" Оче, Бог ти помогао! Бог ти помогао! Дај ми пет еура! Само још овај пут, оче"  - говори ми човјек тамније пути, за којег не могу тачно да оцијеним којих је година. Када сам се прије петнаестак година доселио из Никшића, редовно сам га сретао по будванским улицама и изгледао је скоро потпуно исто као и данас! Једина је разлика у томе што је тада тврдио да му паре требају за храну или аутобуску карту, док сада готово да се и не труди да прикрије да му је новац потребан за хероин.
" Оче, Бог ти помогао! Пет еура. За мене и моју дјевојку! Моју љубав" - док ми то говори, руком показује у правцу дјевојке у двадесетим годинама, раширених зеница и свјетло плавих очију, којима све вријеме тупо гледа у једну тачку. Низ њено дуго чело, лијено се сливају крупне грашке зноја. Пола седам је ујутро и већ је сада јасно да ће бити прави тропски дан. С обзиром на доба дана, на улици је присутно доста свијета. Једине особе у дугим рукавима су њих двоје, будући да на тај начин покушавају да прикрију иглама избодене руке. На његовим панталонама, баш као и на дјевојчиној дуксерици, јасно су уочљиви трагови пијеска. Изгледа да им се бурна ноћ завршила тако што су на крају преспавали на некој од плажа са које их чувар није отјерао. Изврћем џепове на мантији у намјери да га увјерим да код себе немам нимало новца. Говорим му како недјељом , када одлазим на јутрење и литургију, углавном не носим новац са собом.  Трговине тога дана не раде, па све и кад бих хтио да купим нешто не бих имао гдје. Након мојих ријечи ме је изненада зграбио за десну руку и док је покушавао да је пољуби, изговорио је следеће: " Молим те, оче! Мојој дјевојци, мојој љубави је данас рођендан! Још ћемо само овај пут, а онда колико сјутра идемо на одвикавање! Вјенчаћемо се и дјецу имати. Кажи му , љубави! Кажи, душо! Зашто ћутиш"?!
Међутим, дјевојка једнако ћути и као да кроз некакав замишљени прозор гледа у чаробни свијет до којег јој је тако мало потребно да стигне! Тек пар милиграма убризганих у њене већ добро уништене вене, одвешће је бар на тренутак до стања за које она мисли да је неописиви мир и блаженство! 
У том тренутку се недалеко од нас зауставило полицијско возило. Чим је опазио милицајце, ухватио је дјевојку под мишицу и дао се у паничан бијег. Након неколико неспретних корака, дјевојка се саплела о његову лијеву ногу и пала. Успио је да је брзо подигне, те да заједно са њом побјегне полицајцима , који се  нису претјерано трудили да их ухвате. Органима реда сам рекао да, што се мене тиче, нису ни морали да  интервенишу,  те да бих и сам успио да ријешим проблем, будући да сам то сваки пут успјевао до сада већ небројено пута.
" Све ја то знам, господине! Међутим, њих двоје су у задње вријеме толико агресивни, да неће да пусте човјека да прође док им не да бар нешто новца. До сад смо их приводили више пута, но, кривична пријава и пар ноћења у станици је све што су добили" - говори ми крупни, проћелави полицајац са мјеста сувозача у ауту. Након што се патрола удаљила, случајно сам погледао у правцу мјеста гдје је дјевојка пала и тек тад уочио крвави траг. Изгледа да је , при паду, носем ударила о плочнике, што је изазвало обилно крварење. Убрзо ће поподневна жега тај траг исушити до те мјере да се неће сасвим јасно моћи распознавати да ли је тај траг баш од крви или какве друге тамније течности, коју је неко немарно просуо по плочницима...

Његова Светост Архиепископ пећки митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски Павле (световно Гојко Стојчевић) рођен је 11. септембра 1914. године у селу Кућанци, срез Доњи Михољац (тада у Аустроугарској, а сада у Хрватској) у земљорадничкој породици. Патријарх Павле је био 44. врховни поглавар Српске православне цркве од 1990. до 2009. године.

Животопис блаженопочившег Патријарха Павла

Гимназију је завршио у Београду, шесторазредну Богословију у Сарајеву, а Богословски факултет у Београду.

Рано је остао без родитеља – отац је отишао да ради у САД, тамо је добио туберкулозу и “вратио се кући да умре” кад су дечаку биле три године, убрзо му је умрла и мајка. Одгајила га је тетка. Увидевши да је дете „врло слабачко”, поштедела га је тешких послова и омогућила му да се школује: иако је мали Гојко био склон „предметима где не мора да меморише, као што су математика и физика”, иако је из веронауке имао двојку, утицај родбине је превагнуо и његов коначан избор био је богословија.

После завршене ниже гимназије у Тузли (1925-1929) и богословије у Сарајеву (1930-1936) дошао је у Београд где је уписао Богословски факултет.

Ту је ванредно завршио преостале разреде гимназије да би могао упоредо да упише и Медицински факултет. На Медицинском факултету је стигао до друге године студија, а Богословски је завршио и ту га затиче Други светски рат.

Да би се издржавао радио је на београдским грађевинама, што му није одговарало због слабог здравља. На позив свог школског друга Јелисеја Поповића одлази у овчарско-кабларске манастире где је провео остатак рата и где почиње свој монашки живот.

Прво је био у манастиру Свете Tројице у Овчару а потом вероучитељ деци избеглица у Бањи Ковиљачи. Тада се тешко разболео „на плућима” и лекари су веровали да је то туберкулоза предвиђајући му још три месеца живота. Извесно време провео је у манастиру Вујан где се излечио и у знак захвалности је изрезбарио један дрвени крст и поклонио га манастиру. Замонашен је у манастиру Благовештењу 1946. године, када је унапређен у чин јерођакона.

Од 1949. до 1955. био је сабрат у манастиру Рача. Школску годину 1950/51. провео је као учитељ заменик у призренској Богословији св. Кирила и Методија. У чин јеромонаха унапређен је 1954, протосинђел је постао 1954, а архимандрит 1957. Од 1955. до 1957. године био је на постдипломским студијама на Богословском факулету у Атини.

Изабран је за епископа рашко-призренског 29. маја 1957. године, а посвећен је 21. септембра 1957. године, у београдској Саборној цркви. Чин посвећења обавио је патријарх српски Викентије. За епископа рашко призренског устоличен је 13. октобра 1957. године, у призренској Саборној цркви.

У Епархији рашко-призренској градио је нове цркве, обнављао старе и порушене, посвећивао и монашио нове свештенике и монахе. Старао се о Призренској богословији, где је повремено држао и предавања из црквеног певања и црквенословенског језика.

Често је путовао, обилазио своју епархију и служио у свим местима. Са косовским егзодусом, призренска Богословија св. Кирила и Методија је привремено премештена у Ниш, а седиште Рашко-призренске епархије из Пећи у манастир Грачаницу.

Као епископ рашко-призренски сведочио је у Уједињеним нацијама пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији. Бавио се и научним радом. Објавио је монографију о манастиру Девичу, „Девич, манастир Светог Јоаникија Девичког” (1989, друго издање 1997).

У Гласнику Српске православне цркве, од 1972. године објављује студије из Литургике у облику питања и одговора, од којих је настало тротомно дело „Да нам буду јаснија нека питања наше вере I, II, III” (1998).Приређује допуњено издање „Србљака”, које је Синод Српске православне цркве издао 1986. године. Такође, приређује „Христијанскије празники” од М. Скабалановича.

