Давне 911. године Преподобни Андреј јуродиви видео је Пресвету Богородицу како се моли за цео свет. Чули смо да се то десило на једном бдењу које је служено у Цариграду у чувеној Влахернској цркви. Многи Свети мужеви и Свете жене су видели такође Пресвету Богородицу како се моли, како моли свога Сина за спасење света.
Али на данашњи дан када славимо помен тог великог чуда запитамо се да ли се Пресвета Богородица само тада молила када су је видели или се она непрестано моли?
Пресвета Богородица се непрестано моли за спасење целог света и због тога је Света Црква и сматра за своју заједничку мајку и за највећу заступницу пред Светом Тројицом.
Међутим због наше слабе вере то се више пута открило и на видљив начин. Наравно они свети људи који су то видели, њима је то било најмање потребно јер они су имали јаку веру и они су знали истину. Али са друге стране свети људи су били једини достојни да им се Пресвета Богородица тако на видљив начин јави, да би они својим духовним ауторитетом то могли да пренесу на остатак цркве.
Један од таквих је био преподобни Андреј Јуродиви који је после тога измолио исту благодат и свом ученику Епифанију, тако да је и он видео ово дивно чудо. Само мали број су имали тај велики благослов да нешто виде из духовног света својим очима, али баш због њихове светости ми њима и верујемо.
Као што је Господ назвао Светог апостола Тому мање блаженим од оних који нису видели, а вероваше, тако исто и ми ако верујемо у Пресвету Богородицу, ако верујемо у њен Покров молитвени којим она покрива целу цркву и цело човечанство, онда ћемо се и ми назвати блаженим и имаћемо удео са онима који имају јаку веру.
Дакле Пресвета Богородица се увек моли за нас и само је потребно да и ми имамо ту свест, и живи однос према њој, као што дете има према својој мајци. И ако јој се будемо са смирењем обраћали и тражили њено заступништво за све оно што је корисно за спасење и наше и наших ближњих да будемо уверени да ће она те наше молитве узнети пред престо Свете Тројице, а нема бољег молитвеног заступника од ње саме.

https://www.facebook.com/PrijateljiManastiraHilandara

#1: Које мисли обузимају ваш ум када немате ништа друго да мислите?
Ако бисте схватили колико су ваше мисли моћне, никада не бисте помислили ниједну негативну мисао.
Оно о чему највише размишљамо одређује оно што ценимо. Такође, оно о чему највише размишљамо на крају и постајемо.
Мисли су моћне. Др. Каролин Лиф, хришћанска патолошкиња, написала је фасцинантну књигу (књига се зове Switch он Your Браин – Укључите мозак) о моћи мисли. У тој књизи каже следеће: „Ништа се не дешава док прво не изградите мисао … мисао производи речи, радње и понашање.“ То је истина. Ваше мисли откривају жеље вашег ума и срца.
Дакле, где ваш ум одлази када сте сами? Да ли је ваш ум окренут ка Богу? Ако је Бог љубав вашег живота, ако је Он та крајња чежња вашег срца, ваш ум ће тежити Њему. Свој ум ћете тада усмерит ка горе, а ваша жеља да га упознате и растете ка њему ће се повећати.
#2: Ако би вам све било одузето и остао вам само Бог, да ли би вам Он био довољан?
Заиста, застаните и размотрите ово питање. Ако сте Исусов следбеник, ово је крајњи циљ. Ви сте на путовању у једном смеру – да живите са Богом. Заувек. То је тежак терет. И ако је Бог најважнији, помисао на вечни живот са Богом требало би да вас узбуди.
Бог је веран. Али да ли је Бог довољан? Да будем искрен, често не верујем да јесте. Волим своје ствари. Волим своју породицу. Волим голф. Ако би ми све ово било одузето, нисам сигуран да би Бог био довољан. За разлику од Јова, вероватно бих хтео да проклињем Бога и умрем. Прича о Јову је невероватна, моћна прича о човеку коме је Бог био крајња тежња. Сотона долази и одузима му све. Породицу. Имовину (а Јов није био човек средње класе … имао је огромно богатство). Стоку. Здравље. Све. Како Јов реагује? Верно. Никада не проклиње Бога. Ово је могуће само када је Бог крајња жеља нечијег срца.
Можете ли искрено рећи да бисте реаговали као Јов да вам све што имате буде одузето? Мени би било јако тешко. Морам да радим на овом питању у свом животу.
Да ли је Бог довољан вама?
#3: Ко или шта изазива бригу, анксиозност и/или депресију?
Ово је сјајан стих за анксиозност: „Све своје бриге баците на Њега јер се Он брине за вас.“ (1. Петрова 5,7).
Док сам се борио са овим питањем, Бог ми је открио неколико области које изазивају бригу, анксиозност и депресију. Јавни говор. Оцене у школи. Негативност према мојој породици или служби.
Иако уживам да говорим јавно, обично сам забринут за своју ефикасност. Јесам ли се довољно припремио? Да ли ће публика бити пријемчива?
У школи сам имао пристојне оцене, али сам увек имао анксиозност пре тестова и испита. Јесам ли довољно учио? Шта ако лоше урадим тест?
Једине „сезоне депресије“ у мом животу биле су праћене жестоким нападом на моју породицу и службу. Да ли су њихове речи истините? Да ли нисам довољно добар за ово? Шта ово открива о мени? Ценим прихватање и потврду од других више него од Бога. Желим да ме људи воле. Такође имам тенденцију да уздигнем своје излагање на нездрав ниво, углавном због властите жеље за прихватањем и потврдом. Ево поенте: „Богови“ које сам искушан да пратим су прихватање, потврда и слава. Када ставим ово испред правог Бога, ја у ствари варам Бога. Срећом, Божја милост је довољна, и Он ми опрашта. Али морам да уништим ове “богове” како би мој однос са Богом досегао дубље нивое интимности.
Дакле, шта изазива бригу, анксиозност и депресију у вашем животу?
#4: Коме у вашем животу не можете да опростите и зашто?
Неки од вас су доживели незамислив бол.
Сећам се разговора са младићем док сам живео у Мисисипију. Детаљно ми је објаснио како је био сексуално злостављан још кад је био јако мали. Док сам га слушао, моје срце се пунило тугом и бесом. Како неко може нешто такво да уради детету? Како? Иако не могу саосећати с његовим посебним болом, могу саосећати с његовим општим болом (ако то има смисла). Свет је сломљен. Људи ће вас повредити. Многе пута ови људи су они које волимо, верујемо и највише поштујемо. И када сте повређени, морате донети одлуку. Хоћете ли опростити или гајити непријатељство и огорченост? А опроштај нису речи. Било ко може рећи: „Опростио сам ти.“ Опроштај је пуштање. Пуштање лажне моћи која долази с одбијањем да опростимо. Пуштање огорчености и непријатељства.
Ово је суштинско за оне који воле Бога. Он је аутор праштања. И ако вам је Он најважнији у вашем животу, ви морате бити у могућности да погледате неког ко вас је повредио и кажете (као што је Исус рекао): „Оче, опрости им, јер не знају шта чине.“
То може потрајати недељама, месецима или годинама, али ако вам је Бог на првом месту, морате успети да се решите жеље за осветом, огорчености и беса према некоме.
#5: Када сте под стресом, где тражите олакшање?
Американци су преоптерећени стресом. И док је неки стрес нормалан (ово се зове стрес нивоа 1), други типови стреса су невероватно токсични.
Шта је ваш лек за стрес? Где се окрећете за олакшање стреса? Алкохол? Куповина? Лекови? Секс? Дроге? Видео игре? Примећујете ли да су неки од ових „лекова“ очигледно опасни (алкохол и дроге)? Други се чине безопасни (куповина и видео игре). Али кад год ваш „лек“ није Бог, ви нарушавате своје срце, јер га приморавате да се ослања на нешто што не може да попуни празнину. Да кажем то на други начин, оно на „шта“ се ослањате за олакшање стреса није тако важно као „зашто“.
„Дођите к мени сви који сте уморни и оптерећени, и ја ћу вас одморити“, изјавио је Исус (Матеј 11,28-30).
Иронично, ово је често иста порука коју чујемо и од других „богова“.
„Стварно сам под стресом, хајде да уживамо у мало терапије куповином.“ „Био је ово дуг и напоран радни дан, хајде да узмемо гајбу пива и заборавимо на наше бриге.“ „Имаш ли још мало дроге? Моја девојка ме је управо оставила. Треба ми нешто да олакша бол.“
Неки „лекови“ које узимамо за олакшање стреса су илегални. Други су неморални по природи. Питање је да ли се ослањате на ове ствари да попуните празнину коју само Бог може да попуни. Ако је то случај, онда ви варате Бога.
Ако нам је Бог најважнији, он ће бити наше средство за олакшање стреса. Он ће бити наш „лек“. И његов „лек“ никада не треба да се понавља.
#6: Шта сте највише жртвовали?
Ко или шта добија највећи део вашег времена, новца, енергије и ресурса?
Ево шта сам пронашао. Ако Бог није оно за шта сте спремни да највише жртвујете, жртвоваћете Бога када је ваше „нешто“ угрожено. Крајња жеља вашег срца је оно за шта сте спремни највише да жртвујете.
Шта вам је идол? У средњој школи посвећивао сам сате сваки дан фудбалу. Желео сам да играм у НФЛ-у. Озбиљно. Фудбал је добијао највећи део мог времена, новца, енергије и ресурса. И учинио бих све да спречим да ми мој сан исклизне. Прескакао сам одласке у цркву да бих тренирао. Занемаривао сам време самоће с Богом да бих тренирао. Учествовао сам у неморалним и илегалним активностима јер сам мислио да ће ме те активности приближити мом циљу.
Токсицне ствари, зар не? Сада сам у служби с пуним радним временом, али исти принцип је у игри.
У хришћанским круговима, људи не учествују нужно у неморалним активностима (неки, наравно, али то није норма). Али многи хришћани свакодневно варају Бога. Одбијају да прихвате нову истину о Богу јер се она коси с оним што су проповедали 30 година. Чак и ако нова истина води ка дубљој интимности с Богом. Ако жртвујете више за статус, славу и знање него за интиман однос са
Богом, учинићете све да заштитите статус, славу и знање … укључујући интиман однос с Богом.
Шта сте ви највише жртвовали?
#7: На шта трошите своје време и новац?
Време је највреднији ресурс на Земљи. Не може се обновити или рециклирати. Није на продају. Дакле, логично је погледати ваш највреднији ресурс како бисте одредили шта је ваша највећа жеља. Новац је сличан времену. Толико сличан да се метафоре за валуту често користе за опис времена. И постоји много библијских стихова о новцу.
„Време је новац.“ „Уложите своје време паметно.“ „Не траћите моје време.“ Новац и време су испреплетани јер су обоје изузетно вредни. Такође су изузетно опасни. И свакодневно се боре за нашу оданост. Марк Твен то овако каже: „Неки људи обожавају положај, неки обожавају хероје, неки обожавају моћ, неки обожавају Бога, и око свих ових идеала се свађају и не могу да се усагласе – једино што сви једнако обожавају јесте новац.“
А како је са вама? Да ли имате став „ то је моје“ према новцу и имовини? Ако је тако, требало би да вам се појави црвена заставица у глави да можда варате Бога.
Ево зрнца истине: Ништа што имате није ваше. Све што имате је од Бога. Сваки долар на вашем банковном рачуну и свака имовина коју поседујете ће или бити бачена на сметлиште или ће бити дата неком другом. Ако је Бог крајња жеља вашег срца, ваше време и новац ће то одражавати.
#8: Да ли вам је ваш однос са Богом терет?
„Љубити Бога значи држати његове заповести, а његове заповести нису тешке.“ (1. Јован 5,3).
Однос са Богом никада не би требало да вам буде терет. Али када Бог није крајња жеља срца, однос са Њим ће бити терет. Баш као што је случај и у браку. Ако варам своју жену, наш брак ће пропасти. Брак је осмишљен да буде чист, да брачни партнери желе само једно друго. Када варамо Бога са било чим, однос са Богом постаје нам терет.
Да ли вам слеђење Бога представља терет? Зашто је то тако? Кажете да волите Бога, али можда је потребно да раскинете са неким „боговима“ у свом животу. Неке ствари коче ваш однос са Богом.
Само прави Бог може испунити чежње нашег срца. Само Бог потпуно задовољава.
Колико би ваш живот могао да буде другачији уколко Бог не би био само први у вашој хијерархији, већ и једини?

