Христо Јанарас се упокојио 24. августа ове године, у 89. години, оставивши иза себе богат опус, као и дугу и истакнуту академску каријеру у области философије и теологије.

Његови радови су се углавном бавили православном хришћанском традицијом, док су његове књиге преведене на многе стране језике.

Вијест о његовој смрти објавио је његов син Спирос Јанарас.

Христо Јанарас је рођен у Атини 10. априла 1935. године. Био је грчки теолог, православни филозоф, универзитетски професор и публициста. Јанарас је био аутор више од 50 књига.

Студирао је теологију у Атини, а филозофију у Бону и Паризу. Титулу доктора наука стекао је на Богословском факултету Аристотеловог Универзитета у Солуну.

Од 1982. до 2002. био је редовни професор филозофије на Универзитету Пантеон у Атини, прво на тада јединственом Одсјеку за политичке науке и међународне студије, а затим на Одсјеку за међународне и европске студије.

Предавао је филозофску терминологију и метод, политичку филозофију и културну дипломатију.

Предавао је такође и као гостујући професор на универзитетима у Француској, Швајцарској итд.

Главна дјелатност проф. Јанараса била је усмјерена на дугорочно истраживање и изучавање различитости између грчке и западно-европске философије и предања, али не заустављајући се у том изучавању на теоријском делу, већ идући даље, истраживао је како те разлике обликују начин (praxis) живота.

Додијељена му је титула почасног доктора наука на следећим факултетима: Православни богословски факултет Универзитета у Београду; Богословска академија св. Владимира, Њујорк; Хеленски колеџ Часног Крста, Бостон.

Извор: Иван Булатовић

Извор: Радио Светигора

Д. М. никада није имао свест о вери. Никада није покушавао да нешто више сазна, једноставно, признавао је БОГА, али ту је био крај свих његових трагања…У последњих неколико месеци почео се чудно понашати. Био је раздражљив, свађао би се, превише пио, и ноћи проводио у несаници, а јутром би лутао, тражећи неку биртију где би убијао свакодневницу...Сваким даном бивао је све гори, јаднији, сада већ без наде. Деловао је као авет
која хода. Људи су се плашили и избегавали сусрете са њим...Али… сваком човеку се догађа невидљиво чудо, никада нико не бива остављен и напуштен и, како то увек бива, неко непознат пружи руку, изговори реч која уђе у ухо и…Узнемирен, збуњен, путовао је кроз магловито подне. Све време пута размишљао је како ће стати пред тог старца о коме је чуо најлепше речи, али, шта рећи, одакле почети, који грех поменути, а да не заборави све што га је годинама мучило, све прљаве тајне које је чувао као “благо”, верујући да ће сам решити проблеме, али, они су бивали све већи, већи, и нарасли су до распада душе, тела…Кроз маглу угледа старца који је стајао неколико корака даље, баш као да њега чека. Тихо му приђе, не знајући шта да ради, а немир у рукама бивао је све већи и већи...
„ПОМАЖЕ БОГ”- мирно, светачки му наздрави старац питомог лица, очију које су сијале, пуне доброте и благости. Д. се збуни, не знајући шта да чини.
„Сине, дошао си да се исповедиш, никада то ниси радио!?” Д. би потпуно шокиран како му старац чита мисли, баш као да кроз немир на лицу чита неисписане речи… „Да, да….”, муцајући одговори. „Ја никада нисам ушао у
цркву, ја ништа не знам… само сам…”
Старац му руком показа да уђе у ЦРКВУ и пође за њим. Д. се прекрсти, почеше му клецати колена, око њега су се вртеле иконе, опојни мирис тамјана давао му је неки мир, снагу, док је чекао старца да му покаже шта треба чинити...
„Сада ћу те исповедити први, можда и последњи пут, јер, никада се не зна када ће кога ГОСПОД позвати себи. Сада нас је овде тројица, Господ, ти и ја. Господа не можеш слагати, отвори своје срце, избаци тугу и отров, све што изговориш остаје овде и знамо само нас тројица. Не плаши се, онај непомјаник те је спречавао да се исповедиш, да признаш грехе, смутљивац те је спутавао, али БОГ СВЕ ПРАШТА!”
Д. је започео исповест, стидећи се свих речи које је изговарао, сећао се и ствари на које је потпуно заборавио. Из речи у реч, осећао се све боље и лакше, осећао је као да окови падају… Није ни осетио време које као да је
пролетело, а онда осети благу руку старца, баш као да је осећао милост, а и силу БОГА. Устајући, узе благослов и заусти да нешто изговори старцу, али он га предухитри: „Сине, иди. Стотину пута ћеш још згрешити, стотину пута ћеш пасти, али запамти да заштиту увек имаш. Нека те БОГ благослови, и у миру иди, и запамти шта сам ти рекао.”
Д. је напросто трчао, велики терет је збацио, осећао се предивно, као да као птица слободно лети...Пролазили су дани, ближио се Васкршњи пост и Д. се радовао одласку старцу, да се исповеди, да изнесе муке, радости...
Старац је умро, упокојио се мирно у постељи, после молитве, као да је заспао.
Сутрадан је почињао Васкршњи пост…

https://www.kampsada.net

Аутор: архим. Георгије Капсанис

Телесни, душевни, па чак и духовни бол појавио се у човековом животу по допуштењу Божијем. Али, они не доносе само патњу. Врло често позитивно утичу на наше животе мењајући наше понашање.

Наравно, лако је филозофирати и теологизирати о страдању. Много је теже то издржати, а бол, ако га морамо свакодневно доживљавати, правилно поднети. Веома је дрско говорити о болу ако га сами нисте искусили. Али, сада мислим на нашу браћу из свих крајева земље која пате физички, ментално и духовно.

Људи обично физички пате од разних болести, глади и незгода. Душевно – због прогона и клевета, недостатка љубави и узајамности у љубави, од неиспуњених жеља, од болести и смрти ближњих и из многих других разлога. Хришћани који воле Бога и човека духовно страдају када са тугом и сажаљењем виде како људи својим гресима растужују Бога и понижавају Његов „лик и подобије“ у човеку.

Зашто су се бол и патња појавили у животу људи?

Наравно, не по Божијој милости, него по Његовом допуштењу, када се човек због своје себичне непослушности удаљио од Извора Живота – од свог Творца. Изгубивши радост и безболност свог постојања у Царству Божијем, човек се нашао у другом стању: прави Живот замењен је животом подложном пропадању, прекривеним густим, за светлост непропустљивим облацима смрти, греха и страсти.

И да ли је патња корисна?

У овом новом стању за човека, мислим, смрт и бол су постали благотворни фактори, као и несумњиво и кожна одећа којом је Бог покрио прве људе када су били приморани да напусте рај. Ова крзнена одећа служила им је као утеха у изгнанству. А смрћу је крај злу, јер би иначе оно било бесмртно на земљи.

Бог нам помаже да стекнемо искуство своје непостојаности које нас ослобађа сваког облика самообожења.

Телесни бол нас обавештава да је људско тело нападнуто неком болешћу и да је неопходно предузети одговарајући третман. Лекари знају у којој мери је бол користан. Болови различитог порекла помажу нам да осетимо своју непостојаност, дају нам сазнање о нашим ограничењима, избављају нас од сваког самообожења. Бол нас подстиче на размишљање о томе: на који начин, у ком правцу тече наш живот, помаже нам да га усмеримо ка правом центру – Богу Тројици. Бол чисти нашу љубав према Богу од „нечистоће“, помаже нам да Га несебично волимо – не за било који Његов дар (на пример: здравље, породичну срећу итд.), већ за Њега Самог.

Праведни Јов
Сетите се Јова: дуготрпељивог, али стрпљивог; тврд као дијамант, непоколебљиво је подносио болести и друга тешка страдања, доказујући тиме да је волео Бога као Личност, а не због Његових дарова и користи. Са истим жаром је волео Бога у свом благостању — и када се, прекривен ранама, нашао у ђубришту, и када је свих десеторо његове деце побијено.

Бол нас често учи да се исправно понашамо према ближњима, које у свом благостању понекад мрзимо или вређамо, терајући их да пате због нашег себичног понашања. Често тек када се догоди несрећа као резултат нашег безумног препуштања грешним задовољствима, којима наносимо болна искуства ближњему, коначно схватамо пуно зло греха.

Често се кроз њега прочишћавају људи који болују од тешке болести, као „злато у пећи“. Они проналазе своје право лице након што одбаце све лажне маске, славећи Бога за исцелитељски дар бола, чак и када је њихова немоћ неизлечива. Духовно зрелим људима патња помаже да достигну виша духовна стања и, боравећи на овој духовној висини, у стању су да утеше и подрже многе страдалне душе. Даћу вам за пример блаженопочившег старца Пајсија Светогорца, који је радо прихватио тешку болест рака, мислећи да су се мирјани утешили када су видели како су монаси болесни. И ова страшна болест постала је благослов за старца.

А шта је болест са теолошке тачке гледишта?

Зашто патимо? Световни одговор на то "Зашто?!" не постоји. Јер, одговор је управо то: Божија емпатија у нашој патњи.

Из уста тешко страдалника често избијају такви усклици, који се рађају у дубини његове душе: „Зашто, зашто, Боже мој?!“ Мислим да овоземаљског, људског одговора на то "Зашто?!" нема и не може га бити. Јер, одговор је управо то: емпатија Бога у нашем болу и нашој патњи. Крст Христов! Верујемо у распетог, пониженог Бога пред Његовим мучитељима. Ми хришћани се никада не стидимо да верујемо у „оваплоћеног, за нас распетог и васкрслог“ Бога. У Бога, Који је из бескрајне љубави постао причасник у нашим немоћима, обукао се у трулежно и страдално људско тело да га учини бесмртним. Не верујемо у неприступачног, затвореног, некомуникативног Бога. Таквог Бога нити осећамо нити прихватамо. Један средњошколац ми је једном рекао: „Сократ, који је смрт дочекао са филозофском непристрасношћу, ме задивљује. Али ја волим Бога зато што је прихватио смрт у људској природи!“ Не заборавимо речи : „Боже мој! Боже мој! Зашто си ме оставио?"

Народ Божији стиче божанску осетљивост за сваки бол од којег пати цела творевина. Саосећају са њом у свакој манифестацији. Авва Исак Сирин је писао: „Срце човеково гори за сву творевину, за људе, за птице, за животиње, за демоне и за свако створење. Када их се сети и када их погледа, сузе му потеку из очију од неописиво јаког сажаљења које му испуњава срце. И од великог трпљења његово срце се стисне, и не може да поднесе, нити чује нити гледа на било какву штету или малу тугу коју су претрпела створења. Због тога узноси молитву и за непријатеље истине, и за оне који му сваког часа наносе штету – да се сачувају и очисте; са великим сажаљењем моли се и за гмизавце. Ова молитва избија у његовом срцу без мере, чинећи га у томе сличним Богу“.(Преп. Исак Сирин – „Женске речи“; Слово 48)

Неопходно је имати на уму да саосећање које су свети осећали према свему створеном није било као будистичко инертно саосећање. Било је то активно учешће у страдању брата. Авва Агатон је, на пример, хтео да нађе губавца да му да своје здраво тело и да се обуче у болесно тело.

Ипак, бол и патња остају за нас нека врста мистерије, „уроњени“ у неизмерну дубину људске слободе. У овом животу нам се то само донекле открива. Када нам се очи очисте, тада ћемо све јасно видети. До тада, са поштовањем, пажњом, разумевањем и братском љубављу, ставимо се у положај сваког страдалног брата и помолимо се Распетоме Господу нашем да нам пошаље своју милост, снагу и упутство како да правилно и достојанствено подносимо све туге и болести које су пустиле Божју љубав у овај привремени живот на нашем путу у Небо.

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Пише: ђакон Павле Љешковић

" Хоћеш ли ти и даље бити мој отац" - упитао га је шестогодишњак риђе косе и крупних плавих очију, док га је посматрао како износи из стана последње кутије са стварима. На дјечаково питање у том моменту није обратио нарочиту пажњу. Био је задовољан због тога што је његова супруга коначно потписала папире за развод. Са његове тачке гледишта, све је тада изгледало савршено. Супруга је добила старатељство над дјететом, стан и заједнички аутомобил. Он је већ неколико мјесеци живио са новом, тринаест година млађом дјевојком у стану који се налази у једној од будванских новоградњи.  Стан им је купила његова
мајка, која га је већ дуже вријеме охрабривала да напусти супругу. Такође му је дала и неограничен буџет да свој нови дом опреми што раскошније. Његова дјевојка је тих дана била необично задовољна и расположена. Поклањала му је пажњу која му је недостајала у браку. Уопште гледано, тада је заиста изгледало да за њега долазе неки бољи и безбрижнији дани. Данас, више од двије године након развода, све је потпуно другачије! Дјевојка, од које је у међувремену сазнао да не жели традиционални брак и дјецу будући да јој је важна каријера, је све незадовољнија и раздражљивија. Готово сваки разговор са њом у последње вријеме се завршава са свађом и веома гласном расправом. Његова мајка често долази код њих и њој упућује исте критике које је пребацивала и бившој супрузи, будући да ниједна жена није довољно добра за њеног сина јединца. Такође, готово никада не пропусти да их подсјети да је стан она купила и опремила! Последњих мјесеци је почео често да одлази код свог оца како би му се пожалио и добио од њега неки савјет и подршку. Међутим, сваки пут наилази само на зид ћутања, док га посматра како у малу кристалну чашу досипа коњак или виски. Његов отац је човјек који никада не попије више од три или четири чашице пића. Оно што је у том свакодневном вишесатном ритуалу необично јесте чињеница
да у сваком гутљају ужива, трудећи се да осјети мирис и арому пића које је одабрао за тај дан. Ради се о ћутљивом и неразговорљивом човјеку, који на свог сина никада у животу није повисио тон нити га је у дјетињству кажњавао због несташлука. Међутим, за све ове године нису успјели да развију међусобну блискост. Због тога се трудио да све очеве грешке у васпитању не пренесе на своје дијете.
Разумљиво је да га је од релација са дјевојком и родитељима много више бринуо однос са његовим сином, који се последњих мјесеци нарочито погоршао. Два дана у седмици које им је суд одредио за виђање, дјечак проводи играјући се са телефоном. На очева питања одговара штуро, а често га ни не удостоји одговора. Ни на поклоне не реагује као некад. Скоро му је купио најновији ајфон. Дјечак му се није ни захвалио већ је само поклон убацио у ранац и отишао преко врата стана. Читаву ствар не олакшава ни његова  дјевојка, која у задње вријеме захтијева да јој се дан раније најави кад долази код њих дјечак, како би отишла код другарица или својих родитеља.
  Тога дана су га нарочито погодиле ријечи које му је дјевојка упутила приликом најновије свађе. Зграбио је кључеве од аута и у трик мајци, старом шортсу и кућним папучама излетио из стана, не реагујући на њену по стоти пут поновљену пријетњу да је, ако се смјеста не врати, неће касније затећи код куће. Одвезао се до бивше супруге и замолио је да, иако данас није његов термин, проведе пар наредних сати са сином. Међутим, већ после пола сата дружења, дјечак је бризнуо у плач и рекао му да он све ово данас не може да ради, те да га смјеста врати кући. Док га је посматрао како се,  снажно залупивши врата аутомобила,  трчећим кораком пење уз степенице зграде, осјетио је исту ону духовну мучнину, која га у задње вријеме често мори. Разлика је у томе што се овог пута мучнина преметнула у снажан физички бол. Неколико тренутака је размишљао да ли да се јави изабраном љекару, да би на крају, ипак, одлучио да пође у цркву. И сада, док стоји испред храма у Старом граду, загледан у фреску , која се налази изнад улазних врата цркве, као да се све недоумице, страхови и дилеме које је имао у свом досадашњем животу повлаче пред следећим питањем:" Господе, да ли сам ја и даље његов отац"?!

Питање које шокира и вернике и невернике. Одговор православне вере је веома једноставан колико можемо да видимо кроз Истину Васкрсења.
Логичан одговор је: Врло једноставно зато што постоји хабање које не дискриминише ниједно људско биће без обзира да ли има 5 или 85 година. Као што гравитација не дискриминише ниједан објекат.
Да није било Васкрсења заиста Смрт десетогодишњег детета била би неправедна, али пошто постоји Васкрсење мртвих, не можемо никога кривити, а камоли Бога јер постоји наставак после гроба, где добијамо много одговора зашто се све ово коначно догодило у нашим животима и видећемо да је иза онога што смо назвали неправдом била Божја љубав која позива да нас спасе.
Са онтолошке тачке гледишта, одговор је следећи:
Једноставно, смрти НЕМА. . .
Оно што називамо смрћу када видимо мртваца је одвајање душе од тела услед пропадања, а знамо резултат овог догађаја који ће у Васкрсењу бити поновни спој душе и тела. Наравно, Бог није узрочник зла, као што је рекао Василије Велики, нити жели да деца умиру, кад се каже да Он дозвољава или интервенише с друге стране, у неким случајевима то се ради из разлога спасења и то је унутар воље Божије. Не можемо да доносимо закључке, једноставно смо неспособни за тако нешто, можемо само да ћутимо. На крају крајева, смрт праведника је славље за Цркву!
То јест, постоји сан, чекање и очекивање васкрсења.
Зашто то не разумемо? Зашто то не доживимо? Напросто зато што немамо „осећај вечног живота“. Када кажемо да је дете умрло, једноставно долази до раздвајања душе и тела на неколико година, како је рекао Свети Пајсије. Смрт је мала раздвојеност на неколико година, зато у цркви доживљавамо осећај радости. Туга због растанка, али радост јер је смрт укинута и срешћемо се поново. У црквеним тропарима нећемо наћи ниједан погребни говор јер једноставно сви текстови цветају химнолошки мирисом Васкрсења.
„Бог одлучује о смрти сваке особе на основу његовог свезнања и љубави. То практично значи да свака особа умире у најбоље време за њу. Сходно томе, евентуално продужење нашег живота, преко границе коју поставља Божја љубав према сваком од нас, негативно би се одразило на квалитет нашег вечног живота. Дакле, треба да прихватимо Божију одлуку, за разграничење живота свих људи, са благодарним и евхаристијским расположењем“.
Свети Јован Златоусти је говорио: „Ако идем у рај одсеци ми главу САДА!“.
Али он није живео свој живот! То је неправедно!!! - рећи ћете.
Ко нам је рекао да је оно што доживљавамо стварни живот? А шта живот значи? По светским стандардима? Које критеријуме има неправедност? Светске и себичне. По истом принципу, треба да проклињемо Бога на дан када се славе деца мученици, односно, деца која су умрла за Христа! (неправда - неки ће рећи, они нису ни живели). Свети Пајсије није живео свој живот у световном смислу. Живот у планинама и долинама без бузукија . Није питање да ли је неко живео свој живот, већ КАКАВ је живот живео и КАКО је живео тај живот.
Ако живот нема Христа, то није живот, то је једноставно биолошка временска еволуција бића које једноставно воли да се храни задовољствима. Дипломе, бракови, деца, унуци, имања неће нам ништа понудити, они су само со и бибер, оруђе похода, путеви сусрета и духовног преображаја које свако бира кроз простор своје слободе. На крају крајева, сваки дан који прође је дан прилике за покајање а не за „слављање наших живота“.
Мртви спавају било да имају 5 година или 55 или 105 и чекају. Године нису битне. Кад човек премине, растужимо се јер изгубимо нешто што нам припада, зато осећамо велику тугу. Не разумемо да једноставно нудимо Богу нешто што смо били почаствовани да нам Он да и у суштини налази своје одредиште у Његовом сопственом наручју. "Све је Твоје."
Много пута је туга због губитка особе и туга што ћу изгубити очекивања која сам имао од те особе, на пример да видим своје дете удато, да ми донесе унуке, да их видим како расту. Све су то људске „разумне“ жеље и наравно губитак човека, посебно детета, је велика повреда, али ми не знамо Божији план за спасење човека. Није питање шта ја желим за другога, већ шта је у најбољем интересу за његово спасење. Добро је и хумано желети да сви доживимо 200 година и одемо у рај, али то нажалост није случај.
Наш проблем није физичка, већ духовна смрт. Изгубићемо тело јер се хаба. Наша поента је да не изгубимо Христа и спасење. Не треба да нас брине да ли ћемо и када напустити овај живот, већ да ли ћемо се срести са Христом и какво извињење ћемо дати.
На питање „зашто Бог дозвољава да погине толико младих људи?“, Пајсије одговара да Бог сваког човека узима „у најбољем тренутку његовог живота“, „да му спасе душу“. Ево целог плана:
„Ако види да ће некоме бити боље, пусти га да живи. Али ако види да ће му бити горе, узима га да га спасе. Неке опет, који имају грешан живот, али имају расположење да чине добро, Он узима к себи пре него што имају времена да то учине, јер Он зна да би чинили добро чим им се пружи прилика. Другим речима, као да им каже: „Немојте се уморити, довољно је добро расположење које имате“. Иначе, пошто је веома добар, бира га и узима к себи, јер су небу потребни пупољци. Наравно, родитељима и рођацима је мало тешко ово разумети. Видите, мало дете умире, Христос га узима као анђела, а родитељи плачу и јадикују, а они треба да се радују. Јер како они знају шта би се десило да одрасте?"
Родитељи треба да буду срећни тако. Уосталом, „од тог тренутка имају амбасадора на небу". Када умру, њихова деца ће доћи са крилима на врата раја да дочекају њихове душе. Ово није мала ствар!
„Деци која су овде патила од болести или неког инвалидитета Христос ће рећи: „Дођите на небо и изаберите најбоље место“. А они ће Му рећи: „Лепо је овде Христе наш, али хоћемо и мајку уз себе“. А Христос ће их послушати и некако спасити и мајку“.
Постоји други живот, ово што живимо је припрема за вечност. Трагично је што, као православци, смрт човека доживљавамо као нихилистичку катастрофу, као вечни губитак, као нестанак човека.
У смрти је човек потпун....Зато не бој се смрти јер је нема....Бојмо се да не изгубимо Христа.
Контрадикторно је плашити се када чујемо да су се моје дете, мој муж, моја жена разболели и да могу изгубити овај живот, али нас уопште не брине да ли ће постати део вечности.
Нема мртвих или несталих… Има спавача који чекају да буду пробуђени….
Кога чекају? Онога који „поново долази да суди живима и мртвима, и Његовом Царству неће бити краја“.

о. Спиридон Скоутис

приредила: Ј. Г.(Поуке.орг)

извор

Релативно често се говори о томе да живимо у времену кризе животних вредности. Криза која се помиње односи се заправо на то да смо многим важним сегментгима наших људских живота одузели вредност. Зато више није важно да ли смо у браку први, пети или десети пут. Није важно ни када, колико или с ким имамо сексуалне односе. Сасвим је природан и аутентицан избор човека да се оствари као родитељ или да се на тај начин не оствари.
Разлога за то је више. Један је свакако жеља да се живи слободно, аутентично, другачије и ван клишеа, што је резултирало одступањем од традиционалних патријархалних норми и идеала. Тај патријархални свет јесте заступао неке здраве животне вредности, али их је често смештао у круте формалистичке оквире у ком се нису сви могли осећати комотно.
Одустајање од формализма традиције требало је да доведе до потпунијег остваривања већ постојећих вредности што би значило и побољшање квалитета живота људи. Ипак, одустајањем од традиционалног приступа вредностима одустало се и од самих вредности.
Тако, данас брак не видимо као заједницу двоје људи који ће изгарати једно за друго, који ће своје личне прохтеве ставити у други план у односу на заједнички циљ, већ као уговорени пакт који за циљ има задовољење индивидуалних амбиција а који ће бити раскинут чим буде немогуће истовремено задовољење обе стране. Секс смо свели на неку сасвим обичну приодну ствар, чиме је свака сладост, љупкост, духовност, па и чаробност тог сједињења одбачена зарад опет само индивидуалног задовољења. Родитељство, мајчинство и очинство, имало је за циљ васпитавање и тренирање младих људских бића за будући самостални живот који ће значити одговорност за себе и друге и спремност на одрицање зарад већег добитка. Данас му је моћ одузета исувише попустљивим, другарским опхођењем према деци, чиме се спречава развој снажних карактера међу децом, будући да немају свемоћне и постојане маме и тате као узоре.
Традиционални приступ вредностима у прошлости је саме вредности умањивао формализом и спречавао да оне обогате живот сваког конкретног појединца, али је одржавао привид квалитетног живота јер је задовољавао основне потребе људи за заједницом, за родитељеским остварењем, сексуалним сједињењем. Савремени приступ тим истим вредностима није ништа боље омогућио. Баш напротив. И брак и секс и родитељство и све друге вредности као што су успех, срећа, пријатељство, су обесмишљене чиме су људи опет онемогућени да у њима уживају на прави начин. Зато савремени човек није ништа срећнији и задовољнији својим животом и постојањем, иако има много више слободе, могућности и права. Слобода да се разведу и поново жене и удају више пута, могућност да имају секс са било ким и право да се остваре или не остваре као родитељи живот савременог човека није учинила суштински квалитетнијим. Иако је савремени приступ вредностима омогућио квантитет он није обезбедио квалитет.
Маслов је говорио да нам је потребна нека врста ресакрализације, која се огледа у одавању дужног поштовања оним сегментима живота који такво поштовање заиста и заслужују. То не значи идеалистички поглед на живот, повратак патријархалних традицијама које су остале у историји. Али не значи ни одузимање светачког карактера животним вредностима које се догађа у савременом свету. Већ значи признавање универзалног, светог, вечног и символичког у вредностима живота. Без тога живот је заправо животарење које заводи својим изобиљем могућности и начина за самоудовољавање. За потпун, квалитетан, испуњен живот и свеобухватну срећу човека ипак није довољно да му је све подређено, прилагођено и лако доступно, већ и да се оствари у оним животним аспектима који су изнад човека као јединке, а које јединку заправо чине човеком, и омогућују му неограничени развој и смисао.

Филип Стојковић
 

https://putkaautenticnosti.wordpress.com/2017/11/18/o-zivotnim-vrednostima/

Нарочито се такве препреке јављају током рата. Због тога можемо много погрешити у односима са породицом и пријатељима. Понекад нас различити погледи на решавање одређеног проблема претварају у огорчене непријатеље. Постоји ли начин да се са најмањим губитком превазиђе такво зло? Неки од оних који не иду у цркву обраћају се за помоћ сада веома модерним психолозима-тренерима. Неко други се нада акцији политичара. Већина неуспешно утапа своје проблеме у алкохолу или дроги, у разним забавама. Али, ствари су и даље ту. Обично ове методе изазивају више проблема. Међутим, не само људи који су удаљени од Цркве, већ и они који редовно учествују у богослужењима, моле се, примају Свете Тајне, не ходе увек у светлости. Људи су често обавијени тамом греха и нема духовних средстава којима прибегавају да им помогну. Опрано прасе се враћа да се ваља у блату.
Свети Оци Цркве нуде много начина да се ослободимо овог или оног зла, али најпоузданији начин нам показује празник Преображења.
Господ је одвео на гору Тавор своје најближе ученике: Петра, Јована и Јакова – и за време молитве лице Његово се озарило као сунце, а хаљине су постале беле као светлост. У исто време јавили су се и са Њим разговарали старозаветни пророци: Мојсије, који се на гори Синајској, примајући таблице са 10 заповести, удостојио да види славу Божију, и Илија, који се није плашио да разоткрије цара Израиља и паганских свештеника за њихову злобу, пошто су се удостојили да осете благодат Божију и пре Рођења Христовог .
Таворска светлост није била обична, какву смо навикли да видимо када је сунце на хоризонту или када укључујемо електричне уређаје. Имала је нестворену Божанску природу. Стога је апостол Петар, осетивши доброту и необичност ове светлости, ускликнуо: „Господе, добро нам је овдје бити; ако хоћеш да начинимо овдје три сјенице: теби једну, и Мојсеју једну, и једну Илији.” Док је то говорио, облак их је засенио и из њега се зачу глас: „Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи; њега слушајте“ (видети: Матеј 17:1–9).
Тако и нама, драга браћо и сестре, грех, сви страхови и сви проблеми ће нестати када нестворена светлост Божанске благодати дотакне наше душе и тела.
Како видети ову светлост Преображења? Десет заповести Божијег закона, датих изабраном народу на гори Синај преко Мојсија, јединствени су путокази на путу до њега. Истовремено, морамо се одлучно борити против лажних смерница, односно идола које овај свет подиже, као што је то чинио и свети пророк Илија. Нису се случајно Мојсије и Илија нашли поред Христа на гори Тавор.
Поуздан путоказ на путу ка овој Светлости је молитва, јер су ученици управо у њеном остварењу видели Господа у слави светлости Преображења. Међутим, разговор са Богом може да омета лењост, осуђивање других људи, гордост и страст за новцем. Стога Господ води ученике, а са њима и нас, на гору високу, да схватимо: док се не уздигнемо изнад свега овога, односно док не победимо своју лењост, нећемо престати да осуђујемо оне око себе, да се гордимо због наших достигнућа и приањања за богатство, нећемо моћи да дотакнемо Божанску светлост. А речи Божије које су се огласиле из облака („Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи; слушајте га“), подсећају нас да сва своја дела и поступке морамо ускладити са Божјим гласом у нама – нашом савешћу. .
Црква је недавно канонизовала Преподобног старца Порфирија Кавсокаливита, који се упокојио у вечност 1991. године. За многе од нас он је скоро савременик. Старац је дуго времена служио као јеромонах у цркви на клиници.
Најчешће су му људи долазили не са радостима, већ са тугом повезаним са разним болестима и невољама у животу. Старац није волео да разоткрива недостатке људи који су били исцрпљени и збуњени у животу, већ им је само говорио: „Љубите Христа, и све што вас тлачи и уништава, грешне помисли, све што вас омета – све ће то отићи. Благодат Христова ће вам дати исцељење. То је као светлост. Када дође светлост, тада се тама повлачи“.
Монах је такође резоновао: „Неки људи теже светости, борећи се са својим страстима и гресима, а други – љубећи Христа и следујући Његовој светој вољи. Први постижу мало јер воде брутални хладни рат. Ови други постижу више. За оне који воле Христа, грешне страсти губе своју драж и моћ пред радошћу љубави Божије коју осећају. Када сване и зрачак сунчеве светлости уђе у нашу собу, тама се неизбежно повлачи.”
Светитељ је уверавао да нас „Христос чека, и чим отворимо своја срца макар мало за Њега, Он одмах уђе тамо, и тада имамо све. Он је као сунце, дете моје. Треба само мало подићи завесу на прозору и њена светлост и зраци ће одмах продрети у просторију и загрејати нас.” „Зашто терамо таму?" – понекад је реторички питао старац. „Упалимо светло и мрак ће нестати сам од себе."
Много енергије трошимо на гомилање богатства, побољшање здравља и развој интелигенције. Ово није грех, и Црква то не пориче. Али шта год да радимо, главни напор који морамо уложити је да примимо милост Божију у своја срца. Са њом нам је много лакше да савладамо грешне страсти са њом нећемо лутати путем живота у тами, већ ћемо јасно видети циљ. Сам Господ нас на то позива: „Него иштите најприје Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати.“ (види: Мт. 6,33). Управо у стицању благодати Божије, из које се рађа љубав, како нам поручује садашњи празник Преображења, лежи исправан духовни раст и прави смисао живота.
архимандрит Маркел (Павук)

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Око 330. год. по Христу настанио се у скиту Свети Макарије Египатски. Мало по мало око Светог Макарија окупиле су се хиљаде монаха који су прихватали његове савете и његове речи. Али и многи лаици из целог Египта долазили су овом Светитељу Божијем да би примили плодове његове љубави. Његова слава се раширила по целој земљи. Једнога дана су неки поклоници дошли у калуђерско село да виде Аву Макарија. Наравно, донели су му из града једну корпу пуну грожђа. Седели су прилично дуго код Старца, чули његове драгоцене савете и душевно обогаћени кренуше према граду.
– Ово је за тебе, Аво, рекоше му одлазећи. Знамо да много волиш грожђе. Узми га, молимо те.
Ава Макарије захвали поклоницима и испрати их са осмехом. Посред неугледне колибице налазила се једна корпа препуна дивног миришљавог грожђа. Редак дар, будући да у том крају није било ничег сличног. Сигурно ће бити врло слатко, помисли Ава и крену да га проба. Но, како се саже, угледа кроз прозорчић колибице друге подвижнике и осети кривицу.
– Није право да ја задржим грожђе. Остали оци уопште га нису ни пробали. Однећу га до Аве Петра, стар је и много ће му се допасти.
Узе, дакле, грожђе и зачас га однесе до Аве Петра који је заиста био најстарији у скиту.
– Аво. Донели су ми ово грожђе, па помислих да ти се много допада. Хтео бих да ми учиниш љубав и да га задржиш, рече љубазно Ава Макарије.
– Хвала ти Аво, Бог те благословио, одврати старац. И Ава Макарије оде ка својој колибици. Ава Петар узе грожђе и крену да га проба.
– Ма, стани мало, помисли, други Аве уопште нису ни пробали. Знам да Ава Исидор много воли грожђе. И без много размишљања узе корпу и однесе му је.
– Старче, донели су ми ово грожђе. Учини ми љубав и задржи га. Знам да ти се много свиђа, рече Ава Петар нудећи свој дар Ави Исидору.
– Бог те благословио, одврати овај и узе га. Али ни трећи Ава не задржа жељено грожђе.
– Није право да га задржим, рече Ава Исидор, и однесе га следећем. А овај следећем. До смираја дана корпа са грожђем. прошла је кроз све оскудне колибице и нико је не задржа мислећи увек да је потребнија оном другом. Када грожђе стиже и у последњу колибицу, монах који је у њој живео помисли.
– Грех је да ја задржим ово грожђе. Много се свиђа Ави Макарију.
И упути се према његовој колиби.
– Аво, опрости ми, али знам да ти се ово грожђе свиђа. Учини ми љубав па га узми.
Тада Ава Макарије, гледајући корпу пуну грожђа нетакнуту, онакву какву је почетком дана примио, прослави Бога што скит има такве монахе које одликује толика љубав и саосећање.
У том тренутку неки монаси из далека дођоше да узму благослов од Старца. А овај им са радошћу на лицу рече:
– Једите, децо моја, од овог грожђа љубави. То је најслађе грожђе на свету.
И тада им исприча целу причу.

https://mitropolija.com/2024/08/18/grozdje-ljubavi/

СПЦ ће у среду, 21. августа 2024, обележити празник Туманских чудотвораца - светих Зосима и Јакова. Тога дана ће се крај њихових моштију у манастиру Тумане, код Голупца у Епархији браничевској, на молитви сабрати велики број верујућих. Ко су Свети Јаков и Зосим - подсећамо у наставку:
Св. Јаков (Арсовић) духовно је чадо Светог владике Николаја, високо образован човек свог времена, са два доктората, дипломата који се у додиру са Богомољачким покретом окренуо животу у Христу. Страшно је мучен од комуниста који су му направили заседу у селу Раброву код Пожаревца, те се од последица тог жестоког батинања упокојио, фебруара 1946. По сопственој жељи је сахрањен у Туману. После скоро седам деценија, 21. октобра 2014. године, његове свете мошти су нађене, тј.обретене на гробљу, у целости нетљене. Затим су, 6. децембра те године, стављене у посебан кивот и пренесене у Тумански храм, где почивају поред моштију Светог Зосима Синаита. Постале су стециште многобројних ходочасника и место услишења искрених молитава у славу Божју и на исцељење вернима. Ове, 2024. године навршава се, дакле, 78 година од упокојења Светог Јакова, 10 година (21. октобра) од откривања његових моштију, а 7 година од када је Свети Архијерејски Сабор СПЦ (на редовном заседању маја 2017. године) одлучио да монаха жичког Јакова уврсти у диптихе светих.
Свети Зосим био је монах исихаста, Синаита који су у време Светог кнеза Лазара населили Србију, а претпоставља се да је био ученик Светог Гри­го­ри­ја Гор­њач­ког, те да је у Србију и дошао са сво­јим учи­те­љем, најпре у Гор­њач­ку кли­су­ру, потом пре­шао у По­ду­на­вље и на­ста­нио се у не­при­сту­пач­ним ту­ман­ским шу­ма­ма. И данас крај Тумана постоји испосница Светог Зосима и ко год дође у Тумане може да посети ово свето место, келију монаха Зосима у стенама.
 
Извор: Радио Слово љубве

Историчар уметности Душан Миловановић осветљава предања по којима је на полуострву Халкидики, Мајка Божја својим благословом запечатила Атос као врт небеске светости, чувајући га за оне који су посветили живот молитви и вери.
На месту где се чини да земља додирује небо, простире се Света Гора, вечни дом монаштва и духовног мира, испуњен тишином која одјекује молитвама вековима уназад.
- Света Гора је царство без круне, држава без војске, земља без жена, богатство без новца, мудрост без школе, кухиња без меса, молитва без престанка, веза са небесима без прекида, славопој Христу без умора, смрт без жаљења - записао је владика Николај Велимировић, обухватајући суштину овог светог места које одолева времену и искушењима.

Када је Богородица први пут крочила на ово свето тло, пре више од две хиљаде година, она није само осветила ово парче земље, већ га је запечатила својим благословом, дајући му неизбрисив печат светости. Осветљавајући сам настанак Свете горе, историчар уметности Душан Миловановић приповеда:
- Пре него што се Богородица појавила на овом светом копну, на трећем прсту Халкидикија, на полуострву које је дуго 50 километара и широко од 5 до 12 километара, брдовитом, веома пошумљеном и обилато натопљеном изворима, ту су од настанка света постојале људске заједнице, распоређене у то неко време при крају Старе ере, у мале полисе, градиће.

Миловановић даље објашњава:
- Године 34. или 35. нове ере, Богородица је кренула на Кипар, код Лазара, Христовог пријатеља, да га обиђе. Наишла је велика бура и њен брод је нанела на обалу, која се тада звала Акте, што значи обала на грчком. Када је њена света нога ступила на то тло, по предању, многи идоли у многобожачким храмовима су се срушили. Она је изашла на копно, сусрела се са тадашњим становницима, крстила их и основала прву хришћанску заједницу у висини данашњег Манастира Ивирон - каже Миловановић и додаје:
- Богородица није само осветила ово тло својим присуством, већ је оставила и вечни завет: ‘Нека ово место буде мој удео, предато мени од сина мојега и Бога мојега. Благодат Божја нека буде на месту овом и онима који овде бораве с вером и побожношћу чувајући заповести сина и Бога мојега.’ Њене речи постале су темељ на којем је изграђено све оно што данас познајемо као Свету гору - истиче Душан Миловановић и даље бележи како су се кроз векове становници полако исељавали са овог полуострва, остајући само они који су решили да свој живот посвете Богу:

- Они су се настањивали по различитим просторима, неки су одлазили у пећине, неки су градили мале келије, и то је тако ишло вековима. Постоје предања, попут онога да је цар Константин Велики подигао три манастира на овом месту. Његова жеља је била да ту подигне Цариград, али када је дошао да извиди терен, старац са Атоса га је саветовао да то није добра идеја јер је то посед Пресвете Богородице, њен врт, и да не би било добро да се ту успостави метеж. Цар је послушао савет и одустао од своје намере - каже Миловановић, а потом осветљава још једно предање:
- У знак захвалности према томе што му је син спашен у једној олуји, цар Теодосије је саградио Ватопед, први манастир о којем јако мало знамо. Затим долази Пулхерија, сестра Теодосија ИИ, која је на Светој гори, каже предање, подигла два манастира. У једном тренутку је пожелела да их обиђе. И тада се догодило то прво чудо. Зауставио ју је строги Богородичин глас, рекавши да је то тло намењено само мушкарцима и да може да остави своје дарове и да се одатле повуче. Тада је, у ствари, и дефинисан, опет по предању, онај чувени закон светогорски Авато, то су неписана правила, према којима је женама забрањено да бораве на овом простору - истиче Душан Миловановић.

Свети Атанасије Атонски, један од најважнијих подвижника Свете Горе, у 10. веку је подигао манастир Велику Лавру, уз помоћ царева Нићифора Фоке и Јована Цимискија.
- Из пећине, изнад Каруље, где се повлачио у молитву, пуцао је поглед на југоисточни део полуострва. Свети Атанасије је схватио да на том месту може да се направи чудо. Кренуо је у градњу манастира, који је постао прототип за све будуће светогорске манастире - каже Миловановић.
Манастир је завршен 963. године, а само седам година касније, 970. године, издат је први типик, правило које је дефинисало монашки живот на Светој Гори.
- Цар је саставио типик са 24 тачке, по којем је Лаври дата управа над Светом Гором. Тај документ је исписан на јарећој кожи и потписало га је 54 игумана, светогорска старца, заједно са тадашњим протосом Свете Горе, Христодулом - каже Миловановић и додаје да овај типик, сачуван у Кареји, и данас представља један од најважнијих споменика светогорске културе и вере.

- Између осталих одредби, у овоме типику је записано да монах треба да се подвизава, да усавршава своје духовне способности, а посебна пажња је посвећена гостољубљу. Тамо је наведено, тачно, да свим људима који долазе или са копна, или са мора, треба да се пружи конак, да се пружи уточиште, односно, да се да храна и све оно што је неопходно за нормалан живот.
Постоји још један типик, који је објављен тек после смрти светог Атанасија Атонског. Он га је написао за живота. Премда, постоји још низ типика, јер су се дорађивали, усавршавали, према потребама Свете горе. Ништа није речено једном и заувек, само је Јеванђеље недодирљиво, а људски закони су променљиви. - закључује историчар уметности Душан Миловановић, преноси Балкан Трип ТВ.

Света гора остаје симбол духовне снаге и непролазне мудрости. Благодат Пресвете Богородице, која је на овом тлу оставила свој неизбрисиви траг, осећа се и данас у сваком камену, свакој молитви и сваком даху овог светог места. Светогорски манастири, подвижници и духовници кроз векове чувају ово наслеђе, преносећи га будућим генерацијама, да се кроз молитву и веру веза са небом никада не прекине.

https://religija.republika.rs

Мислим да је тај значај разликовања између “не могу” и “нећу” највидљивији у свакодневној пракси психотерапеута. Наиме, неретко нам се јављају људи са недоумицама око важних избора у животу, одлагањима у решавању проблема, разним неоствареним жељама, амбицијама, циљевима. Највећи број међу њима не може да схвати зашто “не могу” да направе неки избор, или ако су одабрали, зашто не истрајавају у томе.
Видите, они долазе са спремним “не могу”, и очекују да се кроз психотерапијски рад то “не могу” претвори у “могу”. Скоро нико, из мог искуства, не долази са питањем да ли је то једно стварно “не могу”,или просто “нећу”? Уопште не отварају то питање, што би била много боља почетна позиција. Зашто?
Па замислите да неко ко је годинама усамљен, и жели да оствари ближе релације са људима, дође до сазнања да није реч о томе да то не може да промени, него уствари неће. Рецимо, неће да поради на свом физичком изгледу, да развије нека интересовања, да се учлани у неки спортски клуб или плесну школу, да буде пријатнији у контакту са људима, и сл. Једном речју, неће да учини ништа што би га учинило занимљивијом, привлачнијом особом, нити ишта што би личило на покушај приближавања људима.
Уколико се тај неко утврди у овој истини, тј. препозна и поверује да неће, а не да не може, његов проблем усамљености престаје то да буде. То постаје чињеница, и он онда нужно мора или прихватити цену усамљености, или прионути на промену која би довела до реализације те жеље.
Исто тако ће – под условом да је питање да ли ја то нешто “нећу” или “не могу” отворено – просветљујуће деловати и спознаја да то особа заиста не може.
Примера ради, код особе може постојати сукоб између снажне потребе за аутономијом, која је супротстављена потреби за припадањем, што онда прави немогућу мисију у смислу трајнијих веза са људима. Други чест случај је несклад између научених и усвојених стандарда на једној, и онога што особа реално може, на другој страни. Односно, особа не може да достигне своје стандарде –рецимо да буде духовита, доминантна, препаметна – те она она сама себе одбацује, и тиме осуђује на усамљеност. Свакако да ово даље води у суочавање са “нећу” себе да прихватим оваквог, али је извор проблема у ономе што “може” и “не може”.
Не бих се овде бавио спољашњим лимитима, као даљим разлозима за “не могу”, јер су они генерално много ређи и једноставнији за утврдити. Хоћу да кажем да се нико неће жалити на усамљеност ако живи сам на некој планини, или је чувар светионика. Па чак и ако се жали, ту ствари стоје врло јасно. Зато ће све што следи разрада овог разликовања са претпоставком да евидентних спољашњих лимита нема.
Очигледно је, дакле, да је разликовање између ове две негације веома значајно, но како то урадити, како одвојити једно од другог?
 
* * *

Пођимо од онога што би теоријски за нас било немогуће, и упитајмо се шта би то било? Поменимо најпре оно што се подразумева као такво, да бисмо имали неки почетни еталон. Рецимо, не можемо да летимо, да читамо мисли другим људима, да се телепортујемо на месец, да издржимо по водом десет минута без кисеоника, и сл.
Гледајући ово као експлицитно “не могу”, које је толико јасно да се око тога и не питамо, које су то друге свакодневније ситуације у којима “не могу” такође чврсто стоји? Па, на пример, свима је јасно да не можемо трчати уколико нам је нога сломљена, не можемо читати нормалан текст без наочара ако нам је диоптрија плус 5, не можемо возити ауто ако не знамо да мењамо брзине, не можемо држати флуентан говор ако смо пре пола сата вадили зуб са анестезијом, итд.
Када бисмо хтели да из ових примера извучемо неки принцип, неко мерило које би нам могло служити за одређивање реалног “не могу”, могли бисмо се послужити дистинкцијом између нужног и довољног услова.
Нужни услов би се, у овој причи, могао дефинисати као онај без кога нема никакве могућности да се нешто учини, али он није довољан да би се то учинило. Довољан услов би опет био онај који мора постојати уз нужни услов да би се спровело неко чињење, и он може бити један или их може бити више. Рецимо, ми можемо имати две здраве ноге као нужни услов за ходање, али то не значи да ћемо и ходати. За то би нам био потребан довољан услов, који би у овом случају скупно могао да се назове мотивација за ходање.
Према томе, можемо рећи да ако неко поседује нужни услов, и нешто наводно “хоће”, али “не може”, он је у лажи. Односно, њему фали довољан услов –мотивација, и то је онда неупитно једно “нећу”. На другој страни, тек ако смо сигурни да нужног услова нема, тек тада је то легитимно “не могу”.
 
* * *
 
Теоријски, то је неспорно тако, али колико је то употребљиво у пракси? Можемо ли код сваке особе са сигурношћу утврдити да ли она има или нема нужни услов? Односно, како бити начисто да ли нека “здрава и права особа” “неће” или “не може”: да заврши факултет, научи математику, скине вишак килограма, или постане емпатичнија, толерантнија, асертивнија особа, да више уважава себе и друге, да постигне успех у неком послу, и сл.? Притом вас подсећам да у свему овоме претпостављамо да не постоје објективни спољашњи лимити, него је све до те конкретне особе.
И чим нема објективних запрека од споља, уобичајено се мисли да онда свако може да заврши факултет, ако има просечну памет и жељу да то уради. Исто важи и за савладавање математике, бар у оном основном школском смислу. Слично томе, тешко би било ко прихватио да неко не може да скине вишак килограма, ако нема неки хормонски проблем. На исти начин би се многи сложили да свако “нормалан” може, ако хоће, да постане асертивнији, толерантнији, емпатичнији, да више уважава себе, и сл.
Све ово делује врло логично, јер постоји оно што ја зовем “генерални нужни услов”, тј. оно што људи препознају као општу способност. Зато смо сви склони да особе које кажу да ово “не могу” квалификујемо као “лење”, “неодговорне”, “безобразне”, фолиранте”, јер ето имају све, али им недостаје “добра воља”. Другим речима, они то “неће” и тачка. Но да ли је то баш тако?
Е па није, пошто људи нису исти, и онда генерални нужни услов може да се примени само као нешто што би било вероватано. Сваки човек има своје индивидуалне лимите докле може да трпи бол, да ради, да учи, да емпатише са другима, итд. Због тога се овде морамо држати принципа који је обрнут од оне правне флоскуле да је “свако невин док се не докаже супротно”. То јест, овде треба да важи став да неко “може” све за шта поседује генерални нужни услов, докле год се не докаже да га нема, тј. да је реч о индивидуалном лимиту.
Добро звучи, али како имплементирати овај принцип? Како доказати да је реч о том индивидуалном лимиту?
Директан приступ је ту немогућ, јер нема човека који је потпуном знању о својим лимитима, нити је измишљен скенер који би усликао људску душу. Због тога морамо користити индиректан приступ, и то преко утврђивања присуства или одсуства “добре воље” да се нешто учини, јер је она видљива у појавном. Нажалост, ни тако не можемо постићи извесност, али бољег начина нема.
Шта је онда та чувена “добра воље”, како настаје, и како нам може помоћи у овоме?
 
“Добра воља”
 
Већина људи “добру вољу” дефинишу просто као одлуку да се нешто паметно учини, и онда истраје у томе. Тиме они имплицирају да “добра воља” настаје промишљањем и одабиром одређеног пута. Ја бих то оценио као идеализацију наше природе, насталу услед недостатка емоционалне писмености. Наиме, утицај нашег разума и ума у нашим изборима се своди само на предлоге, који могу бити усвојени или одбијени. Уколико су уверљивији, њихов утицај ће бити већи, али одлука је увек на нашем бићу.
Мислим да је ово јасно свима који су читали моје књиге, но због оних који нису, овде ћу набацити само неке факте.
Најпре, сигурно ћемо се сложити да нема нормалног човека на овом свету, који не би могао да осмисли (функција разума и ума) најрационалније решење за себе у некој ситуацији. Пазите, “за себе”, дакле према ономе што његова памет може да изнедри. Исто тако, нема ни онога ко не би поступио по томе што је проценио да је за њега најбоље, најморалније, најпаметније, најкорисније, и сл. И ако је тако, а јесте, зашто онда то не бива? Зашто често немамо “добру вољу” да спроведемо оно што нам је наша памет осмислила?
Очигледно зато што та “добра воља” не зависи од наше главе, тј. не може се свести само на потврду да особа разуме шта је то добар избор за њу. Шта онда недостаје? Имате ли неку идеју? Да не дужим, оно што недостаје јесте веровање у те оправдане истине, што би даље креирало осећања (емоције) као мотиве за одређена чињења. Из тога следи да особа верује у нешто друго, нешто што није паметно за њу, чиме ствара другачије мотиве са одговарајућим чињењима. У коначном скору то онда изиђе на недостатак “добре воље” за то што разуме као добро.
Закључно,“добру вољу” можемо поистоветити са довољним условом или мотивацијом за неко паметно чињење, што настаје преко сазнања (оправданог истинитог веровања) да је то тако.
Ово нам је било важно за разјаснити, пошто нас то директно уводи у методологију утврђивања постојања нужног услова, или разликовања између “не могу” и нећу” у пракси. Односно, утврђивањем разлога одсуства “добре воље”, покушаћемо да расплетемо ову дилему.
 
Три разлога одсуства “добре воље”
 
Оправдање није уверљиво
 
Овај модалитет представља базичну психолошку позадину збивања у свим до сада помињаним примерима где је утврђен недостатак “добре воље”. Јер у коначном скору, сви разлози одсуства “добре воље” могу да се сведу на недостатак веровања у оправдану истину нашег најбољег интереса.И како је за то неопходно уверљиво оправдање, из тога следи да остали динамички модалитети о којима ће бити говора представљају тек надоградњу овог основног.
Но, с обзиром да сам због те свеприсутности овог разлога о њему доста говорио и овде, али и у претходним књигама, задржаћу се само на његовом ужем динамичком значају. Преведено, то значи да ћу се орјентисати само на ситуацију у којој особа има нужни услов, разуме шта је добро за њу, али то не може да спроведе, јер оправдање за то није довољно уверљиво.
Елем, исход ове динамике је свакако одсуство “добре воље”, али се особа не може помирити са тим. У највећем броју случајева настаје патња као резултат сукоба између разумевања онога што је исправно, на једној, и неосвешћеног веровања у погрешно и чињења по томе, на другој страни. Због тога се креира “ратна зона” у бићу – конфликт, са резултатом у континуираној нелагоди, преиспитивању, самоосуђивању.
Не треба нека велика памет да се схвати да би без присуства нужног услова цео овај сукоб изгубио смисао. Ко би се патио континуираним преиспитивањем, и осуђивањем себе због недостатка добре воље да смрша, ако је начисто да има хормонски проблем који га у томе онемогућава? Или, да ли има особе која би себе кривила за недостатак добре воље да учи, када би расчистила са собом да је уписала факултет само да задовољи родитеље?
Мислим да су одговори на ова питања сувишни. Нико се не бави одсуством добре воље за остварење неког циља, уколико му је сопствени лимит, или лимит окружења неспоран. Тако нешто је бесмислено колико и да сваки дан неко разбија главу што не може да буде виши 20 сантиметара, што не може бити на два места у исто време, или што не може да спава на послу!?
 
Дакле, када имамо помињане мисаоно-емоционалне комплексе патње поводом нечега што се наводно “не може” (нема нужног услова), прилично је вероватно да се то ипак “неће” (има нужног услова, али нема “добре воље”). Односно, у овом случају особа разумева да нешто може, само фали довољно уверљиво оправдање за ту истину.
 
Дискутабилан или мањкав нужни услов
 
У овом, другом по реду, динамичком модалитету, проблем недостатка “добре воље” (довољног услова) се своди на дискутабилан или мањкав нужни услов. Шта то значи?
Па, рецимо, јасно је да телесна температура од 40 степени Целзијуса, и више, онемогућава било какву радну активност, али шта ћемо са оном која је 37,2 степена? Како ту бити сигуран да то значи да нема нужног услова? Или, можемо ли веровати у оправдање неке младе особе да не може да учи, јер су јој се родитељи развели пре годину дана? Да ли је код особе која ради захтеван посао веродостојно “немам времена да се бавим децом”?
Шта је ту “нећу”, шта “не могу”, и зашто? Притом, за разлику од претходног модела, овде махом имамо “мир у души” особе која тврди да то нешто “не може”. Дакле, немамо “помоћ пријатеља” у виду помињане патње. Како би онда требало размишљати у оваквим ситуацијама?
 
Услов који омогућава разрешење ове дилеме јесте максимална искреност према себи, што није баш лако како делује. Иако, наиме, већина људи верује да свакодневно функционишу по том принципу, да су поштени према себи, неретко то није цела истина. Ствар је у томе да ми заиста не можемо себе лагати свесно, али је неосвешћено самолагање врло честа појава.
Рецимо, ако неко са поменутом температуром од 37,2 степена Целзијуса треба да оде на непријатан састанак, он може веровати да то “не може”, док је истина да уствари неће. Но како не освешћује ову лаж, он је у “миру праведника”. Да би у тој ситуацији истерао истину на видело, потребно је само елементарно поштење.
Наиме, он треба да претпостави другачију ситуацију. Рецимо, може да замисли да ће тамо бити неко ко може да јој помогне у нечему важном, или да ће на том састанку бити унапређена, или ће, да банализујем, тамо добити неки новац. Или, насупрот овим пријатним варијантама, може замислити да ће добити отказ ако не оде на тај састанак. Ако је, опет наглашавам, особа поштена према себи, ова нова претпостављена ситуација са састанком би требала да изнедри праву истину.
Уколико особа на ову промењену тему састанка открије да би је то мотивисало да оде, све је јасно. Очигледно је онда да особа то може, да постоји нужни услов, тј. да та температура и није тако онеспособљавајућа како је особа веровала. Наравно, ако и поред понуђених добити и могућих претњи особа и даље искрено препознаје да не би отишла на тај састанак, онда је такође јасно да ипак не може, да је стварно нужни услов одсутан.
Кажете ли ми да ово ипак није добар тест, јер особа може наудити себи зарад неке добити, или избегавања претње, рећи ћу вам да је то ипак немогуће. Зашто? Зато што одсуство нужног услова логички није спојиво са чињењем који он условљава. Једноставно никако логички није могуће да нема нужног услова, а да се нешто учини, иначе бисмо обесмислили појам нужног услова.
 
Невидљиво одсуство нужног услова
 
Овај последњи, трећи модалитет, постулира да нужног услова нема, те логично нема ни веровања, ни “добре воље”, али је то непостојање нужног услова невидљиво за наше очи. Неосвешћени сценарио ове динамике је избегавање бола суочавања са нечим што нам никад није било важно, али нам прија да мислимо да јесте. Да, баш тако. Особа мисли да поседује нужни услов (аутентичну потребу у основи), и зато упорно покушава да спроведе то неко чињење, али тог услова нема и никада га није ни било. Како то схватити?
У књизи Човек у истинисам потанко појаснио концепт потребе, и упућујем вас да се тамо информишете о детаљима. Овде бих истакао само оно што нам је потребно за разумевање овог модалитета.
Наиме, сваку нашу потребу прати одговарајућа енергија, мотор који нас покреће да је остваримо, као и одговарајућа способност за то. Но иако је број тих потреба исти код сваког човека, њихов квантитет и квалитет је различит, што чини да су и способности код сваког човека различите. Незгода је што су те наше потребе скривене у тами несвесног, што онда отвара простор да сваки човек може да мисли да може све што и други, зато што је и тај други исто човек!?
Сувишно је рећи колико је ово бесмислено, но то не спречава већину људи да желе оно што желе и други, тј. онај “општи човек” у њима. Општељудске тежње се тако намећу као доминатне, те долази до некритичног усвајања социјалних вредносних норми (стицање новца, угледа, славе, моћи, и сл.,) као неупитног смисла и циља у животу. Међутим, како наша помињана јединственост многима не дозвољава реализацију тих општељудских тежњи, то онда креира проблем о коме говоримо.
Наиме, пошто је то тако “нормално”, и они су “нормални”, онда то општем “нормалном” човеку у њима звучи као једно велико “нећу”. Зато се стално као труде да то постигну, и иако не успевају, њима то није нарочито знаковито. И стварно је тешко разумети да други људи, који толико личе на нас, могу то што ми не можемо. Да не говорим што нам се често чини да смо и бољи, и лепши, и паметнији, и како онда прихватити да нама то није доступно? Постоји ли начин да се ту дође до истине?
 
* * *
 
Емоционална писменост, односно добро познавање себе, јесте свакако идеалан начин. Нажалост, врло је ретка појава да неко има довољно мотивације да се толико посвети упознавању себе, да му се та истина просто наметне. То је разлог зашто се у ову сврху морамо користити мање захтевним приступом – препознавањем и анализом неких искуствених података.
По мени, постоје три таква податка – индикатора, чије присуство и одсуство може доста да нам помогне у том смислу. Уколико, наиме, особа има више ових индикатора, утолико је проблем само у “доброј вољи”, дакле реч је о једном “нећу”, иако постоји аутентична потреба. На другој страни, мањак истих би говорио у прилог ономе “не могу”, тј. да ту нема праве потребе и то није пут којим треба ићи.
 
Сви ови индикатори су прилично предвидиви и логични, али многим особама они изгледа нису уочљиви, јер се понашају као да их нема. Због тога ми се чини нужним да их овако издвајам и појашњавам:
 
1. Анализа успеха и неуспеха на том пољу до тада – Што је више резултата неко остварио у некој области, то је вероватније да ће и сада у томе успети. Мислим да је ово јасно о себи: неко ко је више пута показао да уме да заради новац, има већу вероватноћу да за то има и потребу и способност, него неко ко цео живот само прича о томе. Односно, први вероватно има нужни услов, али тренутно неће, док други вероватно “не може”.
 
2. Степен ангажмана у савладавању препрека на путу онога што би неко желео да оствари – Неко ко дуже време прича да хоће да оснажи своје тело, и притом то остаје само на плановима, или краткотрајним покушајима у том смислу, тешко да има праву потребу за тим у основи. Рецимо, уколико би таква особа одлучила да крене у теретану, и притом изостајала сваки пут када треба “тетки да однесе лек” (измишљала разлоге да не оде), или забушавала на свакој вежби, јасно је шта нам то говори. Обрнуто понашање би било, логично, позитивни индикатор.
 
3. Степен уживања у савладавању препрека – Свакако да савладавање препрека не може бити никада пријатност по себи, али неки степен уживања у томе није немогућ. Рецимо, неко ко вежба виолину осам сати дневно, тешко да може рећи да му свих осам сати прија. Међутим, велика је разлика да ли му прија један сат или четири сата, и то је онда сасвим солидан индикатор.
Несумњиво је ово поједностављено сагледавање целокупне динамике у овим случајевима, но ипак сматрам да је довољно информативно. Према томе, уколико неко поштено приђе препознавању ових искуствених података, требало би да стекне солидну орјентацију о томе да ли му само фали “добра воља” или му просто фали нужни услов.
На крају бих додао да поред ових индикатора, постоји и један коначни доказ, али је он од мале вајде, пошто долази пост фестум. Наиме, оно што једино извесно оспорава или потврђује легитимитет жеље или стремљења неке особе јесте време, тј. тренутак када она то постигне или не постигне. По томе би се овај коначни доказ једини квалификовао за потврду недостака нужног услова, односно аутентичне потребе у основи.
 
ЗАКЉУЧАК
 
Из свега овога следи не баш афирмативна порука у смислу наших могућности да будемо сигурни да смо на правом трагу по питању разликовања између “не могу” и “нећу”. Увек остаје простор да нам је нешто промакло, да нисмо сагледали све варијабле. Но можда још већа опасност прети од тога да нам је све било пред очима, али нисмо били довољно искрени према себи.
Све ово не изненађује, када знамо да нам је апсолутна истина онога што јесмо, тиме и онога што можемо, недоступна. Но тим пре морамо бити искрени према себи и не дозволити да се ова “нећу” и “не могу” бесконачно преплићу у нашим животима, и да ми то посматрамо са стране као да нас се не тиче. Просто морамо користити сва доступна оруђа да то клупко расплетемо колико можемо, иначе прети опасност да се много времена у овом кратком животу потроши улудо.
 
Из нове књиге Дисциплина духа, проф. др Милана Милића

https://epistema.rs

Пише: Свештеник Гојко Перовић
Текст је написан поводом отварања дијалошке трибине „Cathedra Iustiniana“ коју на темељима древне Дукље организује парохија Пиперска Православне Митрополије Црногорско-приморске, у љето 2024. г.
Цивилизација коју најчешће зовемо европском, а просторно и временски шире је именујемо као јудео-хришћанску, саткана је од малих друштвених атома као што су антички полиси на једној и израиљске старозавјетне номадске породице на другој страни. И један и други феномен настали су као својеврсна опозиција Вавилону. Полиси и израиљске фамилије јављају се као мале заједнице људи међусобно сродних и једни другима познатих, насупрот великом граду у коме не само да нема блискости него се људи међусобно тешко разумију. Једно од етимолошких значења имена Вавилона поклапа се са библијским извјештајем о градњи Вавилонске куле, а значи буквално ”збрку језика”.
Излазак Израиља из Египта, као и претходни излазак Аврама из вавилонских насеобина, имају нешто заједничко са настанком демократије у малим градовима-државама старе Грчке. А овдје мислим на то је је Бог предвидио нормалан, стабилан и уређен људски живот у заједницама у којима је могуће формирати међуљудске, а самим тим и људске односе. У заједницама гдје се људи препознају и памте једни друге, а не у мегалополисним ”пустињама” у којима, парадоксално, што више има људи и народа, то се човјек осјећа све усамљенијим и отуђенијим и од Бога и од људи.
Долазак паганских словенских племена на Балкан сусрео их је са градским начином живота, који је, мимо Рима и Цариграда, имао овај оквир умјерено и пристојно насељених градова. Поред тога, ти су градови већ били колико позно-антички полиси, толико и хришћански урбани центри. Очигледно да је први словенски налет према византијским (ромејским =римским) градовима био агресиван и рушилачки, али временом та хришћанска и градска култура постала је дио нас. Упила је она нас, а и ми њу. Постала је полазна основа нашег идентитета.
Зато мислим да имамо обавезу, насупрот тривијалној и идеолошкој употреби имена Дукље (једног од значајнијих градова древне провинције Превалис, који су затекли и унутар чијих зидина су се населили наши преци), да о видљивим темељима и остацима античке цивилизације овдје, говоримо истовремено као о историјским темељима нашег идентитета. На начин да га схватимо и да му се вратимо као споју грађанског и хришћанског.
Јер, нема никакве сумње, да је у предсловенском, античком периоду своје историје, хришћанство профилисано као градска култура и као грађански идентитет. Још од првих Христових проповједи по израиљским градовима, и његове предодређене везе са Јерусалимом; преко апостолске проповједи по римским градовима, и истицања ”римског грађанства” као полазне основе Павлове проповједи; па све до катакомбних ранохришћанских заједница насталих управо у градским срединама. Све то веома кореспондира са симболиком Небеског Јерусалима, будућег и вјечног града ”који ће доћи” (Посланица Јеврејима), којом је прожет и којом се завршава библијски текст. Таква симболика краси црквене химне све до данас.
Кључне тачке новозавјетног погледа на свијет су изласци апостола из старозавјетне законске заједнице у проповјед Божије благодати на градске, до тада паганске, тргове, улице и зграде. Једна од првих посљедица тог и таквог изласка јесте и сусрет хришћанске истине са обликом античког философског изражавања, и настанак првих апологетских хришћанских школа, баш у градовима као што су Александрија, Антиохија и Рим. Што је више јачао прогон и страдање хришћана, управо у римским градским језгрима, то је и јачало свједочанство непоколебљивости и неустрашивости хришћанске вјере, управо међу римским грађанима, па је број хришћана баш ту и растао. Поменуте школе развијале су коресподенцију са паганским свијетом, и све убједљивије браниле право хришћана на слободу, као и неоснованост оптужби на њихов рачун. Читав тај процес завршио се Миланским едиктом и ”правом грађанства” за вјеру у Исуса Христа и обредну заједницу коју она ствара. Античка Дукља, коју су овдје затекли Словени, била је увелико изданак цивилизације развијене плодним сусретом хришћанских и античких свјетоназора и начина живота.
Зато је блаженопочивши митрополит Амфилохије инсистирао на памћењу тих наших ранохришћанских темеља, које смо не само затекли као некадашњи варвари, него и на које смо се у потпуности ослонили и са њих, кренули даље. Добрим дијелом наши преци су и тада остали, и до данас задржали (што милом што силом) пастирски и сеоски начин живота, али су писменост, културу и просвећеност стварале градске средине. Тако, уз монаштво и монашке лавре који ће се његовати у пустињама и горама, као средишта прве словенске писмености, а која је истовремено црквена и богослужбена писменост, добијамо – градове. Уз бугарске градове Преслав и Охрид, таква су и урбана сједишта и државама Војислављевића и Немањића.
Важност сјећања на ове почетке, повезана је са обавезом да не заборавимо бар двије ствари: а) наша вјера потиче од апостола и апостолских ученика, преко првих хришћанских школа и библијских преписа и превода, до првих крштених словенских владара (какви су Петар Гојниковић и Павле Брановић у Рашкој на прелазу 9. у 10. вијек, и архонт Петар и његов син Свети Јован Владимир, дукљански/зетски кнежеви на прелазу из 10. у 11. вијек) на овом подручју; б) наша вјера није у супротности са појмом грађанства. Напротив, тешко да бисмо могли да замислимо европски град, било на истоку или западу континента, – без хришћанске културе и обиљежја у вјековној историји било ког од њих.
Амфилохијев излазак на Дукљу, (сваке године о Васкрсу, на Томину недјељу, тамо је служена и данас се служи Света архијерејска литургија на темељима древног града), био је управо педагошки гест освјешћивања наших духовних почетака. Исти смисао има и одлука Светог Архијерејског Сабора СПЦ, да титуле бројних викарних (помоћних) епископа наше помјесне Цркве носе називе древних ранохришћанских и предсловенских градских средишта на Балкану. Такви су називи: ремезијански, липљански (улпијански)… па и диоклијски (дукљански). Од почетка 21. вијека, у Митрополији Црногорско-приморској, помоћни епископи (митрополитови викари) носе назив епископа Диоклијских. Такве титуле указују на живу везу између најприје ранохришћанског а потом и светосавског насљеђа наше историје (Светог Саву памтимо као пустињака, али истовремено и као ”грађанина свијета”), са савременим покољењем вјерујућих људи.
Ослонац на ранохришћански полис, тај повратак на изворе, могао би дам донесе и својеврсну реконструкцију средњовјековне историје. Ње смо колико-толико свјеснији него оне која јој претходи. Наиме, средњовјековни градови настајали су по калупу ранијих полиса, са тргом, централним светилиштем, градским зидинама и кулама, и са одређеном политичком аутономијом по моделу предхришћанских градова-држава у Грчкој. Само, умјесто паганског карактера античког града, средњовјековни град изграђује се око хришћанског храма, са црквеним литијама, празницима, карневалима и звоницима унутар и око себе.
Враћајући пажњу народа на саме ранохришћанске почетке Цркве, на прве мученике и учитеље вјере, митрополит Амфилохије је православље и светосавље у Црној Гори враћао граду, као аутентичном хришћанском амбијенту. Он јесте пуно времена своје пастирске проповједи провео по селима, планинским врховима и брдима, обнављајући сеоске цркве и завјетне славе, као и скровите монашке обитељи. Али се у највећој мјери окренуо граду, као доминантном облику живота савременог човјека. На тај начин је истовремено био и савремен, и традиционалан и визионарски надахнут. Најбољи доказ футуристичког вектора Амфилохијеве хришћанске мисије у Црној Гори јесте крунисање Подгорице величанственим Храмом Христовог Васкрсења, који је по мотивима и естетици утемељен управо на дукљанским и златичким детаљима, а у висине конструисан свим грађевинским црквеним стиловима које Црна Гора, кроз вјекове, има. Надахнут хришћанским градским изворима, Амфилохије се потпуно уградио у Подгорицу 21. вијека.
Велике празничне градске литије; толики црквени хорови дјеце и одраслих; школе вјеронауке; црквени радио и портал; бројне и многољудне светосавске академије; богојављенска пливања за часни крст на саставцима Рибнице и Мораче; зачеци идеје о православној гимназији; братства просвећене православне омладине; и коначно – литије отпора безакоњу, све је то довршено похрањивањем тијела блаженопочившег митрополита у темеље Храма. Због свега овога, слободно можемо рећи да је Подгорица новог миленијума – Амфилохијева Подгорица. Без свих ових покренутих процеса, обновљених култова и неколико оживљених манастира на територији града Подгорице, и коначно без Храма о коме говоримо, слободно можемо рећи да Подгорица не би била град какав је данас, или се уопште не би могла назвати градом, у пуном смислу те ријечи. Обичним језиком речено: шта би, осим моста Миленијум и неколико скривених и оригиналних кутака Старе Вароши, група туриста могла да види у Подгорици, – да није Амфилохијевог Храма, или да није потпуно оживљене и за грађане широм отворене миленијумске светиње цркве Светог Ђорђа под Горицом?
Трагајући за видљивим и невидљивим темељима наше предањске свијести, Амфилохије је на мјесту гдје се данас виде остаци средњовјековне турске тврђаве, чуо и видио оно што народ памти и зна као Немањин град. И као што је заједно са старином Халитом Ђечевићем обновио сјећање на један древни манастир, сакривен од физичких очију, али сачуван у душама подгоричких хришћана и муслимана, тако је и овдје на ушћу Рибнице у Морачу, подигао манастир Светом Симеону Мироточивом, како појам ”Немањиног града” не би био неутемељена ријеч, него позив да трагамо испод темеља нечега што је саграђено у 15. вијеку.
Чак се у прелијепи Универзитетски парк у Подгорици реконструише налик великим градским парковима европских метропола, а у своме средишту има упечатљив ћирилични знак, симбол цетињске штампарије Црнојевића и доказ да је ово поднебље своју култну профилацију добијало бивајући истовремено и молитвено и технолошки напредно.
Утемељење модерног главног града Црне Горе на богомољи, само је наставак традиције древне Дукље, која на свом археолошком простору показује неколико хришћанских храмова, а исто тако и продужетак традиције црногорских приморских градова незамисливих без хришћанских цркава. Оно је и у складу са настанком и трајањем урбаног црногорског па и балканског униката, какво је Цетиње: града формираног око Манастира и опсталог као историјска непоновљивост захваљујући манастирском култу, и митрополитима који су у њему столовали и до данас столују.
Поред свих других својих особености, и јасног присуства других духовних традиција, према којима СПЦ баш у Подгорици гаји изузетно добросусједске и кооперативне односе, данашња Подгорица, захваљујући циркулацији обреда и духовних састајања у Храму Васкрсења и другим освештаним мјестима, – подсјећа на антички и ранохришћански полис, у коме људи познају једни друге, боље и квалитетније, него што то нуди планетарни дух ”глобалног села” и пустиња милионских градова.

Извор: Журнал

Сврха постојања критике јесте да укаже на то шта је погрешно, а самим тим шта треба мењати. Углавном је прате непријатна осећања, што је добро, јер управо она и стимулишу на неку промену. Уобичајено је мишљење да је ономе који критикује лакше и пријатније него ономе коме је критика упућена. Непријатне емоције може да осећа и страна која критикује и страна која критику прима. Онај који прима може осетити стид, кривицу, тугу, па и љутњу, док онај који критикује углавном ће се осећати љуто, а сва набројена осећања су по квалитету непријатна. Због интензитета осећања критика може лако бити повод за свађу.
Свађа може настати из више разлога. Нпр. када особа која критикује претера у критици, када вређа или омаловажава, или просто критику саопштава са интензитетом љутње који није адекватан ситуацији. Свађа ће настати због тога што ће друга особа осећати неправду, да је критикована више него што треба и зато ће желети да се брани, или ће се наљутити па ће упутити контра-критику. Може се осетити угрожено, увређено или понижено, па ће и зато желети да заштити себе и своје достојанство. Свађа ће настати и када особа којој је критика упућена не уме да истрпи критику, да прихвати могућност да је погрешила. Осећања унижености, кривице, мање вредности могу бити велика препрека. Реално је да смо способни за грешку, јер нисмо савршени и да нам евентуална критика неће одузети ни достојанство, ни вредност.
Како бисмо могућност свађе избегли корисно би било да критику упућујемо на адекватан начин коришћењем тзв. ,,ЈА порука“. То конкретно значи упућивање поруке конкретној особи, на друштвено прихватљив начин, у вези са конкретном спорном ствари и у моменту који је што ближи тренутку када се спорна ствар догодила.
Нпр. критика раднику због необављеног посла може да гласи: ,,Колега, дужност ми је да Вам скренем пажњу на пропусте које сам уочио у Вашем раду. Да би се посао несметано одвијао неопходно је да сваки радник своје обавезе заврши на време. Потрудите се да следећи пут свој задатак обавите у задатом временском оквиру.“ Овако упућена критика много боље звучи од ,,Слушај ме ти неспособњаковићу, следећи пут летиш на улицу.“.
Девојка којој смета то што јој дечко не посвећује више пажњу као раније има много веће шансе да добије оно што жели уколико критику упути нпр. речима: ,,Недостајеш ми у последње време. Тужна сам јер не проводимо време заједно у мери у којој би то желела.“ Уколико му буде пребацила речима ,,Ти мене запостављаш! Ако су ти сви други важнији шта ћу ти онда ја.“ шанса да ће добити пажњу која јој припада драстично опада, а могућност свађе је огромна.
Упутити критику ,,ЈА поруком“ не значи потиснути љутњу или љубазно критиковати. Љутња је свакако у реду. Али уколико љутњу или било које друго осећање искористимо тако да оном другом критиком ставимо до знања да је лош, та критика неће имати позитиван ефекат. Ако желимо да критиком побољшамо однос са особом којој критику упућујемо, или да свом колеги на послу или подређеном укажемо на недостатке како би радне перформансе биле боље важно је водити рачуна о њиховом достојанству, осећањима и способностима једнако као и о својим.
Више пута је, у претходним текстовима било речи о важности одвајања бића човека и његовог понашања, јер биће и понашање нису исто. Ако би били исто онда не би постојала могућност промене понашања, будући да је човек такав какав је самим својим постојањем. Када је критика у питању то је врло корисно имати на уму. Свака критика која је упућена на биће човека има негативан карактер. То су најчешће увреде типа коњу, кретену, лажовчино, мајмуне итд. или етикете као ,,сви сте ви исти“, ,,од тебе се ништа боље и не може очекивати“ и слично. Критика упућена понашању човека увек позива на промену тог понашања, па зато када критикујемо нећемо рећи ,,Стоко једна зашто ниси…“ већ ћемо рећи нешто типа ,,Јако ми је засметало (растужило, наљутило и сл.) то што ниси…“ Разлог упућивања критике је промена понашања која ће онда довести до квалитетнијег односа и већег задовољства за обе стране. Зато треба водити рачуна при критиковању, како то не би додатно угрозило однос који у ствари желимо да улепшамо.

Аутор : Филип Стојковић

https://putkaautenticnosti.wordpress.com/2017/09/03/kritika-kako-je-uputiti-bez-svade-i-teskih-reci/

Богородичан пост је пројава наше љубави према личности свете Богородице, наше потребе за личним исцељењем и наше чежње за Богом. Остало су скретања и дигресије које не треба ни да анализирамо. Аскеза обухвата цео живот човека. Када говоримо о црквеном посту, говоримо о смирењу чула, о посту, бдењу, молитви, о лишавању неких материјалних добара, о наслађивању рајским задовољствима. Подвижништво је вакцина којом побијамо болест страсти. Уздржавање чула претвара човека у лик Женика, у подобије анђела и светитеља. Постим да кажем „Не“ земаљским стварима и „Да“ небеским стварима. Пост из љубавне чежње за небом. Постим да бих постао небески становник.
Много пута људи мисле: „Ја не осуђујем, па не морам да постим“. Духовни рат не улази у шеме. Једно је продужити подвижништво према својим снагама, ствар о којем одлучује духовник, а сасвим друго учинити оно што је мени згодно и претворити пост у верску обавезу да би оправдао своју себичност.
Речи попут „постим како хоћу, верујем како хоћу, не треба ми то и то“ говоре о несавршеној љубави. Љубав према Богу се не уклапа у шеме и оцене. Или волимо или не волимо. Или хоћемо да се спасемо или нећемо.
Петнаест дана поста су као степенице којима се пењемо да бисмо стигли до Богородице и помолили јој се, јер је и она наша мајка. Молимо се Пресветој Богородици јер нам је потребна. Без тога смо сирочад и беспомоћни. Она је та која може измолити наше спасење од свог Сина. Она је та која, као нежна мајка, грли и лечи сваки људски бол.
Пресветој Богородици се молимо за покајање. Не за здравље и дуг живот, не за материјална добра и било шта друго. Хоћемо спасење, а како ће бити, судиће Бог - здрављем, искушењима, боловима, крстом, благословом... Како год хоће Господ, докле год се спасавамо.
Пресвета Богородица нам је потребна да наша слабост постане снага, наше сузе осмех, а пад васкрсење.
У посне дане идемо у храм да је сретнемо и утонемо у њен загрљај. Хајде да плачемо, да вичемо, да јој све кажемо. Дамо јој своје рањено срце, замолимо је за опроштај, јер смо је својим гресима повредили. И она ће нам као мајка помоћи.
Идемо у храм да завапимо: „Мајко, боли ме. Твоје дете пати. Молим Те, помозите ми. Требаш ми…”.
Пресвета Богородица је цвет у свету и на небу. Кроз однос са њом поново постајемо деца и то нам много помаже у духовном животу. Онај дивни порив из детињства, када - ако паднемо, наша прва реч је најбољи позив: "Мама!"
Каква лепа песма, као зрачак сунца у мрачним одајама нашег срца! „Имамо те за заступницу пред човекољубивим Богом, не излажи анђелима моја дела, молим те, Дјево, брзо ми помози."

Аутор: отац Спиридон Скоутис

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор