Од успешног спортисте и породичног човека који је превазишао тешке животне изазове, до монаха који богослужи и поје на арамејском, а кроз духовну музику надахњује и доноси утеху верницима широм света.
Схиархимандрит Серафим Бит-Хариби носи у себи једну од најнеобичнијих и најинспиративнијих животних прича у православном свету, причу која делује попут ходочашћа испуњеног искушењима и чудесним преображајем. Данас, као једини монах на свету који служи литургију на арамејском језику, језику којим је говорио Исус Христос, отац Серафим окупља вернике из целог света, доносећи им не само молитвену утеху, већ и снагу духовне музике која дотиче најдубље кутке душе.
Његова прича почиње драматично. Као дете, Серафим је преживео низ несрећа које су га готово коштале живота. Пао је у мешалицу за бетон, и лекари су се борили да му спасу руке, док је наредне две године провео у инвалидским колицима, без осећаја у ногама. Те несреће су се ређале, од ударца аутомобила до отровања перхидролом, али ништа није успело да угаси пламен живота у овом храбром детету.
Његова младост била је испуњена спортом. Постао је четвороструки првак Грузије у теквондоу, а уз то је стекао црни појас у каратеу. Упркос телесним повредама и искушењима, отац Серафим је у спорту налазио снагу, али и својеврсни пут ка дубљем духовном позиву који га је чекао.
Преломни тренутак у његовом животу догодио се када је његова супруга, у осмом месецу трудноће, оболела и била на ивици смрти. У тренутку потпуног очаја, Серафим је одлучио да тражи спас у молитви. На гробу светог старца Гаврила Ургебаџеа изговорио је завет да ће, уколико Бог спаси његову жену и дете, напустити световни живот и постати монах. Чудесно, његова супруга се опоравила, али Серафим је, у свакодневним обавезама, на тренутак заборавио на своје обећање. Наставио је са спортом, успешно напредовао у каријери и чак постао шеф обезбеђења једног украјинског политичара.
Али Божји позив био је неизбежан. Док је седео испред Јонинског манастира Свете Тројице у Кијеву, пришла му је старица која га је позвала именом: „Оче Серафиме, благословите“. Ове речи су га погодиле до сржи, подсећајући га на његов завет. Тог тренутка је схватио да више не сме оклевати. Дана 14. марта 2006. године, постао је монах.
Након монашког завета, отац Серафим је добио послушање да проповеда међу припадницима једне секте. Ова мисија, испуњена опасностима, довела га је до тога да буде претучен и заврши у болници у критичном стању, без свести. Ипак, само уз Божију помоћ, успео је да преживи. Тај догађај био је прекретница у његовом духовном путу, додатно га учврстивши у вери и послушности.
Године 2010. добио је велику схиму и припремао се за одлазак на Свету гору, када га је патријарх Илија замолио да остане у Грузији и постане духовни пастир Асираца у селу Канда. Прихватајући патријархов благослов, отац Серафим је у овом древном селу обновио литургијски живот на арамејском, језику Христовом, и подигао цркву у име тринаест сиријских отаца, која је убрзо постала манастир и духовно уточиште за све вернике.
Његов позив је пронашао своје испуњење међу Асирцима који живе у селу Канда, недалеко од Тбилисија. Патријарх Илија га је замолио да постане њихов духовник, а Серафим је, вођен унутрашњим зовом, одлучио да обнови давно заборављену традицију служећи литургије на арамејском језику. У селу Канда основао је манастир, у којем се и данас окупљају Асирци, чувајући свој језик и духовну баштину.
Отац Серафим је постао познат и по својим музикалним даровима. Његове композиције, које изводи на арамејском језику, посебно извођење Псалама, доносе духовну дубину која прелази границе језика и времена. Два пута је посетио Србију, где је одржао низ изузетно посећених концерата духовне музике, а присутни су сведочили о снажној емоцији и духовном уздизању које његова музика изазива.
Отац Серафим је симбол неуништиве вере, човек који је кроз најтежа искушења пронашао свој пут ка Богу, служећи као пастир свом народу и свима онима који трагају за смирењем душе. Његова литургија на језику Христоса и духовне песме које изводи на арамејском нису само повратак изворним коренима, већ и мост између прошлости и садашњости, између небеског и земаљског.

https://religija.republika.rs/duhovna-riznica/vesti/25101/shiarhimandrit-serafim-bit-haribi

Аутор: Г. Пападимитракопулос

Како год да погледамо, виртуелно пријатељство има и ову страну, која је чак једна од најкарактеристичнијих и коју вреди истражити...

* * *

Неко пише на једном сајту: „Чак и ако нађете људе са заједничким интересима, а још више сличних личности и начина размишљања, можете ли им веровати?“

А један студент је написао на Фејсбуку: „Да, желим да ти верујем... Али ко си ти коме ћу 'веровати'? Шта ја знам о теби да бих могао да ти отворим своје срце? А ако то урадим, да ли ћу рећи истину, или ћу рећи оно што мислим да је најимпресивније, да бих угодио теби или себи? И ово је уобичајена појава!”

Јер,  онлајн пријатељства су пуна лажи. Увек се покрећу, одржавају и бришу лажима. А обележје правог пријатељства је искреност у свему, истина. У супротном, може настати, али ће се врло брзо завршити. Каква разлика!

* * *

У ствари, у онлајн пријатељствима, пре свега из разлога сигурности и опреза, нико никада не открива њихове све детаље. Човек увек има на уму да се заправо отвара светској јавности са свиме што то подразумева, па треба предузети мере предострожности. А која је прва мера? Никада не откривајте своје личне податке!

Онда друга особа, тобожњи пријатељ, онај који нема добре намере, онај који циља на нешто друго, никада не открива себе, ни своје намере, ни свој карактер, већ игра другу улогу - ону која је неопходна да вас шармира, одушеви и зароби. Мислите да разговарате са овцом, а заправо имате посла са вуком који је спреман да вас поједе!

Цео овај зачарани круг ствара сама природа медија – интернет и његов виртуелни свет!

Он је тај који се заснива на анонимности. Онај који ју је чак култивисао као услов за коришћење.

И из те анонимности произлази све. Све опасности и претње. Све преваре и сви злочини. Наше друго ја које представљамо. Особа каква се претварамо да јесмо!

