Казанска чудотворна икона названа је по месту њенога обретења у граду Казању. Временом је постала у Русији једна од најпоштованијих икона Пресвете Богородице – јер их је небројено пута спашавала од Монгола, Татара, Француза, Пољака, Немаца… у вековима који ће доћи; кад год би долазило до невоље, руски народ би прибегавао Казанској икони Богоматере.
У Москви, данас, на Црвеном тргу поново стоји храм посвећен овој икони. Наиме, стари Казански саборни храм је срушен средином 30-их година двадесетог века, а обновљен је у наше време, по нацртима које је сачувао познати рестауратор Петар Димитријевич Барановски.
Цркви је променом обезбожене власти враћен и Казански саборни храм у Санкт Петербургу, где почивају земни остаци фелдмаршала М. И. Кутузова, који је спасио Русију пре два века, посредништвом ове чудотворне иконе Богоматере.
Као што ћемо видети, Казанска икона представља једно неуништиво сећање на милост Богородице према Руској земљи, на Њено заступништво за земљу, у најтежим годинама за Русију.
Године 1552. 14. октобра (н. к.) у навечерје празника Покрова Пресвете Богородице, руски цар Иван IV – познатији као Грозни, припремајући војску за одлучујући и свеопшти напад на татарски Казан, изненада је чуо звоњаву московских црквених звона. Било му је јасно да је то знак милости Божије и да је Господ одлучио да обрати ка себи народ казански.
Покоравањем Казана на Покров Пресвете Дјеве Марије, био је завршен план започет заправо још 1164. године под Светим кнезом Андрејем Богољубским († 1174).
Волга, главни водени пут државе, постао је у целости руска река. Из татарског ропства тада је ослобођено 60. 000 људи и почело је проповедање Светог јеванђеља Татарима.
Новооснована је Казанска епархија која је ушла у састав Руске православне цркве и ускоро се прославила својим архиепископима: Светим Гуријем († 1563) и Светим Германом († 1567).
Оно што је посебно допринело успеху покрштавања народа у пределу Волге, било је јављање чудотворне иконе у самом граду Казану 21. јула/8. јула 1579. године.
Овим Божијим промислом јављања Казанске иконе за време владавине цара Ивана Грозног, означен је почетак вишевековног продора Русије на исток. Јер, како видимо, заузимањем Казана је отворен прозор ка Азији, кроз који је Православље просветило цео Сибир и дошло, заједно са руском државом, све до Тихог океана.
Проповедање Јеванђеља међу окорелим незнабошцима и мухамеданцима, ишло је међутим, тешко. Покровитељка проповедника Речи Божије, Пресвета Богородица, која је још за свога земаљског живота, крепила и благосиљала напоре Светих апостола, побринула се и за руске мисионаре, пославши им небеску помоћ, преко јављања ове Своје чудотворне иконе.
Наиме, 28. јуна 1579. године, велики пожар је избио око Храма Светог Николаја Тулског, сажевши део града и претворивши у пепео половину Казанског кремља. Том злу су се радовали незнабошци, мислећи да се Бог разгневио на хришћане. Вера Христова писао је летописац, постала је предметом исмевања и поруге.
Међутим, пожар у Казану је заправо био предзнак пада мухамеданства и утврђивања Православља у целом том округу, који се протезао на истоку Русије. Град је убрзо почео поново да ниче из рушевина, а заједно са другим страдалницима, недалеко од места где је започео пожар, свој дом је саградио стрелац Данило Онучин.
Управо тада пројавио је Господ своје милосрђе –наиме, његовој кћери Матрони, јавила се у сну Пресвета Дјева, откривши јој место где је у земљи закопана Њена икона, коју су на том месту сакрили потајни хришћани, још у време владавине мухамеданаца. Међутим, на девојчине речи нико тада није обратио пажњу. Три пута се Мајка Божија јављала, откривајући место где је икона закопана, док Матрона није с плачем и сузама умолила мајку да заједно ископају икону; пронашли су је умотану у део старог мушког одела, израђеног од тамноцрвеног платна.
Новојављена икона пројављена је као копија Влахернског образа Богоматере, која је иконописана још од стране Св. апостола Луке.
На месту пронађене иконе тада је дошао Архиепископ Јеремија и пренео Свети лик у оближњи храм, посвећен Светом Николају. После молебана, икона је пренешена литијом у Благовештенски храм – први православни храм града Казана, који је подигао руски цар Иван Грозни.
Убрзо су почела да се дешавају многобројна чуда, међу којима су била и чудесна исцелења двојице слепих – Јосифа и Никите. Списак чуда заједно са сведочанствима оних који су учествовали у проналажењу иконе, послати су 1579. године у Москву цару Ивану Грозном, који је наредио да се на месту јављања иконе подигне храм у част Богордице Казанске.
По изградњи храма, икона је пренешена у њега, и ту је основан женски манастир са 40 инокиња. Девица Матрона и њена мајка које су најзаслужније за проналажење иконе, примиле су монашки постриг у тој новооснованој обитељи – а лик Пречисте сијао је јасно, као да је икона тек живописана.
Обитељ је обилно даривана многим прилозима, иконама, ризама, а сама чудотворна икона је била украшена царским даровима – златом, драгим камењем и бисерима.
Два века касније, царица Катарина II даровала је Казанској икони нову ризу, чији је главни украс представљала брилијантска круна. Земна царица ју је скинула са своје главе, ради Царице небеске!
Крај ХVI и почетак ХVII века су у историји Русије познати под називом смутна времена. Земља је трпела од напада пољске војске, који су се нарочито окомили на православну веру: рушили су и спаљивали храмове, градове и села. Путем преваре, успели су да овладају чак и Москвом. На позив руског Патријарха Гермогена, руски народ је устао у заштиту отаџбине. По поруци коју је одаслао кнез Димитриј Михаилович Пожарски, из града Казана, донешена је чудотворна икона Пресвете Дјеве. Знајући да је Господ пустио зло на народ због греха њихових, одређен је тродневни пост, током ког се цео народ молио Господу и Његовој Пречистој Мајци за помоћ.
Убрзо је стигла вест од Светог Арсенија Јеладског (касније Суздаљског, † 1626), који се налазио у пољском заробљеништву, да му је у виђењу откривено да је суд Божији окренут на милост, по заступништву Пресвете Дјеве. Те ноћи се његова затворска ћелија осветлила необичном светлошћу, и он је видео Светог Сергија Радоњешког, који му је рекао: Арсеније, услшене су ваше молитве. Заступништвом Богородице, суд Божији отаџбини је претворен у милост. Сутра ће Москва бити у рукама ослободилаца и Русија ће бити спасена. Као потврду истинитости пророчанства, Архиепископ, који је иначе био јако болестан, био је у потпуности исцељен.
