Не знам да ли можете да бирате у животу. Али, ако размислите о томе, имате избор, а он је између ваше и Његове воље. Колико често чујемо Његову вољу у свом животу и да ли је наше срце отворено за Његову вољу? Отац је савршен, дакле, Његова воља је савршена, али можемо ли је препознати? Имамо ли духовне очи за ово? Или дозвољавамо себи да упаднемо у котао страсти и жеља, својих безбројних жеља?
Бог има план за твој живот. Ово је јасно речено у Псалму 138: „Ти знаш кад седнем и кад устанем, Ти разумеш мисли моје издалека. Ти одређујеш када да лутам, а када да се одморим, и познати су Ти сви путеви моји“ (Пс. 138,2-3).
Где је онда наша воља? Мислим да ова наша воља припада палом човеку, ономе ради кога је Исус дошао на свет. Али, човеку је тешко да се растане са својом старом природом, тако удобном и телесном. И за њу пати и бори се. Покорен својим страстима, он има толико захтева! Увек жели нешто ново, и опире се, и пада у очајање, страх и немир. Природа прождрљиве особе је разметљива и изражава се у томе - желети, инсистирати, да буде по своме, а то је врло често погрешно.
Бити добар хришћанин, мислим, значи ово – пре свега, стећи оно суптилно расуђивање у коме ћете моћи тачно да видите вољу Божију у свом животу. Молитва Господња јасно каже где почиње спасење у овом животу за хришћанина, а то је –
Да буде воља твоја, оче.

Аутор: Росен Жељазков

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Мајке и ћерке ваљда су и требало би да буду у бољим односима него син и отац. На Балкану су односи сина и оца толико лоши, да ме туга хвата. А то све, вероватно, почиње још од рођења. Балканска мајка се претерано бави дететом. Муж није занимљив. Доноси приходе, можда и не вара. Брине колико брине. О ћеркама скоро па никако. Можда синовима, тамо око треће године, мало почињу да се баве. Све је друго било на мајци.

Па шта сад он, балкански муж, још хоће од жене? Треба да кува, да рађа децу, да буде добра љубавница, компликовано је то. Све ово сада што видите, а што личи на некакву сексуалну револуцију – баците у воду. Ништа то не ваља и не вреди. Вреди само љубав између мушкарца и жене која мора да траје. А да би трајала, мора да се НЕГУЈЕ. Све што желимо да траје, морамо неговати. Негујеш зубе увече пре спавања, негујеш саксијско цвеће, а не негујеш мужа/жену, наравно и дете. Али прво муж и жена морају бити у добрим односима да би дете напредовало. Ништа дете неће напредовати, ако је лош однос родитеља. Може мајка колико хоће да посвећује пажњу детету. Она то претерано и ради кад није добро све с мужем. У томе и јесте невоља.

Љубав у патријархалном друштву

Где је била љубав 2000 година, у патријархату? Очеви су одлучивали за кога ће се удати ћерка и кога ће оженити син. И то не само овде, него и у Европи, само што се тамо раније кренуло са еманципацијом. Улазак у брак јако рано био је нормална ствар. Сад су старији бракови много учесталији.

Статистика каже и да у Европи у брак мушкарци сад улазе са 35, а жене са 30 година. И то се стално помера па ће дођи брзо дан кад ће мушкарац који улази у брак имати у просеку 40, а жена 35. Може да се рађа и тад, али, није то више исто.

А млади бракови? Њих карактерише јака заљубљеност. То је предивно осећање, али није никако исто што и љубав. Онај у ког си заљубљен у твојим очима нема мана, а онда дође брак, па дете, а понекад се и затрудни раније. Знате, ја нисам неки моралиста, али ако мене питате, немојте остајати у другом стању пре брака. Немојте јер прве свађе у браку ће бити – ти си ме уценила с дететом. Понекад је то и тачно. А родитељи, ако су православни, не доводе ствари у питање, мора се склопити брак ако дође до трудноће. Бар је тако раније било.

О искрености

Кад се заљуби девојка од 15 година, у томе има много искрености. Код момка слабо. Па ме питају мајке шта да кажу ћеркама. А оне у том узрасту су већ лепе и развијене. Код њих у том узрасту још не морају бити развијене потребе за супротним полом, али код мушкараца јесу. И ето вам разлике. Мајкама кажем једино што знам, није ни то довољно. Нека је учи да чека. Да се пази. Знате, највише побачаја у Европи имају Русија и Србија. И на шта се своди? На непросвећеност. А најмање побачаја има Холандија, веровали или не, 5%. Био сам тамо 6 месеци и радио као лекар. То је дивна земља и дивни људи.

Каква је љубав била, а каква је данас?

Ваљда је љубави било увек, и пре хришћанства. Али није била та и таква каквом је ми знамо између мужа и жена, родитеља и деце. Школовани људи у Европи, већ дуго, деценијама, отац ради све као и мајка, осим дојења, од првог дана, заједно са женом. Кад сам из Титове Југославије још једва добио пасош и отишао из земље први пут и то у Холандију, видео сам да тамо муж пере судове, а жена брише. Сутрадан обрнуто. То је брак, кад поделе све послове. А не ово што је било на Балкану, да је жена све морала да трпи и да се не буни. Е па нема више! Можда цео 21. век биће збиља тешка криза мушкарца и жене. Мушкарци све несигурнији, па самим тим и насилни.

Чувени свештеник Илија Шугајев давно је рекао – љубав се стиче у браку. То је било тада револуционарно, али у томе има истине. Заљубљеност у браку треба да се претвори у љубав, а не у мржњу и равнодушност, али нагледао сам се тога.

Жене нису имале права, патријархат је постојао хиљадама година и пре Христа. Сматрало се вековима да су мушкарци паметнији. Па како и не би били кад су се они једини школовали. Зато сам питао наша три епископа – како је хришћанска црква то дозволила, да жене немају ни основну школу? Сва тројица су ћутали.

На срећу, то више није тако. Бог је дао мушкарца и жену да се допуњују. Циљ брака нису само деца, него душевно сазревање мужа и жене, једног поред другог. То је права ствар. Оно што нема мушкарац, има жена. Па допуњујте се, а не да се такмичите. Кога ће деца више волети. Грозота.

Знате, чак и школовани људи, кад се скупе заједно, па ту фамилија, а они питају дете од 4 или 5 година – кога више волиш, тату или маму? Замислите, да то питате дете! Али оно ће вам често рећи, искрено, кога више воли. А ако не каже, него каже подједнако, то је већ будући компромисни човек. Ако са 4 године каже подједнако, већ је слагало. На такво питање је за дете најпаметније да не одговори. Јер искрен одговор у том узрасту вероватно би био да више воли маму. И то се кроз живот више пута мења и тако и треба да буде. Јер детету је неопходна идентификација и са мајком и са оцем.

Фројд је говорио да је нормално да је мушко дете око треће године наклоњеније мајци, а женско дете оцу. То је та Едипова ситуација. Пазите СИТУАЦИЈА, не комплекс. Зато родитељи у том периоду морају јако да пазе, да не направе Едипа и Електру.

Професор др Владета Јеротић, за Телевизију Храм

https://zelenaucionica.com/prof-jerotic-nista-dete-nece-napredovati-ako-je-los-odnos-roditelja-moze-majka-koliko-hoce-da-posvecuje-paznju-detetu/

