Велико се крије у једноставном и неизвештаченом, као грумење злата у недрима земље, бисери у шкољкама, а дијаманти у неугледним рударским коповима. Преподобни Сергије је светац у којем се иза наизглед оскудног, неупадљивог и смерно-кротког живота крије нешто неописиво драгоцено, блиско срцу и бескрајно значајно, али такво да се не може описати речима.

Хоћемо ли наћи другу тако сиромашну обитељ приликом њеног оснивања? Хоћемо, али управо међу таквим подвижницима који су попут самог Сергија, а од којих су неки били његови ученици. Тиха светлост бакље, једноставни дрвени Путири за Литургију, одећа од јуте. Трошне келије у густој шуми. Али управо овде се чисто срце удостојило да постане обитељ Свете Тројице. Управо ова келија која је направљена од грубо тесаних борових стабала, примила је под своје сводове Небеску Царицу. Данас је на овом месту, где се некад налазила келија преподобног – Серапионова палата, и тамо је велика икона Јављања Мајке Божје светом Сергију.

Покушајте да се сетите бар једне поуке аве Сергија и нећете знати шта да кажете. Покушајте да пронађете бар једну његову проповед, поуку и посланицу, и то вам неће поћи за руком. Сачувало се једино краће завештање које садржи мали број речи, а које је у житију забележио његов пажљиви ученик Епифаније Премудри. Сергијев духовни геније састоји се у томе што он није размишљао о смирењу, већ је смерно живео. Преподобни није водио богословске разговоре о Тројици, он је созерцавао Тројицу. Созерцање се рађа у чистом срцу које као глатка површина бистре воде одражава светлост Сунца које је изашло. Христов дух примљен срцем грејао је и срца људи који су долазили код Сергија. И зато се кроз векове људски поглед и хотимице и нехотице устремљивао ка њему, ка преподобном кротком старцу.

Преподобни Сергије је назван сабирачем руског народа. Заиста, сви теже ка њему. Поштују га и учени и неуки, славни и непознати. Он је привлачио војсковође и сељаке, кнежеве и прост народ и свако је добијао нешто своје, оно што треба баш његовом срцу.

Да ли многи знају да је царица Катарина II, која се занимала за стару руску књижевност била толико очарана преподобним Сергијем да је написала његово житије? Можда осећајући покајање због телесних немоћи, чезнући за истински чистим, правим и узвишеним; можда видећи у томе корист за грађане наше велике државе; а можда због једног и другог заједно – не знамо све. Јасно је само једно – владарка је нашла времена да својеручно напише житије преподобног Сергија, разуме се, базирајући се на древним казивањима.

Да ли многи знају да се преподобни Сергије лично јавио светитељу Филарету Московском кад је овај осећао известан страх одбивши захтев самодршца Николаја I да освешта Тријумфалну капију с ликовима античких паганских богова. Светитељу је претила немилост, душа му је туговала. И кад се свети Филарет већ спремао на починак, како сам каже: „Врата која обично закључавам тихо су се отворила и ушао је Преподобни, стар, сед, мршав, средњег раста, у мантији без епитрахиља, сагнуо се према кревету и рекао ми је: ‘Не тугуј, све ће проћи...’ И нестао је.“ Ево, ову утеху преподобни Сергије заиста даје свакоме ко је по својој души, по стремљењу свог срца – његов ученик.

Шта за мене лично значи преподобни Сергије Радоњешки? Он је отац, он је рођени покровитељ, он је помоћник и наставник пун љубави. Као млад и духовно нејак ступио сам под сводове Сергијеве обитељи – у богословију код Тројице. Седам година сам се школовао под благодатним покровом Пречисте – Лавра се назива уделом Небеске Царице, јер је Она обећала Сергију да ће увек бити уз његову обитељ; једанаест година сам живео покрај обитељи, затим сам се након осам година лутања вратио у луку аве Сергија. Чинио сам грешке од којих ми се данас леди крв. Али ево шта је чудно: преподобни Сергије је био поред мене и у најтежим тренуцима. Несхватљиво је, али сам рукоположен у свештенички чин управо у обитељи Сергија на његов јесењи празник. Над моју породицу су се навлачили и изнад ње су се расејавали облаци. Као слабе овчице прибијали смо се једни уз друге, прогањани тамо и овде, понекад у беспарици, понекад принуђени да лутамо због људске злобе. Људи су шутирали наша врата, као бесни пси су кидисали на нас тамо где смо живели и због људске мржње чешће смо долазили у Сергијеву обитељ, с малом децом смо проналазили уточиште у Лаври као у неизрецивом људском пристаништу.

Два пута се над мојом главом, како ми се чинило, надвијала страшна опасност од других људи, срце ми се стезало, светлост је тамнела у мојим очима. Међутим, срдачна молитва Преподобном би одједном растерала сва искушења, сплетке су нестајале, зле намере су се разбијале у парампарчад. Помоћ је долазила толико очигледно да сам се плашио тако очигледног одговора. Нисам имао чиме да узвратим, нисам имао одлучности да водим савршенији живот, поново сам падао у раније слабости и грехове. Истовремено сам примећивао: молитва из самог срца, из све дубине душе, из целог бића, прима се одмах. А преподобни Сергије је поред мене као духовни отац који ме воли.

Прошле су године, деценије. С чуђењем сам око себе приметио да многим мојим познаницима преподобни Сергије не само да је помогао, не само да се просто одазвао на молитву, већ се некима јавио непосредно, тешећи и спасавајући их,

Тако је било с нашем срцу драгим старцем архимандритом Кирилом (Павловом) чији рођендан, по неизрецивом Промислу Божјем пада на јесењи празник Преподобног. Заправо, отац Кирил је свима нама био као очигледна слика, као живи пример преподобног Сергија. У његовом животу је био случај кад су хтели да га истерају из манастира, практично да га отерају у прогонство, да га отерају некуда далеко од Лавре. А за многе оце Лавре – овде постоји једна специфична ствар – у срцу се гради, нећу се уплашити да то кажем, духовно сродство с преподобним Сергијем. Сродство такве врсте да просто не могу да замисле себе ван Лавре. Ни на какво епископство, ни на какве привилегије, статусе и дужности они неће пристати у замену за обитељ Преподобног. И отац Кирил је стално подсећао браћу на то: „Из Лавре преподобног не треба никуда одлазити по својој вољи.“ Али донета је одлука да се истера сам отац Кирил. Он је туговао и молио се, с људске тачке гледишта било је тешко нешто предузети.