https://viseodzivota.com/2024/07/varate-li-boga/

У ноћи са 11. на 12. октобар 1993. године, после вечерње службе у саборном храму, епископи и свештеници који су били у саставу Комисије за испитивање земних остатака архиепископа Јована смењивали су се у читању Јеванђеља код његовог гроба. Укупно је у овом чину учествовало 16 особа.
Кључ од поклопца ковчега чувао је архимандрит Петар (Лукјанов) више од 25 година. Пришао је и свечано убацио кључ, али се поклопац није отворио – зарђао је и брава није радила. Тада се наш протођакон, отац Николај Поршников, руски јунак тежак више од 150 кг, лати посла; покушао је да отвори поклопац пајсером, али епископу Антонију се такво насиље није допало - непоштовање је отварати мошти насилно, уосталом, ово је нека врста светог обреда. Зауставио је оца протођакона, прекрстио се, затворио очи и почео да чита 50. псалам.
Завршио је читање 50. псалма, а онда је запевао наглас: „Не имами друге помоћи...“ - и ми смо успели да отворимо браву скоро одмах. Владика Антони је лако одбацио поклопац ковчега. Мислим да нисмо могли одмах да отворимо, јер је Господ желео да мошти отвори Епископ Антоније, који је то заслужио целим својим високим духовним животом.
Поклопац се отворио, угледали смо одежду светог Јована. Некада је била бела, а сада је била зелена, вероватно зато што је постала буђава. Када смо дотакли одежду, она је почела да се мрви у нашим рукама. Када је свештеник сахрањен, лице му је покривено литургијским воздухом (покровом), истим којим се за време Литургије покривају Чаша и Дискос. И лице светог Јована било је покривено таквим воздухом. Владика Антоније, поново читајући 50. псалам, прекрсти се и подиже воздух.
Тако сам први пут „срео“ владику Јована, први пут га видео. Његово лице и цело тело били су потпуно сачувани, нетрулежни – били су мошти.
Од 16 учесника чина отварања светих моштију Епископа Јована, седам људи је већ отишло ка Господу, међу којима су приснопамјатни архиепископ Антоније (Медведев; † 2000) и митрополит Лавр (Шкурла; † 2008), а већина недавно – последњи штићеник Светог Јована – протопрезвитер Валериј Лукјанов († 25. маја 2018).
У животу Цркве тајанствен је сваки молитвени дах, свака служба, сваки тренутак. Проналазак моштију светог Јована је, несумњиво, био црквена тајна, када кроз нешто видљиво, опипљиво, настаје нешто невидљиво, тајанствено, преображавајуће и укрепљујуће. После ове тајне отварања моштију, ми, учесници, и деца Руске Цркве почели смо да чекамо следећу тајну – канонизацију Архиепископа Јована.
Након овога, у мају 1993. године, одржан је Архијерејски сабор Руске заграничне цркве на коме је донета саборна одлука о прослављању Светог Јована 2. јула 1994. године.

Из мемоара свештеника Петра Перекрестова (Сан Франциско, Калифорнија)

СВЕТИ ОЧЕ НАШ ЈОВАНЕ, МОЛИ СЕ БОГА ЗА НАС!

https://www.facebook.com/people/%D0%9D%D0%B0-%D0%9F%D1%83%D1%82%D1%83-%D0%A5%D1%80%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D0%BC/pfbid02GPojoPFEpsj6CsXm4hgHXHtGWH8mjQT97nUZM9QJJSsCQQ4NDnFhLorc2Ejvqe6l/

Пише: ђакон Павле Љешковић

Тог јутра га је , око четири сата и тридесет минута, пробудила прегласна музика која се чула из маинског ноћног клуба. Устао је из кревета и пошао до омалене кухиње изнајмљеног стана, како би узео из фрижидера боцу хладне воде. Наредних неколико сати је провео сједећи на балкону и размишљајући о свему што му се дешавало претходних неколико мјесеци. Присјећао се последњег разговора са дјевојком, са којом се забављао седам година и сви су очекивали да ће се ускоро вјенчати. Међутим, прије два мјесеца, она је изненада раскинула њихову везу.

Размишљао је и о фирми у којој је запошљен. Иако се труди и прековремено ради, готово да нема никаквих назнака да ће од претпостављених бити награђен напредовањем у служби или бар повишицом. Ток његових мисли је прекинуо звук необичних удараљки, који се преклапао са буком која је једнако долазила из ноћног клуба. Тај звук га је на тренутак вратио у вријеме када је завршавао основну школу и када је дефинитивно одлучио да ће бубњеви бити инструмент који ће научити да свира. Наредне двије деценије је био бубњар у више алтернативних рок састава.

За разлику од бубњева, звук удараљки који је управо слушао му је више дјеловао као тајанственији и мистичнији. Необичне удараљке је слушао и наредних дана у приближно исто вријеме, да би петог јутра од свог доласка на љетовање у Будву, одлучио да се обуче, изађе напоље и пође трагом необичног звука. Док је ходао уском улицом, препуном непрописно паркираних аутомобила, удараљке је чуо све јасније и разговјетније. Силно се изненадио када је коначно схватио да звук долази из манастира!

Прошао је кроз манастирску капију и угледао нестваран призор монаха, како у молитвеном заносу удара у клепала, будећи братију за јутарњу службу. Примјетио је и остале монахе како журећи излазе из својих келија и крећу се ка цркви. Учинило му се да је монах клепалима разбуђивао и саму природу! Свега пар метара изнад његове главе несташно су летјеле двије ласте, док је у оближњој шуми започео пој осталих птица. Такође, порту манастира су обасјали и први зраци сунца. Одлучио је да уђе у цркву и тако по први пут у животу присуствује неком богослужењу. Одстајао је цијело јутрење и литургију, схвативши да од сада у његовом животу више ништа неће бити исто.

Пар дана након овог догађаја је отказао стан и вратио се у Србију и свој родни град. У наредном периоду је почео да чита духовну литературу, одлази на богослужења, исповиједа се и причешћује. Но, ипак је осјећао да као да нешто фали његовом духовном животу. Зато је почео све чешће да обилази оближњи манастир. Убрзо су честе посјете замијенили дуги боравци у светињи, да би на крају одлучио да остане у манастиру. Годину дана након те одлуке, архијереј га је за вријеме вечерње службе обукао у искушеничку расу. Након што су испратили владику , игуман га је позвао на разговор у гостопримницу, током којег му је саопштио да ће од сјутра имати ново послушање – да клепалима буди братију за службу! Кроз шалу му је рекао да се нада да му ново послушање и неће тешко пасти, будући да је дуго свирао бубњеве.

Необичност благослова се састојала у томе што он ни игуману, ни братији никада није причао о томе шта га је навело да оног спарног, будванског јутра по први пут у животу присуствује богослужењу. И сада, док ходајући манастирском портом удара у клепала, размишља о томе како су чудне и људском уму несхватљиве стазе Божије, те како га је преко тог необичног инструмента – духовног будилника, заправо, Господ призвао на пут у непролазно Царство…

(Аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског и ђакон при цркви Свете Тројице у Старом граду у Будви)

https://svetigora.com/djakon-pavle-ljeskovic-klepala/

Велико се крије у једноставном и неизвештаченом, као грумење злата у недрима земље, бисери у шкољкама, а дијаманти у неугледним рударским коповима. Преподобни Сергије је светац у којем се иза наизглед оскудног, неупадљивог и смерно-кротког живота крије нешто неописиво драгоцено, блиско срцу и бескрајно значајно, али такво да се не може описати речима.

Хоћемо ли наћи другу тако сиромашну обитељ приликом њеног оснивања? Хоћемо, али управо међу таквим подвижницима који су попут самог Сергија, а од којих су неки били његови ученици. Тиха светлост бакље, једноставни дрвени Путири за Литургију, одећа од јуте. Трошне келије у густој шуми. Али управо овде се чисто срце удостојило да постане обитељ Свете Тројице. Управо ова келија која је направљена од грубо тесаних борових стабала, примила је под своје сводове Небеску Царицу. Данас је на овом месту, где се некад налазила келија преподобног – Серапионова палата, и тамо је велика икона Јављања Мајке Божје светом Сергију.

Покушајте да се сетите бар једне поуке аве Сергија и нећете знати шта да кажете. Покушајте да пронађете бар једну његову проповед, поуку и посланицу, и то вам неће поћи за руком. Сачувало се једино краће завештање које садржи мали број речи, а које је у житију забележио његов пажљиви ученик Епифаније Премудри. Сергијев духовни геније састоји се у томе што он није размишљао о смирењу, већ је смерно живео. Преподобни није водио богословске разговоре о Тројици, он је созерцавао Тројицу. Созерцање се рађа у чистом срцу које као глатка површина бистре воде одражава светлост Сунца које је изашло. Христов дух примљен срцем грејао је и срца људи који су долазили код Сергија. И зато се кроз векове људски поглед и хотимице и нехотице устремљивао ка њему, ка преподобном кротком старцу.

Преподобни Сергије је назван сабирачем руског народа. Заиста, сви теже ка њему. Поштују га и учени и неуки, славни и непознати. Он је привлачио војсковође и сељаке, кнежеве и прост народ и свако је добијао нешто своје, оно што треба баш његовом срцу.

Да ли многи знају да је царица Катарина II, која се занимала за стару руску књижевност била толико очарана преподобним Сергијем да је написала његово житије? Можда осећајући покајање због телесних немоћи, чезнући за истински чистим, правим и узвишеним; можда видећи у томе корист за грађане наше велике државе; а можда због једног и другог заједно – не знамо све. Јасно је само једно – владарка је нашла времена да својеручно напише житије преподобног Сергија, разуме се, базирајући се на древним казивањима.

Да ли многи знају да се преподобни Сергије лично јавио светитељу Филарету Московском кад је овај осећао известан страх одбивши захтев самодршца Николаја I да освешта Тријумфалну капију с ликовима античких паганских богова. Светитељу је претила немилост, душа му је туговала. И кад се свети Филарет већ спремао на починак, како сам каже: „Врата која обично закључавам тихо су се отворила и ушао је Преподобни, стар, сед, мршав, средњег раста, у мантији без епитрахиља, сагнуо се према кревету и рекао ми је: ‘Не тугуј, све ће проћи...’ И нестао је.“ Ево, ову утеху преподобни Сергије заиста даје свакоме ко је по својој души, по стремљењу свог срца – његов ученик.

Шта за мене лично значи преподобни Сергије Радоњешки? Он је отац, он је рођени покровитељ, он је помоћник и наставник пун љубави. Као млад и духовно нејак ступио сам под сводове Сергијеве обитељи – у богословију код Тројице. Седам година сам се школовао под благодатним покровом Пречисте – Лавра се назива уделом Небеске Царице, јер је Она обећала Сергију да ће увек бити уз његову обитељ; једанаест година сам живео покрај обитељи, затим сам се након осам година лутања вратио у луку аве Сергија. Чинио сам грешке од којих ми се данас леди крв. Али ево шта је чудно: преподобни Сергије је био поред мене и у најтежим тренуцима. Несхватљиво је, али сам рукоположен у свештенички чин управо у обитељи Сергија на његов јесењи празник. Над моју породицу су се навлачили и изнад ње су се расејавали облаци. Као слабе овчице прибијали смо се једни уз друге, прогањани тамо и овде, понекад у беспарици, понекад принуђени да лутамо због људске злобе. Људи су шутирали наша врата, као бесни пси су кидисали на нас тамо где смо живели и због људске мржње чешће смо долазили у Сергијеву обитељ, с малом децом смо проналазили уточиште у Лаври као у неизрецивом људском пристаништу.

Два пута се над мојом главом, како ми се чинило, надвијала страшна опасност од других људи, срце ми се стезало, светлост је тамнела у мојим очима. Међутим, срдачна молитва Преподобном би одједном растерала сва искушења, сплетке су нестајале, зле намере су се разбијале у парампарчад. Помоћ је долазила толико очигледно да сам се плашио тако очигледног одговора. Нисам имао чиме да узвратим, нисам имао одлучности да водим савршенији живот, поново сам падао у раније слабости и грехове. Истовремено сам примећивао: молитва из самог срца, из све дубине душе, из целог бића, прима се одмах. А преподобни Сергије је поред мене као духовни отац који ме воли.

Прошле су године, деценије. С чуђењем сам око себе приметио да многим мојим познаницима преподобни Сергије не само да је помогао, не само да се просто одазвао на молитву, већ се некима јавио непосредно, тешећи и спасавајући их,

Тако је било с нашем срцу драгим старцем архимандритом Кирилом (Павловом) чији рођендан, по неизрецивом Промислу Божјем пада на јесењи празник Преподобног. Заправо, отац Кирил је свима нама био као очигледна слика, као живи пример преподобног Сергија. У његовом животу је био случај кад су хтели да га истерају из манастира, практично да га отерају у прогонство, да га отерају некуда далеко од Лавре. А за многе оце Лавре – овде постоји једна специфична ствар – у срцу се гради, нећу се уплашити да то кажем, духовно сродство с преподобним Сергијем. Сродство такве врсте да просто не могу да замисле себе ван Лавре. Ни на какво епископство, ни на какве привилегије, статусе и дужности они неће пристати у замену за обитељ Преподобног. И отац Кирил је стално подсећао браћу на то: „Из Лавре преподобног не треба никуда одлазити по својој вољи.“ Али донета је одлука да се истера сам отац Кирил. Он је туговао и молио се, с људске тачке гледишта било је тешко нешто предузети.

Једном је целивао мошти преподобног Сергија, погнуо је главу до кивота. неки су приметили да није одмах подигао главу. Од тог тренутка се душа оца Кирила смирила. Није никуда отишао из Лавре. После извесног времена открио је блиским људима да је у том тренутку видео како му је сам преподобни Сергије загрлио главу и нежно рекао: „Нећу те пустити да одеш одавде.“

Преподобни Сергије је утешитељ, он је поред сваког свог ученика.