Аутор је и издања „Требника”, „Молитвеника”, „Дополнитељног требника”, „Великог типика” и других богослужбених књига у издању Синода. „Питања и одговори чтецу пред преоизводством” објављује 1988. године, а „Молитве и молбе” 1990.Заслугом патријарха Павла умножен је у 300 примерака „Октоих” из штампарије Ђурђа Црнојевића.

Патријарх Павле дуго година је био председник Комисије Светог архијерејског синода за превод Новог завета, чији је први превод, који је црква одобрила, објављен 1984. године, а исправљено издање тог превода 1990. године.Исто тако, био је председник Литургичке комисије при Светом архијерејском синоду, који је припремио и штампао „Службеник” на српском језику.

Од када је постао српски патријарх, обновљено је и основано више епархија. Обновљена је Богословија на Цетињу 1992. године. Отворена је 1994. године Духовна академија Светог Василија Острошког у Фочи и Богословија у Крагујевцу 1997. године, као одсек Богословије Светог Саве у Београду. Основана је и Информативна служба Српске Православне Цркве.

У Београду је 1993. године почела да ради Академија СПЦ за уметности и консервацију, са неколико одсека (иконопис, фрескопис, конзервација).Године 2002. настава веронауке је враћена у школе, као и Богословски факултет у оквире Београдског универзитета из кога су га комунистичке власти избациле 1952. године.

Имајући у виду заслуге Патријарха српског Павла на научном богословском пољу, Богословски факултет Српске православне цркве у Београду, доделио му је 1988. године звање почасног доктора богословља.

Српски Патријарх постао је 1990. године, када је на том месту наследио патријарха Германа.

Мисли и поуке Патријарха Павла:

* Што већи положај у Цркви имаш, то више треба да служиш. Само земаљски господари „владају“, а у Цркви се служи.

* Шта вреди човеку да је све угодно и све лако, ако изгуби образ и душу. Ако су тешкоће ту, муке од других, а ми сачувамо образ и душу, утолико је још већа заслуга и већа част пред Богом.

* Под сунцем има довољно места за све људе. Зато је мир најпотребнији свима, и нама и нашим непријатељима.

* Нама је боље да нестанемо као људи, него да опстанемо, биолошки да преживимо као злочинци и нељуди.

* Човек не може да бира време и место где ће се родити, нити прилике и околности у којима ће живети. То не зависи од нас. Али оно што зависи од нас и што се од нас очекује јесте да будемо људи – увек и свуда. Да нас као људе призна за своје Бог, а препознају преци и упознају савременици.

https://mitropolija.com/2024/09/11/451052/

Данас је, браћо и сестре, други Велики петак. На Велики петак Господ је распет и убијен. А на данашњи дан, распет је и убијен и обезглављен Највећи човек овога света, јер су уста Господа Христа изрекла највећу похвалу о њему: да је он Највећи између рођених од жена. Ни о коме није се тако Господ изразио. Ради чега је то Господ учинио? Шта је то тако велико што је Претеча, живећи у овоме свету, учинио?

Прво, што је као Претеча, као претходник Господа Христа, дошао у овај свет да припреми људе за Господа Христа – Спаситеља. Oд чега нас је Господ спасао? Од онога од чега нас нико није могао спасти: од смрти, од греха, и од зла. Али улога, дужност коју је Свети Претеча имао да изврши, неисказана је и страшна и велика. Њему као Претечи, Господ је дао да сагледа све грехе овога света, да сагледа све смрти овога света, да сагледа све ђаволе овога света. То је страшна мисија и страшна улога. Замислите Светога Претечу који је бос, пустињачки, са одећом од камиље коже, ишао испред Господа Христа кроз прашуму људских грехова. Њему је Господ дао ту страшну моћ да сагледа грехе свих људи и да тиме осети и покаже колико је био потребан Спаситељ свету.

Зашто је Господ дошао у овај свет? Нико нам тако речито није рекао као Свети Јован Крститељ. За њега се вели да се никад смејао није. Како се могао смејати човек који је сваког тренутка пред очима имао све грехе свих људи, све историје људске! Како се могао смејати човек који је пред очима имао све смрти, све лешеве људских бића у овоме свету! Како се могао смејати човек који је прозро до дна сваки грех и у свакоме греху видео ђавола! Како се могао смејати он који је виде род људски сав поробљен грехом и поробљен ђаволом!

И заиста, Претеча је први показао на Господа Христа као на Спаситеља света. Он је први Еванђелист, јер сам сведочи и Еванђељу, сведочи да је Дух Свети сишао на крштеног Господа Исуса. Он је исто тако први Апостол, први Мученик који је пострадао за Господа Христа, како се вели у дивној песми његовој, радујући се. И тиме открио тајну свих Светих мученика. Како су Свети мученици могли да издрже страхоте од мучења, од ужаса – показао је Свети Претеча, говорећи да је он пострадао радујући се. Тако је сваки Мученик пострадао за Господа Христа радујући се. То је извесна радост која се даје с Неба, даје се сваком Мученику Христа ради. Он је несумњиво највећи Исповедник Господа Христа. Када су други урлали и викали против Њега, он је кротко и смирено објавио Њега за Јагње Божије. Гле Јагње Божје, које узима на себе грехе света!

Замислите те очи које су могле и морале сагледати све грехе овога света. Како је било тешко Претечи! Како је било неисказано тешко гледати све то! И он је био, нема сумње, најтужнији човек у овоме свету, али исто тако и најрадоснији. Јер је први открио и сагледао у Христу Спаситеља од греха, Спаситеља од смрти, Спаситеља од ђавола. Велика част, а и велика мука и невоља, доживети у својој људској души сав род људски, све наше патње, све наше падове, све наше грехе. Ето, то је била дужност и болна и тужна утеха Светог Великог Претече.

Да! Он је био и најрадоснији човек. Јер њему као таквом, који је сагледао све што је ужасно у роду људском, откривена је тајна Личности Господа Христа. Он који је био изведен из грехова људских и страсти људских, доживео то да види и открије у Спаситељу васкрсење мртвих, да открије у Њему Милостивог Господа, Који прашта грехе људима и узима на Себе све грехе људске овога света. Да, у томе је била његова радост.

У овом свету, браћо и сестре, нема истинске радости ако је смрт завршни тренутак нашег живота. Ако је смрт завршетак нашега бића, онда у овоме свету заиста не може бити радости. Само би се луд човек могао радовати таквом животу и таквом свету. Једина истинска радост у овом свету јавила се онда кад је Господ васкрсао из смрти и победио смрт за нас људе. Од те радости нема веће радости. Ту радост доживео је Свети Претеча и на тај начин што је објавио свету спасење света у Господу Христу од свакога греха, од сваке смрти, од сваког ђавола. Тако је сваки хришћанин на свету, у исто време врло тужно биће, али и радосно биће. Тужно због грехова својих, сваки од нас; а радосно, што све грехе скида са нас и спасава нас Господ Благи, Христос, Једини Човекољубац.