Пред Казанском иконом 1709. г. дан пре Полтавске победе, цар Петар I молио се за победу руске војске. А 1812. године дан пре поласка, за добробит армије, молио се пред чудотворном иконом Богомајке, Михаил Кутузов.
Године 1798. за Казанску Богородицу је саграђен, а 1808. године освећен велики Саборни храм, који је срушен заједно са целим Богородичиним манастиром 1930-их година. Ипак, у то време се икона више није налазила овде.
Међутим, у ноћи између 28. и 29. јуна 1904. године, неколико богохулника – лопова, на челу са извесним Стојаном-Чајкиним упали су у храм, привучени драгоценим украсима ризе. Када су крадљивци ухваћени, код њих није пронађена ни риза ни сам чудотворни образ. Предводник пљачкаша је више пута уверавао иследнике да су украсе ризе поделили и продали јувелирима, а икону бацили у пећ, да би проверили да ли је заиста чудотворна.
Дугогодишња истрага и супротстављање противречних исказа богохулника, нису ни до чега конкретног довели.
Причало се да је икона била продата неком Шевљагину, који је после револуције отпутовао за Енглеску и претпоставља се, да је тамо продао неком другом.
Током 1960-их се на Западу појавила Казанска икона у драгоценој ризи, али се испоставило да је сама икона живописана у наше време, при чему је риза по свему судећи била оригинална, тј. управо она која се налазила на чудотворној икони несталој 1904. године.
Поменуту икону и припадајућу јој ризу су 1970. године купили католици, а дуго времена је чувана у португалском граду Фатими. Од 1982. године икона се налазила у Ватикану.
РПЦ је улагала све силе да врати светиње у отаџбину. Данас, у Русији образ чудотворне иконе Пресвете Богородице Казанске из 1606.г. налази се у Третјаковској галерији.
С обзиром да се испоставило да риза није била распарчана и да је сачувана до данашњих дана, постоји могућност да је оригинална икона сачувана, у шта верују хиљаде православних људи.
Једно је сасвим извесно. Све време док је првообраз Казанске Богородице красио саборни храм Богородичиног манастира, Русију нико није угрожавао са истока. Оног тренутка када је нестала Заступница, земља је доживела пораз у Руско – јапанском рату 1905. године, и то је био први од многих удара који су у наредних 12 г. разрушили велику империју.
Годину дана касније почео је Отаџбински рат. Када је Александар I именовао Кутузова за главнокомандујућег; фелдмаршал је пред одлазак на фронт отишао специјално у Казански саборни храм да се помоли пред чудотворном иконом. Народ му је том приликом узвикивао Отерај Французе! Богородица није изневерила наду коју је на њу полагао стари војник и фелдмаршал се вратио Њеном образу на вечни покој, управо у том Казанском саборном храму.
Донски козаци, отевши од Француза сребро које су ови опљачкали из московских цркава, донели су га на дар Казанској икони – тако да је у храму, после извесног времена засијао изливени од сребра иконостас, са натписом Усрдни поклон Донског пука. Ту су, испод величанствене колонаде храма, подигнути споменици Кутузову и Барклају.
Године 1922. 17. марта иконостас је био растурен, бољшевици су однели 129 пудова сребра и више од 37 фунти злата; а крајем 1922. године однети су и продати у иностранству и украси са саме Казанске иконе.
Годину дана касније, 1923. обновљенци, који су успевали да од безбожних власти измоле највеће и најлепше храмове, заузели су и Казански саборни храм. Но, чудотворна икона је молишћу Божијом избављена, појавивши се прво у цркви на Смоленском гробљу на Васиљевском острву, а од 1940. године се налазила за десном певницом Владимирског саборног храма, на Петроградској страни, где пребива и данас.
Ова икона московског живописа са краја XVI века, блиска по временској епохи своме првообразу из Казана, која се јавила у годинама последњег рата, пројавила је још једно чудо.
У зиму 1941. године, ситуација у Русији је била безнадежна. Немци су се приближавали Москви, земља је била на ивици пропасти. Међутим, промислом Божијим, опет је спасење Русији стигло посредством молитава из братске Цркве, овај пут – Митрополита Ливанских гора Илије, из Антиохијске патријаршије. Митрополит се спустио у камено подземље, где је владала потпуна тишина од вањског света, имавши пред собом само икону Мајке Божије и кандило. Није ни јео ни пио, ни спавао, него се непрестано коленопореклоно молио пред иконом Мајке Божије. Сваког јутра су му доносили извештај са фронтова о броју погинулих и о томе докле је напредовао непријатељ. Након три дана молитве и бденија, јавила му се у огњеном стубу Мајка Божија, објавивши му заповест за целу Русију.
Спасење Русије зависило је од испуњења те заповести. А заповест је гласила: “У целој земљи морају бити отворене цркве, манастири, духовне академије и богословије. Свештеници морају бити враћени са фронтова и из затвора, треба да почну да служе. Сада се припремају да предају Лењинград; он се не сме предати. Нека изнесу чудотворну икону Богородице Казанске и нека је пронесу у литији око града, и тада непријатељ неће ступити на свету земљу. То је изабрани град. Испред Казанске иконе треба одслужити молебан у Москви; затим она треба да буде у Стаљинграду, који се не сме предати непријатељу. Казанска икона треба да иде са војском до граница Русије. Кад се рат заврши, Митрополит Илија треба да дође у Русију и да исприча о томе како је она била спасена”.
Благочестиви Митрополит је пренео представницима Руске цркве и совјетске владе заповест коју је добио од Богомајке. Писма и телеграми које је Митрополит слао и данас се налазе у архивама. Стаљин је позвао Митрополита Лењинграда Алексија Симанског, чувара патријаршијског престола Митрополита Сергија Старогородског, и обећао да ће испунити све што је пренео Митрополит Илија. Све се догодило онако како је било и проречено. Из Владимирске саборне цркве изнели су Казанску икону Мајке Божије и обишли са њом у литији око Лењинграда – и град је био спасен.
Неверницима је и до дан данас несхватљиво како се одржао Лењинград, јер му земаљске помоћи није било. Опсада Лењинграда је престала на дан празновања Свете равноапостолне Нине, просветитељке Грузије. После Лењинграда, Казанска икона је почела свој поход по Русији. Пораз Немаца код Москве, то истинско чудо, јављено је молитвама и заузимањем Мајке Божије. Немци су панично бежали, гоњени ужасом, путем су остављали технику и нико од немачких и руских генерала није могао да схвати зашто се то догодило. Волоколамски пут је био без одбране и ништа видљиво није спречавало Немце да уђу у Москву.
Затим су Казанску икону превезли у Стаљинград. Тамо су пред иконом држане непрестане службе – молебани и помени погинулим војницима. Икона је стајала усред руске војске, на десној обали Волге, и Немци нису могли да пређу реку, какве год напоре улагали. Било је тренутака када су браниоци града остајали на само малом комаду земље уз Волгу, али Немци нису могли да их сатру, јер се тамо налазила Казанска икона Мајке Божије. Стаљинградска битка почела је молебаном испред иконе и тек после тога био је дат сигнал за напад. Икону су довозили на најтеже делове фронта, тамо где су биле критичне ситуације, на места где су биле припремане офанзиве. Свештенство је служило молебане, војнике су шкропили светом водицом. И Мајка Божија је њиховим молитвама терала непријатеље.
Октобра месеца 1947. године, Стаљин је позвао Митрополита Илију да посети Русију. Бојао се да не испуни и последњи део заповести Богородице, јер се све пре тога збило онако као што је Она и прорекла. По доласку у Москву, приређен му је величанствен дочек. Митрополит Илија је са собом донео новчани прилог за ратну сирочад Русије, а одбио је да прими поклоне који су му били припремљени, рекавши да богатство не приличи монасима. После Москве, Митрополит је посетио и Лењинград. Тамо је у Владимирском саборном храму одржана величанствена служба на којој су сви присутни плакали. После говора Митрополита, сви су запевали тропар: Заступнице усрдна, Мати вишњег Бога...
Опште црквено поштовање односи се на још неколико икона Казанске Мајке Божије: Богородско – Уфимска, Височинска, Вишенска, Вјазниковска, Каплуновска, Нижњеломовска, Тамбовска, Тобољска, Јарославска; док се локално поштованим Казанским иконама по руским градовима и насељима, по парохијама и породицама православних хришћана, не зна број.
Чуда:
Пред иконом Пресвете Богородице Казанске молимо се за прогледање слепих и исцељење болесних, за избављење од најезде иноплеменика, за заступање у тешким временима, за исцељење од сваке немоћи телесне и очување Руске државе, као и за благослов оних који ступају у брак.
Управо овом иконом обично благосиљају младенце пред брак, управо њу постављају изнад дечијих креветића – како би кротки лик Богородице, с љубављу гледао на младе хришћане.
Изображење:
Овај иконографски приказ припада типу Богородице Одигитрије, о чему нам сведочи гест десне руке Богородице која нам указује на Божанственог Младенца Христа, који седи на Њеној левој руци, ослоњен на –свитак, Закон.
Он као Глава Цркве, као законодавац, благосиља оне који иду путем савршенства.
Казанска икона је у златном изрезбареном окову са изображеном четворицом Јеванђелиста, са сваке стране.
Сам мафорион, као симбол Њене безусловне послушности Вољи Божијој и симбол Њеног Материнства, изаткан је драгим камењем – крупним рубинима и сафирима, у облику цвећа.
На Богомладенцу одежда је украшена мрежом изатканом од драгог камења и бисерја.
Молитве Пресветој Богородици и Приснодјеви Марији пред Њеном иконом Казанском
Молитва 1
О, Пресвета Владичице Богородице, Царице Небеса и земље, виша од ангела и архангела и све твари узвишенија, чиста Дјево Марија, миру и брза Помоћнице, и свим људима утврђење, и од сваких нужди избављење!
Погледај на нас, Госпођо Свемилостива, на слуге твоје, Теби с умиљењем душе и скрушеним срцем молимо се, са сузама к Теби припадамо и поклањамо се пречистому и пренепоречноме образу Твојему, помоћ и заступништво Твоје молимо.
О, Свемилостива и Премилосрдна Дјево Богородице Чиста! Погледај, Госпођо, на људе твоје: ми грешни немамо друге помоћи, осим Тебе и од тебе Рођенога Христа Бога нашега. Ти јеси Заступница и Предстатељница наша. Ти јеси увређених Заштита, тужним Радовање, сиротим Прибежиште, удовама Хранитељка, дјевама Слава, плачућим Весеље, болесним Посетитељка, немоћнима Исцелитељка, грешнима Спаситељка.
Тога ради, о Богомати, к Теби прибегавамо, и на Твој Пречисти образ с Предвечним Младенцем кога држиш на руци Твојој, Господу нашем Исусу Христу прибегавамо, умилно појање Теби приносећи вапимо Ти: помилуј нас, Мати Божија, и мољења наша испуни, по моћи Твога Заступништва, јер теби приличи слава сада и увек и у векове векова. Амин.
Молитва 2
 О Пресвета Госпођо Владичице Богородице! Са страхом, вером и љубављу припадамо часној икони Твојој, молимо Те: не одврати лице Твоје од нас који Ти притичемо, умоли, милосрдна Мати, Сина Твога и Бога нашега, Господа Исуса Христа, да сачува мир у земљи нашој, Цркву Своју Свету да непоколебиву сачува од неверја, јереси и раскола. Немамо друге помоћи, немамо друге наде, сем Тебе, Пречиста Дјево: Ти си свесилна Помоћница и Заступница хришћана. Избави све, који Ти се с вером моле, од греховног пада, од замки злих људи, од свих искушења, мука, невоља и од напрасне смрти: даруј нам дух скрушен, срце смирено, помисли чисте, живот исправан и опроштење грехова, да се сви, захвално певајући величанству Твоме, удостојимо Небеског царства и тамо са свима Светима прославимо пречасно и величанствено име Оца и Сина и Светога Духа. Амин.
Тропар Казанској икони, глас 4.
Заступнице усрдна, Мати вишњег Бога!
За све моли Сина Твога, Христа Бога нашега, и свима, који прибегавају под Твој покров припреми спасење. За све нас се заступи, Госпођо, Царице и Владичице, јер се у напастима и тугама и у болестима, оптерећени многим гресима, са сузама молимо Теби, са умилном душом и скрушеним срцем пред пречистим Твојим образом, и неуништиву наду полажемо на Тебе, даруј нам избављење од свих зала, и све корисно, и све спаси, Богородице Дјево: Ти заиста јеси Божанствени покров слугама Твојим.
Кондак, глас 8
Притецимо, људи, у безмовију к добром пристаништу, Брзопомоћници, спремном и топлом спасењу, покову Дјевином; пожурите на молитву и прибегните к покајању: одише за нама неоскудном милошћу Пречиста Богородица, брза на помоћ и избављење од великих беда и зла благонаравим и богобојажљивим слугама Својим.
Величање
Величам Те, Пресвета Дјево, Богоизабрана Отроковице, и поштујем образ Твој Свети преко кога точиш исцељење свима који Ти с вером прибегавају.
У част Казанске иконе Мајке Божије испеван је и Акатист у коме се каже: Видећи Свенепорочна с висине Свог небеског боравишта, где са Сином Својим у слави пребиваш, муку слугу Твојих у новопросвећеном граду и како, због гнева Божјег, вера Христова бива изложена порузи агарјанског зловерја, благоизволела си да јавиш икону Своју, чудесима је прослављајући, да уверени знацима Твоје благодати, христољубиви народ верно Богу кличе: Алилуја.