Неко је написао ове дивне ствари на сајту:

„Не могу да објасним како је 90 одсто корисника интернета које познајем - озбиљно, образовано, идеолошки настројено, мислеће, лепо карактером, узорно (по свему што пишу), а када ходам улицама, видим да су сви у потпуном  расулу!'

Заиста, како је лажно виртуелно друштво!

* * *

Према истраживању једне европске мреже  на 25.000 младих људи у ЕУ, скоро половина њих (45 одсто) у приватним разговорима разговара о другим темама. Према истраживачима, ово показује да онлајн комуникација чини тинејџере мање анксиозним од комуникације лицем у лице. То им омогућава њихова анонимност. Јер, њихови саговорници их не виде  када поцрвене.

Међутим, нико не зна да ли је оно што откривају кроз своју анонимност оно у шта заиста верују или у шта кажу да верују из различитих разлога.

Друга студија, коју је спровео један државни универзитет у САД  показује да је много лакше лагати у СМС порукама него када је друга особа испред вас!

У сваком случају, оно што недостаје виртуелном свету, а самим тим и виртуелном пријатељству, свакако је искреност и истина. А оно што доминира је лицемерје и лаж!

А ако чак ни у стварном пријатељству не знате пуну дубину карактера и личности друге особе, како то можете знати у виртуелном? Да не помињем неке његове мрачне стране!

Скривањем свог правог профила сигурно се не излажете непознатим људима, па ово препоручују сви стручњаци. Али, шта особа која поставља различите виртуелне профиле, чини да привуче пријатеље, што је уобичајена тактика? Ово ствара и оставља погрешан утисак. И да ли очекује да ће на овај начин стећи праве пријатеље? 

* * *

Као одговор , Facebook каже да је направио паметне листе, аутоматизовани процес који категорише пријатеље у интересне групе. Посебан алгоритам процењује колико је сваки контакт важан и категорише их у блиске пријатеље, нежељене пријатеље итд. Групе се креирају аутоматски тако да корисник може да дели своја интересовања са онима које жели. Дакле, корисник сада има могућност да категорише своје пријатеље!

То је нормално! Када постоје стотине или чак хиљаде пријатеља, њима је неопходно... сортирање! Али када се појавила ова потреба за неколико правих пријатеља?

И шта од тога произлази?

Да очигледно нема искрености, да су сумње свуда, да ти пријатељи никако нису прави, да тражимо оне праве, да нам недостају малобројни aли прави пријатељи  и да на крају ми тражимо истину.

Али, колико год да сортирамо са својим лажима и „лепим” профилом, они ће се увући у оне које ми изаберемо. Нећемо се решити проблема јер је лаж испреплетена са (електронским) медијумом...

* * *

Дакле,  као што нам је свима потребна права храна, права одећа, прави домови и уопште реални услови живота, тако су нам свима потребна и права пријатељства. То је чиста истина.

приредила: Ј.Г. (Поуке.орг)

извор

ПИШЕ: Епископ дремвитски Давид (Нинов)

Лука 4. 16 – 22, Индикт. Очигледно је да данас започињемо некаквим мерењем времена. 14-тог, по новом, односно 1-ог септембра, према црквеном календару, срећемо се са изразом: начало индикта; осим што знамо да је реч о почетку црквене нове године, дубље се питамо шта тачно значе ове речи?

Индикт је латинска реч која значи опредељење, које су римски императори давали са циљем да одреде висину пореза који су требали да плаћају римски грађани за одржавање војске. Ово опредељење је важило петнаест година, будући да су се сваких петнаест година стари војници мењали са новима. Временом је реч индикт престала да означава само опредељење, и почела да означава период од петнаест година. Тако су и почели да мере време индиктима, први индикт, други индикт, нпр. друга година седмог индикта… а свети цар Константин је први који је за званично мерење времена определио индикт који је почињао 1. септембра 313. год. када је завршавала берба плодова, и био је назван Константинов Индикт.

Црква је прихватила овај систем мерења година са индиктима. Тако је црквена година почињала 1. септембра Патријаршијском Светом Литургијом и посебним молитвама да Господ благослови нову годину, а исто тако почиње и данас. Временом су се издвојила два типа индикта: стари ромејски који је био запажан у Византији, и папски, који је почињао 1. јануара и који се задржао на Западу. Дакле, ово је разлог, због чега у нашим календарима и до дан данас, 1-ви септембар стоји као дан почетка црквене године, док је за политичко рачунање почетка нове године прихваћен 1-ви јануар.
Безрадосном свету у коме данас живимо, ова схватања времена могу изгледати бесмислена. Заиста, време својим кружењем показује пуноћу света, но време је и доказ ропства и смртности човека у свету. Све што постоји, време носи у смрт. На ово питање смрти, чак и они који критикују Цркву, немају одговор. Световним људима – све завршава смрћу.

За нас пак Православне данас је дан Васкрсења Христовог, први дан новог времена, новог живота, који је бљеснуо из Христовог Гроба, време у коме смрт нема више власти. Хришћанство почиње једним новим осећајем времена, које престаје да буде повезано са смрћу. Смрт је побеђена, у свету је почело време Васкрсења. Зар није Литургија, којом почињемо Индикт, безвремено време, зар није Литургија надилажење ограничености времена? Зар није Литургија коју заједно служимо радост вечности и вечног живота у нашој свакодневици? Зар није она победа над смрћу? Разуме се да јесте!

Христос Господ нека нас удостоји да сви заједно будемо сабрани и на Небеској Литургији у Невечерњем Јерусалиму, у Царству Оца и Сина и Духа Светог, у векове векова.

https://kinonija.rs/pisana-rec/autorski-tekstovi/pravoslavno-hriscanstvo-je-novi-osecaj-vremena/?fbclid=IwZXh0bgNhZW0CMTEAAR1438Rm2U1-PaXzDzZ1I1OvyZW_hUONjqFi6TIaVpHKkMnPUkbsZBxE-uk_aem_8rDkELnwRZosxirnoC1YLg

Живимо у времену тзв глобализације где границе између земаља и народа постају условне, а границе између добра и зла, греха и врлина се убрзано уклањају. Због обиља информација у медијима, човеку је све теже да схвати ко говори истину а ко лаже. Сада је чак и до тога дошло да на улици тешко можете  утврдити ко је испред вас - мушкарац или жена.
Такође је веома тешко неискусној особи да прави разлику међу многим хришћанским веровањима. По начину живота  тешко је разликовати хришћанина од незнабожаца, јер и у самом хришћанству постоје заблуде. Данас, рецимо, многи замишљају Христа као неког револуционарног или бајковитог јунака који се непрестано бори против свих врста неправде.
Да бисмо видели светлост у овој тами, сваке недеље, Црква нуди јеванђеље које јасно дефинише линије између истине и неистине, добра и зла, како да живимо по заповестима Божијим.
Можда се чини лако опростити некоме, али заиста није тако једноставно. Ако слушате о чему људи причају данас међу собом или шта говоре политичари, онда је то нека врста константног прљавог тока малих и великих увреда, које покушавају да реше на судовима, протестима, револуцијама и ратовима, а не опроштајем. Oн је сада испод људског достојанства. И иако многи свакодневно знају и читају молитву "Оче наш", где постоје речи "Опрости нам сагрешења наша, као што и ми опраштамо дужницима нашим",  мало ко настоји да их испуни. Али управо је (не)праштање оно које разликује право хришћанство од његовог фалсификовања.
Нека свако од нас буде велики грешник, али све док можемо праштати, има наде за спасење. Овако каже сам Господ: "Праштај и опростиће ти се" (Лк. 6:37). Ако је ова способност изгубљена, онда чак и под условом да смо безгрешни у моралном животу и спроводимо велике подвиге молитве и поста, они немају никакве вредности.
Није чудно зато да сваки пут на Исповести након исповедања грехова, скоро сваки свештеник подсећа: "Зар се не љутиш на неког? " Ако особа и не помишља да победи увреду, свештеник нема право да дозволи таквом Причешће.
Да бисте научили да праштате, треба да научите да волите, а то је немогуће без помоћи Божије милости. Такође је веома важно покушати све у животу чинити што би нам било на духовну корист. Корист може бити не само од традиционалних молитава, исповести, причешћа, већ и од сваког корака у нашем животу. Ако  нам се ујутру дуже спава, али ипак устанемо раније, помолимо се и успемо да несебично учинимо нешто добро за наше ближње, примићемо духовну благодат, која ће донети радост и нама и другима.
Ако се трудимо да радимо марљиво и ефикасно на послу, чак и ако то шеф не цени, добијамо велику корист. Исто се дешава и када, уместо да некога осуђујемо, гледамо презирно, приметивши његову ману, помажемо му да исправи грешку и пружамо му братску подршку. Уосталом, како Господ каже, "Од ове љубави нико веће нема, да ко душу своју положи за пријатеље своје." (Јв. 15:13).
И тако, у свему у животу, драга браћо и сестре, морамо научити да имамо, пре свега, духовну корист. Ово је једини начин да се у срцу накупи љубав, а само је способност истинског вољења и праштања оно што истинско хришћанство разликује од његових фалсификата. Амин.

архимандрит Маркелл

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

" Оче, Бог ти помогао! Бог ти помогао! Дај ми пет еура! Само још овај пут, оче"  - говори ми човјек тамније пути, за којег не могу тачно да оцијеним којих је година. Када сам се прије петнаестак година доселио из Никшића, редовно сам га сретао по будванским улицама и изгледао је скоро потпуно исто као и данас! Једина је разлика у томе што је тада тврдио да му паре требају за храну или аутобуску карту, док сада готово да се и не труди да прикрије да му је новац потребан за хероин.
" Оче, Бог ти помогао! Пет еура. За мене и моју дјевојку! Моју љубав" - док ми то говори, руком показује у правцу дјевојке у двадесетим годинама, раширених зеница и свјетло плавих очију, којима све вријеме тупо гледа у једну тачку. Низ њено дуго чело, лијено се сливају крупне грашке зноја. Пола седам је ујутро и већ је сада јасно да ће бити прави тропски дан. С обзиром на доба дана, на улици је присутно доста свијета. Једине особе у дугим рукавима су њих двоје, будући да на тај начин покушавају да прикрију иглама избодене руке. На његовим панталонама, баш као и на дјевојчиној дуксерици, јасно су уочљиви трагови пијеска. Изгледа да им се бурна ноћ завршила тако што су на крају преспавали на некој од плажа са које их чувар није отјерао. Изврћем џепове на мантији у намјери да га увјерим да код себе немам нимало новца. Говорим му како недјељом , када одлазим на јутрење и литургију, углавном не носим новац са собом.  Трговине тога дана не раде, па све и кад бих хтио да купим нешто не бих имао гдје. Након мојих ријечи ме је изненада зграбио за десну руку и док је покушавао да је пољуби, изговорио је следеће: " Молим те, оче! Мојој дјевојци, мојој љубави је данас рођендан! Још ћемо само овај пут, а онда колико сјутра идемо на одвикавање! Вјенчаћемо се и дјецу имати. Кажи му , љубави! Кажи, душо! Зашто ћутиш"?!
Међутим, дјевојка једнако ћути и као да кроз некакав замишљени прозор гледа у чаробни свијет до којег јој је тако мало потребно да стигне! Тек пар милиграма убризганих у њене већ добро уништене вене, одвешће је бар на тренутак до стања за које она мисли да је неописиви мир и блаженство! 
У том тренутку се недалеко од нас зауставило полицијско возило. Чим је опазио милицајце, ухватио је дјевојку под мишицу и дао се у паничан бијег. Након неколико неспретних корака, дјевојка се саплела о његову лијеву ногу и пала. Успио је да је брзо подигне, те да заједно са њом побјегне полицајцима , који се  нису претјерано трудили да их ухвате. Органима реда сам рекао да, што се мене тиче, нису ни морали да  интервенишу,  те да бих и сам успио да ријешим проблем, будући да сам то сваки пут успјевао до сада већ небројено пута.
" Све ја то знам, господине! Међутим, њих двоје су у задње вријеме толико агресивни, да неће да пусте човјека да прође док им не да бар нешто новца. До сад смо их приводили више пута, но, кривична пријава и пар ноћења у станици је све што су добили" - говори ми крупни, проћелави полицајац са мјеста сувозача у ауту. Након што се патрола удаљила, случајно сам погледао у правцу мјеста гдје је дјевојка пала и тек тад уочио крвави траг. Изгледа да је , при паду, носем ударила о плочнике, што је изазвало обилно крварење. Убрзо ће поподневна жега тај траг исушити до те мјере да се неће сасвим јасно моћи распознавати да ли је тај траг баш од крви или какве друге тамније течности, коју је неко немарно просуо по плочницима...

Његова Светост Архиепископ пећки митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски Павле (световно Гојко Стојчевић) рођен је 11. септембра 1914. године у селу Кућанци, срез Доњи Михољац (тада у Аустроугарској, а сада у Хрватској) у земљорадничкој породици. Патријарх Павле је био 44. врховни поглавар Српске православне цркве од 1990. до 2009. године.

Животопис блаженопочившег Патријарха Павла

Гимназију је завршио у Београду, шесторазредну Богословију у Сарајеву, а Богословски факултет у Београду.

Рано је остао без родитеља – отац је отишао да ради у САД, тамо је добио туберкулозу и “вратио се кући да умре” кад су дечаку биле три године, убрзо му је умрла и мајка. Одгајила га је тетка. Увидевши да је дете „врло слабачко”, поштедела га је тешких послова и омогућила му да се школује: иако је мали Гојко био склон „предметима где не мора да меморише, као што су математика и физика”, иако је из веронауке имао двојку, утицај родбине је превагнуо и његов коначан избор био је богословија.

После завршене ниже гимназије у Тузли (1925-1929) и богословије у Сарајеву (1930-1936) дошао је у Београд где је уписао Богословски факултет.

Ту је ванредно завршио преостале разреде гимназије да би могао упоредо да упише и Медицински факултет. На Медицинском факултету је стигао до друге године студија, а Богословски је завршио и ту га затиче Други светски рат.

Да би се издржавао радио је на београдским грађевинама, што му није одговарало због слабог здравља. На позив свог школског друга Јелисеја Поповића одлази у овчарско-кабларске манастире где је провео остатак рата и где почиње свој монашки живот.

Прво је био у манастиру Свете Tројице у Овчару а потом вероучитељ деци избеглица у Бањи Ковиљачи. Тада се тешко разболео „на плућима” и лекари су веровали да је то туберкулоза предвиђајући му још три месеца живота. Извесно време провео је у манастиру Вујан где се излечио и у знак захвалности је изрезбарио један дрвени крст и поклонио га манастиру. Замонашен је у манастиру Благовештењу 1946. године, када је унапређен у чин јерођакона.

Од 1949. до 1955. био је сабрат у манастиру Рача. Школску годину 1950/51. провео је као учитељ заменик у призренској Богословији св. Кирила и Методија. У чин јеромонаха унапређен је 1954, протосинђел је постао 1954, а архимандрит 1957. Од 1955. до 1957. године био је на постдипломским студијама на Богословском факулету у Атини.

Изабран је за епископа рашко-призренског 29. маја 1957. године, а посвећен је 21. септембра 1957. године, у београдској Саборној цркви. Чин посвећења обавио је патријарх српски Викентије. За епископа рашко призренског устоличен је 13. октобра 1957. године, у призренској Саборној цркви.

У Епархији рашко-призренској градио је нове цркве, обнављао старе и порушене, посвећивао и монашио нове свештенике и монахе. Старао се о Призренској богословији, где је повремено држао и предавања из црквеног певања и црквенословенског језика.

Често је путовао, обилазио своју епархију и служио у свим местима. Са косовским егзодусом, призренска Богословија св. Кирила и Методија је привремено премештена у Ниш, а седиште Рашко-призренске епархије из Пећи у манастир Грачаницу.

Као епископ рашко-призренски сведочио је у Уједињеним нацијама пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији. Бавио се и научним радом. Објавио је монографију о манастиру Девичу, „Девич, манастир Светог Јоаникија Девичког” (1989, друго издање 1997).

У Гласнику Српске православне цркве, од 1972. године објављује студије из Литургике у облику питања и одговора, од којих је настало тротомно дело „Да нам буду јаснија нека питања наше вере I, II, III” (1998).Приређује допуњено издање „Србљака”, које је Синод Српске православне цркве издао 1986. године. Такође, приређује „Христијанскије празники” од М. Скабалановича.

Аутор је и издања „Требника”, „Молитвеника”, „Дополнитељног требника”, „Великог типика” и других богослужбених књига у издању Синода. „Питања и одговори чтецу пред преоизводством” објављује 1988. године, а „Молитве и молбе” 1990.Заслугом патријарха Павла умножен је у 300 примерака „Октоих” из штампарије Ђурђа Црнојевића.

Патријарх Павле дуго година је био председник Комисије Светог архијерејског синода за превод Новог завета, чији је први превод, који је црква одобрила, објављен 1984. године, а исправљено издање тог превода 1990. године.Исто тако, био је председник Литургичке комисије при Светом архијерејском синоду, који је припремио и штампао „Службеник” на српском језику.

Од када је постао српски патријарх, обновљено је и основано више епархија. Обновљена је Богословија на Цетињу 1992. године. Отворена је 1994. године Духовна академија Светог Василија Острошког у Фочи и Богословија у Крагујевцу 1997. године, као одсек Богословије Светог Саве у Београду. Основана је и Информативна служба Српске Православне Цркве.

У Београду је 1993. године почела да ради Академија СПЦ за уметности и консервацију, са неколико одсека (иконопис, фрескопис, конзервација).Године 2002. настава веронауке је враћена у школе, као и Богословски факултет у оквире Београдског универзитета из кога су га комунистичке власти избациле 1952. године.

Имајући у виду заслуге Патријарха српског Павла на научном богословском пољу, Богословски факултет Српске православне цркве у Београду, доделио му је 1988. године звање почасног доктора богословља.

Српски Патријарх постао је 1990. године, када је на том месту наследио патријарха Германа.

Мисли и поуке Патријарха Павла:

* Што већи положај у Цркви имаш, то више треба да служиш. Само земаљски господари „владају“, а у Цркви се служи.

* Шта вреди човеку да је све угодно и све лако, ако изгуби образ и душу. Ако су тешкоће ту, муке од других, а ми сачувамо образ и душу, утолико је још већа заслуга и већа част пред Богом.

* Под сунцем има довољно места за све људе. Зато је мир најпотребнији свима, и нама и нашим непријатељима.

* Нама је боље да нестанемо као људи, него да опстанемо, биолошки да преживимо као злочинци и нељуди.

* Човек не може да бира време и место где ће се родити, нити прилике и околности у којима ће живети. То не зависи од нас. Али оно што зависи од нас и што се од нас очекује јесте да будемо људи – увек и свуда. Да нас као људе призна за своје Бог, а препознају преци и упознају савременици.

https://mitropolija.com/2024/09/11/451052/

Данас је, браћо и сестре, други Велики петак. На Велики петак Господ је распет и убијен. А на данашњи дан, распет је и убијен и обезглављен Највећи човек овога света, јер су уста Господа Христа изрекла највећу похвалу о њему: да је он Највећи између рођених од жена. Ни о коме није се тако Господ изразио. Ради чега је то Господ учинио? Шта је то тако велико што је Претеча, живећи у овоме свету, учинио?

Прво, што је као Претеча, као претходник Господа Христа, дошао у овај свет да припреми људе за Господа Христа – Спаситеља. Oд чега нас је Господ спасао? Од онога од чега нас нико није могао спасти: од смрти, од греха, и од зла. Али улога, дужност коју је Свети Претеча имао да изврши, неисказана је и страшна и велика. Њему као Претечи, Господ је дао да сагледа све грехе овога света, да сагледа све смрти овога света, да сагледа све ђаволе овога света. То је страшна мисија и страшна улога. Замислите Светога Претечу који је бос, пустињачки, са одећом од камиље коже, ишао испред Господа Христа кроз прашуму људских грехова. Њему је Господ дао ту страшну моћ да сагледа грехе свих људи и да тиме осети и покаже колико је био потребан Спаситељ свету.

Зашто је Господ дошао у овај свет? Нико нам тако речито није рекао као Свети Јован Крститељ. За њега се вели да се никад смејао није. Како се могао смејати човек који је сваког тренутка пред очима имао све грехе свих људи, све историје људске! Како се могао смејати човек који је пред очима имао све смрти, све лешеве људских бића у овоме свету! Како се могао смејати човек који је прозро до дна сваки грех и у свакоме греху видео ђавола! Како се могао смејати он који је виде род људски сав поробљен грехом и поробљен ђаволом!

И заиста, Претеча је први показао на Господа Христа као на Спаситеља света. Он је први Еванђелист, јер сам сведочи и Еванђељу, сведочи да је Дух Свети сишао на крштеног Господа Исуса. Он је исто тако први Апостол, први Мученик који је пострадао за Господа Христа, како се вели у дивној песми његовој, радујући се. И тиме открио тајну свих Светих мученика. Како су Свети мученици могли да издрже страхоте од мучења, од ужаса – показао је Свети Претеча, говорећи да је он пострадао радујући се. Тако је сваки Мученик пострадао за Господа Христа радујући се. То је извесна радост која се даје с Неба, даје се сваком Мученику Христа ради. Он је несумњиво највећи Исповедник Господа Христа. Када су други урлали и викали против Њега, он је кротко и смирено објавио Њега за Јагње Божије. Гле Јагње Божје, које узима на себе грехе света!

Замислите те очи које су могле и морале сагледати све грехе овога света. Како је било тешко Претечи! Како је било неисказано тешко гледати све то! И он је био, нема сумње, најтужнији човек у овоме свету, али исто тако и најрадоснији. Јер је први открио и сагледао у Христу Спаситеља од греха, Спаситеља од смрти, Спаситеља од ђавола. Велика част, а и велика мука и невоља, доживети у својој људској души сав род људски, све наше патње, све наше падове, све наше грехе. Ето, то је била дужност и болна и тужна утеха Светог Великог Претече.

Да! Он је био и најрадоснији човек. Јер њему као таквом, који је сагледао све што је ужасно у роду људском, откривена је тајна Личности Господа Христа. Он који је био изведен из грехова људских и страсти људских, доживео то да види и открије у Спаситељу васкрсење мртвих, да открије у Њему Милостивог Господа, Који прашта грехе људима и узима на Себе све грехе људске овога света. Да, у томе је била његова радост.

У овом свету, браћо и сестре, нема истинске радости ако је смрт завршни тренутак нашег живота. Ако је смрт завршетак нашега бића, онда у овоме свету заиста не може бити радости. Само би се луд човек могао радовати таквом животу и таквом свету. Једина истинска радост у овом свету јавила се онда кад је Господ васкрсао из смрти и победио смрт за нас људе. Од те радости нема веће радости. Ту радост доживео је Свети Претеча и на тај начин што је објавио свету спасење света у Господу Христу од свакога греха, од сваке смрти, од сваког ђавола. Тако је сваки хришћанин на свету, у исто време врло тужно биће, али и радосно биће. Тужно због грехова својих, сваки од нас; а радосно, што све грехе скида са нас и спасава нас Господ Благи, Христос, Једини Човекољубац.

Да, данашњи велики Празник открива нам велику и страшну тајну. Људи су распели Господа Христа, људи. Жене су плакале када су Њега распињали, а Он, Благи Господ, прима на Себе смрт за све нас. И на тај начин, људи који су Господа Христа распели, који су једино викали да су против Њега, били су богоубице, највећи злочинци. Само је Човекољубиви Господ могао то да опрости. А шта се десило са данашњим даном? На данашњи дан жене су потрчале да достигну богоубице, да се изједначе са људима, да Највећег рођеног од жена погубе, да обезглаве! Страшно! Тешка увреда за Бога! Али, Господ је у милости Својој и тај грех опростио, и опрашта онима што се кају. Нема сумње, Господ је ради нас људи претрпео неисказане муке, неисказане болове, и васкрсао нас из мртвих. Дао нам победу над смрћу – ту једину истинску победу.

И Свети Претеча, који је по речима Господа био Највећи рођени од жена, доживео је да буде посечен и убијен. Да, зашто? Од безумне жене (Иродијаде). Тиме су жене скоро достигле људе у злочинству, у убиствима свакога добра, и свакога Небеског весника.

И ми, празнујући Светог Јована Крститеља, на данашњи дан празнујемо његов излазак из овога света, али и његов одлазак ка Господу Христу, његов одлазак ка Васкрслом Господу, Кога је он целог живота проповедао. Зато што је био Највећи између рођених од жена, такав велики Свети праведник каквог земља видела није. Он је заиста и постао извор, непресушни извор благодати Божије, силе Божије, помоћи Божије свакоме садашњем хришћанину, и свима будућим хришћанима, и свима бившим хришћанима који су прешли са ове земље.

И зато, када смо у невољама и мукама, прибегнимо њему. Он је готов да ходатајствује за нас, да се моли за нас, да нам измоли опроштај грехова и да нам измоли Царство небеско. Да! Најтужнији човек и најрадоснији! Ето, Свети Јован. Ми њега данас празнујемо и молимо се Господу да услиши молитве за све нас, да нас спасе свакога зла, а најпре и највише погибије душа. Да душе не изгубимо у гресима својим, да васкрсавамо са Господом Христом. Амин.

Свети Јустин Ћелијски

Извор: Епархија врањска

Била је то идеална породица: отац је био човек пријатног изгледа и племенитог стила, мајка је била грациозна и елегантна жена, ћерка је изгледала величанствено.
Таква је била слика која ми се указала када сам се упознао са случајем Јелене. Породица је села у моју канцеларију, ћерка је, очигледно, седела између два „идеална“ родитеља, а мајка је, као у најбољој традицији породица са проблемом, почела да прича своју ситуацију.
Непрекидно је говорила неколико минута док нисам питао мужа да ли се слаже са њеним изјавама или не. Он је навео да се апсолутно слаже са свиме што је његова супруга рекла. Невероватно, али истинито, чак је и ћерка рекла да се такође потпуно слаже са мајчиним описом њених проблема са исхраном. Све је ово деловало заиста невероватно, први пут после хиљада праћених случајева наишао сам на породицу у потпуној сагласности, која је одржала тако дивну равнотежу и након појаве тегоба код девојчице. Међутим, као што ће касније постати јасно, управо је то завидно породично уређење постало елемент који је подстакао ову болест, тј. добро стање се у одређеним ситуацијама може довести доношења веома лоше одлуке.
Код Јелене се већ неко време развија опсесија у вези са страхом да ће изгубити контролу над исхраном и, као резултат, добити сувишне килограме и на крају изгледати естетски непријатно. На основу ове забринутости, почела је да смањује исхрану, као да се припрема за случај могућег губитка контроле, и да би могла спречити њено штетно дејство од преједања. На њену несрећу, као и код свих осталих које је снашао овакав поремећај, њен покушај да реши проблем којег се плашила довео ју је до тога да га још више закомпликује, а не да реши ситуацију.
У ствари, обично људи који су забринути због губитка контроле над храном имају тенденцију да наметну себи строга правила исхране, али то је оно што повећава њихову жељу за забрањеном храном. Уобичајени ефекат у таквим случајевима је да се после неколико дана строге дијете преједају забрањеном храном, јер су је дуго чинили неконтролисано пожељном.
Исто тако, Јелена је почела да развија сопствени поремећај, заснован на периодима супер-контролисане исхране, који су се смењивали са данима преједања, праћеним данима рестриктивне исхране, који су се неумољиво завршавали још већим преједањем.
У тренутку када је схватила да не може сама да се избори са ситуацијом, потражила је помоћ од својих родитеља, тражећи да је спрече да се преједа када су они присутни и да закључају оставу у њиховом одсуству тако да више не би могла да се предаје својим нагонима. Њени родитељи, наоружани најбољим намерама, пристали су да пруже Јелени помоћ која јој је била потребна, али као што можете претпоставити, све је то само још више подстицало Јеленин поремећај у вези са исхраном да је на крају почела да купује забрањену храну без знања својих родитеља и кришом је једе. То је узнемирило родитеље, који су се суочили, како је мајка метафорички рекла, са некаквим „дволичним Јанусом“, односно две супротне особе унутар једног човека – њихове ћерке: једна је искрена, коректна и слатка Јелена, а друга је лажљива и узнемирена. И сама ћерка је имала исти утисак да се повремено осећала као особа, нека врста демона, вођена само животињском жеђу за храном. Тако је и при описивању проблема и покушаја његовог решавања дошло до потпуне сагласности породице, али све то није довело до побољшања ситуације, напротив, постало је све компликованије.
То би требало да нас наведе да помислимо да иако љубав има највећу терапеутску силу на свету, како тврде моралисти, у стварности често, као у овом случају, њено изражавање може довести до погоршања ситуације. Чинећи то, наравно, не покушавамо да сугеришемо супротно или да је најбоља равнотежа однос без љубави , али желимо да нагласимо чињеницу да било који тип афективног односа сам по себи нема никакве везе са терапијским погледом, то су различити нивои односа међу људима.
Онај ко је укључен у интензиван афективни однос са проблематичном особом, са терапеутске тачке гледишта најчешће остане разоружан управо овом ствари, јер је превише компромитован својом љубављу у вези и стога није у стању да прихвати ставове и понашање које понекад треба одлучније дефинисати.
Заиста, у Јеленином случају било је важно, пре свега, да се све ово разјасни реструктурирањем њиховог породичног статуса. Међутим, нажалост, суочена са проблемом који је настао, а за који фамилија није сносила никакву одговорност, сада је породица морала да заузме потпуно другачији став. Одрицање од одговорности родитеља за хипотетичке грешке у вези са проблемима њихове ћерке у овим случајевима је важан корак који родитеље обично чини још кооперативнијим и помаже у успостављању терапијског односа са својом ћерком. Није случајно што је након мог објашњења Јелена јасно изразила сагласност, рекавши да су њени родитељи учинили све, па чак и више, и да је проблем само у њој. Током сесије било је лако замолити их све да предузму оно што ја називам „заветом ћутања“. Односно, правило да се избегава причање о проблему, имајући на уму да разговор о њему подстиче проблем.
Након што су родитељи отишли како би могли директно да раде са својом ћерком, почео сам да изводим специфичан маневар прилагођен на рад са Јелениним проблемом: реструктурирање страха од поста и ограничења. Овај маневар почиње питањем: шта они мисле чега би требало да се више плаши, преједања или гладовања и ограничавања исхране? Уобичајени реактивни одговор је, наравно, први. Али на овај одговор, од особе се тражи да добро размисли о томе који је уобичајени редослед појављивања опсесије преједањем.
У овом тренутку људи почињу да размишљају, заузимајући другачију тачку гледишта на проблем. Тако и Јелена, која је одговорила: „Истина је, покушавам да се обуздавам, ограничавам себи храну, али онда дође порив и не могу да се не преједем. Могуће је да то што покушавам да се уздржавам, тера ме да желим да једем много више.”
На ово сам, као и обично, одговорио, поткрепљујући претпоставку о новој перспективи: „Тако је, кад год покушате да ограничите своју исхрану до тачке да заправо прескочите оброк, ви се припремате за следеће преједање. Зато ви не треба да се плашите преједање које је заправо последица, већ ограничења у виду поста (дијета), што и представља узрок.”
Прилично смо дуго расправљали о овој теми док се нисам опростио од Јелене, рекавши да ће јој, највероватније, бити немогуће да избегне склоност да гладује и тиме ствара услове за преједање, али сам јој предложио да добро запамти шта је то чега треба да се плаши. Као што добро знамо, такав маневар је суптилна вежба убеђивања којом натерате особу да се плаши нечега што још увек користи управо као заштиту од страха да ће изгубити контролу. Дакле, снага симптоматологије се користи против ње саме, другим речима, као што се у префињеној борилачкој техници, снага противника користи против њега самог.
После две недеље, породица се вратила са јасним изразом задовољства на лицима свих чланова: Јелена се уопште није преједала током целе две недеље и на крајње задовољство својих родитеља, одлучила је да седне за сто са њима и редовно да једе. Оно што је Јелену највише изненадило је то што се није угојила, већ је изгубила вишак килограма које је добила у недељама које су претходиле преједању.
Цела породица је била изненађена чињеницом да је све испало тако једноставно да је готово невероватно, а ја сам одговорио Гетеовим афоризмом: „У ствари, све је једноставније него што мислите, али много сложеније него што можете да разумете“, након чега сам позвао породицу да се придржавају прописаних савета. Док сам Јелени понудио још један корак напред да коначно реши свој проблем, при чему сам искористио још један уобичајени афоризам измишљен посебно за ове ситуације: „Јелена, у односу на ситуације повезане са неким обликом задовољства, да би га контролисали постоји правило: „Ако себи нешто дозволиш, онда то можеш да откажеш, ако себи нешто не дозвољаваш, то ће постати обавезно“. Зато вас молим да узимате обична три оброка дневно бирајући намирнице које највише волите, избегавајући да их бирате по принципу „најмање опасне за вас“, јер су мање укусне. Видећете да ће вас то одвести у даља открића.“
На следећем састанку, Јелена је са одушевљењем изјавила да је јела храну и јела која је највише желела, од којих нека дуго није јела, и због тога се осећала потпуно задовољно. Али оно што ју је забринуло је то што се није угојила, а чинило јој се немогућим да једући такве продукте које је до сада себи забрањивала, може да остане у одличној форми. Моја реплика је био да јој једноставно укажем да је то било ново откриће и да је то нека врста „тајне иницијације“ која јој омогућава да контролише сопствену линију док ужива у свом односу са храном.
Срећући се са Јеленом и њеном породицом ради праћења у току неколико месеци након ове треће и последње сесије, резултати су се одржавали током времена и Јелена више није показивала никакву забринутост у вези са храном. Чинило се да су њена лепота и сензуалност појачани њеном тренутном смиреношћу.
Отприлике годину дана након последњег сусрета са Јеленом и њеном породицом, добио сам од ње дирљиво писмо у којем је описала како је њен живот тренутно прилично испуњен, најављујући ми и присуство важне љубавне везе, захваљујући ми као саучеснику њене освојене среће.
На тај начин је Јелена научила да је „највећа контрола знати како да је изгубиш, а затим да је вратиш“.

Текст је преузет из књиге Ђорђа Нардонеа – „Од љубави до мржње због хране“

https://poznajsebe.wordpress.com/2024/09/09/binge-eating/

Обично се чулна љубав одваја од „љубави у пуном смислу те речи“. Таква подела је неопходна јер у руском језику нема речи за означавање различитих врста „љубави“.
 

У грчком језику такав проблем се не јавља: постоји φιλια (пхилиа) - љубав-пријатељство, ερως (ерос) - љубав-привлачност, αγαπη (агапе) - духовна љубав и στοργη (сторге) - друштвена, породична љубав. А на руском можете рећи: „Волим пиво“, „Волим те“ и „Бог воли човека“ -све са једном истом речју.

Наравно, чулну љубав разликујемо не само из лингвистичких разлога. „Ерос“ се разликује од љубави по томе што је превише оптерећен страшћу. У чулној љубави може бити толико телесног искуства, емоционалних стања и заједничких искустава, да лична, натчулна комуникација  измиче у позадину, а може постати и потпуно невидљива. За особу захваћену страшћу се каже да је „изгубила главу“; заједно са главом може да изгуби личну и делатну љубав, односно да изгуби широк спектар искустава, енергије и избора.

Најсензуалније време љубави назива се „медени месец“. А поента није само у „слаткоћи“, већ и у томе да је ово време сензуалне гозбе, карневала, празника. Али, колико младенаца помисли да је један од задатака овог периода продуховљење љубави! А то је могуће само ако однос према чулној љубави није обезвређен: ако се према чулној љубави односи као према прихватљивом злу, пожуди тела, сваки духовни задатак одмах нестаје. Постаје небитан.

Поред вулгарности и цинизма, постоји још једна крајност – лицемерје, које често, нажалост, постоји међу православним хришћанима. Протојереј Алексије Умински овако описује овај проблем:

„Нажалост, пречесто се чује да је сексуална жеља повезана са последицама пада и да је „разметна страст заразила људску природу“. Изводи се закључак да однос међу супружницима не може бити чист, па стога, једино оправдање за ове не сасвим чисте брачне односе може бити рађање. По овој логици, свака интимност која нема за сврху зачеће, препозната је као грех. Или, још једна уобичајена идеја која егзистира је да су брачни односи нека врста попустљивости према људској природи која је спречава да почини прељубу. На основу таквих погледа на интимност, хришћански супружници почињу да се удаљавају, плаше се да покажу нежност, и у брачној интимности имају све већи осећај кривице.

У свим овим случајевима, чулна љубав се претворила у своју супротност – у гађење према човеку. Јасно је да у таквим ситуацијама нећемо моћи да помислимо ни на шта духовно. А зрела љубав подразумева да је чулна љубав управо љубав, а не њена супротност.

Одуховљење љубави, како у осећањима тако и у односима, је задатак сваке одрасле личности. Шта је „продуховљење љубави“? То је смисао, правац и радост привлачности, жеље, односа, осећања и мисли – пред Богом и са Богом. Осећајући неодољиву снагу привлачности према другој особи, спреман сам да волим пред лицем Бога, своју породицу и пријатеље, стојећи пред свима као појединац, не скривајући своје лице, преузимајући пуну одговорност за своје односе и њихове плодове.

Продуховљење љубави је њено уздизање до највишег достојанства, до љубави према Богу. Задатак је трансформисати "ерос" и повезати га са "агапе", "пхилиа" и "сторге". Тако настаје истинска људска љубав, у којој се човек преображава, приближавајући се подобију Божијем.

Протојереј Андреј Лоргус

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор
 

Рафаило (у свету Герогије, Ђорђе) Момчиловић рођен је 23. априла 1875. године од оца Велимира и мајке Персиде, у бачком месту Дероње, где је завршио основну школу. Када је навршио десет година одлази у манастир Ковиљ, а потом у манастир Бођане. Монашки постриг примио је 26. октобра 1896. године у манастиру Манасији од игумана Мирона (Ђорђевића). Митрополит Михаило рукоположио је Рафаила, 23. новембра 1896. године, за јерођакона.

Упоредо са духовним узрастањем, Рафаило је усавршавао и сликарску вештину. Ликовно образовање стицао је у Београду, Москви и Италији. Урадио је иконостасе у црквама у Великој Крсни (1902), манастиру Раковици (1905/6), Пачиру и Горњем Ковиљу (1908-10) и у цркви Ружици у Београду (1925/6). Јеромонах Рафаило урадио је доста појединачних икона, затим портрета црквених личности, а био је и одличан пејзажиста.

Други светски рат архимандрит Рафаило дочекао је у манастиру Шишатовцу као игуман. Усташе су га ухапсиле, заједно са тројицом шишатовачких монаха, 25. августа 1941. и отпремили возом за Славонску Пожегу. Током путовања игуман Рафаило је мучен на разне начине: ударан разним предметима и чупана му је брада. У логору у Славонској Пожеги настављено је страдање свештеномонаха Рафаила. После незапамћених мука издахнуо је 3. септембра 1941. године. До данас није познато где је сахрањен.

На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 1999. године, игуман Рафаило проглашен је за светог и унет у Именослов Српске цркве као свештеномученик. Датум његовог спомена је 3. септембар – дан постраданија.

https://mitropolija.com/2024/09/02/svestenomucenik-rafailo-sisatovacki-3/

Нема више било шта да се напише.
Просто нема.
Пишем овај текст у недјељу, 1.9, након Свете Литургије, суочен са притиском сопствене савијести, немоћан као јединка да било шта учиним, немоћан да гледам коначне дане косовске издаје наше завјетне земље и најхрабријих од свих Срба – оних који су остали да живе на Косову и Метохији.
Покушавао сам да живим достојно Косовског завјета. Да изродимо Јелена и ја четворо дјеце, сви рођени на царски рез, сви – колико смо знали и умјели – васпитавани у духу свете вјере и завјетног Предања, сви окренути ослобођењу и уједињењу свих српских земаља а најприје Косова и Метохије. Покушавао сам – понекад само успјевао да стигнем и постигнем, да помогнем ријечју и животом и присуством и молитвом. Углавном без успјеха.
Масе српског народа живе својим животом, инстинктима, опонашањем ове културе пропасти, затворени у нагоне који нити су више они базични – јер чак и базични нагони не би дали једној врсти да немилосрдно убија своју новорођенчад. Једна лажна елита живи истим тим нагонима – само их је мало више уобличила у форме “културе”. Иако се гнуша “народа”, Друга Србија и народ се у суштини мало разликују у својим метафизичким поставкама. И једни и други вјерују да је живот у суштини бесмислен и “само један”. Да је ово што имаш сада – једино и загарантовано. Да не вриједи радити било шта преко границе личног задовољства. Народ вјерује у “лијепо се провести” а “елита” у исто то.
Оно нешто тзв. “националне интелигенције” није у стању да се одрекне меса уз пост и одгоји више од једног дјетета, уз сву бригу за Косово. Идеали небески, житије земаљско. И коме онда писати?
Живио сам у ишчекивању дана када нећемо допустити да нас тихо удаве. Пискарао, молио се (“нада мном је небо затворено”), спремао себе самога, гланцао чизме када почне комешање, надајући се да ће нас бар милион гланцати чизме и наћи се тамо гдје треба када буде требало. Свађао се понекад са мајком и супругом о томе ко ће нам дјецу гледати ако или када мене не буде ту. Но узалуд се свађао. И не: није ми толико криво зато што се никада није догосила епска нова Косовска битка. Криво ми је што сам годинама говорио сународницима да је оно што се дешава – издаја, да дајемо све што имамо ни за шта: за робовски статус у Србији и Српској, за несигирне и лажне наде о томе да ћемо “бити спремни када дође час”. Увјеравали су ме пријатељи и познаници да се чека тренутак, да морамо да ојачамо, да нико неће издати када дође до часа, а најмање власт и њене вође. Пола њих је знало да ће издати јер су већ тада мијењали душу за новац а пола су и сами себе и нас увјеравали. И узладу је било цртати и кумити и опомињати. Овако је како јер смо се као народ измијенили. Пристали на компромис и компримисе. И нас туце идеалиста ту никад ништа није могло.
Сада је тако како је. Када се један народ не одбрани као народ, не треба да се чуди што ће му узети земљу. Можда се неко надао да ће парчање Србије ићи са Југа на даље, од Прешева према Новом Пазару или од Суботице према Земуну. Ни то није искључено када смо већ показали да уз дернек-национализам може да прође коначно угушење Србије на Косову – крај који је потписан још 2013. и запечаћен 2024. Но то што ће нам узети Јадар – да ли власт или опозиција, неважно – не смије да чуди народ који је себи мрмљао у браду да “има и горе” када су нам узимали Газиводе. И не морам бити пророк да схватим да неће бити лако ни сачувати ово мало снаге и слободе што имамо у Српској, поред самљевеног народа и олигархије без образа и памети.
У дану када се зулум шиптарске полиције на Сјеверу догађа зато што се већ једанаест година “купује вријеме” за “одсудни час”, нема више шта да се пише и напише. И иначе: коме и чему? Годинама сам себи понављао да неће Свети Сава допустити да његов народ нестане, макар да неће дати да нестанемо као кукавице које гледају док их чисте са Косова и Метохије. Изгледа да ни Свети Сава неће преко онога што смо сами спремни да урадимо. А то је тренутно – ништа.

https://pokretzaodbranukosovaimetohije.rs/о-дарко-ристов-ђого-издаја/