Да, данашњи велики Празник открива нам велику и страшну тајну. Људи су распели Господа Христа, људи. Жене су плакале када су Њега распињали, а Он, Благи Господ, прима на Себе смрт за све нас. И на тај начин, људи који су Господа Христа распели, који су једино викали да су против Њега, били су богоубице, највећи злочинци. Само је Човекољубиви Господ могао то да опрости. А шта се десило са данашњим даном? На данашњи дан жене су потрчале да достигну богоубице, да се изједначе са људима, да Највећег рођеног од жена погубе, да обезглаве! Страшно! Тешка увреда за Бога! Али, Господ је у милости Својој и тај грех опростио, и опрашта онима што се кају. Нема сумње, Господ је ради нас људи претрпео неисказане муке, неисказане болове, и васкрсао нас из мртвих. Дао нам победу над смрћу – ту једину истинску победу.

И Свети Претеча, који је по речима Господа био Највећи рођени од жена, доживео је да буде посечен и убијен. Да, зашто? Од безумне жене (Иродијаде). Тиме су жене скоро достигле људе у злочинству, у убиствима свакога добра, и свакога Небеског весника.

И ми, празнујући Светог Јована Крститеља, на данашњи дан празнујемо његов излазак из овога света, али и његов одлазак ка Господу Христу, његов одлазак ка Васкрслом Господу, Кога је он целог живота проповедао. Зато што је био Највећи између рођених од жена, такав велики Свети праведник каквог земља видела није. Он је заиста и постао извор, непресушни извор благодати Божије, силе Божије, помоћи Божије свакоме садашњем хришћанину, и свима будућим хришћанима, и свима бившим хришћанима који су прешли са ове земље.

И зато, када смо у невољама и мукама, прибегнимо њему. Он је готов да ходатајствује за нас, да се моли за нас, да нам измоли опроштај грехова и да нам измоли Царство небеско. Да! Најтужнији човек и најрадоснији! Ето, Свети Јован. Ми њега данас празнујемо и молимо се Господу да услиши молитве за све нас, да нас спасе свакога зла, а најпре и највише погибије душа. Да душе не изгубимо у гресима својим, да васкрсавамо са Господом Христом. Амин.

Свети Јустин Ћелијски

Извор: Епархија врањска

Била је то идеална породица: отац је био човек пријатног изгледа и племенитог стила, мајка је била грациозна и елегантна жена, ћерка је изгледала величанствено.
Таква је била слика која ми се указала када сам се упознао са случајем Јелене. Породица је села у моју канцеларију, ћерка је, очигледно, седела између два „идеална“ родитеља, а мајка је, као у најбољој традицији породица са проблемом, почела да прича своју ситуацију.
Непрекидно је говорила неколико минута док нисам питао мужа да ли се слаже са њеним изјавама или не. Он је навео да се апсолутно слаже са свиме што је његова супруга рекла. Невероватно, али истинито, чак је и ћерка рекла да се такође потпуно слаже са мајчиним описом њених проблема са исхраном. Све је ово деловало заиста невероватно, први пут после хиљада праћених случајева наишао сам на породицу у потпуној сагласности, која је одржала тако дивну равнотежу и након појаве тегоба код девојчице. Међутим, као што ће касније постати јасно, управо је то завидно породично уређење постало елемент који је подстакао ову болест, тј. добро стање се у одређеним ситуацијама може довести доношења веома лоше одлуке.
Код Јелене се већ неко време развија опсесија у вези са страхом да ће изгубити контролу над исхраном и, као резултат, добити сувишне килограме и на крају изгледати естетски непријатно. На основу ове забринутости, почела је да смањује исхрану, као да се припрема за случај могућег губитка контроле, и да би могла спречити њено штетно дејство од преједања. На њену несрећу, као и код свих осталих које је снашао овакав поремећај, њен покушај да реши проблем којег се плашила довео ју је до тога да га још више закомпликује, а не да реши ситуацију.
У ствари, обично људи који су забринути због губитка контроле над храном имају тенденцију да наметну себи строга правила исхране, али то је оно што повећава њихову жељу за забрањеном храном. Уобичајени ефекат у таквим случајевима је да се после неколико дана строге дијете преједају забрањеном храном, јер су је дуго чинили неконтролисано пожељном.
Исто тако, Јелена је почела да развија сопствени поремећај, заснован на периодима супер-контролисане исхране, који су се смењивали са данима преједања, праћеним данима рестриктивне исхране, који су се неумољиво завршавали још већим преједањем.
У тренутку када је схватила да не може сама да се избори са ситуацијом, потражила је помоћ од својих родитеља, тражећи да је спрече да се преједа када су они присутни и да закључају оставу у њиховом одсуству тако да више не би могла да се предаје својим нагонима. Њени родитељи, наоружани најбољим намерама, пристали су да пруже Јелени помоћ која јој је била потребна, али као што можете претпоставити, све је то само још више подстицало Јеленин поремећај у вези са исхраном да је на крају почела да купује забрањену храну без знања својих родитеља и кришом је једе. То је узнемирило родитеље, који су се суочили, како је мајка метафорички рекла, са некаквим „дволичним Јанусом“, односно две супротне особе унутар једног човека – њихове ћерке: једна је искрена, коректна и слатка Јелена, а друга је лажљива и узнемирена. И сама ћерка је имала исти утисак да се повремено осећала као особа, нека врста демона, вођена само животињском жеђу за храном. Тако је и при описивању проблема и покушаја његовог решавања дошло до потпуне сагласности породице, али све то није довело до побољшања ситуације, напротив, постало је све компликованије.
То би требало да нас наведе да помислимо да иако љубав има највећу терапеутску силу на свету, како тврде моралисти, у стварности често, као у овом случају, њено изражавање може довести до погоршања ситуације. Чинећи то, наравно, не покушавамо да сугеришемо супротно или да је најбоља равнотежа однос без љубави , али желимо да нагласимо чињеницу да било који тип афективног односа сам по себи нема никакве везе са терапијским погледом, то су различити нивои односа међу људима.
Онај ко је укључен у интензиван афективни однос са проблематичном особом, са терапеутске тачке гледишта најчешће остане разоружан управо овом ствари, јер је превише компромитован својом љубављу у вези и стога није у стању да прихвати ставове и понашање које понекад треба одлучније дефинисати.
Заиста, у Јеленином случају било је важно, пре свега, да се све ово разјасни реструктурирањем њиховог породичног статуса. Међутим, нажалост, суочена са проблемом који је настао, а за који фамилија није сносила никакву одговорност, сада је породица морала да заузме потпуно другачији став. Одрицање од одговорности родитеља за хипотетичке грешке у вези са проблемима њихове ћерке у овим случајевима је важан корак који родитеље обично чини још кооперативнијим и помаже у успостављању терапијског односа са својом ћерком. Није случајно што је након мог објашњења Јелена јасно изразила сагласност, рекавши да су њени родитељи учинили све, па чак и више, и да је проблем само у њој. Током сесије било је лако замолити их све да предузму оно што ја називам „заветом ћутања“. Односно, правило да се избегава причање о проблему, имајући на уму да разговор о њему подстиче проблем.
Након што су родитељи отишли како би могли директно да раде са својом ћерком, почео сам да изводим специфичан маневар прилагођен на рад са Јелениним проблемом: реструктурирање страха од поста и ограничења. Овај маневар почиње питањем: шта они мисле чега би требало да се више плаши, преједања или гладовања и ограничавања исхране? Уобичајени реактивни одговор је, наравно, први. Али на овај одговор, од особе се тражи да добро размисли о томе који је уобичајени редослед појављивања опсесије преједањем.
У овом тренутку људи почињу да размишљају, заузимајући другачију тачку гледишта на проблем. Тако и Јелена, која је одговорила: „Истина је, покушавам да се обуздавам, ограничавам себи храну, али онда дође порив и не могу да се не преједем. Могуће је да то што покушавам да се уздржавам, тера ме да желим да једем много више.”
На ово сам, као и обично, одговорио, поткрепљујући претпоставку о новој перспективи: „Тако је, кад год покушате да ограничите своју исхрану до тачке да заправо прескочите оброк, ви се припремате за следеће преједање. Зато ви не треба да се плашите преједање које је заправо последица, већ ограничења у виду поста (дијета), што и представља узрок.”
Прилично смо дуго расправљали о овој теми док се нисам опростио од Јелене, рекавши да ће јој, највероватније, бити немогуће да избегне склоност да гладује и тиме ствара услове за преједање, али сам јој предложио да добро запамти шта је то чега треба да се плаши. Као што добро знамо, такав маневар је суптилна вежба убеђивања којом натерате особу да се плаши нечега што још увек користи управо као заштиту од страха да ће изгубити контролу. Дакле, снага симптоматологије се користи против ње саме, другим речима, као што се у префињеној борилачкој техници, снага противника користи против њега самог.
После две недеље, породица се вратила са јасним изразом задовољства на лицима свих чланова: Јелена се уопште није преједала током целе две недеље и на крајње задовољство својих родитеља, одлучила је да седне за сто са њима и редовно да једе. Оно што је Јелену највише изненадило је то што се није угојила, већ је изгубила вишак килограма које је добила у недељама које су претходиле преједању.
Цела породица је била изненађена чињеницом да је све испало тако једноставно да је готово невероватно, а ја сам одговорио Гетеовим афоризмом: „У ствари, све је једноставније него што мислите, али много сложеније него што можете да разумете“, након чега сам позвао породицу да се придржавају прописаних савета. Док сам Јелени понудио још један корак напред да коначно реши свој проблем, при чему сам искористио још један уобичајени афоризам измишљен посебно за ове ситуације: „Јелена, у односу на ситуације повезане са неким обликом задовољства, да би га контролисали постоји правило: „Ако себи нешто дозволиш, онда то можеш да откажеш, ако себи нешто не дозвољаваш, то ће постати обавезно“. Зато вас молим да узимате обична три оброка дневно бирајући намирнице које највише волите, избегавајући да их бирате по принципу „најмање опасне за вас“, јер су мање укусне. Видећете да ће вас то одвести у даља открића.“
На следећем састанку, Јелена је са одушевљењем изјавила да је јела храну и јела која је највише желела, од којих нека дуго није јела, и због тога се осећала потпуно задовољно. Али оно што ју је забринуло је то што се није угојила, а чинило јој се немогућим да једући такве продукте које је до сада себи забрањивала, може да остане у одличној форми. Моја реплика је био да јој једноставно укажем да је то било ново откриће и да је то нека врста „тајне иницијације“ која јој омогућава да контролише сопствену линију док ужива у свом односу са храном.
Срећући се са Јеленом и њеном породицом ради праћења у току неколико месеци након ове треће и последње сесије, резултати су се одржавали током времена и Јелена више није показивала никакву забринутост у вези са храном. Чинило се да су њена лепота и сензуалност појачани њеном тренутном смиреношћу.
Отприлике годину дана након последњег сусрета са Јеленом и њеном породицом, добио сам од ње дирљиво писмо у којем је описала како је њен живот тренутно прилично испуњен, најављујући ми и присуство важне љубавне везе, захваљујући ми као саучеснику њене освојене среће.
На тај начин је Јелена научила да је „највећа контрола знати како да је изгубиш, а затим да је вратиш“.