https://mitropolija.com/2024/07/20/cudotvorne-ikone-majke-bozije-kazanska-2/

Старешина Саборног храма Светог Петра и Павла у Петроварадину, протојереј Благоје Катић објашњава колико је црквених бракова дозвољено једној особи да раскине и која је процедура за вернике који се одлуче на овај корак.
Једна од чешћих дилема међу верницима јесте питање да ли Српска православна црква дозвољава развод црквеног брака и каква је црквена процедура уколико супружници дођу у ситуацију да желе да се разведу. О овим питањима за „Религију“ говори старешина Саборног храма Светог Петра и Павла у Петроварадину,
- Света тајна брака је оно што је и сам апостол Павле напоменуо: "Оставиће човек оца свога и мајку своју, здружеће се са женом и њих двоје биће једно тело." То да ће двоје бити једно тело је суштина свете тајне брака. То једино може да успе, ако постоји љубав између супружника. Љубав која води кроз цео живот па и кроз брак. Нажалост, дешава се да те љубави понестане и да се бракови разводе. Слично је и са црквеним браком као и са грађанским - каже отац Благоје, који је и аутор књиге „Живети Христом".
Црквени брак може да се разведе. У цркви се то дешава, и супружници који су се развели црквено могу поново да склопе свету тајну брака у цркви са другом особом.
- Црква никад није у својим правилима и својим канонима гледала да неког омаловажи или казни, него увек настоји да изађе у сусрет кроз ту љубав Христову која провејава у целој цркви - додаје отац Благоје.
Црквено венчање разведених супружника обавља се без свећа и круна на главама
- Када говоримо о Светој тајни брака, у нашим црквеним књигама постоје и молитве које се читају за другобрачнике. То су посебне молитве покајног карактера које се разликују од класичних молитви за Свету тајну брака када су обоје супружника првобрачни. Ако су другобрачни, разликује се и сам чин венчања: не пале се свеће, не стављају се венци и круне на главу.
Све има други смисао, али Црква веома води рачуна о свим животним ситуацијама. Правило је да, ако је један од супружника првобрачни а други другобрачни, Света тајна брака се обавља по обреду првобрачног, да онај који није имао развод црквеног брака не би остао ускраћен за ту благодат - истиче свештеник Благоје Катић.
Круне на главама младенаца у Светој тајни брака, стоје само када су обоје или бар једно од њих првобрачници
Што се тиче саме процедуре развода црквеног брака, она је релативно једноставна.
- Ми, као свештеници и духовници у парохији, дужни смо супружнике да позовемо на духовни разговор и покушамо да смиримо ситуацију, да их помиримо. У брзом времену у којем живимо, у 90 одсто случајева дешава се да долазе да се разведу црквено када већ годинама не живе заједно. У таквим ситуацијама нема много шта да се прича - објашњава отац Благоје.
Ако помирење не успе, супружници који желе црквени развод дужни су да донесу папире о грађанском разводу брака. Затим свештеници, посредством архијерејског намесника, шаљу захтев Црквеном суду који одлучује о разводу.
- У мом свештеничком стажу дугом 27 година, није се десило да Црквени суд не одобри развод по захтеву који креће од нас свештеника, који смо у најдиректнијој комуникацији са нашим парохијанима - истиче отац Благоје, а потом објашњава да Српска православна црква дозвољава једној особи три Свете тајне брака, што значи два црквена развода.
- Пре владавине цара Душана, Црква је дозвољавала две свете тајне брака, али након његовог трећег венчања, правила су се променила и данас СПЦ дозвољава и трећи брак“, каже отац Благоје и закључује:
- Црква се труди да својим верницима пружи утеху и љубав, без обзира на животне околности које их задесе, увек се водећи Христовом љубављу која треба да нас све води.

https://religija.republika.rs/duhovna-riznica/vesti/22933/otac-blagoje-katic-crkveni-razvod

Након разговора са разним паровима који немају децу, желео сам да опишем разна искуства која доживљавају унутар грчког друштва.

Проблем добијања детета, пар обично почиње да доживљава у првој години брака. Током ћаскања за празничним столовима често се чује питање: "Има ли неких лепих вести? "

Нико не зна, наравно, да ли пар има проблем или још не жели децу, или их, на крају крајева, уопште не жели.

Друштво не поставља питање биолошког проблема, јер - "Сада са развојем науке можете имати децу, па ако их они немају, значи да НЕ ЖЕЛЕ ДЕЦУ! ” Чињеница да је пар можда препустио проблем Богу или је сасвим други разлог у питању, не игра улогу за друштво, које је спремно да вас прождере трачевима.

Парови који немају децу се третирају као болесни људи, несрећници, и много пута ће им неки рећи : "Штета што нисте доживели ову радост! ”

Један од најчешћих проблема који се јавља је питање наслеђа. Ако, рецимо, неки родитељи имају четворо деце и једно дете се венчало а нема децу, онда сматрају да не треба ништа да остављају пару, јер пошто немају деце, шта да раде са толиком имовином. Укратко, изостављају их из наследства. Ту долази до међусобног сукоба браће и сестара. На пример, једна сестра каже другој: "Пошто си се удала и ниси родила децу, ја ћу узети сву имовину наших родитеља, шта ће теби?" И још много сличних "бисера."

Са друге стране, родитељи ма колико да кажу да исто воле своју децу - лажу, јер су у предности увек деца која су им подарила унуке..че и чак има њихово име имају посебно место у срцу. Деца која нису у браковима или која немају деце, имају сасвим други третман.

Многи парови нам говоре да не могу да се укључе у неке дискусије, јер када су деца у питању, одговор оних који имају децу онима који немају је : "Немате деце, не знате, па не причајте. " Као да онај који нема деце никад није био дете него је растао у саксији, или му недостаје искуства и здравог разума.

У провинцији, ако си жена а ниси се остварила као мајка, сматрају те болесном или проклетом.

Живимо у друштву пуном конзервативних схватања. Ако не обављаш задатке које друштво диктира, онда испадаш.

То што кажемо да је грчка породица блиско повезана је велика лаж и огромна заблуда. Грчка породица жели све да научи, интервенише, координише, намеће и осакаћује личности, уз врло мало изузетака. Можда смо сви за свечаном породичном трпезом, али не знам шта је ту ипак љубав и разумевање.

Изађите из кутија, нема сврхе. Радост и смисао је Христос. Ако сте новопечени брачни пар, ствари су веома једноставне. Неколико речи са родитељима и родбином. Будите везани као пар, говорите истину у љубави и исповедајте Христа једни другима и онима изван ваше заједнице, малобројним и одмереним речима. И наравно, ко то не поштује, макар нас иста мајка родила,  учтиво и са хумором ћу рећи нека "пољубе врата". Тако једноставно и тако лепо.

Желим вам пуно успеха.

о. Спиридон Скоутис

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Нејасна и штура правила старијих издања Правописа довела су до конфузије и неуједначености у писању имена светитеља и назива богомоља, док новија издања нуде јасне нормативе које морамо поштовати да би очували тачност и јасноћу у језику.
Недоумице и грешке у писању имена верских објеката који у свом називу садрже именицу попут “црква”, “манастир”, или “храм”, заједно с именом светитеља, последица су тога што у старијим издањима Правописа није било довољно прецизирано како треба писати велико почетно слово верских објеката. Међутим, нова издања Правописа Матице српске, јединог званичног нашег правописа, тек од 2010. године нуде јасна правила. Кључна измена у новим издањима је да се именице "црква", “манастир”, “храм” и слично пишу великим почетним словом када су неодвојиви део назива богомоље, без обзира да ли су прва реч у називу. Ово правило се односи и на атрибуте попут "свети", “блажени, “хазерети”. Дакле, исправно је Свети Фрањо Асишки, Блажени Јеролим, Хазрети Алија… А када израз као целина има карактер властитог имена, онда
Називи цркава, храмова и манастира треба да се пишу као: Црква Светога Марка, Храм Светога Саве, или Манастир Успења Пресвете Богородице. Ове именице нису изостављиви део имена, као што се може видети из конструкција као што су “Био сам у Храму Светог Николе”, “Литургија у Цркви Светог Василија Острошког” или “Литија креће испред Цркве Вазнесења Господњег”. Нормативе које нуди Правопис не треба мешати са црквеним правилима у обраћању свештенства и монаштва.
Претходна правила су се само наслућивала на основу старијих издања Правописа у којима је било уопштено назначено да се имена грађевина, објеката и споменика увек пишу великим почетним словом, као што су “Бели двор” или “Споменик Незнаном јунаку”. Међутим, нова правила сада јасно дефинишу ове појмове.
Једна од најчешћих грешака које се праве јесте коришћење неодговарајућег падежа уз именице “црква”, "манастир", или “храм”. Исправно је рећи "Црква Светог Марка" уместо "Црква Свети Марко", како се може чути у неконвенционалној конверзацији. Још једна честа грешка је коришћење исказа “Велике вредности је Црква Свети Марко”. У овом случају, уместо “Свети Марко”, треба користити генитивни облик имена светитеља: “Црква Светог Марка”, јер црква се не зове Свети Марко, већ је посвећена Светом Марку. Важно је да пратимо и поштујемо правила писања имена светаца и назива верских објеката, како бисмо избегли честе грешке и очували тачност и јасноћу у језику.

https://religija.republika.rs/duhovna-riznica/vesti/21687/kako-se-pise-ime-sveca-verskog-objekta

Последњих година, с времена на време можемо да видимо како нека образована особа блиска Цркви, а понекад чак и духовник, одједном почиње да проповеда нешто што је у супротности са канонима Цркве.

Ово увек изазива збуњеност: како је то могуће? Показало се да образовање само по себи не указује на нечију духовну мудрост.
И овде неко може погрешно закључити да образовање није потребно у Цркви. И увек има људи који заговарају „свету једноставност“ на рачун образовања. Међутим, ово је екстрем.
У ствари, ако погледамо Свету историју, видећемо да ни образовање ни недостатак образовања једнако не гарантују слободу од греха и грешака. Образовани фарисеји и проста јерусалимска гомила подједнако су се одрекли Христа и захтевали да Се разапне. У исто време, прости рибар Петар и интелектуалац Павле, упркос свим искушењима, постадоше првоврховни апостоли, испуњени Духом Светим.
Очигледно је да је знање само оруђе које, ако се правилно користи, може донети много користи, али ако се користи неправилно, може нанети  велику штету. Али, како можете учинити интелигенцију корисном да бисте могли да користите ову алатку за добро? Исто тако, шта учинити ако нема довољно знања?
У том смислу, монах Исидор Пелусиот веома добро пише о мудрости и једноставности: „Мудрост, спојена са једноставношћу, је нека врста божанског својства и, чак ћу рећи, спада у најсавршеније врлине. Али ако се једно од другог одвоји, онда мудрост пада у заблуду, а једноставност завршава у глупости; јер је прва способна да чини зло, а друга је способна да буде преварена“.
Овде можемо подсетити на апостолске речи: „...Знање надима, а љубав изграђује“ (1. Кор. 8,1). То јест, знање које није укроћено понизношћу и није просветљено љубављу заиста може довести до грешке. Баш као што једноставност ума без понизности и љубави може довести до тога и постати оно што људи кажу: „Једноставност је гора од крађе."
Дакле, нема потребе да се хвалите знањем или, обрнуто, хулите на образовање. Уместо тога, треба да имамо искрено смирење и љубав у свему, тада ће нас сам Господ сачувати од грешака.

митрополит Антоније (Паканич)

приредила: Ј.Г. (Поуке.орг)

извор

Свештеник Антоније Смирнов - о губитку сина и зашто деца оболевају

"Пустите ме унутра, ја сам свештеник, морам да крстим своју децу“, тражио је отац Антоније да оде на одељење интензивне неге. Није био спреман на то да новорођенчад Лука и Ања можда неће преживети.

— Шта сте доживели када је Лука преминуо?
„То се не може описати једном речју, то је био пут прихватања који је трајао 3,5 месеца док је Лука био у коми. Да се све догодило изненада, био бих потпуно неспремна. У основи је немогуће припремити се за то.
Али ми, као родитељи, знали смо да ће нам, ако се врати, бити још теже. Навикли смо да је Лука трачак светлости, увек насмејан, и схватили смо да и овај осмех може да нестане. Истовремено сам се молила: „Господе, ако треба, спремна сам да га пустим. Без обзира колико је болно и са колико год суза то изговорила, не желим да га задржим овде због себе." Ако треба да оде у вечност, како да будем несрећна због свог детета, које ће заувек бити са Богом?
— Често понављате да смрти нема. Када је дошло до ове спознаје?
— Већ сам имала пример моје сестре, која је имала рак крви од своје 7. године. Била су два рецидива, а онда смо мајка и ја дошле до свесне вере. Моја мајка се променила због Јулијине болести и њеног одласка, постала је монахиња. Видела сам како јој је вера помогла да превазиђе тугу. Схватила је да нема ништа скупље од вечног живота. Да, тешко је и њој и мени. Ово је вероватно доживотно путовање прихватања. Моја мајка и даље плаче, упркос чињеници да је прошло више од 15 година. Али она плаче са надом и вером да ће срести Јулију.

Не могу рећи да су Јулија и Лука умрли. То ми пара уши. Они су отишли у вечност. Разговарам са њима и знам да ме чују. Што да не? Молим Бога да буду заједно са Њим.
 

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Што је свештеник старији, све чешће чује од својих парохијана питања о васпитању деце.

Није да црквена омладина уопште нема представу о томе какво треба да буде васпитање, имају и породичне моделе формиране у родитељском дому, такође је огромна количина информација о васпитању доступна на интернету, има и приличан број књига, предавања и разговора и упутства о православном образовању. Међутим, све ово, на овај или онај начин, функционише само на позадини релативног породичног благостања, а чим наиђете на проблеме, самопоуздање које књиге о образовању, заједно са родитељским искуством, у почетку инспиришу, брзо уступи место забуни.

И без обзира на то какви се проблеми јављују у породици, стварни или измишљени, подједнако су способни да узнемире - и бунтовништво тинејџера као и ситна непослушност предшколца. Ни код оних, чија су деца задржала искрену црквеност и у адолесценцији, и након брака, па и након рођења сопствене деце, чије мајке, упркос много деце, успевају да остану неговане и уравнотежене, чији синови у свакодневном животу не псују, ни ћерке не објављују фотографије у купаћим костимима на друштвеним мрежама, не могу се избећи питања о искуствима одрастања.

Међутим, немојте ме погрешно схватити, ово су питања на која може бити веома, веома тешко одговорити. Често су наша верујућа и лепо васпитана деца плод искључиво несебичности својих мајки, које у условима одсуства главе породице од куће, успевају да наставе свакодневни живот, брину о деци и често раде пуно радно време.

Главна потешкоћа је у томе што је лично, па и свештеничко искуство далеко од универзалног и стога није погодно за свакога. Оно што је универзално у овом искуству, по правилу не само да не утеши родитеље који су заокупљени проблемима, већ их понекад може и растужити, јер их суочава са чињеницом да морају озбиљно да преиспитају своје идеје о породици. Морамо разговарати о образовању. Међутим, у основи сваког, па и најсубјективнијег доживљаја васпитања, увек стоји скуп закона без којих и најисправније васпитање неће бити ништа друго до експеримент.

Дакле, прво правило: васпитавајући дете, образујте се. Образовни процес у породичном животу је обавезан и континуиран процес. Увек почиње пре рођења детета, од тренутка формирања породице. Једино што новопечене супружнике чека је међусобно прилагођавање. Неопходно је да се упознамо у свакодневном животу, у баналним радостима и тренутним проблемима. Мање паметни супружници у овој фази почињу да се интензивно образују. Паметни људи уче да проналазе компромисе, чују једни друге и попуштају. У ствари, то је оно у чему се састоји хришћански морал: заповести су дате мени лично, зато их ја лично морам да испуњавам. Посматрајте, не гледајте како их други посматрају. Важност таквог самообразовања за касније образовање детета је веома велика. Деца нас не слушају толико колико нас гледају. И виде све што им треба и не треба. Све оно што не желимо да наша деца виде, све оно што се надамо да неће видети. И посматрајући нас, деца извлаче закључке који су често далеко од онога што им стално говоримо. На крају крајева, деца нису одрасли. Они не умеју да буду лицемерни и нису у стању да се обману. Ако отац или мајка ураде нешто што и сами вербално осуђују, онда се код деце развија осећај да није грех повремено заобићи родитељску забрану. Ако неко од родитеља има навику да не држи своја обећања, дете ће ускоро научити да овом родитељу не треба веровати. Ако родитељи лако лажу, посебно о ситницама, онда дете има све шансе да постане зависно од обмане и лажи, посебно у односима са самим родитељима. Тако нас деца виде и опонашају. Они чују наша упутства само када наше сопствено понашање није у супротности са нашим речима. Дакле, да поновимо: ако желите да ваше дете одраста добро образовано, образујте се сами.

Други образац је заснован на истини познатој сваком хришћанину: циљ не оправдава средства. Мислим да нећу открити Америку ако кажем да у нормалној породици дете треба да буде срећно. Јер, детињство је за срећу, ту нема шта да се расправља. Шта је детету потребно да би било срећно? Дечја срећа почиње чињеницом да се мала особа осећа потпуно смирено у својој породици, када породична атмосфера не држи дете у напетости, када код куће може да се опусти. Док је дете мало, само најближе особе могу да стварају галаму и напетост око њега. Прва ствар која изазива напетост је неспособност родитеља да реагује на "несташлуке" деце. Данас сам добро расположен и затворићу очи пред школском тучом или разбијеним прозором. Сутра ћу устати на погрешну ногу и казнићу своје дете за прву реч која ми се није допала. Навика да се асиметрично реагује на поступке деце, без поговора води на листи разлога за губитак поверења у родитеље. Даље, неки родитељи, не желећи да казне своје дете, прибегавају манипулацији. Скоро свака одрасла особа данас се сусрела са њом у свом примитивном облику детињства. Ако у раном детињству све врсте манипулација прођу, онда ће с годинама готово гарантовано деца постати предмет много озбиљнијих манипулација. Несрећни родитељи манипулацију схватају сасвим озбиљно као васпитну технику, док она детету улива само сумњу у себе, осећај кривице и осећај анксиозности тамо где би дете требало да буде опуштено. Опет понављамо: нормално васпитање могуће је само у породици у којој су односи изграђени тако да нико не осећа стрес. А ако супружници у почетку нису били у стању да изграде такав однос, ту треба започети образовни процес.

Трећи образац: у просперитетној породици дете пролази кроз школу љубави, у дисфункционалној породици дете пролази школу живота. Ако су родитељи поставили себи задатак да оснаже своје дете за одрасли живот, нека га пошаљу у рвачку или боксерску секцију, а затим и у војну школу. Дати детету бушилицу код куће, створити услове у којима ће доживљавати стални стрес, не значи правилно подизати дете, већ му се ругати.  Ако се чланови породице понашају одвратно једни према другима само зато што не знају како другачије, онда им се не може веровати. Свако ко се труди да дете васпита на достојан начин, мора да га воли, јер само љубав може усмерити васпитне напоре у правом смеру, док њен недостатак лако обезвређује сваки труд и рад.  Само тамо где се сви потпуно предају једни другима, не очекујући ништа заузврат, дете је у стању да стекне искуство љубави као основе и норме односа, без које породица није породица.

Наравно, постоји много више образаца успешног породичног живота, међутим, за почетак, можемо се ограничити на три горе наведена. Главни принцип правилног васпитања је волети дете, образовати се и не заборављати на Бога. Ово је одговор на бројна питања о васпитању, и водич за акцију за садашње и будуће родитеље, и норма коју није толико важно знати колико је стално примењивати у пракси.
 

протојереј Владимир Пучков

приредила: Ј.Г. (Поуке.орг)

извор

Човек је производ културе. Много тога што имамо не формирамо ми сами, не личним трагањем, већ нам је дато као резултат васпитања, културе, историје, традиције, традиционалне вере, нације и тако даље и тако даље. Односно, човек је производ свих могућих врста култура, а свака култура је пуна својих специфичних митова. Ови митови су увек педагошки. Они образују човека у одређеној парадигми даљег пута, даљег избора. Овај избор се између осталог формира генерацијски. Формира га, рецимо, традиција нашег васпитања и наших родитеља. А наши родитељи у почетку формирају у нама примарне појмове добра и зла. Да ли је ово еталон разликовања добра и зла? Наравно да не. Зато што се у нама формирају одређени митови које ови концепти добра и зла формирају. Али заједно са њима се формирају лажни концепти добра и зла.
Постоје културни митови који говоре да је историја ваше земље увек историја добрих, дивних људи. И у вашој земљи људи су увек много љубазнији и бољи него у остатку света. Религиозни мит ће рећи да је ваша вера нај-најисправнија, нај-најистинитија и да стога нема ништа лоше у томе што ваша вера побеђује друге, јер ако је ваша вера истинита, онда је добро на вашој страни, а ако они нису исте вере као ви, онда код њих нема никаквог разумевања за добро. Постоји маса таквих идеологема, таквих митова који формирају колективно схватање добра и зла. Ви чак и немате никакву рефлексију о овом питању, једноставно се придржавате историјског избора који је већ направљен. Границе твоје државе су увек свете, твоја земља је увек света. Ви сте под окриљем најбоље вере на свету. Сви ваши преци су носиоци светлости. И само у иностранству постоје тамне, мрачне силе које су увек оличење зла. Ово је обична људска митологија, она постоји и постојала је увек и свуда. И чим овај колективни мит почне да функционише, човек ни не размишља шта треба да ради.
На потпуно природан начин, човек бира између добра и зла прикључујући се већ оствареном колективном избору. И ово је веома тешка прича, јер је то прича читавог човечанства. Добро и зло се испостављају као колективни појмови. Ово је веома, веома опасна ствар. Јер се добро и зло не може тако остварити. Зато што ове митологије добра и зла формира људска свест пећинског човека. Баш тог тренутка када је човек оградио своју пећину чистом оградом и рекао: ово је света земља, а ко уђе у ову земљу без дозволе, мој је непријатељ. И ако ја тог непријатеља ударим батином по глави, онда ће то бити добро. Тако се то догађа у примитивним племенима.
о. Алексеј Умински

приредила администрација Поуке.орг

извор

Трчимо да задовољимо неку своју жељу, за коју мислимо да је „завршна станица“, али „станица“ остаје „станица“ и све почиње изнова. Као што магарац јури шаргарепу која му виси на леђима и мисли да ће је ухватити, али то се никада неће десити, а ако се и деси, опет ће бити незадовољан јер ће желети још више и више.

Кажемо да се посао никад не завршава и када нас питају „Како сте?“ Шта радите?', обично одговарамо: 'Бежим! У великој сам гужви!”. Зашто трчимо, не знамо. Раду нема краја и боримо се са зидом смрти као бајкери. Чему све то? Чак и ако све завршимо, ипак ћемо наћи нешто друго да радимо. Не подносимо себе. Не трпимо своје биће. Ужаснути смо идејом да разговарамо сами са собом, да сазнамо шта је у нама. Нисмо спремни. Радије живимо у хаосу, без садржаја и мира. Ово је облик самоубиства, спор, сигуран и без оружја.

Идемо на кафу а мисли су нам растројене. Један део њих је на телефону док смо за столом, други је заузет оним шта ћемо даље и шта је требало да урадимо раније, а нисмо успели. Специфичан тренутак је када смо у биоскопу. Ми смо присутни али нисмо ту, друга особа за нас не постоји. Не успевамо да доживимо ни ове тренутке јер они тону у океан нашег ума, који је врло често пун смећа.

Једини тренуци који су постали део нас су из детињства. Тренуци када смо били деца. Тренуци у којима смо били овде , у свему без „Зашто“ и „Како“. Само смо били присутни свим својим чулима.

Долазимо до тачке у којој, усред панике која влада у нашим свакодневним животима, једини начин да се опустимо јесте да задовољимо неку страст. Осећамо се психички и физички осакаћени. Ставили смо се у шкрипац који нас без разлога гуши. Зашто ово радимо?

Коначно, пробудићемо се једног јутра и схватити да су године прошле, а да ништа нисмо урадили. Живели смо у хаосу и ништавилу. Тада ће искрснути комплекси и хирови укорењени у потиснутим жељама и буквално ће нам изједати душу.

Како да се излечимо? Тако што ћете рећи - "Стани!" Ви заповедате својим животом и не дозволите да брига манипулише вама. Увек има времена за молитву, за разговор са дететом и женом, са пријатељем. Немојте очекивати да вам неко открије ове тренутке или да се они сами појаве. Дужни смо да их сами стварамо. Зато што ће бол, болест или депресија на крају створити другу врсту простора и времена. Веома тешких.

Постоје мале ствари које чине живот. Сами их креирамо овде и сада и кажемо - "Стани!" токсичности. И како дан одмиче, наћи ћемо времена и за Бога и за човека.

За читање две странице из Св. Писма потребна су нам два минута. За молитву са бројаницом потребно је три минута и осетићемо како нас прелива Божија благодат. Загрљај са дететом или супружником траје неколико секунди. Ово није изгубљено време, већ време које ми је потребно да живим сада, али и заувек.

Време ће увек летети чак и када вас не буде било. Потрудите се да га правилно искористите, да га живите а не да пропадате.

Људи се толико навикну на вести да без њих више не могу мирно да живе. При томе заборављају да је представљање вести медијима понекад веома далеко од адекватног преношења информација. 

Покушајмо да се дистанцирамо и читамо вести као споља, без да се уносимо. Шта ћемо видети? Привлачан наслов, који често од првих речи манипулише свешћу читаоца: наглашава, или чак одмах, и пре читања саме вести, доноси пресуду. И није тако ретко да наслов не одговара суштини онога што је речено у самом тексту. Али, утисак је већ створен и читалац је спреман да информацију прихвати у правом светлу (на „прави“ начин, наравно, за онога ко је писао, односно наручио ову вест).

Њузмејкери играју на карту очекивања, тежње, жеље, или, обрнуто, претеривање тамо где све није тако страшно (у зависности од потреба оних који желе да формирају ову или ону реакцију јавности).

Зар заиста нема правих вести? Наравно да има. Али, размислите о томе колико често се ми сами, када препричавамо неки догађај пријатељима, придржавамо тачности у описивању онога што се догодило? На крају крајева, ми често нешто улепшавамо или, напротив, оцрњујемо. Колико често прилагођавамо чињенице да бисмо створили изглед онога што бисмо желели? Понекад чак и не примећујемо како искривљујемо стварност да бисмо задовољили неке своје импулсе. Али, шта је са нашим познаницима, ми смо спремни да их уверимо у било шта ако треба. Авај, ово је својство пале људске природе: „сваки је човек лаж“, каже псалмиста (Пс. 116:2).

Само Господ може бити потпуно поштен. Са људима је то мало компликованије. Ово увек треба да имате на уму када примате било коју информацију. Прилазите свакој вести уздржано, видите да ли је у питању нека манипулација или изобличење итд. Али, најважније је да не уносимо себе, да се не укључујемо. Сетимо се да нам се без Божије воље ништа не може десити (Лк. 21,18), што значи да је све што се дешава нама и целом свету створено искључиво по Промислу Божијем. Важно је само са понизношћу прихватити Његову вољу – и тада нас никакве вести неће уплашити или завести.

митрополит Антоније(Паканич)

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Умор, презапосленост и невероватна летња врућина одузимају свима снагу. До вечери већина нас изгледа као исцеђени лимун. Како да нађемо снагу да се молимо у свему томе?
 
Питање је сасвим конкретно, и на њега постоје конкретни одговори. Ако немате снаге да се молите, онда можете скратити правило. Ако немате снаге да стојите, молите се седећи. Aли, колико ове препоруке помажу?
Да, оне ће вам помоћи да се молите, али не решавају увек главни проблем. Чињеница је да не може сваки верник да одговори на питање: да ли је његово стање заиста умор или духовна лењост? Или можда демонско искушење? Како то утврдити? У таквим тренуцима предлажем да не размишљате о величини вашег молитвеног правила или који молитвеник да узмете – то су неважна питања. Предлажем да размишљате о Богу. Молитва је разговор са Њим!
Сетимо се како се опходимо са људима: пре него што некога позовемо, ми подсвесно замишљамо ту особу, а у глави формирамо приближан сценарио за разговор са њим. Исто важи и за разговор са Богом. Наш први задатак је да схватимо да је Он заиста присутан у нашим животима. Ако говоримо о вечерњем правилу – а највероватније је тако, јер се често прескаче због умора – треба да се сетите какав је био протекли дан. Како се Бог открио у њему? Ако је дан био успешан, поставите себи питање: да ли сам захвалан Богу за оно што се данас догодило? Ако је било неуспеха, грешака, негде смо се саплели или у нечему згрешили, онда треба да молимо Бога за опроштај – и да се фокусирамо на ово осећање.
Ако после овога немате снаге да упалите свећу и отворите молитвеник, онда сте највероватније само уморни. У овом случају, молите се као што бисте разговарали са својим оцем или мајком - поделите оно што вам је на срцу. Можда ћете касније желети да прочитате ову или ону молитву. Најважније је пронаћи импулс након којег почиње ваш дијалог. Одсуство овог импулса је највећа препрека у молитви.
Искључује нас наша усредсређеност на правило. Демони то користе. А када помислимо Бога, све се мења. У ствари, обично имамо довољно потребне снаге да се молимо. Замислите само ово: након тешког дана сте дошли кући, отишли у кревет, али одједном се испоставило да се нешто догодило вашим најмилијима, потребна им је помоћ - где иде ваш умор? Учинићете све да им помогнете. Ми осећамо присуство вољених особа у нашим животима и не можемо а да не комуницирамо са њима и не одговоримо на њихов позив. Тако би требало да буде и са Богом. Не ради се о правилу или броју прочитаних молитава. Човек се моли не само када чита молитве из молитвеника. Он се моли када само каже „Господе, помилуј“. Сјајно је ако у исто време чини добра дела и помаже својим ближњима.
Присиљавање себе на молитву је исказивање насиља над самим собом – где је граница?
Самонасиље је опасно. Увек се морамо придржавати правила златне средине. Свака крајност у духовном животу је лоша и штетна. Јасно је да се Царство Божије стиче трудом и морамо се приморати на молитву, пост и добра дела. Међутим, ова принуда за нас мора бити изводљива.
Ако се догоде ситуације када се човек малтене мучи правилом или додатним молитвама, ако није завршио читање правила из молитвеника и прекорева себе до очајања, то су демонска искушења. Кајемо се због своје слабости, кајемо се за лење и лукаве помисли, али ни у ком случају не треба да се концентришемо посебно на правило. Ако размишљамо само о њему, престаћемо да размишљамо о смислу молитава.
 Како развити сопствену меру молитве?
У томе ће вам помоћи искусни свештеник. Чињеница је да сама особа можда не види проблеме који јој отежавају молитву. Да ли је у питању умор или лењост, неће свако разумети. Свештеника је Бог поставио на његово место да се помоли за своје стадо и помогне му да духовно живи, а не да умире духовно.
Потпуно одсуство молитве је духовна смрт. Сећање на Бога и Његово присуство у сваком дану вашег живота је веома корисно и помаже да започнете молитву. Зато вас охрабрујем да анализирате свој дан. Наш мозак одмах показује шта треба учинити на крају дана: покајати се или захвалити. Или можда обоје. Из овог импулса рађа се жеља за молитвом, која помаже не само да се започне правило, већ и да се доврши. Ако заиста немате физичке снаге, спава вам се и не можете ништа са собом - ограничите се на најједноставнију молитву: "Господе, помилуј!" - и нећете бити осуђени.
Мучити се молитвом није корисно.
Многи верници не могу себи да дозволе слабост и читају прописане молитве без обзира на све. По мом мишљењу, аутоматска лектура није ништа боља од скраћивања дневног правила, јер може довести до дубоког пада. Свака крајност у духовном животу је лоша. Можете сваки дан да означите да је правило прочитано - и да се сматрате добрим и исправним, ваљајући у гордости и заблуди. Можете, услед умора, почети да се молите својим речима – а после неког времена заборавите шта је молитва у речима светих отаца.
Морамо тражити средину. Постоји правило, оно је модел за све нас, али није константа која се не може променити. Наш задатак није да читамо све од А до Ш, већ да се молимо, односно да комуницирамо са Богом. Веома је важно запамтити ово. С тим у вези желим да кажем о правилу за Свето Причешће. Колико често људи који га нису прочитали од почетка до краја не иду да приме Свете Христове Тајне! Али, правило нам је дато да бисмо постигли осећај покајања, да бисмо разумели да нам је за спасење потребан Господ, а не правило. Без Христа не можемо да се спасемо.
Наравно, треба се молити, треба се борити против лењости, али мучење молитвом није корисно. Треба имати страх Божији. Не у смислу „ако не прочитам правило, муња ће ме ударити с неба“, већ у смислу „Господ ме је чекао, а ја нисам дошао. Звао ме је, али се ја нисам јавио."

протојереј Виталиј Ворона

Припремила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор