и причести се на светој Литургији. Др Војислав Коштуница је, притом, дао огроман допринос у домену васпостављања вековних српско-хришћанских симбола на државним знамењима – управо је његово наслеђе повратак Крста, круне и двоглавог орла на српску заставу, као и враћање химне „Боже правде“. На тај начин је у домену државних симбола коначно поништено комунистичко наслеђе (премда не у целости, због даљег постојања такозване Куће цвећа), а председник Војислав Коштуница се златним словима уписује у историју као први аутентично српски државник после Другог светског рата. Једнако важан историјски допринос развоју односа државе и Цркве је дао премијер др Зоран Ђинђић. Подсетимо, др Ђинђић је био најзаслужнији човек за повратак веронауке у школе (што је учинио по кратком поступку, и поред веома оштрог противљења једног дела интелектуалаца и политичара са левице). Упоредо, премијер Ђинђић је дао веома јасну, конкретну и отворену подршку прикупљању средстава за Храм Светог Саве – о томе довољно сведочи његова беседа са донаторске вечери у којој је говорио о „обнови националног духа“ и о томе да ћемо „са Божјом помоћу“ завршити градњу Храма. Те четири ствари – застава, химна, верска настава и помоћ у изградњи Храма Светог Саве – биле су и до данас остале симбол новог поглавља у односима државе и Цркве када је реч о Србији. Благодарећи поменутој двојици српских интелектуалаца-државника, отпочела је епоха сарадње државе и Цркве на пољима од ширег значаја. Све то се јасно одразило и на медијској сфери – на државним медијима се црквени великодостојници појављују све чешће и износе свој став на разна питања све слободније, док је сама Српска Православна Црква представљена на крајње афирмативан начин.

Овом приликом нећемо улазити у аргументацију pro et contra у којој мери Црква и држава уопште треба да буду у блиским односима, нити за то имамо довољно простора у овом осврту. Начелно гледано, у чисто правно-друштвеном смислу, сарадња међу та два одвојена ентитета је пожељна уколико доприноси духовно-материјалном благостању грађана. Притом, важно је нагласити да та сарадња није безусловна, напротив. Управо је пост-петооктобарски период показао да постоје случајеви у којима Црква не може остати по страни, и поред тога што су њени односи са државом одлични. Класичан пример је широка јавна дебата на тему биометријских система идентификације, покренута 2004. године, у којој су веома важну улогу имали управо угледни епископи Српске Православне Цркве (првенствено блаженопочивши епископи Хризостом (Столић) и Амфилохије (Радовић)). Укратко, тада су се угледне личности црквене јерархије успротивиле једном наметљивом државном пројекту, и поред чињенице да је тек коју годину раније отворено историјско поглавље сарадње у односима Цркве и државе. Благодарећи ставу епископата Српске Православне Цркве (који је, подсетимо, формиран на основу стручних симпосиона и независних студија), почетком 2007. године држава је донела компромисно решење које је на снази до данас. Код овог догађаја, међутим, долазимо до веома занимљиве појаве у посткомунистичком медијском простору Србије, бар када је реч о медијској слици Цркве. Наиме, током ове јавне дебате је тадашњи најутицајнији грађански, либерални медиј и предводник такозваног „независног“ новинарства – телевизија B92 – начином извештавања, избором вести, blog секцијом сајта, па чак и начином модерације тема на форуму свог сајта (о чему сам пре скоро две деценије објавио текст под називом „Форумом против истине“), недвосмислено дала подршку државном пројекту уместо грађанској иницијативи коју је својим ауторитетом доминантно подржала Српска Православна Црква. У чисто медијском смислу, овај феномен је класичан пример како су у посткомунистичком српском друштву медијска извештавања такозваног „независног“ (а у ствари либерално-прозападног) медијског сектора о делатности Цркве зависила пре свега од интереса корпоративних структура моћи и од уређивачке политике која је обликована у складу са тим интересима. Наиме, с обзиром да су иза поменутог државног пројекта у то време стајале велике и утицајне западне компаније, а да је истински грађанску и независну иницијативу за обрану права на приватност отворено подржала Црква, поменута медијска перјаница „грађанског“ и „независног“ новинарства тог времена, финансирана великим делом из западних фондова, је без двоумљења у својим извештајима стала на страну интереса корпоративног западног капитала (за детаљан осврт на ову тему читаоца упућујем на моју студију Биометријски системи идентификације из 2007. године која је доступна на интернету).

У периоду о коме је реч долази, дакле, до својеврсне инверзије медијске слике Цркве у државним и приватним медијима у Србији – док у државним медијима она постаје јасно афирмативна, дотле се у оном делу приватног медијског сектора који је обележен latiničnim pismom, лево-либералном идеологијом и прозападном политичком усмереношћу она углавном третира изразито критичким тоном. У оба случаја је, несумњиво, постојало нешто што се у медијској теорији карактерише термином bias, а тиче се јасне (не)наклоњености, која настаје или из политичко-идеолошких или корпоративно-интересних разлога, а у неким случајима из оба (за детаљан увид у проблематику утицаја структура моћи на медије, упућујем читаоца на треће поглавље своје студије под називом Информационо контролисано друштво из 2011. године која је такође доступна на интернету).

С тим у вези приметимо да, иако данас не постоји идеолошки притисак црвене петокраке у Србији, већ дужи период је приметан концентрисан медијски притисак петокрака неких других боја – свуда, па и у мас-медијима. Сетимо се, с тим у вези, блаженопочившег владике Данила Крстића, једног од најобразованијих епископа Српске Православне Цркве у другој половини 20. века и православног богослова о коме историчари тек треба да пишу. Владика Данило је, својевремено, приметио да је разлика између црвене и беле петокраке само у томе што следбеници потоње не ударају тако брутално, већ са манирима и у рукавицама. У том смислу, оно што је некада био комунистички идеолошки блок, у последње две и по деценије је хетерогена структура састављена од мноштва невладиних организација, оног дела медијских кућа које негују лево-либерално-прозападне вредности, једне групе интелектуалаца која не воли (и појединих који мрзе) Цркву, као и острашћених политичара који се, за разлику од некадашњих „камарада“, клањају петокракама жуте или беле боје. Таква парадигма се данас, у мањој или већој мери, сасвим јасно одражава на горенаведени део медијске сцене, у коме се доследно пројектује интересни оквир структура моћи које стоје иза ње.

У државним медијима, као што је већ наведено, Српска Православна Црква годинама уназад има сасвим довољно простора да искаже свој став и не налази се ни под каквим ударом – напротив, углавном је приказана у афирмативном тону, чак и када постоје неслагања са државом. Ту несумњиво има и политичке срачунатости јер српски политичари добро знају колики углед Црква има у народу, при чему им је судбина српских комуниста јасно дала до знања како пролазе политички режими који се обрушавају на светињу. У том смислу, иако су државни медији у Србији још увек традиционално под контролом политичких партија које освоје власт – нажалост, партократски модел ће у нашој држави тешко бити искорењен у догледном периоду – одласком комуниста са историјске политичке сцене у државним медијима више нема идеолошког притиска који би имплицитно или експлицитно захтевао напад на Цркву. Што се тиче медија у приватном власништву, данашња слика Цркве у њима зависи пре свега од структуре капитала која стоји иза њих, а следствено томе, од уређивачке политике коју тај капитал диктира. Ова закономерност се најбоље види у случајевима промене власника одређеног медија. И овде је незаобилазан пример телевизије B92 – када се упореде извештаји те телевизије о Цркви пре и после промене власничке структуре капитала, једина сличност коју ћемо приметити јесте у комбинацији боја и заштитном знаку – ништа више није исто. То је еклатантан пример који показује да је прича о тзв. „независним медијима“ само велика шарена лажа за лаковерне људе – медијске извештаје пре свега диктирају корпоративни интереси и(ли) идеолошки притисак политичких структура. Нажалост, оно што би требало да буде правило, а то је да се у медијским извештајима чује „истина, пуна истина и ништа друго до истина“ у данашњем свету медијских монопола је реткост на нивоу статистичке грешке, мада не и немогућност. Такер Карлсон је очигледан пример да је тако нешто ипак могуће, благодарећи револуцији коју су изазвали нови медији (конкретно: широкопојасни интернет).

*

Однос одвојености Цркве и државе, уз међусобну сарадњу на пољима од општег значаја, је у свом дводеценијском трајању и развоју, затекао и Патријарх Порфирије када је пре нешто више од три године изабран на трон српских патријараха. Он је наставио даље да развија тај модел, по угледу на своје претходнике. Из неког разлога, међутим, у поменутом либерално-прозападном делу српског медијског сектора (који, као што је већ наведено, предводе Nova S – N1 – Danas – Vreme) почела се јасно форсирати теза да патријарх Порфирије није настављач претходног дводеценијског модела сарадње, већ зачетник неког новог односа Цркве и државе, у смислу преласка са нивоа сарадње на ниво фактичке потчињености Цркве држави. Та теза се упорно форсира и поред чињенице да је Патријарх веома оштро реаговао у неким ситуацијама, износећи став дијаметрално супротан од оног који су имала државна тела. Примера ради, такав је случај са Патријарховим критичким опсервацијама у домену статуса вероучитеља и верске наставе (који су изразито дискриминисани и којима се константно, из године у годину, покушава сузити опсег рада), негативним ставом о извођењу такозване „геј параде“ по београдским улицама, као и изражено негативним ставом о закону о родној равноправности, после чијег изношења је патријарх Порфирије постао мета оштрих напада у либерално-прозападном делу јавности. Притом, поменута група вредносно комплементарних медија јасно се издвојила у интензитету критике и симфонијски испредњачила у броју прилога и осврта у мери да је то већ прешло у медијску пропаганду. Приметимо, узгред, и чињеницу да блаженопочившем патријарху Иринеју (Гавриловићу), који је такође имао веома добар однос са државним властима (и изразито ретко иступао са негативним ставовима према њиховим иницијативама), поменути медији никада нису упућивали критике у том обиму и интензитету као што то чине у случају патријарха Порфирија.

У складу са претходно изнетим опсервацијама, сасвим је јасно да медији чији финансијери немају систем вредности који је комплементаран хришћанском немају баш пуно мотива да афирмишу најлепше стране црквеног живота, али да, са друге стране, имају интерес да проналазе све оно што би према Цркви усмерило критичку оштрицу. Уколико изузмемо неколико медијских циркусаната и stand up комичара који с времена на време изругују све што је „свето и честито“, оно што је за данашње медијске нападе усмерене на Цркву, а пре свега на патријарха Порфирија, особено јесте да су они примарно резултат утицаја интересних структура моћи. Тај утицај, притом, у пракси има јачу снагу чак и од уредниче политике на одређеном медију из једног једноставног разлога – онај ко плаћа, тај и поставља уредника. Овде, међутим, не бисмо смели да упаднемо у искушење генерализације јер је готово сигурно да постоје савесни новинари и уредници који имају чврст карактер, те своју критику усмерену на неке црквене личности износе из жеље да што објективније покрију одређену тему, а не из лукративних и(ли) идеолошких разлога. Слично томе, постоје и критичке медијске опсервације које имају своју тежину, а везане су за поједине црквене службенике који својим поступцима заиста наносе штету угледу Цркве. На крају крајева, приметимо да има и новинара који су верујући људи, а чије критике добронамерно указују на слабости у свакодневном црквеном животу и као такве могу бити корисне. Ништа од тога није спорно, као ни чињеница да се и на лево-либералним медијима могу пронаћи извештаји који су коректни када је црквени живот у питању. Ипак, кумулативно гледано, све то је само пратећи декор у тим медијима и „покривалица“ за предефинисану константу која је доминантна, а има порекло у капиталу који, готово по правилу, долази од стране фондова које су под патронатом неких страних земаља, затим извора који негују вредносни систем који није комплементаран православном хришћанству (а неретко је отворено антихришћански), а у неким случајевима и од политичко-интересних групација са целог југо-простора. Сасвим упрошћено речено – ако неке медијске куће финансијски подржава, рецимо, Фондација за отворено друштво, на њима се тешко може очекивати серијал православне веронауке, али се несумњиво може очекивати серијал наглашено критичких текстова и(ли) емисија о Српској Православној Цркви.

Приметимо, у вези са свим претходним, да су медијски „другови“ из времена титоизма били далеко поштенији од данашњих „првобораца“ прозападног лево-либералног медијског сектора који делује у Србији. Kомунисти су отворено „исповедали“ да се боре против утицаја Цркве и хришћанства, у складу са марксистичком доктрином у коју су слепо веровали, док криптокомунисти у елегантним оделима свој напад облаче у космополитизам и вербално испољавање чак и „добронамерних“ савета црквеним личностима. Нагласимо да је сасвим  очекивано да ће лево-либерално орјентисани интелектуалци износити критику на рачун свега што се тиче Српске Православне Цркве и ту нема ништа што треба да чуди. Но да ли је уопште нормално да неко ко нема апсолутно никаквог додира ни са хришћанском вером ни са црквеним животом (осим што, можда, станује близу неког православног храма, па чује звона пре службе), полаже право да ауторитативно на мас-медијима говори о томе како би црквени великодостојник требало да поступа у интересу верника? А управо такав парадокс се дешава ових дана наочиглед свих нас. Овај феномен, чини се, ни теоретичар медија какав је Маршал МекЛуан не би могао лако објаснити, па то неће покушати ни аутор овог текста, већ ће на овом месту завршити са уводном медијском ретроспективом потребном да би се разумео шири контекст и унутрашњи механизми који стоје иза мајских медијских напада на Патријарха Порфирија.

А о томе како су конкретно изгледале овогодишње синхронизоване мајске медијске „хајке“ на патријарха Порфирија и шта (ни)је речено у њима, биће речи у следећем, закључном тексту.

Презвитер др Оливер Суботић
Управник Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке

https://spc.rs/retrospektiva-za-siri-kontekst-medijskih-napada-na-patrijarha-porfirija/

За мене, особу са медицинским образовањем, ова тема је веома интересантна. Људски мозак је веома сложен уређај са којим се ниједан рачунар не може упоредити. То је цео универзум који је наука тек почела да проучава. Теологија такође тврди да смо сви сложена бића. Сваки човек има три компоненте - тело, душу и дух. Било би превише једноставно помислити да се живот, као круна стварања, завршава у тренутку срчаног застоја.
Из Светог Писма знамо да је пред нама грандиозна перспектива васкрсења свих људи, Страшног суда и Царства славе које ће доћи после овога. Доћи ће до промене у универзуму и преображаја свега видљивог и невидљивог – нове земље и новог Неба. Знајући ово, схватамо да смрт тела није крај живота.
 
Шта се дешава са особом у стању клиничке смрти?

Шта је смрт живог организма? Срчани застој, престанак циркулације крви, мождана смрт у року од пет до десет минута - у зависности од средине (хладно или топло). Мере реанимације - вештачка вентилација и компресије грудног коша - могу се спровести након пет минута застоја срца, након чега почињу неповратни процеси у мозгу, који први реагује на промене концентрације кисеоника у крви.
Постоје бројни докази да су људи у стању клиничке смрти нешто видели: себе споља или шта се дешавало у другој просторији. Најпознатија студија ових утисака и даље је књига Рејмонда Мудија - Живот после живота. Православном читаоцу можда је позната и књига јеромонаха Серафима (Роуз) „Душа после смрти“, која такође садржи сведочења људи који су доживели клиничку смрт.
Како третирати ову врсту доказа? Главни ауторитет православног човека је Христос. О загробној судбини душе нам говори у параболама. На пример, парабола о богаташу и Лазару: који се закључци о загробном животу могу извући из ње? Богаташ се сећа свог овоземаљског живота, препознаје Аврама и Лазара, брине за своје рођаке, односно у адекватној је свести, разуме шта се и где дешава. Такође сазнајемо да је могуће да се човек спасе - свако има средства за спасење: Црква, Свето Писмо, Свете Тајне. Морате живети у чедности, послушности и простоти, тежити светости. Наш говор је слаб да изрази оно што се дешава изван Божје љубави. Шта чека оне који покушавају да живе са Богом? Сетимо се апостола Павла. У свом писму Коринћанима, он себе у трећем лицу понизно назива као човека који је „Би однесен у рај и чу неисказане ријечи које човјеку није допуштено говорити.“ (2. Кор. 12:4). Како је невероватно да чак ни један од највећих проповедника хришћанства није могао да изрази оно што је чуо и видео на небу!
Тако видимо да је светима, подвижницима и апостолима откривен загробни живот. Предање Цркве има много таквих сведочанстава. Можемо се присетити блаженог Андреја, Христа ради светог јуродива. Смрзнуо се на великој хладноћи зими, и у стању близу смрти, одведен је у небеско пребивалиште, где је видео свете Божије. Таква сведочанства нас отрезњују, помажу нам да мобилишемо нашу духовну снагу и радимо на спасењу.
 
Да ли и несвети види нешто духовно или само халуцинира?

Не знамо где човек завршава у овом стању. Могу да претпоставим да све зависи од тога како и са чиме та особа живи.
Морамо запамтити да наш Бог није бог ужаса и смрти, није нека врста громовника. Бог наш је Љубав, он је благ и милостив, толико се сажалио на нас да је и сам дошао и оваплотио се ради нашег спасења. Он је постао део овог света да би нас спасио. Пре две хиљаде година догодиле су се невероватне ствари. Схватајући ово, можемо са сигурношћу претпоставити да човек умирући пада у духовни свет, у руке Творца и Створитеља – најсигурније место у целом универзуму. Друга је ствар када човек живи као демон: искључује саму могућност да буде у заједници са Богом, све му је свето одвратно.
Свакако је потребно разликовати утиске које особа има током клиничке смрти. Мислим да се по овом питању можемо руководити духовним и моралним стањем човека након тог искуства. Ако почне да иде у цркву, приступи цркви, покаје се, моли се, воли све, прашта, води побожан начин живота – све што се догодило и видело, јасно је да било од Бога. То је случај када је Господ позвао и дотакао се душе и срца. Штавише, оно што видите не мора нужно бити добро. Један мој познаник, у стању тешке пијане омамљености, заспао је и доживео неко чудно стање у коме му се нешто показало. После тога је престао да пије, пуши и псује, почео је да ради у храму – и на крају отишао у манастир. Дошло је до његовог потпуног препорода. Никада није рекао шта је тачно видео, само је почео да плаче при сећању тог догађаја. Када човек почне да прича свакакве хорор приче, да тврди да се за истину мора отићи у неку секту или читати јеванђеље сатане, то очигледно није од Бога; ако је очајан, депресиван или самоубилачки настројен, онда је највероватније дошао у контакт са демонима, а овај сусрет је оставио тако тежак печат.
Људима који су нешто видели и доживели током клиничке смрти саветовао бих да се руководе мишљењем светих отаца. Са својим питањима можете се обратити савременим пастирима – на срећу, сада их је много који о себи имају скромно мишљење. Они могу дати добар савет у таквој ситуацији и проценити духовно стање особе.
 
Шта ће свештеник одговорити оном који се вратио из онога света?

Све зависи од тога шта је тачно човек доживео. Ја приликом одговарања користим правило: одговор треба да буде дупло краћи од питања. Ограничавам се на обим питања, јер ако човека не боли, то значи да га не занима оно што говорим. Ако боли, питаће. Пре него што одговорите, морате се помолити Господу да би знали шта и како да одговорите човеку.
Веома су ми блиске речи свештеника Александра Јелчанинова о граници између нашег живота и света упокојених:
„Смрт вољених је експериментална потврда наше вере у бесконачност. Љубав према преминулима је потврда постојања другог света. Заједно са умирућим долазимо до границе два света – сабласног и стварног: смрт нам доказује реалност онога што смо сматрали сабласним и сабласност онога што смо сматрали стварним."
Веома дубока мисао. Шта нам изгледа фундаментално, бесконачно, вечно? Наш живот. У ствари, то је сабласност. Искуство смрти, укључујући и клиничку смрт, је веома добра помоћ за човека, јер омогућава да се нађе упориште у духовном животу. Може да сазре до идеје да би његов мали породични рај сваког тренутка могао да се заврши – и да ће почети нека друга, претећа стварност. Захваљујући таквом искуству, духовни човек може потпуно да промени свој живот, има случајева када су људи одлазили у манастире да се посвете Богу. Један од светаца је, након што је доживео клиничку смрт, рекао: „Кад бисте само знали, децо моја, како је страшно осуђивати своје ближње!" Све је стварно индивидуално, и стога је немогуће рећи нешто конкретно о таквим ситуацијама. Можемо судити само по плодовима – односно погледати са чиме човек излази након таквог искуства и на основу тога му помоћи и подржати га.

протојереј Константин Лисњак

приредила: Ј.Г. (Поуке.орг)

извор

Сваки родитељ својој деци оставља у наслеђе имање, стоку, новац, злато, фирме, интелектуалну својину или шта већ ко има у мери својих могућности, и тако то иде кроз векове до данашњих дана у свим народима овога света. Дакле, сви се брину о својој деци и будућим нараштајима остављајући им оно што су стекли својим мукотрпним трудом и радом. И на томе треба да смо им бескрајно захвални.

Исто тако и религијске вође кроз векове оставише у аманет своја веровања боговима и њиховом поштовању. Такође и философи и остали мислиоци оставише своје философске мисли и идеје, а у савремено доба политичке вође створише политичке партијске системе, који без обзира да ли су обучени у рухо демократије, социјализма или комунизма остављају у аманет будућим нараштајима политичке идеје о руковођењу друштва.

И сви они без обзира да ли су  верске вође, философи или политичари оставише у аманет велике мисли. Дакле само идеје преточене у књиге, али не и сами себе. Своја тела сви они предадоше тамном гробу а душе на милост Богу Живоме.  Ипак ми смо им и на томе захвални, али не и задовољни, јер не решише вечно питање живота и смрти.

Шта нам је то, драга браћо и сестре, Господ наш Исус Христос оставио у аманет?

Једини Он беше између свих рођених од жена над којим смрт, грех и ђаво власти не имаше. Рођен од Марије Дјеве у времену без оца, а  у вечности рођен од Оца без матере Син Божији Господ наш Исус Христос постао је Човек не преставши бити Бог, Богочовек Исус Христос оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве зарад нас људи и нашег спасења. Да, спасења од ђавола, греха и смрти. Кроз ђавола грех уђе у човека, а кроз грех смрт. И да грех не би био вечан допустио је Господ смрт, да њоме заустави бесконачност греха и власт ђавола над човеком.

А смрт, драга браћо и сестре, не могаше победити ни један верски вођа кроз векове, као нити било који философ, психолог, антрополог или било који владара макар био он цар или председник било које државе. Једини победитељ смрти јавио се Господ наш Исус Христос који крсном смрћу на Гологоти разруши катанце пакла и сиђе у његове поноре избавивши род људски почевши од Адама и Еве из канџи ђавола и његових слуга демона и врати у Рајска насеља Светотројичне заједнице једног истиног Бога. Својим славним Васкрсењем Господ наш Исус Христос победио је ђавола, грех и смрт и вратио човека у Царство небеско. Ипак, пре славног Васкресења оставио је роду људском највећи аманет који нико никада од људи не остави својој деци. Шта то беше, драга браћо и сестре?

Сам Господ наш Исус Христос оставио нам је за време Тајне вечере у аманет самога Себе, да: „који једе моје тијело и пије моју крв има живот вјечни; и ја ћу га васкрснути у посљедњи дан. Јер тијело моје истинско је јело, а крв је моја истинско пиће. Који једе моје тијело и пије моју крв у мени пребива и ја у њему.  Као што мене посла живи Отац, и као што ја живим због Оца, и онај који једе мене и он ће живјети због мене.“ (Јн. 6, 54-58)

Свети апостоли и еванђелисти Матеј, Марко и Лука детаљано описују Тајну вечеру, где је Господ наш Исус Христос дао у заповест да се причешћујемо Његовим Телом и Крвљу :

„И кад јеђаху, узе Исус хљеб и благословивши преломи га, и даваше ученицима, и рече: Узмите, једите; ово је тијело моје.
И узе чашу и заблагодаривши даде им говорећи: Пијте из ње сви; Јер ово је крв моја Новога завјета која се пролијева за многе ради отпуштења гријехова.“ (Мт.26, 26-28)

„И кад јеђаху узе Исус хљеб и благословивши преломи га, и даде им, и рече: Узмите, једите; ово је тијело моје. И узе чашу и заблагодаривши даде им; и пише из ње сви; И рече им: Ово је крв моја Новога завјета која се пролијева за многе.“ (Мк. 14, 22-24)

„.И узевши хљеб заблагодари, преломи га и даде им говорећи: Ово је тијело моје које се даје за вас; ово чините за мој спомен. А тако и чашу по вечери, говорећи: Ова је чаша Нови завјет у крви мојој, која се за вас излива.“ (Лк.22, 19-20).

Дакле, драга браћо и сестре најлепши аманет роду људском оставио је једини Човекољубац Господ наш Исус Христос да: „који једе моје тијело и пије моју крв има живот вјечни; и ја ћу га васкрснути у посљедњи дан. Јер тијело моје истинско је јело, а крв је моја истинско пиће.“ (Јн.6, 54-55) Има ли шта лепше и узвишеније од тога да се причешћујемо Светим Христовим тајнама Његовог Тела и Крви и постајемо учесници вечног живота још овде на земљи!

А онима који упорно одбијају да се причешћују Светим тајнама сам Господ наш Исус Христос је рекао: „Заиста. заиста вам кажем: ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи.“ (Јн. 6, 53). Значи, главни предуслов да имамо живот вечни у нама је да се причешћујемо Светим Христовим тајнама. Наравно како каже Свети апостол Павле потребно је да живимо врлински у смирењу и покајању јер: „који једе овај хљеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив тијелу и крви Господњој. Али човјек нека испитује себе, и тако од хљеба нека једе и од чаше нека пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тијела Господњега. Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире.“ (1. Кор. 11, 27-30)

Причешћивање Светим Христовим тајанама увек треба бити уз благослов надлежног епископа и преко њега свештеника који исповеда вернике и даје им благослов за Свето причешће. А сви ми смо позвани да се причешћујемо на свакој Светој литургији, а ако има неки грех или нешто што нас омета најисправније је да се обратимо своме духовнику па са његовим благословом приступамо Светом причешћу. Свети Никодим Светограц наглашава да: „Свим хришћанима се заповеда да се често причешћују, и то као прво према Владичанским заповестима Господа нашега Исуса Христа, а као друго у Делима и Правилима Светих апостола, Светих сабора, а такође и сведочанствима божанских отаца, а треће самим речима, чином и свештенослужењем Свете литургије, и коначно четврто самим Светим причешћем.“ (Св. Никодим и Св. Макарије „ О честом причешћивању)

Ако постоји нешто чему се сам ђаво и његове слуге радују, то је када људи престану да се причешћују. Тиме сви ти људи постају лак плен за самог Сатану јер нема божанске силе у људима коју добивамо кроз Свето причешће, која нас штити од греха, смрти и ђавола. Стога, драга браћо и сестре, не постоји већи благослов за род људски него да се често причешћујемо Светим Христовим тајнама јер по речима самога Господа нашег Исуса Христа: „који једе моје тијело и пије моју крв у мени пребива и ја у њему“. (Јн. 6, 56) А када Господ наш Исус Христос обитава у нама онда ниједан грех, ниједна смрт и ниједан ђаво, не може да нам се приближи.

Драга браћо и сестре, заиста нема већег аманета роду људском од „Христовог аманета“, да се причешћујемо Његовим Светим  тајнама Тела и Крви Његове. Истовремено нема ни лепше проповеди о Господу нашем  Исусу Христу од нашег учешћа у Светом причешћу, када свесни своје грешности, али истовремено и Божије љубави према роду људском, постајемо сви ми учесници вечног живота тог једног чудесног Тела Цркве којој је глава сам Христос. (Еф. 5,23). Оно што остаје свима нама је да се непрестано трудимо да будемо причасници Светих Христових тајни, али и истовремено да се молимо за све људе овог света да и они једног дана дођу у светлост богопознања и постану заједно са нама учесници Светих Христових тајни.

Архимандрит мр. Евсевије Меанџија

https://mitropolija.com/2024/06/11/hristov-amanet/

" Треба остати будан да би се спавало" - Ниче

" Оче ђаконе, ноћ уочи мог монашења, након вечерње службе отац игуман ми је дао благослов да те вечери нипошто не смијем да заспим, већ да све вријеме неизоставно проведем у молитви и созерцавању. Морам да признам да сам се тада од тог благослова силно уплашио. Старији монаси су ми прије говорили да је то прилично тежак подвиг, препун искушења. Рекли су ми да знају за примјере више искушеника који су се баш те ноћи , уочи свог монашења, предомислили и заувијек напустили манастир. Данас, више од двадесет година после тог чудесног бдијења , могу да ти кажем да ми је то била најбоља и најважнија ноћ у животу, захваљујући којој сам промијенио неке пређашње навике " !
Након ових ријечи је извадио из своје плетене монашке торбе , која му је стајала на клупи између нас двојице, мало паковање влажних марамица. Тек када се сагнуо да очисти прашину са својих црних сандала, примијетио сам да му је око зглоба лијеве руке везана похабана и стара бројаница. Након што је очистио сандале, наставио је са причом.
" Од те ноћи, као да је у мом организму уграђен часовник који ме свако јутро, без обзира на то кад сам заспао, буди тачно у три сата после поноћи. Након што обавим своје молитвено правило и прочитам неколико глава Светог Писма, тада започнем са умном молитвом. Убрзо се кроз малени прозор моје келије појаве и прве зраке сунца које је полако почело да излази. Тада ослушкујем буђење природе, које најављује пој ласта које су свиле гнијездо у непосредној близини келије. У тим тренуцима се осјећам живље него у било којим другим моментима свог живота, док моје унутарње биће испуњава неописива милина. Зато је сан велики непријатељ човјеку, будући да га лишава овог чудесног искуства, умртвљујући његова духовна чула и порађајући у његовој души, баш као и у цијелокупном бићу, лијеност" . Након ових ријечи је читав минут одћутао, да би потом додао и следеће:" Требало би да учиш и ђаке у богословији да не проводе у спавању више времена него што је потребно, јер ће их оно прилично одвојити од њиховог духовног циља и назначења "!
Рекох му да , кад су млађе генерације у питању, они период у којем не спавају, већином проводе на мобилним телефонима и друштвеним мрежама, те да је то за њихове младе душе, барем по мени , много опасније од предугог сна и лијености. На то ми је одговорио следећим ријечима: " Истина је да је човјек постао роб убрзаног развоја технике, што се добрим дијелом пројављује кроз зависност од друштвених мрежа и телевизије. Међутим, вјеруј ми да неће проћи дуго времена а човјек ће се већ у потпуности заситити интернетом, друштвеним мрежама и паметним телефонима! А први који ће одбацити тај лажљиви свијет технике, препун замки и странпутица, јесу управо млади људи који су увијек први поуздани вијесник великих промјена у друштву. Исто ће се догодити и са голотињом и другим бесрамностима које све више испуњавају јавни простор! И њих ће врло брзо људи презриво одбацити, вративши се правим вриједностима! А све то неће имати толико везе са религиозношћу и са традицијом, колико са презасићењем! Као што видиш, човјек ће одбацити много тога што унижава његову душу, једино ће сан и потреба за неумјереним спавањем, као вјерни пратиоци човјекови још од Адамовог пада, несумњиво остати! Чврсто сам увјерен да су сви ти велики опсенари и заводљивци, творци погубних утопија, од Маркса до Хитлера, заправо били људи који су превише спавали! Не знам њихове биографије, те не знам да ли је овај податак истинит, али просто осјећам да јесте"...
Рекох му да је и Ниче презирао сан и по сопственом признању спавао свега четири сата дневно, а  ипак је творац једног безбожничког философског система. На то ми је следеће казао: " Никада немој постављати и трпати Ничеа у исти кош са другим опсенарима и заводљивцима! Он је куд и камо дубљи и садржајнији мислилац од свих њих. Међутим, он је био погрешан човјек у погрешном времену и мјесту. И ја да сам се родио у 19.  вијеку,  у Западној Европи вјероватно бих био нихилиста као и он! И једнако бих, попут њега, изгубио разум када бих видио тлачитеља који бјесомучно шиба и туче свог премореног и претовареног коња на углу неке од улица Торина. Тај коњ је ништа друго до парадигма и антиципација савременог  човјека, претовареног и измученог бременима заводљивих и лажних снова " ! Каже ми како му је, још док је био сасвим млад калуђер, један старији сабрат причао о манастиру Неспавача:" Та монашка заједница је у четвртом вијеку обитавала у једном манастиру који се налазио у околини Цариграда. Међутим, о њима је остало премало података. Зна се само да су се борили против сна, те да су богослужења у том манастиру вршена двадесет и четири сата дневно".
Након ових ријечи , на његовом се лицу оцртао такав израз као код човјека који би имао још много шта да каже на ову тему, али , ипак, одлучује да се суздржи како би избјегао опасност да се његов говор не преметне у празнословље. Убрзо је устао и прије него што се поздравио са мном, изговорио следеће:" Упамти, оче ђаконе, нигдје се та дихотомија и колизија између душе и тијела тако јасно не разазнаје као у погледу сна. Тијело га стално тражи, а душа му се отима. У сну је тачка цијепања палог човјека. Труди се да га надвладаш, будући да је борба са гријехом у великој мјери и борба са сном "...

ђакон Павле Љешковић

Ако вас неко убеђује да Црква мора да се спасе од непријатеља, немојте му веровати! Он не зна да је Христос о томе рекао: „врата пакла неће је надвладати“ (1) .

Ако вас неко убеђује да су канони најважнији у цркви, да су виши од вере и љубави, немојте им веровати! Очигледно је заборавио Павлове речи: „А сад остаје вјера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав.“ (2) .

Ако вас неко убеђује колико је одређена група људи морално пала и да „ово не смемо дозволити“, подсетите их како је Лот живео са породицом у Содоми.

Ако вам неко оштро саветује да учествујете у протестима у одбрану „православља и канона“, питајте га да ли се Христос некако одбранио када га је разјарена гомила хулила и хтела Његову смрт.

Ако вас неко узвишено упозори да је „ево отпадништво и антихрист долази“, одговорите му да по упутствима Господа Исуса Христа хришћанин живи данас и не брине за сутра.

Шта се дешава у нашој Цркви? Зашто је милост замењена ружним крицима? Зашто су теолози развили читаве расправе да оправдају појаву крвавих ратова? Зашто се толико људи плаши да заузме став против замене Јеванђеља која се дешава унутар саме Цркве? Не! Не желимо и нећемо да видимо и чујемо! Више волимо да завежемо очи и зачепимо уши, да случајно не бисмо ухватили тутњаву олује која се приближава.

Не волимо слободу? И није тако лоше што је за нас Црква нека врста милитаристичке организације, где је сваки стваралачки порив злочин, а свака мала иновација „модернизам“. Што је још горе, ми желимо да наметнемо своје ставове као нешто што се подразумева целој Цркви. Зато што заиста верујемо да треба да је спасемо, а не да се у њој спасавамо. Примењујемо ли Христове заповести у свом животу? Уместо "Молите се за оне који вас вређају и прогоне (3) ", видела сам "Окривите оне који вас вређају и прогоне".

Уместо „Сине, дај ми срце своје“, одлучили смо да Богу дамо шаке и физичку снагу. Као да му је потребна наша заштита!

Чини ми се да ако неког заносног ревнитеља упитамо: „Зар не треба да волимо?“, он ће нам одговорити цитатима из псалама, да је Бог „Бог освете“, изостављајући да Стари завет има смисла само у испуњењу Новог.

Недавно је постало сасвим јасно колики је јаз у нашем разумевању шта је хришћанство, шта је Црква и ко је Христос. Св. Марија Скобцова је предвидела појаву ових процеса још тридесетих година прошлог века уочи најкрвавијег рата у историји човечанства.

У неколико својих чланака упозоравала је на опасност од духа императивних директива и филозофија, на опасност да се бољшевички дух, који сматра да је партија непогрешива, пренесе на Цркву. Много опаснија од отворених прогона Цркве је скривена замена саме њене суштине.

Наша вера у Христа је значајна када је делотворна. Не на трговима, већ тамо где наш ближњи (а сваки човек је наш ближњи) страда. Смисао нашег живота није у одбрани канона, већ у Христу, који се понизио чак и до „смрти на крсту“ (4) да би васкрсао. Људски закони и правила нису изнад љубави. И хвала Богу што имамо примере светаца који управо ове просте истине оличавају у свом животу!

(1) Мат. 16:18

(2) 1 Кор. 13:13

(3) Мат. 5:44

(4) Фил. 2:8

Маргарита Генчева

приредила: Ј.Г. (Поуке.орг)

извор