Текст је преузет из књиге Ђорђа Нардонеа – „Од љубави до мржње због хране“

https://poznajsebe.wordpress.com/2024/09/09/binge-eating/

Обично се чулна љубав одваја од „љубави у пуном смислу те речи“. Таква подела је неопходна јер у руском језику нема речи за означавање различитих врста „љубави“.
 

У грчком језику такав проблем се не јавља: постоји φιλια (пхилиа) - љубав-пријатељство, ερως (ерос) - љубав-привлачност, αγαπη (агапе) - духовна љубав и στοργη (сторге) - друштвена, породична љубав. А на руском можете рећи: „Волим пиво“, „Волим те“ и „Бог воли човека“ -све са једном истом речју.

Наравно, чулну љубав разликујемо не само из лингвистичких разлога. „Ерос“ се разликује од љубави по томе што је превише оптерећен страшћу. У чулној љубави може бити толико телесног искуства, емоционалних стања и заједничких искустава, да лична, натчулна комуникација  измиче у позадину, а може постати и потпуно невидљива. За особу захваћену страшћу се каже да је „изгубила главу“; заједно са главом може да изгуби личну и делатну љубав, односно да изгуби широк спектар искустава, енергије и избора.

Најсензуалније време љубави назива се „медени месец“. А поента није само у „слаткоћи“, већ и у томе да је ово време сензуалне гозбе, карневала, празника. Али, колико младенаца помисли да је један од задатака овог периода продуховљење љубави! А то је могуће само ако однос према чулној љубави није обезвређен: ако се према чулној љубави односи као према прихватљивом злу, пожуди тела, сваки духовни задатак одмах нестаје. Постаје небитан.

Поред вулгарности и цинизма, постоји још једна крајност – лицемерје, које често, нажалост, постоји међу православним хришћанима. Протојереј Алексије Умински овако описује овај проблем:

„Нажалост, пречесто се чује да је сексуална жеља повезана са последицама пада и да је „разметна страст заразила људску природу“. Изводи се закључак да однос међу супружницима не може бити чист, па стога, једино оправдање за ове не сасвим чисте брачне односе може бити рађање. По овој логици, свака интимност која нема за сврху зачеће, препозната је као грех. Или, још једна уобичајена идеја која егзистира је да су брачни односи нека врста попустљивости према људској природи која је спречава да почини прељубу. На основу таквих погледа на интимност, хришћански супружници почињу да се удаљавају, плаше се да покажу нежност, и у брачној интимности имају све већи осећај кривице.

У свим овим случајевима, чулна љубав се претворила у своју супротност – у гађење према човеку. Јасно је да у таквим ситуацијама нећемо моћи да помислимо ни на шта духовно. А зрела љубав подразумева да је чулна љубав управо љубав, а не њена супротност.

Одуховљење љубави, како у осећањима тако и у односима, је задатак сваке одрасле личности. Шта је „продуховљење љубави“? То је смисао, правац и радост привлачности, жеље, односа, осећања и мисли – пред Богом и са Богом. Осећајући неодољиву снагу привлачности према другој особи, спреман сам да волим пред лицем Бога, своју породицу и пријатеље, стојећи пред свима као појединац, не скривајући своје лице, преузимајући пуну одговорност за своје односе и њихове плодове.

Продуховљење љубави је њено уздизање до највишег достојанства, до љубави према Богу. Задатак је трансформисати "ерос" и повезати га са "агапе", "пхилиа" и "сторге". Тако настаје истинска људска љубав, у којој се човек преображава, приближавајући се подобију Божијем.