Једном је целивао мошти преподобног Сергија, погнуо је главу до кивота. неки су приметили да није одмах подигао главу. Од тог тренутка се душа оца Кирила смирила. Није никуда отишао из Лавре. После извесног времена открио је блиским људима да је у том тренутку видео како му је сам преподобни Сергије загрлио главу и нежно рекао: „Нећу те пустити да одеш одавде.“

Преподобни Сергије је утешитељ, он је поред сваког свог ученика.

Ево, на пример, јеромонах И. Заједно смо студирали. Изузетно добар и кротак човек, он је и тада био ученик преподобног. Једном му се десила непријатност: за време ручка кост му је застала у грлу. Одвели смо га у амбуланту. Тамо није било лекара и неко је посаветовао да одемо у храм Свете Тројице код Преподобног док не дође лекар. Дакле, одвели смо га, немог, у храм где почивају мошти аве Сергија. Касније је причао, кад је већ улазио у сам храм из припрате Тројичког храма, одједном је угледао преподобног Сергија, који му је пришао, дотакао му је руком грло и у том тренутку је све прошло, као да није било никакве кости.

Ово ни из далека није једини случај, нећемо препричавати (делимично смо их већ објавили). Једни су видели преподобног Сергија у свом детињству кад се мама бринула за дечицу, а овој дечици се у том тренутку јавио Преподобни тешећи и бодрећи их. Друге је исцелио од безнадежне болести. Треће је извео из замршених животних проблеми. Иза свих оваквих случајева осећа се кротка љубав и смирено срце аве Сергија. Чуда Преподобног нису толико позната, она не вичу о себи. Она се чине тихо. Као што је и сам преподобни Сергије за свог живота остајао у сенци и непознат.

Осим тога, ако човек унапред тражи чудо и мисли: помолићу се и добићу нешто натприродно, он је близу прелести. А кад се срце стеже због безизлазно тешке ситуације и кад смиривши се до саме дубине вапије из ове дубине молитву Богу и Његовим светима, долази помоћ.

Поред нас су такви заступници као што је преподобни Сергије Радоњешки. И то нам даје утеху.

Ми, мртви, идемо код њега живот како бисмо постали заједничари Живота чији је он заједничар постао у изобиљу. Ми, горди и ташти, и нехотице повијамо главе пред његовим смирењем, јер нам се у њему очигледно јавила Христова кротост. Ми, тешко поправљиви, налазимо код њега подршку и надахнуће тако да се понекад повлаче и најзапуштеније болести душе.

Преостаје нам само да од свег срца кажемо: „Преподобни оче наш Сергије, моли Бога за нас.“

Свештеник Валерије Духањин

https://srpska.pravoslavie.ru/134502.html

Велика хришћанска светиња, коју је из Антиохије у Србију донео Свети Сава 1233. године, данас се чува у срцу Сарајева, доносећи мир и утеху верницима из свих крајева света.
Света Текла, прва Христова мученица међу женама, позната је по свом неустрашивом сведочењу вере и многим чудима. Њена света рука чува се као велика реликвија, а њен пут до Балкана повезан је са Светим Савом. Он је 1233. године донео њену свету руку из Антиохије у Србију, где је ова светиња била чувана све до 1730. године, када ју је патријарх српски Арсеније ИВ поклонио Старој цркви у Сарајеву.
У Русији, 1873. године, израђена је бисерна рукавица у којој се ова реликвија чува до данашњег дана, што додатно подвлачи њен значај и поштовање широм православног света.
Црква Светих архангела Михаила и Гаврила, позната као Стара црква на Башчаршији, вековима стоји као тихи сведок историје Сарајева. У свом каменитом окриљу чува дубоко укорењене трагове прошлих времена, а њени зидови, изграђени од кречњака и украшени двоструким аркадама, сведоче о вери, искушењима и обнови. По предању, ова православна светиња потиче из средњег века, иако су многи писани докази о њеном постојању изгубљени током турских освајања.
Њена основна архитектонска структура интригира сваког посетиоца – дуга свега 14,5 метара, а широка 16,5, са високим сводовима и стубовима који пресецају простор на више нивоа, симболизује скромност, а опет постојаност вере која одолева вековима. Иако је црква више пута страдала од пожара, сваки пут је из пепела израсла још јача, а њени темељи остали су дубоко усађени у земљу, као непоколебљиви знак присуства православља у срцу Сарајева.
Оно што Стару цркву издваја јесте њена ризница, дом непроцењивих реликвија које и данас привлаче вернике и знатижељнике из свих крајева света. Поред десне руке Свете Текле, у овом храму чувају се делови моштију Светих Пантелејмона, Макрине и Јакова Персијанца, сведочећи о небеској и земаљској повезаности. Ове реликвије, сачуване кроз столећа, представљају непроцењиво духовно благо, али и симбол наде и утехе за сваког посетиоца.
Многе важне личности пролазиле су кроз врата ове цркве, дивећи се њеној унутрашњој лепоти и сакралном благу које чува. Међу њима се издваја посета шпанског краља Хуана Карлоса и његове супруге Софије 1985. године, која је оставила дубок утисак на ову заједницу и сведочила о универзалној вредности коју ова светиња има за све људе, без обзира на порекло или веру.
При овој цркви је и Музеј Старе српске православне цркве – ризница духовне и уметничке вредности. Музеј је основан крајем XИX века, захваљујући црквеном тутору Јефтану Деспићу, и од тада је проширен и обогаћен небројеним драгоценостима.
Унутрашњост музеја одише духовним спокојем, док посетиоци могу видети ремек-дела домаћих и страних уметника, међу којима се посебно издвајају иконе Светог Ђорђа и Светог Димитрија, дела српског сликара Лонгина из XВИ века. Поред слика, музеј чува богослужбене предмете, старе рукописне и штампане књиге, црквене тканине, етнографске предмете и старинско оружје.
Музеј посвећен Светој првомученици Текли није само чувар прошлости, већ и место где се духовна енергија протеже кроз векове. Овде, свако ко крочи осећа тишину и тежину историје, али и снагу вере која је преживела сва искушења. Између камених зидова и драгоцених реликвија, прошлост Сарајева оживљава пред очима сваког посетиоца, подсећајући на то да су вера, љубав и уметност нераскидиви стубови хришћанске духовности.

https://religija.republika.rs/duhovna-riznica/vesti/25644/ruka-svete-tekle-relikcija-cuda

Најблажи и најмилостивији Бог веома жели наше спасење. Он нас са великом љубављу чека у своме небеском царству, припремљеном од стварања света. Стога, Он интервенише и „оперише“ на много начина на нашу душу да би је припремио као украшену невесту за Његово царство.
Пошто смо немарни и лењи и не трудимо се довољно за своје спасење, наш љубазни Отац долази да нас просветно пробуди. Ниједан човек не може проћи свој живот без туге, болести, искушења, неправде и сваке врсте потешкоћа.
Долази час када ће се свака душа попети на своју голготу. Човек мора положити многе испите, бити тестиран много, да би постао наследник Његовог царства. Нема другог начина. Овај пут је прво прешао Распети безгрешни Исус Христос; овај пут следили су сви мученици, исповедници, преосвећени, сви свети.
Примећујем ово сада, док ме ужарени бол рака гризе изнутра. Са страхопоштовањем и надом целивам икону Христову и као да Га питам: „Како душа моја да дочека час несносног бола?“. Молим нашег слатког Бога да ми подари здравље, али се надам само Његовој светој вољи. Воља Господња је једина добра и спасоносна; јер само Бог зна када је прави час да душа оде из овога света.
Наша душа није сама. Прате је Анђели и демони. Прате је њена дела. Долази до страшног теста и детаљно се испитује душа. У ком правцу ће се вага преврнути? Ко ће зграбити душу? Анђели или демони? Садашње ствари су завршене; отворена је књига вечности. Хоћемо ли завршити на неподношљивом и несхватљивом месту пакла или у Рају, где ћемо уживати у најслађој светлости Свете Тројице?
Када душа живи осећањем вечности, тада се бол смањује, али још више тада се душа усрдно моли, тражи опроштај грехова и много пута захваљује и прославља Светог Бога што јој је дао прилику да трпи бол.
Шта је ова бол и ово стрпљење пред блаженством које нас чека? Наравно, тело пати, савија се, али какав је то бол у поређењу са мученицима?
Зли ђаво, до последњег минута изласка душе, не престаје да је наговара да покаже кукавичлук и роптање на Бога. Али свеблаги Бог не престаје да укрепљује свог подвижника божанским утехама.
Свети Оци, не остављајте нас. Данас смо слаби, једва вучемо кораке. Немамо врлине; уздамо се у ваше молитве. Ја, грешни, захваљујем свим очевима и сестрама и браћи који се моле за мене, недостојног. Нека нас Свемогући Бог покрије, благослови, заштити децу Своју и целу Цркву Своју, да се Његово Свето Име слави у векове. Амин.

 старац Маркел Каракалски

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Завиривање у себе и самопреиспитивање нужни су услови сваког духовног, психичког и интелектуалног напретка, сваке темељите и позитивне промене. Као што квалитетан мајстор, пре него што почне да поправља уступљену му ствар, најпре пажљиво испитује целину и тражи конкретан квар, исто тако, појединац, позван да буде свој мајстор, испитује своје кварове, па тек онда, служећи се најразличитијим методама, покушава да исте санира. Како то да учини без интересовања за себе? Немогуће је!
На путу ка достизању целовитости, од непроцењивог је значаја склањање од непрестане буке и јурњаве у самоћу која, уколико је на прави начин доживљена, оплемењује и обогаћује човеково биће. Парче самоће, схваћено и доживљено у оплемењивачком смислу, омогућава обилажење читаве унутрашње куће, завиривање у сваку просторију, сваки кутак, све до оних најмрачнијих просторија које жуде за светлошћу – у тим просторијама, када се осветле, проналази се благо. Након тога, пожељно је вратити се ,,у свет“, са новим даровима примљеним у самоћи, и ненаметљиво и неприметно их понудити онима који их још не поседују. Пекић саветује да све што у самоћи код себе препознамо и створимо вреди једино ако то вратимо у стварност, другим људима, свету, космосу. Заједничко за човека који живи искључиво у самоћи и самопонирању и човека који живи једино у свету, без интересовања за себе, јесте то што живе недовршен, неуцеловљен, полу-живот. Дакле, интересовање за самога себе свој смисао испуњава једино у комбинацији са интересовањем за спољашност.
Савремено доба познаје један култ одређен фразом ,,рад на себи“. Рад на себи, оивичен наводницима, одраз је егоистичних стремљења данашњег човека. Занимљиво би било поставити питање да ли је тај феномен ојачао егоизам код човека или је заправо човеков појачан егоизам створио феномен ,,рада на себи“, али то је тема неке друге расправе, неког другог текста.
Које су одлике поборника ,,рада на себи“? Овакав човек је непрестано усмерен ка себи, он све ради зарад себе, у свему види себе и непрестано врши себеанализу. У разговору са људима, стално размишља како изгледа, како је нешто рекао и шта би могао следеће да каже, а да испадне паметан и мудар. Човек непрестано окренут ка себи неспособан је да воли и да се посвети другоме, да га саслуша и подели са њим срећу или бол, да води осмишљен и плодотворан разговор, јер је своје срце и своје време у тој мери испунио собом да за друге не постоји ни минимум простора. Следствено томе, он живи у непрестаној самоћи, колико год био окружен људима. Његова омиљена секција на друштвеним мрежама су клипови и објаве вајних учитеља живота, а књиге које најчешће чита су оне из области популарне психологије, у којима, опет, разни стручњаци за живот пружају читаоцима рецепте за срећу и успех – наравно, уз гаранцију брзих резултата. Он у свему види своје проблеме и своја преимућства. Са стране гледано, често делује узвишено, па и супериорно, али је његова супериорност у тој мери нестабилна да је може срушити и поветарац. Жртва овакве философије живота ће помоћи другоме, али зато што је негде чула да ће и њој бити боље на тај начин.
Насупрот лековитом интересовању за себе, описаном у претходном одељку, које је, такође, рад на себи, али ненаметљив, тих и несебичан, овај ,,рад на себи“ је егоистичан, бучан и нападан. Бука и нападност описаног стила живота састоје се у непрестаној тежњи носиоца тог стила да покаже како он ,,ради на себи“, како је ,,продуховљен и узвишен“. Он је од свега тога начинио култ и више од било чега другог воли да његова верност култу буде примећена од стране других људи, што најочигледнији показатељ његове порозности.
У претходним одељцима наведена је јасна разлика између два типа интересовања за себе, при чему је први лековит и води целовитости, док је други отрован, штетан и погубан. Пракса несумњиво показује да људи више воле отров, јер се пакује у примамљивијим бочицама и рекламира на шаренији и забавнији начин. Ипак, отров ће увек бити отров, како год га паковали и представљали, и зато га се треба клонити.

https://mentalnihigijenicarblog.wordpress.com/2022/06/12/загњурени-у-себе-отргнути-од-живота/

Лаж нам обично не прија. Не волимо да нас лажу, обмањују и скривају истину. Поводом тога можемо се осећати љуто или изневерено. По свему судећи туђе лагање доживљавамо веома лично па се због тога можемо осећати лоше. Можемо ли се осећати добро и када нас други лажу?

За одговор на то питање неопходно је прво разумети разлоге због којих други људи лажу. Као и обично и када лажу људи имају добру намеру. Најчешће прибегавају лагању и скривању истине онда када се боје, када се осећају угрожени истином. Плаше се како ће други реаговати на истину, плаше се осуде, прекора, или одбацивања, али и сопственог осећања кривице. Како би избегли непријатност истину ће сакрити.

Лажи које се чине непотребним јер прикривају нешто што и није тако важно значе да је особи која лаже то заправо важно и да из својих разлога жели то да сакрије. Код људи који скривају истину, а при том немају лошу намеру у смислу свесног оштећивања другог то раде углавном због три осећања: страха, стида и кривице. Страх се може везивати за одбацивање, стид се може повезати са умањењем вредности па самим тим и угрожавањем позиције у односу, а кривица је неприхватљиво осећање за оне који се лоше носе са својом несавршеношћу. Дакле, у сва три случаја постоји неко осећање губитка, губитка друге особе или губитка сопствене вредности у очима другог или у сопственим очима. Како до таквих губитака не би досло лаж се чини као сасвим прихватљиво средство заштите себе, другог и односа уопште.

С друге стране, када се љутимо на оне који лажу то чинимо јер то доживљавамо лично, не као да они лажу, већ да лажу нас. Тако се лаж доживљава као чин издаје. Осетићемо се лоше када нас други лажу и када друге доживљавамо сувише идеалистично, или када себе доживљавамо као подложне превари па ће оваква потврда таквог уверења о себи изазвати непријатна осећања.

Лаж дефинитивно може озбиљно да ремети односе. Ако нам је до односа стало, тј. када нам је стало до осебе која нас лаже није довољно да се осетимо преварено или љуто и да то особи ставимо до знања. Сасвим би контрапродуктивно било окривити је и сву кривицу пребацити на њу. Не треба заборавити да је сваки однос по својој дефиницији релација међу особама, а ни једна релација није једнострана, што значи да сваки поступак једне особе у односу свакако има везе и са поступцима оне друге особе. Ако особа лаже било би нам врло корисно да сазнамо зашто она то ради, зашто нема слободу да нам каже истину, зашто мисли да је лаж одговарајућ начин да се однос заштити. Једно такво питање може нам много рећи о нама самима, о нашим поступцима у том истом односу и може допринети да се однос квалитаитво промени тако што нико неће осећати да је лаж потребна.

Ако лаж не доживљавамо лично, у смислу да особа која лаже не лаже нас, али ни да је особа која лаже лажов, већ лаж доживимо као добру намеру друге особе да наш однос заштити тако што ће изоставити истину, лакше ћемо моћи да разговарамо о томе без уобичајених стресних ситуација, што ће сигурно у односу повећати степен поверења и блискости што и јесте неопходно ако се лажи у њему јављају. Самим тим осећаћемо се добро са туђим лажима јер ћемо бити свесни да оне нису атак на нас и нашу личност већ погрешан начин на који нам друга особа ставља до знања да јој је до нас стало.

аутор: Филип Стојковић

https://putkaautenticnosti.wordpress.com/2017/09/29/zasto-ljudi-lazu/

У електронској музици постоје случајеви када се мешањем две потпуно различите форме, оне на чудан начин стапају једна са другом и стварају врхунско дело.

Вођен оваквом идејом, решио сам да свом разуму и души покушам да приуштим такво искуство. Када су ми у исто време у руке дошле књиге „Маги – Као да је била некад“ и „Туђинче,…“ монаха Јована (Хиландарца), решио сам да не правим распоред, већ да ове књиге читам паралелно, очекујући какав ће ми утисак оставити тај микс.

Иако нисам знао на какав су начин писане књиге, у основи знао сам да ме чекају две потпуно различите атмосфере и погледа на живот. Први утисци јавили су се јако брзо. Исти простор – Београд и околина (Гроцка и Смедерево) – период између два светска рата и последње две деценије прошлог века. Дакле, разлика у простору минимална, у времену 60-70 година, а као да су две потпуно различите цивилизације, културе, менталитети.

У мени је одмах почело да букти питање – како је до тога дошло? Обе приче имају сличну форму, искрен и дубински приказ времена кроз живот одређених личности и мноштва „споредних“ ликова, без тежње за идеализацијом, улепшавањем нити критиковањем и пљувачином. Кроз приказ људи из друштва тог времена, њиховог начина живота, размишљања, упознајемо се са оним што је за ову тему кључно – дух времена!

Хронолошки приказ живота монаха Јована и Маргите даје нам могућност да кроз те детаље схватимо шта је одредило њихове животне судбине: монах Јован – трговац, током рата припадник љотићевског СДК, избеглица у Енглеској и на крају монах на Хиландару, дугогодишњи баштован, писац, упокојен у 104. години живота; и Маргита Стефановић, рођена у Београду 1959. године, у елитној градској породици, завршила средњу музичку и дипломирала архитектуру, најпознатија као клавијатуристкиња бенда ЕКВ, и једна од најзначајнијих личности Новог таласа и Београда осамдесетих година, након распада бенда и много трагичних судбина њених пријатеља, живота у сиромаштву, упокојила се 2002. године од последица сиде.

Ако би и ове биографске цртице узели као поређење два представника свог времена, јасно нам је да нема много додирних тачака. Оно што штуре биографије не показују јесте оно што се види управо урањајући у атмосферу коју носе ове две књиге. И једна и друга личност јесу ОДГОВОР на своје време – управо онако како је то у мањој или већој мери свако од нас.

Покушаћу да кроз лични доживљај појасним оно о чему желим да пишем. Читајући приповедање оца Јована о свом детињству и одрастању у предратној Србији, атмосферу домаћинских породица тог времена, традиционалне вредности итд… у души је почело да ми се јавља неко чудно негодовање. Нисам ни секунде помислио да измишља и идеализује – јер заиста није писано на такав начин а и довољно сам слушао о њему од људи који су га познавали и немам разлога да сумњам – али једноставно мој склоп личности тешко је реаговао на овакву атмосферу. А онда, сива атмосфера и мирис издишућег комунизма и надолазеће пропасти, атмосфера страха, неразумевања, бега у пороке и тешка унутрашња стања – уопште ми није била страна нити нелагодна.

Тако сам, већ од самог почетка наслућивао решења многих мојих питања, која су се у даљем току само потврдила. Наиме, да ли је чудно што монах Јован, као већ успешни трговац, свом душом прихвата учење Димитрија Љотића, на најбољи могући начин сједињен православни поглед са националном и духовно-културном идејом? Он, који је одрастао у здравој традиционалној средини, где је хришћански етос прожимао строгост и љубав, дужност и слободу, животну радост и одговорност, где ни један од ових појмова није укаљан лицемерјем, већ потврђен животима и смрћу оних који су га одгајали. Шта је чудно у томе да, на таквим темељима подигнут, брзо препозна шарлатанство комунистичких идеја? Оно што сам осетио је потпуно природан ток развоја његове личности и идеја. Ништа неприродно и насилно, чак и описи почетака деградације морала у Краљевини Југославији између два рата, нису писани са неком догматском одбојношћу јер „тако треба“, већ се види истинска неприпадност аутора таквом свету који тада креће да се намеће омладини. Исто тако, нема усиљене улепшаности и задивљености код описа разних карактера и личности из друштвеног, интелектуалног и кафанског живота Гроцке и Смедерева тог доба, који је он као трговац до детаља упознао, па је добар део прича управо посвећен описима најразличитијих ликова, који заједно дају колаж духа тог времена.

Размишајући о свом доживљају његових прича, схватио сам зашто су људима његове генерације и васпитања идеје Димитрија Љотића биле природне, али и зашто се, и поред многих покушаја, нису примиле на нашу генерацију. Сваки од покушаја духовне и националне револуције наших генерацина завршио је или као пролазна клиначка фаза и позерај, као вентил за фрустрираност и незадовољство или као извор зараде.

Овде се враћамо на мој, потпуно природан доживљај описа духа Београда осамдесетих. Како то да ми је нелагодно да читам о чувању стада оваца, причама стараца, црквеним саборима, а пријемчиве су ми приче о безнађу, пропасти, распаднутим породицама, емотивним нестабилностима, јурњави са дилерима, проблемима… Овде се налази корен наше генерацијске неснађености.

Разлика између патриотизма монаха Јована и патриотизма момака „са капуљачама на главама…“ је као када би поредили пустињака и аскету са школованим теологом. Овај други ће моћи да вам у теорији каже све о Христу, али све је то хладно и „на папиру“, док ће вам пустињак без много речи показати веру јер он је Христа заиста упознао срцем. Такав је и наш патриотизам, неукорењен. А у основи проблем је што смо прескочили степенице!

Људи који су живели почетком прошлог века имали су жив, непрекинут континуитет са прецима и предањем. То је управо оно национално предање засновано на православном темељу, органски ланац поплочан животима оних пре нас. Такви су били они који су прешли Албанију, и такве су генерације расле на њиховим темељима. Али… Имамо потпуни расцеп, прекид овог органског ланца ватром комунизма. Грађевина је срушена до темеља, и темељ раскопан. На тим рушевинама расте она генерација коју симболизује Маги. Уместо живе традиције постављена је усиљена строгоћа натопљена комплексима неостварене деце комунизма. Та генерација, приказана у ликовима које најбоље глуми Бата Стојковић, то је генерација која је рушевине старе велике грађевине претворила у пепео. На том пепелу расту неснађене генерације, које виде да пепео није леп, али немају идеју где да траже лепоту. Којим коренима они да се врате? Ово су генерације жртвоване од својих, иструлеле у пепелу да би нама постали подлога за градње. Историја једног народа суштински је историја његовог односа са Богом. То видимо код најважнијег народа у историји, Израиљаца, кроз њихова лутања роком Старог Завета, покајања, враћања Богу, поновних отуђења… Свака генерација плаћала је дугове неверства оне претходне, ако она није слушала Божији глас кроз пророке.

Ако желимо да се држимо органицизма, онда је неприродно прескакати степенице. Не може се суштински волети оно што се не познаје. Ми не можемо да волимо идеју свог народа из замишљених фантазија. Монах Јован је то могао, јер за њега то нису биле фантазије. За нас јесу! Зато и јесмо на нивоу приучених теолога. Нема живе љубави, већ само празне теорије, а она је неодржива када дође на озбиљан испит. Жива љубав према свом народу је много „скупља“.

