Последњих година, с времена на време можемо да видимо како нека образована особа блиска Цркви, а понекад чак и духовник, одједном почиње да проповеда нешто што је у супротности са канонима Цркве.

Ово увек изазива збуњеност: како је то могуће? Показало се да образовање само по себи не указује на нечију духовну мудрост.
И овде неко може погрешно закључити да образовање није потребно у Цркви. И увек има људи који заговарају „свету једноставност“ на рачун образовања. Међутим, ово је екстрем.
У ствари, ако погледамо Свету историју, видећемо да ни образовање ни недостатак образовања једнако не гарантују слободу од греха и грешака. Образовани фарисеји и проста јерусалимска гомила подједнако су се одрекли Христа и захтевали да Се разапне. У исто време, прости рибар Петар и интелектуалац Павле, упркос свим искушењима, постадоше првоврховни апостоли, испуњени Духом Светим.
Очигледно је да је знање само оруђе које, ако се правилно користи, може донети много користи, али ако се користи неправилно, може нанети  велику штету. Али, како можете учинити интелигенцију корисном да бисте могли да користите ову алатку за добро? Исто тако, шта учинити ако нема довољно знања?
У том смислу, монах Исидор Пелусиот веома добро пише о мудрости и једноставности: „Мудрост, спојена са једноставношћу, је нека врста божанског својства и, чак ћу рећи, спада у најсавршеније врлине. Али ако се једно од другог одвоји, онда мудрост пада у заблуду, а једноставност завршава у глупости; јер је прва способна да чини зло, а друга је способна да буде преварена“.
Овде можемо подсетити на апостолске речи: „...Знање надима, а љубав изграђује“ (1. Кор. 8,1). То јест, знање које није укроћено понизношћу и није просветљено љубављу заиста може довести до грешке. Баш као што једноставност ума без понизности и љубави може довести до тога и постати оно што људи кажу: „Једноставност је гора од крађе."
Дакле, нема потребе да се хвалите знањем или, обрнуто, хулите на образовање. Уместо тога, треба да имамо искрено смирење и љубав у свему, тада ће нас сам Господ сачувати од грешака.

митрополит Антоније (Паканич)

приредила: Ј.Г. (Поуке.орг)

извор

Свештеник Антоније Смирнов - о губитку сина и зашто деца оболевају

"Пустите ме унутра, ја сам свештеник, морам да крстим своју децу“, тражио је отац Антоније да оде на одељење интензивне неге. Није био спреман на то да новорођенчад Лука и Ања можда неће преживети.

— Шта сте доживели када је Лука преминуо?
„То се не може описати једном речју, то је био пут прихватања који је трајао 3,5 месеца док је Лука био у коми. Да се све догодило изненада, био бих потпуно неспремна. У основи је немогуће припремити се за то.
Али ми, као родитељи, знали смо да ће нам, ако се врати, бити још теже. Навикли смо да је Лука трачак светлости, увек насмејан, и схватили смо да и овај осмех може да нестане. Истовремено сам се молила: „Господе, ако треба, спремна сам да га пустим. Без обзира колико је болно и са колико год суза то изговорила, не желим да га задржим овде због себе." Ако треба да оде у вечност, како да будем несрећна због свог детета, које ће заувек бити са Богом?
— Често понављате да смрти нема. Када је дошло до ове спознаје?
— Већ сам имала пример моје сестре, која је имала рак крви од своје 7. године. Била су два рецидива, а онда смо мајка и ја дошле до свесне вере. Моја мајка се променила због Јулијине болести и њеног одласка, постала је монахиња. Видела сам како јој је вера помогла да превазиђе тугу. Схватила је да нема ништа скупље од вечног живота. Да, тешко је и њој и мени. Ово је вероватно доживотно путовање прихватања. Моја мајка и даље плаче, упркос чињеници да је прошло више од 15 година. Али она плаче са надом и вером да ће срести Јулију.

Не могу рећи да су Јулија и Лука умрли. То ми пара уши. Они су отишли у вечност. Разговарам са њима и знам да ме чују. Што да не? Молим Бога да буду заједно са Њим.
 

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Што је свештеник старији, све чешће чује од својих парохијана питања о васпитању деце.

Није да црквена омладина уопште нема представу о томе какво треба да буде васпитање, имају и породичне моделе формиране у родитељском дому, такође је огромна количина информација о васпитању доступна на интернету, има и приличан број књига, предавања и разговора и упутства о православном образовању. Међутим, све ово, на овај или онај начин, функционише само на позадини релативног породичног благостања, а чим наиђете на проблеме, самопоуздање које књиге о образовању, заједно са родитељским искуством, у почетку инспиришу, брзо уступи место забуни.

И без обзира на то какви се проблеми јављују у породици, стварни или измишљени, подједнако су способни да узнемире - и бунтовништво тинејџера као и ситна непослушност предшколца. Ни код оних, чија су деца задржала искрену црквеност и у адолесценцији, и након брака, па и након рођења сопствене деце, чије мајке, упркос много деце, успевају да остану неговане и уравнотежене, чији синови у свакодневном животу не псују, ни ћерке не објављују фотографије у купаћим костимима на друштвеним мрежама, не могу се избећи питања о искуствима одрастања.

Међутим, немојте ме погрешно схватити, ово су питања на која може бити веома, веома тешко одговорити. Често су наша верујућа и лепо васпитана деца плод искључиво несебичности својих мајки, које у условима одсуства главе породице од куће, успевају да наставе свакодневни живот, брину о деци и често раде пуно радно време.

Главна потешкоћа је у томе што је лично, па и свештеничко искуство далеко од универзалног и стога није погодно за свакога. Оно што је универзално у овом искуству, по правилу не само да не утеши родитеље који су заокупљени проблемима, већ их понекад може и растужити, јер их суочава са чињеницом да морају озбиљно да преиспитају своје идеје о породици. Морамо разговарати о образовању. Међутим, у основи сваког, па и најсубјективнијег доживљаја васпитања, увек стоји скуп закона без којих и најисправније васпитање неће бити ништа друго до експеримент.

Дакле, прво правило: васпитавајући дете, образујте се. Образовни процес у породичном животу је обавезан и континуиран процес. Увек почиње пре рођења детета, од тренутка формирања породице. Једино што новопечене супружнике чека је међусобно прилагођавање. Неопходно је да се упознамо у свакодневном животу, у баналним радостима и тренутним проблемима. Мање паметни супружници у овој фази почињу да се интензивно образују. Паметни људи уче да проналазе компромисе, чују једни друге и попуштају. У ствари, то је оно у чему се састоји хришћански морал: заповести су дате мени лично, зато их ја лично морам да испуњавам. Посматрајте, не гледајте како их други посматрају. Важност таквог самообразовања за касније образовање детета је веома велика. Деца нас не слушају толико колико нас гледају. И виде све што им треба и не треба. Све оно што не желимо да наша деца виде, све оно што се надамо да неће видети. И посматрајући нас, деца извлаче закључке који су често далеко од онога што им стално говоримо. На крају крајева, деца нису одрасли. Они не умеју да буду лицемерни и нису у стању да се обману. Ако отац или мајка ураде нешто што и сами вербално осуђују, онда се код деце развија осећај да није грех повремено заобићи родитељску забрану. Ако неко од родитеља има навику да не држи своја обећања, дете ће ускоро научити да овом родитељу не треба веровати. Ако родитељи лако лажу, посебно о ситницама, онда дете има све шансе да постане зависно од обмане и лажи, посебно у односима са самим родитељима. Тако нас деца виде и опонашају. Они чују наша упутства само када наше сопствено понашање није у супротности са нашим речима. Дакле, да поновимо: ако желите да ваше дете одраста добро образовано, образујте се сами.

Други образац је заснован на истини познатој сваком хришћанину: циљ не оправдава средства. Мислим да нећу открити Америку ако кажем да у нормалној породици дете треба да буде срећно. Јер, детињство је за срећу, ту нема шта да се расправља. Шта је детету потребно да би било срећно? Дечја срећа почиње чињеницом да се мала особа осећа потпуно смирено у својој породици, када породична атмосфера не држи дете у напетости, када код куће може да се опусти. Док је дете мало, само најближе особе могу да стварају галаму и напетост око њега. Прва ствар која изазива напетост је неспособност родитеља да реагује на "несташлуке" деце. Данас сам добро расположен и затворићу очи пред школском тучом или разбијеним прозором. Сутра ћу устати на погрешну ногу и казнићу своје дете за прву реч која ми се није допала. Навика да се асиметрично реагује на поступке деце, без поговора води на листи разлога за губитак поверења у родитеље. Даље, неки родитељи, не желећи да казне своје дете, прибегавају манипулацији. Скоро свака одрасла особа данас се сусрела са њом у свом примитивном облику детињства. Ако у раном детињству све врсте манипулација прођу, онда ће с годинама готово гарантовано деца постати предмет много озбиљнијих манипулација. Несрећни родитељи манипулацију схватају сасвим озбиљно као васпитну технику, док она детету улива само сумњу у себе, осећај кривице и осећај анксиозности тамо где би дете требало да буде опуштено. Опет понављамо: нормално васпитање могуће је само у породици у којој су односи изграђени тако да нико не осећа стрес. А ако супружници у почетку нису били у стању да изграде такав однос, ту треба започети образовни процес.

Трећи образац: у просперитетној породици дете пролази кроз школу љубави, у дисфункционалној породици дете пролази школу живота. Ако су родитељи поставили себи задатак да оснаже своје дете за одрасли живот, нека га пошаљу у рвачку или боксерску секцију, а затим и у војну школу. Дати детету бушилицу код куће, створити услове у којима ће доживљавати стални стрес, не значи правилно подизати дете, већ му се ругати.  Ако се чланови породице понашају одвратно једни према другима само зато што не знају како другачије, онда им се не може веровати. Свако ко се труди да дете васпита на достојан начин, мора да га воли, јер само љубав може усмерити васпитне напоре у правом смеру, док њен недостатак лако обезвређује сваки труд и рад.  Само тамо где се сви потпуно предају једни другима, не очекујући ништа заузврат, дете је у стању да стекне искуство љубави као основе и норме односа, без које породица није породица.

Наравно, постоји много више образаца успешног породичног живота, међутим, за почетак, можемо се ограничити на три горе наведена. Главни принцип правилног васпитања је волети дете, образовати се и не заборављати на Бога. Ово је одговор на бројна питања о васпитању, и водич за акцију за садашње и будуће родитеље, и норма коју није толико важно знати колико је стално примењивати у пракси.
 

протојереј Владимир Пучков

приредила: Ј.Г. (Поуке.орг)

извор

Човек је производ културе. Много тога што имамо не формирамо ми сами, не личним трагањем, већ нам је дато као резултат васпитања, културе, историје, традиције, традиционалне вере, нације и тако даље и тако даље. Односно, човек је производ свих могућих врста култура, а свака култура је пуна својих специфичних митова. Ови митови су увек педагошки. Они образују човека у одређеној парадигми даљег пута, даљег избора. Овај избор се између осталог формира генерацијски. Формира га, рецимо, традиција нашег васпитања и наших родитеља. А наши родитељи у почетку формирају у нама примарне појмове добра и зла. Да ли је ово еталон разликовања добра и зла? Наравно да не. Зато што се у нама формирају одређени митови које ови концепти добра и зла формирају. Али заједно са њима се формирају лажни концепти добра и зла.
Постоје културни митови који говоре да је историја ваше земље увек историја добрих, дивних људи. И у вашој земљи људи су увек много љубазнији и бољи него у остатку света. Религиозни мит ће рећи да је ваша вера нај-најисправнија, нај-најистинитија и да стога нема ништа лоше у томе што ваша вера побеђује друге, јер ако је ваша вера истинита, онда је добро на вашој страни, а ако они нису исте вере као ви, онда код њих нема никаквог разумевања за добро. Постоји маса таквих идеологема, таквих митова који формирају колективно схватање добра и зла. Ви чак и немате никакву рефлексију о овом питању, једноставно се придржавате историјског избора који је већ направљен. Границе твоје државе су увек свете, твоја земља је увек света. Ви сте под окриљем најбоље вере на свету. Сви ваши преци су носиоци светлости. И само у иностранству постоје тамне, мрачне силе које су увек оличење зла. Ово је обична људска митологија, она постоји и постојала је увек и свуда. И чим овај колективни мит почне да функционише, човек ни не размишља шта треба да ради.
На потпуно природан начин, човек бира између добра и зла прикључујући се већ оствареном колективном избору. И ово је веома тешка прича, јер је то прича читавог човечанства. Добро и зло се испостављају као колективни појмови. Ово је веома, веома опасна ствар. Јер се добро и зло не може тако остварити. Зато што ове митологије добра и зла формира људска свест пећинског човека. Баш тог тренутка када је човек оградио своју пећину чистом оградом и рекао: ово је света земља, а ко уђе у ову земљу без дозволе, мој је непријатељ. И ако ја тог непријатеља ударим батином по глави, онда ће то бити добро. Тако се то догађа у примитивним племенима.
о. Алексеј Умински

приредила администрација Поуке.орг

извор

Трчимо да задовољимо неку своју жељу, за коју мислимо да је „завршна станица“, али „станица“ остаје „станица“ и све почиње изнова. Као што магарац јури шаргарепу која му виси на леђима и мисли да ће је ухватити, али то се никада неће десити, а ако се и деси, опет ће бити незадовољан јер ће желети још више и више.

Кажемо да се посао никад не завршава и када нас питају „Како сте?“ Шта радите?', обично одговарамо: 'Бежим! У великој сам гужви!”. Зашто трчимо, не знамо. Раду нема краја и боримо се са зидом смрти као бајкери. Чему све то? Чак и ако све завршимо, ипак ћемо наћи нешто друго да радимо. Не подносимо себе. Не трпимо своје биће. Ужаснути смо идејом да разговарамо сами са собом, да сазнамо шта је у нама. Нисмо спремни. Радије живимо у хаосу, без садржаја и мира. Ово је облик самоубиства, спор, сигуран и без оружја.

Идемо на кафу а мисли су нам растројене. Један део њих је на телефону док смо за столом, други је заузет оним шта ћемо даље и шта је требало да урадимо раније, а нисмо успели. Специфичан тренутак је када смо у биоскопу. Ми смо присутни али нисмо ту, друга особа за нас не постоји. Не успевамо да доживимо ни ове тренутке јер они тону у океан нашег ума, који је врло често пун смећа.

Једини тренуци који су постали део нас су из детињства. Тренуци када смо били деца. Тренуци у којима смо били овде , у свему без „Зашто“ и „Како“. Само смо били присутни свим својим чулима.

Долазимо до тачке у којој, усред панике која влада у нашим свакодневним животима, једини начин да се опустимо јесте да задовољимо неку страст. Осећамо се психички и физички осакаћени. Ставили смо се у шкрипац који нас без разлога гуши. Зашто ово радимо?

Коначно, пробудићемо се једног јутра и схватити да су године прошле, а да ништа нисмо урадили. Живели смо у хаосу и ништавилу. Тада ће искрснути комплекси и хирови укорењени у потиснутим жељама и буквално ће нам изједати душу.

Како да се излечимо? Тако што ћете рећи - "Стани!" Ви заповедате својим животом и не дозволите да брига манипулише вама. Увек има времена за молитву, за разговор са дететом и женом, са пријатељем. Немојте очекивати да вам неко открије ове тренутке или да се они сами појаве. Дужни смо да их сами стварамо. Зато што ће бол, болест или депресија на крају створити другу врсту простора и времена. Веома тешких.

Постоје мале ствари које чине живот. Сами их креирамо овде и сада и кажемо - "Стани!" токсичности. И како дан одмиче, наћи ћемо времена и за Бога и за човека.

За читање две странице из Св. Писма потребна су нам два минута. За молитву са бројаницом потребно је три минута и осетићемо како нас прелива Божија благодат. Загрљај са дететом или супружником траје неколико секунди. Ово није изгубљено време, већ време које ми је потребно да живим сада, али и заувек.

Време ће увек летети чак и када вас не буде било. Потрудите се да га правилно искористите, да га живите а не да пропадате.

Људи се толико навикну на вести да без њих више не могу мирно да живе. При томе заборављају да је представљање вести медијима понекад веома далеко од адекватног преношења информација. 

Покушајмо да се дистанцирамо и читамо вести као споља, без да се уносимо. Шта ћемо видети? Привлачан наслов, који често од првих речи манипулише свешћу читаоца: наглашава, или чак одмах, и пре читања саме вести, доноси пресуду. И није тако ретко да наслов не одговара суштини онога што је речено у самом тексту. Али, утисак је већ створен и читалац је спреман да информацију прихвати у правом светлу (на „прави“ начин, наравно, за онога ко је писао, односно наручио ову вест).

Њузмејкери играју на карту очекивања, тежње, жеље, или, обрнуто, претеривање тамо где све није тако страшно (у зависности од потреба оних који желе да формирају ову или ону реакцију јавности).

Зар заиста нема правих вести? Наравно да има. Али, размислите о томе колико често се ми сами, када препричавамо неки догађај пријатељима, придржавамо тачности у описивању онога што се догодило? На крају крајева, ми често нешто улепшавамо или, напротив, оцрњујемо. Колико често прилагођавамо чињенице да бисмо створили изглед онога што бисмо желели? Понекад чак и не примећујемо како искривљујемо стварност да бисмо задовољили неке своје импулсе. Али, шта је са нашим познаницима, ми смо спремни да их уверимо у било шта ако треба. Авај, ово је својство пале људске природе: „сваки је човек лаж“, каже псалмиста (Пс. 116:2).

Само Господ може бити потпуно поштен. Са људима је то мало компликованије. Ово увек треба да имате на уму када примате било коју информацију. Прилазите свакој вести уздржано, видите да ли је у питању нека манипулација или изобличење итд. Али, најважније је да не уносимо себе, да се не укључујемо. Сетимо се да нам се без Божије воље ништа не може десити (Лк. 21,18), што значи да је све што се дешава нама и целом свету створено искључиво по Промислу Божијем. Важно је само са понизношћу прихватити Његову вољу – и тада нас никакве вести неће уплашити или завести.

митрополит Антоније(Паканич)

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Умор, презапосленост и невероватна летња врућина одузимају свима снагу. До вечери већина нас изгледа као исцеђени лимун. Како да нађемо снагу да се молимо у свему томе?
 
Питање је сасвим конкретно, и на њега постоје конкретни одговори. Ако немате снаге да се молите, онда можете скратити правило. Ако немате снаге да стојите, молите се седећи. Aли, колико ове препоруке помажу?
Да, оне ће вам помоћи да се молите, али не решавају увек главни проблем. Чињеница је да не може сваки верник да одговори на питање: да ли је његово стање заиста умор или духовна лењост? Или можда демонско искушење? Како то утврдити? У таквим тренуцима предлажем да не размишљате о величини вашег молитвеног правила или који молитвеник да узмете – то су неважна питања. Предлажем да размишљате о Богу. Молитва је разговор са Њим!
Сетимо се како се опходимо са људима: пре него што некога позовемо, ми подсвесно замишљамо ту особу, а у глави формирамо приближан сценарио за разговор са њим. Исто важи и за разговор са Богом. Наш први задатак је да схватимо да је Он заиста присутан у нашим животима. Ако говоримо о вечерњем правилу – а највероватније је тако, јер се често прескаче због умора – треба да се сетите какав је био протекли дан. Како се Бог открио у њему? Ако је дан био успешан, поставите себи питање: да ли сам захвалан Богу за оно што се данас догодило? Ако је било неуспеха, грешака, негде смо се саплели или у нечему згрешили, онда треба да молимо Бога за опроштај – и да се фокусирамо на ово осећање.
Ако после овога немате снаге да упалите свећу и отворите молитвеник, онда сте највероватније само уморни. У овом случају, молите се као што бисте разговарали са својим оцем или мајком - поделите оно што вам је на срцу. Можда ћете касније желети да прочитате ову или ону молитву. Најважније је пронаћи импулс након којег почиње ваш дијалог. Одсуство овог импулса је највећа препрека у молитви.
Искључује нас наша усредсређеност на правило. Демони то користе. А када помислимо Бога, све се мења. У ствари, обично имамо довољно потребне снаге да се молимо. Замислите само ово: након тешког дана сте дошли кући, отишли у кревет, али одједном се испоставило да се нешто догодило вашим најмилијима, потребна им је помоћ - где иде ваш умор? Учинићете све да им помогнете. Ми осећамо присуство вољених особа у нашим животима и не можемо а да не комуницирамо са њима и не одговоримо на њихов позив. Тако би требало да буде и са Богом. Не ради се о правилу или броју прочитаних молитава. Човек се моли не само када чита молитве из молитвеника. Он се моли када само каже „Господе, помилуј“. Сјајно је ако у исто време чини добра дела и помаже својим ближњима.
Присиљавање себе на молитву је исказивање насиља над самим собом – где је граница?
Самонасиље је опасно. Увек се морамо придржавати правила златне средине. Свака крајност у духовном животу је лоша и штетна. Јасно је да се Царство Божије стиче трудом и морамо се приморати на молитву, пост и добра дела. Међутим, ова принуда за нас мора бити изводљива.
Ако се догоде ситуације када се човек малтене мучи правилом или додатним молитвама, ако није завршио читање правила из молитвеника и прекорева себе до очајања, то су демонска искушења. Кајемо се због своје слабости, кајемо се за лење и лукаве помисли, али ни у ком случају не треба да се концентришемо посебно на правило. Ако размишљамо само о њему, престаћемо да размишљамо о смислу молитава.
 Како развити сопствену меру молитве?
У томе ће вам помоћи искусни свештеник. Чињеница је да сама особа можда не види проблеме који јој отежавају молитву. Да ли је у питању умор или лењост, неће свако разумети. Свештеника је Бог поставио на његово место да се помоли за своје стадо и помогне му да духовно живи, а не да умире духовно.
Потпуно одсуство молитве је духовна смрт. Сећање на Бога и Његово присуство у сваком дану вашег живота је веома корисно и помаже да започнете молитву. Зато вас охрабрујем да анализирате свој дан. Наш мозак одмах показује шта треба учинити на крају дана: покајати се или захвалити. Или можда обоје. Из овог импулса рађа се жеља за молитвом, која помаже не само да се започне правило, већ и да се доврши. Ако заиста немате физичке снаге, спава вам се и не можете ништа са собом - ограничите се на најједноставнију молитву: "Господе, помилуј!" - и нећете бити осуђени.
Мучити се молитвом није корисно.
Многи верници не могу себи да дозволе слабост и читају прописане молитве без обзира на све. По мом мишљењу, аутоматска лектура није ништа боља од скраћивања дневног правила, јер може довести до дубоког пада. Свака крајност у духовном животу је лоша. Можете сваки дан да означите да је правило прочитано - и да се сматрате добрим и исправним, ваљајући у гордости и заблуди. Можете, услед умора, почети да се молите својим речима – а после неког времена заборавите шта је молитва у речима светих отаца.
Морамо тражити средину. Постоји правило, оно је модел за све нас, али није константа која се не може променити. Наш задатак није да читамо све од А до Ш, већ да се молимо, односно да комуницирамо са Богом. Веома је важно запамтити ово. С тим у вези желим да кажем о правилу за Свето Причешће. Колико често људи који га нису прочитали од почетка до краја не иду да приме Свете Христове Тајне! Али, правило нам је дато да бисмо постигли осећај покајања, да бисмо разумели да нам је за спасење потребан Господ, а не правило. Без Христа не можемо да се спасемо.
Наравно, треба се молити, треба се борити против лењости, али мучење молитвом није корисно. Треба имати страх Божији. Не у смислу „ако не прочитам правило, муња ће ме ударити с неба“, већ у смислу „Господ ме је чекао, а ја нисам дошао. Звао ме је, али се ја нисам јавио."

протојереј Виталиј Ворона

Припремила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Шта је срећа у браку? Шта значи имати успешан брак? Ако ову срећу ставите под микроскоп, шта ћете пронаћи? Видећете да је годинама срећа цветала не само у смеху и радости, већ и у неким другим важнијим стварима. Да смо могли да прихватимо једно друго. Да прихватимо другог таквог какав јесте, са његовим ранама и хировима. Да смо га пустили да буде слободан, да увек буде свој, чак и ако је много пута пао у грехе. Да смо толико година били мужеви, деца, родитељи, пријатељи, отац и мајка; да смо заједно лечили ране не пребацујући одговорност на другога.

Један је увек трчао да покрије кривицу другог, а не да је разоткрије и осуди. Када је један пао, други га није шутнуо, већ му је пружио руку. Грешка једног човека била је "наша" грешка. Нечија одговорност је била "наша." Када се нешто десило, обоје смо били криви и преузели одговорност а да нисмо „пуцали“ на другог. Чак и када је било туче и вике, све се завршавало загрљајем, а не изолацијом.

Кад су ти сузе потекле из очију, чинило се да су ме уболи ножем. Кад смо се смејали, постајали би деца и радост је била обострана. У невољи би један носио терет другог, уместо да га још више оптерећује. Волели смо све једно о другом...

Када би чули речи попут „благо“, „дијамант“, „цвет“ и „рај“, појавила би се слика животног сапутника.

Ерос и љубав трају јер смо то видели у свакој појединој ствари.

Пут нашег спасења није био индивидуална ствар, већ смо све уложили у једно тело, у једну душу.

Никада нећемо рећи колико једно може да истрпи другог, само - ова љубав никада не сме да престане. Чак и ако дође до смрти, она ће додирнути само наша тела, али не и спојене душе.

Христос није био само икона у углу нашег дома, него Отац наш, Владар живота наших и Пут нашег спасења. Нисмо стварали децу само да би постали родитељи, већ зато што су деца плод наше љубави и постаће пут нашег спасења, ми за њих а они за нас.

Можемо да остаримо, да се разболимо, али наша љубав никада неће нестати. Устоличили смо је на крсту Христовом... Надајмо се да ће наша љубав полетети у небо као бели голуб. Једна особа је изабрала другу да проживи остатак свог живота са њом... Каква велика част и благослов!

о.Спиридон Скутис

приредила: Ј.Г. (Поуке.орг)

извор

" Чим сам вас угледао како улазите у радњу, одмах сам претпоставио одакле долазите. За ваш народ је карактеристично да волите дружење, заједницу. Увијек сте весели и гласни. По томе сте слични нама" - каже ми Халил, педесетогодишњи власник продавнице која се налази тачно прекопута хотела у Витлејему, у којем смо одсјели. Његова радња ме је у великој мјери подсјетила на тзв. самопослуге из времена социјалистичке Југославије. На рафовима су доста немарно набацане намирнице, тако да једно покрај другог стоје пасте за зубе и чоколаде, кафа и средства за прање суђа, резанци и шампони...
Поред намирница се не налази цијена, већ се износ одређује, народски речено, од ока. Када су Аполон , Мићо ,Вујке и Шујо донијели за касом корпу, у којој су биле слане грицкалице и хладни напитци, цијена је прву ноћ износила тридесет долара, док нас је већ следеће вечери, када нас је Халил боље упознао, све то коштало дупло мање.
Тог дана смо обишли манастире св. Саве Освећеног и св. Теодосија у палестинској пустињи. Већ је увелико падала ноћ када смо се вратили у хотел а температура ваздуха се још увијек није спуштала испод тридесет степени. Због духовне радости што сам коначно успио да обиђем
велике светиње, као и због умора, дуго нисам успио да заспим. Кроз прозор хотелске собе сам видио да Халилова продавница још ради, па сам одлучио да сиђем до ње како бих купио неки хладни напитак. Кад ме је опазио, замолио ме је да сједнем за једним од столова импровизованог кафића који се налази тачно испред продавнице, како бисмо попили пиће на његов рачун. И поред тога што му је , како ми је и сам рекао, формално образовање скромно, Халилов енглески језик је прилично добар а служи се са италијанским и шпанским. Док ми се обраћа, из неких разлога, моје име изговара у његовом грчком изворнику. Каже ми да је прилично поносан на то што је православни хришћанин, те да се нада да је вјеру у доброј мјери успио да пренесе на своју дјецу и унучад.
" Некада је нас хришћана у Витлејему процентуално било знатно више него данас. У садашњем времену су људи наше вјероисповијести у прилично тешком положају. Са једне стране је држава Израел, а са друге су наши сународници исламске вјере. Постоји некакво прећутно правило да су сви хришћани који држе радње или сувенирнице дужни да запосле барем једног муслимана. Мене у том погледу заиста нико није притискао, али сам , ипак , запослио једну дјевојку која ми свако јутро чисти радњу, иако бих и сам могао то да радим ". Док ми је то говорио, присјетио сам се како смо дан прије у кафићу, недалеко од витлејемског храма Рођења Господњег, упознали конобара Ису, такође православног хришћанина, који нам је причао и о другим проблемима са којима се
тамошња хришћанска популација сусреће. У његовом родном селу се налазе двије цркве у којима се готово никада не служи, па вјерници  сами о њима воде рачуна. Халил ми се жали на своју дјецу, која све гласније помињу пресељење у Америку или неку од земаља Западне Европе: " Стално им говорим да нипошто не треба да оду одавде. Лагодан живот на Западу је само привид. Човјеку је , ипак, најљепше код куће, у својој земљи". Рекох му да се и код нас све више младих људи исељава у земље Запада, што га је прилично изненадило. Прича ми како је као дјечак живио знатно скромније него данас али је , ипак, био неупоредиво срећнији : " Моји родитељи су имали осморо дјеце. Држали смо стоку. У креветима спавали по двоје а нико се од нас није жалио да му нешто недостаје. Ни политичка ситуација није била ништа повољнија него данас. Међутим, није нам ни падало на памет да треба све да оставимо и пођемо у неку далеку земљу". Говори ми како све што више стари осјећа потребу да често иде у цркву :" Ту се молим Господу и Пресветој Богородици за своју породицу. Међутим, ти молитвени разговори са Богом, у задње вријеме се заврше сјећањем на моје родитеље. Јако ми недостаје благи и брижни поглед моје мајке! Недостаје ми и то када нешто урадим што није по вољи мога оца, готово ме никад не прекори, већ те ноћи уопште не разговара са мном. Ујутро када устанемо би се понашао као да се ништа претходни дан није догодило. То је на мене увијек једнако остављало снажан утисак."! Након последњег монолога, Халил је неколико тренутака ћутао, да би потом изговорио следеће:" Павлос, живот брзо пролази "!
Након ових ријечи смо обојица нагло устали и срдачно се поздравили, попут људи који се деценијама познају, а не тек неких пар дана. Док сам се кретао према хотелу, одједном је почео да дува силовит и хладан вјетар, који је био неочекиван  баш као и крвави сукоб између Јевреја и Палестинаца који ће наступити  неких десетак дана након мог и Халиловог разговора...

 ђакон Павле Љешковић