Протојереј Андреј Лоргус

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор
 

Рафаило (у свету Герогије, Ђорђе) Момчиловић рођен је 23. априла 1875. године од оца Велимира и мајке Персиде, у бачком месту Дероње, где је завршио основну школу. Када је навршио десет година одлази у манастир Ковиљ, а потом у манастир Бођане. Монашки постриг примио је 26. октобра 1896. године у манастиру Манасији од игумана Мирона (Ђорђевића). Митрополит Михаило рукоположио је Рафаила, 23. новембра 1896. године, за јерођакона.

Упоредо са духовним узрастањем, Рафаило је усавршавао и сликарску вештину. Ликовно образовање стицао је у Београду, Москви и Италији. Урадио је иконостасе у црквама у Великој Крсни (1902), манастиру Раковици (1905/6), Пачиру и Горњем Ковиљу (1908-10) и у цркви Ружици у Београду (1925/6). Јеромонах Рафаило урадио је доста појединачних икона, затим портрета црквених личности, а био је и одличан пејзажиста.

Други светски рат архимандрит Рафаило дочекао је у манастиру Шишатовцу као игуман. Усташе су га ухапсиле, заједно са тројицом шишатовачких монаха, 25. августа 1941. и отпремили возом за Славонску Пожегу. Током путовања игуман Рафаило је мучен на разне начине: ударан разним предметима и чупана му је брада. У логору у Славонској Пожеги настављено је страдање свештеномонаха Рафаила. После незапамћених мука издахнуо је 3. септембра 1941. године. До данас није познато где је сахрањен.

На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 1999. године, игуман Рафаило проглашен је за светог и унет у Именослов Српске цркве као свештеномученик. Датум његовог спомена је 3. септембар – дан постраданија.

https://mitropolija.com/2024/09/02/svestenomucenik-rafailo-sisatovacki-3/

Нема више било шта да се напише.
Просто нема.
Пишем овај текст у недјељу, 1.9, након Свете Литургије, суочен са притиском сопствене савијести, немоћан као јединка да било шта учиним, немоћан да гледам коначне дане косовске издаје наше завјетне земље и најхрабријих од свих Срба – оних који су остали да живе на Косову и Метохији.
Покушавао сам да живим достојно Косовског завјета. Да изродимо Јелена и ја четворо дјеце, сви рођени на царски рез, сви – колико смо знали и умјели – васпитавани у духу свете вјере и завјетног Предања, сви окренути ослобођењу и уједињењу свих српских земаља а најприје Косова и Метохије. Покушавао сам – понекад само успјевао да стигнем и постигнем, да помогнем ријечју и животом и присуством и молитвом. Углавном без успјеха.
Масе српског народа живе својим животом, инстинктима, опонашањем ове културе пропасти, затворени у нагоне који нити су више они базични – јер чак и базични нагони не би дали једној врсти да немилосрдно убија своју новорођенчад. Једна лажна елита живи истим тим нагонима – само их је мало више уобличила у форме “културе”. Иако се гнуша “народа”, Друга Србија и народ се у суштини мало разликују у својим метафизичким поставкама. И једни и други вјерују да је живот у суштини бесмислен и “само један”. Да је ово што имаш сада – једино и загарантовано. Да не вриједи радити било шта преко границе личног задовољства. Народ вјерује у “лијепо се провести” а “елита” у исто то.
Оно нешто тзв. “националне интелигенције” није у стању да се одрекне меса уз пост и одгоји више од једног дјетета, уз сву бригу за Косово. Идеали небески, житије земаљско. И коме онда писати?
Живио сам у ишчекивању дана када нећемо допустити да нас тихо удаве. Пискарао, молио се (“нада мном је небо затворено”), спремао себе самога, гланцао чизме када почне комешање, надајући се да ће нас бар милион гланцати чизме и наћи се тамо гдје треба када буде требало. Свађао се понекад са мајком и супругом о томе ко ће нам дјецу гледати ако или када мене не буде ту. Но узалуд се свађао. И не: није ми толико криво зато што се никада није догосила епска нова Косовска битка. Криво ми је што сам годинама говорио сународницима да је оно што се дешава – издаја, да дајемо све што имамо ни за шта: за робовски статус у Србији и Српској, за несигирне и лажне наде о томе да ћемо “бити спремни када дође час”. Увјеравали су ме пријатељи и познаници да се чека тренутак, да морамо да ојачамо, да нико неће издати када дође до часа, а најмање власт и њене вође. Пола њих је знало да ће издати јер су већ тада мијењали душу за новац а пола су и сами себе и нас увјеравали. И узладу је било цртати и кумити и опомињати. Овако је како јер смо се као народ измијенили. Пристали на компромис и компримисе. И нас туце идеалиста ту никад ништа није могло.
Сада је тако како је. Када се један народ не одбрани као народ, не треба да се чуди што ће му узети земљу. Можда се неко надао да ће парчање Србије ићи са Југа на даље, од Прешева према Новом Пазару или од Суботице према Земуну. Ни то није искључено када смо већ показали да уз дернек-национализам може да прође коначно угушење Србије на Косову – крај који је потписан још 2013. и запечаћен 2024. Но то што ће нам узети Јадар – да ли власт или опозиција, неважно – не смије да чуди народ који је себи мрмљао у браду да “има и горе” када су нам узимали Газиводе. И не морам бити пророк да схватим да неће бити лако ни сачувати ово мало снаге и слободе што имамо у Српској, поред самљевеног народа и олигархије без образа и памети.
У дану када се зулум шиптарске полиције на Сјеверу догађа зато што се већ једанаест година “купује вријеме” за “одсудни час”, нема више шта да се пише и напише. И иначе: коме и чему? Годинама сам себи понављао да неће Свети Сава допустити да његов народ нестане, макар да неће дати да нестанемо као кукавице које гледају док их чисте са Косова и Метохије. Изгледа да ни Свети Сава неће преко онога што смо сами спремни да урадимо. А то је тренутно – ништа.

https://pokretzaodbranukosovaimetohije.rs/о-дарко-ристов-ђого-издаја/

Бог ствара сваког човека, укључујући и тебе, са толико лепоте у њему, талената и креативности… 

Погледај свако дете које долази на овај свет. Мило, нежно, прелепо у својој различитости… а онда убрзо бива несхваћено, одбачено и збуњено. Неразрешено наслеђе породичних траума и повреда које смо искусили на сопственој кожи, попут тужног мираза остављамо потомцима. 

Незалечене ране нас одраслих крваре по невиној деци. Не само нашој биолошкој деци, него и по детету у нама, лику Божијем у нама… Детету кога одбацујемо и често га се стидимо, јер ни не знамо како би му пришли у себи. 

Временом научимо да се скривамо од себе и од других погрешно убеђени да не вредимо, да је вредно оно што другима “треба” од нас, а не оно што ми јесмо у нашој суштини. Заборавимо да искрено другом можемо дати само онолико колико смо научили да примамо од Бога.

И тада, будући уплашени, посумњамо у Бога у нама и поверујемо више људима него Богу, покушавајући да постанемо све оно што други од нас директно или индиректно очекују да будемо: забавни, спасиоци, насмејани иако нам се плаче, груби, жртве које треба спасавати, успешни/неуспешни и одвећ уморни од тога, добра девојчица, опак момак, побожног изгледа…

То, да би требало да будемо оно што други очекују од нас, а не оно за шта нас је Бог створио, то је уверење збуњеног детета у нама. Детета које је морало да напусти себе и постане све оно што је другима потребно да не би изгубило однос са онима до којих му је стало, који су му били неопходни. Бог није такав. Христу си потребан баш онакав какав јеси, каквог те је замислио када ти је даровао живот. Слободан од стега примораности туђих очекивања, ослобођен љубављу Божијом да пожелиш да пружиш другом оно што му је на корист у мери у којој видиш да можеш. Слободно да пожелиш, а не “јер мораш”. 

Да, баш тебе и сваког од нас је са љубављу стварао посебног и непоновљивог, као сликар који ствара сваку слику потпуно другачију, а лепота одише у свакој од њих. И баш тебе позива да са њим изградиш посебан однос, такав какав неће имати ни са ким другим. Да будеш слободан и искрен према њему и себи и да храбро покајањем прихватиш делове себе које откриваш да греше.

Не заборави да те Бог зна боље него ико други и да те је са разлогом створио таквим. Веруј му. Веруј његовом гласу у теби.

И не, пронаћи себе не значи одбацити и презрети све људе око себе, него одбацити старе обрасце по којима смо са њима функционисали и својом унутрашњом променом, усаглашавањем са ликом Божијим у себи, призивати и њих стрпљиво, упорно и са вером на један нови, међусобно узрастајући однос. 

Међутим, често нас паралише страх од промене, јер нам је непозната. Дражи нам је извесни јад, него јад неизвесности (др Брус Пери). И тако посумњамо да у нама има ичег доброг и лепог. Лакше је отписати добро и лепо у себи, него се суочити са страхом од промене. Таква сумња је погрешна, јер њоме негирамо и лик Божији у нама.

Чим човек открије то да га само паралише страх од спознаје себе, јер верује да ће тиме изгубити однос са другим људима, већ тада је закорачио један корак ближе себи.

Погледај само твоје пријатеље. Сигуран сам да већ препознајеш у њима толико лепог и доброг, толико дарова од Бога којим су украшени, одраз Бога у њима. Они често то сами не виде код себе, баш као што ни ти не видиш то код себе и збуни те када неко други примети то лепо и добро у теби. Нема ту места за гордост, јер све то лепо и добро у нама јесте дар од Бога (талант). Наше је да га не одбацимо, него умножавамо и радујемо се, јер тиме идемо у сусрет Христу већ овде и сада.

Пронаћи себе, значи почети живети усаглашен са Истином у себи. Тада се остварује циљ са којим Бог ствара сваког човека: Тада човек постаје дар свету. Зато знај, када повређујеш друге и када они повређују тебе, то ниси ти и то нису они. Тада ни ти ни они не идете ка циљу. То је твоја и њихова незалечена бол које само очајно жели да је неко види и приђе јој с’ љубављу. Зато се понавља упорно и понављаће се све док не наиђе на љубав Христову у теби.

Највећи дар који можеш поклонити свету јесте то да будеш оно што дубоко у себи осећаш да јеси, да верујеш Божијој замисли о теби и тој клици коју осећаш у грудима. Да Христом у себи скинеш окове који те спутавају у томе, да се ослободиш, јер тада кроз тебе Бог постаје још присутнији у овом свету, а ти му постајеш сатрудник у његовој тајни спасења свих људи. И којим год послом се бавио, где год живео, био у браку или не, тада Христос кроз простор који му ти отвараш остварујући себе кроз њега, просветљује таму овог света. 

др Данило Михајловић
 

Добро сте прочитали, ја сам уверен да ми имамо аутентичну потребу за савршенством, чији симбол у свету представља лепота. Претпостављам да ће неки од вас овај мој став примити са дозом сумњичавости, можда и отпора, но свакако ће већина имати нека питања у глави.

Каква сад потреба за савршенством, кад је опште познато да савршенство не постоји у овоме свету? Па чак и да постоји, свакако нам није достижно, што опет дође на то да за нас не постоји. И како онда може постојати потреба за нечим што не постоји, што се не може достићи? Зар нисам рекао да свака потреба иде уз морање и да за остварење сваке потребе постоје и одређене способности? Какве способности онда треба имати да би се остварило неоствариво? Логички немогућа мисија. На крају, какве везе сад има лепота, зашто знак једнакости са савршенством? Како су те две ствари у конекцији једнакости?

Свестан тих неодумица, пре него што кренем са емоцијама из ове групе, сматрам потребним да себе појасним постављајући питања и дајући одговоре на њих. Пођимо редом.

Постоји ли савршенство као такво? Апсолутно да. Изненађени сте? Немојте бити. Свуда око нас, укључујући и нас, је Божије савршенство у свом пуном сјају, и то еонима уназад. Ни једном атому у овом универзуму се ништа не може ни додати, ни одузети; сваки је на свом месту, савршени део савршене целине. Другачије се то не може посматрати, јер ако је од савршеног Творца, ни његово дело не може бити несавршено.

Па све и да не верујете у Творца, непојмљиво дуго трајање овог непојмљиво сложеног универзума представља поприлично убедљив доказ савршеног механизма. То је апсолутна истина, и када би могли до ње ми бисмо ово не само разумели, него и знали, та истина би оживела у нама и ми би освестили савршенство. Ово освешћивање би нас увело у свет безмерне лепоте свеукупне хармоније, што иначе дотичемо тек понекад у сусрету са лепим.  Али авај, не бива, не можемо отворити та врата, и то нас води следећем сродном питању.

Постоји ли савршенство у овоме свету? Укошеност другог дела овог питања треба да вас упозори на посебно значење. Чим смо, наиме, рекли у овоме свету, ми смо имплицирали да неко тај свет перципира, спознаје, да он више није по себи, него је нечија представа. Наравно, реч је о нама, као субјекту за кога је свет и ми у њему објект, да не кажем представа субјекта.

Е па за нас као сазнаваоце овај свет и ми у њему је све само не савршен. За нас и само за нас, због наше лимитираности, савршенство дакле не постоји и не може постојати. Човек ће свему наћи ману, и себи, и другима, и свету, јер, с једне стране, несавршено не може спознати савршено, при чему мислим на наш разум и ум, а с друге, свет ће увек бити наш лимит у остварењу наших потреба, што нам производи бол, који ми никад нећемо моћи видети другачије него као несавршеност.

Према томе, тачно је и да савршенство постоји по себи, као и да за нас не постоји, јер га не можемо спознати. Међутим, како је наше биће део тог свеопштег савршенства по себи, ми негде дубоко у себи осећамо да савршенство као такво постоји, иако ту истину никада нећемо до краја освестити. Зато ми ипак имамо потребу за савршенством, без обзира што нам је као такво недостижно.

Ово образложење потребе за савршенством би можда и деловало натегнуто да не постоји још један аргумент који иде у прилог томе. Реч је о лепоти као симболу савршенства у овоме свету, дакле нечему достижном. Но то нас одмах води питању шта је то лепота?

*          *          *

Лепоту овде треба схватити као нешто што превазилази уобичајену употребу речи „лепо“. Ми, наиме, многе објекте који су прикладни за задовољење наших потреба називамо лепим, као и осећања која имамо када те потребе задовољимо, али овде је реч о нечему другом. Лепота на коју ја мислим је естетске природе, дакле оно њено појмовно одређење које покушава да дефинише естетика.