Наше генерације су у незавидној позицији. „Лако је било монаху Јовану“ – с правом би могли да завапимо – „да воли свој народ кад је одрастао у у здравој атмосфери, како да волимо ово данас?“ Како год, али само то је права љубав и жртва, све друго само – илузија и фантазирање. Као што не могу да верујем некоме да брине за права Ескима а не занима га несрећа свог народа, тако је парадоксално и волети „славну историју“ а презирати комшију, не говорити са рођацима, пљувати место у коме си одрастао и формирао се као личност… Ми морамо да заволимо оно што познајемо, а то је прво наша генерација, људи са којима смо одрастали, који слушају исте песме, смеју се истим репликама из филмова, памте исте голове… Они који ће вам причати где су се крили током бомбардовања, који се најеже на звук сирене, они који памте шпицу за „Лаку ноћ, децо“ и плаше се одјавне шпице „Породичног блага“ у недељу увече… Да заволимо игралишта са кошем између зграда, бетонске трибине прекривене љускама сунцокрета… А онда, да заволимо и генерације пре њих, да их суштински заволимо, и, што је најтеже – да им опростимо своја несрећна детињства. Да заволимо наше пијане родитеље, њихове комплексе и неиспуњеност, разочарења, промашене револуције, неуспеле пословне пројекте, ратне трауме… А онда, да се покајемо и за њих, и за оне пре њих. Тек онда, кад у себи нађемо љубави и за оне „поштењачине“ из чувеног монолога Николе Која, када прескочимо и тај степеник, можемо да повратимо континуитет и да нам славна историја и преци више не буду научна фантастика већ живо предање које ће нас напајати снагом за ново изграђивање уместо потонућа у деструкцију и(ли) апатију.

Док не прођемо овај болан процес, наша љубав биће само празна шминка, позерај и ми ћемо бити само нови слој пепела на темељу некадашње грађевине. Живот није љубазно смешкање, већ често болна гримаса. Ми се љубазно смешкамо бајкама о славној историји, која не живи у нама, ми је не осећамо. Јер до истинског осмеха, потребно је да прође много бола и непријатних признања о себи самима. Да ли смо спремни за то као појединци, да би то успели и на нивоу заједнице?

https://mentalnihigijenicarblog.wordpress.com/2023/01/08/духовни-светови-маргите-стефановић-и/

"Ми смо данас углавном људи главе, говорљиви, али без срца.
Наша глава и наш језик делују активно и сваку информацију хватају у лету, усвајају, прерађују, и одмах избацују на ближњег.
Међутим, наша срца раде круто, све је усмерено на једно – на страсно и сласно и дебело, а на духовно и узвишено никако неће да се одазову саосећањем. Ма колико да глава црта узвишене слике, срце ништа друго не ради осим што стално вреба нешто своје – што годи егоизму и што је, ипак, некако од овог света.
А ако нешто узвишено не може да се примени и на овај земаљски живот, то му већ није занимљиво.
Зато нас све и вуче на спољашњу делатност – да чујемо, да сазнајемо, да сами говоримо. Овако се и одвија наш псеудорелигиозни живот:
улазе узвишени и свети појмови и мисли кроз слух или вид, мало се проврте у нашој глави и одмах траже да изађу на језик и напоље, да бисмо ближњем демонстрирали наша узвишена знања и схватања.
А нас баш брига за оно што се дешава у самим нашим душама.
Наша срца тако и остају некакве тамне оставе пуне разноразних глодара и гмизаваца, у којима су влага, плесан и трулеж, где ретко ко од нас силази са свећом и доводи све у ред ..."

Архимандрит Лазар Абашидзе
(из књиге МУЧЕЊЕ ЉУБАВИ)

https://www.youtube.com/@БојанБановић/community

Од успешног спортисте и породичног човека који је превазишао тешке животне изазове, до монаха који богослужи и поје на арамејском, а кроз духовну музику надахњује и доноси утеху верницима широм света.
Схиархимандрит Серафим Бит-Хариби носи у себи једну од најнеобичнијих и најинспиративнијих животних прича у православном свету, причу која делује попут ходочашћа испуњеног искушењима и чудесним преображајем. Данас, као једини монах на свету који служи литургију на арамејском језику, језику којим је говорио Исус Христос, отац Серафим окупља вернике из целог света, доносећи им не само молитвену утеху, већ и снагу духовне музике која дотиче најдубље кутке душе.
Његова прича почиње драматично. Као дете, Серафим је преживео низ несрећа које су га готово коштале живота. Пао је у мешалицу за бетон, и лекари су се борили да му спасу руке, док је наредне две године провео у инвалидским колицима, без осећаја у ногама. Те несреће су се ређале, од ударца аутомобила до отровања перхидролом, али ништа није успело да угаси пламен живота у овом храбром детету.
Његова младост била је испуњена спортом. Постао је четвороструки првак Грузије у теквондоу, а уз то је стекао црни појас у каратеу. Упркос телесним повредама и искушењима, отац Серафим је у спорту налазио снагу, али и својеврсни пут ка дубљем духовном позиву који га је чекао.
Преломни тренутак у његовом животу догодио се када је његова супруга, у осмом месецу трудноће, оболела и била на ивици смрти. У тренутку потпуног очаја, Серафим је одлучио да тражи спас у молитви. На гробу светог старца Гаврила Ургебаџеа изговорио је завет да ће, уколико Бог спаси његову жену и дете, напустити световни живот и постати монах. Чудесно, његова супруга се опоравила, али Серафим је, у свакодневним обавезама, на тренутак заборавио на своје обећање. Наставио је са спортом, успешно напредовао у каријери и чак постао шеф обезбеђења једног украјинског политичара.
Али Божји позив био је неизбежан. Док је седео испред Јонинског манастира Свете Тројице у Кијеву, пришла му је старица која га је позвала именом: „Оче Серафиме, благословите“. Ове речи су га погодиле до сржи, подсећајући га на његов завет. Тог тренутка је схватио да више не сме оклевати. Дана 14. марта 2006. године, постао је монах.
Након монашког завета, отац Серафим је добио послушање да проповеда међу припадницима једне секте. Ова мисија, испуњена опасностима, довела га је до тога да буде претучен и заврши у болници у критичном стању, без свести. Ипак, само уз Божију помоћ, успео је да преживи. Тај догађај био је прекретница у његовом духовном путу, додатно га учврстивши у вери и послушности.
Године 2010. добио је велику схиму и припремао се за одлазак на Свету гору, када га је патријарх Илија замолио да остане у Грузији и постане духовни пастир Асираца у селу Канда. Прихватајући патријархов благослов, отац Серафим је у овом древном селу обновио литургијски живот на арамејском, језику Христовом, и подигао цркву у име тринаест сиријских отаца, која је убрзо постала манастир и духовно уточиште за све вернике.
Његов позив је пронашао своје испуњење међу Асирцима који живе у селу Канда, недалеко од Тбилисија. Патријарх Илија га је замолио да постане њихов духовник, а Серафим је, вођен унутрашњим зовом, одлучио да обнови давно заборављену традицију служећи литургије на арамејском језику. У селу Канда основао је манастир, у којем се и данас окупљају Асирци, чувајући свој језик и духовну баштину.
Отац Серафим је постао познат и по својим музикалним даровима. Његове композиције, које изводи на арамејском језику, посебно извођење Псалама, доносе духовну дубину која прелази границе језика и времена. Два пута је посетио Србију, где је одржао низ изузетно посећених концерата духовне музике, а присутни су сведочили о снажној емоцији и духовном уздизању које његова музика изазива.
Отац Серафим је симбол неуништиве вере, човек који је кроз најтежа искушења пронашао свој пут ка Богу, служећи као пастир свом народу и свима онима који трагају за смирењем душе. Његова литургија на језику Христоса и духовне песме које изводи на арамејском нису само повратак изворним коренима, већ и мост између прошлости и садашњости, између небеског и земаљског.