Ево, на пример, јеромонах И. Заједно смо студирали. Изузетно добар и кротак човек, он је и тада био ученик преподобног. Једном му се десила непријатност: за време ручка кост му је застала у грлу. Одвели смо га у амбуланту. Тамо није било лекара и неко је посаветовао да одемо у храм Свете Тројице код Преподобног док не дође лекар. Дакле, одвели смо га, немог, у храм где почивају мошти аве Сергија. Касније је причао, кад је већ улазио у сам храм из припрате Тројичког храма, одједном је угледао преподобног Сергија, који му је пришао, дотакао му је руком грло и у том тренутку је све прошло, као да није било никакве кости.

Ово ни из далека није једини случај, нећемо препричавати (делимично смо их већ објавили). Једни су видели преподобног Сергија у свом детињству кад се мама бринула за дечицу, а овој дечици се у том тренутку јавио Преподобни тешећи и бодрећи их. Друге је исцелио од безнадежне болести. Треће је извео из замршених животних проблеми. Иза свих оваквих случајева осећа се кротка љубав и смирено срце аве Сергија. Чуда Преподобног нису толико позната, она не вичу о себи. Она се чине тихо. Као што је и сам преподобни Сергије за свог живота остајао у сенци и непознат.

Осим тога, ако човек унапред тражи чудо и мисли: помолићу се и добићу нешто натприродно, он је близу прелести. А кад се срце стеже због безизлазно тешке ситуације и кад смиривши се до саме дубине вапије из ове дубине молитву Богу и Његовим светима, долази помоћ.

Поред нас су такви заступници као што је преподобни Сергије Радоњешки. И то нам даје утеху.

Ми, мртви, идемо код њега живот како бисмо постали заједничари Живота чији је он заједничар постао у изобиљу. Ми, горди и ташти, и нехотице повијамо главе пред његовим смирењем, јер нам се у њему очигледно јавила Христова кротост. Ми, тешко поправљиви, налазимо код њега подршку и надахнуће тако да се понекад повлаче и најзапуштеније болести душе.

Преостаје нам само да од свег срца кажемо: „Преподобни оче наш Сергије, моли Бога за нас.“

Свештеник Валерије Духањин

https://srpska.pravoslavie.ru/134502.html

Велика хришћанска светиња, коју је из Антиохије у Србију донео Свети Сава 1233. године, данас се чува у срцу Сарајева, доносећи мир и утеху верницима из свих крајева света.
Света Текла, прва Христова мученица међу женама, позната је по свом неустрашивом сведочењу вере и многим чудима. Њена света рука чува се као велика реликвија, а њен пут до Балкана повезан је са Светим Савом. Он је 1233. године донео њену свету руку из Антиохије у Србију, где је ова светиња била чувана све до 1730. године, када ју је патријарх српски Арсеније ИВ поклонио Старој цркви у Сарајеву.
У Русији, 1873. године, израђена је бисерна рукавица у којој се ова реликвија чува до данашњег дана, што додатно подвлачи њен значај и поштовање широм православног света.
Црква Светих архангела Михаила и Гаврила, позната као Стара црква на Башчаршији, вековима стоји као тихи сведок историје Сарајева. У свом каменитом окриљу чува дубоко укорењене трагове прошлих времена, а њени зидови, изграђени од кречњака и украшени двоструким аркадама, сведоче о вери, искушењима и обнови. По предању, ова православна светиња потиче из средњег века, иако су многи писани докази о њеном постојању изгубљени током турских освајања.
Њена основна архитектонска структура интригира сваког посетиоца – дуга свега 14,5 метара, а широка 16,5, са високим сводовима и стубовима који пресецају простор на више нивоа, симболизује скромност, а опет постојаност вере која одолева вековима. Иако је црква више пута страдала од пожара, сваки пут је из пепела израсла још јача, а њени темељи остали су дубоко усађени у земљу, као непоколебљиви знак присуства православља у срцу Сарајева.
Оно што Стару цркву издваја јесте њена ризница, дом непроцењивих реликвија које и данас привлаче вернике и знатижељнике из свих крајева света. Поред десне руке Свете Текле, у овом храму чувају се делови моштију Светих Пантелејмона, Макрине и Јакова Персијанца, сведочећи о небеској и земаљској повезаности. Ове реликвије, сачуване кроз столећа, представљају непроцењиво духовно благо, али и симбол наде и утехе за сваког посетиоца.
Многе важне личности пролазиле су кроз врата ове цркве, дивећи се њеној унутрашњој лепоти и сакралном благу које чува. Међу њима се издваја посета шпанског краља Хуана Карлоса и његове супруге Софије 1985. године, која је оставила дубок утисак на ову заједницу и сведочила о универзалној вредности коју ова светиња има за све људе, без обзира на порекло или веру.
При овој цркви је и Музеј Старе српске православне цркве – ризница духовне и уметничке вредности. Музеј је основан крајем XИX века, захваљујући црквеном тутору Јефтану Деспићу, и од тада је проширен и обогаћен небројеним драгоценостима.
Унутрашњост музеја одише духовним спокојем, док посетиоци могу видети ремек-дела домаћих и страних уметника, међу којима се посебно издвајају иконе Светог Ђорђа и Светог Димитрија, дела српског сликара Лонгина из XВИ века. Поред слика, музеј чува богослужбене предмете, старе рукописне и штампане књиге, црквене тканине, етнографске предмете и старинско оружје.
Музеј посвећен Светој првомученици Текли није само чувар прошлости, већ и место где се духовна енергија протеже кроз векове. Овде, свако ко крочи осећа тишину и тежину историје, али и снагу вере која је преживела сва искушења. Између камених зидова и драгоцених реликвија, прошлост Сарајева оживљава пред очима сваког посетиоца, подсећајући на то да су вера, љубав и уметност нераскидиви стубови хришћанске духовности.

https://religija.republika.rs/duhovna-riznica/vesti/25644/ruka-svete-tekle-relikcija-cuda

Најблажи и најмилостивији Бог веома жели наше спасење. Он нас са великом љубављу чека у своме небеском царству, припремљеном од стварања света. Стога, Он интервенише и „оперише“ на много начина на нашу душу да би је припремио као украшену невесту за Његово царство.
Пошто смо немарни и лењи и не трудимо се довољно за своје спасење, наш љубазни Отац долази да нас просветно пробуди. Ниједан човек не може проћи свој живот без туге, болести, искушења, неправде и сваке врсте потешкоћа.
Долази час када ће се свака душа попети на своју голготу. Човек мора положити многе испите, бити тестиран много, да би постао наследник Његовог царства. Нема другог начина. Овај пут је прво прешао Распети безгрешни Исус Христос; овај пут следили су сви мученици, исповедници, преосвећени, сви свети.
Примећујем ово сада, док ме ужарени бол рака гризе изнутра. Са страхопоштовањем и надом целивам икону Христову и као да Га питам: „Како душа моја да дочека час несносног бола?“. Молим нашег слатког Бога да ми подари здравље, али се надам само Његовој светој вољи. Воља Господња је једина добра и спасоносна; јер само Бог зна када је прави час да душа оде из овога света.
Наша душа није сама. Прате је Анђели и демони. Прате је њена дела. Долази до страшног теста и детаљно се испитује душа. У ком правцу ће се вага преврнути? Ко ће зграбити душу? Анђели или демони? Садашње ствари су завршене; отворена је књига вечности. Хоћемо ли завршити на неподношљивом и несхватљивом месту пакла или у Рају, где ћемо уживати у најслађој светлости Свете Тројице?
Када душа живи осећањем вечности, тада се бол смањује, али још више тада се душа усрдно моли, тражи опроштај грехова и много пута захваљује и прославља Светог Бога што јој је дао прилику да трпи бол.
Шта је ова бол и ово стрпљење пред блаженством које нас чека? Наравно, тело пати, савија се, али какав је то бол у поређењу са мученицима?
Зли ђаво, до последњег минута изласка душе, не престаје да је наговара да покаже кукавичлук и роптање на Бога. Али свеблаги Бог не престаје да укрепљује свог подвижника божанским утехама.
Свети Оци, не остављајте нас. Данас смо слаби, једва вучемо кораке. Немамо врлине; уздамо се у ваше молитве. Ја, грешни, захваљујем свим очевима и сестрама и браћи који се моле за мене, недостојног. Нека нас Свемогући Бог покрије, благослови, заштити децу Своју и целу Цркву Своју, да се Његово Свето Име слави у векове. Амин.

 старац Маркел Каракалски

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Завиривање у себе и самопреиспитивање нужни су услови сваког духовног, психичког и интелектуалног напретка, сваке темељите и позитивне промене. Као што квалитетан мајстор, пре него што почне да поправља уступљену му ствар, најпре пажљиво испитује целину и тражи конкретан квар, исто тако, појединац, позван да буде свој мајстор, испитује своје кварове, па тек онда, служећи се најразличитијим методама, покушава да исте санира. Како то да учини без интересовања за себе? Немогуће је!
На путу ка достизању целовитости, од непроцењивог је значаја склањање од непрестане буке и јурњаве у самоћу која, уколико је на прави начин доживљена, оплемењује и обогаћује човеково биће. Парче самоће, схваћено и доживљено у оплемењивачком смислу, омогућава обилажење читаве унутрашње куће, завиривање у сваку просторију, сваки кутак, све до оних најмрачнијих просторија које жуде за светлошћу – у тим просторијама, када се осветле, проналази се благо. Након тога, пожељно је вратити се ,,у свет“, са новим даровима примљеним у самоћи, и ненаметљиво и неприметно их понудити онима који их још не поседују. Пекић саветује да све што у самоћи код себе препознамо и створимо вреди једино ако то вратимо у стварност, другим људима, свету, космосу. Заједничко за човека који живи искључиво у самоћи и самопонирању и човека који живи једино у свету, без интересовања за себе, јесте то што живе недовршен, неуцеловљен, полу-живот. Дакле, интересовање за самога себе свој смисао испуњава једино у комбинацији са интересовањем за спољашност.
Савремено доба познаје један култ одређен фразом ,,рад на себи“. Рад на себи, оивичен наводницима, одраз је егоистичних стремљења данашњег човека. Занимљиво би било поставити питање да ли је тај феномен ојачао егоизам код човека или је заправо човеков појачан егоизам створио феномен ,,рада на себи“, али то је тема неке друге расправе, неког другог текста.
Које су одлике поборника ,,рада на себи“? Овакав човек је непрестано усмерен ка себи, он све ради зарад себе, у свему види себе и непрестано врши себеанализу. У разговору са људима, стално размишља како изгледа, како је нешто рекао и шта би могао следеће да каже, а да испадне паметан и мудар. Човек непрестано окренут ка себи неспособан је да воли и да се посвети другоме, да га саслуша и подели са њим срећу или бол, да води осмишљен и плодотворан разговор, јер је своје срце и своје време у тој мери испунио собом да за друге не постоји ни минимум простора. Следствено томе, он живи у непрестаној самоћи, колико год био окружен људима. Његова омиљена секција на друштвеним мрежама су клипови и објаве вајних учитеља живота, а књиге које најчешће чита су оне из области популарне психологије, у којима, опет, разни стручњаци за живот пружају читаоцима рецепте за срећу и успех – наравно, уз гаранцију брзих резултата. Он у свему види своје проблеме и своја преимућства. Са стране гледано, често делује узвишено, па и супериорно, али је његова супериорност у тој мери нестабилна да је може срушити и поветарац. Жртва овакве философије живота ће помоћи другоме, али зато што је негде чула да ће и њој бити боље на тај начин.
Насупрот лековитом интересовању за себе, описаном у претходном одељку, које је, такође, рад на себи, али ненаметљив, тих и несебичан, овај ,,рад на себи“ је егоистичан, бучан и нападан. Бука и нападност описаног стила живота састоје се у непрестаној тежњи носиоца тог стила да покаже како он ,,ради на себи“, како је ,,продуховљен и узвишен“. Он је од свега тога начинио култ и више од било чега другог воли да његова верност култу буде примећена од стране других људи, што најочигледнији показатељ његове порозности.
У претходним одељцима наведена је јасна разлика између два типа интересовања за себе, при чему је први лековит и води целовитости, док је други отрован, штетан и погубан. Пракса несумњиво показује да људи више воле отров, јер се пакује у примамљивијим бочицама и рекламира на шаренији и забавнији начин. Ипак, отров ће увек бити отров, како год га паковали и представљали, и зато га се треба клонити.

https://mentalnihigijenicarblog.wordpress.com/2022/06/12/загњурени-у-себе-отргнути-од-живота/

Лаж нам обично не прија. Не волимо да нас лажу, обмањују и скривају истину. Поводом тога можемо се осећати љуто или изневерено. По свему судећи туђе лагање доживљавамо веома лично па се због тога можемо осећати лоше. Можемо ли се осећати добро и када нас други лажу?

За одговор на то питање неопходно је прво разумети разлоге због којих други људи лажу. Као и обично и када лажу људи имају добру намеру. Најчешће прибегавају лагању и скривању истине онда када се боје, када се осећају угрожени истином. Плаше се како ће други реаговати на истину, плаше се осуде, прекора, или одбацивања, али и сопственог осећања кривице. Како би избегли непријатност истину ће сакрити.

Лажи које се чине непотребним јер прикривају нешто што и није тако важно значе да је особи која лаже то заправо важно и да из својих разлога жели то да сакрије. Код људи који скривају истину, а при том немају лошу намеру у смислу свесног оштећивања другог то раде углавном због три осећања: страха, стида и кривице. Страх се може везивати за одбацивање, стид се може повезати са умањењем вредности па самим тим и угрожавањем позиције у односу, а кривица је неприхватљиво осећање за оне који се лоше носе са својом несавршеношћу. Дакле, у сва три случаја постоји неко осећање губитка, губитка друге особе или губитка сопствене вредности у очима другог или у сопственим очима. Како до таквих губитака не би досло лаж се чини као сасвим прихватљиво средство заштите себе, другог и односа уопште.

С друге стране, када се љутимо на оне који лажу то чинимо јер то доживљавамо лично, не као да они лажу, већ да лажу нас. Тако се лаж доживљава као чин издаје. Осетићемо се лоше када нас други лажу и када друге доживљавамо сувише идеалистично, или када себе доживљавамо као подложне превари па ће оваква потврда таквог уверења о себи изазвати непријатна осећања.

Лаж дефинитивно може озбиљно да ремети односе. Ако нам је до односа стало, тј. када нам је стало до осебе која нас лаже није довољно да се осетимо преварено или љуто и да то особи ставимо до знања. Сасвим би контрапродуктивно било окривити је и сву кривицу пребацити на њу. Не треба заборавити да је сваки однос по својој дефиницији релација међу особама, а ни једна релација није једнострана, што значи да сваки поступак једне особе у односу свакако има везе и са поступцима оне друге особе. Ако особа лаже било би нам врло корисно да сазнамо зашто она то ради, зашто нема слободу да нам каже истину, зашто мисли да је лаж одговарајућ начин да се однос заштити. Једно такво питање може нам много рећи о нама самима, о нашим поступцима у том истом односу и може допринети да се однос квалитаитво промени тако што нико неће осећати да је лаж потребна.

Ако лаж не доживљавамо лично, у смислу да особа која лаже не лаже нас, али ни да је особа која лаже лажов, већ лаж доживимо као добру намеру друге особе да наш однос заштити тако што ће изоставити истину, лакше ћемо моћи да разговарамо о томе без уобичајених стресних ситуација, што ће сигурно у односу повећати степен поверења и блискости што и јесте неопходно ако се лажи у њему јављају. Самим тим осећаћемо се добро са туђим лажима јер ћемо бити свесни да оне нису атак на нас и нашу личност већ погрешан начин на који нам друга особа ставља до знања да јој је до нас стало.

аутор: Филип Стојковић

https://putkaautenticnosti.wordpress.com/2017/09/29/zasto-ljudi-lazu/

У електронској музици постоје случајеви када се мешањем две потпуно различите форме, оне на чудан начин стапају једна са другом и стварају врхунско дело.

Вођен оваквом идејом, решио сам да свом разуму и души покушам да приуштим такво искуство. Када су ми у исто време у руке дошле књиге „Маги – Као да је била некад“ и „Туђинче,…“ монаха Јована (Хиландарца), решио сам да не правим распоред, већ да ове књиге читам паралелно, очекујући какав ће ми утисак оставити тај микс.

Иако нисам знао на какав су начин писане књиге, у основи знао сам да ме чекају две потпуно различите атмосфере и погледа на живот. Први утисци јавили су се јако брзо. Исти простор – Београд и околина (Гроцка и Смедерево) – период између два светска рата и последње две деценије прошлог века. Дакле, разлика у простору минимална, у времену 60-70 година, а као да су две потпуно различите цивилизације, културе, менталитети.

У мени је одмах почело да букти питање – како је до тога дошло? Обе приче имају сличну форму, искрен и дубински приказ времена кроз живот одређених личности и мноштва „споредних“ ликова, без тежње за идеализацијом, улепшавањем нити критиковањем и пљувачином. Кроз приказ људи из друштва тог времена, њиховог начина живота, размишљања, упознајемо се са оним што је за ову тему кључно – дух времена!

Хронолошки приказ живота монаха Јована и Маргите даје нам могућност да кроз те детаље схватимо шта је одредило њихове животне судбине: монах Јован – трговац, током рата припадник љотићевског СДК, избеглица у Енглеској и на крају монах на Хиландару, дугогодишњи баштован, писац, упокојен у 104. години живота; и Маргита Стефановић, рођена у Београду 1959. године, у елитној градској породици, завршила средњу музичку и дипломирала архитектуру, најпознатија као клавијатуристкиња бенда ЕКВ, и једна од најзначајнијих личности Новог таласа и Београда осамдесетих година, након распада бенда и много трагичних судбина њених пријатеља, живота у сиромаштву, упокојила се 2002. године од последица сиде.

Ако би и ове биографске цртице узели као поређење два представника свог времена, јасно нам је да нема много додирних тачака. Оно што штуре биографије не показују јесте оно што се види управо урањајући у атмосферу коју носе ове две књиге. И једна и друга личност јесу ОДГОВОР на своје време – управо онако како је то у мањој или већој мери свако од нас.

Покушаћу да кроз лични доживљај појасним оно о чему желим да пишем. Читајући приповедање оца Јована о свом детињству и одрастању у предратној Србији, атмосферу домаћинских породица тог времена, традиционалне вредности итд… у души је почело да ми се јавља неко чудно негодовање. Нисам ни секунде помислио да измишља и идеализује – јер заиста није писано на такав начин а и довољно сам слушао о њему од људи који су га познавали и немам разлога да сумњам – али једноставно мој склоп личности тешко је реаговао на овакву атмосферу. А онда, сива атмосфера и мирис издишућег комунизма и надолазеће пропасти, атмосфера страха, неразумевања, бега у пороке и тешка унутрашња стања – уопште ми није била страна нити нелагодна.

Тако сам, већ од самог почетка наслућивао решења многих мојих питања, која су се у даљем току само потврдила. Наиме, да ли је чудно што монах Јован, као већ успешни трговац, свом душом прихвата учење Димитрија Љотића, на најбољи могући начин сједињен православни поглед са националном и духовно-културном идејом? Он, који је одрастао у здравој традиционалној средини, где је хришћански етос прожимао строгост и љубав, дужност и слободу, животну радост и одговорност, где ни један од ових појмова није укаљан лицемерјем, већ потврђен животима и смрћу оних који су га одгајали. Шта је чудно у томе да, на таквим темељима подигнут, брзо препозна шарлатанство комунистичких идеја? Оно што сам осетио је потпуно природан ток развоја његове личности и идеја. Ништа неприродно и насилно, чак и описи почетака деградације морала у Краљевини Југославији између два рата, нису писани са неком догматском одбојношћу јер „тако треба“, већ се види истинска неприпадност аутора таквом свету који тада креће да се намеће омладини. Исто тако, нема усиљене улепшаности и задивљености код описа разних карактера и личности из друштвеног, интелектуалног и кафанског живота Гроцке и Смедерева тог доба, који је он као трговац до детаља упознао, па је добар део прича управо посвећен описима најразличитијих ликова, који заједно дају колаж духа тог времена.

Размишајући о свом доживљају његових прича, схватио сам зашто су људима његове генерације и васпитања идеје Димитрија Љотића биле природне, али и зашто се, и поред многих покушаја, нису примиле на нашу генерацију. Сваки од покушаја духовне и националне револуције наших генерацина завршио је или као пролазна клиначка фаза и позерај, као вентил за фрустрираност и незадовољство или као извор зараде.

Овде се враћамо на мој, потпуно природан доживљај описа духа Београда осамдесетих. Како то да ми је нелагодно да читам о чувању стада оваца, причама стараца, црквеним саборима, а пријемчиве су ми приче о безнађу, пропасти, распаднутим породицама, емотивним нестабилностима, јурњави са дилерима, проблемима… Овде се налази корен наше генерацијске неснађености.

Разлика између патриотизма монаха Јована и патриотизма момака „са капуљачама на главама…“ је као када би поредили пустињака и аскету са школованим теологом. Овај други ће моћи да вам у теорији каже све о Христу, али све је то хладно и „на папиру“, док ће вам пустињак без много речи показати веру јер он је Христа заиста упознао срцем. Такав је и наш патриотизам, неукорењен. А у основи проблем је што смо прескочили степенице!

Људи који су живели почетком прошлог века имали су жив, непрекинут континуитет са прецима и предањем. То је управо оно национално предање засновано на православном темељу, органски ланац поплочан животима оних пре нас. Такви су били они који су прешли Албанију, и такве су генерације расле на њиховим темељима. Али… Имамо потпуни расцеп, прекид овог органског ланца ватром комунизма. Грађевина је срушена до темеља, и темељ раскопан. На тим рушевинама расте она генерација коју симболизује Маги. Уместо живе традиције постављена је усиљена строгоћа натопљена комплексима неостварене деце комунизма. Та генерација, приказана у ликовима које најбоље глуми Бата Стојковић, то је генерација која је рушевине старе велике грађевине претворила у пепео. На том пепелу расту неснађене генерације, које виде да пепео није леп, али немају идеју где да траже лепоту. Којим коренима они да се врате? Ово су генерације жртвоване од својих, иструлеле у пепелу да би нама постали подлога за градње. Историја једног народа суштински је историја његовог односа са Богом. То видимо код најважнијег народа у историји, Израиљаца, кроз њихова лутања роком Старог Завета, покајања, враћања Богу, поновних отуђења… Свака генерација плаћала је дугове неверства оне претходне, ако она није слушала Божији глас кроз пророке.

Ако желимо да се држимо органицизма, онда је неприродно прескакати степенице. Не може се суштински волети оно што се не познаје. Ми не можемо да волимо идеју свог народа из замишљених фантазија. Монах Јован је то могао, јер за њега то нису биле фантазије. За нас јесу! Зато и јесмо на нивоу приучених теолога. Нема живе љубави, већ само празне теорије, а она је неодржива када дође на озбиљан испит. Жива љубав према свом народу је много „скупља“.

Наше генерације су у незавидној позицији. „Лако је било монаху Јовану“ – с правом би могли да завапимо – „да воли свој народ кад је одрастао у у здравој атмосфери, како да волимо ово данас?“ Како год, али само то је права љубав и жртва, све друго само – илузија и фантазирање. Као што не могу да верујем некоме да брине за права Ескима а не занима га несрећа свог народа, тако је парадоксално и волети „славну историју“ а презирати комшију, не говорити са рођацима, пљувати место у коме си одрастао и формирао се као личност… Ми морамо да заволимо оно што познајемо, а то је прво наша генерација, људи са којима смо одрастали, који слушају исте песме, смеју се истим репликама из филмова, памте исте голове… Они који ће вам причати где су се крили током бомбардовања, који се најеже на звук сирене, они који памте шпицу за „Лаку ноћ, децо“ и плаше се одјавне шпице „Породичног блага“ у недељу увече… Да заволимо игралишта са кошем између зграда, бетонске трибине прекривене љускама сунцокрета… А онда, да заволимо и генерације пре њих, да их суштински заволимо, и, што је најтеже – да им опростимо своја несрећна детињства. Да заволимо наше пијане родитеље, њихове комплексе и неиспуњеност, разочарења, промашене револуције, неуспеле пословне пројекте, ратне трауме… А онда, да се покајемо и за њих, и за оне пре њих. Тек онда, кад у себи нађемо љубави и за оне „поштењачине“ из чувеног монолога Николе Која, када прескочимо и тај степеник, можемо да повратимо континуитет и да нам славна историја и преци више не буду научна фантастика већ живо предање које ће нас напајати снагом за ново изграђивање уместо потонућа у деструкцију и(ли) апатију.

Док не прођемо овај болан процес, наша љубав биће само празна шминка, позерај и ми ћемо бити само нови слој пепела на темељу некадашње грађевине. Живот није љубазно смешкање, већ често болна гримаса. Ми се љубазно смешкамо бајкама о славној историји, која не живи у нама, ми је не осећамо. Јер до истинског осмеха, потребно је да прође много бола и непријатних признања о себи самима. Да ли смо спремни за то као појединци, да би то успели и на нивоу заједнице?

https://mentalnihigijenicarblog.wordpress.com/2023/01/08/духовни-светови-маргите-стефановић-и/

"Ми смо данас углавном људи главе, говорљиви, али без срца.
Наша глава и наш језик делују активно и сваку информацију хватају у лету, усвајају, прерађују, и одмах избацују на ближњег.
Међутим, наша срца раде круто, све је усмерено на једно – на страсно и сласно и дебело, а на духовно и узвишено никако неће да се одазову саосећањем. Ма колико да глава црта узвишене слике, срце ништа друго не ради осим што стално вреба нешто своје – што годи егоизму и што је, ипак, некако од овог света.
А ако нешто узвишено не може да се примени и на овај земаљски живот, то му већ није занимљиво.
Зато нас све и вуче на спољашњу делатност – да чујемо, да сазнајемо, да сами говоримо. Овако се и одвија наш псеудорелигиозни живот:
улазе узвишени и свети појмови и мисли кроз слух или вид, мало се проврте у нашој глави и одмах траже да изађу на језик и напоље, да бисмо ближњем демонстрирали наша узвишена знања и схватања.
А нас баш брига за оно што се дешава у самим нашим душама.
Наша срца тако и остају некакве тамне оставе пуне разноразних глодара и гмизаваца, у којима су влага, плесан и трулеж, где ретко ко од нас силази са свећом и доводи све у ред ..."

Архимандрит Лазар Абашидзе
(из књиге МУЧЕЊЕ ЉУБАВИ)

https://www.youtube.com/@БојанБановић/community