Естетика (грч. онај који примећује, осетљив) је иначе грана филозофије која се бави проучавањем лепог и заједно са етиком спада у филозофску област аксиологије (грч. аксиос – вредан), која изучава теорију вредности. Основни проблем естетике је шта је то што подразумевамо под лепим и лепотом?

Кроз историју су се те позиције мењале, од Платона и његових уверења да је само Идеја лепоте лепа по себи, јер је све друго лепо само у односу на нешто друго, преко средњевековних учења да је лепо оно што представља истину највишег степена стварности, до времена емпириста који су лепоту свели на „способност неког објекта да произведе одређени тип ужитка“, што се своди на укус. И дан данас нема договора око тога шта је то лепо и по ком основу то можемо судити, и да ли лепота уопште подлеже неком расуђивању,  или је потпуно субјективна категорија, те то остаје као трајни изазов у естетици.

Верујем да бисте и без ових естетичких недоумица разумели да није лако одредити шта је то лепо по себи. Ја ћу под тим естетски лепим, у појавном смислу, овде подразумевати један широки животни оквир, који укључује разне објекте, као што су: леп пејзаж, мирис неког цвета у летње јутро, поглед на орла у лету, надахњујућа музику, књижевно или филозофско дело које нам отвара нову димензију спознаје, неки редак комад накита или намештаја, вредна слика, па све до духовне или физичке лепоте неке особе.

Ово, и много шта друго, представља лепоту као естески доживљај, што махом пеципирамо чулима. Оно, пак, што стоји иза те појавности је велика загонетка, што нас води следећем питању.

Шта то значи да је лепота симбол савршенства у свету? На то ћу одговорити контрапитањем: шта би друго у тој освешћеној лепоти могло изазвати емоције типа дивљења, одушевљења, инспирације, заноса, екстазе, заљубљености и сл.? Нешто обично, банално, пролазно, смртно? Не, такве емоције може створити само процена да је нешто толико лепо да је недодирљиво, некварљиво, вечно, пуно, цело, једнако савршено. Зато ја мислим да иза тог доживљаја лепог стоји процена да смо на моменат додирнули савршенство.

Колико су те наше процене заиста реалне, то није важно за ову тему, већ факат да смо сви осетљиви, односно имамо спремност да их правимо. И не само да имамо спремност, као неку пасивну склоност да тако реагујемо, него ми лепоту као симбол савршенства  активно тражимо.

Ово је блиско увезано са питањем зашто не бисмо тражили савршенство уместо лепоте, зашто уопште лепота овде долази у прави план? Разлог је тај што ми савршенство, како је речено, не можемо доживети и освестити као такво, па чак ни замислити, па се ова потреба у својој реалности управо доживљава као потреба за њеним симболом – лепотом. Зато је у наслову између савршенства и лепоте постављен знак једнакости, иако је лепота само форма појаве савршеног.

И ја не бих био ја, када не бих ишао даље и као највећу лепоту – симбол савршенства видео једино истину, макар била и она нама достижна, јер она једина на овоме свету нема ниједну ману. Добро може бити боље, слободно слободније, врло врлије, срећно срећније, задовољно задовољније, лепо лепше, мирно мирније, само истинито не може бити истинитије, као што ни Бог не може бити више Бог. И једини атрибут којим се могу процењивати сви објекти на овоме свету, као и сви атрибути којима се ти објекти процењују, је њихова истинитост.

По дефиницији савршеног недостижна у целини, истина у сваком свом достижном делићу представља ултимативну лепоту иза сваке лепоте. Звучи чудно, али је тако. Истините спознаје представљају наш пробој у свет оног савршеног света, који нам је генерално неприступачан и отвара нам се пред очима само у тим тренуцима сусрета са лепотом. Тада и само тада нам је омогућено да привиримо у свет иза овог света, у оно што је савршенство по себи.

У том смислу, истините спознаје о нама, или прецизније, фрагменти недостижне истине нашег бића, представљају по мени лепоту највеће вредности. Јер, шта би то за нас било важније од истините слике себе, коју слажемо кроз живот као никад завршени мозаик? И шта би могло бити лепше од разумевања себе у истини? Не знам да ли сте некад освестили тај моменат када сазнате нешто о себи, неку истину која вам је била пред очима толике године и од‌једном се отворила пред вама у свој својој прозирности? Зачуђујући доживљај. Као да сте се у моменту срели са Творцем и он вам значајно климнуо главом, потврђујући да сте на правом путу.

Шта је то ако не ултимативна лепота, повезивање, макар и кратко, са свеопштом истином, хармонијом, савршенством, и вашем месту у свему томе. Па чак и да у томе не видите лепоту, као ја, како ћете упити лепоту свега другог, ако бар не назирете онога ко ту лепоту прима? Без тога ће тај симбол савршенства, који није друго до свеопшта истина, проћи поред вас и можда вас само окрзнути у пролазу. Ми смо део тог целог, и то не било какав, него онај без кога не да нема целине, него нема ничега. Према томе, уколико не спознамо себе никад нећемо моћи да са повежемо заиста са лепотом и испунимо своју потребу за савршеним, коначно за смислом.

По свему реченом, лепота није нешто на шта наиђемо успут, неки случајни пријатни доживљај, без кога можемо и кога не тражимо. Уз мало храбрости, усуђујем се чак тврдити да је ова потрага за лепотом = савршенством уствари она чувена потрага човека за смислом. Постоји неколико аргумената који подржавају ову моју смелу тврдњу.

*          *          *

Један би био различитост укуса, тј. различитост мерила за лепо – савршено, што се баш уклапа у ширину претпоставки онога што зовемо смисао живота. За некога су то деца, некоме је то срећа, за трећег љубав, за четвртог чист хедонизам, петоме је то успех или слава, неком шестом духовно уздизање, итд. Иако међу овим кандидатима за смисао има оних који се не би могли априорно сврстати у „естетску лепоту“, потпуно сам уверен да је тренутак у коме се ти циљеви остварују близак доживљају такве лепоте.

Други бих нашао у логици да смисао нешто заокружује, даје доживљај целине, што исто тако не може бити друго до савршенство.

Трећи бих постулирао на пролазности као ономе што одузима смисао свему око нас. А како савршено као атрибут укључује и непролазност, односно искључује сваки атрибут не-савршенства, где спада и пролазност, тако би једини кандидат за смисао морало бити тако нешто. И овде немојте бити у забуни, естетски доживљај лепог је бесмртан – смртност припада само оној лепоти коју везујемо за свакодневна задовољства. 

Четврти бих видео у снази емоционалног доживљаја који лепота оставља на нас. Ако се сетимо да емоција у основи настаје у процени онога што нам је важно, значајно за остварење наших потреба, за очекивати је да оно што нам је најзначајније ствара и најинтензивније емоције. Тако посматрано, поред емоција везаних за очување живота у биолошком и психичком смислу, лепота креира најјаче емоционалне доживљаје.

Коначно, мало ко се похвалио да је заиста пронашао смисао живота, што је такође повезано са фактом да је нама савршенство као такво недостижно. Упркос томе, неодољива привлачност савршенства чини да неуморно тражимо лепоту у свету, као његов достижни симбол.

*          *          *

Све у свему, емоције које следе су исто толико лепе и ретке у нашим животима, колико је и лепота по себи ретка, и савршенство у целини недостижно. Нека наш живот у свакодневици изгледа опхрван емоцијама другачијег значења, и самим тим указује да је све то друго важније, немојте никад поверовати да потреба за савршенством, очитована у магнетској привлачности лепоте представља небитну ствар. Она је увек ту, макар и у позадини сивила обичности, и не престаје да мотивише на потрагу. Доказ је и мучнина с којом живимо рутинизиране дане, у чијој основи најпре можемо тражити одсуство лепоте.

Најзад, када се лепота појави, онда се појави и нека од следећих емоција: дивљење, одушевљење, надахнуће или осећање инспирације, занос или екстаза, заљубљеност, обожавање. Заинтересовани могу отима емоцијама прочитати у књизи Човек у истини.

Аутор: Проф.др Милан Милић

https://epistema.rs/potreba-za-lepotom-savrsenstvom/

Добро се сећам дана када сам први пут срео епископа Калиста. 
Био је фебруар 1994. године. Имао сам 16 година. Дошао сам на три дана у школу у бенедиктинском самостану у Северном Јоркширу.
Усред семестра је био кратак распуст и дошао сам на неколико дана у Оксфорд, где је манастир имао мали колеџ за монахе и студенте мирјане. Нисам планирао даље студије у Енглеској. Готово све што сам видео око себе у овој земљи ми се гадило. С једне стране, сањао сам да се што пре вратим у Санкт Петербург. С друге стране, желео сам да студирам у Богословији у земљи у којој живот Православне Цркве није био деформисан совјетским временом. 
Директор колеџа је организовао два састанка за мене: са епископом Калистом и његовим руским студентом, који ми је деловао веома зрело, иако је имао 27 година! Звао се јеромонах Иларион (Алфејев).
Питање где студирати се решило само од себе. Са епископом Калистом смо се редовно састајали током осам година колико сам студирао на острву. Током моје три године у Оксфорду, виђао сам га сваке недеље у православној цркви, која је првобитно била изграђена за две заједнице – Цариградску и Московску патријаршију. Долазио сам у његов дом на туторијале – индивидуалне часове, на његова предавања о патристици и православној традицији. 
Сећам се да сам, када сам дошао код њега, рекао да ћу написати докторску дисертацију о Св. Јовану Климаку.  Епископу Калисту није било тешко да ми одмах понуди готов план за дисертацију, који сам и следио.
Последњи пут смо се видели у његовој кући пре две године. Причао сам епископу о служењу у Шпанији, напољу је почела грмљавина, а ја сам се враћао кроз универзитетски парк, размишљајући о томе како је дивно и непредвидиво ткиво Божијег Промисла у времену. 
Митрополит Иларион је прилично тачно пренео појаву епископа Калиста у својој књизи „Православно богословље на прелазу векова“. Желео бих само да додам неколико осврта његовом имиџу који ми се чине важним.
Сваком, ко је видео живот православне дијаспоре, познат је феномен када се Европљани или Американци, прешавши у православље, очајнички претварају да су Руси или Грци својим изгледом и манирима. Епископ Калист није имао наговештаја о нечему сличном. 
Био је Енглез до сржи, комбинујући личну скромност са унутрашњим достојанством и племенитошћу. Сећао се Толкина и Луиса, познавао је свештеника Николаса (Гибса), учитеља деце краљевске породице и оснивача прве православне парохије у Оксфорду. За нас, његове ученике, кроз комуникацију са њим су се откривали светови.
Осим тога, знао је да споји бескомпромисну оданост православној традицији са апелом на савременог човека и његове потребе. Патристика за њега није била археологија. Такође је могао бити критичан према својим закључцима. Тако је признао да многе аргументе против женског свештенства, које је у прошлости сматрао убедљивим, сада не сматра таквима, иако никако није постао његов присталица.
Има још нешто важно.
За њега корпоративна етика и лојалност никада нису били изнад моралних принципа.
Принцип „морам да подржавам свој патријархат у свему, јер то је мој патријархат“ није за њега функционисао. Тако, када се заједница Московске Патријаршије у Оксфорду преселила у Цариград, а део заједнице, на челу са свештеником Стивеном Платом, протеран из једине православне цркве у граду, владика Калист је то на све начине подржавао. Последњих година његовог живота, када му је била потребна помоћ и брига, те напоре су преузели чланови ове заједнице.
Поред тога, након признања ПЦУ од стране Цариградске патријаршије, епископ Калист је јавно изјавио да је расколницима дата аутокефалност. Он се никако није плашио да критикује политику Цариграда према Украјини.
Смрт епископа се очекивала за неких месец дана, а могла се десити и сваког часа. Али, десило се да је његов омиљени ученик, митрополит Иларион, дошао код њега и одслужио Божанствену Литургију у просторији где је лежао епископ Калист. Исте ноћи он се упокојио, а први парастос над његовим телом такође је обавио митрополит Иларион.
Било би превише претенциозно са моје стране да себе називам учеником Митрополита Калиста, али ћу га увек памтити и сећати га се као свог учитеља. 
Часна је смрт светих Његових пред Господом.

протојереј Андреј Кордочкин

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Радујте се свему што нас окружује! Све нас учи и води ка Богу. Све што је око нас су капи љубави Божије – и вештачка и невештачка творевина, и биљке, и животиње, и птице, и планине, и море, и залазак сунца, и звездано небо. То су мале љубави, кроз које се долази до велике Љубави, до Христа. На пример, цвеће има своју лепоту и учи нас својим дивним мирисом и величанственом лепотом. Говори нам о љубави Божијој. Своју арому и лепоту великодушно даје и грешницима и праведницима.

Искористите лепе тренутке! Лепи тренуци у души стварају расположење за молитву и чине је осећајном, племенитом, поетском. Устани рано ујутру да видиш ужарено сунце кад, као цар у порфиру, излази из мора. Када вас занесе прелеп крајолик, или црква, или било шта лепо, не задржавајте се на томе, него идите даље, док не достигнете величање свега што је лепо, да доживите Једно Прелепо. Све је свето – и море, и купање, и јело... Радујте се свему! Све нас обогаћује, све нас води ка великој Љубави, све нас води ка Христу.

Обратите пажњу на све што је човек изградио – куће, велике и мале зграде, градове и села... Обратите пажњу на људе и њихову културу и цивилизацију. Постављајте питања, надограђујте знање о свему и свачему, немојте бити равнодушни. Помаже вам да дубље сагледате Божја чуда. Све нам даје могућност да се повежемо са свим људима и свим створењима. Све нам даје разлог да благодаримо и молимо се Господару свега. Треба живети у свему – у природи, у свему што постоји. Природа је тајанствено Јеванђеље. Али када човек нема унутрашњу милост, нема користи од природе. Природа нас буди, али не може да нас одведе у рај.

Духоносац , што значи човек који у себи има Духа Божијег, примећује све поред чега пролази. Он је сав око, он је сав нос. Сва његова чула су жива, али жива Духом Божијим. Он је другачији. Он све види и чује. Види птице, камен, лептире... Кад негде прође, осети све око себе, на пример, однекуд допире мирис. Живи у свему: у лептирима, у пчелама... Милост му даје усредсређену пажњу или дар запажања. Он жели да буде у заједници са свим што постоји.

Свети Порфирије Кавсокаливит

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор