У животу, након многих битака са самим собом, другима и самим Богом, открићемо да се неки проблеми мењају, неки врло мало, а неки се уопште не мењају. Ове последње, који нас више муче, мораћемо да прихватимо, пригрлимо и научимо да живимо са њима.
Верујте ми, то није нимало лако и неће се у почетку чинити са осмехом и радошћу. Напротив. Претходиће му страх, порицање, неизмерни напори да се одбаци и промени, пуно бола и стрепње, док не дође час спознаје да ћу „морати да научим да живим са својим крстом." У исто време, Васкрсење чека само распете. Васкрсење претпоставља крст, а у овом животу нисам познавао ни једног човека који се није попео на Голготу.
Немојте правити грешку да се поредите са другима и да мерите људским логичким мерама оно што вам се дешава. Не мора увек постојати некакво значење, нити се све тумачи нашим схватањима. Морамо научити да се препустимо ономе што превазилази наше снаге. Другим речима, веровати Богу и току живота.
Да будем искрен, цео живот ћемо провести у друштву многих наших проблема. Живећемо заједно са њима. Па хајде да се бар потрудимо да се добро проведемо. Они који су живели радосно нису решили све своје проблеме, једноставно су одлучили да не допусте да крст сакрије васкрсење.
***
Замислите да немамо шта да кријемо, колико бисмо били срећни? Плашимо се да не повредимо друге и да не повредимо себе, не говоримо шта осећамо, избегавамо болна осећања, и тако се разболимо након што се присилимо да непрожвакано прогутамо све што нам смета.
Али највише од свега, плашимо се да ће други сазнати ко смо стварно, а не како изгледамо. У паници смо од откривања наше стварности.
Христос на гори Тавор, на дан Преображења, објављује Своје право лице и нико не жели да Га напусти.
Заиста, када бисмо показали своје право лице, мимо улога и маски које носимо сваки дан, колико би њих пожелело да остане са нама? Да ли је сигурно да ће они, који су сада са нама, остати? Знате да оно што застрашује није грех, него лицемерје. Грешан, слаб и сломљен човек је симпатичан, драг и много пута светао у својим ранама. Одвратан је лажов и лицемер – онај ко свој порок крсти врлином, и тражи или приморава све да се повинују његовој лажи.
***
Да ли љубав плаши?
Да ли се трудимо да испуњавамо Божије заповести зато што волимо Бога, или зато што се бојимо Његовог гнева и губитка Неба? Или се плашимо себе, па кроз „аскетска достигнућа“ још више јачамо свој его? Заиста, да ли волимо Бога или његов рај? Односно, да ли волимо свог Оца или Његову имовину?
Ово говорим зато што ми се често поставља питање: „Оче, ако је Бог љубав, прихватање и милосрђе, зар он на крају не отвара врата нама који грешимо?" Зар ова љубав према Богу не треба да постане алиби за нашу лењост и грех??
Схватате да горња питања крију општу забринутост за потпуну контролу. Чежњу да све у животу буде под нашом контролом. Да одредимо све, па и своје спасење. Али, у вршењу Божијих заповести не покреће ме страх и претња, већ наклоност, чежња и љубав. Тражим Га као апсолутни смисао свог бића, као испуњење своје дубоке недостатности, као одговор на претњу смрћу. Ово је мој спас, односно мој опстанак.
Ако ми треба страх и претња пакла да бих волео Христа, не знам какву вредност та љубав може имати. Трудим се да својим оскудним моћима испуњавам заповести Божије, не зато што се бојим, него зато што волим. Не зато што желим Његово Небо, него Њега. И како рече свети Порфирије: „Христа хоћу и у паклу“. Ово је здрава хришћанска мудрост. Његов рај је резултат односа, а не достигнућа.
У сваком случају, из мог малог пастирског искуства, оно што је заиста подвиг и аскетско достигнуће у Цркви јесте прихватање чињенице да је спасење дар односа са Богом. Али, ми то не прихватамо. Желимо да победимо Бога, а не да будемо поражени Његовом љубављу. Его се побуни, тражећи задовољење и оправдање, желећи потпуну контролу. А Кацијарас каже: „Однос са Богом је тешка ствар, јер искључује наше самољубље од самог почетка. Аскеза односа се састоји у овом „аскетском подвигу“ прихватања да неко може – у овом случају Бог, да те воли, не зато што си успео, већ зато што Он тако жели, без икаквог разлога или инспирације. Исто тако, однос са Богом постаје веома лак ако прихватите да вас Бог жели и воли, а да притом не морате ништа да урадите, осим да прихватите чињеницу да не можете ништа да урадите да Га инспиришете и привучете, и да ништа не можете учинити да Га спречите да вас воли.”
***
У животу у Христу не тежимо да се осећамо савршено, већ да схватимо своју онтолошку неадекватност. Да осетимо – без кривице – наше сломљено несавршено биће, без кривице или разочарења. У Цркви, Неко те воли и у најмрачнијим данима твог живота. Можда сам губитник, али Бог ме воли. То је искуство Божје љубави, пуно прихватања и велике милости.
Св. Тихон Руски каже да се на Небо не иде остварујући моралне и духовне победе. Капија раја се не отвара нашим постом, врлинама или моралном чистотом. Небо је увек дар Божје љубави, а не наше индивидуално достигнуће или заслуге. Не идемо на Небо због наших сталних победа, већ због наших пораза. Рај се даје онима који никада нису веровали да им он припада.

о.Хараламбос Пападопулос

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Јеванђеље и свети оци указују на то да призори које имамо у сну могу носити дубоке духовне поруке, али је неопходно да им се приступи са опрезом и духовним разлучивањем.
Снови су од давнина привлачили пажњу људи, инспирисали мистериозне приче и дубока духовна промишљања. У православљу, снови имају посебно место, јер се верује да могу носити божанске поруке и указати на стање наше душе.
Како су свети оци тумачили снове и какав је њихов значај у православној духовности? Православна црква учи да постоје снови који долазе од Бога, снови који су плод наше маште, и снови који су искушења од злих духова. Свети оци попут светог Григорија Двојеслова и светог Јована Златоустог указују на потребу да будемо опрезни и разборити у односу према својим сновима, посебно у вези са њиховим тумачењем. Свети Јован Златоусти је наглашавао да се не треба слепо ослањати на снове, јер могу бити варљиви и довести нас у заблуду.
Свето писмо обилује примерима у којима Господ користи снове да би открио своју вољу. Јосиф, син Јаковљев, је кроз снове добио објаве које су касније водиле до његовог уздизања у Египту (Постање 37). Слично томе, свети Јосиф, обручник Пресвете Богородице, добио је упутства од анђела Господњег у сну да прихвати Марију и заштити младенца Исуса
„Тек што је он то наумио, кад гле, анђео Господњи указа му се у сну и рече му: 'Јосифе, Сине Давидов, не бој се да узмеш Марију за жену. Дете које је у њој зачето, дело је Светога Духа. Она ће родити сина, а ти ћеш му дати име Исус, јер ће он спасти свој народ од њихових греха.'“ (Матеј 1:20-21):
Свети Антоније Велики је познат по томе што је имао интензивне духовне борбе, укључујући прогонства од демона, која су се дешавала чак и у његовим сновима. Он је био први монах и оснивач монашког покрета у Египту, а његова борба против демона и искушења била је централна тема у његовом животу и духовном искуству. Његови духовни напори и искуства детаљно су описани у житију које је написао Свети Атанасије Александријски.
Свети оци наглашавају важност духовног разлучивања када је реч о сновима. Свети Игњатије Брјанчанинов саветује да се снови не требају сматрати апсолутним мерилом истине и да је неопходно молити се за мудрост и духовну чистоту како бисмо могли препознати божанске поруке од обичних маштарија. Према његовим речима, само снови који нас воде ка покајању, молитви и добрим делима могу бити сматрани заиста корисним.
Православна црква учи вернике да се не оптерећују превише сновима и да своју пажњу усмере на молитву, литургијски живот и читање Светог писма. Ако верник осети да је одређени сан имао дубоко духовно значење, препоручује се да се консултује са својим духовником. Молитва за разлучивање и савет од искусног свештеника могу помоћи у разумевању поруке сна.

https://religija.republika.rs/duhovna-riznica/vesti/23592/snovi-znacenje-pravoslavlje

У нестабилним временима, када данас не знате шта вас чека сутра, људи су све више изложени разним страховима.

Али, у Светом писму страх се доживљава углавном као осећање које није нимало корисно, понекад грешно, или чак означено као знак зла.

Псалам 13. говори о онима који прогоне Божји народ: „Зар неће доћи к себи сви који чине безакоње, који једу мој народ као што једу хлеб, и који не призивају Господа? Тамо ће се бојати страха, где страха нема, јер је Бог међу нараштајима праведних“ (Пс. 13,4-5).   

Тумачећи речи „плашиће се страха тамо где страха нема“, св. Јован Златоусти каже: „...Људи се боје човека, а Бога се не боје; плаше се „оних који убијају тело, а душу не могу“, али се не боје „онога који може и душу и тело погубити у паклу“ (Матеј 10:28); плаше се губитка привременог живота, али се не боје губитка вечног живота; боје се губитка богатства, славе, части и радости, али се не плаше губитка вечног благослова, части, славе и утехе небеске; боје се окова, затвора и привременог изгнанства, али се не боје вечног затвора, окова и изгнанства; Они се боје привремене срамоте, али се не боје вечне срамоте.”

Као што видимо, са зликовцима који чине безакоње, о којима се говори у псалму, св.Јован повезује осећања као што су страх од губитка земаљских добара, страх од губитка земаљског живота итд.

Али, ако погледате у себе, можете се згрозити, јер све што Златоуст приписује безаконицима, често доживљавамо и сами.
Зар сада нема доста људи који се плаше губитка живота, богатства, каријере итд? Зар се и ми сами не плашимо, у једној или другој мери, губитка земаљског благостања? Зар се не плашимо још већег прогона  наше вере, губитка слободе и права? И овде Свети Јован не прави разлику између оних који се боје губитка богатства и оних који се боје затвора и изгнанства.

Св. Јовану Златоусту би се можда могао замерити ригоризам и крутост, али он је самим својим животом оправдао сопствене речи, кротко подносећи издају, прогонство и изгнанство.

И ово је пример свима нама. Да, сада је изузетно тешко време и за Цркву и за свет. Али, да ли треба да очајавамо? Једини страх који нам приличи јесте страх да ћемо изгубити милост Божију, да се отуђимо од Господа због својих грехова, кукавичлука и недостатка вере. Ово је оно чега би заиста требало да се плашимо.

митрополит Антоније (Паканич)

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Свети мученици пребиловачки и доњохерцеговачки прибројани су Сабору светих на Светом архијерејском сабору Српске православне цркве маја 2015. године. Њихов спомен се слави 24. јула по старом, односно 6. августа по новом календару, на датум када су усташе 1941. године звјерски у јами Голубинки, у селу Шурманцима код Међугорја, убиле скоро све жене, дјевојке и дјецу из села Пребиловаца, по документима њих око 600.

Пребиловци су старо српско село у Херцговини, које се налази се на ободу долине Неретве, 5 км од Чапљине. Претке данашњих Пребиловчана затекли су су Турци у селу, приликом освајања Херцеговине у XV вијеку. До 1941. године, Пребиловци су били, за хецеговачке прилике, велико и економски јако село у коме је живјело око хиљаду становника. Према извјештају жандармерије НДХ из септембра 1941. године усташе су тога љета убиле 820 Срба из Пребиловаца. Само у једном дану 6. августа те године, убијено је 550-600 жена и дјеце тако што су живи бачени у Шурманчку јаму код Међугорја. Угашен је живот у 57 породица. „Илиндански покољ“ преживјело је само 170 Пребиловчана, претежно мушкараца, који су се поново женили и у позним годинама добијали нову дјецу. Тако је обновљен живот у селу. Због ове трагедије познати јапански дневник Асхаи Шимбум је писао да је ово мјесто четврто на листи најстрадалнијих села на свијету у Другом свјетском рату.

Послијератна комунистичка власт је настојала да усташки злочин заташка, сахрана жртава је забрањена, а отвори јама су забетонирани. У јесен и зиму 1990/91. године, родбина жртава је отворила 12 јама на подручју некадашњег столачког среза (Шурманци, Бивоље брдо, Хутово Градина, Хутово-Хаџибегов бунар, Кукауша доња и горња, Јасоч, Поплат, Прењ Рудине, Прењ Голубинка и Дубрава-Звекалица). Поред Пребиловаца ту су, дакле, пренијете кости српских жртава из Клепаца, Лознице, Гњилишта, Тасовчића, Опличића, Стоца, околне Требиња, неке чак из Сарајева и других знаних и незнаних мјеста. На 50-ту годишњицу страдања 4. августа 1990. године мошти ових мученика заједно са моштима страдалих на стратиштима Морин оток, Орахов до и са двије локације у Чапљини, њих око 4000 су послије Свете литургије са опијелом којом је началствовао блаженопочивши Патријарх Павле, свечано су положене у крипту Спомен цркве Сабора Српских светитеља и Пребиловачких мученика у Пребиловцима. Храм је грађен је са великим еланом и одушевљењем српског народа, претежно добровољним радом. До рушења био је урађен подезмни дио са криптом и мермерним ћивотом саркофагом, као и зидови у висини 6-8 метара изнад земље.

У јуну 1992. снаге Републике Хрватске и ХЗ Херцег Босна су заузеле Пребиловце и уништили село минирањем и спаљивањем. Храм је уништен у темељима пластичним експлозивом и постављеним авионским бомбама. На исти начин уништено је и 95% костију жртава сахрањених у крипти. Тако су Свети пребиловчки и други доњехерцеговачки мученици други пут убијани, други пут овјенчани мученичким вјенцем Светога нам Саве, а Пребиловци удостојени да се назову Херцеговачким Врачаром.

Храм Васкрсења Христовог у Пребиловцима саграђен је у знак сјећања на 4.000 Срба из Доње Херцеговине страдалих од усташа у Другом свјетском рату и бачених у јаме, а чије су кости миниране 1992. године у Спомен-костурници која се налазила на мјесту данашњег храма, који је, 8. августа 2015. године, освјештао блаженопочивши Патријарх српски Иринеј.

Храм у Пребиловцима урађен је по узору на Цркву Христовог гроба у Јерусалиму.

Извор: Епархија ЗХиП

СВЕТИМ НОВОМУЧЕНИЦИМА ПРЕБИЛОВАЧКИМ

ТРОПАР, глас 8:

Свети Новомученици Пребиловаца
за Христа бачени у јаму Шурманаца,
вером нађосте вечно Пребивалиште
у Царству Крста и Васкрсења;
љубављу таму и мржњу победисте,
и светлост раја наследисте.
од Господа молите нам вечно спасење
и свему свету јеванђелско покајање.

КОНДАК, глас 3:

Новомученици Свети за веру пострадасте:
у јаму за Христа невини бачени бисте,
од верних с љубављу из јаме извађени,
у Спомен Храму с љубављу положени.
Но Храм ваш безбожни разорише,
и мошти ваше ко Савине попалише.
Данас нову Голготу и Врачар обнављамо
и Вас са Светим Савом смирено молимо:
У Царству Небеског мира почивајте
и Христово и наше Васкрсење сведочите.

+Епископ Атанасије
(1992-2013, Манастир Тврдош-Требиње)

https://mitropolija.com/2024/08/06/sveti-mucenici-prebilovacki-i-donjohercegovacki-3/

Високопреосвећени Митрополит аустралијско-новозеландски г. Силуан, објавио је путем званичне "Фејсбук" странице Митрополије аустралијско-новозеландске СПЦ, текст поводом најављене експлоатације литијума у долини Јадра, у коме изражава мишљење да "треба гледати оно шта је дугорочно добро за нашу земљу", јер верује "да постоји простор за улагање у пројекте мање инвазивне и опасне по екологију и животну средину у Србији". "Нама је природа дата на разумно коришћење, а исто тако и на чување од лошег газдовања и прекомерне експлоатације, односно злоупотребе" каже Митрополит Силуан у тексту, који топло препоручујемо да у целости прочитате у наставку:
Читајући и слушајући јавну расправу по питању експлоатације литијума у долини Јадра, као и стручне анализе, од којих многе указују на потенцијални и велики еколошки ризик за Божију творевину: животну средину, природу, подземне воде, реке и њиве, а пре свега за животе људи и деце, сматрамо да не постоји ни студија, ни гаранција, ни количина новца која би оправдала овакву ризичну 'инвестицију'.
Сматрамо да треба гледати оно шта је дугорочно добро за нашу земљу. Верујемо да постоји простор за улагање у пројекте мање инвазивне и опасне по екологију и животну средину у Србији.
Србија, која је богата шумама, изворима и подземним водама, (чега је све мање на планети имајући у виду загађеност и прекомерне експлоатације), Србија која је благословена плодоносном земљом, њивама, ораницама и шумама треба да искористи пун потенцијал свога пољопривредног богатства, да се оживе наша села која се гасе.
Аустралија је континент, са многим природним рудама и богатствима, која има око 350 активних рудника и која је највећи произвођач литијума у свету. Међутим, Аустралија је већим делом ненасељена и највећи део рудника се налазе управо у пустињиским, ненасељеним пределима. Наравно постоје и загађења у Аустралији и поред свих светских еколошких стандарда који се примењују, а питање је, колики је тек ризик за територијално малу земљу као што је Србија?
Треба знати, да је једна од првих дужности (заповести) коју је човек добио од Господа када га је поставио у Едемском врту била, поред коришћења добара врта да се уједно и брине о њему. "И узевши Господ Бог човјека намјести га у врту Едемском, да га ради и да га чува" (1Мој. 2,15).
Према томе, нама је природа дата на разумно коришћење, а исто тако и на чување од лошег газдовања и прекомерне експлоатације, односно злоупотребе. Нажалост, имајући горко искуство досадашњег Евро-атланског месијанизма, његових душебрижника и 'хуманиста', а исто тако и студије и већ постојећа лоша искуства у свету са оваквом врстом експлоатације, сматрамо да Србија не би смела да угрози своју животну средину, а исто тако да постане нечија рударска колонија, или још горе: депонија.

+Митрополит Силуан

Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска

Осим за Дрину – према казивању проф. Зорана Тошића из Лознице – и за Јадар се може констатовати да је историјска река. Не само што  није позната тек од јуче, о чему сведочи и то што је као „Јадар“ именована од стране старих Илира пре више од 3.000 година. Него, много страдања се нагледао, у Првом српском устанку, оба светска рата. Али се и прославио у биткама на Церу, Гучеву, Мачковом камену, страдалном Драгињцу итд.
Јадар је и река историјских личности: Вука Караџића, Јована Цвијића, Филипа Вишњића, Св. Стефана Троношког и Св. Теоктиста (краља Драгутина Немањића) који је владао реоном у који је потпадао и Јадарски крај. Св. Теоктист је вероватно најнадахнутији пример смирења и покајања династије Немањића. Побожност засновану на тим одликама имали су Јадрани одвајкада, што се доста пројављивало и у Богомољачком покрету вл. Николаја који је био врло активан у Јадарском крају.
Сучељавале су се у долини Јадра разне силе. Поново се светска моћ окомила. Овога пута ради блага, руде Јадарит која се еонима година у његовој утроби образовала. Пре две године, побудио се у срцу народа духовни радар, излио се на улице, да не да Јадар, не хтевши да пристане на еколошки грех, тј. ради профита који би се добио експлоатисањем руде, да дође у опасност да трајно загади животну средину.
А шта нам Јадар значи? Једна мала пора на лицу планете. Пре скоро 70 година у једном роману називан је „зеленим рудником“.[1] Заправо, Јадар је рудник живота. Јер, пун је Јадар живота, елегантних кретњи вилиних коњица, ласта, рода, дивљих патки… ретких биљних и животињских врста,[2] па, и интересантних феномена: шкољке у приобалном муљу умеју да праве спиралне бразде при свом последњем орању; а некад је могуће наићи на површине од неколико квадратних метара (својеврсна гробља), испуњена овим спиралним орањем и споменицима од оклопа шкољки; у јесен, трава на бедењу пуна је гљива прахура које од топота ногу као микро атомске бомбе праве експлозије прашњавог облака; пре неких 20 година један покојни комшија изашао је у „Зони сумрака“ са својим фантастичним причама о лову на џиновске сомове у Јадру; Јадар је, поред Тисе и Јанценгјанга, био јединствен у свету по феномену цветања воденог цвета (лептиро-ликих инсеката Palingenia longicauda) што је сведочило о чистоти и незагађености воде; полет ових малих инсеката лепих крила у великом роју прави веома поетичан призор; три године се гњезде као ларве у јадарском муљу, да би када се температура ваздуха и воде изједначи (обично током јуна) изашли у живот, лет на један дан да се здруже и остваре потомство. Углавном, један поглед с бедема лако изазива уопштавајуће созерцање животодавности Јадра. А када човеку омили живот у овим разним споменутим и неспоменутим пројавама, како му материјални профит може бити претежнији?![3]
У свој овој полемици веома је важно изразити једну философију живота која је уједно и један од могућих одговора на савремену еколошку кризу због које се, наводно, литијум и промовише као решење. Но, ситуација је врло сложена. Ради решавања енергетске кризе која се пројављује и кроз не-еколошко исцрпљивање резерви разних врста горива предлаже се копање литијума које је високо ризично у смислу тешког загађења животне средине у околини ископавања. Дакле, изгледа да се за решавање еколошког проблема прибегава не-еколошком решењу чиме се врши тзв. „еколошка неправда“ обично према сиромашној земљи у којој се ископавање спроводи.[4]  И ми се с разлогом бунимо. Ово би био први пут у свету да се литијум копа у пољопривредној и насељеној регији. Међутим, зар нам неће пасти на памет: „Ако смо хришћани, хајде да се жртвујемо заједно са Јадром ‘за живот света’ (Јн. 6:51). Шта нам вреди да ми имамо здраву животну средину, кад ће свет око нас да испашта“. Међутим, јасно је да је ова ситуација и геополитички условљена. То се на Западу и не крије: жеља да се оконча енергетска зависност од Русије и Кине. Такође, жртва би била мало и наивна јер се иза свега крије екстремно богаћење страних велепоседника, од компаније Рио Тинта (РТ) која планира да копа литијум до електронске индустрије западних земаља.
Морамо се подсетити да није РТ измислио рударење. Уместо данашње праксе да стране компаније долазе код нас и експлоатишу нашу земљу за шта нам дају одређену ренту (процентић), Немањићи су доводили експерте за рударење из Западне Европе који су радили за нашу државу. Између осталог захваљујући и томе, постигнут је највећи просперитет у историји нашег постојања. Ипак, то није толико важно. Од већег је значаја западној економској философији која се заснива на наводном праву и привилегији људи да експлоатишу природу и протестантском уверењу да је успешност и способност богаћења знак благословености, предочити једну другачију визију живота, а то је изворно библијско разумевање о позвању човека да се стара о природи. Ма колико деловало као прежвакана фраза, немар и загађивање природе јесу греси. Природа је створена као добра превасходно да послужи као амбијент личног односа са Богом.
Елизабет Теокритоф из Кембриџа у својим предавањима сугерише да: i) све у природи (од звезда до амеба) на свој начин слави Бога; ii) човек није призван да опонаша жива бића или природу у томе; iii) али, човек има дар разумног језика којим може да рекапитулира славословље природе и тиме посредује у спасењу човечанства и целокупне творевине. Нажалост, експлоататорским приступом, не само да се човек не уздиже на тај благодарствени и спасоносни ниво, већ се спушта испод нивоа осталих живих бића која на свој начин доприносе општој природној хармонији и естетици. Јер, напросто, експлоататорски приступ нарушава природни поредак локалних и глобалог еко-система. А испоставља се да се тај хармонични поредак формирао на енормно дугим временским скалама. Нарушавање природне хармоније људском технологијом највероватније да је неповратан процес. Оно што се образовало (стварало) процесно хиљадама година, може се неповратно пореметити за изузетно кратко време.
Такође, еколошка криза последица је тога што природу све мање осећамо срцем. Управо услед отуђења од природе. На то скреће пажњу свештеник Нилос Нелис (из парохије у области Canadian Rocky Mountains), предлажући боравак у дивљини ради оживљавања срца. Његове контемплативне рефлексије из канадске дивљине поседују изузетну лакоћу поетично-духовног мотивисања. Као одговор на еколошку кризу о. Нилос предлаже да се слушају научници, али и срце.
О копању Јадарита наука је недавно дала своју реч у научном раду објављеном у Nature часопису Scientific Reviews.[5] Наиме, анализом воде и земљишта низводно од Горњих Недељица утврђено је да је РТ већ у истраживачкој фази копања јадарита загадио реку (повећан садржај бора, арсеника и литијума) и околни терен услед чега је дошло до негативног утицаја на живи свет (нпр. сушење усева и угинуће животиња). С обзиром да се Јадар сваких неколико година обилато излива у распону и по неколико километара од свог корита, а и да су у Западној Србији подземне воде врло распрострањене, тешко се може замислити немогућност загађења када крену тоне и тоне јадарита да се ваде. Загађење једног од највећих басена подземне пијаће воде у Србији би била непроцењива штета. Просто, кад човек помисли на поетичне бунаре – не може да се помири са рудником.
Појединачан човек може осетити немоћ да утиче на општи анти-еколошки и експлоататорски технолошки прогрес. Међутим, разлога за оптимизам и те како има. Јадар је у прошлости био познат и по хајдуцима. Изгледа да је поново дошло време да се иде у хајдуке. Ако се настави са спровођењем еколошког насиља, насупрот вољи народа, хајдучке саботаже ће бити апсолутно нужне, а самим тим и морално оправдане. Река освећена мучеништвом може бити духовна вредност, претежнија од пролазне материјалне користи.

https://teologija.net/jadar/

О томе како чинити добра дела када немамо приступ затвореницима, а не може свако да уведе бескућника у свој дом...

Мислим да данас, када желимо да чинимо добра дела, не треба да тражимо сиромашне да бисмо им помогли. Знамо да и богати плачу, па нема смисла посебно тражити сиромаха, бескућника или опљачкану особу. Човеку је потребна разноврсна помоћ. Једном - материјална, другом - лепа реч, трећем - подршка, четвртом -  савет, утеха, разговор, да се некоме отвори.
Људи су данас интровертни. Свако је окренут себи. Велики егоисти, потпуно себични. Они мисле само на себе. Чак их и разговор са особом преоптерећује, постаје им тешко: "Зашто избацујеш све своје проблеме преда мном?"
Саслушајте човека. Будите стрпљиви и не прекидајте га. Ми често само након пар секунди прекидамо особу: "Да, и ја..., имам..." А човек тек што је почео да прича о себи. Саслушајте га до краја - биће то добро дело.
Да, добрих дела има колико хоћете. Уступите своје место у аутобусу, помозите слепој жени да пређе улицу, понесите њену тешку торбу, уступите своје место у реду.

На улици, док возите, дајте предност једном, другом, трећем, четвртом... Проћи ћете свеједно после пет аутомобила, после 10 секунди. Али не, нама је и то тешко! Па, дати некоме предност, зар то није добра ствар? А ето – човек вам аблендује, већ је боље расположен.
Добра дела могу бити мала, не морају бити велика.

Аутор: протојереј Андреј Јуревич

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Не знам да ли можете да бирате у животу. Али, ако размислите о томе, имате избор, а он је између ваше и Његове воље. Колико често чујемо Његову вољу у свом животу и да ли је наше срце отворено за Његову вољу? Отац је савршен, дакле, Његова воља је савршена, али можемо ли је препознати? Имамо ли духовне очи за ово? Или дозвољавамо себи да упаднемо у котао страсти и жеља, својих безбројних жеља?
Бог има план за твој живот. Ово је јасно речено у Псалму 138: „Ти знаш кад седнем и кад устанем, Ти разумеш мисли моје издалека. Ти одређујеш када да лутам, а када да се одморим, и познати су Ти сви путеви моји“ (Пс. 138,2-3).
Где је онда наша воља? Мислим да ова наша воља припада палом човеку, ономе ради кога је Исус дошао на свет. Али, човеку је тешко да се растане са својом старом природом, тако удобном и телесном. И за њу пати и бори се. Покорен својим страстима, он има толико захтева! Увек жели нешто ново, и опире се, и пада у очајање, страх и немир. Природа прождрљиве особе је разметљива и изражава се у томе - желети, инсистирати, да буде по своме, а то је врло често погрешно.
Бити добар хришћанин, мислим, значи ово – пре свега, стећи оно суптилно расуђивање у коме ћете моћи тачно да видите вољу Божију у свом животу. Молитва Господња јасно каже где почиње спасење у овом животу за хришћанина, а то је –
Да буде воља твоја, оче.

Аутор: Росен Жељазков

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Мајке и ћерке ваљда су и требало би да буду у бољим односима него син и отац. На Балкану су односи сина и оца толико лоши, да ме туга хвата. А то све, вероватно, почиње још од рођења. Балканска мајка се претерано бави дететом. Муж није занимљив. Доноси приходе, можда и не вара. Брине колико брине. О ћеркама скоро па никако. Можда синовима, тамо око треће године, мало почињу да се баве. Све је друго било на мајци.

Па шта сад он, балкански муж, још хоће од жене? Треба да кува, да рађа децу, да буде добра љубавница, компликовано је то. Све ово сада што видите, а што личи на некакву сексуалну револуцију – баците у воду. Ништа то не ваља и не вреди. Вреди само љубав између мушкарца и жене која мора да траје. А да би трајала, мора да се НЕГУЈЕ. Све што желимо да траје, морамо неговати. Негујеш зубе увече пре спавања, негујеш саксијско цвеће, а не негујеш мужа/жену, наравно и дете. Али прво муж и жена морају бити у добрим односима да би дете напредовало. Ништа дете неће напредовати, ако је лош однос родитеља. Може мајка колико хоће да посвећује пажњу детету. Она то претерано и ради кад није добро све с мужем. У томе и јесте невоља.

Љубав у патријархалном друштву

Где је била љубав 2000 година, у патријархату? Очеви су одлучивали за кога ће се удати ћерка и кога ће оженити син. И то не само овде, него и у Европи, само што се тамо раније кренуло са еманципацијом. Улазак у брак јако рано био је нормална ствар. Сад су старији бракови много учесталији.

Статистика каже и да у Европи у брак мушкарци сад улазе са 35, а жене са 30 година. И то се стално помера па ће дођи брзо дан кад ће мушкарац који улази у брак имати у просеку 40, а жена 35. Може да се рађа и тад, али, није то више исто.

А млади бракови? Њих карактерише јака заљубљеност. То је предивно осећање, али није никако исто што и љубав. Онај у ког си заљубљен у твојим очима нема мана, а онда дође брак, па дете, а понекад се и затрудни раније. Знате, ја нисам неки моралиста, али ако мене питате, немојте остајати у другом стању пре брака. Немојте јер прве свађе у браку ће бити – ти си ме уценила с дететом. Понекад је то и тачно. А родитељи, ако су православни, не доводе ствари у питање, мора се склопити брак ако дође до трудноће. Бар је тако раније било.

О искрености

Кад се заљуби девојка од 15 година, у томе има много искрености. Код момка слабо. Па ме питају мајке шта да кажу ћеркама. А оне у том узрасту су већ лепе и развијене. Код њих у том узрасту још не морају бити развијене потребе за супротним полом, али код мушкараца јесу. И ето вам разлике. Мајкама кажем једино што знам, није ни то довољно. Нека је учи да чека. Да се пази. Знате, највише побачаја у Европи имају Русија и Србија. И на шта се своди? На непросвећеност. А најмање побачаја има Холандија, веровали или не, 5%. Био сам тамо 6 месеци и радио као лекар. То је дивна земља и дивни људи.

Каква је љубав била, а каква је данас?

Ваљда је љубави било увек, и пре хришћанства. Али није била та и таква каквом је ми знамо између мужа и жена, родитеља и деце. Школовани људи у Европи, већ дуго, деценијама, отац ради све као и мајка, осим дојења, од првог дана, заједно са женом. Кад сам из Титове Југославије још једва добио пасош и отишао из земље први пут и то у Холандију, видео сам да тамо муж пере судове, а жена брише. Сутрадан обрнуто. То је брак, кад поделе све послове. А не ово што је било на Балкану, да је жена све морала да трпи и да се не буни. Е па нема више! Можда цео 21. век биће збиља тешка криза мушкарца и жене. Мушкарци све несигурнији, па самим тим и насилни.

Чувени свештеник Илија Шугајев давно је рекао – љубав се стиче у браку. То је било тада револуционарно, али у томе има истине. Заљубљеност у браку треба да се претвори у љубав, а не у мржњу и равнодушност, али нагледао сам се тога.

Жене нису имале права, патријархат је постојао хиљадама година и пре Христа. Сматрало се вековима да су мушкарци паметнији. Па како и не би били кад су се они једини школовали. Зато сам питао наша три епископа – како је хришћанска црква то дозволила, да жене немају ни основну школу? Сва тројица су ћутали.

На срећу, то више није тако. Бог је дао мушкарца и жену да се допуњују. Циљ брака нису само деца, него душевно сазревање мужа и жене, једног поред другог. То је права ствар. Оно што нема мушкарац, има жена. Па допуњујте се, а не да се такмичите. Кога ће деца више волети. Грозота.

Знате, чак и школовани људи, кад се скупе заједно, па ту фамилија, а они питају дете од 4 или 5 година – кога више волиш, тату или маму? Замислите, да то питате дете! Али оно ће вам често рећи, искрено, кога више воли. А ако не каже, него каже подједнако, то је већ будући компромисни човек. Ако са 4 године каже подједнако, већ је слагало. На такво питање је за дете најпаметније да не одговори. Јер искрен одговор у том узрасту вероватно би био да више воли маму. И то се кроз живот више пута мења и тако и треба да буде. Јер детету је неопходна идентификација и са мајком и са оцем.

Фројд је говорио да је нормално да је мушко дете око треће године наклоњеније мајци, а женско дете оцу. То је та Едипова ситуација. Пазите СИТУАЦИЈА, не комплекс. Зато родитељи у том периоду морају јако да пазе, да не направе Едипа и Електру.

Професор др Владета Јеротић, за Телевизију Храм

https://zelenaucionica.com/prof-jerotic-nista-dete-nece-napredovati-ako-je-los-odnos-roditelja-moze-majka-koliko-hoce-da-posvecuje-paznju-detetu/

Церемонија отварања Олимпијских игара 2024. у Паризу била је живописна и најочитија манифестација духа који се спустио међу људе. Многи људи из целог света остали су шокирани, саблажњени и у неверици посматрајући шта се одвија пред њиховим очима. Овај глобални догађај који окупља све нације широм света, ово 'отварање' - на недвосмислен начин изразило је инаугурацију или афирмацију 'новог светског поретка' који је супротан Божјем поретку, отворену изјаву коме служи, тј. ко је њен 'господар' и против кога се бори. Ова 'церемонија' је била ништа мање него сатанистички скуп, и то веома мрачни, који јасно сведочи о духовном стању и путањи којом свет катаклизмички иде, низлази. Овакво стање ствари, односно пројава духа палог света, није ништа ново за православне хришћане. Једина разлика овога пута јесте ниво дрскости са којом је изведена ова сатанска приредба, а све то указује на то да ствари брзо ескалирају, и то, у апокалиптичним размерама. Погледајмо шта је свети Нил Атонски, велики подвижник и отац Цркве, који је живео пре много векова, рекао о данима који ће претходити доласку Антихриста. "Како се време буде приближавало доласку Антихриста, људски разум помрачиће се од телесних страсти и силно ће се умножити непоштовање и безакоње. Свет ће тада почети да бива непрепознатљив. Измениће се људски ликови и мушкарци се неће разликовати од жена услед њихове срамне одеће и косе на глави. Антихрист ће обманути људе и они ће бити гори од дивљих звери. Неће постојати поштовање према родитељима и старијима. Љубав ће ишчезнути, а пастири хришћански, архијереји и јереји, постаће славољубиви (уз неколицину изузетака) и уопште неће разликовати десни пут од левог, и измениће се обичаји и предање хришћана и Цркве. Међу људима неће бити целомудрености и зацариће се разврат". Да ли су ове речи светог Нила индикативне за наше време? Уверени смо да јесу. Евровизија, која је била ништа мање окултна и сатанистичка, управо је имала свој наставак – церемонију отварања Олимпијаде у Паризу. Само случајност? Апсолутно не. Драги моји епархиоти, оно што посматрамо су плодови отпадништва некадашње хришћанске Европе (и тзв. Запада) која је постепено напуштала Христа, која је одбацила Његово Јеванђеље и изабрала повратак 'Египту', повратак у ропство 'духовног фараона', да се клања пред 'златним телетом' (које је такође било присутно на церемонији отварања Олимпијских игара у Паризу). Крајњи резултат овог отпадништва јесте мрак, злоба, сатанизам и деградација човечанства, која свој одраз налази у данашњем разузданом и анархичном друштву, у духовној дегенерацији многих институција, не искључујући, авај! ни оних који себе називају Христовим следбеницима, а саображавају се палом свету и његовим трендовима. Они који су преобратили Дом Божији у грозоту 'вокистичког' лудила и исте духовне дегенерације и пропасти.
Ово је крајњи резултат почетног, односно првог „хуманизма“ којим се занео Адам, а и свих потоњих „хуманизама“ који у суштини претендују да заузму место Бога. То је исто отпадништво које се манифестује у свим облицима хуманизма, укључујући и оне његове суптилније облике, као што су папизам, у ком смртни човек претендује да заузме место или 'намесништво' Христа на земљи, у екуменизму који жели да оствари јединство међу хришћанима кроз црквену „дипломатију“ или боље речено, демагогију и лицемерје, заобилазећи Онога који је 'Извор јединства' а то је = Господа Христа, који је Пут, Истина и Живот! (Јн. 14,6). То је исти онај релативистички хуманистички дух који се полако испољава међу неким јерарсима и „теолозима“ Свете Православне Цркве. Пример за то је недавно рукоположење прве жене у свештенођаконски чин у Александријској Патријаршији, згодно названо, заправо 'маскирано' називом рукоположење 'ђаконисе'. Разни су примери ове исте погрешне духовности која жели да помери или уклони Границе које су успоставили Свети Оци, одступањем од Светопредањског и Светоотачког ума Цркве, што се испољава у праћењу трендова палог света. Они претварају освештани простор храмова у позоришта (где се уносе клавири, пева опера, свирају саксофони и трубе, што смо могли видети не тако давно у Америци); крштавају децу истополних 'парова' (под изговором љубави и бриге, а питамо се каквом васпитању ће деца бити изложени и у каквој атмосфери и амбијенту узрастати?!); практикују заједничка молитвословља са инославнима (опет без пардона и одговорности) и многе друге иновације уводе у освештани простор живота Цркве Христове што збуњује и саблажњава православне вернике. Сматрамо да ово није пут Светоотачки, ни пут Светопредањски, већ странпутица. Оваквом духу апостасије: Анатема!
Дух хуманизма, у свим његовим издањима, је дух који (свесно или несвесно) жели да постигне циљ 'хоризонталним' људским снагама, дакле тварном енергијом. То је дух који се развенчао, одвојио од 'вертикале' то јест, од нестворених енергија Божијих, од Божије благодати, што у крајњој инстанци значи од самог извора мудрости и истине - Бога, без којег не само да нема суштинског напретка човеку (Јн. 15,5) већ и нема човека.
Зато је Свети Јустин Поповић, велики српски православни богослов 20. века, пророчки подсетио Европу да нема правог човека и правог човечанства без Богочовека Христа. Његова парола је била: „Ми смо за Богочовека Христа, јер смо за човека!“ Свети Јустин је подвлачио да је једини прави хуманизам заправо Теохуманизам. То је када човек у синергији (сарадњи), у благодатној заједници са Богом, почиње да сагледава своје ближње и творевину кроз благодаћу испуњено и преображено богочовечанско сочиво - вид (Матеј 22:39). Видети ближње као оне створене по образу и подобију Божијем, као ближње, дакле иконе Божије. Дух презира према Христу који се манифестовао у Паризу на 'церемонији отварања' желећи да се Христу на руга, јесте исти онај дух који је предводио прву побуну против Бога и Божјег поретка, и био је збачен са неба. Свето писмо отворено каже да ће Христос бити знак против кога ће се говорити (Лука 2:34). Тако је од самог почетка. Човек не може избећи Христа, Он је централан, Он је неизбежан! Јер Он је Пут, Истина и Живот (Јн. 14,6). Он је Светлост која сија у тами (Јн. 1,5); Он је Хлеб који нам силази са неба и без кога нема живота (Јн. 6, 51-59).
Онима који су хтели да Христа исмевају тврдећи 'изражавање слободе' желимо рећи нисте слободни. Ова церемонија отварања је све само не израз ваше слободе. То је пројава вашег духовног заточеништва! Јер овај дух је дух који 'обузима' који ратује против Бога и Његовог природног, логосног поретка у свету, а посебно против круне стварања – човека. Следеће речи Светог Писма заиста пристају овом нараштају, његовим 'отварајућим церемонијама' и 'визијама' (евро или неким другим): „Говорећи да су мудри, полудјеше" (Римљанима 1:22).

+Митрополит Силуан

https://www.facebook.com/story.php?story_fbid=909537887878833&id=100064678901527&mibextid=oFDknk&rdid=UG0iEBpIM7SmkAqp

”Св’јет је овај тиран тиранину, а камоли души благородној”, рече негда умна глава Његошева! Шта смо себи и својим поколењима ако не тирани, када отварајући јаме бездане у потрази за овоземаљским благом, умањујемо шансу за живот будућим нараштајима.

Да ли јамарењем вршимо елиминацију будућих поколења? Ако својим нерођенима одузимамо право на достојанствен живот и убирање плодова творевине коју нам је Творац оставио у наслеђе, а које имамо проследити на будуће нараштаје, да ли то можемо окарактерисати као аутодеструктивни чин у којем човек свесно и намерно одузима себи живот због различитих мотива. Или директно, суицид?

 Ко нам за право даје да наизуст научену тачку најлепшег програма за живот, програма љубави Христове: ”Љуби ближњега свога као самога себе”, унижавамо и одричемо се исте? Да умемо тога програма држати се, другачије би се светом права човекова ценила и достојанство његово поштивало. Ближњи наш је и онај коме треба да предамо ово што смо од Господа примили. Ако у природи будемо гледали само законе овоземаљског обогаћивања, изгубићемо закон Божји. Ако задобијемо све лепоте и блага овог света, а души својој наудимо, какав ћемо одговор за душу своју дати Господу?

Нажалост, човеков живот је под претњом да дође испод границе достојанственог, оптерећен практичним материјализмом и појачаном материјалистичком философијом живота.

И није више упитно да ли ће се вршити ископавање рудних богатстава условима или начинима погодним и за околину мање штетним, сигурно или апсолутно несигурно, нити да ли је струка та која ће стати на страну афирмације или негације, нити да ли ће се окусити овоземаљски бенефити у виду материјалног благостања, време је да ослушнемо вољу обичног човека, да подржимо право на живот, да не пустимо Давида да се сам бори са Голијатом, нити Нестора против вандалина Лија, голијатског раста и снаге.

По слову Царства Божјег на земљи и најмањи од браће има једнака права као и остали. Свако, ко хоће да има права, мора по уставу Царства Божјег на земљи имати и дужности, јер је свако право тек последица извршене једне дужности. Од моралне исправности долази и морална снага друштва, којом се савладава сваки облик кризе, па чак и овај који је настао у нашем окружењу.

Нека нам тај савремени свет покаже безазленост новокомпонованих спасилачких пројеката на свом примеру, и у свом дворишту започне јамарење и рударење сопственог наслеђа, е да би смо ми сутра по њиховом примеру исто учинили, ако је толико еколошки прихватљиво и економски исплативо? А до тад, сачекајмо да поуке извучемо ми од њих, јер наша руда неће испарити, остаће постојана где и јесте и за стотине године, па зарад будућих поколења, оставимо и њима неко богатство у наслеђе, као што родитељи својој деци остављају дедовину нетакнутом, да би имали своју родну груду за себе и за децу своје деце, или будимо себични, па пригрлимо све за себе?

Скинимо омчу са врата будућих нараштаја.

https://www.eparhija-gornjokarlovacka.hr/давид-против-голијата-живот-изнад-о/