https://religija.republika.rs/duhovna-riznica/vesti/25101/shiarhimandrit-serafim-bit-haribi

Аутор: Г. Пападимитракопулос

Како год да погледамо, виртуелно пријатељство има и ову страну, која је чак једна од најкарактеристичнијих и коју вреди истражити...

* * *

Неко пише на једном сајту: „Чак и ако нађете људе са заједничким интересима, а још више сличних личности и начина размишљања, можете ли им веровати?“

А један студент је написао на Фејсбуку: „Да, желим да ти верујем... Али ко си ти коме ћу 'веровати'? Шта ја знам о теби да бих могао да ти отворим своје срце? А ако то урадим, да ли ћу рећи истину, или ћу рећи оно што мислим да је најимпресивније, да бих угодио теби или себи? И ово је уобичајена појава!”

Јер,  онлајн пријатељства су пуна лажи. Увек се покрећу, одржавају и бришу лажима. А обележје правог пријатељства је искреност у свему, истина. У супротном, може настати, али ће се врло брзо завршити. Каква разлика!

* * *

У ствари, у онлајн пријатељствима, пре свега из разлога сигурности и опреза, нико никада не открива њихове све детаље. Човек увек има на уму да се заправо отвара светској јавности са свиме што то подразумева, па треба предузети мере предострожности. А која је прва мера? Никада не откривајте своје личне податке!

Онда друга особа, тобожњи пријатељ, онај који нема добре намере, онај који циља на нешто друго, никада не открива себе, ни своје намере, ни свој карактер, већ игра другу улогу - ону која је неопходна да вас шармира, одушеви и зароби. Мислите да разговарате са овцом, а заправо имате посла са вуком који је спреман да вас поједе!

Цео овај зачарани круг ствара сама природа медија – интернет и његов виртуелни свет!

Он је тај који се заснива на анонимности. Онај који ју је чак култивисао као услов за коришћење.

И из те анонимности произлази све. Све опасности и претње. Све преваре и сви злочини. Наше друго ја које представљамо. Особа каква се претварамо да јесмо!

Неко је написао ове дивне ствари на сајту:

„Не могу да објасним како је 90 одсто корисника интернета које познајем - озбиљно, образовано, идеолошки настројено, мислеће, лепо карактером, узорно (по свему што пишу), а када ходам улицама, видим да су сви у потпуном  расулу!'

Заиста, како је лажно виртуелно друштво!

* * *

Према истраживању једне европске мреже  на 25.000 младих људи у ЕУ, скоро половина њих (45 одсто) у приватним разговорима разговара о другим темама. Према истраживачима, ово показује да онлајн комуникација чини тинејџере мање анксиозним од комуникације лицем у лице. То им омогућава њихова анонимност. Јер, њихови саговорници их не виде  када поцрвене.

Међутим, нико не зна да ли је оно што откривају кроз своју анонимност оно у шта заиста верују или у шта кажу да верују из различитих разлога.

Друга студија, коју је спровео један државни универзитет у САД  показује да је много лакше лагати у СМС порукама него када је друга особа испред вас!

У сваком случају, оно што недостаје виртуелном свету, а самим тим и виртуелном пријатељству, свакако је искреност и истина. А оно што доминира је лицемерје и лаж!

А ако чак ни у стварном пријатељству не знате пуну дубину карактера и личности друге особе, како то можете знати у виртуелном? Да не помињем неке његове мрачне стране!

Скривањем свог правог профила сигурно се не излажете непознатим људима, па ово препоручују сви стручњаци. Али, шта особа која поставља различите виртуелне профиле, чини да привуче пријатеље, што је уобичајена тактика? Ово ствара и оставља погрешан утисак. И да ли очекује да ће на овај начин стећи праве пријатеље? 

* * *

Као одговор , Facebook каже да је направио паметне листе, аутоматизовани процес који категорише пријатеље у интересне групе. Посебан алгоритам процењује колико је сваки контакт важан и категорише их у блиске пријатеље, нежељене пријатеље итд. Групе се креирају аутоматски тако да корисник може да дели своја интересовања са онима које жели. Дакле, корисник сада има могућност да категорише своје пријатеље!

То је нормално! Када постоје стотине или чак хиљаде пријатеља, њима је неопходно... сортирање! Али када се појавила ова потреба за неколико правих пријатеља?

И шта од тога произлази?

Да очигледно нема искрености, да су сумње свуда, да ти пријатељи никако нису прави, да тражимо оне праве, да нам недостају малобројни aли прави пријатељи  и да на крају ми тражимо истину.

Али, колико год да сортирамо са својим лажима и „лепим” профилом, они ће се увући у оне које ми изаберемо. Нећемо се решити проблема јер је лаж испреплетена са (електронским) медијумом...

* * *

Дакле,  као што нам је свима потребна права храна, права одећа, прави домови и уопште реални услови живота, тако су нам свима потребна и права пријатељства. То је чиста истина.

приредила: Ј.Г. (Поуке.орг)

извор

ПИШЕ: Епископ дремвитски Давид (Нинов)

Лука 4. 16 – 22, Индикт. Очигледно је да данас започињемо некаквим мерењем времена. 14-тог, по новом, односно 1-ог септембра, према црквеном календару, срећемо се са изразом: начало индикта; осим што знамо да је реч о почетку црквене нове године, дубље се питамо шта тачно значе ове речи?

Индикт је латинска реч која значи опредељење, које су римски императори давали са циљем да одреде висину пореза који су требали да плаћају римски грађани за одржавање војске. Ово опредељење је важило петнаест година, будући да су се сваких петнаест година стари војници мењали са новима. Временом је реч индикт престала да означава само опредељење, и почела да означава период од петнаест година. Тако су и почели да мере време индиктима, први индикт, други индикт, нпр. друга година седмог индикта… а свети цар Константин је први који је за званично мерење времена определио индикт који је почињао 1. септембра 313. год. када је завршавала берба плодова, и био је назван Константинов Индикт.

Црква је прихватила овај систем мерења година са индиктима. Тако је црквена година почињала 1. септембра Патријаршијском Светом Литургијом и посебним молитвама да Господ благослови нову годину, а исто тако почиње и данас. Временом су се издвојила два типа индикта: стари ромејски који је био запажан у Византији, и папски, који је почињао 1. јануара и који се задржао на Западу. Дакле, ово је разлог, због чега у нашим календарима и до дан данас, 1-ви септембар стоји као дан почетка црквене године, док је за политичко рачунање почетка нове године прихваћен 1-ви јануар.
Безрадосном свету у коме данас живимо, ова схватања времена могу изгледати бесмислена. Заиста, време својим кружењем показује пуноћу света, но време је и доказ ропства и смртности човека у свету. Све што постоји, време носи у смрт. На ово питање смрти, чак и они који критикују Цркву, немају одговор. Световним људима – све завршава смрћу.

За нас пак Православне данас је дан Васкрсења Христовог, први дан новог времена, новог живота, који је бљеснуо из Христовог Гроба, време у коме смрт нема више власти. Хришћанство почиње једним новим осећајем времена, које престаје да буде повезано са смрћу. Смрт је побеђена, у свету је почело време Васкрсења. Зар није Литургија, којом почињемо Индикт, безвремено време, зар није Литургија надилажење ограничености времена? Зар није Литургија коју заједно служимо радост вечности и вечног живота у нашој свакодневици? Зар није она победа над смрћу? Разуме се да јесте!

Христос Господ нека нас удостоји да сви заједно будемо сабрани и на Небеској Литургији у Невечерњем Јерусалиму, у Царству Оца и Сина и Духа Светог, у векове векова.

https://kinonija.rs/pisana-rec/autorski-tekstovi/pravoslavno-hriscanstvo-je-novi-osecaj-vremena/?fbclid=IwZXh0bgNhZW0CMTEAAR1438Rm2U1-PaXzDzZ1I1OvyZW_hUONjqFi6TIaVpHKkMnPUkbsZBxE-uk_aem_8rDkELnwRZosxirnoC1YLg

Живимо у времену тзв глобализације где границе између земаља и народа постају условне, а границе између добра и зла, греха и врлина се убрзано уклањају. Због обиља информација у медијима, човеку је све теже да схвати ко говори истину а ко лаже. Сада је чак и до тога дошло да на улици тешко можете  утврдити ко је испред вас - мушкарац или жена.
Такође је веома тешко неискусној особи да прави разлику међу многим хришћанским веровањима. По начину живота  тешко је разликовати хришћанина од незнабожаца, јер и у самом хришћанству постоје заблуде. Данас, рецимо, многи замишљају Христа као неког револуционарног или бајковитог јунака који се непрестано бори против свих врста неправде.
Да бисмо видели светлост у овој тами, сваке недеље, Црква нуди јеванђеље које јасно дефинише линије између истине и неистине, добра и зла, како да живимо по заповестима Божијим.
Можда се чини лако опростити некоме, али заиста није тако једноставно. Ако слушате о чему људи причају данас међу собом или шта говоре политичари, онда је то нека врста константног прљавог тока малих и великих увреда, које покушавају да реше на судовима, протестима, револуцијама и ратовима, а не опроштајем. Oн је сада испод људског достојанства. И иако многи свакодневно знају и читају молитву "Оче наш", где постоје речи "Опрости нам сагрешења наша, као што и ми опраштамо дужницима нашим",  мало ко настоји да их испуни. Али управо је (не)праштање оно које разликује право хришћанство од његовог фалсификовања.
Нека свако од нас буде велики грешник, али све док можемо праштати, има наде за спасење. Овако каже сам Господ: "Праштај и опростиће ти се" (Лк. 6:37). Ако је ова способност изгубљена, онда чак и под условом да смо безгрешни у моралном животу и спроводимо велике подвиге молитве и поста, они немају никакве вредности.
Није чудно зато да сваки пут на Исповести након исповедања грехова, скоро сваки свештеник подсећа: "Зар се не љутиш на неког? " Ако особа и не помишља да победи увреду, свештеник нема право да дозволи таквом Причешће.
Да бисте научили да праштате, треба да научите да волите, а то је немогуће без помоћи Божије милости. Такође је веома важно покушати све у животу чинити што би нам било на духовну корист. Корист може бити не само од традиционалних молитава, исповести, причешћа, већ и од сваког корака у нашем животу. Ако  нам се ујутру дуже спава, али ипак устанемо раније, помолимо се и успемо да несебично учинимо нешто добро за наше ближње, примићемо духовну благодат, која ће донети радост и нама и другима.
Ако се трудимо да радимо марљиво и ефикасно на послу, чак и ако то шеф не цени, добијамо велику корист. Исто се дешава и када, уместо да некога осуђујемо, гледамо презирно, приметивши његову ману, помажемо му да исправи грешку и пружамо му братску подршку. Уосталом, како Господ каже, "Од ове љубави нико веће нема, да ко душу своју положи за пријатеље своје." (Јв. 15:13).
И тако, у свему у животу, драга браћо и сестре, морамо научити да имамо, пре свега, духовну корист. Ово је једини начин да се у срцу накупи љубав, а само је способност истинског вољења и праштања оно што истинско хришћанство разликује од његових фалсификата. Амин.

архимандрит Маркелл

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор