Бог ствара сваког човека, укључујући и тебе, са толико лепоте у њему, талената и креативности… 

Погледај свако дете које долази на овај свет. Мило, нежно, прелепо у својој различитости… а онда убрзо бива несхваћено, одбачено и збуњено. Неразрешено наслеђе породичних траума и повреда које смо искусили на сопственој кожи, попут тужног мираза остављамо потомцима. 

Незалечене ране нас одраслих крваре по невиној деци. Не само нашој биолошкој деци, него и по детету у нама, лику Божијем у нама… Детету кога одбацујемо и често га се стидимо, јер ни не знамо како би му пришли у себи. 

Временом научимо да се скривамо од себе и од других погрешно убеђени да не вредимо, да је вредно оно што другима “треба” од нас, а не оно што ми јесмо у нашој суштини. Заборавимо да искрено другом можемо дати само онолико колико смо научили да примамо од Бога.

И тада, будући уплашени, посумњамо у Бога у нама и поверујемо више људима него Богу, покушавајући да постанемо све оно што други од нас директно или индиректно очекују да будемо: забавни, спасиоци, насмејани иако нам се плаче, груби, жртве које треба спасавати, успешни/неуспешни и одвећ уморни од тога, добра девојчица, опак момак, побожног изгледа…

То, да би требало да будемо оно што други очекују од нас, а не оно за шта нас је Бог створио, то је уверење збуњеног детета у нама. Детета које је морало да напусти себе и постане све оно што је другима потребно да не би изгубило однос са онима до којих му је стало, који су му били неопходни. Бог није такав. Христу си потребан баш онакав какав јеси, каквог те је замислио када ти је даровао живот. Слободан од стега примораности туђих очекивања, ослобођен љубављу Божијом да пожелиш да пружиш другом оно што му је на корист у мери у којој видиш да можеш. Слободно да пожелиш, а не “јер мораш”. 

Да, баш тебе и сваког од нас је са љубављу стварао посебног и непоновљивог, као сликар који ствара сваку слику потпуно другачију, а лепота одише у свакој од њих. И баш тебе позива да са њим изградиш посебан однос, такав какав неће имати ни са ким другим. Да будеш слободан и искрен према њему и себи и да храбро покајањем прихватиш делове себе које откриваш да греше.

Не заборави да те Бог зна боље него ико други и да те је са разлогом створио таквим. Веруј му. Веруј његовом гласу у теби.

И не, пронаћи себе не значи одбацити и презрети све људе око себе, него одбацити старе обрасце по којима смо са њима функционисали и својом унутрашњом променом, усаглашавањем са ликом Божијим у себи, призивати и њих стрпљиво, упорно и са вером на један нови, међусобно узрастајући однос. 

Међутим, често нас паралише страх од промене, јер нам је непозната. Дражи нам је извесни јад, него јад неизвесности (др Брус Пери). И тако посумњамо да у нама има ичег доброг и лепог. Лакше је отписати добро и лепо у себи, него се суочити са страхом од промене. Таква сумња је погрешна, јер њоме негирамо и лик Божији у нама.

Чим човек открије то да га само паралише страх од спознаје себе, јер верује да ће тиме изгубити однос са другим људима, већ тада је закорачио један корак ближе себи.

Погледај само твоје пријатеље. Сигуран сам да већ препознајеш у њима толико лепог и доброг, толико дарова од Бога којим су украшени, одраз Бога у њима. Они често то сами не виде код себе, баш као што ни ти не видиш то код себе и збуни те када неко други примети то лепо и добро у теби. Нема ту места за гордост, јер све то лепо и добро у нама јесте дар од Бога (талант). Наше је да га не одбацимо, него умножавамо и радујемо се, јер тиме идемо у сусрет Христу већ овде и сада.

Пронаћи себе, значи почети живети усаглашен са Истином у себи. Тада се остварује циљ са којим Бог ствара сваког човека: Тада човек постаје дар свету. Зато знај, када повређујеш друге и када они повређују тебе, то ниси ти и то нису они. Тада ни ти ни они не идете ка циљу. То је твоја и њихова незалечена бол које само очајно жели да је неко види и приђе јој с’ љубављу. Зато се понавља упорно и понављаће се све док не наиђе на љубав Христову у теби.

Највећи дар који можеш поклонити свету јесте то да будеш оно што дубоко у себи осећаш да јеси, да верујеш Божијој замисли о теби и тој клици коју осећаш у грудима. Да Христом у себи скинеш окове који те спутавају у томе, да се ослободиш, јер тада кроз тебе Бог постаје још присутнији у овом свету, а ти му постајеш сатрудник у његовој тајни спасења свих људи. И којим год послом се бавио, где год живео, био у браку или не, тада Христос кроз простор који му ти отвараш остварујући себе кроз њега, просветљује таму овог света. 

др Данило Михајловић
 

Добро сте прочитали, ја сам уверен да ми имамо аутентичну потребу за савршенством, чији симбол у свету представља лепота. Претпостављам да ће неки од вас овај мој став примити са дозом сумњичавости, можда и отпора, но свакако ће већина имати нека питања у глави.

Каква сад потреба за савршенством, кад је опште познато да савршенство не постоји у овоме свету? Па чак и да постоји, свакако нам није достижно, што опет дође на то да за нас не постоји. И како онда може постојати потреба за нечим што не постоји, што се не може достићи? Зар нисам рекао да свака потреба иде уз морање и да за остварење сваке потребе постоје и одређене способности? Какве способности онда треба имати да би се остварило неоствариво? Логички немогућа мисија. На крају, какве везе сад има лепота, зашто знак једнакости са савршенством? Како су те две ствари у конекцији једнакости?

Свестан тих неодумица, пре него што кренем са емоцијама из ове групе, сматрам потребним да себе појасним постављајући питања и дајући одговоре на њих. Пођимо редом.

Постоји ли савршенство као такво? Апсолутно да. Изненађени сте? Немојте бити. Свуда око нас, укључујући и нас, је Божије савршенство у свом пуном сјају, и то еонима уназад. Ни једном атому у овом универзуму се ништа не може ни додати, ни одузети; сваки је на свом месту, савршени део савршене целине. Другачије се то не може посматрати, јер ако је од савршеног Творца, ни његово дело не може бити несавршено.

Па све и да не верујете у Творца, непојмљиво дуго трајање овог непојмљиво сложеног универзума представља поприлично убедљив доказ савршеног механизма. То је апсолутна истина, и када би могли до ње ми бисмо ово не само разумели, него и знали, та истина би оживела у нама и ми би освестили савршенство. Ово освешћивање би нас увело у свет безмерне лепоте свеукупне хармоније, што иначе дотичемо тек понекад у сусрету са лепим.  Али авај, не бива, не можемо отворити та врата, и то нас води следећем сродном питању.

Постоји ли савршенство у овоме свету? Укошеност другог дела овог питања треба да вас упозори на посебно значење. Чим смо, наиме, рекли у овоме свету, ми смо имплицирали да неко тај свет перципира, спознаје, да он више није по себи, него је нечија представа. Наравно, реч је о нама, као субјекту за кога је свет и ми у њему објект, да не кажем представа субјекта.

Е па за нас као сазнаваоце овај свет и ми у њему је све само не савршен. За нас и само за нас, због наше лимитираности, савршенство дакле не постоји и не може постојати. Човек ће свему наћи ману, и себи, и другима, и свету, јер, с једне стране, несавршено не може спознати савршено, при чему мислим на наш разум и ум, а с друге, свет ће увек бити наш лимит у остварењу наших потреба, што нам производи бол, који ми никад нећемо моћи видети другачије него као несавршеност.

Према томе, тачно је и да савршенство постоји по себи, као и да за нас не постоји, јер га не можемо спознати. Међутим, како је наше биће део тог свеопштег савршенства по себи, ми негде дубоко у себи осећамо да савршенство као такво постоји, иако ту истину никада нећемо до краја освестити. Зато ми ипак имамо потребу за савршенством, без обзира што нам је као такво недостижно.

Ово образложење потребе за савршенством би можда и деловало натегнуто да не постоји још један аргумент који иде у прилог томе. Реч је о лепоти као симболу савршенства у овоме свету, дакле нечему достижном. Но то нас одмах води питању шта је то лепота?

*          *          *

Лепоту овде треба схватити као нешто што превазилази уобичајену употребу речи „лепо“. Ми, наиме, многе објекте који су прикладни за задовољење наших потреба називамо лепим, као и осећања која имамо када те потребе задовољимо, али овде је реч о нечему другом. Лепота на коју ја мислим је естетске природе, дакле оно њено појмовно одређење које покушава да дефинише естетика.

Естетика (грч. онај који примећује, осетљив) је иначе грана филозофије која се бави проучавањем лепог и заједно са етиком спада у филозофску област аксиологије (грч. аксиос – вредан), која изучава теорију вредности. Основни проблем естетике је шта је то што подразумевамо под лепим и лепотом?

Кроз историју су се те позиције мењале, од Платона и његових уверења да је само Идеја лепоте лепа по себи, јер је све друго лепо само у односу на нешто друго, преко средњевековних учења да је лепо оно што представља истину највишег степена стварности, до времена емпириста који су лепоту свели на „способност неког објекта да произведе одређени тип ужитка“, што се своди на укус. И дан данас нема договора око тога шта је то лепо и по ком основу то можемо судити, и да ли лепота уопште подлеже неком расуђивању,  или је потпуно субјективна категорија, те то остаје као трајни изазов у естетици.

Верујем да бисте и без ових естетичких недоумица разумели да није лако одредити шта је то лепо по себи. Ја ћу под тим естетски лепим, у појавном смислу, овде подразумевати један широки животни оквир, који укључује разне објекте, као што су: леп пејзаж, мирис неког цвета у летње јутро, поглед на орла у лету, надахњујућа музику, књижевно или филозофско дело које нам отвара нову димензију спознаје, неки редак комад накита или намештаја, вредна слика, па све до духовне или физичке лепоте неке особе.

Ово, и много шта друго, представља лепоту као естески доживљај, што махом пеципирамо чулима. Оно, пак, што стоји иза те појавности је велика загонетка, што нас води следећем питању.

Шта то значи да је лепота симбол савршенства у свету? На то ћу одговорити контрапитањем: шта би друго у тој освешћеној лепоти могло изазвати емоције типа дивљења, одушевљења, инспирације, заноса, екстазе, заљубљености и сл.? Нешто обично, банално, пролазно, смртно? Не, такве емоције може створити само процена да је нешто толико лепо да је недодирљиво, некварљиво, вечно, пуно, цело, једнако савршено. Зато ја мислим да иза тог доживљаја лепог стоји процена да смо на моменат додирнули савршенство.

Колико су те наше процене заиста реалне, то није важно за ову тему, већ факат да смо сви осетљиви, односно имамо спремност да их правимо. И не само да имамо спремност, као неку пасивну склоност да тако реагујемо, него ми лепоту као симбол савршенства  активно тражимо.

Ово је блиско увезано са питањем зашто не бисмо тражили савршенство уместо лепоте, зашто уопште лепота овде долази у прави план? Разлог је тај што ми савршенство, како је речено, не можемо доживети и освестити као такво, па чак ни замислити, па се ова потреба у својој реалности управо доживљава као потреба за њеним симболом – лепотом. Зато је у наслову између савршенства и лепоте постављен знак једнакости, иако је лепота само форма појаве савршеног.

И ја не бих био ја, када не бих ишао даље и као највећу лепоту – симбол савршенства видео једино истину, макар била и она нама достижна, јер она једина на овоме свету нема ниједну ману. Добро може бити боље, слободно слободније, врло врлије, срећно срећније, задовољно задовољније, лепо лепше, мирно мирније, само истинито не може бити истинитије, као што ни Бог не може бити више Бог. И једини атрибут којим се могу процењивати сви објекти на овоме свету, као и сви атрибути којима се ти објекти процењују, је њихова истинитост.

По дефиницији савршеног недостижна у целини, истина у сваком свом достижном делићу представља ултимативну лепоту иза сваке лепоте. Звучи чудно, али је тако. Истините спознаје представљају наш пробој у свет оног савршеног света, који нам је генерално неприступачан и отвара нам се пред очима само у тим тренуцима сусрета са лепотом. Тада и само тада нам је омогућено да привиримо у свет иза овог света, у оно што је савршенство по себи.

У том смислу, истините спознаје о нама, или прецизније, фрагменти недостижне истине нашег бића, представљају по мени лепоту највеће вредности. Јер, шта би то за нас било важније од истините слике себе, коју слажемо кроз живот као никад завршени мозаик? И шта би могло бити лепше од разумевања себе у истини? Не знам да ли сте некад освестили тај моменат када сазнате нешто о себи, неку истину која вам је била пред очима толике године и од‌једном се отворила пред вама у свој својој прозирности? Зачуђујући доживљај. Као да сте се у моменту срели са Творцем и он вам значајно климнуо главом, потврђујући да сте на правом путу.

Шта је то ако не ултимативна лепота, повезивање, макар и кратко, са свеопштом истином, хармонијом, савршенством, и вашем месту у свему томе. Па чак и да у томе не видите лепоту, као ја, како ћете упити лепоту свега другог, ако бар не назирете онога ко ту лепоту прима? Без тога ће тај симбол савршенства, који није друго до свеопшта истина, проћи поред вас и можда вас само окрзнути у пролазу. Ми смо део тог целог, и то не било какав, него онај без кога не да нема целине, него нема ничега. Према томе, уколико не спознамо себе никад нећемо моћи да са повежемо заиста са лепотом и испунимо своју потребу за савршеним, коначно за смислом.

По свему реченом, лепота није нешто на шта наиђемо успут, неки случајни пријатни доживљај, без кога можемо и кога не тражимо. Уз мало храбрости, усуђујем се чак тврдити да је ова потрага за лепотом = савршенством уствари она чувена потрага човека за смислом. Постоји неколико аргумената који подржавају ову моју смелу тврдњу.

*          *          *

Један би био различитост укуса, тј. различитост мерила за лепо – савршено, што се баш уклапа у ширину претпоставки онога што зовемо смисао живота. За некога су то деца, некоме је то срећа, за трећег љубав, за четвртог чист хедонизам, петоме је то успех или слава, неком шестом духовно уздизање, итд. Иако међу овим кандидатима за смисао има оних који се не би могли априорно сврстати у „естетску лепоту“, потпуно сам уверен да је тренутак у коме се ти циљеви остварују близак доживљају такве лепоте.

Други бих нашао у логици да смисао нешто заокружује, даје доживљај целине, што исто тако не може бити друго до савршенство.

Трећи бих постулирао на пролазности као ономе што одузима смисао свему око нас. А како савршено као атрибут укључује и непролазност, односно искључује сваки атрибут не-савршенства, где спада и пролазност, тако би једини кандидат за смисао морало бити тако нешто. И овде немојте бити у забуни, естетски доживљај лепог је бесмртан – смртност припада само оној лепоти коју везујемо за свакодневна задовољства. 

Четврти бих видео у снази емоционалног доживљаја који лепота оставља на нас. Ако се сетимо да емоција у основи настаје у процени онога што нам је важно, значајно за остварење наших потреба, за очекивати је да оно што нам је најзначајније ствара и најинтензивније емоције. Тако посматрано, поред емоција везаних за очување живота у биолошком и психичком смислу, лепота креира најјаче емоционалне доживљаје.

Коначно, мало ко се похвалио да је заиста пронашао смисао живота, што је такође повезано са фактом да је нама савршенство као такво недостижно. Упркос томе, неодољива привлачност савршенства чини да неуморно тражимо лепоту у свету, као његов достижни симбол.

*          *          *

Све у свему, емоције које следе су исто толико лепе и ретке у нашим животима, колико је и лепота по себи ретка, и савршенство у целини недостижно. Нека наш живот у свакодневици изгледа опхрван емоцијама другачијег значења, и самим тим указује да је све то друго важније, немојте никад поверовати да потреба за савршенством, очитована у магнетској привлачности лепоте представља небитну ствар. Она је увек ту, макар и у позадини сивила обичности, и не престаје да мотивише на потрагу. Доказ је и мучнина с којом живимо рутинизиране дане, у чијој основи најпре можемо тражити одсуство лепоте.

Најзад, када се лепота појави, онда се појави и нека од следећих емоција: дивљење, одушевљење, надахнуће или осећање инспирације, занос или екстаза, заљубљеност, обожавање. Заинтересовани могу отима емоцијама прочитати у књизи Човек у истини.

Аутор: Проф.др Милан Милић

https://epistema.rs/potreba-za-lepotom-savrsenstvom/

Добро се сећам дана када сам први пут срео епископа Калиста. 
Био је фебруар 1994. године. Имао сам 16 година. Дошао сам на три дана у школу у бенедиктинском самостану у Северном Јоркширу.
Усред семестра је био кратак распуст и дошао сам на неколико дана у Оксфорд, где је манастир имао мали колеџ за монахе и студенте мирјане. Нисам планирао даље студије у Енглеској. Готово све што сам видео око себе у овој земљи ми се гадило. С једне стране, сањао сам да се што пре вратим у Санкт Петербург. С друге стране, желео сам да студирам у Богословији у земљи у којој живот Православне Цркве није био деформисан совјетским временом. 
Директор колеџа је организовао два састанка за мене: са епископом Калистом и његовим руским студентом, који ми је деловао веома зрело, иако је имао 27 година! Звао се јеромонах Иларион (Алфејев).
Питање где студирати се решило само од себе. Са епископом Калистом смо се редовно састајали током осам година колико сам студирао на острву. Током моје три године у Оксфорду, виђао сам га сваке недеље у православној цркви, која је првобитно била изграђена за две заједнице – Цариградску и Московску патријаршију. Долазио сам у његов дом на туторијале – индивидуалне часове, на његова предавања о патристици и православној традицији. 
Сећам се да сам, када сам дошао код њега, рекао да ћу написати докторску дисертацију о Св. Јовану Климаку.  Епископу Калисту није било тешко да ми одмах понуди готов план за дисертацију, који сам и следио.
Последњи пут смо се видели у његовој кући пре две године. Причао сам епископу о служењу у Шпанији, напољу је почела грмљавина, а ја сам се враћао кроз универзитетски парк, размишљајући о томе како је дивно и непредвидиво ткиво Божијег Промисла у времену. 
Митрополит Иларион је прилично тачно пренео појаву епископа Калиста у својој књизи „Православно богословље на прелазу векова“. Желео бих само да додам неколико осврта његовом имиџу који ми се чине важним.
Сваком, ко је видео живот православне дијаспоре, познат је феномен када се Европљани или Американци, прешавши у православље, очајнички претварају да су Руси или Грци својим изгледом и манирима. Епископ Калист није имао наговештаја о нечему сличном. 
Био је Енглез до сржи, комбинујући личну скромност са унутрашњим достојанством и племенитошћу. Сећао се Толкина и Луиса, познавао је свештеника Николаса (Гибса), учитеља деце краљевске породице и оснивача прве православне парохије у Оксфорду. За нас, његове ученике, кроз комуникацију са њим су се откривали светови.
Осим тога, знао је да споји бескомпромисну оданост православној традицији са апелом на савременог човека и његове потребе. Патристика за њега није била археологија. Такође је могао бити критичан према својим закључцима. Тако је признао да многе аргументе против женског свештенства, које је у прошлости сматрао убедљивим, сада не сматра таквима, иако никако није постао његов присталица.
Има још нешто важно.
За њега корпоративна етика и лојалност никада нису били изнад моралних принципа.
Принцип „морам да подржавам свој патријархат у свему, јер то је мој патријархат“ није за њега функционисао. Тако, када се заједница Московске Патријаршије у Оксфорду преселила у Цариград, а део заједнице, на челу са свештеником Стивеном Платом, протеран из једине православне цркве у граду, владика Калист је то на све начине подржавао. Последњих година његовог живота, када му је била потребна помоћ и брига, те напоре су преузели чланови ове заједнице.
Поред тога, након признања ПЦУ од стране Цариградске патријаршије, епископ Калист је јавно изјавио да је расколницима дата аутокефалност. Он се никако није плашио да критикује политику Цариграда према Украјини.
Смрт епископа се очекивала за неких месец дана, а могла се десити и сваког часа. Али, десило се да је његов омиљени ученик, митрополит Иларион, дошао код њега и одслужио Божанствену Литургију у просторији где је лежао епископ Калист. Исте ноћи он се упокојио, а први парастос над његовим телом такође је обавио митрополит Иларион.
Било би превише претенциозно са моје стране да себе називам учеником Митрополита Калиста, али ћу га увек памтити и сећати га се као свог учитеља. 
Часна је смрт светих Његових пред Господом.

протојереј Андреј Кордочкин

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Радујте се свему што нас окружује! Све нас учи и води ка Богу. Све што је око нас су капи љубави Божије – и вештачка и невештачка творевина, и биљке, и животиње, и птице, и планине, и море, и залазак сунца, и звездано небо. То су мале љубави, кроз које се долази до велике Љубави, до Христа. На пример, цвеће има своју лепоту и учи нас својим дивним мирисом и величанственом лепотом. Говори нам о љубави Божијој. Своју арому и лепоту великодушно даје и грешницима и праведницима.

Искористите лепе тренутке! Лепи тренуци у души стварају расположење за молитву и чине је осећајном, племенитом, поетском. Устани рано ујутру да видиш ужарено сунце кад, као цар у порфиру, излази из мора. Када вас занесе прелеп крајолик, или црква, или било шта лепо, не задржавајте се на томе, него идите даље, док не достигнете величање свега што је лепо, да доживите Једно Прелепо. Све је свето – и море, и купање, и јело... Радујте се свему! Све нас обогаћује, све нас води ка великој Љубави, све нас води ка Христу.

Обратите пажњу на све што је човек изградио – куће, велике и мале зграде, градове и села... Обратите пажњу на људе и њихову културу и цивилизацију. Постављајте питања, надограђујте знање о свему и свачему, немојте бити равнодушни. Помаже вам да дубље сагледате Божја чуда. Све нам даје могућност да се повежемо са свим људима и свим створењима. Све нам даје разлог да благодаримо и молимо се Господару свега. Треба живети у свему – у природи, у свему што постоји. Природа је тајанствено Јеванђеље. Али када човек нема унутрашњу милост, нема користи од природе. Природа нас буди, али не може да нас одведе у рај.

Духоносац , што значи човек који у себи има Духа Божијег, примећује све поред чега пролази. Он је сав око, он је сав нос. Сва његова чула су жива, али жива Духом Божијим. Он је другачији. Он све види и чује. Види птице, камен, лептире... Кад негде прође, осети све око себе, на пример, однекуд допире мирис. Живи у свему: у лептирима, у пчелама... Милост му даје усредсређену пажњу или дар запажања. Он жели да буде у заједници са свим што постоји.

Свети Порфирије Кавсокаливит

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Христо Јанарас се упокојио 24. августа ове године, у 89. години, оставивши иза себе богат опус, као и дугу и истакнуту академску каријеру у области философије и теологије.

Његови радови су се углавном бавили православном хришћанском традицијом, док су његове књиге преведене на многе стране језике.

Вијест о његовој смрти објавио је његов син Спирос Јанарас.

Христо Јанарас је рођен у Атини 10. априла 1935. године. Био је грчки теолог, православни филозоф, универзитетски професор и публициста. Јанарас је био аутор више од 50 књига.

Студирао је теологију у Атини, а филозофију у Бону и Паризу. Титулу доктора наука стекао је на Богословском факултету Аристотеловог Универзитета у Солуну.

Од 1982. до 2002. био је редовни професор филозофије на Универзитету Пантеон у Атини, прво на тада јединственом Одсјеку за политичке науке и међународне студије, а затим на Одсјеку за међународне и европске студије.

Предавао је филозофску терминологију и метод, политичку филозофију и културну дипломатију.

Предавао је такође и као гостујући професор на универзитетима у Француској, Швајцарској итд.

Главна дјелатност проф. Јанараса била је усмјерена на дугорочно истраживање и изучавање различитости између грчке и западно-европске философије и предања, али не заустављајући се у том изучавању на теоријском делу, већ идући даље, истраживао је како те разлике обликују начин (praxis) живота.

Додијељена му је титула почасног доктора наука на следећим факултетима: Православни богословски факултет Универзитета у Београду; Богословска академија св. Владимира, Њујорк; Хеленски колеџ Часног Крста, Бостон.

Извор: Иван Булатовић

Извор: Радио Светигора

Д. М. никада није имао свест о вери. Никада није покушавао да нешто више сазна, једноставно, признавао је БОГА, али ту је био крај свих његових трагања…У последњих неколико месеци почео се чудно понашати. Био је раздражљив, свађао би се, превише пио, и ноћи проводио у несаници, а јутром би лутао, тражећи неку биртију где би убијао свакодневницу...Сваким даном бивао је све гори, јаднији, сада већ без наде. Деловао је као авет
која хода. Људи су се плашили и избегавали сусрете са њим...Али… сваком човеку се догађа невидљиво чудо, никада нико не бива остављен и напуштен и, како то увек бива, неко непознат пружи руку, изговори реч која уђе у ухо и…Узнемирен, збуњен, путовао је кроз магловито подне. Све време пута размишљао је како ће стати пред тог старца о коме је чуо најлепше речи, али, шта рећи, одакле почети, који грех поменути, а да не заборави све што га је годинама мучило, све прљаве тајне које је чувао као “благо”, верујући да ће сам решити проблеме, али, они су бивали све већи, већи, и нарасли су до распада душе, тела…Кроз маглу угледа старца који је стајао неколико корака даље, баш као да њега чека. Тихо му приђе, не знајући шта да ради, а немир у рукама бивао је све већи и већи...
„ПОМАЖЕ БОГ”- мирно, светачки му наздрави старац питомог лица, очију које су сијале, пуне доброте и благости. Д. се збуни, не знајући шта да чини.
„Сине, дошао си да се исповедиш, никада то ниси радио!?” Д. би потпуно шокиран како му старац чита мисли, баш као да кроз немир на лицу чита неисписане речи… „Да, да….”, муцајући одговори. „Ја никада нисам ушао у
цркву, ја ништа не знам… само сам…”
Старац му руком показа да уђе у ЦРКВУ и пође за њим. Д. се прекрсти, почеше му клецати колена, око њега су се вртеле иконе, опојни мирис тамјана давао му је неки мир, снагу, док је чекао старца да му покаже шта треба чинити...
„Сада ћу те исповедити први, можда и последњи пут, јер, никада се не зна када ће кога ГОСПОД позвати себи. Сада нас је овде тројица, Господ, ти и ја. Господа не можеш слагати, отвори своје срце, избаци тугу и отров, све што изговориш остаје овде и знамо само нас тројица. Не плаши се, онај непомјаник те је спречавао да се исповедиш, да признаш грехе, смутљивац те је спутавао, али БОГ СВЕ ПРАШТА!”
Д. је започео исповест, стидећи се свих речи које је изговарао, сећао се и ствари на које је потпуно заборавио. Из речи у реч, осећао се све боље и лакше, осећао је као да окови падају… Није ни осетио време које као да је
пролетело, а онда осети благу руку старца, баш као да је осећао милост, а и силу БОГА. Устајући, узе благослов и заусти да нешто изговори старцу, али он га предухитри: „Сине, иди. Стотину пута ћеш још згрешити, стотину пута ћеш пасти, али запамти да заштиту увек имаш. Нека те БОГ благослови, и у миру иди, и запамти шта сам ти рекао.”
Д. је напросто трчао, велики терет је збацио, осећао се предивно, као да као птица слободно лети...Пролазили су дани, ближио се Васкршњи пост и Д. се радовао одласку старцу, да се исповеди, да изнесе муке, радости...
Старац је умро, упокојио се мирно у постељи, после молитве, као да је заспао.
Сутрадан је почињао Васкршњи пост…

https://www.kampsada.net

Аутор: архим. Георгије Капсанис

Телесни, душевни, па чак и духовни бол појавио се у човековом животу по допуштењу Божијем. Али, они не доносе само патњу. Врло често позитивно утичу на наше животе мењајући наше понашање.

Наравно, лако је филозофирати и теологизирати о страдању. Много је теже то издржати, а бол, ако га морамо свакодневно доживљавати, правилно поднети. Веома је дрско говорити о болу ако га сами нисте искусили. Али, сада мислим на нашу браћу из свих крајева земље која пате физички, ментално и духовно.

Људи обично физички пате од разних болести, глади и незгода. Душевно – због прогона и клевета, недостатка љубави и узајамности у љубави, од неиспуњених жеља, од болести и смрти ближњих и из многих других разлога. Хришћани који воле Бога и човека духовно страдају када са тугом и сажаљењем виде како људи својим гресима растужују Бога и понижавају Његов „лик и подобије“ у човеку.

Зашто су се бол и патња појавили у животу људи?

Наравно, не по Божијој милости, него по Његовом допуштењу, када се човек због своје себичне непослушности удаљио од Извора Живота – од свог Творца. Изгубивши радост и безболност свог постојања у Царству Божијем, човек се нашао у другом стању: прави Живот замењен је животом подложном пропадању, прекривеним густим, за светлост непропустљивим облацима смрти, греха и страсти.

И да ли је патња корисна?

У овом новом стању за човека, мислим, смрт и бол су постали благотворни фактори, као и несумњиво и кожна одећа којом је Бог покрио прве људе када су били приморани да напусте рај. Ова крзнена одећа служила им је као утеха у изгнанству. А смрћу је крај злу, јер би иначе оно било бесмртно на земљи.

Бог нам помаже да стекнемо искуство своје непостојаности које нас ослобађа сваког облика самообожења.

Телесни бол нас обавештава да је људско тело нападнуто неком болешћу и да је неопходно предузети одговарајући третман. Лекари знају у којој мери је бол користан. Болови различитог порекла помажу нам да осетимо своју непостојаност, дају нам сазнање о нашим ограничењима, избављају нас од сваког самообожења. Бол нас подстиче на размишљање о томе: на који начин, у ком правцу тече наш живот, помаже нам да га усмеримо ка правом центру – Богу Тројици. Бол чисти нашу љубав према Богу од „нечистоће“, помаже нам да Га несебично волимо – не за било који Његов дар (на пример: здравље, породичну срећу итд.), већ за Њега Самог.

Праведни Јов
Сетите се Јова: дуготрпељивог, али стрпљивог; тврд као дијамант, непоколебљиво је подносио болести и друга тешка страдања, доказујући тиме да је волео Бога као Личност, а не због Његових дарова и користи. Са истим жаром је волео Бога у свом благостању — и када се, прекривен ранама, нашао у ђубришту, и када је свих десеторо његове деце побијено.

Бол нас често учи да се исправно понашамо према ближњима, које у свом благостању понекад мрзимо или вређамо, терајући их да пате због нашег себичног понашања. Често тек када се догоди несрећа као резултат нашег безумног препуштања грешним задовољствима, којима наносимо болна искуства ближњему, коначно схватамо пуно зло греха.

Често се кроз њега прочишћавају људи који болују од тешке болести, као „злато у пећи“. Они проналазе своје право лице након што одбаце све лажне маске, славећи Бога за исцелитељски дар бола, чак и када је њихова немоћ неизлечива. Духовно зрелим људима патња помаже да достигну виша духовна стања и, боравећи на овој духовној висини, у стању су да утеше и подрже многе страдалне душе. Даћу вам за пример блаженопочившег старца Пајсија Светогорца, који је радо прихватио тешку болест рака, мислећи да су се мирјани утешили када су видели како су монаси болесни. И ова страшна болест постала је благослов за старца.

А шта је болест са теолошке тачке гледишта?

Зашто патимо? Световни одговор на то "Зашто?!" не постоји. Јер, одговор је управо то: Божија емпатија у нашој патњи.

Из уста тешко страдалника често избијају такви усклици, који се рађају у дубини његове душе: „Зашто, зашто, Боже мој?!“ Мислим да овоземаљског, људског одговора на то "Зашто?!" нема и не може га бити. Јер, одговор је управо то: емпатија Бога у нашем болу и нашој патњи. Крст Христов! Верујемо у распетог, пониженог Бога пред Његовим мучитељима. Ми хришћани се никада не стидимо да верујемо у „оваплоћеног, за нас распетог и васкрслог“ Бога. У Бога, Који је из бескрајне љубави постао причасник у нашим немоћима, обукао се у трулежно и страдално људско тело да га учини бесмртним. Не верујемо у неприступачног, затвореног, некомуникативног Бога. Таквог Бога нити осећамо нити прихватамо. Један средњошколац ми је једном рекао: „Сократ, који је смрт дочекао са филозофском непристрасношћу, ме задивљује. Али ја волим Бога зато што је прихватио смрт у људској природи!“ Не заборавимо речи : „Боже мој! Боже мој! Зашто си ме оставио?"

Народ Божији стиче божанску осетљивост за сваки бол од којег пати цела творевина. Саосећају са њом у свакој манифестацији. Авва Исак Сирин је писао: „Срце човеково гори за сву творевину, за људе, за птице, за животиње, за демоне и за свако створење. Када их се сети и када их погледа, сузе му потеку из очију од неописиво јаког сажаљења које му испуњава срце. И од великог трпљења његово срце се стисне, и не може да поднесе, нити чује нити гледа на било какву штету или малу тугу коју су претрпела створења. Због тога узноси молитву и за непријатеље истине, и за оне који му сваког часа наносе штету – да се сачувају и очисте; са великим сажаљењем моли се и за гмизавце. Ова молитва избија у његовом срцу без мере, чинећи га у томе сличним Богу“.(Преп. Исак Сирин – „Женске речи“; Слово 48)

Неопходно је имати на уму да саосећање које су свети осећали према свему створеном није било као будистичко инертно саосећање. Било је то активно учешће у страдању брата. Авва Агатон је, на пример, хтео да нађе губавца да му да своје здраво тело и да се обуче у болесно тело.

Ипак, бол и патња остају за нас нека врста мистерије, „уроњени“ у неизмерну дубину људске слободе. У овом животу нам се то само донекле открива. Када нам се очи очисте, тада ћемо све јасно видети. До тада, са поштовањем, пажњом, разумевањем и братском љубављу, ставимо се у положај сваког страдалног брата и помолимо се Распетоме Господу нашем да нам пошаље своју милост, снагу и упутство како да правилно и достојанствено подносимо све туге и болести које су пустиле Божју љубав у овај привремени живот на нашем путу у Небо.

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Пише: ђакон Павле Љешковић

" Хоћеш ли ти и даље бити мој отац" - упитао га је шестогодишњак риђе косе и крупних плавих очију, док га је посматрао како износи из стана последње кутије са стварима. На дјечаково питање у том моменту није обратио нарочиту пажњу. Био је задовољан због тога што је његова супруга коначно потписала папире за развод. Са његове тачке гледишта, све је тада изгледало савршено. Супруга је добила старатељство над дјететом, стан и заједнички аутомобил. Он је већ неколико мјесеци живио са новом, тринаест година млађом дјевојком у стану који се налази у једној од будванских новоградњи.  Стан им је купила његова
мајка, која га је већ дуже вријеме охрабривала да напусти супругу. Такође му је дала и неограничен буџет да свој нови дом опреми што раскошније. Његова дјевојка је тих дана била необично задовољна и расположена. Поклањала му је пажњу која му је недостајала у браку. Уопште гледано, тада је заиста изгледало да за њега долазе неки бољи и безбрижнији дани. Данас, више од двије године након развода, све је потпуно другачије! Дјевојка, од које је у међувремену сазнао да не жели традиционални брак и дјецу будући да јој је важна каријера, је све незадовољнија и раздражљивија. Готово сваки разговор са њом у последње вријеме се завршава са свађом и веома гласном расправом. Његова мајка често долази код њих и њој упућује исте критике које је пребацивала и бившој супрузи, будући да ниједна жена није довољно добра за њеног сина јединца. Такође, готово никада не пропусти да их подсјети да је стан она купила и опремила! Последњих мјесеци је почео често да одлази код свог оца како би му се пожалио и добио од њега неки савјет и подршку. Међутим, сваки пут наилази само на зид ћутања, док га посматра како у малу кристалну чашу досипа коњак или виски. Његов отац је човјек који никада не попије више од три или четири чашице пића. Оно што је у том свакодневном вишесатном ритуалу необично јесте чињеница
да у сваком гутљају ужива, трудећи се да осјети мирис и арому пића које је одабрао за тај дан. Ради се о ћутљивом и неразговорљивом човјеку, који на свог сина никада у животу није повисио тон нити га је у дјетињству кажњавао због несташлука. Међутим, за све ове године нису успјели да развију међусобну блискост. Због тога се трудио да све очеве грешке у васпитању не пренесе на своје дијете.
Разумљиво је да га је од релација са дјевојком и родитељима много више бринуо однос са његовим сином, који се последњих мјесеци нарочито погоршао. Два дана у седмици које им је суд одредио за виђање, дјечак проводи играјући се са телефоном. На очева питања одговара штуро, а често га ни не удостоји одговора. Ни на поклоне не реагује као некад. Скоро му је купио најновији ајфон. Дјечак му се није ни захвалио већ је само поклон убацио у ранац и отишао преко врата стана. Читаву ствар не олакшава ни његова  дјевојка, која у задње вријеме захтијева да јој се дан раније најави кад долази код њих дјечак, како би отишла код другарица или својих родитеља.
  Тога дана су га нарочито погодиле ријечи које му је дјевојка упутила приликом најновије свађе. Зграбио је кључеве од аута и у трик мајци, старом шортсу и кућним папучама излетио из стана, не реагујући на њену по стоти пут поновљену пријетњу да је, ако се смјеста не врати, неће касније затећи код куће. Одвезао се до бивше супруге и замолио је да, иако данас није његов термин, проведе пар наредних сати са сином. Међутим, већ после пола сата дружења, дјечак је бризнуо у плач и рекао му да он све ово данас не може да ради, те да га смјеста врати кући. Док га је посматрао како се,  снажно залупивши врата аутомобила,  трчећим кораком пење уз степенице зграде, осјетио је исту ону духовну мучнину, која га у задње вријеме често мори. Разлика је у томе што се овог пута мучнина преметнула у снажан физички бол. Неколико тренутака је размишљао да ли да се јави изабраном љекару, да би на крају, ипак, одлучио да пође у цркву. И сада, док стоји испред храма у Старом граду, загледан у фреску , која се налази изнад улазних врата цркве, као да се све недоумице, страхови и дилеме које је имао у свом досадашњем животу повлаче пред следећим питањем:" Господе, да ли сам ја и даље његов отац"?!

Питање које шокира и вернике и невернике. Одговор православне вере је веома једноставан колико можемо да видимо кроз Истину Васкрсења.
Логичан одговор је: Врло једноставно зато што постоји хабање које не дискриминише ниједно људско биће без обзира да ли има 5 или 85 година. Као што гравитација не дискриминише ниједан објекат.
Да није било Васкрсења заиста Смрт десетогодишњег детета била би неправедна, али пошто постоји Васкрсење мртвих, не можемо никога кривити, а камоли Бога јер постоји наставак после гроба, где добијамо много одговора зашто се све ово коначно догодило у нашим животима и видећемо да је иза онога што смо назвали неправдом била Божја љубав која позива да нас спасе.
Са онтолошке тачке гледишта, одговор је следећи:
Једноставно, смрти НЕМА. . .
Оно што називамо смрћу када видимо мртваца је одвајање душе од тела услед пропадања, а знамо резултат овог догађаја који ће у Васкрсењу бити поновни спој душе и тела. Наравно, Бог није узрочник зла, као што је рекао Василије Велики, нити жели да деца умиру, кад се каже да Он дозвољава или интервенише с друге стране, у неким случајевима то се ради из разлога спасења и то је унутар воље Божије. Не можемо да доносимо закључке, једноставно смо неспособни за тако нешто, можемо само да ћутимо. На крају крајева, смрт праведника је славље за Цркву!
То јест, постоји сан, чекање и очекивање васкрсења.
Зашто то не разумемо? Зашто то не доживимо? Напросто зато што немамо „осећај вечног живота“. Када кажемо да је дете умрло, једноставно долази до раздвајања душе и тела на неколико година, како је рекао Свети Пајсије. Смрт је мала раздвојеност на неколико година, зато у цркви доживљавамо осећај радости. Туга због растанка, али радост јер је смрт укинута и срешћемо се поново. У црквеним тропарима нећемо наћи ниједан погребни говор јер једноставно сви текстови цветају химнолошки мирисом Васкрсења.
„Бог одлучује о смрти сваке особе на основу његовог свезнања и љубави. То практично значи да свака особа умире у најбоље време за њу. Сходно томе, евентуално продужење нашег живота, преко границе коју поставља Божја љубав према сваком од нас, негативно би се одразило на квалитет нашег вечног живота. Дакле, треба да прихватимо Божију одлуку, за разграничење живота свих људи, са благодарним и евхаристијским расположењем“.
Свети Јован Златоусти је говорио: „Ако идем у рај одсеци ми главу САДА!“.
Али он није живео свој живот! То је неправедно!!! - рећи ћете.
Ко нам је рекао да је оно што доживљавамо стварни живот? А шта живот значи? По светским стандардима? Које критеријуме има неправедност? Светске и себичне. По истом принципу, треба да проклињемо Бога на дан када се славе деца мученици, односно, деца која су умрла за Христа! (неправда - неки ће рећи, они нису ни живели). Свети Пајсије није живео свој живот у световном смислу. Живот у планинама и долинама без бузукија . Није питање да ли је неко живео свој живот, већ КАКАВ је живот живео и КАКО је живео тај живот.
Ако живот нема Христа, то није живот, то је једноставно биолошка временска еволуција бића које једноставно воли да се храни задовољствима. Дипломе, бракови, деца, унуци, имања неће нам ништа понудити, они су само со и бибер, оруђе похода, путеви сусрета и духовног преображаја које свако бира кроз простор своје слободе. На крају крајева, сваки дан који прође је дан прилике за покајање а не за „слављање наших живота“.
Мртви спавају било да имају 5 година или 55 или 105 и чекају. Године нису битне. Кад човек премине, растужимо се јер изгубимо нешто што нам припада, зато осећамо велику тугу. Не разумемо да једноставно нудимо Богу нешто што смо били почаствовани да нам Он да и у суштини налази своје одредиште у Његовом сопственом наручју. "Све је Твоје."
Много пута је туга због губитка особе и туга што ћу изгубити очекивања која сам имао од те особе, на пример да видим своје дете удато, да ми донесе унуке, да их видим како расту. Све су то људске „разумне“ жеље и наравно губитак човека, посебно детета, је велика повреда, али ми не знамо Божији план за спасење човека. Није питање шта ја желим за другога, већ шта је у најбољем интересу за његово спасење. Добро је и хумано желети да сви доживимо 200 година и одемо у рај, али то нажалост није случај.
Наш проблем није физичка, већ духовна смрт. Изгубићемо тело јер се хаба. Наша поента је да не изгубимо Христа и спасење. Не треба да нас брине да ли ћемо и када напустити овај живот, већ да ли ћемо се срести са Христом и какво извињење ћемо дати.
На питање „зашто Бог дозвољава да погине толико младих људи?“, Пајсије одговара да Бог сваког човека узима „у најбољем тренутку његовог живота“, „да му спасе душу“. Ево целог плана:
„Ако види да ће некоме бити боље, пусти га да живи. Али ако види да ће му бити горе, узима га да га спасе. Неке опет, који имају грешан живот, али имају расположење да чине добро, Он узима к себи пре него што имају времена да то учине, јер Он зна да би чинили добро чим им се пружи прилика. Другим речима, као да им каже: „Немојте се уморити, довољно је добро расположење које имате“. Иначе, пошто је веома добар, бира га и узима к себи, јер су небу потребни пупољци. Наравно, родитељима и рођацима је мало тешко ово разумети. Видите, мало дете умире, Христос га узима као анђела, а родитељи плачу и јадикују, а они треба да се радују. Јер како они знају шта би се десило да одрасте?"
Родитељи треба да буду срећни тако. Уосталом, „од тог тренутка имају амбасадора на небу". Када умру, њихова деца ће доћи са крилима на врата раја да дочекају њихове душе. Ово није мала ствар!
„Деци која су овде патила од болести или неког инвалидитета Христос ће рећи: „Дођите на небо и изаберите најбоље место“. А они ће Му рећи: „Лепо је овде Христе наш, али хоћемо и мајку уз себе“. А Христос ће их послушати и некако спасити и мајку“.
Постоји други живот, ово што живимо је припрема за вечност. Трагично је што, као православци, смрт човека доживљавамо као нихилистичку катастрофу, као вечни губитак, као нестанак човека.
У смрти је човек потпун....Зато не бој се смрти јер је нема....Бојмо се да не изгубимо Христа.
Контрадикторно је плашити се када чујемо да су се моје дете, мој муж, моја жена разболели и да могу изгубити овај живот, али нас уопште не брине да ли ће постати део вечности.
Нема мртвих или несталих… Има спавача који чекају да буду пробуђени….
Кога чекају? Онога који „поново долази да суди живима и мртвима, и Његовом Царству неће бити краја“.

о. Спиридон Скоутис

приредила: Ј. Г.(Поуке.орг)

извор

Релативно често се говори о томе да живимо у времену кризе животних вредности. Криза која се помиње односи се заправо на то да смо многим важним сегментгима наших људских живота одузели вредност. Зато више није важно да ли смо у браку први, пети или десети пут. Није важно ни када, колико или с ким имамо сексуалне односе. Сасвим је природан и аутентицан избор човека да се оствари као родитељ или да се на тај начин не оствари.
Разлога за то је више. Један је свакако жеља да се живи слободно, аутентично, другачије и ван клишеа, што је резултирало одступањем од традиционалних патријархалних норми и идеала. Тај патријархални свет јесте заступао неке здраве животне вредности, али их је често смештао у круте формалистичке оквире у ком се нису сви могли осећати комотно.
Одустајање од формализма традиције требало је да доведе до потпунијег остваривања већ постојећих вредности што би значило и побољшање квалитета живота људи. Ипак, одустајањем од традиционалног приступа вредностима одустало се и од самих вредности.
Тако, данас брак не видимо као заједницу двоје људи који ће изгарати једно за друго, који ће своје личне прохтеве ставити у други план у односу на заједнички циљ, већ као уговорени пакт који за циљ има задовољење индивидуалних амбиција а који ће бити раскинут чим буде немогуће истовремено задовољење обе стране. Секс смо свели на неку сасвим обичну приодну ствар, чиме је свака сладост, љупкост, духовност, па и чаробност тог сједињења одбачена зарад опет само индивидуалног задовољења. Родитељство, мајчинство и очинство, имало је за циљ васпитавање и тренирање младих људских бића за будући самостални живот који ће значити одговорност за себе и друге и спремност на одрицање зарад већег добитка. Данас му је моћ одузета исувише попустљивим, другарским опхођењем према деци, чиме се спречава развој снажних карактера међу децом, будући да немају свемоћне и постојане маме и тате као узоре.
Традиционални приступ вредностима у прошлости је саме вредности умањивао формализом и спречавао да оне обогате живот сваког конкретног појединца, али је одржавао привид квалитетног живота јер је задовољавао основне потребе људи за заједницом, за родитељеским остварењем, сексуалним сједињењем. Савремени приступ тим истим вредностима није ништа боље омогућио. Баш напротив. И брак и секс и родитељство и све друге вредности као што су успех, срећа, пријатељство, су обесмишљене чиме су људи опет онемогућени да у њима уживају на прави начин. Зато савремени човек није ништа срећнији и задовољнији својим животом и постојањем, иако има много више слободе, могућности и права. Слобода да се разведу и поново жене и удају више пута, могућност да имају секс са било ким и право да се остваре или не остваре као родитељи живот савременог човека није учинила суштински квалитетнијим. Иако је савремени приступ вредностима омогућио квантитет он није обезбедио квалитет.
Маслов је говорио да нам је потребна нека врста ресакрализације, која се огледа у одавању дужног поштовања оним сегментима живота који такво поштовање заиста и заслужују. То не значи идеалистички поглед на живот, повратак патријархалних традицијама које су остале у историји. Али не значи ни одузимање светачког карактера животним вредностима које се догађа у савременом свету. Већ значи признавање универзалног, светог, вечног и символичког у вредностима живота. Без тога живот је заправо животарење које заводи својим изобиљем могућности и начина за самоудовољавање. За потпун, квалитетан, испуњен живот и свеобухватну срећу човека ипак није довољно да му је све подређено, прилагођено и лако доступно, већ и да се оствари у оним животним аспектима који су изнад човека као јединке, а које јединку заправо чине човеком, и омогућују му неограничени развој и смисао.

Филип Стојковић
 

https://putkaautenticnosti.wordpress.com/2017/11/18/o-zivotnim-vrednostima/

Нарочито се такве препреке јављају током рата. Због тога можемо много погрешити у односима са породицом и пријатељима. Понекад нас различити погледи на решавање одређеног проблема претварају у огорчене непријатеље. Постоји ли начин да се са најмањим губитком превазиђе такво зло? Неки од оних који не иду у цркву обраћају се за помоћ сада веома модерним психолозима-тренерима. Неко други се нада акцији политичара. Већина неуспешно утапа своје проблеме у алкохолу или дроги, у разним забавама. Али, ствари су и даље ту. Обично ове методе изазивају више проблема. Међутим, не само људи који су удаљени од Цркве, већ и они који редовно учествују у богослужењима, моле се, примају Свете Тајне, не ходе увек у светлости. Људи су често обавијени тамом греха и нема духовних средстава којима прибегавају да им помогну. Опрано прасе се враћа да се ваља у блату.
Свети Оци Цркве нуде много начина да се ослободимо овог или оног зла, али најпоузданији начин нам показује празник Преображења.
Господ је одвео на гору Тавор своје најближе ученике: Петра, Јована и Јакова – и за време молитве лице Његово се озарило као сунце, а хаљине су постале беле као светлост. У исто време јавили су се и са Њим разговарали старозаветни пророци: Мојсије, који се на гори Синајској, примајући таблице са 10 заповести, удостојио да види славу Божију, и Илија, који се није плашио да разоткрије цара Израиља и паганских свештеника за њихову злобу, пошто су се удостојили да осете благодат Божију и пре Рођења Христовог .
Таворска светлост није била обична, какву смо навикли да видимо када је сунце на хоризонту или када укључујемо електричне уређаје. Имала је нестворену Божанску природу. Стога је апостол Петар, осетивши доброту и необичност ове светлости, ускликнуо: „Господе, добро нам је овдје бити; ако хоћеш да начинимо овдје три сјенице: теби једну, и Мојсеју једну, и једну Илији.” Док је то говорио, облак их је засенио и из њега се зачу глас: „Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи; њега слушајте“ (видети: Матеј 17:1–9).
Тако и нама, драга браћо и сестре, грех, сви страхови и сви проблеми ће нестати када нестворена светлост Божанске благодати дотакне наше душе и тела.
Како видети ову светлост Преображења? Десет заповести Божијег закона, датих изабраном народу на гори Синај преко Мојсија, јединствени су путокази на путу до њега. Истовремено, морамо се одлучно борити против лажних смерница, односно идола које овај свет подиже, као што је то чинио и свети пророк Илија. Нису се случајно Мојсије и Илија нашли поред Христа на гори Тавор.
Поуздан путоказ на путу ка овој Светлости је молитва, јер су ученици управо у њеном остварењу видели Господа у слави светлости Преображења. Међутим, разговор са Богом може да омета лењост, осуђивање других људи, гордост и страст за новцем. Стога Господ води ученике, а са њима и нас, на гору високу, да схватимо: док се не уздигнемо изнад свега овога, односно док не победимо своју лењост, нећемо престати да осуђујемо оне око себе, да се гордимо због наших достигнућа и приањања за богатство, нећемо моћи да дотакнемо Божанску светлост. А речи Божије које су се огласиле из облака („Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи; слушајте га“), подсећају нас да сва своја дела и поступке морамо ускладити са Божјим гласом у нама – нашом савешћу. .
Црква је недавно канонизовала Преподобног старца Порфирија Кавсокаливита, који се упокојио у вечност 1991. године. За многе од нас он је скоро савременик. Старац је дуго времена служио као јеромонах у цркви на клиници.
Најчешће су му људи долазили не са радостима, већ са тугом повезаним са разним болестима и невољама у животу. Старац није волео да разоткрива недостатке људи који су били исцрпљени и збуњени у животу, већ им је само говорио: „Љубите Христа, и све што вас тлачи и уништава, грешне помисли, све што вас омета – све ће то отићи. Благодат Христова ће вам дати исцељење. То је као светлост. Када дође светлост, тада се тама повлачи“.
Монах је такође резоновао: „Неки људи теже светости, борећи се са својим страстима и гресима, а други – љубећи Христа и следујући Његовој светој вољи. Први постижу мало јер воде брутални хладни рат. Ови други постижу више. За оне који воле Христа, грешне страсти губе своју драж и моћ пред радошћу љубави Божије коју осећају. Када сване и зрачак сунчеве светлости уђе у нашу собу, тама се неизбежно повлачи.”
Светитељ је уверавао да нас „Христос чека, и чим отворимо своја срца макар мало за Њега, Он одмах уђе тамо, и тада имамо све. Он је као сунце, дете моје. Треба само мало подићи завесу на прозору и њена светлост и зраци ће одмах продрети у просторију и загрејати нас.” „Зашто терамо таму?" – понекад је реторички питао старац. „Упалимо светло и мрак ће нестати сам од себе."
Много енергије трошимо на гомилање богатства, побољшање здравља и развој интелигенције. Ово није грех, и Црква то не пориче. Али шта год да радимо, главни напор који морамо уложити је да примимо милост Божију у своја срца. Са њом нам је много лакше да савладамо грешне страсти са њом нећемо лутати путем живота у тами, већ ћемо јасно видети циљ. Сам Господ нас на то позива: „Него иштите најприје Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати.“ (види: Мт. 6,33). Управо у стицању благодати Божије, из које се рађа љубав, како нам поручује садашњи празник Преображења, лежи исправан духовни раст и прави смисао живота.
архимандрит Маркел (Павук)

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Око 330. год. по Христу настанио се у скиту Свети Макарије Египатски. Мало по мало око Светог Макарија окупиле су се хиљаде монаха који су прихватали његове савете и његове речи. Али и многи лаици из целог Египта долазили су овом Светитељу Божијем да би примили плодове његове љубави. Његова слава се раширила по целој земљи. Једнога дана су неки поклоници дошли у калуђерско село да виде Аву Макарија. Наравно, донели су му из града једну корпу пуну грожђа. Седели су прилично дуго код Старца, чули његове драгоцене савете и душевно обогаћени кренуше према граду.
– Ово је за тебе, Аво, рекоше му одлазећи. Знамо да много волиш грожђе. Узми га, молимо те.
Ава Макарије захвали поклоницима и испрати их са осмехом. Посред неугледне колибице налазила се једна корпа препуна дивног миришљавог грожђа. Редак дар, будући да у том крају није било ничег сличног. Сигурно ће бити врло слатко, помисли Ава и крену да га проба. Но, како се саже, угледа кроз прозорчић колибице друге подвижнике и осети кривицу.
– Није право да ја задржим грожђе. Остали оци уопште га нису ни пробали. Однећу га до Аве Петра, стар је и много ће му се допасти.
Узе, дакле, грожђе и зачас га однесе до Аве Петра који је заиста био најстарији у скиту.
– Аво. Донели су ми ово грожђе, па помислих да ти се много допада. Хтео бих да ми учиниш љубав и да га задржиш, рече љубазно Ава Макарије.
– Хвала ти Аво, Бог те благословио, одврати старац. И Ава Макарије оде ка својој колибици. Ава Петар узе грожђе и крену да га проба.
– Ма, стани мало, помисли, други Аве уопште нису ни пробали. Знам да Ава Исидор много воли грожђе. И без много размишљања узе корпу и однесе му је.
– Старче, донели су ми ово грожђе. Учини ми љубав и задржи га. Знам да ти се много свиђа, рече Ава Петар нудећи свој дар Ави Исидору.
– Бог те благословио, одврати овај и узе га. Али ни трећи Ава не задржа жељено грожђе.
– Није право да га задржим, рече Ава Исидор, и однесе га следећем. А овај следећем. До смираја дана корпа са грожђем. прошла је кроз све оскудне колибице и нико је не задржа мислећи увек да је потребнија оном другом. Када грожђе стиже и у последњу колибицу, монах који је у њој живео помисли.
– Грех је да ја задржим ово грожђе. Много се свиђа Ави Макарију.
И упути се према његовој колиби.
– Аво, опрости ми, али знам да ти се ово грожђе свиђа. Учини ми љубав па га узми.
Тада Ава Макарије, гледајући корпу пуну грожђа нетакнуту, онакву какву је почетком дана примио, прослави Бога што скит има такве монахе које одликује толика љубав и саосећање.
У том тренутку неки монаси из далека дођоше да узму благослов од Старца. А овај им са радошћу на лицу рече:
– Једите, децо моја, од овог грожђа љубави. То је најслађе грожђе на свету.
И тада им исприча целу причу.

https://mitropolija.com/2024/08/18/grozdje-ljubavi/

СПЦ ће у среду, 21. августа 2024, обележити празник Туманских чудотвораца - светих Зосима и Јакова. Тога дана ће се крај њихових моштију у манастиру Тумане, код Голупца у Епархији браничевској, на молитви сабрати велики број верујућих. Ко су Свети Јаков и Зосим - подсећамо у наставку:
Св. Јаков (Арсовић) духовно је чадо Светог владике Николаја, високо образован човек свог времена, са два доктората, дипломата који се у додиру са Богомољачким покретом окренуо животу у Христу. Страшно је мучен од комуниста који су му направили заседу у селу Раброву код Пожаревца, те се од последица тог жестоког батинања упокојио, фебруара 1946. По сопственој жељи је сахрањен у Туману. После скоро седам деценија, 21. октобра 2014. године, његове свете мошти су нађене, тј.обретене на гробљу, у целости нетљене. Затим су, 6. децембра те године, стављене у посебан кивот и пренесене у Тумански храм, где почивају поред моштију Светог Зосима Синаита. Постале су стециште многобројних ходочасника и место услишења искрених молитава у славу Божју и на исцељење вернима. Ове, 2024. године навршава се, дакле, 78 година од упокојења Светог Јакова, 10 година (21. октобра) од откривања његових моштију, а 7 година од када је Свети Архијерејски Сабор СПЦ (на редовном заседању маја 2017. године) одлучио да монаха жичког Јакова уврсти у диптихе светих.
Свети Зосим био је монах исихаста, Синаита који су у време Светог кнеза Лазара населили Србију, а претпоставља се да је био ученик Светог Гри­го­ри­ја Гор­њач­ког, те да је у Србију и дошао са сво­јим учи­те­љем, најпре у Гор­њач­ку кли­су­ру, потом пре­шао у По­ду­на­вље и на­ста­нио се у не­при­сту­пач­ним ту­ман­ским шу­ма­ма. И данас крај Тумана постоји испосница Светог Зосима и ко год дође у Тумане може да посети ово свето место, келију монаха Зосима у стенама.
 
Извор: Радио Слово љубве