Историчар уметности Душан Миловановић осветљава предања по којима је на полуострву Халкидики, Мајка Божја својим благословом запечатила Атос као врт небеске светости, чувајући га за оне који су посветили живот молитви и вери.
На месту где се чини да земља додирује небо, простире се Света Гора, вечни дом монаштва и духовног мира, испуњен тишином која одјекује молитвама вековима уназад.
- Света Гора је царство без круне, држава без војске, земља без жена, богатство без новца, мудрост без школе, кухиња без меса, молитва без престанка, веза са небесима без прекида, славопој Христу без умора, смрт без жаљења - записао је владика Николај Велимировић, обухватајући суштину овог светог места које одолева времену и искушењима.

Када је Богородица први пут крочила на ово свето тло, пре више од две хиљаде година, она није само осветила ово парче земље, већ га је запечатила својим благословом, дајући му неизбрисив печат светости. Осветљавајући сам настанак Свете горе, историчар уметности Душан Миловановић приповеда:
- Пре него што се Богородица појавила на овом светом копну, на трећем прсту Халкидикија, на полуострву које је дуго 50 километара и широко од 5 до 12 километара, брдовитом, веома пошумљеном и обилато натопљеном изворима, ту су од настанка света постојале људске заједнице, распоређене у то неко време при крају Старе ере, у мале полисе, градиће.

Миловановић даље објашњава:
- Године 34. или 35. нове ере, Богородица је кренула на Кипар, код Лазара, Христовог пријатеља, да га обиђе. Наишла је велика бура и њен брод је нанела на обалу, која се тада звала Акте, што значи обала на грчком. Када је њена света нога ступила на то тло, по предању, многи идоли у многобожачким храмовима су се срушили. Она је изашла на копно, сусрела се са тадашњим становницима, крстила их и основала прву хришћанску заједницу у висини данашњег Манастира Ивирон - каже Миловановић и додаје:
- Богородица није само осветила ово тло својим присуством, већ је оставила и вечни завет: ‘Нека ово место буде мој удео, предато мени од сина мојега и Бога мојега. Благодат Божја нека буде на месту овом и онима који овде бораве с вером и побожношћу чувајући заповести сина и Бога мојега.’ Њене речи постале су темељ на којем је изграђено све оно што данас познајемо као Свету гору - истиче Душан Миловановић и даље бележи како су се кроз векове становници полако исељавали са овог полуострва, остајући само они који су решили да свој живот посвете Богу:

- Они су се настањивали по различитим просторима, неки су одлазили у пећине, неки су градили мале келије, и то је тако ишло вековима. Постоје предања, попут онога да је цар Константин Велики подигао три манастира на овом месту. Његова жеља је била да ту подигне Цариград, али када је дошао да извиди терен, старац са Атоса га је саветовао да то није добра идеја јер је то посед Пресвете Богородице, њен врт, и да не би било добро да се ту успостави метеж. Цар је послушао савет и одустао од своје намере - каже Миловановић, а потом осветљава још једно предање:
- У знак захвалности према томе што му је син спашен у једној олуји, цар Теодосије је саградио Ватопед, први манастир о којем јако мало знамо. Затим долази Пулхерија, сестра Теодосија ИИ, која је на Светој гори, каже предање, подигла два манастира. У једном тренутку је пожелела да их обиђе. И тада се догодило то прво чудо. Зауставио ју је строги Богородичин глас, рекавши да је то тло намењено само мушкарцима и да може да остави своје дарове и да се одатле повуче. Тада је, у ствари, и дефинисан, опет по предању, онај чувени закон светогорски Авато, то су неписана правила, према којима је женама забрањено да бораве на овом простору - истиче Душан Миловановић.

Свети Атанасије Атонски, један од најважнијих подвижника Свете Горе, у 10. веку је подигао манастир Велику Лавру, уз помоћ царева Нићифора Фоке и Јована Цимискија.
- Из пећине, изнад Каруље, где се повлачио у молитву, пуцао је поглед на југоисточни део полуострва. Свети Атанасије је схватио да на том месту може да се направи чудо. Кренуо је у градњу манастира, који је постао прототип за све будуће светогорске манастире - каже Миловановић.
Манастир је завршен 963. године, а само седам година касније, 970. године, издат је први типик, правило које је дефинисало монашки живот на Светој Гори.
- Цар је саставио типик са 24 тачке, по којем је Лаври дата управа над Светом Гором. Тај документ је исписан на јарећој кожи и потписало га је 54 игумана, светогорска старца, заједно са тадашњим протосом Свете Горе, Христодулом - каже Миловановић и додаје да овај типик, сачуван у Кареји, и данас представља један од најважнијих споменика светогорске културе и вере.

- Између осталих одредби, у овоме типику је записано да монах треба да се подвизава, да усавршава своје духовне способности, а посебна пажња је посвећена гостољубљу. Тамо је наведено, тачно, да свим људима који долазе или са копна, или са мора, треба да се пружи конак, да се пружи уточиште, односно, да се да храна и све оно што је неопходно за нормалан живот.
Постоји још један типик, који је објављен тек после смрти светог Атанасија Атонског. Он га је написао за живота. Премда, постоји још низ типика, јер су се дорађивали, усавршавали, према потребама Свете горе. Ништа није речено једном и заувек, само је Јеванђеље недодирљиво, а људски закони су променљиви. - закључује историчар уметности Душан Миловановић, преноси Балкан Трип ТВ.

Света гора остаје симбол духовне снаге и непролазне мудрости. Благодат Пресвете Богородице, која је на овом тлу оставила свој неизбрисиви траг, осећа се и данас у сваком камену, свакој молитви и сваком даху овог светог места. Светогорски манастири, подвижници и духовници кроз векове чувају ово наслеђе, преносећи га будућим генерацијама, да се кроз молитву и веру веза са небом никада не прекине.

https://religija.republika.rs

Мислим да је тај значај разликовања између “не могу” и “нећу” највидљивији у свакодневној пракси психотерапеута. Наиме, неретко нам се јављају људи са недоумицама око важних избора у животу, одлагањима у решавању проблема, разним неоствареним жељама, амбицијама, циљевима. Највећи број међу њима не може да схвати зашто “не могу” да направе неки избор, или ако су одабрали, зашто не истрајавају у томе.
Видите, они долазе са спремним “не могу”, и очекују да се кроз психотерапијски рад то “не могу” претвори у “могу”. Скоро нико, из мог искуства, не долази са питањем да ли је то једно стварно “не могу”,или просто “нећу”? Уопште не отварају то питање, што би била много боља почетна позиција. Зашто?
Па замислите да неко ко је годинама усамљен, и жели да оствари ближе релације са људима, дође до сазнања да није реч о томе да то не може да промени, него уствари неће. Рецимо, неће да поради на свом физичком изгледу, да развије нека интересовања, да се учлани у неки спортски клуб или плесну школу, да буде пријатнији у контакту са људима, и сл. Једном речју, неће да учини ништа што би га учинило занимљивијом, привлачнијом особом, нити ишта што би личило на покушај приближавања људима.
Уколико се тај неко утврди у овој истини, тј. препозна и поверује да неће, а не да не може, његов проблем усамљености престаје то да буде. То постаје чињеница, и он онда нужно мора или прихватити цену усамљености, или прионути на промену која би довела до реализације те жеље.
Исто тако ће – под условом да је питање да ли ја то нешто “нећу” или “не могу” отворено – просветљујуће деловати и спознаја да то особа заиста не може.
Примера ради, код особе може постојати сукоб између снажне потребе за аутономијом, која је супротстављена потреби за припадањем, што онда прави немогућу мисију у смислу трајнијих веза са људима. Други чест случај је несклад између научених и усвојених стандарда на једној, и онога што особа реално може, на другој страни. Односно, особа не може да достигне своје стандарде –рецимо да буде духовита, доминантна, препаметна – те она она сама себе одбацује, и тиме осуђује на усамљеност. Свакако да ово даље води у суочавање са “нећу” себе да прихватим оваквог, али је извор проблема у ономе што “може” и “не може”.
Не бих се овде бавио спољашњим лимитима, као даљим разлозима за “не могу”, јер су они генерално много ређи и једноставнији за утврдити. Хоћу да кажем да се нико неће жалити на усамљеност ако живи сам на некој планини, или је чувар светионика. Па чак и ако се жали, ту ствари стоје врло јасно. Зато ће све што следи разрада овог разликовања са претпоставком да евидентних спољашњих лимита нема.
Очигледно је, дакле, да је разликовање између ове две негације веома значајно, но како то урадити, како одвојити једно од другог?
 
* * *

Пођимо од онога што би теоријски за нас било немогуће, и упитајмо се шта би то било? Поменимо најпре оно што се подразумева као такво, да бисмо имали неки почетни еталон. Рецимо, не можемо да летимо, да читамо мисли другим људима, да се телепортујемо на месец, да издржимо по водом десет минута без кисеоника, и сл.
Гледајући ово као експлицитно “не могу”, које је толико јасно да се око тога и не питамо, које су то друге свакодневније ситуације у којима “не могу” такође чврсто стоји? Па, на пример, свима је јасно да не можемо трчати уколико нам је нога сломљена, не можемо читати нормалан текст без наочара ако нам је диоптрија плус 5, не можемо возити ауто ако не знамо да мењамо брзине, не можемо држати флуентан говор ако смо пре пола сата вадили зуб са анестезијом, итд.
Када бисмо хтели да из ових примера извучемо неки принцип, неко мерило које би нам могло служити за одређивање реалног “не могу”, могли бисмо се послужити дистинкцијом између нужног и довољног услова.
Нужни услов би се, у овој причи, могао дефинисати као онај без кога нема никакве могућности да се нешто учини, али он није довољан да би се то учинило. Довољан услов би опет био онај који мора постојати уз нужни услов да би се спровело неко чињење, и он може бити један или их може бити више. Рецимо, ми можемо имати две здраве ноге као нужни услов за ходање, али то не значи да ћемо и ходати. За то би нам био потребан довољан услов, који би у овом случају скупно могао да се назове мотивација за ходање.
Према томе, можемо рећи да ако неко поседује нужни услов, и нешто наводно “хоће”, али “не може”, он је у лажи. Односно, њему фали довољан услов –мотивација, и то је онда неупитно једно “нећу”. На другој страни, тек ако смо сигурни да нужног услова нема, тек тада је то легитимно “не могу”.
 
* * *
 
Теоријски, то је неспорно тако, али колико је то употребљиво у пракси? Можемо ли код сваке особе са сигурношћу утврдити да ли она има или нема нужни услов? Односно, како бити начисто да ли нека “здрава и права особа” “неће” или “не може”: да заврши факултет, научи математику, скине вишак килограма, или постане емпатичнија, толерантнија, асертивнија особа, да више уважава себе и друге, да постигне успех у неком послу, и сл.? Притом вас подсећам да у свему овоме претпостављамо да не постоје објективни спољашњи лимити, него је све до те конкретне особе.
И чим нема објективних запрека од споља, уобичајено се мисли да онда свако може да заврши факултет, ако има просечну памет и жељу да то уради. Исто важи и за савладавање математике, бар у оном основном школском смислу. Слично томе, тешко би било ко прихватио да неко не може да скине вишак килограма, ако нема неки хормонски проблем. На исти начин би се многи сложили да свако “нормалан” може, ако хоће, да постане асертивнији, толерантнији, емпатичнији, да више уважава себе, и сл.
Све ово делује врло логично, јер постоји оно што ја зовем “генерални нужни услов”, тј. оно што људи препознају као општу способност. Зато смо сви склони да особе које кажу да ово “не могу” квалификујемо као “лење”, “неодговорне”, “безобразне”, фолиранте”, јер ето имају све, али им недостаје “добра воља”. Другим речима, они то “неће” и тачка. Но да ли је то баш тако?
Е па није, пошто људи нису исти, и онда генерални нужни услов може да се примени само као нешто што би било вероватано. Сваки човек има своје индивидуалне лимите докле може да трпи бол, да ради, да учи, да емпатише са другима, итд. Због тога се овде морамо држати принципа који је обрнут од оне правне флоскуле да је “свако невин док се не докаже супротно”. То јест, овде треба да важи став да неко “може” све за шта поседује генерални нужни услов, докле год се не докаже да га нема, тј. да је реч о индивидуалном лимиту.
Добро звучи, али како имплементирати овај принцип? Како доказати да је реч о том индивидуалном лимиту?
Директан приступ је ту немогућ, јер нема човека који је потпуном знању о својим лимитима, нити је измишљен скенер који би усликао људску душу. Због тога морамо користити индиректан приступ, и то преко утврђивања присуства или одсуства “добре воље” да се нешто учини, јер је она видљива у појавном. Нажалост, ни тако не можемо постићи извесност, али бољег начина нема.
Шта је онда та чувена “добра воље”, како настаје, и како нам може помоћи у овоме?
 
“Добра воља”
 
Већина људи “добру вољу” дефинишу просто као одлуку да се нешто паметно учини, и онда истраје у томе. Тиме они имплицирају да “добра воља” настаје промишљањем и одабиром одређеног пута. Ја бих то оценио као идеализацију наше природе, насталу услед недостатка емоционалне писмености. Наиме, утицај нашег разума и ума у нашим изборима се своди само на предлоге, који могу бити усвојени или одбијени. Уколико су уверљивији, њихов утицај ће бити већи, али одлука је увек на нашем бићу.
Мислим да је ово јасно свима који су читали моје књиге, но због оних који нису, овде ћу набацити само неке факте.
Најпре, сигурно ћемо се сложити да нема нормалног човека на овом свету, који не би могао да осмисли (функција разума и ума) најрационалније решење за себе у некој ситуацији. Пазите, “за себе”, дакле према ономе што његова памет може да изнедри. Исто тако, нема ни онога ко не би поступио по томе што је проценио да је за њега најбоље, најморалније, најпаметније, најкорисније, и сл. И ако је тако, а јесте, зашто онда то не бива? Зашто често немамо “добру вољу” да спроведемо оно што нам је наша памет осмислила?
Очигледно зато што та “добра воља” не зависи од наше главе, тј. не може се свести само на потврду да особа разуме шта је то добар избор за њу. Шта онда недостаје? Имате ли неку идеју? Да не дужим, оно што недостаје јесте веровање у те оправдане истине, што би даље креирало осећања (емоције) као мотиве за одређена чињења. Из тога следи да особа верује у нешто друго, нешто што није паметно за њу, чиме ствара другачије мотиве са одговарајућим чињењима. У коначном скору то онда изиђе на недостатак “добре воље” за то што разуме као добро.
Закључно,“добру вољу” можемо поистоветити са довољним условом или мотивацијом за неко паметно чињење, што настаје преко сазнања (оправданог истинитог веровања) да је то тако.
Ово нам је било важно за разјаснити, пошто нас то директно уводи у методологију утврђивања постојања нужног услова, или разликовања између “не могу” и нећу” у пракси. Односно, утврђивањем разлога одсуства “добре воље”, покушаћемо да расплетемо ову дилему.
 
Три разлога одсуства “добре воље”
 
Оправдање није уверљиво
 
Овај модалитет представља базичну психолошку позадину збивања у свим до сада помињаним примерима где је утврђен недостатак “добре воље”. Јер у коначном скору, сви разлози одсуства “добре воље” могу да се сведу на недостатак веровања у оправдану истину нашег најбољег интереса.И како је за то неопходно уверљиво оправдање, из тога следи да остали динамички модалитети о којима ће бити говора представљају тек надоградњу овог основног.
Но, с обзиром да сам због те свеприсутности овог разлога о њему доста говорио и овде, али и у претходним књигама, задржаћу се само на његовом ужем динамичком значају. Преведено, то значи да ћу се орјентисати само на ситуацију у којој особа има нужни услов, разуме шта је добро за њу, али то не може да спроведе, јер оправдање за то није довољно уверљиво.
Елем, исход ове динамике је свакако одсуство “добре воље”, али се особа не може помирити са тим. У највећем броју случајева настаје патња као резултат сукоба између разумевања онога што је исправно, на једној, и неосвешћеног веровања у погрешно и чињења по томе, на другој страни. Због тога се креира “ратна зона” у бићу – конфликт, са резултатом у континуираној нелагоди, преиспитивању, самоосуђивању.
Не треба нека велика памет да се схвати да би без присуства нужног услова цео овај сукоб изгубио смисао. Ко би се патио континуираним преиспитивањем, и осуђивањем себе због недостатка добре воље да смрша, ако је начисто да има хормонски проблем који га у томе онемогућава? Или, да ли има особе која би себе кривила за недостатак добре воље да учи, када би расчистила са собом да је уписала факултет само да задовољи родитеље?
Мислим да су одговори на ова питања сувишни. Нико се не бави одсуством добре воље за остварење неког циља, уколико му је сопствени лимит, или лимит окружења неспоран. Тако нешто је бесмислено колико и да сваки дан неко разбија главу што не може да буде виши 20 сантиметара, што не може бити на два места у исто време, или што не може да спава на послу!?
 
Дакле, када имамо помињане мисаоно-емоционалне комплексе патње поводом нечега што се наводно “не може” (нема нужног услова), прилично је вероватно да се то ипак “неће” (има нужног услова, али нема “добре воље”). Односно, у овом случају особа разумева да нешто може, само фали довољно уверљиво оправдање за ту истину.
 
Дискутабилан или мањкав нужни услов
 
У овом, другом по реду, динамичком модалитету, проблем недостатка “добре воље” (довољног услова) се своди на дискутабилан или мањкав нужни услов. Шта то значи?
Па, рецимо, јасно је да телесна температура од 40 степени Целзијуса, и више, онемогућава било какву радну активност, али шта ћемо са оном која је 37,2 степена? Како ту бити сигуран да то значи да нема нужног услова? Или, можемо ли веровати у оправдање неке младе особе да не може да учи, јер су јој се родитељи развели пре годину дана? Да ли је код особе која ради захтеван посао веродостојно “немам времена да се бавим децом”?
Шта је ту “нећу”, шта “не могу”, и зашто? Притом, за разлику од претходног модела, овде махом имамо “мир у души” особе која тврди да то нешто “не може”. Дакле, немамо “помоћ пријатеља” у виду помињане патње. Како би онда требало размишљати у оваквим ситуацијама?
 