Церемонија отварања Олимпијских игара 2024. у Паризу била је живописна и најочитија манифестација духа који се спустио међу људе. Многи људи из целог света остали су шокирани, саблажњени и у неверици посматрајући шта се одвија пред њиховим очима. Овај глобални догађај који окупља све нације широм света, ово 'отварање' - на недвосмислен начин изразило је инаугурацију или афирмацију 'новог светског поретка' који је супротан Божјем поретку, отворену изјаву коме служи, тј. ко је њен 'господар' и против кога се бори. Ова 'церемонија' је била ништа мање него сатанистички скуп, и то веома мрачни, који јасно сведочи о духовном стању и путањи којом свет катаклизмички иде, низлази. Овакво стање ствари, односно пројава духа палог света, није ништа ново за православне хришћане. Једина разлика овога пута јесте ниво дрскости са којом је изведена ова сатанска приредба, а све то указује на то да ствари брзо ескалирају, и то, у апокалиптичним размерама. Погледајмо шта је свети Нил Атонски, велики подвижник и отац Цркве, који је живео пре много векова, рекао о данима који ће претходити доласку Антихриста. "Како се време буде приближавало доласку Антихриста, људски разум помрачиће се од телесних страсти и силно ће се умножити непоштовање и безакоње. Свет ће тада почети да бива непрепознатљив. Измениће се људски ликови и мушкарци се неће разликовати од жена услед њихове срамне одеће и косе на глави. Антихрист ће обманути људе и они ће бити гори од дивљих звери. Неће постојати поштовање према родитељима и старијима. Љубав ће ишчезнути, а пастири хришћански, архијереји и јереји, постаће славољубиви (уз неколицину изузетака) и уопште неће разликовати десни пут од левог, и измениће се обичаји и предање хришћана и Цркве. Међу људима неће бити целомудрености и зацариће се разврат". Да ли су ове речи светог Нила индикативне за наше време? Уверени смо да јесу. Евровизија, која је била ништа мање окултна и сатанистичка, управо је имала свој наставак – церемонију отварања Олимпијаде у Паризу. Само случајност? Апсолутно не. Драги моји епархиоти, оно што посматрамо су плодови отпадништва некадашње хришћанске Европе (и тзв. Запада) која је постепено напуштала Христа, која је одбацила Његово Јеванђеље и изабрала повратак 'Египту', повратак у ропство 'духовног фараона', да се клања пред 'златним телетом' (које је такође било присутно на церемонији отварања Олимпијских игара у Паризу). Крајњи резултат овог отпадништва јесте мрак, злоба, сатанизам и деградација човечанства, која свој одраз налази у данашњем разузданом и анархичном друштву, у духовној дегенерацији многих институција, не искључујући, авај! ни оних који себе називају Христовим следбеницима, а саображавају се палом свету и његовим трендовима. Они који су преобратили Дом Божији у грозоту 'вокистичког' лудила и исте духовне дегенерације и пропасти.
Ово је крајњи резултат почетног, односно првог „хуманизма“ којим се занео Адам, а и свих потоњих „хуманизама“ који у суштини претендују да заузму место Бога. То је исто отпадништво које се манифестује у свим облицима хуманизма, укључујући и оне његове суптилније облике, као што су папизам, у ком смртни човек претендује да заузме место или 'намесништво' Христа на земљи, у екуменизму који жели да оствари јединство међу хришћанима кроз црквену „дипломатију“ или боље речено, демагогију и лицемерје, заобилазећи Онога који је 'Извор јединства' а то је = Господа Христа, који је Пут, Истина и Живот! (Јн. 14,6). То је исти онај релативистички хуманистички дух који се полако испољава међу неким јерарсима и „теолозима“ Свете Православне Цркве. Пример за то је недавно рукоположење прве жене у свештенођаконски чин у Александријској Патријаршији, згодно названо, заправо 'маскирано' називом рукоположење 'ђаконисе'. Разни су примери ове исте погрешне духовности која жели да помери или уклони Границе које су успоставили Свети Оци, одступањем од Светопредањског и Светоотачког ума Цркве, што се испољава у праћењу трендова палог света. Они претварају освештани простор храмова у позоришта (где се уносе клавири, пева опера, свирају саксофони и трубе, што смо могли видети не тако давно у Америци); крштавају децу истополних 'парова' (под изговором љубави и бриге, а питамо се каквом васпитању ће деца бити изложени и у каквој атмосфери и амбијенту узрастати?!); практикују заједничка молитвословља са инославнима (опет без пардона и одговорности) и многе друге иновације уводе у освештани простор живота Цркве Христове што збуњује и саблажњава православне вернике. Сматрамо да ово није пут Светоотачки, ни пут Светопредањски, већ странпутица. Оваквом духу апостасије: Анатема!
Дух хуманизма, у свим његовим издањима, је дух који (свесно или несвесно) жели да постигне циљ 'хоризонталним' људским снагама, дакле тварном енергијом. То је дух који се развенчао, одвојио од 'вертикале' то јест, од нестворених енергија Божијих, од Божије благодати, што у крајњој инстанци значи од самог извора мудрости и истине - Бога, без којег не само да нема суштинског напретка човеку (Јн. 15,5) већ и нема човека.
Зато је Свети Јустин Поповић, велики српски православни богослов 20. века, пророчки подсетио Европу да нема правог човека и правог човечанства без Богочовека Христа. Његова парола је била: „Ми смо за Богочовека Христа, јер смо за човека!“ Свети Јустин је подвлачио да је једини прави хуманизам заправо Теохуманизам. То је када човек у синергији (сарадњи), у благодатној заједници са Богом, почиње да сагледава своје ближње и творевину кроз благодаћу испуњено и преображено богочовечанско сочиво - вид (Матеј 22:39). Видети ближње као оне створене по образу и подобију Божијем, као ближње, дакле иконе Божије. Дух презира према Христу који се манифестовао у Паризу на 'церемонији отварања' желећи да се Христу на руга, јесте исти онај дух који је предводио прву побуну против Бога и Божјег поретка, и био је збачен са неба. Свето писмо отворено каже да ће Христос бити знак против кога ће се говорити (Лука 2:34). Тако је од самог почетка. Човек не може избећи Христа, Он је централан, Он је неизбежан! Јер Он је Пут, Истина и Живот (Јн. 14,6). Он је Светлост која сија у тами (Јн. 1,5); Он је Хлеб који нам силази са неба и без кога нема живота (Јн. 6, 51-59).
Онима који су хтели да Христа исмевају тврдећи 'изражавање слободе' желимо рећи нисте слободни. Ова церемонија отварања је све само не израз ваше слободе. То је пројава вашег духовног заточеништва! Јер овај дух је дух који 'обузима' који ратује против Бога и Његовог природног, логосног поретка у свету, а посебно против круне стварања – човека. Следеће речи Светог Писма заиста пристају овом нараштају, његовим 'отварајућим церемонијама' и 'визијама' (евро или неким другим): „Говорећи да су мудри, полудјеше" (Римљанима 1:22).

+Митрополит Силуан

https://www.facebook.com/story.php?story_fbid=909537887878833&id=100064678901527&mibextid=oFDknk&rdid=UG0iEBpIM7SmkAqp

”Св’јет је овај тиран тиранину, а камоли души благородној”, рече негда умна глава Његошева! Шта смо себи и својим поколењима ако не тирани, када отварајући јаме бездане у потрази за овоземаљским благом, умањујемо шансу за живот будућим нараштајима.

Да ли јамарењем вршимо елиминацију будућих поколења? Ако својим нерођенима одузимамо право на достојанствен живот и убирање плодова творевине коју нам је Творац оставио у наслеђе, а које имамо проследити на будуће нараштаје, да ли то можемо окарактерисати као аутодеструктивни чин у којем човек свесно и намерно одузима себи живот због различитих мотива. Или директно, суицид?

 Ко нам за право даје да наизуст научену тачку најлепшег програма за живот, програма љубави Христове: ”Љуби ближњега свога као самога себе”, унижавамо и одричемо се исте? Да умемо тога програма држати се, другачије би се светом права човекова ценила и достојанство његово поштивало. Ближњи наш је и онај коме треба да предамо ово што смо од Господа примили. Ако у природи будемо гледали само законе овоземаљског обогаћивања, изгубићемо закон Божји. Ако задобијемо све лепоте и блага овог света, а души својој наудимо, какав ћемо одговор за душу своју дати Господу?

Нажалост, човеков живот је под претњом да дође испод границе достојанственог, оптерећен практичним материјализмом и појачаном материјалистичком философијом живота.

И није више упитно да ли ће се вршити ископавање рудних богатстава условима или начинима погодним и за околину мање штетним, сигурно или апсолутно несигурно, нити да ли је струка та која ће стати на страну афирмације или негације, нити да ли ће се окусити овоземаљски бенефити у виду материјалног благостања, време је да ослушнемо вољу обичног човека, да подржимо право на живот, да не пустимо Давида да се сам бори са Голијатом, нити Нестора против вандалина Лија, голијатског раста и снаге.

По слову Царства Божјег на земљи и најмањи од браће има једнака права као и остали. Свако, ко хоће да има права, мора по уставу Царства Божјег на земљи имати и дужности, јер је свако право тек последица извршене једне дужности. Од моралне исправности долази и морална снага друштва, којом се савладава сваки облик кризе, па чак и овај који је настао у нашем окружењу.

Нека нам тај савремени свет покаже безазленост новокомпонованих спасилачких пројеката на свом примеру, и у свом дворишту започне јамарење и рударење сопственог наслеђа, е да би смо ми сутра по њиховом примеру исто учинили, ако је толико еколошки прихватљиво и економски исплативо? А до тад, сачекајмо да поуке извучемо ми од њих, јер наша руда неће испарити, остаће постојана где и јесте и за стотине године, па зарад будућих поколења, оставимо и њима неко богатство у наслеђе, као што родитељи својој деци остављају дедовину нетакнутом, да би имали своју родну груду за себе и за децу своје деце, или будимо себични, па пригрлимо све за себе?

Скинимо омчу са врата будућих нараштаја.

https://www.eparhija-gornjokarlovacka.hr/давид-против-голијата-живот-изнад-о/

Направимо половичан потез, а овај потез није само грешка, већ и рана.

Своје тело носимо у цркву, а душу остављамо код куће.

Доносимо колач да покажемо људима да славимо, али смо љубав према Христу оставили код куће.

Идемо „званично“ обучени у цркву, али смо „биће“ сакрили јер изазива бол и тежину.

Знамо да смо удови Тела Христовог, али смо у храму одсечени од наше браће у Христу. Осакаћен сам као члан, али није ме брига за то.

Идемо да се причестимо ради „благослова“ Телом и Крвљу Христовом, али наш живот није заједница са Христом, већ употреба Христа и суманути однос према нашој себичности.

Свештеницима дајемо имена само за телесно здравље или за побољшање нашег светског живота, али када нам Црква говори о Царству небеском, ми смо равнодушни.

Икони Господњој прилазимо само да тражимо, а не да принесемо свој живот.

Идемо у Цркву да китимо иконе, али наша душа је неукрашена љубављу и врлинама и у неким тренуцима мирише на демонски смрад.

Идемо на разне прославе и весеља и скрнавимо лик Божији под изговором опуштања, али ћемо на Велики четвртак лити крокодилске сузе при погледу на Распетог, ког смо такође приковали са неколико удараца.

Идемо Христу и видимо Га као судију с једне стране, и као магичног духа с друге, али одбијамо да Га видимо као правог Оца, јер такав однос захтева „срце“ и духовну одговорност коју ми не желимо да преузмемо.

Идемо да крстимо дете, да му дамо име деде или баке, али Христовог имена нема у животу нашег детета. Христос ће постати само икона којој ћемо прилазити само ако се физички разболимо или желимо нешто да постигнемо у животу. Ни речи о личном истинском односу са Богом.

Почињемо пост, али само у оброцима, јер усред страсти настављамо да прождрљиво слушамо.

Венчамо се из хиљаду разлога, али не да бисмо се истински волели.

Идемо један са другим у храм руку под руку да спојимо своје животе у један, али заправо ћемо се формално придружити својој себичности на путовању које ће се завршити бродоломом.

Кренули смо са жељом да стварамо децу, али уместо да их видимо као Божје дарове и припремамо их за Његово Царство, ми их видимо као пројекцију наше себичности и желимо да кроз њихове животе живимо оно што нисмо проживели. У ствари, ми их припремамо да постану марионете света и постајемо поносни што смо их створили. А пошто створимо дете које не успева у љубави, кривимо Бога.

У свету глумимо савршене родитеље, али када схватимо да смо одгојили децу ометену у духовном развоју, онда је касно за сузе.

Идемо на протесте да кривимо политичара за кога смо гласали, али одбијамо да направимо праву револуцију срца и знања које ће променити свет.

Стално захтевамо да се други промени, али одбијамо да променимо себе.

Идемо ка понору, време је да схватимо да смо кренули погрешним путем, време је да променимо правац и живот. Дошло је време да пођемо путем Господњим који је Голгота, али се завршава Васкрсењем.

Хоћемо ли коначно кренути ка правом животу или ћемо наставити да идемо ка смрти?

о. Спиридон Скутис

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Када почне тражење самооправдања и неуморно брбљање, тада се клирик умори, душа му се оптерећује, јер је Света Тајна обезвређена, јер види да нема покајања, него само јадиковке, нема смирења, већ је присутна гордост и самољубље, не постоји брига за спасење, већ за удобност.
Када идете код свог духовног оца, идите да исповедате своје грехе, а не да расправљате о једном или другом. Сви знамо шта нам је чинити и како смо позвани да живимо. Расправљати и тражити решења у ћорсокаку који смо сами створили – без жеље да се мењамо – сулудо је и води у деструкцију.
Наравно, питаћете свог свештеника за савет и мишљење, али то ће се десити након исповести ваших грехова.
Задатак нашег духовног оца је да нас приведе Христу. На човеково питање: „Како ћу се спасити?“, наш клирик и Црква смело одговарају. Показују нам Христа, Његово смирење, кротост, целомудреност, једноставност, праштање, Крст.
Понекад смо сведоци таквих исповести, у којима човек не помиње никакав грех, јер нема покајања, већ само згоде из његовог живота и разне проблеме у празнословљу. Тада из храма изађем разбијен, немам жељу ни за чим...
***
Две врсте искушења задесе човека: једно искушење рађа задовољство, а друго доноси бол.
Прво се дешава по човековој жељи – он сам себе искушава због пожуде коју има да би задовољио своју страст.
Друго није по вољи човековој, већ је оно што га ослобађа и чисти. У овом искушењу је патња и бол, који чувају човека од његовог трајног пада.
***
Да би аутомобил кренуо и стигао до крајње тачке, није довољно да не притиснете кочницу, већ морате дати и гас.
Тако је и у духовном животу. Да бисте духовно успели, није довољно „укротити“ своје страсти, морате их преобразити у врлине.
Није довољно избегавати зло, треба чинити и добро.
Није довољно обуздати своје лоше ја, већ "дати гас" свом добром ја .
Без духовног гаса не можемо постићи свој духовни успон у Царство Божије. . .

архим. Павлос Пападапулос

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Да ли ти душа чезне за Богом и да ли те у исто време буни то како да му предаш себе? Молиш му се често речима ”да буде воља твоја”, али се питаш како да знаш шта је воља његова у твом животу, како да је препознаш? Уколико се проналазиш у овоме, поделићу са тобом неколико мисли које ти могу помоћи да наставиш са својим путем ка Богу.

У молитви “Оче наш” молимо се “нека буде воља твоја”. Уколико се искрено молимо, то би значило да молимо Бога да у свакој нашој животној ситуацији заиста буде његова воља, а не наша. Међутим, шта ако је његова воља да се догоди нешто што ми иначе не желимо и чега се плашимо? Нешто што нам се неће свидети? Нпр. да не положимо овај испит, не добијемо посао који желимо, да нам особа за коју се молимо ипак не узврати љубав? Или да не оздрави онај за кога се молимо? Како онда и даље да се молимо да буде воља његова? 

Уосталом, зашто би Божија воља била да се догоди нешто што нама не прија? Јел’ да? Ако нас воли, зашто би он желео тако нешто за нас? Зар је то љубав? 

Замислите да имате дете од четири године које мора да прими инјекцију како би оздравило, а ви као родитељ га водите према лекару и покушавате да му објасните да је то тренутно неопходно и да је ”за његово добро”. Дете у том тренутку не може да разуме зашто мама допушта да га лекар убоде и зашто не спречи бол ако га воли, јер то није пријатно и боли. Тако је и са нама и Богом. Тешко нам је да попут детета разумемо његову вољу и све док покушавамо да је схватимо на нивоу разума, нећемо успети у томе. Имамо потребу да прво схватимо ”па ћемо онда ми то прихватити”.

Међутим, ради се о томе да уопште није потребно да схватимо Божију вољу да бисмо могли да је прихватимо. Напротив. Потребно је да је прихватимо упркос томе што је не схватамо. То је пут вере у коме се временом на основу нашег искуства у односу са Богом развија поверење. Прво му веруј и тражи његову вољу, а тек на основу тога ћеш касније моћи да је разумеш. У вери нема извесности и гаранција и баш зато нам омогућава да изађемо из нас и нашег ограничавајућег поуздавања у сопствени разум и самодовољности, поуздавања само у себе и сопствена “решења”. Омогућава нам да растемо излазећи из себе и ослобађајући се старих навика. У том изласку из себе вером идемо ка другом (Богу) и у њему откривамо нову димензију нас… онакве какве нас је Бог замислио још и пре него што смо се родили.

Вера је “основ свега чему се надамо и потврда ствари невидљивих”, каже апостол Павле (Посланица Јеврејима 11, 1) и та “потврда ствари невидљивих” се догађа тек онда када наш живот, верујући Богу, усклађујемо са његовом вољом. Тек тада, препуштајући се његовој вољи и увидевши како је Бог премудро уредио ту ситуацију за коју смо бринули, искуствено откривамо велику истину живота: Не морам ја бринути, Бог брине о мени и уместо мене и то много боље него ја…  моје је само да тражим његову вољу и усклађујем свој живот са њом!

Божија воља да се догоди нешто што нама ТРЕНУТНО не прија увек постане јаснија тек КАСНИЈЕ, уколико искрено са собом сагледамо ту пређашњу ситуацију. Проблем је у томе што нам је тешко да поверујемо да је нешто за нас добро, када нашем разуму У ТОМ ТРЕНУТКУ то изгледа као нешто што јако желимо, а не добијамо. И баш као и код детета које не добија играчку коју жели, преплаве нас фрустрација, туга, бес који се пробуде у нама, а будући да их не будемо свесни, разум то тумачи тако што се онда разочарамо и сумњамо… мислимо “да нас је Бог напустио и заборавио”. Уместо да препознамо све то што се пробудило у нама и смиримо наш его, прихватајући сва нелагодна осећања и приносећи их упорно кроз молитву Богу, ми почнемо да сумњамо у његову вољу и снагу наше молитве.  

Тек уколико у тим тешким, и нашем разуму несхватљивим, ситуацијама одлучимо да верујемо Богу иако ”нема смисла”, тек тада можемо отворити наше срце и предати му себе. Не: ”Када видим, вероваћу”. Не. Тада нећеш веровати, него ћеш знати јер видиш. Веровати можеш само пре него што видиш и зато вера јесте пут нашег узрастања. 

И тек након много таквих ситуација у којима смо веровали тражећи Божију вољу почињемо да склапамо тачкице тих тренутака који нам раније нису били јасни, али сада са ове дистанце посматрајући их можемо увидети колико је било користи у свим тим тренуцима у којима нам није било разумљиво ”зашто је Бог то допустио”. 

”Али ја имам ситуације од раније када сам му веровао и још увек их не разумем”. Знам. За неке од њих је потребно још стрпљења. Многе од њих ћемо схватити тек када станемо пред Бога, ”јер сада гледамо као у загонетки, а онда ћемо лицем к лицу” (Прва посланица Коринћанима 13, 12).

Зашто се ми уопште молимо ”да буде воља твоја”? 

Тражећи вољу Божију у нашим животима, ми у ствари њега молимо да нам помогне да дођемо до најбоље верзије нас самих, до наше суштине, до онога како нас је Бог предивно замислио још када нас је стварао и довео у овај живот. Молимо га да нам буде помагач на путу трагања за нама самима. Као да му кажемо: ”Хвала ти на животу који си ми дао, схватам да је он дар, јер сам могао и да не постојим. Верујем да ти све ствараш лепо и добро. Молим те помози ми да откријем и пронађем ту лепоту и доброту у мени.” 

Проблем настане у томе што ми несвесно очекујемо да та Божија помоћ, тј. његова воља, буде онако како смо ми то замислили, како нама одговара. И тога уопште нисмо свесни. Нисмо тога свесни све док се не ”разочарамо” или посумњамо, јер нам је тешко да прихватимо овакву његову вољу. Тада постане очигледно то да смо се за једно молили (вољу Божију), а потајно у срцу друго очекивали (вољу нашу). Зато нам после буде толико тешко и да прихватимо његову вољу... јер није истоветна са нашом. Али управо то и јесте смисао Православне вере: Тражити Бога и његову вољу, а не сопствену вољу. Јер у тражењу воље Божије и учењу себе да је прихвати, човек полако прераста ограничења свог ега, ослобађа се самодовољности и поузданости само у себе чиме бива ограничен сопственим капацитетима и открива свој пуни потенцијал у ономе како га је Бог замислио. 

Управо то је био проблем Адама и Еве: Одлучили су да следе своју вољу и водили су се својим егом и разумом, па су зато изгубили могућност да узрасту и постану ”богови по благодати”, како то кажу свети оци. Да, Бог је за њих и све људе имао замисао да му постану што сличнији, да верујући му и трудећи се да не узму плод са забрањеног дрвета постану бесмртни пребивајући у заједници са њим, јер је он извор бесмртности. Међутим, уместо да верују Богу и желе ”његову вољу” (којом је требало да буду спасени), они су пожелели да постану слични Богу на погрешан начин: Из гордости су поверовали да могу постати бесмртни без поверења Богу и без труда... Одлучили су да не желе да буде ”воља његова”, него воља њихова.

Како знамо која је била воља Божија за човека када нас је створио? И какве то на крају крајева има везе са нама данас?      

Препуштањем вољи Божијој препуштамо се откривању оне боголикости у нама са којом нас је Бог створио. На првим страницама Светог Писма имамо веома јасно сведочанство шта је воља Божија за сваког човека. Стварајући човека, Бог каже: ”Хајде да створимо човека да буде као што смо ми (Света Тројица)... И створи Бог човека по лику своме и подобију” (Књига постања 1, 26-27). Дакле, Божија воља је да му нашим животом постанемо што сличнији и да у заједници са њим превазиђемо смрт. А ако смо створени да би личили на Бога и нашим трудом му постајали све сличнији кроз живот, онда би требало да се према себи и другима односимо онако како се он сам односи према нама и другима: са старањем, брижно, пажљиво, састрадавајуће...с' љубављу. 

Откривање воље Божије је процес у коме упознајемо Бога у нама. Није нимало лак, али је прелеп и ослобађајући. Ослобађа свих наших страхова, анксиозности и претераног размишљања ”како ја да нешто не погрешим”. Јер ”ако желим твоју вољу Боже и молим те да ми даш снаге у томе, онда ћу се ја потрудити да урадим оно што је до мене, а сав исход препуштам теби”. Тражење воље Божије ме полако ослобађа страха од неизвесности исхода ситуације о којој бринем.

Важно је питање ”Зашто нам је стало да знамо шта је воља Божија у нашем животу?”. Који је мотив те наше жеље? Да ли због тога што се бојимо да не погрешимо и не будемо кажњени ако урадимо нешто што није по његовој вољи, или зато што му целим бићем тежимо и имамо искрену жељу да пронађемо пут који је он замислио за нас и пре него што нас је створио?

Ако тражимо вољу његову само из страха да не погрешимо и не испаднемо криви, сва наша пажња ће бити усмерена на могуће грешке и уместо да гледамо у Светло ка ком идемо, поглед ће нам бити спуштен на сваки могућ и немогућ грех. То исцрпљује, јер више размишљамо о греху него о Богу. Велика је могућност да га тако доживљавамо на основу искуства односа са нашим родитељима, јер смо живели у константном страху да не урадимо нешто погрешно и не будемо кажњени. Бог нам се не открива као такав. Он нам се даје као родитељ који не гледа на промашаје, него на оно шта гајимо у нашем срцу. Није му битан резултат контролног, него намера, труд, упорност и учење да опет поново устанемо. Битна му је наша жеља и наша упорност у томе да је остварујемо. 

Не заборави: Није да само ми верујемо у Бога, него и он верује у нас. Верује да ћемо прихватити његов позив да превазиђемо ограничења оваквог смртног живота кроз сједињење са њим у светом Причешћу. Чим ти је дао живот, а и свој живот за тебе будући разапет... и он верује у тебе. 

А како да препознаш вољу Божију у свом животу? О томе ти пишем у наредном писму.

доцент др Данило Михајловић

Тамо, дубоко у нама, врло добро знамо ко смо. Често смо саткани од лицемерја. Показујемо једно другима, а друго у стварности.

Јуче, након што сам завршио исповест, уклонио епитрахиљ и био спреман да угасим светло у канцеларији да бих отишао, врата су се отворила и појавио се човек којег често виђам у храму, али и напољу на улици. Чак и пре него што је било шта рекао, осетио сам да је пио. Мирисао је на алкохол. Каже ми: „Оче, ја хоћу да се исповедим." Био сам на ивици да га одбијем уз помисао „само ћу губити време са њим”, као да није заслужио мој труд и пажњу! На крају сам, Божјом милошћу, одбацио такву мисао.

– Добро, уђи унутра! - рекао сам.

Након тетурања мало лево мало десно, коначно је сео на столицу.

Почео је да прича. Чуо сам много тога за три минута. Чуо сам почињени грех у његовом сировом облику без изговора, без улепшаних речи, без унапред разрађеног сценарија „како то рећи“. На уснама му је још увек био алкохол. Иако мутне главе, овај човек је имао покајање. Пијан, али и покајан. Вероватно звучи чудно. Али осетио сам то. Наравно, прво је признао да је пио, а затим и многе друге ствари... Иако је био пијан, схватио је своје грехе, своју трагедију и сујету живота.

Кажем ово зато што много пута упадамо у замку размишљања о таквим људима као о „промашеним“, али Бог има другачију вољу. С друге стране, ми који живимо донекле „разумно“ мислимо да смо духовно сигурни, али нажалост живимо у лицемерју, које нам ствара „духовне фантазије“ и заправо нас хипнотише. Не разумемо да се другима представљамо на један начин, а у ствари смо другачији. И не само то. Што је најважније, одбијамо да видимо нашу стварност.

Овај пијани човек признаје, као што би мало ко учинио. Ко је Богу угоднији, помислих. Овај човек или сви они хришћани који олако суде, прекоревају, греше (у име своје правде), крију злобу и мржњу, амнестирају своју себичност? Ко је Богу угоднији – овај „маргиналац“ или ја? Бог свакако не воли да се опијамо или упадамо у разне грехе, али не заборавимо да су једини којима се Бог жестоко и отворено супротставио били лицемери. Није разоткрио грешнике, него лицемерне фарисеје, који су своју злобу сакрили иза плашта побожности и легалистичког формализма. Када се лицемерје умртви у нама, тада ћемо се вероватно искрено покајати и отворено исповедати. Јер, друга особина лицемера је да показују једно лице свом духовном оцу, а да се другачије представљају људима.

архимандрит Павлос Пападопулос

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Када се дете роди, очекујемо да ће мајка адекватно бринути о својој беби, у складу са родитељским капацитетом који у том моменту почиње да се развија.

Када се дете роди, рађа се и родитељ. Међутим, да ли је то баш увек тако? Да ли све мајке постају барем релативно добре мајке?

Појам мајке је нешто за шта се везује топлина, брига, пожртвованост, одрицање, безусловна љубав. У нашем друштву, скоро па универзално знак за нешто лепо и добро. Нешто попут мита. Истина је, велики број мајки је добар или бар довољно добар. Знате, када узмете у обзир да жена није само мајка него и људско биће које је понекад ведро и расположено, а понекад уморно, тужно, нервозно и у борби с личним бригама, онда је јасно да се савршена мајка не може бити свакога дана. Зато је довољно да будете барем довољно добра мајка.

Одбаците грижу савести ако сте неки дан викнуле на децу услед премора, уколико нисте баш на најадекватнији начин одговорили на баш сваку дечју потребу јер сте били тужни.

Одбаците грижњу савести уколико јуче нисте одвели дете у парк јер нисте имали снаге. Сетите се да већи део времена ипак јесте посвећене детету и ту грижу савести и кривицу оставите за онда када сте стварно криве.

А када смо то криве?

Онда када другима чинимо велико зло, када недужне повређујемо, када чинимо кривична дела па нас судови за то правично осуде. Дакле, нисте криве ако у сваком моменту нисте савршена мајка. Већина нас смо „само“ довољно добре мајке.

Међутим, постоје веома окрутне мајке. Оне за које потребе детета представљају нешто узнемиравајуће, нешто што их омета. Мајке које недовољно воле своју децу или их уопште и не воле. Постоје мајке с којима је одрастати прави пакао. То су мајке које пате од нарцисоидног поремећаја личности (или од неких других поремећаја личности или понашања којима се данас нећу бавити). Да апсурд буде већи, оне се не осећају кривима за тако нешто. Да, добро сте прочитали. Не осећају се кривима ни најмање. Нарцис никада или ретко осећа кривицу. Тако је и нарцисоидна мајка не осећа или осећа јако ретко за све оно лоше што чини свом детету кроз одрастање.

Имала сам много клијената који су долазили као већ одрасли људи, а одрастали су са нарцисоидним мајкама. Оно што су у себи носили је углавном један велики осећај недовољности, неспособности, кривице. Осећај да нису за ништа довољно добри. Осећај да су криви што су уопште рођени. То свакако није било истина, али за њих је то била једина истина јер је то било од малих ногу усађивано у њихову слику о себи. Наравно да, када вам мајка од малена говори или понашањем показује да сте јој терет, да сте глупи, неспособни… списак је дуг, нема вам друге него да од боголиког родитеља (како их мала деца доживљавају), прихватате ове чињенице о себи. Тек у адолесценцији постајете способни да преиспитујете ова схватања о себи и најчешће људи након оваквог одрастања нису увек у стању да одговоре себи на питање: „Да ли ја ипак вредим или је мама била у праву?“ Остају збуњени у тој недоумици “ваљам ли или не “ и у одраслом добу. У психотерапијском процесу с њима углавном радим на томе да увиде своје добре особине, да заволе себе поново, да схвате да они нису лоши људи него је мајчино родитељство било лоше. Изграђујемо корак по корак, никад довољно изграђено самопоштовање и самопоуздање.

Даћу само један пример одрастања са мајком нарцисом.

С. Б. је дала пристанак да објавим њену причу.

„Сећам се свог детињства јасније од неке четврте године. Знам да је мама била нервозна у већини случајева када бих јој нешто тражила. На пример, када бих је питала када ће ми купити оне лепе, црвене јабуке одговорила би ми са: ‘Никад, а можда ни тад.’ Знате, ја сам је волела, али сам примећивала да су јој моје потребе напор. Да сам јој ја напор јер претежно жели да се бави собом. Када би морала да ради са мном домаће задатке, осетила сам колико је бесна што мора да ми помаже да учим да читам и пишем. Уколико бих је дозивала када имам температуру она би ми говорила да сам фолирант. Нисам се фолирала него је њој било тешко што мора да ме негује или води по лекарима. Пред гостима, често би ме као малу ударила преко уста ако говорим јер сам ометала њено дружење са тим гостима. То се дешавало и када ручамо с гостима па сам развила, како ви, Ивана, кажете, фобију од једења пред другима и страх од јавног наступа.

Углавном, од малена сам осетила да нешто није у реду, да ја треба да смањим или угушим своје потребе за негом и бригом, али ја сам мислила да тако треба и да су маме такве. Осетила сам се кривом јер имам потребе и што уопште постојим. Онда, како сам улазила у пубертет јако ме је контролисала. Прислушкивала је моје разговоре с пријатељицама испред врата моје собе иако никад нисам дала повода за то. Мрзела је сваку моју пријатељицу, а ја сам се трудила да стекнем друштво.

Уколико бих и позвала другарице у кућу она би им говорила јако ружне речи тако да су одустајале од тога да уопште долазе код мене. Нико није смео да долази осим њених пријатеља. Дакле, изоловала ме је од других, а ја ни тад тога нисам била свесна.

Оговарала ме је по комшилуку, а себе је увек у јавности представљала као предивну маму. Рецимо, у школи или пред фамилијом, пред њеним и очевим пријатељима. Због тога, када бих покушала неком од родбине и да се пожалим они ми нису веровали јер је мама имала ту фасаду за спољни свет. Фасаду брижне мајке. Уколико би ми неко и поверовао, не би смео ништа да уради јер ипак она је мајка и то се поштује.

Редовно би ми говорила да нисам за ништа, да сам ружна, неспособна, тешка и лоша. Када сам почела да имам момке, негде око седамнаесте говорила би ми да сам курва. Курвом ме је називала и када изађем у студентским данима па дођем касно. А била сам један од најбољих студената. Чак сам и радила повремено за време факултета, завршила сам га на време, запослила се и уписала магистратуру.

Због ње, два пута сам покушала суицид. Први пут јер ме је данима игнорисала, а ако бих је нешто питала вређала би ме константно на најгори начин. У ствари она је тад имала проблеме у браку с татом и сметало јој је опет моје присуство, моје било које питање јер је она имала своје потребе и проблеме који су се вредновали, а моје потребе су морале да буду ућуткане.

Није она реаговала ни кад сам попила ту шаку таблета за смирење, не бих ли убила ту бол у себи. Бол је могла да умре само уколико нестанем и ја. Тако сам ја то осећала. Ви, Ивана, кажете да сам подсвесно желела и да јој удовољим. Да нестанем да јој не бих сметала

Тад када сам попила те таблете њу је било страх да пријави то некоме. Сећам се кроз маглу тога јер сам била опијена. Сад разумем да ако би то пријавила онда бих ја некоме испричала зашто сам то урадила и она би била у проблему. Њене потребе и углед су чак и тада били важнији од мог живота. Затворила је врата собе, доносила ми воду повремено па ако преживим, преживела сам.

Данас, на вашем психотерапијском каучу, разумем да је добро што сам преживела и да ја вредим. Мој живот вреди. Ја сам добра особа. Она је данас стара. Има 70 година. Ништа се није променило. Још увек је себична, егоцентрична, нема емпатије и брине само о себи. Чак што је старија све је више љута, више вређа и мисли само о томе како да што дуже живи. Никад, за мојих 43 године није показала трунку кајања нити увида у своје понашање. Разумем, нисам ни ја сјајна, али нисам ни најгора особа на свету. Не помаже ми око моје деце. Ни према њима не показује саосећање него их критикује и грди. Ја од ње више ништа ни не очекујем. Научили сте ме, Ивана, да не треба да очекујем од ње баш ништа јер скоро ништа од људскости није у стању ни да даје. Од када не очекујем, осећам се лакше.“

Нарцисоидне мајке се са старошћу не мењају, најчешће због тога што не сматрају да имају било какав проблем у свом родитељству. Постају с годинама још горе према својој деци јер у уму нарциса, други су лоши, а они добри и тачка. Другачија поставка у уму нарциса не постоји.

Из приче ове дивне жене видели смо неколико битних ставки у понашању нарцисоидне мајке:

Не препознају довољно добро дечје потребе за: блискошћу, негом, пажњом, подршком. Када и препознају да дете нешто треба, то доживљавају као обавезу која прети њиховим потребама. Због тога су им сопствена деца често терет, а мајка нарцис често нервозна и љута на дете јер није спремна да одговара на дечје потребе. Потребе нарциса су увек важније од туђих потреба, па и од потреба детета.

Критикују своју децу јер у њиховим очима нико није довољно добар осим њих самих. То важи за све особе у спољном свету па тако и за рођено дете.

Немају довољно емпатије нити саосећања за никога, па тако ни за своју децу.

Контролишу понашање своје деце јер су деца за нарцисоидну маму попут неких објеката који су, ништа друго, него продужетак њих самих.

У спољном свету, пред фамилијом, родбином и пријатељима, мајка нарцис брижно одржава фасаду идеалног родитеља. Таман посла да мајка нарцис дозволи да неко помисли да је она лош родитељ. Заправо ни она сама то најчешће не мисли за себе, него верује да дете није довољно добро.

Мајка нарцис не прихвата кривицу нити се икад извињава својој деци за бол коју им је нанела. Она заправо и не сматра да је било коме нанела бол.

Уколико сте и ви одрасло дете нарцисоидне мајке, знајте да нисте били лоше дете него је она била јако лош родитељ. Нису све мајке добре, то је велика заблуда. Волела бих да се о овоме више прича, али као да људи не смеју да дотакну тај појам мајке у негативном контексту. Због тога ја ћу о томе причати када год имам времена. У вези с овим проблемом можете ми се увек обратити за помоћ. Волите и цените себе и поред свега што сте преживели са својим мајкама нарцисима.

Аутор: Ивана Синђић, психотерапеут

https://zelenaucionica.com/psihoterapeut-nisu-sve-majke-dobre-to-je-velika-zabluda-prica-moje-klijentkinje-je-dokaz-za-to-i-tipican-primer-narcisoidne-majke/

Сумња је основа науке. Она науку, у њеном теоријском сагледавању стварности, помера напред, чинећи научне теорије тачнијим и исправнијим. Ту стваралачку, научну сумњу данас многи мислећи људи са правом истичу као нешто вредно похвале и поноса и као добробит за читав људски род. Међутим, данас нам је поред ове креативне научне сумње, када је сама наука у питању, потребна и сумња у идеолошку инструментализацију науке – критичка сумња која би науку заштитила од уплива и диктата идеологије у самом научном наративу.

Конкретно, имамо разлога да данас сумњамо да су тзв. родна идеологија и идеолошке queer и феминистичке теорије итекако упливале у науку, намећући јој своје идеолошке, ненаучне појмове и диктирајући јој свој наратив, који, често перфидно, облаче у научно рухо. Темељни ненаучни појам, који је родна идеологија угурала у гнездо науке је тзв. „род“ и „родни“. Чак, српским језиком и није могуће изразити тај нови појам, који је ушао у медицински наратив, а који потиче из једног идеолошког, друштвеног конструкта. Наиме, када се на српском каже „род“, та реч најпре означава скуп сродника, који су генетски повезани. Отуда је несумњива веза именице „род“ и глагола „родити“, где можемо додати и именицу рођак или сродник. У ширем контексту, „род“ означава и скуп људи који деле заједничко порекло, језик, културу. Тај скуп људи називамо народом (у корену ове речи опет налазимо именицу „род“). Тако се у народној песми каже: „Ко је Србин и српскога рода, а не дош`о на бој на Косово…“ У овом контексту, јасно, „род“ нема нужне везе са „полом“.

У контексту граматике, говоримо о постојању три „рода“: мушки, женски и средњи род. Именице, заменице и придеви могу бити мушког, женског или средњег рода. Именице сва три рода могу означавати жива бића, неживе предмете и апстрактне појмове. Када су у питању жива бића, граматички родови могу бити у вези са полном диференцијацијом, али не нужно. На пример, именица „личност“ или „особа“ је женског (граматичког) рода, а једнако се односи на личност или особу како мушког, тако и женског пола – „Мој другар Оливер је једна изузетна личност“, али и „Моја покојна учитељица Дивна је била једна јако занимљива личност“. Ови мали примери показују и колико је, у својој неконзистентности, бесмислен тзв. родно осетљиви језик, на којем је инсистирао наш Закон о родној равноправности, који је, Богу хвала, недавно Уставни суд ставио ван снаге.

Даље, израз „род“ у српском језику користимо и у биологији. У овој науци „род“ означава таксономску категорију у класификацији живих бића, те обухвата једну или више филогенетских врста. „Род“ у овом контексту потиче од латинске речи genus. Од ове латинске речи, потиче и енглеска реч genus, која у контексту биологије има исто значење као и наша реч „род“.

Поменуо сам енгглеску реч genus, да би било јасније оно што ћу даље рећи. Наиме, ни један од ова три појма, који се налазе иза српске речи „род“, нема никакве везе са именицом „род“ и придевом „родни“, у контексту идеолошких теорија о тзв. родном идентитету. У тим теоријама користи се енглеска именица gender и њеним превођењем српском именицом „род“ потпуно се промашује појам који gender означава, јер наш израз „род“ са тим нема никакве везе. Зато је боље, у овом идеолошком контексту, користити тај англиканизам и говорити о „џендеру“, а не о „роду“. Шта је заправо џендер (тзв. „род“) и одакле као појам потиче? Џендер је социолошки и психолошки конструкт, прича о постојању тзв. „родних улога“, кроз које мушкарци и жене показују свој маскулинитет, односно феминитет. Појам ниче у окриљу социолошких и психолошких теоретисања. Синтагму „родна улога“, сковао је психолог Џон Мани, 1955. године, тврдећи да је „род“ (gender) „све оно што особа каже или чини да би се приказала као неко коме припада статус дечака или мушкарца, односно девојчице или жене“. Овај став бисмо могли сматрати темељом смутње, која ће прерасти у савремену џендер идеологију. Наиме, овде је почетак недопустивог мешања и изједначавања нечега што бисмо могли рећи да припада онтологији (говор о бићу) и нечега што је социолошки и културолошки конструкт и у вези са тим субјективни, психолошки доживљај. Другим речима, не може се изједначавати шта неко јесте (мушкарац или жена), са оним што једно конкретно друштво сматра за прикладно понашање и за прикладну друштвену улогу мушкараца, односно жена (то су у џендер идеологији тзв. „родне улоге“, или, како још кажу,  пројава мушкости или женскости). Друштвене улоге мушкараца и жена су променљиве, како у различитим културама, тако и у различитим временима. На пример, некада, не тако давно, једна од пројава мушкости и нешто што је била искључиво мушка друштвена улога у нашем друштвеном и културолошком простору, било је служење војног рока и уопште бављење професионалним војним позивом. Чак, у конкурсима за школовање у војним образовним институцијама као први услов истицао се – да је кандидат мушког пола. Данас је опште познато да су и особе женског пола равноправни кандидати за војни позив и да има жена које су професионални припадници војске. Та нова друштвена улога свакако није променила чињеницу да жене јесу жене. Тзв. пројава мушкости и женскости је варијабилни културолошки и друштвени конструкт и као такав нема шта да тражи у оном бити мушко и бити женско. Ово друго је једна непроменљива, суштинска стварност – или, кратко речено, припада искључиво биологији. Са том биологијом је могуће, употребом савремених знања, поиграти се, замаскирати је и осакатити, али не и суштински променити у процесу тзв. „родне транзиције“, али о томе ћу више писати у другом тексту.

Осврнућу се још мало на пионира теорије „родних улога“ и „родног идентитета“, психолога Џона Манија, како бих показао колико је опасно тај тзв. родни идентитет онтологизовати и веровати да некаква културолошка пројава маскулинитета или феминитета може учинити да неко јесте мушкарац, или јесте жена. Наиме, Џон Мани је чврсто веровао управо у то – да тзв. друштвене улоге могу бити и јесу онтолошка категорија, да некога могу учинити мушкарцем или женом. Он је у сврху те своје теорије вршио и експерименте. Један такав, који се трагично завршио, био је са Канађанином Дејвидом Рајмером. Дејвид је рођен као дечак, по имену Брус, 1965. године. Приликом хируршке интервенције обрезивања, пенис му је озбиљно повређен, када је имао осам месеци. На препоруку Џона Манија, над Брусом је спроведен поступак промене „родног“ (gender) идентитета, или како се то данас у медицини каже, урађена је родна транзиција. Брус је добио име Бренда, хируршким путем му је направљена „вагина“, подвргнут је хормонској терапији (којом је његово тело губило одлике маскулинитета и добијало одлике феминитета) и васпитаван је као девојчица. Нажалост, несрећни дечак, касније младић прошао је прави пакао, јер Манијева gender женскост није успела да надвлада Брусов природни, полни идентитет мушкарца – док још ништа није знао о свом најранијем детињству, упркос живљењу у „улози“ девојчице,  „Бренда“ се ипак осећао као дечак. Са неких десетак година „Бренда“ сазнаје истину о свом правом идентитету и експериментима који су над „њом“ вршени. Дечак је са својих 15 година прекинуо са хормонском терапијом и вратио свој прави, природни идентитет и узео име Дејвид. Нажалост, експерименти „родне транзиције“, који су над њим вршени, оставили су тешке психичке последице. Несрећни младић је извршио самоубиство 2004. године, у својој 38. години живота. Пре тога, 2002. године, тешко психички погођен због породичне ситуације и експеримената над његовим братом, самоубиство је извршио и Дејвидов брат близанац Брајан.

Погледајмо сада чињенице које показују да је један идеолошки конструкт, поникао на теорији тзв. „родих улога“ и „родног идентитета“, ушао тамо где му не би смело бити места – у медицинску науку (данас чак настоје и да тај конструкт биологизују). Џендер идеологија је ушла у медицину како у смислу наратива, тако и у смислу постварења (онтологизације) нечега што је немедицински, идеолошки конструкт. Упоредићемо два документа Светске здравствене организације (WHO) и два документа Америчке асоцијације психијатара (APA). То су Међународна класификација болести, Светске здравствене организације (ICD) и Дијагностички и статистички приручник за менталне поремећаје, Америчког удружења психијатара (DSM). Погледајмо како је биолошки појам „пол“ (sex) и „полни“ (sexual) замењен идеолошким појмом „род“ (gender). Оба поменута документа имају своје ревизије – ICD до сада има једанаест верзија, а DSM пет. Последње две верзије ова два документа су нам посебно интересантне, како бисмо показали евидентан уплив идеолошких појмова у медицину. Реч је, дакле о DSM-4, коју је АРА усвојила 1994. године и DSM-5, коју је исто Удружење усвојило 2013. године. Са друге стране су ICD-10, коју је WHO издала 1990. године (почела је са применом 1992. године) и ICD-11, коју је WHO издала 2019. године (почела је са применом 2022. године). Одмах да кажемо да је DSM дијагностички и статистички приручник, који издаје професионална организација психијатара у Сједињеним Америчким Државама. Као такви, ставови Америчког удружења психијатара (APA) немају универзално важење, какво имају ставови Светске здравствене организације, која представља тело Уједињених нација и чије су чланице све земље које су чланице и УН (њих 194). Међутим, ставови APA су итекако релевантни и референтни у медицинским и научним круговима, када су у питању психијатрија и ментално здравље. И не само то. Упоређивањем DSM-a са Међународном класификацијом болести (ICD) Светске здравствене организације, приметан је и утицај DSM-a на ICD. Конкретно, уплив наратива родне (gender) идеологије у Међународну класификацију болести Светске здравствене организације, очигледно је текао под утицајем Дијагностичког и статистичког приручника за менталне поремећаје, Америчког удружења психијатара. Ево поређења која то и показују.

У DSM-4 (објављен 1994. године) имамо појам „род, родни“ (gender). Наиме, ова верзија Дијагностичког и статистичког приручника за ментлане поремећаје, Америчког удружења психијатара, наводи листу дијагноза Gender identity disorders (Поремећаји родног идентитета), под шифром 302. Овде су спадале следеће дијагнозе: Gender identity disorder in Children (Поремећај родног идентитета код деце), под шифром 302.6; Gender identity disorder in Adolescents or Adults (Поремећај родног идентитета код адолесцената или одраслих), под шифром 302.85 и Gender identity disorder NOS (Поремећај родног идентитета, неозначен), под шифром 302.6. DSM-4, иако има листе полних/сексуалних поремећаја (сексуалне дисфункције и парафилије), нема појам полни (sexual) идентитет, већ искључиво родни  идентитет (gender identity). Погледајмо сада како изгледа терминологија у ICD-10, Светске здравствене организације (објављен 1990. године, дакле четири године пре него поменути DSM-4). У десетој верзији Међународне класификацији болести Светске здравствене организације не постоји појам „род-родни“ (gender), већ искључиво „пол-полни“ (sex, sexual). Тако, оно што се у DSM-4 назива Gender identity disorders (Поремећаји родног идентитета), у ICD-10 се назива (латински) Disordines identitas sexualis (Поремећаји полног идентитеа). Дакле, имамо појам полног а не родног идентитета. Овај поремећај је у ICD-10 смештен у групу душевних поремећаја (под шифром F). Тако у Поремећајима полног идентитета (F64), имамо следеће дијагнозе: Транскесксуализам (F64.0), који се дефинише као „Жеља да се живи и буде прихваћен као особа супротног пола, а сопствени пол се, доживљава, обично, нелагодно или неадекватно. Особа жели да промени пол помоћу хируршког или хормонског третмана“; Трансвестизам са двоструком улогом (F64.1), који се дефинише као „Облачење одеће супротног пола ради привременог уживања и осећаја припадности супротном полу а без жеље за сталном променом пола и хируршким путем“; Поремећаји полног идентитета у детињству (F64.2); Други поремећаји полног идентитета (F64.8) и Поремећај полног идентитета, неозначен (F64.9).

Јасно је, дакле, да појам родни (gender) идентитет улази у медицину преко DSM-4, Америчког удружења психијатара. Пре тога, ICD-10 говори искључиво о полном идентитету. Оно што је заједничко за ова два документа јесте да поремећај полног идентитета (у ICD-10), односно поремећај родног идентитета (у DSM-4) третирају као поремећај (disorder). Погледајмо сада шта се догодило у најновијим верзијама ова два документа.

У DSM-5 (објављен 2013. године), наравно, опстаје појам родни (gender) идентитет. Међутим, долази до његове депатологизације. Наиме, у DSM-5, Америчког удружења психијатара, више немамо Поремећаје родног идентитета (Gender identity disorders), него имамо дијагнозу Gender Dysphoria (Родна дисфорија), под истом шифром 302., где су у прошлој верзији били Поремећаји родног идентитета. Шта то значи? То значи да се само несагласје биолошког пола и онога како особа себе доживљава (или „рода“, како џендер идеолози кажу), више не сматра поремећајем и дијагнозом. Дијагноза је дистрес или патња, коју особа осећа због неусаглашенсти свог пола и свог „рода“. Дисфорија је реч грчког порекла и значи нешто што се тешко носи, нешто што је неподношљиво. Овде имамо парадокс да није проблем у етиологији патње и бола, него у самој патњи, односно болу. Да банализујемо, није поремећај то што је зуб захватио каријес, проблем је што због тога осећате бол!? Бесмислено? Наравно. Осећај патње и бола у психосоматској природи човека, увек представља сигнал да нешто у психи (души) или соми (телу) није у реду, да постоји неки поремећај. У новоуспостављеној „родној дисфорији“ ово начело престаје да важи и ствари се окрећу наопако. Психијатријска философија лечења тзв. родне дисфорије иде искључиво у правцу да се афирмише „род“, а не пол. Дакле, у отклањању родне дисфорије иде се на то да се пол прилагоди „роду“, а не „род“ полу. Да ли је оваква философија лечења последица (тренутне) немоћи психијатрије да, кроз одговарајућу терапију, „род“ доведе у сагласје са биолошким полом, или се пак ради о утицају gender и queer идеологија, остаје нам да сумњамо.

Коначно, најновија верзија Међународне класификације болести (ICD-11), Светске здравствене организације (објављена 2019. године), имплементирала је све оно што се налази у DSM-4 и DSM-5, Америчког удружења психијатара. Извршена је замена појма полног идентитета појмом gender (род, родни) и извршена је депатологизација некадашњег поремећаја полног идентитета. Наиме, у ICD-11, у групи душевних поремећаја (психијатријска шифра F) више не постоји дијагноза Поремећаји полног идентитета (F64). Оно што се некада под том дијагнозом подразумевало измештено је у новоформирану категорију у оквиру ICD-11, под називом Стања повезана са сексуалним здрављем (Conditions related to sexual health). У овој категорији стања, а не више поремећаја, налази се и „стање“ под именом Gender incongruence (Родна неусаглашеност или родна инконгруенција), под новом шифром НА60 (код адолесцената и одраслих), НА61 (код деце) и НА6Z (родна инконгруенција, неозначено). Додаје се да се ово „стање“ подудара са застарелом синтагмом родне дисфорије. Дакле, и ICD-11 Светске здравствене организације примењује исту филслофију лечења као и DSM-5 – проблем је дисфорија, дистрес, а не оно што тај дистрес узрокује. То што је узрок није патологија, то је „стање“, које се, у циљу отклањања дистреса, мења искључиво тако што се афирмише „род“ (gender) – кроз хормонску терапију и хируршку „промену пола“.

Депатологизација некада званог поремећаја полног идентита био је један од кључних захтева активиста, промотера и организација gender (родне) идеологије и заступника queer теорија. Ако се потражи образложење за наведену депатологизацију од саме медицинске струке, добија се одговор да је циљ био смањење друштвене стигме тзв. трансродних особа. Борбу против стигматизације сваке врсте, свакако треба поздравити и подржати. Али, да ли друштвена (де)стигматизација може бити аргумент у медицини у расуђивању да ли је нешто поремећај или није? Многи људи, са различитим обољењима, поготово неуролошки (епилепсија, на пример) и психијатријски пацијенти су често стигматизовани због свог здравственог стања. Многи од њих наилазе на озбиљне потешкоће у запослењу и свакодневном животу у друштвеној заједници. Да ли епилепсију, или многа психијатријска обољења треба скинути са листе поремећаја и прогласити их „стањима“, како би се смањила евидентна друштвена стигматизација? Наравно да не. Против стигматизације се бори на други начин, а не идеолошким проглашењем за „стање“ нечега што је био и остао поремећај – самом чињеницом да узрокује дистрес, бол, патњу, депресију… Једном приликом сам, у разговору у четири ока, једну нашу докторку, угледног психијатра, упитао да ми објасни разлику између појмова „стање“ и „поремећај“ и медицини, у контексту ове теме. Одговорила ми је – разлика је у… политици. Разлика је дакле у шминкању стварности, у сврху утемељења и подршке једне идеологије, која се, имамо право и основа да у то сумњамо, увукла у медицину и добрим делом је инструментализовала за своје циљеве. Оваква сумња не само да је оправдана, него нам је данас и преко потребна – у најмању руку једнако као она древна сумња, на којој је никла сама наука. Прва сумња је утемељила и утемељује науку. Ова друга сумња чува науку од идеологије.

Ђакон др Александар Милојков

https://мисија.срб/родна-идеологија-и-инструментализац/

Ових је дана у издању Института за српску културу изашла нова, друга по реду књига ђакона Павла Љешковића, професора Цетињске богословије. Назив овог штива је " На путу до храма" и састоји се од колумни и есеја које ђакон Павле објављује у часопису " Светигора" као и на неколико црквених и световних портала. Књига је подјељена на четири одјељка. Први дио носи назив " Входатајствовање". Сам појам је Љешковићева кованица и састоји се из двије црквенословенске ријечи. Прва је " вход" , што се може односити на мали и велики вход на литургији. Међутим , ријеч може означавати и обичан ход, што се поклапа са самим називом књиге, коју добрим дијелом сачињавају сусрети и разговори са људима које ђакон Павле сусреће на путу до  цркве Св. Тројице у Старом граду, у којој и служи као ђакон, баш као и  до других будванских храмова. Друга ријеч у поменутој кованици је " Ходатајствовање", што може да се преведе као " заступништво" а односи се на дио литургијске анафоре. Наредни дио књиге носи назив " Раскршћа" и у њему су описани разговори са особама који у односу на ђакона Павла имају другачији поглед на свијет и живот. Трећи одјељак је под називом " Кружни ток" и у њему су описани догађаји са Цетиња. Оно што овај дио књиге разликује од њеног остатка су актери Љешковићевих прича, које не занимају духовне и културолошке теме, већ су искључиво окренути ка политичким и идентитетским питањима. Последњи одјељак носи назив " Путокази" и у њему се налазе есеји , у којима су случајно или намјерно поменути великани европске културне баштине, а који су културолошки везани за православну духовност.
Једна од главних ствари коју ђакон Павле жели да  поручи кроз ову књигу јесте и то да је савремени човјек, који егзистира у времену убрзаног развоја технике и ери у којој доминирају
друштвене мреже,  биће које је жедно јеванђеља и ријечи Божије. У Љешковићевим причама се описују различити људи, разних друштвених сталежа, који трагају за јеванђељском истином. Дужност Цркве као заједнице, баш као и сваког хришћанина као појединца, је да оваква трагања усмјере на прави пут који води у Царство Небеско.
Још треба додати и то да се у књизи налазе и коментари на Љешковићеве есеје које су написали протојереј Слободан Лукић, парох у цркви Св.Тројице и докторанд на Богословском факултету универзитета у Београду и мр. Александар Вујовић, професор богословије и  уредник Катихетског програма Радио "Светигоре". Цртеж на корицама је урадио Баћко Милачић, за издавача се потписује др Будимир Алексић, уредник издања је др Никола Маројевић, док је рецензент др Радисав Маројевић.

Аполон Алексејевич Мишченко,
професор Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу

Како разговарати са децом о Богу? И колико је то изводљиво када имамо велике духовне празнине?

Данас преовладавају приговори на постојање Бога, и стално се појављују мутирани облици атеизма.

Истовремено, горућа питања наше деце захтевају ажурне и правовремене одговоре. Где је Бог када зло вришти тријумфално, када су бол, болест и смрт брутални и немилосрдни?

Где је Бог у сиротиштима или крајњем сиромаштву? На овај лавиринт недоумица и приговора може одговорити само наше емпиријско искуство православне вере.

Практични проблем се јавља од самог почетка. У црквеном предању и православном богословљу говоримо о једном Богу који је Тројичан. Морамо схватити да оно што разумемо или покушавамо да разумемо, није очигледно.

Зато је потребно на почетку користити примере који „упрошћавају“ тројичност Божију.

Пре него што почнемо да откривамо велику тајну Божију дечјој души, морамо створити осећај Божијег присуства у његовом животу.

Другим речима, као што су га, када се родио, активности око њега, као и стална љубав и брига, уверили ко су му родитељи, и са којима се осећао безбедно и сигурно, тако га морамо убедити да прихвати Бога као присуство, као живу сензацију, да верује у Њега и да своју веру манифестује на специфичан и слободан начин.

Иконе, свећњак, тамјан, практиковање поста, настојање породице да примени јеванђелске заповести, стварају атмосферу коју дете прихвата као своје природно окружење.

То олакшава његов каснији приступ духовним даровима. Укратко, духовна атмосфера која постоји у дому тихо проповеда и први је доказ да вера у Бога није неодређено дело људских руку, већ доживљена стварност.

Понекад, у проналажењу начина да образујемо нашу децу, ангажујемо Бога као заступника наших одлука. Потребна је посебна пажња да се Божије присуство не користи по избору, а посебно према обавезама других према нама.

Ако, на пример, подржавамо нешто очигледно неправедно и користимо Бога за то, онда морамо знати да ће дете одбацити нас и наше право. Погрешно је, по нашем мишљењу, говорити о Богу терминима које дете не разуме. Не можемо користити речи које немају аналога у дечјој души.

Можемо, „обликујући“ Бога, да Му говоримо, новозаветним или старозаветним причама о Његовој љубави, Његовом миру, који Он великодушно шири међу онима који верују у Њега и који Га воле.

Лакше је прићи Богу када говоримо о Његовим „карактеристима“. Биће добро пратити раст детета и откривати му истине православне вере према његовој пријемчивости.

Ова нова улога коју преузимамо, тј. ово искуство поучавања или катихезе, често ће нас суочити са нашим заиста великим духовним недостацима, или чак са нашим потпуним незнањем о духовним стварима.

Потрудимо се, стога, да знамо тачно шта да кажемо деци.

Потражимо најбоље од светоотачке мудрости која је ковчег спасења. Готово у исто време, може у почетку мало да почне, а затим да се развије сумња у истину или чак размишљања о исправном веровању других религија.

Заиста, у данашње време, када синкретизам уклања посебности и идентитете места и људи, потребно је много труда да убедимо наше дете да је вера којој га учимо истинита или исправна.

Веома је важно да наш тренинг буде праћен нашим сталним напорима да научимо дете на који начин су Божије заповести применљиве. На тај начин се добро разуме зашто пракса мора да претходи теорији.

Порицање Бога од стране детета одређеног узраста не долази толико из његове личне побуне, већ због тога што оно није у стању да поднесе „терет“ Христовог сведочења у школи или у друштву уопште. Изложен је иронији својих другова из разреда, а онда почиње да личи на већину њих.

Потребно је да свом детету кажете како наша љубав према некоме није теоретска, већ има вредност када се жртвујете за онога кога волите. Другим речима, шта Господ учи „Нову вам заповест дајем да љубите једни друге; као што сам ја волео вас, тако и ви љубите једни друге“ (Јован 13:34).

Мора се говорити о потреби да се сведочи име Христово, које се често претвара у мучеништво.

Најтежа битка коју је васпитач позван да води је са немилосрдним питањима детета: зашто постоји зло на свету? Зашто људи умиру? Зашто постоји болест?

Ипак, то је фундаментално питање целог људског живота, у сваком тренутку. Са много стрпљења и увида, почећемо са темом људске слободе. Човек, створен од Бога, уживао је у богатству својих дарова живећи у рају. Бог је створио човека слободним и бесмртним.

Шта би човек био без слободе и бесмртности? Са грехом човек губи слободу, постаје затвореник. Бог га не лишава овога. Од тада се зло као светска епидемија проширило земљом као висока цена за ову злоупотребу слободе.

Након што смо се коначно потрудили својом речју и примером, поверимо децу нашу молитвом Богу, да изабере начин на који ће говорити њиховим срцима.

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

Извор: Екклисиа Онлине