Услов који омогућава разрешење ове дилеме јесте максимална искреност према себи, што није баш лако како делује. Иако, наиме, већина људи верује да свакодневно функционишу по том принципу, да су поштени према себи, неретко то није цела истина. Ствар је у томе да ми заиста не можемо себе лагати свесно, али је неосвешћено самолагање врло честа појава.
Рецимо, ако неко са поменутом температуром од 37,2 степена Целзијуса треба да оде на непријатан састанак, он може веровати да то “не може”, док је истина да уствари неће. Но како не освешћује ову лаж, он је у “миру праведника”. Да би у тој ситуацији истерао истину на видело, потребно је само елементарно поштење.
Наиме, он треба да претпостави другачију ситуацију. Рецимо, може да замисли да ће тамо бити неко ко може да јој помогне у нечему важном, или да ће на том састанку бити унапређена, или ће, да банализујем, тамо добити неки новац. Или, насупрот овим пријатним варијантама, може замислити да ће добити отказ ако не оде на тај састанак. Ако је, опет наглашавам, особа поштена према себи, ова нова претпостављена ситуација са састанком би требала да изнедри праву истину.
Уколико особа на ову промењену тему састанка открије да би је то мотивисало да оде, све је јасно. Очигледно је онда да особа то може, да постоји нужни услов, тј. да та температура и није тако онеспособљавајућа како је особа веровала. Наравно, ако и поред понуђених добити и могућих претњи особа и даље искрено препознаје да не би отишла на тај састанак, онда је такође јасно да ипак не може, да је стварно нужни услов одсутан.
Кажете ли ми да ово ипак није добар тест, јер особа може наудити себи зарад неке добити, или избегавања претње, рећи ћу вам да је то ипак немогуће. Зашто? Зато што одсуство нужног услова логички није спојиво са чињењем који он условљава. Једноставно никако логички није могуће да нема нужног услова, а да се нешто учини, иначе бисмо обесмислили појам нужног услова.
 
Невидљиво одсуство нужног услова
 
Овај последњи, трећи модалитет, постулира да нужног услова нема, те логично нема ни веровања, ни “добре воље”, али је то непостојање нужног услова невидљиво за наше очи. Неосвешћени сценарио ове динамике је избегавање бола суочавања са нечим што нам никад није било важно, али нам прија да мислимо да јесте. Да, баш тако. Особа мисли да поседује нужни услов (аутентичну потребу у основи), и зато упорно покушава да спроведе то неко чињење, али тог услова нема и никада га није ни било. Како то схватити?
У књизи Човек у истинисам потанко појаснио концепт потребе, и упућујем вас да се тамо информишете о детаљима. Овде бих истакао само оно што нам је потребно за разумевање овог модалитета.
Наиме, сваку нашу потребу прати одговарајућа енергија, мотор који нас покреће да је остваримо, као и одговарајућа способност за то. Но иако је број тих потреба исти код сваког човека, њихов квантитет и квалитет је различит, што чини да су и способности код сваког човека различите. Незгода је што су те наше потребе скривене у тами несвесног, што онда отвара простор да сваки човек може да мисли да може све што и други, зато што је и тај други исто човек!?
Сувишно је рећи колико је ово бесмислено, но то не спречава већину људи да желе оно што желе и други, тј. онај “општи човек” у њима. Општељудске тежње се тако намећу као доминатне, те долази до некритичног усвајања социјалних вредносних норми (стицање новца, угледа, славе, моћи, и сл.,) као неупитног смисла и циља у животу. Међутим, како наша помињана јединственост многима не дозвољава реализацију тих општељудских тежњи, то онда креира проблем о коме говоримо.
Наиме, пошто је то тако “нормално”, и они су “нормални”, онда то општем “нормалном” човеку у њима звучи као једно велико “нећу”. Зато се стално као труде да то постигну, и иако не успевају, њима то није нарочито знаковито. И стварно је тешко разумети да други људи, који толико личе на нас, могу то што ми не можемо. Да не говорим што нам се често чини да смо и бољи, и лепши, и паметнији, и како онда прихватити да нама то није доступно? Постоји ли начин да се ту дође до истине?
 
* * *
 
Емоционална писменост, односно добро познавање себе, јесте свакако идеалан начин. Нажалост, врло је ретка појава да неко има довољно мотивације да се толико посвети упознавању себе, да му се та истина просто наметне. То је разлог зашто се у ову сврху морамо користити мање захтевним приступом – препознавањем и анализом неких искуствених података.
По мени, постоје три таква податка – индикатора, чије присуство и одсуство може доста да нам помогне у том смислу. Уколико, наиме, особа има више ових индикатора, утолико је проблем само у “доброј вољи”, дакле реч је о једном “нећу”, иако постоји аутентична потреба. На другој страни, мањак истих би говорио у прилог ономе “не могу”, тј. да ту нема праве потребе и то није пут којим треба ићи.
 
Сви ови индикатори су прилично предвидиви и логични, али многим особама они изгледа нису уочљиви, јер се понашају као да их нема. Због тога ми се чини нужним да их овако издвајам и појашњавам:
 
1. Анализа успеха и неуспеха на том пољу до тада – Што је више резултата неко остварио у некој области, то је вероватније да ће и сада у томе успети. Мислим да је ово јасно о себи: неко ко је више пута показао да уме да заради новац, има већу вероватноћу да за то има и потребу и способност, него неко ко цео живот само прича о томе. Односно, први вероватно има нужни услов, али тренутно неће, док други вероватно “не може”.
 
2. Степен ангажмана у савладавању препрека на путу онога што би неко желео да оствари – Неко ко дуже време прича да хоће да оснажи своје тело, и притом то остаје само на плановима, или краткотрајним покушајима у том смислу, тешко да има праву потребу за тим у основи. Рецимо, уколико би таква особа одлучила да крене у теретану, и притом изостајала сваки пут када треба “тетки да однесе лек” (измишљала разлоге да не оде), или забушавала на свакој вежби, јасно је шта нам то говори. Обрнуто понашање би било, логично, позитивни индикатор.
 
3. Степен уживања у савладавању препрека – Свакако да савладавање препрека не може бити никада пријатност по себи, али неки степен уживања у томе није немогућ. Рецимо, неко ко вежба виолину осам сати дневно, тешко да може рећи да му свих осам сати прија. Међутим, велика је разлика да ли му прија један сат или четири сата, и то је онда сасвим солидан индикатор.
Несумњиво је ово поједностављено сагледавање целокупне динамике у овим случајевима, но ипак сматрам да је довољно информативно. Према томе, уколико неко поштено приђе препознавању ових искуствених података, требало би да стекне солидну орјентацију о томе да ли му само фали “добра воља” или му просто фали нужни услов.
На крају бих додао да поред ових индикатора, постоји и један коначни доказ, али је он од мале вајде, пошто долази пост фестум. Наиме, оно што једино извесно оспорава или потврђује легитимитет жеље или стремљења неке особе јесте време, тј. тренутак када она то постигне или не постигне. По томе би се овај коначни доказ једини квалификовао за потврду недостака нужног услова, односно аутентичне потребе у основи.
 
ЗАКЉУЧАК
 
Из свега овога следи не баш афирмативна порука у смислу наших могућности да будемо сигурни да смо на правом трагу по питању разликовања између “не могу” и “нећу”. Увек остаје простор да нам је нешто промакло, да нисмо сагледали све варијабле. Но можда још већа опасност прети од тога да нам је све било пред очима, али нисмо били довољно искрени према себи.
Све ово не изненађује, када знамо да нам је апсолутна истина онога што јесмо, тиме и онога што можемо, недоступна. Но тим пре морамо бити искрени према себи и не дозволити да се ова “нећу” и “не могу” бесконачно преплићу у нашим животима, и да ми то посматрамо са стране као да нас се не тиче. Просто морамо користити сва доступна оруђа да то клупко расплетемо колико можемо, иначе прети опасност да се много времена у овом кратком животу потроши улудо.
 
Из нове књиге Дисциплина духа, проф. др Милана Милића

https://epistema.rs

Пише: Свештеник Гојко Перовић
Текст је написан поводом отварања дијалошке трибине „Cathedra Iustiniana“ коју на темељима древне Дукље организује парохија Пиперска Православне Митрополије Црногорско-приморске, у љето 2024. г.
Цивилизација коју најчешће зовемо европском, а просторно и временски шире је именујемо као јудео-хришћанску, саткана је од малих друштвених атома као што су антички полиси на једној и израиљске старозавјетне номадске породице на другој страни. И један и други феномен настали су као својеврсна опозиција Вавилону. Полиси и израиљске фамилије јављају се као мале заједнице људи међусобно сродних и једни другима познатих, насупрот великом граду у коме не само да нема блискости него се људи међусобно тешко разумију. Једно од етимолошких значења имена Вавилона поклапа се са библијским извјештајем о градњи Вавилонске куле, а значи буквално ”збрку језика”.
Излазак Израиља из Египта, као и претходни излазак Аврама из вавилонских насеобина, имају нешто заједничко са настанком демократије у малим градовима-државама старе Грчке. А овдје мислим на то је је Бог предвидио нормалан, стабилан и уређен људски живот у заједницама у којима је могуће формирати међуљудске, а самим тим и људске односе. У заједницама гдје се људи препознају и памте једни друге, а не у мегалополисним ”пустињама” у којима, парадоксално, што више има људи и народа, то се човјек осјећа све усамљенијим и отуђенијим и од Бога и од људи.
Долазак паганских словенских племена на Балкан сусрео их је са градским начином живота, који је, мимо Рима и Цариграда, имао овај оквир умјерено и пристојно насељених градова. Поред тога, ти су градови већ били колико позно-антички полиси, толико и хришћански урбани центри. Очигледно да је први словенски налет према византијским (ромејским =римским) градовима био агресиван и рушилачки, али временом та хришћанска и градска култура постала је дио нас. Упила је она нас, а и ми њу. Постала је полазна основа нашег идентитета.
Зато мислим да имамо обавезу, насупрот тривијалној и идеолошкој употреби имена Дукље (једног од значајнијих градова древне провинције Превалис, који су затекли и унутар чијих зидина су се населили наши преци), да о видљивим темељима и остацима античке цивилизације овдје, говоримо истовремено као о историјским темељима нашег идентитета. На начин да га схватимо и да му се вратимо као споју грађанског и хришћанског.
Јер, нема никакве сумње, да је у предсловенском, античком периоду своје историје, хришћанство профилисано као градска култура и као грађански идентитет. Још од првих Христових проповједи по израиљским градовима, и његове предодређене везе са Јерусалимом; преко апостолске проповједи по римским градовима, и истицања ”римског грађанства” као полазне основе Павлове проповједи; па све до катакомбних ранохришћанских заједница насталих управо у градским срединама. Све то веома кореспондира са симболиком Небеског Јерусалима, будућег и вјечног града ”који ће доћи” (Посланица Јеврејима), којом је прожет и којом се завршава библијски текст. Таква симболика краси црквене химне све до данас.
Кључне тачке новозавјетног погледа на свијет су изласци апостола из старозавјетне законске заједнице у проповјед Божије благодати на градске, до тада паганске, тргове, улице и зграде. Једна од првих посљедица тог и таквог изласка јесте и сусрет хришћанске истине са обликом античког философског изражавања, и настанак првих апологетских хришћанских школа, баш у градовима као што су Александрија, Антиохија и Рим. Што је више јачао прогон и страдање хришћана, управо у римским градским језгрима, то је и јачало свједочанство непоколебљивости и неустрашивости хришћанске вјере, управо међу римским грађанима, па је број хришћана баш ту и растао. Поменуте школе развијале су коресподенцију са паганским свијетом, и све убједљивије браниле право хришћана на слободу, као и неоснованост оптужби на њихов рачун. Читав тај процес завршио се Миланским едиктом и ”правом грађанства” за вјеру у Исуса Христа и обредну заједницу коју она ствара. Античка Дукља, коју су овдје затекли Словени, била је увелико изданак цивилизације развијене плодним сусретом хришћанских и античких свјетоназора и начина живота.
Зато је блаженопочивши митрополит Амфилохије инсистирао на памћењу тих наших ранохришћанских темеља, које смо не само затекли као некадашњи варвари, него и на које смо се у потпуности ослонили и са њих, кренули даље. Добрим дијелом наши преци су и тада остали, и до данас задржали (што милом што силом) пастирски и сеоски начин живота, али су писменост, културу и просвећеност стварале градске средине. Тако, уз монаштво и монашке лавре који ће се његовати у пустињама и горама, као средишта прве словенске писмености, а која је истовремено црквена и богослужбена писменост, добијамо – градове. Уз бугарске градове Преслав и Охрид, таква су и урбана сједишта и државама Војислављевића и Немањића.
Важност сјећања на ове почетке, повезана је са обавезом да не заборавимо бар двије ствари: а) наша вјера потиче од апостола и апостолских ученика, преко првих хришћанских школа и библијских преписа и превода, до првих крштених словенских владара (какви су Петар Гојниковић и Павле Брановић у Рашкој на прелазу 9. у 10. вијек, и архонт Петар и његов син Свети Јован Владимир, дукљански/зетски кнежеви на прелазу из 10. у 11. вијек) на овом подручју; б) наша вјера није у супротности са појмом грађанства. Напротив, тешко да бисмо могли да замислимо европски град, било на истоку или западу континента, – без хришћанске културе и обиљежја у вјековној историји било ког од њих.
Амфилохијев излазак на Дукљу, (сваке године о Васкрсу, на Томину недјељу, тамо је служена и данас се служи Света архијерејска литургија на темељима древног града), био је управо педагошки гест освјешћивања наших духовних почетака. Исти смисао има и одлука Светог Архијерејског Сабора СПЦ, да титуле бројних викарних (помоћних) епископа наше помјесне Цркве носе називе древних ранохришћанских и предсловенских градских средишта на Балкану. Такви су називи: ремезијански, липљански (улпијански)… па и диоклијски (дукљански). Од почетка 21. вијека, у Митрополији Црногорско-приморској, помоћни епископи (митрополитови викари) носе назив епископа Диоклијских. Такве титуле указују на живу везу између најприје ранохришћанског а потом и светосавског насљеђа наше историје (Светог Саву памтимо као пустињака, али истовремено и као ”грађанина свијета”), са савременим покољењем вјерујућих људи.
Ослонац на ранохришћански полис, тај повратак на изворе, могао би дам донесе и својеврсну реконструкцију средњовјековне историје. Ње смо колико-толико свјеснији него оне која јој претходи. Наиме, средњовјековни градови настајали су по калупу ранијих полиса, са тргом, централним светилиштем, градским зидинама и кулама, и са одређеном политичком аутономијом по моделу предхришћанских градова-држава у Грчкој. Само, умјесто паганског карактера античког града, средњовјековни град изграђује се око хришћанског храма, са црквеним литијама, празницима, карневалима и звоницима унутар и око себе.
Враћајући пажњу народа на саме ранохришћанске почетке Цркве, на прве мученике и учитеље вјере, митрополит Амфилохије је православље и светосавље у Црној Гори враћао граду, као аутентичном хришћанском амбијенту. Он јесте пуно времена своје пастирске проповједи провео по селима, планинским врховима и брдима, обнављајући сеоске цркве и завјетне славе, као и скровите монашке обитељи. Али се у највећој мјери окренуо граду, као доминантном облику живота савременог човјека. На тај начин је истовремено био и савремен, и традиционалан и визионарски надахнут. Најбољи доказ футуристичког вектора Амфилохијеве хришћанске мисије у Црној Гори јесте крунисање Подгорице величанственим Храмом Христовог Васкрсења, који је по мотивима и естетици утемељен управо на дукљанским и златичким детаљима, а у висине конструисан свим грађевинским црквеним стиловима које Црна Гора, кроз вјекове, има. Надахнут хришћанским градским изворима, Амфилохије се потпуно уградио у Подгорицу 21. вијека.
Велике празничне градске литије; толики црквени хорови дјеце и одраслих; школе вјеронауке; црквени радио и портал; бројне и многољудне светосавске академије; богојављенска пливања за часни крст на саставцима Рибнице и Мораче; зачеци идеје о православној гимназији; братства просвећене православне омладине; и коначно – литије отпора безакоњу, све је то довршено похрањивањем тијела блаженопочившег митрополита у темеље Храма. Због свега овога, слободно можемо рећи да је Подгорица новог миленијума – Амфилохијева Подгорица. Без свих ових покренутих процеса, обновљених култова и неколико оживљених манастира на територији града Подгорице, и коначно без Храма о коме говоримо, слободно можемо рећи да Подгорица не би била град какав је данас, или се уопште не би могла назвати градом, у пуном смислу те ријечи. Обичним језиком речено: шта би, осим моста Миленијум и неколико скривених и оригиналних кутака Старе Вароши, група туриста могла да види у Подгорици, – да није Амфилохијевог Храма, или да није потпуно оживљене и за грађане широм отворене миленијумске светиње цркве Светог Ђорђа под Горицом?
Трагајући за видљивим и невидљивим темељима наше предањске свијести, Амфилохије је на мјесту гдје се данас виде остаци средњовјековне турске тврђаве, чуо и видио оно што народ памти и зна као Немањин град. И као што је заједно са старином Халитом Ђечевићем обновио сјећање на један древни манастир, сакривен од физичких очију, али сачуван у душама подгоричких хришћана и муслимана, тако је и овдје на ушћу Рибнице у Морачу, подигао манастир Светом Симеону Мироточивом, како појам ”Немањиног града” не би био неутемељена ријеч, него позив да трагамо испод темеља нечега што је саграђено у 15. вијеку.
Чак се у прелијепи Универзитетски парк у Подгорици реконструише налик великим градским парковима европских метропола, а у своме средишту има упечатљив ћирилични знак, симбол цетињске штампарије Црнојевића и доказ да је ово поднебље своју култну профилацију добијало бивајући истовремено и молитвено и технолошки напредно.
Утемељење модерног главног града Црне Горе на богомољи, само је наставак традиције древне Дукље, која на свом археолошком простору показује неколико хришћанских храмова, а исто тако и продужетак традиције црногорских приморских градова незамисливих без хришћанских цркава. Оно је и у складу са настанком и трајањем урбаног црногорског па и балканског униката, какво је Цетиње: града формираног око Манастира и опсталог као историјска непоновљивост захваљујући манастирском култу, и митрополитима који су у њему столовали и до данас столују.
Поред свих других својих особености, и јасног присуства других духовних традиција, према којима СПЦ баш у Подгорици гаји изузетно добросусједске и кооперативне односе, данашња Подгорица, захваљујући циркулацији обреда и духовних састајања у Храму Васкрсења и другим освештаним мјестима, – подсјећа на антички и ранохришћански полис, у коме људи познају једни друге, боље и квалитетније, него што то нуди планетарни дух ”глобалног села” и пустиња милионских градова.

Извор: Журнал

Сврха постојања критике јесте да укаже на то шта је погрешно, а самим тим шта треба мењати. Углавном је прате непријатна осећања, што је добро, јер управо она и стимулишу на неку промену. Уобичајено је мишљење да је ономе који критикује лакше и пријатније него ономе коме је критика упућена. Непријатне емоције може да осећа и страна која критикује и страна која критику прима. Онај који прима може осетити стид, кривицу, тугу, па и љутњу, док онај који критикује углавном ће се осећати љуто, а сва набројена осећања су по квалитету непријатна. Због интензитета осећања критика може лако бити повод за свађу.
Свађа може настати из више разлога. Нпр. када особа која критикује претера у критици, када вређа или омаловажава, или просто критику саопштава са интензитетом љутње који није адекватан ситуацији. Свађа ће настати због тога што ће друга особа осећати неправду, да је критикована више него што треба и зато ће желети да се брани, или ће се наљутити па ће упутити контра-критику. Може се осетити угрожено, увређено или понижено, па ће и зато желети да заштити себе и своје достојанство. Свађа ће настати и када особа којој је критика упућена не уме да истрпи критику, да прихвати могућност да је погрешила. Осећања унижености, кривице, мање вредности могу бити велика препрека. Реално је да смо способни за грешку, јер нисмо савршени и да нам евентуална критика неће одузети ни достојанство, ни вредност.
Како бисмо могућност свађе избегли корисно би било да критику упућујемо на адекватан начин коришћењем тзв. ,,ЈА порука“. То конкретно значи упућивање поруке конкретној особи, на друштвено прихватљив начин, у вези са конкретном спорном ствари и у моменту који је што ближи тренутку када се спорна ствар догодила.
Нпр. критика раднику због необављеног посла може да гласи: ,,Колега, дужност ми је да Вам скренем пажњу на пропусте које сам уочио у Вашем раду. Да би се посао несметано одвијао неопходно је да сваки радник своје обавезе заврши на време. Потрудите се да следећи пут свој задатак обавите у задатом временском оквиру.“ Овако упућена критика много боље звучи од ,,Слушај ме ти неспособњаковићу, следећи пут летиш на улицу.“.
Девојка којој смета то што јој дечко не посвећује више пажњу као раније има много веће шансе да добије оно што жели уколико критику упути нпр. речима: ,,Недостајеш ми у последње време. Тужна сам јер не проводимо време заједно у мери у којој би то желела.“ Уколико му буде пребацила речима ,,Ти мене запостављаш! Ако су ти сви други важнији шта ћу ти онда ја.“ шанса да ће добити пажњу која јој припада драстично опада, а могућност свађе је огромна.
Упутити критику ,,ЈА поруком“ не значи потиснути љутњу или љубазно критиковати. Љутња је свакако у реду. Али уколико љутњу или било које друго осећање искористимо тако да оном другом критиком ставимо до знања да је лош, та критика неће имати позитиван ефекат. Ако желимо да критиком побољшамо однос са особом којој критику упућујемо, или да свом колеги на послу или подређеном укажемо на недостатке како би радне перформансе биле боље важно је водити рачуна о њиховом достојанству, осећањима и способностима једнако као и о својим.
Више пута је, у претходним текстовима било речи о важности одвајања бића човека и његовог понашања, јер биће и понашање нису исто. Ако би били исто онда не би постојала могућност промене понашања, будући да је човек такав какав је самим својим постојањем. Када је критика у питању то је врло корисно имати на уму. Свака критика која је упућена на биће човека има негативан карактер. То су најчешће увреде типа коњу, кретену, лажовчино, мајмуне итд. или етикете као ,,сви сте ви исти“, ,,од тебе се ништа боље и не може очекивати“ и слично. Критика упућена понашању човека увек позива на промену тог понашања, па зато када критикујемо нећемо рећи ,,Стоко једна зашто ниси…“ већ ћемо рећи нешто типа ,,Јако ми је засметало (растужило, наљутило и сл.) то што ниси…“ Разлог упућивања критике је промена понашања која ће онда довести до квалитетнијег односа и већег задовољства за обе стране. Зато треба водити рачуна при критиковању, како то не би додатно угрозило однос који у ствари желимо да улепшамо.

Аутор : Филип Стојковић

https://putkaautenticnosti.wordpress.com/2017/09/03/kritika-kako-je-uputiti-bez-svade-i-teskih-reci/

Богородичан пост је пројава наше љубави према личности свете Богородице, наше потребе за личним исцељењем и наше чежње за Богом. Остало су скретања и дигресије које не треба ни да анализирамо. Аскеза обухвата цео живот човека. Када говоримо о црквеном посту, говоримо о смирењу чула, о посту, бдењу, молитви, о лишавању неких материјалних добара, о наслађивању рајским задовољствима. Подвижништво је вакцина којом побијамо болест страсти. Уздржавање чула претвара човека у лик Женика, у подобије анђела и светитеља. Постим да кажем „Не“ земаљским стварима и „Да“ небеским стварима. Пост из љубавне чежње за небом. Постим да бих постао небески становник.
Много пута људи мисле: „Ја не осуђујем, па не морам да постим“. Духовни рат не улази у шеме. Једно је продужити подвижништво према својим снагама, ствар о којем одлучује духовник, а сасвим друго учинити оно што је мени згодно и претворити пост у верску обавезу да би оправдао своју себичност.
Речи попут „постим како хоћу, верујем како хоћу, не треба ми то и то“ говоре о несавршеној љубави. Љубав према Богу се не уклапа у шеме и оцене. Или волимо или не волимо. Или хоћемо да се спасемо или нећемо.
Петнаест дана поста су као степенице којима се пењемо да бисмо стигли до Богородице и помолили јој се, јер је и она наша мајка. Молимо се Пресветој Богородици јер нам је потребна. Без тога смо сирочад и беспомоћни. Она је та која може измолити наше спасење од свог Сина. Она је та која, као нежна мајка, грли и лечи сваки људски бол.
Пресветој Богородици се молимо за покајање. Не за здравље и дуг живот, не за материјална добра и било шта друго. Хоћемо спасење, а како ће бити, судиће Бог - здрављем, искушењима, боловима, крстом, благословом... Како год хоће Господ, докле год се спасавамо.
Пресвета Богородица нам је потребна да наша слабост постане снага, наше сузе осмех, а пад васкрсење.
У посне дане идемо у храм да је сретнемо и утонемо у њен загрљај. Хајде да плачемо, да вичемо, да јој све кажемо. Дамо јој своје рањено срце, замолимо је за опроштај, јер смо је својим гресима повредили. И она ће нам као мајка помоћи.
Идемо у храм да завапимо: „Мајко, боли ме. Твоје дете пати. Молим Те, помозите ми. Требаш ми…”.
Пресвета Богородица је цвет у свету и на небу. Кроз однос са њом поново постајемо деца и то нам много помаже у духовном животу. Онај дивни порив из детињства, када - ако паднемо, наша прва реч је најбољи позив: "Мама!"
Каква лепа песма, као зрачак сунца у мрачним одајама нашег срца! „Имамо те за заступницу пред човекољубивим Богом, не излажи анђелима моја дела, молим те, Дјево, брзо ми помози."

Аутор: отац Спиридон Скоутис

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

У животу, након многих битака са самим собом, другима и самим Богом, открићемо да се неки проблеми мењају, неки врло мало, а неки се уопште не мењају. Ове последње, који нас више муче, мораћемо да прихватимо, пригрлимо и научимо да живимо са њима.
Верујте ми, то није нимало лако и неће се у почетку чинити са осмехом и радошћу. Напротив. Претходиће му страх, порицање, неизмерни напори да се одбаци и промени, пуно бола и стрепње, док не дође час спознаје да ћу „морати да научим да живим са својим крстом." У исто време, Васкрсење чека само распете. Васкрсење претпоставља крст, а у овом животу нисам познавао ни једног човека који се није попео на Голготу.
Немојте правити грешку да се поредите са другима и да мерите људским логичким мерама оно што вам се дешава. Не мора увек постојати некакво значење, нити се све тумачи нашим схватањима. Морамо научити да се препустимо ономе што превазилази наше снаге. Другим речима, веровати Богу и току живота.
Да будем искрен, цео живот ћемо провести у друштву многих наших проблема. Живећемо заједно са њима. Па хајде да се бар потрудимо да се добро проведемо. Они који су живели радосно нису решили све своје проблеме, једноставно су одлучили да не допусте да крст сакрије васкрсење.
***
Замислите да немамо шта да кријемо, колико бисмо били срећни? Плашимо се да не повредимо друге и да не повредимо себе, не говоримо шта осећамо, избегавамо болна осећања, и тако се разболимо након што се присилимо да непрожвакано прогутамо све што нам смета.
Али највише од свега, плашимо се да ће други сазнати ко смо стварно, а не како изгледамо. У паници смо од откривања наше стварности.
Христос на гори Тавор, на дан Преображења, објављује Своје право лице и нико не жели да Га напусти.
Заиста, када бисмо показали своје право лице, мимо улога и маски које носимо сваки дан, колико би њих пожелело да остане са нама? Да ли је сигурно да ће они, који су сада са нама, остати? Знате да оно што застрашује није грех, него лицемерје. Грешан, слаб и сломљен човек је симпатичан, драг и много пута светао у својим ранама. Одвратан је лажов и лицемер – онај ко свој порок крсти врлином, и тражи или приморава све да се повинују његовој лажи.
***
Да ли љубав плаши?
Да ли се трудимо да испуњавамо Божије заповести зато што волимо Бога, или зато што се бојимо Његовог гнева и губитка Неба? Или се плашимо себе, па кроз „аскетска достигнућа“ још више јачамо свој его? Заиста, да ли волимо Бога или његов рај? Односно, да ли волимо свог Оца или Његову имовину?
Ово говорим зато што ми се често поставља питање: „Оче, ако је Бог љубав, прихватање и милосрђе, зар он на крају не отвара врата нама који грешимо?" Зар ова љубав према Богу не треба да постане алиби за нашу лењост и грех??
Схватате да горња питања крију општу забринутост за потпуну контролу. Чежњу да све у животу буде под нашом контролом. Да одредимо све, па и своје спасење. Али, у вршењу Божијих заповести не покреће ме страх и претња, већ наклоност, чежња и љубав. Тражим Га као апсолутни смисао свог бића, као испуњење своје дубоке недостатности, као одговор на претњу смрћу. Ово је мој спас, односно мој опстанак.
Ако ми треба страх и претња пакла да бих волео Христа, не знам какву вредност та љубав може имати. Трудим се да својим оскудним моћима испуњавам заповести Божије, не зато што се бојим, него зато што волим. Не зато што желим Његово Небо, него Њега. И како рече свети Порфирије: „Христа хоћу и у паклу“. Ово је здрава хришћанска мудрост. Његов рај је резултат односа, а не достигнућа.
У сваком случају, из мог малог пастирског искуства, оно што је заиста подвиг и аскетско достигнуће у Цркви јесте прихватање чињенице да је спасење дар односа са Богом. Али, ми то не прихватамо. Желимо да победимо Бога, а не да будемо поражени Његовом љубављу. Его се побуни, тражећи задовољење и оправдање, желећи потпуну контролу. А Кацијарас каже: „Однос са Богом је тешка ствар, јер искључује наше самољубље од самог почетка. Аскеза односа се састоји у овом „аскетском подвигу“ прихватања да неко може – у овом случају Бог, да те воли, не зато што си успео, већ зато што Он тако жели, без икаквог разлога или инспирације. Исто тако, однос са Богом постаје веома лак ако прихватите да вас Бог жели и воли, а да притом не морате ништа да урадите, осим да прихватите чињеницу да не можете ништа да урадите да Га инспиришете и привучете, и да ништа не можете учинити да Га спречите да вас воли.”
***
У животу у Христу не тежимо да се осећамо савршено, већ да схватимо своју онтолошку неадекватност. Да осетимо – без кривице – наше сломљено несавршено биће, без кривице или разочарења. У Цркви, Неко те воли и у најмрачнијим данима твог живота. Можда сам губитник, али Бог ме воли. То је искуство Божје љубави, пуно прихватања и велике милости.
Св. Тихон Руски каже да се на Небо не иде остварујући моралне и духовне победе. Капија раја се не отвара нашим постом, врлинама или моралном чистотом. Небо је увек дар Божје љубави, а не наше индивидуално достигнуће или заслуге. Не идемо на Небо због наших сталних победа, већ због наших пораза. Рај се даје онима који никада нису веровали да им он припада.

о.Хараламбос Пападопулос

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Јеванђеље и свети оци указују на то да призори које имамо у сну могу носити дубоке духовне поруке, али је неопходно да им се приступи са опрезом и духовним разлучивањем.
Снови су од давнина привлачили пажњу људи, инспирисали мистериозне приче и дубока духовна промишљања. У православљу, снови имају посебно место, јер се верује да могу носити божанске поруке и указати на стање наше душе.
Како су свети оци тумачили снове и какав је њихов значај у православној духовности? Православна црква учи да постоје снови који долазе од Бога, снови који су плод наше маште, и снови који су искушења од злих духова. Свети оци попут светог Григорија Двојеслова и светог Јована Златоустог указују на потребу да будемо опрезни и разборити у односу према својим сновима, посебно у вези са њиховим тумачењем. Свети Јован Златоусти је наглашавао да се не треба слепо ослањати на снове, јер могу бити варљиви и довести нас у заблуду.
Свето писмо обилује примерима у којима Господ користи снове да би открио своју вољу. Јосиф, син Јаковљев, је кроз снове добио објаве које су касније водиле до његовог уздизања у Египту (Постање 37). Слично томе, свети Јосиф, обручник Пресвете Богородице, добио је упутства од анђела Господњег у сну да прихвати Марију и заштити младенца Исуса
„Тек што је он то наумио, кад гле, анђео Господњи указа му се у сну и рече му: 'Јосифе, Сине Давидов, не бој се да узмеш Марију за жену. Дете које је у њој зачето, дело је Светога Духа. Она ће родити сина, а ти ћеш му дати име Исус, јер ће он спасти свој народ од њихових греха.'“ (Матеј 1:20-21):
Свети Антоније Велики је познат по томе што је имао интензивне духовне борбе, укључујући прогонства од демона, која су се дешавала чак и у његовим сновима. Он је био први монах и оснивач монашког покрета у Египту, а његова борба против демона и искушења била је централна тема у његовом животу и духовном искуству. Његови духовни напори и искуства детаљно су описани у житију које је написао Свети Атанасије Александријски.
Свети оци наглашавају важност духовног разлучивања када је реч о сновима. Свети Игњатије Брјанчанинов саветује да се снови не требају сматрати апсолутним мерилом истине и да је неопходно молити се за мудрост и духовну чистоту како бисмо могли препознати божанске поруке од обичних маштарија. Према његовим речима, само снови који нас воде ка покајању, молитви и добрим делима могу бити сматрани заиста корисним.
Православна црква учи вернике да се не оптерећују превише сновима и да своју пажњу усмере на молитву, литургијски живот и читање Светог писма. Ако верник осети да је одређени сан имао дубоко духовно значење, препоручује се да се консултује са својим духовником. Молитва за разлучивање и савет од искусног свештеника могу помоћи у разумевању поруке сна.

https://religija.republika.rs/duhovna-riznica/vesti/23592/snovi-znacenje-pravoslavlje

У нестабилним временима, када данас не знате шта вас чека сутра, људи су све више изложени разним страховима.

Али, у Светом писму страх се доживљава углавном као осећање које није нимало корисно, понекад грешно, или чак означено као знак зла.

Псалам 13. говори о онима који прогоне Божји народ: „Зар неће доћи к себи сви који чине безакоње, који једу мој народ као што једу хлеб, и који не призивају Господа? Тамо ће се бојати страха, где страха нема, јер је Бог међу нараштајима праведних“ (Пс. 13,4-5).   

Тумачећи речи „плашиће се страха тамо где страха нема“, св. Јован Златоусти каже: „...Људи се боје човека, а Бога се не боје; плаше се „оних који убијају тело, а душу не могу“, али се не боје „онога који може и душу и тело погубити у паклу“ (Матеј 10:28); плаше се губитка привременог живота, али се не боје губитка вечног живота; боје се губитка богатства, славе, части и радости, али се не плаше губитка вечног благослова, части, славе и утехе небеске; боје се окова, затвора и привременог изгнанства, али се не боје вечног затвора, окова и изгнанства; Они се боје привремене срамоте, али се не боје вечне срамоте.”

Као што видимо, са зликовцима који чине безакоње, о којима се говори у псалму, св.Јован повезује осећања као што су страх од губитка земаљских добара, страх од губитка земаљског живота итд.

Али, ако погледате у себе, можете се згрозити, јер све што Златоуст приписује безаконицима, често доживљавамо и сами.
Зар сада нема доста људи који се плаше губитка живота, богатства, каријере итд? Зар се и ми сами не плашимо, у једној или другој мери, губитка земаљског благостања? Зар се не плашимо још већег прогона  наше вере, губитка слободе и права? И овде Свети Јован не прави разлику између оних који се боје губитка богатства и оних који се боје затвора и изгнанства.

Св. Јовану Златоусту би се можда могао замерити ригоризам и крутост, али он је самим својим животом оправдао сопствене речи, кротко подносећи издају, прогонство и изгнанство.

И ово је пример свима нама. Да, сада је изузетно тешко време и за Цркву и за свет. Али, да ли треба да очајавамо? Једини страх који нам приличи јесте страх да ћемо изгубити милост Божију, да се отуђимо од Господа због својих грехова, кукавичлука и недостатка вере. Ово је оно чега би заиста требало да се плашимо.

митрополит Антоније (Паканич)

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Свети мученици пребиловачки и доњохерцеговачки прибројани су Сабору светих на Светом архијерејском сабору Српске православне цркве маја 2015. године. Њихов спомен се слави 24. јула по старом, односно 6. августа по новом календару, на датум када су усташе 1941. године звјерски у јами Голубинки, у селу Шурманцима код Међугорја, убиле скоро све жене, дјевојке и дјецу из села Пребиловаца, по документима њих око 600.

Пребиловци су старо српско село у Херцговини, које се налази се на ободу долине Неретве, 5 км од Чапљине. Претке данашњих Пребиловчана затекли су су Турци у селу, приликом освајања Херцеговине у XV вијеку. До 1941. године, Пребиловци су били, за хецеговачке прилике, велико и економски јако село у коме је живјело око хиљаду становника. Према извјештају жандармерије НДХ из септембра 1941. године усташе су тога љета убиле 820 Срба из Пребиловаца. Само у једном дану 6. августа те године, убијено је 550-600 жена и дјеце тако што су живи бачени у Шурманчку јаму код Међугорја. Угашен је живот у 57 породица. „Илиндански покољ“ преживјело је само 170 Пребиловчана, претежно мушкараца, који су се поново женили и у позним годинама добијали нову дјецу. Тако је обновљен живот у селу. Због ове трагедије познати јапански дневник Асхаи Шимбум је писао да је ово мјесто четврто на листи најстрадалнијих села на свијету у Другом свјетском рату.

Послијератна комунистичка власт је настојала да усташки злочин заташка, сахрана жртава је забрањена, а отвори јама су забетонирани. У јесен и зиму 1990/91. године, родбина жртава је отворила 12 јама на подручју некадашњег столачког среза (Шурманци, Бивоље брдо, Хутово Градина, Хутово-Хаџибегов бунар, Кукауша доња и горња, Јасоч, Поплат, Прењ Рудине, Прењ Голубинка и Дубрава-Звекалица). Поред Пребиловаца ту су, дакле, пренијете кости српских жртава из Клепаца, Лознице, Гњилишта, Тасовчића, Опличића, Стоца, околне Требиња, неке чак из Сарајева и других знаних и незнаних мјеста. На 50-ту годишњицу страдања 4. августа 1990. године мошти ових мученика заједно са моштима страдалих на стратиштима Морин оток, Орахов до и са двије локације у Чапљини, њих око 4000 су послије Свете литургије са опијелом којом је началствовао блаженопочивши Патријарх Павле, свечано су положене у крипту Спомен цркве Сабора Српских светитеља и Пребиловачких мученика у Пребиловцима. Храм је грађен је са великим еланом и одушевљењем српског народа, претежно добровољним радом. До рушења био је урађен подезмни дио са криптом и мермерним ћивотом саркофагом, као и зидови у висини 6-8 метара изнад земље.

У јуну 1992. снаге Републике Хрватске и ХЗ Херцег Босна су заузеле Пребиловце и уништили село минирањем и спаљивањем. Храм је уништен у темељима пластичним експлозивом и постављеним авионским бомбама. На исти начин уништено је и 95% костију жртава сахрањених у крипти. Тако су Свети пребиловчки и други доњехерцеговачки мученици други пут убијани, други пут овјенчани мученичким вјенцем Светога нам Саве, а Пребиловци удостојени да се назову Херцеговачким Врачаром.

Храм Васкрсења Христовог у Пребиловцима саграђен је у знак сјећања на 4.000 Срба из Доње Херцеговине страдалих од усташа у Другом свјетском рату и бачених у јаме, а чије су кости миниране 1992. године у Спомен-костурници која се налазила на мјесту данашњег храма, који је, 8. августа 2015. године, освјештао блаженопочивши Патријарх српски Иринеј.

Храм у Пребиловцима урађен је по узору на Цркву Христовог гроба у Јерусалиму.

Извор: Епархија ЗХиП

СВЕТИМ НОВОМУЧЕНИЦИМА ПРЕБИЛОВАЧКИМ

ТРОПАР, глас 8:

Свети Новомученици Пребиловаца
за Христа бачени у јаму Шурманаца,
вером нађосте вечно Пребивалиште
у Царству Крста и Васкрсења;
љубављу таму и мржњу победисте,
и светлост раја наследисте.
од Господа молите нам вечно спасење
и свему свету јеванђелско покајање.

КОНДАК, глас 3:

Новомученици Свети за веру пострадасте:
у јаму за Христа невини бачени бисте,
од верних с љубављу из јаме извађени,
у Спомен Храму с љубављу положени.
Но Храм ваш безбожни разорише,
и мошти ваше ко Савине попалише.
Данас нову Голготу и Врачар обнављамо
и Вас са Светим Савом смирено молимо:
У Царству Небеског мира почивајте
и Христово и наше Васкрсење сведочите.

+Епископ Атанасије
(1992-2013, Манастир Тврдош-Требиње)

https://mitropolija.com/2024/08/06/sveti-mucenici-prebilovacki-i-donjohercegovacki-3/

Високопреосвећени Митрополит аустралијско-новозеландски г. Силуан, објавио је путем званичне "Фејсбук" странице Митрополије аустралијско-новозеландске СПЦ, текст поводом најављене експлоатације литијума у долини Јадра, у коме изражава мишљење да "треба гледати оно шта је дугорочно добро за нашу земљу", јер верује "да постоји простор за улагање у пројекте мање инвазивне и опасне по екологију и животну средину у Србији". "Нама је природа дата на разумно коришћење, а исто тако и на чување од лошег газдовања и прекомерне експлоатације, односно злоупотребе" каже Митрополит Силуан у тексту, који топло препоручујемо да у целости прочитате у наставку:
Читајући и слушајући јавну расправу по питању експлоатације литијума у долини Јадра, као и стручне анализе, од којих многе указују на потенцијални и велики еколошки ризик за Божију творевину: животну средину, природу, подземне воде, реке и њиве, а пре свега за животе људи и деце, сматрамо да не постоји ни студија, ни гаранција, ни количина новца која би оправдала овакву ризичну 'инвестицију'.
Сматрамо да треба гледати оно шта је дугорочно добро за нашу земљу. Верујемо да постоји простор за улагање у пројекте мање инвазивне и опасне по екологију и животну средину у Србији.
Србија, која је богата шумама, изворима и подземним водама, (чега је све мање на планети имајући у виду загађеност и прекомерне експлоатације), Србија која је благословена плодоносном земљом, њивама, ораницама и шумама треба да искористи пун потенцијал свога пољопривредног богатства, да се оживе наша села која се гасе.
Аустралија је континент, са многим природним рудама и богатствима, која има око 350 активних рудника и која је највећи произвођач литијума у свету. Међутим, Аустралија је већим делом ненасељена и највећи део рудника се налазе управо у пустињиским, ненасељеним пределима. Наравно постоје и загађења у Аустралији и поред свих светских еколошких стандарда који се примењују, а питање је, колики је тек ризик за територијално малу земљу као што је Србија?
Треба знати, да је једна од првих дужности (заповести) коју је човек добио од Господа када га је поставио у Едемском врту била, поред коришћења добара врта да се уједно и брине о њему. "И узевши Господ Бог човјека намјести га у врту Едемском, да га ради и да га чува" (1Мој. 2,15).
Према томе, нама је природа дата на разумно коришћење, а исто тако и на чување од лошег газдовања и прекомерне експлоатације, односно злоупотребе. Нажалост, имајући горко искуство досадашњег Евро-атланског месијанизма, његових душебрижника и 'хуманиста', а исто тако и студије и већ постојећа лоша искуства у свету са оваквом врстом експлоатације, сматрамо да Србија не би смела да угрози своју животну средину, а исто тако да постане нечија рударска колонија, или још горе: депонија.

+Митрополит Силуан

Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска

Осим за Дрину – према казивању проф. Зорана Тошића из Лознице – и за Јадар се може констатовати да је историјска река. Не само што  није позната тек од јуче, о чему сведочи и то што је као „Јадар“ именована од стране старих Илира пре више од 3.000 година. Него, много страдања се нагледао, у Првом српском устанку, оба светска рата. Али се и прославио у биткама на Церу, Гучеву, Мачковом камену, страдалном Драгињцу итд.
Јадар је и река историјских личности: Вука Караџића, Јована Цвијића, Филипа Вишњића, Св. Стефана Троношког и Св. Теоктиста (краља Драгутина Немањића) који је владао реоном у који је потпадао и Јадарски крај. Св. Теоктист је вероватно најнадахнутији пример смирења и покајања династије Немањића. Побожност засновану на тим одликама имали су Јадрани одвајкада, што се доста пројављивало и у Богомољачком покрету вл. Николаја који је био врло активан у Јадарском крају.
Сучељавале су се у долини Јадра разне силе. Поново се светска моћ окомила. Овога пута ради блага, руде Јадарит која се еонима година у његовој утроби образовала. Пре две године, побудио се у срцу народа духовни радар, излио се на улице, да не да Јадар, не хтевши да пристане на еколошки грех, тј. ради профита који би се добио експлоатисањем руде, да дође у опасност да трајно загади животну средину.
А шта нам Јадар значи? Једна мала пора на лицу планете. Пре скоро 70 година у једном роману називан је „зеленим рудником“.[1] Заправо, Јадар је рудник живота. Јер, пун је Јадар живота, елегантних кретњи вилиних коњица, ласта, рода, дивљих патки… ретких биљних и животињских врста,[2] па, и интересантних феномена: шкољке у приобалном муљу умеју да праве спиралне бразде при свом последњем орању; а некад је могуће наићи на површине од неколико квадратних метара (својеврсна гробља), испуњена овим спиралним орањем и споменицима од оклопа шкољки; у јесен, трава на бедењу пуна је гљива прахура које од топота ногу као микро атомске бомбе праве експлозије прашњавог облака; пре неких 20 година један покојни комшија изашао је у „Зони сумрака“ са својим фантастичним причама о лову на џиновске сомове у Јадру; Јадар је, поред Тисе и Јанценгјанга, био јединствен у свету по феномену цветања воденог цвета (лептиро-ликих инсеката Palingenia longicauda) што је сведочило о чистоти и незагађености воде; полет ових малих инсеката лепих крила у великом роју прави веома поетичан призор; три године се гњезде као ларве у јадарском муљу, да би када се температура ваздуха и воде изједначи (обично током јуна) изашли у живот, лет на један дан да се здруже и остваре потомство. Углавном, један поглед с бедема лако изазива уопштавајуће созерцање животодавности Јадра. А када човеку омили живот у овим разним споменутим и неспоменутим пројавама, како му материјални профит може бити претежнији?![3]
У свој овој полемици веома је важно изразити једну философију живота која је уједно и један од могућих одговора на савремену еколошку кризу због које се, наводно, литијум и промовише као решење. Но, ситуација је врло сложена. Ради решавања енергетске кризе која се пројављује и кроз не-еколошко исцрпљивање резерви разних врста горива предлаже се копање литијума које је високо ризично у смислу тешког загађења животне средине у околини ископавања. Дакле, изгледа да се за решавање еколошког проблема прибегава не-еколошком решењу чиме се врши тзв. „еколошка неправда“ обично према сиромашној земљи у којој се ископавање спроводи.[4]  И ми се с разлогом бунимо. Ово би био први пут у свету да се литијум копа у пољопривредној и насељеној регији. Међутим, зар нам неће пасти на памет: „Ако смо хришћани, хајде да се жртвујемо заједно са Јадром ‘за живот света’ (Јн. 6:51). Шта нам вреди да ми имамо здраву животну средину, кад ће свет око нас да испашта“. Међутим, јасно је да је ова ситуација и геополитички условљена. То се на Западу и не крије: жеља да се оконча енергетска зависност од Русије и Кине. Такође, жртва би била мало и наивна јер се иза свега крије екстремно богаћење страних велепоседника, од компаније Рио Тинта (РТ) која планира да копа литијум до електронске индустрије западних земаља.
Морамо се подсетити да није РТ измислио рударење. Уместо данашње праксе да стране компаније долазе код нас и експлоатишу нашу земљу за шта нам дају одређену ренту (процентић), Немањићи су доводили експерте за рударење из Западне Европе који су радили за нашу државу. Између осталог захваљујући и томе, постигнут је највећи просперитет у историји нашег постојања. Ипак, то није толико важно. Од већег је значаја западној економској философији која се заснива на наводном праву и привилегији људи да експлоатишу природу и протестантском уверењу да је успешност и способност богаћења знак благословености, предочити једну другачију визију живота, а то је изворно библијско разумевање о позвању човека да се стара о природи. Ма колико деловало као прежвакана фраза, немар и загађивање природе јесу греси. Природа је створена као добра превасходно да послужи као амбијент личног односа са Богом.
Елизабет Теокритоф из Кембриџа у својим предавањима сугерише да: i) све у природи (од звезда до амеба) на свој начин слави Бога; ii) човек није призван да опонаша жива бића или природу у томе; iii) али, човек има дар разумног језика којим може да рекапитулира славословље природе и тиме посредује у спасењу човечанства и целокупне творевине. Нажалост, експлоататорским приступом, не само да се човек не уздиже на тај благодарствени и спасоносни ниво, већ се спушта испод нивоа осталих живих бића која на свој начин доприносе општој природној хармонији и естетици. Јер, напросто, експлоататорски приступ нарушава природни поредак локалних и глобалог еко-система. А испоставља се да се тај хармонични поредак формирао на енормно дугим временским скалама. Нарушавање природне хармоније људском технологијом највероватније да је неповратан процес. Оно што се образовало (стварало) процесно хиљадама година, може се неповратно пореметити за изузетно кратко време.
Такође, еколошка криза последица је тога што природу све мање осећамо срцем. Управо услед отуђења од природе. На то скреће пажњу свештеник Нилос Нелис (из парохије у области Canadian Rocky Mountains), предлажући боравак у дивљини ради оживљавања срца. Његове контемплативне рефлексије из канадске дивљине поседују изузетну лакоћу поетично-духовног мотивисања. Као одговор на еколошку кризу о. Нилос предлаже да се слушају научници, али и срце.
О копању Јадарита наука је недавно дала своју реч у научном раду објављеном у Nature часопису Scientific Reviews.[5] Наиме, анализом воде и земљишта низводно од Горњих Недељица утврђено је да је РТ већ у истраживачкој фази копања јадарита загадио реку (повећан садржај бора, арсеника и литијума) и околни терен услед чега је дошло до негативног утицаја на живи свет (нпр. сушење усева и угинуће животиња). С обзиром да се Јадар сваких неколико година обилато излива у распону и по неколико километара од свог корита, а и да су у Западној Србији подземне воде врло распрострањене, тешко се може замислити немогућност загађења када крену тоне и тоне јадарита да се ваде. Загађење једног од највећих басена подземне пијаће воде у Србији би била непроцењива штета. Просто, кад човек помисли на поетичне бунаре – не може да се помири са рудником.
Појединачан човек може осетити немоћ да утиче на општи анти-еколошки и експлоататорски технолошки прогрес. Међутим, разлога за оптимизам и те како има. Јадар је у прошлости био познат и по хајдуцима. Изгледа да је поново дошло време да се иде у хајдуке. Ако се настави са спровођењем еколошког насиља, насупрот вољи народа, хајдучке саботаже ће бити апсолутно нужне, а самим тим и морално оправдане. Река освећена мучеништвом може бити духовна вредност, претежнија од пролазне материјалне користи.

https://teologija.net/jadar/

О томе како чинити добра дела када немамо приступ затвореницима, а не може свако да уведе бескућника у свој дом...

Мислим да данас, када желимо да чинимо добра дела, не треба да тражимо сиромашне да бисмо им помогли. Знамо да и богати плачу, па нема смисла посебно тражити сиромаха, бескућника или опљачкану особу. Човеку је потребна разноврсна помоћ. Једном - материјална, другом - лепа реч, трећем - подршка, четвртом -  савет, утеха, разговор, да се некоме отвори.
Људи су данас интровертни. Свако је окренут себи. Велики егоисти, потпуно себични. Они мисле само на себе. Чак их и разговор са особом преоптерећује, постаје им тешко: "Зашто избацујеш све своје проблеме преда мном?"
Саслушајте човека. Будите стрпљиви и не прекидајте га. Ми често само након пар секунди прекидамо особу: "Да, и ја..., имам..." А човек тек што је почео да прича о себи. Саслушајте га до краја - биће то добро дело.
Да, добрих дела има колико хоћете. Уступите своје место у аутобусу, помозите слепој жени да пређе улицу, понесите њену тешку торбу, уступите своје место у реду.

На улици, док возите, дајте предност једном, другом, трећем, четвртом... Проћи ћете свеједно после пет аутомобила, после 10 секунди. Али не, нама је и то тешко! Па, дати некоме предност, зар то није добра ствар? А ето – човек вам аблендује, већ је боље расположен.
Добра дела могу бити мала, не морају бити велика.

Аутор: протојереј Андреј Јуревич

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор