Постоји јединство природе; човек је део универзума, и могућност његове величине је у томе да дође до сазнања ове истине. Зато Тагора учи да човек не сме да се одваја од спасоносног додира са бесконачним, јер онда самога себе распарчава и једе своје рођено месо; да не сме да сматра ембрионални живот своје уске унутрашњости за последњу стварност, јер тако живи у најгорој тамници.

Крајње остварење човеково није моћ, него је савршенство помоћу самоупознања и самоодрицања у љубави. Сви себични нагони и све саможиве жеље помућују поглед на праву суштину душе, и човек је заблудело тражи, и на самим њеним вратима пита: „Где је она?“ А душа, у најдубљем свом основу, жели да пређе преко свега онога што има. Опкољена дохватљивим стварима, узвикује она: „Сита сам свега што могу да дохватим; ах, где да нађем онога ко никад не може да се достигне?“ Јер човек није савршен, него је у постајању. Као оно што јесте, он је мали, и кад би на томе степену вечито морао да остане, био би то најужаснији пакао који фантазија људска може да замисли; али, као оно што постаје, он је бесконачан.
Души чинимо најтежу неправду кад заборавимо да је у свакоме човеку жива једна вечна истина. Зато само помоћу љубави душа достиже свој врховни циљ, пробија се кроз зазидане границе личног субјекта, и прелази у бесконачност. Само помоћу љубави долази она до свести о своме јединству са васељеном.

Ксенија Атанасијевић

http://santamarijadellasalute.blogspot.com/search/label/ЦРТИЦЕ

Сусрет са оцем Кирилом је посебно искуство у човековом животу. Једна је ствар знати да постоје свеци, а потпуно је друга доћи у додир с њима у реалном животу. Нека је то молитва за време богослужења, или заједничка трпеза, или просто разговор који се не дотиче узвишених богословских тема, које отац Кирил, по правилу, није подстицао. У свим случајевима овакав сусрет је провиденцијални и открива тајанствене стране бића, дотиче се дубоких струна људске душе и помаже да се открије оно важно и скривено, што се због неког разлога налазило у дубини срца и за чије постојање ниси потпуно могао да претпоставиш.

За мене, као и за многе госте и парохијане Покровског храма у Нижњој Ореанди, присуство оца Кирила на богослужењу у току неколико месеци пред крај лета и у јесен, које је трајало осам година, постало је изузетна епоха и изванредно искуство долажења у додир са живом светоотачком традицијом. Ови сусрети су многима на моје очи променили живот, приморали су их да старо и уобичајено сагледају као препреку на путу ка Христу.

Светост је вредност и циљ по себи и кад сретнеш светог човека, испуњеног тишином и миром, кад долазиш у додир с њим, многие фантазмагорије и предрасуде које су владале твојом свешћу и које су имале власт над твојом уобразиљом, губе снагу. Отац Кирил је први пут дошао с архимандртом Агатодором, тадашњим намесником Донског манастира и тихо је стао у једном кутку храма. На служби није било више од 5-7 људи. Док сам кадио на „Господи возвах“ позвао сам оца у олтар. Знао сам да се одмара у суседном санаторијуму и да је тешко доћи до њега, али пошто је сам дошао, учинило ми се да могу да му приђем и поставим питања која су се у мени сакупила на различите теме, што сам првом приликом учинио. Он ме је добродушно ухватио за руку и тихо је рекао: „Моли се, моли се. Касније, после службе ћемо разговарати.“ Али што се богослужење даље одвијало, остајало ми је све мање питања. Отац Кирил је стајао у олтару и гледао је кроз прозор. Код нас у олтарској апсиди постоји прозор у облику крста кроз који се види небо. Он је гледао потпуно другачијим погледом, видећи нешто. И одисао је дивном тишином и миром, који су некако неприметно почели да распршују моја питања, која су ми се до малочас чинила важнима. Пред крај богослужења су изгубила снагу и сад ми се већ чинило да је испразно и непотребно да их постављам. Најзанимљивије је то што се он сам сетио моје жеље да нешто питам: „Па, да ли те питања још увек муче?“ Било ме је срамота да задржавам старца само зато што бих желео да још мало будем с њим. Кажем: „Немам, као да је све стало на своје место.“ И то је било истина. Све важно и главно изгледало ми је очигледно. „Онда, хвала Богу! Моли се, моли се. Доћи ћемо сутра.“ И колико год чудно било у том тренутку сам схватио да постоји оно што се тиче спасења човекове душе и то је главно, а постоји безбројно мноштво разумских, рационалних питања која, ма колико разумно и актуелно да изгледају, немају никакве везе с његовим спасењем. За мене је то била апсолутно задивљујућа лекција коју ми је отац Кирил дао на првом сусрету. Не речју, већ живим примером – све што се тиче спасења и твојих односа с Богом, твоје бесмртне душе – је важно. Ради тога је био спреман да остане и да разговара. А ако просто желиш да причаш на апстрактне теме, то је већ доконост.

Из године у годину боравка оца Кирила у Нижњој Ореанди на одмору појављивало се све више и више нових људи који су желели да се сретну и да разговарају с њим. По правилу, улазили су у олтар после „Оче наш“ и нешто питали. Он би узео човека за руку и пажљиво се загледао у даљину, највероватније, молећи се за њега. Тада ме је задивила његова запањујућа меморија – наводио је ситуацију о којој му је неко причао пре много година некако једноставно и органски, као да је све управо видео пред очима. Још више ме је чудило како је прецизирајући одређене околности обавезно питао: „А шта ти мислиш? Како видиш разрешење?“ Ако се радило о здрављу, увек се распитивао шта кажу лекари и тек је онда с мајчинском љубављу и кротошћу давао савет који је органски израстао из поимања и виђења човека који је постављао питања и усмеравао је у црквени ток мисли и осећања човека којем је био потребан духовни савет. Управо тада сам први пут обратио пажњу на то да је Господ наш, кад су Му се људи обраћали, питао човека за веру и шта жели, па му је тек онда даровао исцељење или помоћ по његовој вери, самим тим не нарушавајући његову слободну вољу.

Отац Кирил, светоотачки, руковођен јеванђељском љубављу, није излазио ван граница човековог реалног искуства и чак и у очигледно добром није инсистирао на својој тачки гледишта. Ја сам у то време радо ступао у спорове кад наиђем на погрешно мишљење, што је изазивало жар и сувишне емоције. Отац је једном тихо рекао: „Не треба спорити. Ако човек због нечега не разуме, боље је да се помолиш за њега, Господ ће уредити.“ И ја сам са чуђењем ускоро схватио да је такав приступ решавању противречности и замршених ситуација много ефикаснији од било каквог сукоба.

Захваљујући оцу Кирилу постао сам свестан да са сваким ко ми се обраћа треба да говорим његовим језиком, не прекорачујући границе његових појмова и животних представа. И то увек треба чинити с љубављу, по могућности смиравајући се пред њим. Тек тада ће се појавити нада да човек чује. Отац Кирил је био човек снажног карактера и воље, а притом је поседовао заиста божанску деликатност. Умео је да прими другог у своје срце пуно љубави, какав год да је овај. У његовом карактеру је постојало нешто врло руско, необухватно и величанствено, а истовремено дубоко смирено, попут руског неба, под којим је свима добро, пријатно и мирно. Захваљујући сусрету са оцем Кирилом постао сам свестан да Господ није само изнад човека, већ је и испод њега и не дозвољава му да склизне у већу дубину греха. И Господ увек у човеку види све најбоље и тражи прилику да га оправда, да га подигне за степеник више, да му покаже пут покајања и изванредан пут спасења. Отац Кирил је у том смислу био као прави педагог, односно, водио је душу као мало дете, према Царству Небеском, где ју је већ Сам Господ примао. Поред све видљиве једноставности оца Кирила и његовог задивљујућег смирења, у њему је постојала унутрашња племенитост, известан духовни аристократизам, који је сваком човеку помагао да постане свестан свог места у овом животу, да осети духовну хијерархију, попут небеских тела која се окрећу, свако у својој орбити, на понижавајући и не узвишавајући себе, већ се потчињавајући Божијој замисли. Аристократизам је увек граница и увек је хијерархија, а у случају са оцем Кирилом, ова хијерархија и границе су били изграђени и оцртани његовом пастирском љубављу. Само уз такав однос и такву јеванђељску перспективу у човеку се рађа људско. И у свакоме ко је долазио у додир са оцем у живот је позивано све најбоље и истинско. Чак су и окорели стари атеисти какви су били неки лекари у санаторијуму где се одмарао, почињали да се окрећу у потребном смеру и да о нечему размишљају.

То је апсолутно задивљујућа школа поучавања и схватања, тако да никаква воља, никаква људска обдареност саме по себи не могу да изграде и промене другог човека. Само духовна деликатност и Христова љубав помажу човеку да постане човек, да израсте у пуну меру.

Отац Кирил је имао посебан дар расуђања. Он је истовремено у човеку видео и све оно најбоље, и његове мане, и све противречности које муче његову душу, и све је умео да стави на своје место. Збркане мисли попут везаних црева доводе до патње и депресије. Мисли могу бити исправне, као што и црева могу бити неоштећена, али ако се све помешало – то је невоља и све треба ставити на своје место. И отац је то чинио задивљујуће мајсторски, тако да је ни сам човек који је пострадао, одлазећи од њега с великим олакшањем, није увек схватао како се то десило...

Дуго времена нисам схватао да није толико важно да човек чита колико да поново ишчитава, а ово се тим пре односи на Нови завет. Раније ми се чинило да сам све већ читао и да се свега добро сећам, те да могу да одговорим на сва могућа питања, што се каже, да положим испит из текста. Међутим, отац Кирил је много пута понављао да Јеванђеље треба читати свакога дана, да у њему треба, што би се рекло, пливати. И захваљујући његовим убедљивим речима, схватио сам да читање Новог завета треба да буде фактор који стално делује у човековом животу, попут ваздуха или воде, попут топлоте или хране. И тек онда може наступити релативна јасност у његовом погледу на свет или доживљају света. Тек тада ће у средишту његовог живота бити Христос. И све околности његовог живота, као и оно што га окружује, моћи ће да види у светлости јеванђељске истине. Пејзаж његове душе видеће се онако какав јесте, као и свет у којем живи. Моћи ће да сагледава трезвено и разумно, као што доликује сваком хришћанину. Узгред речено, отац Кирил је практично напамет знао Свето Писмо. Једном је за време ручка рекао: „Ви једите, почастите се, а ја ћу вам прочитати нешто из Јеванђеља.“ И напамет је изговорио главе из апостола Павла, а затим главу из Јеванђеља по Матеју, природно и једноставно, као да му је пред очима била отворена књига.

Архимандрит Кирил (Павлов) је асполутно посебан човек у националној историји, велики старац велике епохе, миомирисни и од Бога даровани плод Руске Православне Цркве, ослонац и духовни оријентир данашњице.

Одломак из књиге епископа Нестора (Доненка) „Љубав се рађа у слободи“

извор

Пише: ђакон Павле Љешковић

Док посматра сцену крштења на Јордану у италијанском филму " Јеванђеље по Матеју" из 1964. године, гледалац има утисак да у моменту када Христос прилази св. Јовану Крститељу цијела природа занијеми пред величанством и љепотом тог призора! При снимању сцене, редитељ је користио, за оно вријеме, нове покрете камере у, како се у једном од бројних интервјуа и сам изразио, скоро документарним кадровима. Његов филм се у много чему разликује од осталих који су рађени на тему Христове проповиједи, будући да је лишен холивудске естетике, гламура и патетике. За глумце су намјерно изабрани натуршчици. Такође, редитељ се труди да прича јеванђеља по Матеју једноставно тече, при чему се строго водило рачуна да у сценарију не буде импровизација, већ да сваки дијалог у филму буде директно из јеванђељског текста. Из свега реченог се може закључити да је филм радио неко ко добро осјећа дух јеванђеља и одлично познаје хришћанску културу. Све то не би било нимало необично да редитељ филма није Пјер Паоло Пазолини, у то вријеме познати љевичарски активиста и атеиста, који је у више наврата и прије и после снимања филма јавно критиковао дјеловање Римокатоличке цркве. Међутим, у тим јавним иступима готово увијек се трудио да не повриједи осјећања вјерника. О његовој просвећености и отворености за друго и другачије мишљење сведочи и чињеница да се одазвао на дијалог Римокатоличке цркве са невјерујућим умјетницима, који је 1962. године папа Јован 23. иницирао у Асизију.
Неких годину дана прије доношења закона о вјерским заједницама који је узроковао величанствене литије, на једној од црногорских телевизија је емитована емисија у којој као да су се учесници напросто утркивали у својој необавјештености и непознавању православне вјере и културе. У томе је предњачио гост емисије који је истакао мишљење да су православне иконе и фрескопис лишене радости, те да , по њему, имају скроман умјетнички домет, при чему му је посебно засметао начин на који се на иконама приказује лик св. Петке!? Из овога закључујемо да   тај човјек једноставно не зна какав углед и значење православна икона и фрескопис имају у светској културној баштини. Уосталом и сам Пазолини је више пута истицао да је лик главног глумца за свој филм бирао по узору на лик Христа у византијској иконографији. Уопштено посматрано, значајан број наших јавних дјелатника - политичара, глумаца,  редитеља, радијских комичара и свих осталих који полемишу против Цркве,  су углавном људи који никада нису присуствовали неком православном богослужењу, па самим тим нису ни осјетили радост богојављенске литургије на којој се, након заамвоне молитве, поју прелијепи тропари , који спадају у сам врх црквене поезије, након којих слиједи чин освећења воде. Из незнања о својој хришћанској култури и традицији рађа се непросвећеност, а непросвећеност најчешће узрокује мржњу. Управо је та мржња довела до тога да се Црква ових дана, махом у коментарима на безмало сваки текст везан за њу на разним интернет порталима,  оптужује за неке ствари са којима никако није могла имати везе, као што је страшни догађај на Цетињу. Мржња доводи и до паљења аутомобила који је користио свештеник Мијајло Бацковић. Мржња онемогућава и сваки цивилизовани дијалог са Црквом.
 Када су Пазолинија својевремено упитали како се догодило да баш он као невјерујући човјек сними филм о Христу, он им је одговорио на следећи начин: " Ако знате да сам невјерник, онда ме познајете боље од мене самог. Можда сам и невјерник, али сам невјерник који гаји носталгију за вјеровањем". Носталгију и чежњу за вјеровањем је гајио и Антон Павлович Чехов. Иако се већину свог живота изјашњавао као агностик, то га није спречавало да се диви православној култури и богослужењу. За њега се зна да је често ишао у цркву и појао за пјевницом. Због тога у његовом грандиозном књижевном опусу нема баш ничега што би увриједило осјећања вјерника. Међутим,  поставља се питање да ли је могуће да озбиљне домете у култури и било којој друштвеној области која афирмише основне људске вриједности оствари особа која у себи гаји било какав облик мржње, па и онај према Цркви?
Са друге стране, ко од нас хришћана може са сигурношћу да каже да се, за разлику од непросвећених атеиста, невјерујући људи у чијим срцима нема мржње према Христу, на кончини неће на неки тајанствен начин сусрести са милошћу и љубављу Господњом? Није ли нам  Господ у јеванђељу по Луки поручио следеће: " Ко није против вас, са вама је" (Лк. 9,50)!

Замислимо у комунистичкој Југославији за време Титове диктатуре, неку јавну личност, некога ко би изашао пред хиљаде људи и причао о Крсној Слави, организовао традиционалне концерте на Богојављење, певао о српској традицији, о народним обичајима, о Православљу и да му не само не зафали длака са главе због таквог јавног ангажмана, него да управо због тога постане познат и популаран широм Југославије. Такав неко би заиста морао бити или потпуно луд или крајње генијалан. Такав неко, ко је у то време био способан да надигра један тоталитарни систем, који се свим силама трудио управо да затре било какав помен на српску традицију, морао би бити препознат као српски родољуб и морало би му се одати признање, макар постхумно.

Али ако кажемо да је тај неко „Панонски морнар“ Ђорђе Балашевић, највећи део садашњих српских патриота ће се у најмању руку згрозити над таквом идејом. Зашто?

Зато што Ђорђа упорно својатају они који су остали на позицијама мртвог титоизма. Наравно, није то без основа. Сам Ђорђе им је дао доста материјала за то својатање. Ипак, Балашевић није био тако једноставан и није га могуће лако уклопити ни у какав политички или идеолошки шаблон.

Исти они који данас у Новом Саду пљују Српску цркву и српску традицију, куну се у Балашевића, певају његове песме као химне. Покушали су чак и једну његову песму да прогласе за химну Војводине али су се предомислили јер та песма заправо пева о старом српском кумству и Крсној Слави, те нема смисла градити нови војвођанерски идентитет на српској традицији, баш као што је крајњи бесмисао градити војвођанерски идентитет негирајући историју Српског Војводства. Но није нам ово први пут да нам се краде земља и њена историја и да се од типично српске приче прави антисрпска.

Српска црква у СФРЈ

Репресије према СПЦ у време Брозовог режима у СФРЈ, ма колико од појединаца биле негиране, ма колико се о њима и након распада Југославије ћутало, су ипак прилично добро документоване. Један од најтежих случајева кршења Уставом загарантованих права и слобода се управо догодио у Бачкој у Војводини у Новом Саду и Оџацима, епископу Иринеју Ћирићу, кога је црква због исповедништва и мучеништва препознала и канонизовала као светитеља. На Преображење 1946. године од стране комуниста организован је напад на Св владику Иринеја Ћирића у Оџацима.

„Месни партијски комитет је, на свој начин, припремио „добродошлицу“ епископу тако што је у масу верног народа, који је чекао свога Архипастира, убацио своје јуришнике како би се покварила свечаност и обесветила светост празника Преображења Господњег, а и народ заплашио.

Чим је епископ Иринеј у архијерејској одежди изашао из храма и кренуо у литију око цркве, богоборци су навалили на њега и свештенство које је било око њега. Урлали су, хулили, псовали и бацали каменице на владику, свештенство и народ. Једна каменица је погодила владику у потиљак. Владика Иринеј је пао од ударца, а безбожни јуришници су наставили да га са још већом жестином и бесом обасипају камењем и ударцима. Ђакон Ружић је скочио преко владике, који је био обливен крвљу, како би га својим телом заштитио. Свештеник Миленко Цвејанов из Сивца је покушао да заустави избезумљену масу, али је пао услед неколико убода ножем.“ (Велибор Џомић: Страдање Српске цркве од комуниста)

Овакве организоване хајке, тортуре и напади на свештенство и вернике СПЦ од стране комуниста су биле након Другог светског рата учестале, бруталне и често са трагичним последицама. Нова комунистичка власт је опструисала рад Српске цркве на сваки могући начин. Из писма Титу Архијерејског Синода године 1949. можемо сазнати да се у то време налази преко 60 свештеника СПЦ у затвору на робији. Да су свештеници под константним притиском власти, да су физички злостављани, претучени, малтретирани, прогоњени са својих парохија. Да су учестала организована од стране комуниста ометања боголужења, упади у храмове, изазивање нереда, обесвећивање храмова, отимање храмова и претварање истих у магацине, штале, јавне тоалете, рушење храмова, итд. Комунисти су наставили политику Павелића према СПЦ, само су деловање проширили на простор целе Југославије.

„Тешко повређен, изубијан, почупане браде, поцепане мантије, испљуван и извређан епископ Иринеј је у току ноћи пребачен за Нови Сад.

Од последица комунистичког каменовања у Оџацима је задобио смртоносну повреду – сушење кичмене мождине. Од тих дана, па све до своје смрти 6. априла 1955. године епископ Иринеј је највише времена провео у болесничкој постељи. У време највећих болова знао је да каже: „Што се више мучим, то се више Богу молим“.

„Гласник СПЦ“ од 1. јануара 1947. године (број 1) је објавио Извештај о раду Светог Архијерејског Синода у коме се наводи да је „размотрен извештај о физичком нападају на епископа бачког Иринеја приликом његове званичне посете Оџацима, па иако овај случај није једини, али је најтежи, јер је по свему спремљен, епископ Иринеј не жели да се из овога прави питање, одлучено је да се овај случај прикаже у детаљнијој форми у општем протесту, као пример нарушавања државним уставом загарантованих слобода…“ (Велибор Џомић: Страдање Српске цркве од комуниста)

Иако стар и болестан, епископ Иринеј није остављан на миру. Комунисти су му често упадали у двор, претили су му, а једне ноћи су га везали за кревет, а особље владичанског двора ухапсили.

Епископ Иринеј Ћирић је умро 6. априла 1955. године од последица безбожничког каменовања и батинања. Сахрањен је на Благовести 1955. године у Новом Саду.“

Балашевић Србин или Југословен?

Новосађани, макар они „древни“,  све ове догађаје из „прогресивне“ и „просперитетне“ СФРЈ добро су запамтили. Немогуће је да и Балашевићева породица није била упозната са догађајима из „суседне улице“. Балашевићев деда Ђорђе је био довољно национално свестан да у време Другог светског рата промени презиме и дода то омражено српско „ић“ на презиме Балашев да не би био помађарен у време Хортијеве репресалије. Тешко да од таквог деде који „оре небеске њиве“ и у чијем дому се није угасила славска свећа јер бака још увек „чува слику нашег свеца“, унук Ђорђе буде другачији. Не само да Ђорође Балашевић није био другачији, него се управо трудио да буде исти.

Балашевић себе ипак доживљава Југословеном и он то не крије, заправо истиче више пута у интервјуима: „Нигде се нисам одселио, а живим у једној потпуно страној земљи“. За њега је Југославија једина држава, све остале државе настале од Југославије су последица „јефтине фолклорне демагогије и ограничења слободе кретања“. С овом констатацијом се може сложити свако иоле искрен и нормалан са простора екс Југославије. Једна велика јужнословенска држава је уништена и замењена малим националним државицама. Ко је највише профитирао на међународном плану од разбијања Југославије, тај је заправо највише и имао интереса да уложи у њено разбијање. Народи те некада велике државе су након њеног крвавог распада делом због сиромаштва, делом због страха од неких будућих ратова масовно мигрирали. Поједине територије, као на пример Крајина или Славонија су готово пусте. Они што су остали у нади да ће „бити боље“ таворе и преживљавају. Но то је сад нека друга тема.

Балашевић на распад државе гледа из једног специфично хришћанског угла. За њега смо криви „сви ми“ и опет је добрим делом у праву јер да није било „добре воље“ међу „свима нама“ да се разбије та држава, не би страни фактор имао толико успеха.

Стога Ђорђе инсистира да га се назива југословенским и наизглед се љути када га медији именују српским кантаутором. Не љути се, наравно али жели да нагласи да му је тај простор узак јер је за њега ипак Југославија почетак и крај и без ње он није то што јесте. Искрено говорећи није много музичара који могу да се похвале да су били или да јесу југословенски. Да су били слушани и прихваћени на целом простору Југославије, да су држали концерте на том истом простору и после распада државе и да су остали утицајни. Балашевић то свакако јесте и не одриче се он српства или православља зарад боље зараде, нити зарад југословенства, он заиста јесте неко ко истовремено има и југословенски индентитет али и српски. Код њега југословенски идентитет не негира нити гаси или гуши српски, него на природан начин надограђује, надопуњава. Ђорђе иако је такав сав компликован као сваки „Лала“ ипак припада православном етосу. Прилику да то нагласи не пропушта ни у време најжешћег Титоизма, ни у време распада државе а ни касније када улази у конфронтацију са влашћу због својих политичких ставова и подршке опозицији. Њега често не разумеју ни њему блиски људи из опозиције, а камоли из власти. За националисте он је издајник и аутономаш, малте не аутошовиниста.

Човек може да изда оно у шта је веровао. Етикетирањем Ђолета да је издајник, да није довољно или уопште Србин, да је аутошовиниста, иде се на руку управо аутошовинистима. То је чист промашај. Ђоле би био издајник, да је претходно веровао у то што му се ставља на терет да је издао али он једноставно није у те ствари веровао, па их није ни могао издати. Ђорђе никад није веровао да се ратом може било шта постићи. Да, био је пацифиста. Није веровао, у како сам каже, „јефтине фолклорне демагогије и ограничења слободе кретања“. У политичку идеју за коју се дуго времена борио се на крају разочарао јер како је сам говорио „све му се по мало згадило“. Замерало се после његовој породици што му је син на другачијим политичким позицијама и гледало се на то као на својеврсно балансирање Балашевића у новим политичким околностима. Колико је заиста породица Балашевић била „флескибилна“ тј савитљива пред новим политичким околностима, најбоље говори чињеница да у моменту када Ђорђе постаје амбсадор добре воље при УН, локална штампа из Новог Сада ни једном речју то не помиње, а медији у Србији и ако помињу, чине то кроз изругивање и титуле и Ђорђа.

Балашевић је био симбол протеста и опозиције и у време Милошевића ’90. година а и касније када је тадашња Слобина опозција изгубила власт и поново постала опозиција. С тим што то више није била иста политичка прича и то је Балашевићу морало бити јасно. Ваљда је стога и рекао на крају да му се све то гади – целокупна политичка сцена, чиме се практично оградио од свих.

Ма колико Балашевића покушавали сврстати на једну или другу страну, дефинисати и укалупити и неке наше поделе, политичку свакодневицу, идеологију, то је просто немогуће. Рећи на пример за Балашевића да је био турбоправославац је смешно и нереално али скоро да нема његове песме у којој не помиње Бога, Крсну Славу, веру, традицију, српске обичаје, или појаве везане за Српску цркву и календар Српске цркве. Ма колико он лично био близак или далеко од Српске цркве, а у појединим моментима је био и веома близак и веома далеко – једина константа код њега је да је комликован. Класичан српски инаџија из Паноније са паролом „нећу ни како ја хоћу“.

Брозово време које је Балашевић испевао као лепо време, за њега вероватно и јесте било лепо, док за многе друге и није баш тако лепо. У то време када није било популарно одлазити у цркву, славити Славу или на било који други начин показивати религиозност, у то време Балашевић пева песме набијене патосом православне религиозности али тако фино забашурене у неку „лалинску незлобивост“ да иако су му „другови“ комунисти то замерали, ипак су пролазиле.

Ево шта је сам Ђоле 2017. године у Новом Саду испричао о тим временима и његовим песмама са верским садржајем:

Испричао ју је 2017. године у Новом Саду

„На овај дан, код мог деде Ђоке Балаша, у Улици Јована Цвијића, Kандеровој бившој, обично се скупљао разни свет. То је било у време кад поп баш није био у моди у овим крајевима. Kасније, Бог је рехабилитован и све је дошло на своје место, али онда се као „није смело“. И то смо касније сазнали да за време Броза и оне „сурове комунистичке тираније“ није смело да се слави!“

„Бог је рехабилитован и све је дошло на своје место“ каже Балашевић а одмах затим додаје да се као „није смело“ славити. Вратоломија коју је Балашевић изводио небројено пута. „све је дошло на своје место“ једноставно се не може другачије протумачити до да претходно ништа није било на свом месту а потоње негирање оног првог „као није се смело славити“ иако је веома био свестан да „попови нису били популарни“ заправо су Балашевићева акробација речима и смислом. Дао је слушаоцима и једну и другу тезу и да није било добро и да је све било савршено, па ко шта воли. Класично „чешање по ушима“, када причаш тако да се свима свиђа. Но ипак на крају Ђорђе је провукао кроз своје песме све што је хтео, и пацифизам од кога никад није одустао и традиционализам, и религију.

Ђоле наставља даље па каже:

„Је**те, мој деда је био затуцан човек, паор виноградар, и он то није знао. И ми смо славили. Сада тек видим у какву нас је опасност доводио све те године. Лудак један, могли смо сви на Голом отоку завршити што смо фарбали јаја за Васкрс.“

„Лудак један“ и у тој реченици се заправо крије смисао Балашевићеве акробације, као у Кочићевој приповеци „Јазавац пред судом“ главни лик Давид Штрбац је тај „лудак један“ јуродиви Србин који истерује „мак на конац“ упркос немогућим околностима.

„Лажу, децо. Исти тај мој деда што је лајао и причао ствари које није смео, рекао је: „Разлика између разних гарнитура које су долазиле у Војводину је била у томе што су неки дојахали за поповима, а други су дојахали на поповима“. Добро, деда је брљао, кажем вам, није знао шта говори, јер у нашој кући, на ово вече – уочи Светог Јована – окупљао се разни свет. Било је православаца, ортодоксиних, што би рек’о мој деда, било је католика, протестаната, евангелиста, бугера… Мој деда је за те неке говорио бугери, не знам ко су били, али су били дефинитвно добродошли код нас у кући. Било је исламиста и људи са свих страна. Та религија се у једном тренутку називала истим именом – комунисти.“

Овим речима Балашевић износи још једну ноторну чињеницу, коју нико није смео да каже ни ономад а мало је оних који се и сада усуђују да је кажу: Комунизам је био религија. Псеуфдо религија, сурогат религија, али ипак религија. Религија без Бога али са свим елементима религије. Вера у светлу бидућност, у сиромашног Јосипа месију, који спасава све народе и народности. Религија са сцвих 10 заповести. Прва се ипак односила се на Тита који је обоготворен. Комунистичке седнице као Васељенски Сабори. Комесари као попови. Партизански споменици као крстови крајпуташи. Титоизам и уопште комунизам ХХ века су били дословно копипејст Хришћанства и цркве, зато им је црква и била огроман проблем јер су у њој видели конкуренцију за своју веру.

Кроз каламбур да су једни дошли „за поповима“, а други „на поповима“ Балашевић заправо истиче битну разлику између колониста који су у време комунизма истргнути из своје традиције, из вере, из својих корена, и староседелаца који се својих корена не одричу. То је по Балашевићу суштинска разлика, а не то ко је одакле дошао. За њега је проблем што су атеизовани и комунизовани колонисти тикве без корена и послушни, данас би се рекло – ботови режима. Да је Ђорђу заиста био проблем ко је одакле дошао у Војводину, онда би му био проблем и да држи концерте по Босни, Хрватској, Црној Гори, итд. Не, њему „само“ смета што су људи без корена, који су се одрекли своје Крсне Славе, постали битан друштвено политички фактор у Војводини.

„Сви су они долазили код нас на славу и итекако уживали. У томе је био фазон, није се као смело. Једни су говорили, ови са мамине стране, а све оно уз подсмех: „Ови стоје у цркви“. Ћалетови су, опет уз подсмех, говорили за њих: „Ови седе у цркви“. А мој ћале, који је био члан партије, говорио је: „Ови иду у цркву“. Шта је, ту је. Остале су неке лепе успомене и пуно лепих датума са црвеним словима у оном малом календару за просту ту и ту годину. Моја баба је месила шта год да се зарумени у календару, одмах је мирисало на ванилин шећер код нас у кући. Само погледа овако у календар и каже: „Ју, наопако, Kиријак Очелник!“. Kиријак Очелник, децо? Kад неко постане светац са тим именом, заслужио је, мајко! Kиријак Очелник? Хоћемо месити нешто? Ако нећемо за Kиријака, за кога ћемо, мајко? Један је Kири.“

Овај карикатурални опис бабе, која увек нешто меси на црвено слово, је са толико топлине, са толико љубави, да је немогуће не пожелети такву једну побожну баку у својој породици, па таман и да меси на свако црвено слово“. Чак и кроз карикирање своје фамилије и њене традиције, Ђорђе заправо промовише традицију, Православље, Васкрс, Крсну Славу…

„Нема везе. Остали су зато наслови неких песама и када је ова 1982. написана, било је мало чудно. И питали су: „Је ли морало баш да се помиње тај неко у наслову?“, ја сам рекао како не би ваљало да сам написао песму „Лепа кћи шефа канцеларије месне заједнице“. Морала је бити „Лепа протина кћи“ – рекао је Ђоле и запевао једно од својих најлепших дела.“

„Морала је бити – Лепа протина кћи“ то су кључне речи, МОРАЛА ЈЕ. Управо та протина кћи, а не ћерка неког локалног комунистичког функционера, раскорењеног дођоша јер протина кћи је лепа зато што је двоструко забрањена. Забрањено воће. Забрањена је и верницима и неверницима. Неверницима јер су попови „непопуларни“, а црква прокажена, а верницима просто јер је неприлично „бацити око“ на протину кћи. Балашевић наглашава да је морала бити свештеникова ћерка. Протина кћи је симбол континуитета традиције упракос томе што наводно ништа није забрањено иако сам Ђоле говори да су га „другови“ комунисти ипак критиковали што је ставио протину кћи у песму, али да је то само једна песма кроз коју Балашевић провлачи православље и традицију, па би се могло говорити о инциденту. Када се ови „инциденти“ понављају из песме у песму, онда је ипак пре реч о намери. Комунизам је прошао, а Ђолетову намеру нису провалили. Прошао је и посткомунизам са све Милошевићем на челу, па ни тад нису провалили Ђолета, а данас га многи својатају који су против Православља и Српске цркве и српске традиције јер га ни данас још увек нису провалили. Ђоле ће још дуго остати енигма.

Балашевићеви концерти под називом „На Богојављенску ноћ“ су били на неки начин традиционални. И то је једна посебна црта код Балашевића, традиционалнизам, његова веза са православном традицијом, које не жели да се одрекне ни у време државом наметаног атеизма. Вешто се прави невешт. Упорношћу јуродивца Ђоле не одустаје нити посустаје, иако пева да обратно, али готово у свакој песми се дотакне или слике „нашег свеца“ или „Бога“ или каквог верског празника, обичаја, итд.

Управо та Балашевићева јуродивост је оно вековно искуство Срба у Аустроугарској и уопште Срба на овим просторима, вечито окупираним од неких који „јашу попове“ и боре се против „мрачне српске традиције“, преточено у савермене околности. Како не одступити ни за јоту од својих светоназора, а ипак бити део система и опстати у њему и не само опстати него постати величина и имати огроман утицај. Од Ђолета бисмо могли озбиљно да се учимо вештини дипломатије. Генерално је запостављено то вековно искуство Срба из К&К монархије. Искуство данас тако драгоцено. Данас смо практично потпуно део западног света, система и мимо своје воље смо инкорпорирани у тај свет у којем важе нека друга правила, неке друге правде и права од оних који су нам оставили преци на Косову, на Косову за које је Ђоле испевао „Не ломите ми багрење“ и који нам ни мало није наклоњен, исто онако како то ни К&К монархија није била наклоњена Србима из Српског Војводства, па су ипак упркос свему опстали ту где јесу.

Сврстати Балашевића у плејаду великана наше културе и науке из Војводине међу којима су Доситеј Обрадовић, Ђура Јакшић, Светозар Милетић, Милош Црњански, Михајло Пупин, Ђорђе Јоановић, Павле Симић, Стеван Сремац, Урош Предић, Вељко Петровић, Змај Јова за многе данас се може учинити као „јерес“. Политичко и верско чистунство нема капацитет да прихвати ширину једног уметника, нити га уопште може разумети, као што не разуме ни његову уметност, ни његову словенску душу о којој је певао, ни његов православни етос, ни његово стваралаштво инспирисано културом Срба из Војводине.

https://www.kcns.org.rs/agora/ciji-je-nas-djole/?fbclid=IwY2xjawHxFWpleHRuA2FlbQIxMQABHR68mJMOTqhlqLxhcvaNyW_IwsMmYrClGwK3LO2A8P0igtCUJQG51M1Qmg_aem_KxqguvV-0RulZoUgoppXhw

Крајем новембра месеца 2024. године, у светским медијима је одјекнула вест да је аустралијски парламент изгласао текст закона којим ће бити забрањена употреба друштвених мрежа за кориснике млађе од 16 година. Оваква одлука представља охрабрење за све интелектуалце који критички промишљају коришћење нових медија. Ипак, треба имати у виду да су друштвене мреже само једна шарена коцка у веома сложеном мозаику утицаја технологија бинарног кода. А фрагменти, колико год да су велики, нису довољни за увид у целину проблема, који је у овом случају далеко шири и озбиљнији.

Суштина изазова са којим се суочавамо може се именовати ретко коришћеним термином екранократија, да бисмо што прецизније означили специфичан „режим“ окупације људског (раз)ума путем визуелно-звучних надражаја који долазе преко екрана. Реч „екран“, притом, треба узети у условном смислу – телевизијски пријемници, рачунарски монитори, таблети, а посебно смарт-телефони, су данашње „полуге моћи“ екранократије, но већ сутра ће их заменити смарт-наочаре, холограми и ко зна шта још. Суштина, дакле, није толико у типу екрана који од нас прави поданике, колико о примамљивом електронском садржају који има погубан утицај уколико се према њему односимо некритички.  

Веома важна одлика екранократије, без које се не може разумети њена моћ, јесте метод поробљавања. Екранократија човека уводи у ропство слободним, или боље рећи жељним пристанком. Њено главно оружје је наркотичко дејство које не поробљава брутално, путем принуде и бола, већ суптилно, преко задовољства и насладе (бол долази знатно касније, као последица „навучености“). Стални допаминско-ендорфински импулс је главни стратешки маневар којим екранократија константно држи у покорности своје поданике – управо је електронски индукован хормонски шок у последње две-три деценије створио озбиљне и неочекиване психофизичке поремећаје, углавном код млађе популације. Ендемски раст дислексије-дисграфије-поремећаја пажње код деце, пандемијски опсег депресије-анксиозности-отуђења код младих, све бизарнији видови зависности, идентитетских криза и самоповређивања код свих узраста… само су неке од застрашујућих девијација са којима се увелико суочавамо. Тако је током писања овог текста једна од главних вести у српским медијима била масовно повређивање балканских тинејџера под утицајем прихватања изазова „Летећи супермен“ који се појавио на друштвеној мрежи TikTok. Ово је, нажалост, само почетак јер се свака наредна генерација све раније и дуготрајније излаже хипнотичком дејству екранâ. А ако се предшколски период попуни тàблетима, можемо претпоставити да ће се адолесцентско доба (зарад одржавања стечене навике константног подизања узбуђења) у солидном броју случајева попунити таблêтама.

Потпуно сам сагласан са тезом стручњака који тврде да нам прети масовни талас наркоманије подстакнут утицајем коришћења нових медија у најранијем периоду детињства. Стога сматрам да екранократији мора бити објављен отворен рат: без устручавања, компромиса и повлачења. Ово није позив на физичко уништавања екранâ – тексту не треба учитавати неолудизам (уосталом, чланак који читате настаје пред мониторским екраном, па би позив на просту негацију истог био дубоко лицемеран). Текст позива на нешто друго: на подвиг систематичног, концепцијски заокруженог и доследног протеривања екранског утицаја из унутрашњих простора нашег бића. У том одбрамбеном рату првенствени циљ је заштитити децу, а главнину војске сачињавају родитељи. Остаје још одговор на питање: како покренути „војску“ на устанак? Наиме, иако је већина родитеља у одређеној мери свесна димензија проблема, у пракси се показује да није спремна да уложи значајан напор ради заштите свог потомства. Констатоваће, додуше, да су упозорења реална, али ће по инерцији наставити да предаје своју децу као технолошки „данак у крви“ зарад комодитета. Логика комфора дрско захтева да се детету гурне помоћни екран у руке да би се, примера ради, на миру одгледала омиљена серија или подкаст. Парадоксално, жалосно и ништа мање трагично је то што већина родитеља неће негирати опасности наглашене у овом тексту, али ће после његовог читања по инерцији наставити по старом.

А шта је са мањином која је вољна да се покрене на акцију? Те одважне и савесне душе први фронт очекује на микросоцијалном плану освајања „територије“ породичног дома кроз извођење контраманевра стварања добрих навика. Наиме, уколико се екранократија устоличила путем наших стечених нездравих навика везаних за неселективно излагање екрану, за инверзију њене парадигме моћи је потребно утврдити здраве навике и доследно их се држати. За почетак, ево неколико конкретних предлога: 1) одредити породични контекст у коме су екрани искључени, склоњени са видика или, најбоље, обоје (такве ситуације су заједнички ручак, интимни разговори, игра), 2) установити време када нема ниједног укљученог екрана у кући (особито увече), 3) одредити квалитет садржаја који (не) може бити на екрану (читај: нулта толеранција према таблоидним медијима, ријалити програмима и масмедијском примитивизму било које врсте), 4) утврдити однос времена које се проводи испред екрана и аналогне физичке активности (за почетак 1:1), 5) користити mute дугмете (поготово када креће низ нежељених рекламних порука), 6) обуставити праксу да екрани раде „у празно“ (јер у тишини дома треба научити уживати) и 7) дати предност читању текста са папира у односу на хипертекстуалну форму (када год је то могуће). Препорука има још, но опипљиви резултати и ових неколико биће видљиви веома брзо.

Задобијањем нових навика добијамо јако важна битку, али не и рат против екранократије – она је сувише жилав противник да би била истребљена само једном контраофанзивом. За тријумф је неопходна дуготрајна комбинација подвижничког начина живота, неговања критичке свести и дубоког расуђивања на тему технологије. А о тој тријади, Боже здравља, неком другом приликом… 

Презвитер др Оливер Суботић, управник Мисионарског одељења АЕМ

https://мисија.срб/против-екранократије/

Читајући Библију наилазимо на називе разних тамјана, али не можемо увек да замислимо какве су тачно биле те ароме, како су мирисале и где у наше време можемо наћи нешто слично. Ова питања су предмет серије есеја о библијским мирисима. У овом чланку у овој серији ћемо говорити о тамјану.

Тамјан је можда најпознатија арома која се спомиње у Библији. Међутим, на руском језику реч „тамјан“ има два значења: то је композиција (структура) тамјана који се пали током богослужења и стварна мирисна смола, која је основа овог тамјана.

Етимологија речи „тамјан“ сеже до старогрчког λαδανον, позајмљеног из арапског ладан – „мирисна смола“. Међутим, Свето писмо такође користи реч „либан“ (од хебрејског лǝбона), која потиче од заједничког семитског корена Ибн, што значи „бити бео“, и указује на боју смоле. Из хебрејског је реч лǝбона прешла у грчки: λιβανον и латински: олибанум.

У древним речницима који говоре о тамјану, често можете пронаћи погрешне податке о томе која је то одређена биљна смола тамјана, што ствара одређену забуну. Тако се биљке које производе тамјан понекад називају жбун цистуса (лат. Цистус) или дрво стиракса (лат. Стирак), али прави тамјан је смола добијена из неколико стабала из рода Босвеллиа из породице Бурсерацеае (лат. Бурсерацеае ).

Тренутно се користе четири врсте таквих стабала:

– дрво тамјана , или света босвелија (лат. Босвеллиа сацра), која расте у југозападној Арабији (Оман, Јемен), на острву Сокотра и на сувим падинама планина Сомалије;

- босвеллиа фререана , или коптски тамјан (лат. Босвеллиа фререана), расте у северној Сомалији. Ово дрво се назива „коптски тамјан“ јер ову сорту често користи египатска коптска црква;

– Босвеллиа серрата , или индијски тамјан (лат. Босвеллиа серрата), расте у Индији и југоисточној Азији;

- папирус босвелије , или судански тамјан (лат. Босвеллиа папирифера), уобичајен у Етиопији, Еритреји и Судану.

Босвелија је зимзелено тропско дрво, релативно мале величине - од једног и по до 8 метара висине. Арапске сорте имају мале жуто-беле цветове, док њихове афричке сорте имају бледоцрвене цветове.

Тамјан Босвеллиа се бере два пута годишње - у пролеће (од марта до маја) и у јесен (од септембра до октобра). Сам процес траје око две недеље. За сакупљање смоле, на кори се праве посебни резови из којих почиње да цури смола, која је у почетку беле боје (подсетимо се горе поменуте етимологије једног од библијских израза за тамјан – „бити бео“). Исцурела смола се кристалише и стврдне под утицајем кисеоника.

Потребно је око недељу дана да се смола довољно стврдне да би се могла одрезати. Најчистијим и најквалитетнијим тамјаном сматра се смола извађена из свете бозвелије, чији сам назив подсећа на свете обреде везане за тамјан.

Сакупљени тамјан се дели на две варијанте: бирани тамјан (лат. олибанум елецтум) - то су округли или дугуљасти мали комадићи светло жуте боје, са воштаним сјајем, и обични тамјан (лат. олибанум ин сортис) - мање чисти, већи и тамнији комади .

Тамјан има карактеристичну балзамичну, смоласту, дрвенасту арому. При загревању омекшава, постаје провиднији, а даљим загревањем се пали и сагорева јако задимљеним пламеном. Састав тамјана укључује гуму (око 30%), смоле (56%), етерична уља (око 8%) и друге супстанце.

Тамјан се од давнина користио као парфем и лек (и даље се верује да има разна корисна својства, укључујући својства антидепресива). Али највише од свега, тамјан је коришћен за верске потребе.

У том својству тамјан се помиње и у Светом писму. Коришћен је у старозаветном богослужењу – у Књизи Изласка као један од састојака тамјанског састава помиње се тамјан, који је требало да се пали на посебном олтару који је стајао испред завесе Светиње над светињама (Изл. 30:34-36). Такође, тамјан је био једна од жртава Храму (видети, на пример, Јер. 17:25–26). Истовремено, смола тамјана је коришћена и у разне свакодневне сврхе – козметички тамјан се појављује у Песми над песмама цара Соломона.

Тамјан се такође помиње као један од три дара мудраца Младенцу Христу: „...и отворивши ризнице своје, принесоше Му дарове: злато, тамјан и смирну“ (Матеј 2:11). Верује се да приношење тамјана Христу има симболично значење као дар Првосвештенику.

И данас, као и у античко доба, тамјан се активно користи не само као једна од компоненти црквеног тамјана, већ и у козметици и парфемима.

У парфимерији се тамјан најчешће укључује у ароматичне „оријенталне” композиције. Ноте тамјана у парфемима лепо допуњују и истичу ноте коже, дрвета, дувана, итд. Често се користи као фиксатив у основним нотама парфемске пирамиде. Од почетка 2000. године појављују се парфеми у којима арома тамјана није само саставни део композиције, већ је доминантна.

Дакле, чак и без праве смоле босвелије, ви и ја можемо, у овој или оној мери, бар мало осетити арому тог истог библијског тамјана.

Аутор: Дмитриј Марченко

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Вече
Ноћ. Рута. Двеста миља од Москве Владимирским путем. Морамо да дођемо до манастира, где је земљани пут и не иде јавни превоз.
Молимо се и чекамо такси. Чувши молитве, појављује се ноћу насред празне магистрале и води нас до Никољског скита, изгубљеног у Суздаљској земљи.
На капију стижемо два сата пре Божића. Капије су широм отворене, ни душе около. Чак ни пси не лају. Манастир стоји без страже, тачније под стражом Светог Николе, коме је и посвећен.
Идемо до осветљених прозора неке куће. Налазимо се у трпезарији - неокићена јела усред велике простране собе, два дугачка стола са клупама и, неочекивано, клавир. Чујемо разговор из кухиње. Одатле излазе две монахиње.
- Здраво. Могу ли да видим игуманију?
- Она је у храму.
Игуманија је једина особа која зна да долазимо. Никада се нисмо срели, само смо се чули, а она је дала свој благослов да дођемо. Ако нас сада не прихвати, мораћемо Божић да проведемо у пољу.
Тражимо храм у мраку. Ходамо међу гробовима. Улазимо унутра. Служба је у току.
-Где могу наћи игуманију? – питамо древну монахињу за свећњаком.
- Ево је! – клима главом на клечећу фигуру у близини.
Ноћ
После празничне службе и причешћа, са благословом игуманије, слажу се наши кревети. Скупљају – ми смо вероватно први ходочасници који су овде остали да преноће. Смештају се у нову малу ћелију, у којој нико до сада није живео. Александар, мршав и кротак Божији човек, скупља кревете. Када је остао удовац, дошао је са ћерком (она је тада имала пет година) у манастир. Монахиње су му одгајале ћерку, а он је помагао у кућним пословима. Онда се он и његова ћерка доселише овде у манастир и тако живе у манастиру.
У облињој келији је монахиња П. Има четрдесет година. Њена келија је као соба из бајке: креветац са ћебетом од пачворка, елегантна јелка у углу, иконе. То је све. „Не можеш да дођеш овде, ти си из света“, каже П. нежно, деликатно ме испраћајући из ћелије. Пре око осам година дошла је у манастир. На моје питање како се то догодило, рекла је: „ У свету сам се осећала тако непотребном. Да нема никакве користи од мене."

У другој келији је монахиња М., која се замонашила пре четврт века. Она мени и детету доноси чај и слаткише. Не може да престане да гледа мог сина и одједном почиње да плаче: „Имам унуке тамо “...
Јутро
Ујутру нас нико не буди. Пробудивши се, идемо у храм. Како је диван! Како "древан" а у исто време и стваран! Фреске су старе, нерестауриране, живе. Икона је мало - скоро све су покрадене почетком деведесетих, али оне које су остале су невероватно лепе. Мироточе иконе Свете Ефросиније Суздалске, Светог Николе и Господа Саваота. Десетине древних монахиња сачувало је ову лепоту од скрнављења.
Када су тридесетих година борци против „верског мрачњаштва” дошли да узму кључеве храма, монахиња Ангелина, уздајући се у заступништво Светог Николе, није их се одрекла. Била је утамничена седамнаест година у логорима. Али, измолила je Светог Николаја Чудотворца да храм не буде оскрнављен. Чланови комисије за укидање манастира, након размишљања, одлучили су да све оставе како је било: до манастира није било пута, што је искључивало могућност било какве реконструкције манастира у световну установу. А за изградњу пута тада није било новца. Комисија је отишла, напустивши манастир у оном облику у ком је био, само наредивши да се храм затвори. Монахиње су послушно окачиле велику браву од амбара на врата храма и почеле насамо да се моле. Храм је остао затворен до деведесетих година. Монахиње су живеле у својим келијама, заборављене од свих. Завидна судбина у поређењу са оним што су доживели други манастири, који су оскрнављени и пљачкани, а чији су становници полако убијани у логорима и сахрањивани у заједничке гробове.
Педесетих година, мати Ангелина се вратила у манастир и тихо прeживљавала дане, чекајући време када ће се врата храма поновo отворити. Закопали су је у гробљу иза олтарског зида, а када су се врата коначно поново отворила, лопови су преко ноћи изнели скоро три стотине икона... Биле су то деведесете - време ништа мање страшно од тридесетих. Милиони људи су били препуштени на милост и немилост судбини, страховали су од разбојника.
После пљачки деведесетих, преостале иконе су почеле да мироточе.
Одлазак
– Идемо у трпезарију, стигли су нам гости, певаћемо им песме! - смеје се мати П.
У трпезарији пева хор од пет-шест монахиња око клавира. Не дозвољавају да се фотографишу - исповедник то није дозволио.
Затим идемо са мати П. до звоника - она је звонар. Степенице су веома стрме, а изнад је бескрајно плаво небо, што се дешава само у степи. У близини се назире ненасељено село, чији становници долазе лети. Негде са стране је шума. Ваздух је кристалан и чист, попут леда.
Ујутру, након читања часова, монахиње доносе слаткише за мог сина. Њихова лица исијавају љубав...- о, како то милује срце после Москве...
Поздрављамо се, грлећи се у ваздуху. Моја драга мати М. не дозвољава ми да је заиста загрлим за растанак - не можете дирати монахиње. Љубимо се три пута, али у ваздуху, без додиривања.
Стиже камион са хлебом, улазимо у њега и одлазимо...
Увече смо већ у Москви.
...Од тада је прошло петнаест година, а пред мојим очима често искрсне неколико чврсто утиснутих слика... Игуманија се клања до земље у задњем делу храма. Ћелија монахиње П. са јелком у углу и ћебетом од пачворка на јаслицама. Хор Христових невеста поред клавира. Гробови у снегу близу олтара.

извор

Било је то прије пар година. Сви су се спремали да дочекају Божић, припремали јелку и поклоне. А ја сам био усамљен у туђој земљи: ни породице, ни друга – и мени се чинило да сам остављен и заборављен од свих људи. Около је била празнина и није било љубави: далеки град, туђи људи, очврсла срца. И ето, у чамотињи и малодушности, сјетих се хрпе старих писама које сам успио сачувати упркос искушењима наших црних дана. Дохватио сам је из кофера и нашао то писмо.
То је било писмо моје покојне мајке, написано прије двадесет седам година. Каква срећа што сам се сјетио тог писма! Препричати га није могуће и зато га у цјелости наводим:
„Драго моје дијете, Николицe. Ти се мени жалиш на самоћу, а кад би само знао како је мени тужно и болно слушати твоје ријечи. Ја бих са таквом радошћу дошла теби и убиједила те да ти ниси сам, и не можеш бити сам. Ти знаш да је не могу оставити оца, он много пати, и моја му њега може бити потребна сваке минуте. А ти свакако требаш спремати испите и завршавати универзитет. Него, дај да ја теби кажем зашто ја никада не осјећам усамљеност.
Видиш, човјек је усамљен само тада када он никога не воли. To je зато што је љубав попут нити које нас везују са вољеним човјеком. Тако ми и букет творимо. Људи – то су цвјетови, а цвјетови у букету не могу бити усамљени. И ако се цвијет само расцвјета и почне мирисати, њега баштован убере и дода у букет.
„Тако је и са нама, људима. Ко воли, његово срце цвјета и мирише; и он поклања своју љубав исто тако, као што цвијет поклања свој мирис. Али, он тада није усамљен, зато што је његово срце код онога кога он воли: он о њему мисли, брине се о њему, радује се његовим радостима и пати са њим у његовим патњама. Он и нема времена да би се осјећао усамљеним, нити размишљао о томе да ли је усамљен или не. У љубави човјек заборавља на себе; он живи са другима, он живи у другима, а то и јесте срећа.
Ја већ видим твоје упитне плаве очи и већ чујем твоје тихо противљење – да је то само пола среће, јер цијела срећа није само у том да волиш, него у томе да и тебе воле. Е, ту је малена тајна, коју ћу ти ја на увце рећи: ко заиста воли, тај не запиткује и не ситничари. Не смије се стално пребројавати и запиткивати: А шта ће мени донијети моја љубав? Чека ли мене узајамност? Можда ја волим више него што мене воле? Да ли уопште вриједи давати толико љубави?…Све је то погрешно и непотребно; све то значи да љубави још нема ту (још се није родила) или је већ ту нема (умрла је). То опрезно премјеравање и измјеравање прекида живу струју љубави која тече из срца и задржава је. Човјек који мјерка и вага – не воли. Онда се око њега формира празнина, недосегнута и незагријана зрацима његовог срца, и други људи то тада осјећају. Они осјећају да је около њега празно и хладно и круто, окрећу се од њега и не чекају никакву топлину с његове стране. То њега још више хлади, и ето – он сједи потпуно сам самцат, заобиђен и несрећан…
Не, драги мој, љубав треба стално да струји слободно из срца, и не треба се бринути о узајамности. Треба људе разбуђивати својом љубављу, треба их вољети и вољењем их призивати да воле. Вољети – то није пола среће, него цијела срећа. Само то признај и около тебе почеће да се дешавају чуда. Предај се струји свога срца, ослободи своју љубав, пусти да њени зраци свијетле и грију на све стране. Онда ћеш ускоро осјетити како ка теби теку са свих страна повратне љубави. Зашто? Зато што твоја директна, ненамјерна доброта, твоја непрекидна и безусловна љубав невидљиво изазива у људима доброту и љубав.
И онда ти осјетиш то повратно струјање не као ‘пуну срећу’, која ти је била потребна, него као незаслужено земаљско блаженство, у којем ће твоје срце цвјетати и радовати се.
Николице, дијете моје! Размисли о томе и сјети се мојих ријечи чим се опет осјетиш усамљеним. Посебно тада, када мене више не буде на земљи. И буди спокојан и благомислен, зато што је Бог – наш баштован, а наша срца – цвијеће у Његовом врту.
Ми те обоје њежно грлимо, и твој тата и ја.
Твоја мама.“
Хвала ти, мама! Хвала ти за љубав и за утјеху. Знаш, ја увијек завршавам читање твог писма са сузама у очима. И тада: тек што сам завршио са читањем писма, почело је Божићно свеноћно бденије! О, незаслужено земаљско блаженство!

https://mitropolija.com/2025/01/06/ivan-iljin-bozicno-pismo/

БОЖИЋНЕ ПЕСМЕ
1.
Горди цар Рима заповед пише
Сваки поданик да се упише,
Број да се знаде, а свет да чује
Коликим царством Август царује.
Ал место Рима, града вучијег,
Цар се сред стада роди овчијег
У Витлејему, месту маленом,
И у пећини, стану тескобном.
Новоме Цару Исус је име,
Небесне војске стоје за њиме.
Царство је јего много силније
Од царства римског, и још бројније.
Колко је песка у сињем мору,
Колко ли звезда ноћу пред зору,
Толко анђела има, и више,
Број њихов ко би сав да испише!
Ал’ сем анђела Он хоће људе
Те да му царство још веће буде.
Он живот вечни својима даје,
Царство Христово за смрт не знаје.
То царство расте на начин чудан
Из ноћи у ноћ, из дана у дан.
2.
Небесни град се отвара широм
Да благослови сву земљу миром.
Анђелска војска са неба креће.
За својим Царем на земљу слеће,
На земљу слеће, и радост јавља,
Песмом и сјајем Бога прославља.
– Пећина тесна, чудна обитељ,
На слами лежи Господ Спаситељ.
Рајски се сија пећина мала,
Због рајског Цара, Рај је постала.
3.
Пастири мили, устајте хитно,
Оставте стадо, крупно и ситно:
Дошо је Пастир над пастирима,
Дарове доно људима свима,
Дарове дивне: живот и радост,
Сретниче, срећни, прво ваш је Гост.
Пећина мрачна, стaja овчија,
Сва се ка сунце од Њега сија.
Постеља Њему – јасле и слама,
Гле, анђел прво јавља га вама.
Он избра просте по вечном суду,
Да му весници најпрви буду:
Просте пастире – светог Рођења,
Рибаре – славе и Васкрсења.
4.
Звезда се јави, цареве води,
Нов Цар се роди, Христос се роди!
Од нове звезде Исток се жари,
За новом звездом путују цари.
Ноћу путују а дању ћуте,
Прелазе лако далеке путе.
Њих води звезда, звезду анђели,
Док су пећини светој приспели.
Ту звезда стаде, к земљи се склони,
И Творцу своме смерно поклони.
По њој мудраци, пуни трепета,
Познаше славу Цара детета,
Клекнув, пролише сузе радости:
– Добро си дошо, Царе светлости,
Славо вечита, Сунце истине,
Добро си дошо, Божији Сине!
Исток те чека, Запад те сања,
Земља је Твоја, сва ти се клања.
До сад цареви – ево нас сва три,
Сад слуге Твоје – Цар си само ти.
5.
Младенци драги од Витлејема,
Живота вама на земљи нема,
Још мало грлте нане и тате
Док Ирод спреми своје џелате:
Чупаве руке да вас удаве,
Ил ножем да вам одсеку главе.
О мила децо, о невинашци,
За Христа први жртвени јањци!
Вапај ће мајки ваздух парати,
Рахила за вам горко плакати.
Ал време јури и лета лете,
Не жалте децо што умирете,
Од зла живота – добра смрт боља,
Од срамна пира – боља невоља.
Имена ваша Исус ће знати,
За кратки живот – вечни вам дати.
Вашим ће путем морати и Он,
Да крвљу својом опере Сион,
Ал неће никад, славан у слави,
Вршњаке своје да заборави.
6.
Ирод стрепи, круна му се мрачи,
Бисерје се у песак претвара,
Нова круна из Витлејема зрачи,
Звезда јавља једног новог Цара.
Књигочтеци, читајте ми књиге,
Ирод виче, разбите ми бриге!
Град Давидов колевка ће бити
Новог Цара, чеканог Месије;
Што Бог рече мора с’ испунити,
Пророк Михеј тако пророкује.
Бесан Ирод, смртном злобом дише.
Књигочтеци књиге затворише.
Поноћ мека ка црна кадифа,
Дромедари по камену тапћу,
Једна звезда стазу им открива,
Док звездари о Месији шапћу.
Ирод будан, Ад му памет мути,
Јерусалим нови злочин слути.
7.
Света ноћи, о како си лепа!
Земља слуша анђелско појање,
Пастири же около вертепа
Мудрацима иду у сретање.
Све небесним тамјаном мирише,
Жив ће бити ко тај тамјан дише.
Анђели певају,
Пастири свирају,
Мудраци јављају:
– Бог се с неба спустио,
У пећини родио,
Људима се смиловао,
Да прествори створено,
Да очисти прљаво,
Да излечи болесно
– Бог се јави телесно.
Алилуј, Алилуј,
Господи помилуј.
8.
Слава Богу на висини,
Мир на земљи у низини,
Добра воља међ људима,
Спаситељ се роди свима.
Анћели певају,
Пастири свирају,
Мудраци јављају:
– Што је било, зло је било,
Зло никоме није мило
Од Адама до данас.
Бог се јави све због нас:
Да објави очинство,
Да утврди братимство,
Да дарује опроштај
И отвори свима Рај.
Алилуј, алилуј,
Господи помилуј!
9.
Ноћ прекрасна и ноћ тија,
Над пећином звезда сија,
У пећини мати спи,
Над Исусом анђел бди.
Анћели певају,
Пастири свирају,
Мудраци јављају:
Што народи чекаше,
Што пророци рекоше,
Ево, сад се у свет јави,
У свет јави и објави:
Родио се Христос Спас
За спасење свију нас.
Алилуј, алилуј,
Господи помилуј!
10.
ХРИСТОС СЕ РОДИ
Цар царева сниде
И прерушен приде.
Девојачко крило
Њега је родило.
Као прави Месија
Из Марије засија.
Ка човек се јави
Као Бог прослави.
Сам на мегдан ступи,
Од смрти искупи
Потомке адамске
Од власти сатанске.
Зато пред њим клекнимо,
С анђелима кликнимо:
Свјат си Боже праведни,
Свјат си христе рођени!
Ваистину се роди!
11.
Христос се роди
Да све к добру води.
Од злобе ка љубави,
Од пропасти ка слави,
Од жалости к радости,
Од омразе к милости,
Од срамоте к поштењу,
ош од греха к проштењу,
И од мрака ка сјају
И од земље ка Рају,
Ка животу вечноме,
Колу анђелскоме.
Ваистину се роди!
12.
Божић, Божић бата
Пун небеског злата,
Пун небесне благости
И Божије, милости,
Пун чобанске простоте
И анђелске чистоте,
Девојачког баја
И рајскога сјаја.
Божић, Божић светли дан
Сав је Христом обасјан.
Ваистину се роди!

https://mitropolija.com/2025/01/07/vladika-nikolaj-pesme-molitvene-bozicne-pesme/

„Више се радујте, а мање се плашите“ – такву жељу бих могао да изразим и себи и свима вама поводом Божића. Процењује се да се ова жеља најчешће налази у Светом писму (барем у Новом завету) . Шта год да је у питању – олује на мору, неочекиване визије или откровења, непријатељи, болести, катастрофе и ко зна шта још. Бог непрестано кроз историју шаље људима Радосну вест – и пре Божића, и за време, и после њега. „Јосифе, сине Давидов, не бој се узети Марију жену своју; јер оно што се у њој зачело од Духа је Светога.“ (Матеј 1:20 ). „И не бојте се оних који убијају тијело, а душу не могу убити; (видети: Мт. 10 , 28). Не бој се бурних таласа мора живота, спремних да те прогутају и одвуку у бездан својих вода (видети: Мт. 8 , 24-27). „ Не бој се, само веруј “ (Марко 5:36 ), рекао је Исусстарешини синагоге, чија је ћерка управо умрла, пре него што јој је вратио живот.

Права вера као поверење у Бога, упркос чињеници да никоме није обећан лак и спокојан живот, обрнуто је пропорционална страховима свих врста. За ваш живот, за ваше најмилије, за будућност... Бог улази у наш заједнички живот отприлике на исти начин као што је ушао у живот Израилаца или целог цивилизованог света (Рима), који је тада доживљавао не мању кризу, пре две хиљаде година; Не оставља нас у вртлозима живота, али нам даје прилику да духом растемо и очврснемо, што се дешава не у пријатном стању, када често нема подстицаја да се трудимо сами, већ у понекад скученим околностима. Наравно, немогуће је непрестано им се радовати, али постоји неизоставни универзални закон који увек важи: „ Који су сејали у сузама,
пожњеће у радости. Идући иђаху и плакаху, бацајући семе своје; а долазећи доћи ће с радошћу, узимајући руковети своје.“ (Псалам 125).

Страхови често подстичу мржњу, док поверење уз отвореност омогућава да се љубав умножи. Нека нам Бог да више светлости, мира, љубави у нашим срцима! На крају крајева, само „ савршена љубав изгони страх, јер у страху је мука “ (1. Јованова 4:18 ).

свештеник Филип Парфенов
 

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Молитва

Ја сам слаб, али у мојој слабости ће се показати снага Твоја!
Ја сам слаб, али у мојој слабости ће се открити сила Твоја!
Ја сам слеп, али Ти ћеш просветлити моју таму!
Ја сам сиромашан, али у мом сиромаштву Ти ћеш излити своје богатство!
Поносан сам, али Ти ћеш ми помоћи да се понизим!
Ја сам нечист, али ће ме благодат Твоја очистити!
Недостојан сам, али у Твојој светости лежи моје достојанство!
Расут сам, али Ти ћеш ме сабрати!
Ја сам очајан, али Ти ћеш ми дати наду!
Падам, али ће ме Твоја десница подићи!
Незахвалан сам, али Ти ћеш ме научити да Ти захваљујем!
Малодушан сам, али од Тебе ћу добити духовну храброст!
Немам мира, али Ти ћеш ме учинити амбасадором Мира!
Тужан сам, али Ти ћеш ме посетити својом радошћу!
У невољи сам, али Ти ћеш ми помоћи!
Посети ме светим присуством Твојим!
Помози ми да устанем!
Учини ме сином светлости!
Буди у мени, говори у мени, стварај у мени, живи у мени, пребивај у мени!
На овај дан и увек!
Амин!

Аутор: отац Јасен Шинев

извор

Једног дана младић је на улици у пролазнику препознао свог учитеља из основне школе. Пришао је старцу и упита га:

– Сећате ли ме се? Био сам ваш ученик.

– Да, сећам те се као дечака из трећег разреда. Чиме се сада бавиш?

– Предајем у школи. Толико сте утицали на мене да сам и сам пожелео да учим децу.

– Стварно? Баш сам радознао, у чему је био мој утицај?

– Не сећате се? Дозволите да вас подсетим.

Једног дана је мој друг из разреда дошао на час са прелепим сатом на руци који су му поклонили родитељи. Скинуо га је и оставио у фиоку радног стола. Увек сам сањао да имам такав сат. Нисам могао да одолим и одлучио сам да га узмем из његовог стола. Убрзо је тај дечак са сузама у очима пришао вама и пожалио се на крађу. Погледали сте на нас и рекли: „Ко год је узео његов сат, нека га врати“.

Било ме је стид, али нисам хтео да се растајем од сата и нисам признао. Отишли сте до врата, закључали их и рекли да се сви постројимо уз зид, упозоравајући: „Проверићу све ваше џепове, а ви сви за то време треба да затворите очи“. Послушали смо и то је за мене био најсрамнији тренутак у мом кратком животу.

Ишли сте од ученика до ученика, од џепа до џепа. Када сте извадили сат из мог џепа, наставили сте даље да проверавате ученике, до краја. Онда сте рекли: „Децо, у реду је. Можете отворити очи и вратити се на своја места.“ Вратили сте сат власнику и ништа више нисте рекли о овом инциденту.

Тако сте тог дана спасили моју част и моју душу. Нисте ме изружили као лопова, лажова. Нисте чак сматрали је потребно да поразговарате са мном о овом случају. Временом сам схватио зашто. Јер, као прави учитељ, нисте желели да укаљате достојанство младог, још неоформљеног ученика. Зато сам постао учитељ.

Обојица су ућутали под утиском ове приче. Тада је млади учитељ упитао:

– Када сте ме видели данас, зар се нисте сетили овог случаја?

Стари учитељ је одговорио:

– Ствар је у томе што сам и ја жмурећи прегледао ваше џепове.

https://poznajsebe.wordpress.com/2021/11/23/pravi_ucitelj/comment-page-1/#comment-5979

Пише: ђакон Павле Љешковић

Било је већ осам сати увече када се са прекада уочи Никољдана вратио у парохијски дом. Код куће су га сачекала његова дјеца - десетогодишњи дјечак, осмогодишња дјевојчица и шестогодишњакиња која је прије пола године престала да говори. Дјеца су му рекла да читаво послеподне ништа нису јела. Фрижидер у кухињи је био празан, будући да, од обавеза које је имао на парохији претходних дана , није стигао да га напуни. Најприје је мантију окачио на чивилук и свештеничку торбу оставио у углу ходника куће. Потом је у замрзивачу нашао двије кутије рибљих штапића, послао дјечака да у оближњој продавници купи хљеб и главицу купуса за салату , те кренуо са припремањем вечере. Касније, док су обједовали за столом, догодило му се оно што му се у претходних шест мјесеци често дешавало. Наиме, повремено би запао у такво стање, у којем би механички савршено одрађивао започети посао, док би мислима толико далеко одлутао да се са њим, док то стање траје, није могло разговарати, будући да питања присутних људи уопште није чуо, нити констатовао. По неком неписаном правилу, најприје би се сјетио тренутка када је његовој супрузи позлило и када је пала у несвјест. Следеће чега се присјећао је моменат у којем је двије медицинске сестре  уводе у болничку просторију у којој су се налазили љекари. На крају, то чудновато стање свијести се готово увијек завршавало сјећањем на телефонски позив који је примио јутро након што је његова супруга примљена на одјељење. Тада му је службеник болнице саопштио да му је супруга преминула и изјавио му саучешће. Од тог тренутка је знао да мора да потисне све емоције и осјећања и похрани их негдје у дубину своје душе. Својој дјеци је од тада морао да буде још бољи родитељ, а и обавезе на парохији нису смјеле да трпе.
Када се тргнуо из тог стања свијести, већ је и последњи тањир стављао у машину за прање посуђа. Пошао је до собе да види шта раде дјеца и угледао призор који ће учинити да све емоције које је мјесецима потискивао коначно изађу на површину. Наиме, схвативши да је њихов отац опет одлутао са мислима, дјеца су сама обукла пиџаме, прочитала молитву и легла у своје кревете. Када их је угледао, на тренутак је застао, да би након тога сјео на под и наслонио се на зид поред улазних врата собе. Иако није пуштао никакав глас и звук, низ његово још увијек младо лице су се почеле сливати двије крупне сузе. Прва га је примијетила дјевојчица која је након мајчине смрти остала нијема. Великом брзином је скочила са кревета и сјурила се у његово наручје. Одмах за њом је кренула и њена старија сестра. Дјечак је, кренувши ка њима најприје застао и зачуђено посматрао оца и сестре, да би им се убрзо и он придружио. Изнад њих је на зиду висила икона Рождества Христовог заједно са кандилом. Када су добили сина, супруга се завјетовала да ће му дати име Божидар, будући да се родио на Божић, те да ће сваког дана пред иконом Рождества палити кандило. Од њене смрти кандило нико у кући није палио.
На поду су провели неких пола сата, након чега су сви заједно легли у велики кревет. Дјеца су брзо заспала, а он остао будан до касно у ноћ. У једном тренутку је нагло устао да би из кухиње донио боцу уља. Из старог креденца који је стајао у углу дневне собе је извадио кутију за жижак и упаљач. Потом је стао поред иконе, шапатом изговорио ријечи божићњег кондака " Дјева днес" и упалио кандило...

1.
Моје име је Патрик. Ја сам грешник, обичан човек, последњи од свих верујућих. Презрен од многих. Мој отац се звао Калпорнијус, био је ђакон а његов отац је био Потитус, свештеник који је живео у Бенавем Табурнији (Bannavem Taburniae).То место је близу места где сам био заточен. Било ми је око шеснаест година тада. У то време нисам знао за истинитог Бога. Одвели су ме заједно са хиљадама осталих у Ирску, у заробљеништво. Ми смо то и заслужили јер смо се отуђили од Бога и Његових заповести. Нисмо слушали наше свештенство које нас је саветовало и говорило о спасењу. Господ се јако наљутио нас и расуо нас међу многим народима, све до краја света. Док сам боравио међу странцима ја сам увидео колико сам мали (how little I was).
2.
То се дешавало тамо где је Господ указао на мој недостатак вере. Иако се то десило много касније ја сам препознао свој промашај. Тако сам се свим својим срцем обратио Господу моме Богу и он је погледао на моју смерност и смиловао се на моју младост и незнавеност. Он ме је водио и пре него што сам Га упознао, пре него што сам стекао мудрост да разликујем добро од зла. Он ме је штитио и тешио онако како то отац чини своме сину.
3.
Због тога не могу да ћутим о томе, то не би било добро, о благословима и даровима које ми је Господ са љубављу приуштио у земиљи где сам био заточен. Ово је начин на који Му можемо узвратити за све благослове којима нас је задужио: када се наши животи, упознавањем Бога, промене; када Га прослављамо и
сведочимо његова велика чудеса свим народима који живе под капом небеском.
4.
Јер нема другог бога, нити ће га бити, нити га је било осим Бога Оца. Он је Онај Који није настао, Који нема почетка, Онај од Кога је све постало, Онај који све држи у постојању – то је наше учење. И Његов Син, Исус Христос, за Кога сведочимо да је одувек постојао, пре почетка времена, заједно са Оцем на духован начин. Он је постао на неописиви начин пре сваког почетка. Све што видимо и све оно што се налази даље од нашег вида и погледа, све је створено кроз Њега. Постао је човек и победивши смрт Отац га је примио на Небесима. Отац му је дао сву власт над сваким бићем, земаљским и небеским и испод земље. Нека сваки језик исповеди да је Исус Христос, у Кога верујемо и Кога чекамо да нам ускоро опет дође, Гопспод и Бог. Он је Судија живима и мртвима, он награђује сваку особу према њеним делима. Великодушно је на нас излио Светога Духа, дар и обећање бесмртности, Који вернике и оне који га слушају чини децом Божијом и су-наследницима са Христом (co-heirs with Christ).Ово је Онај Кога ми познајемо и Кога обожавамо, Његово Свето Име - Један Бог у Тројици.
5.
Он је кроз пророка рекао: „Призови ме у невољи својој, избавићу те, и ти ме прослави!“ и опет каже: „А дела Божија откривати – то је славно.“
6.
Иако сам несавршен у многоме, желео бих да моја браћа и рођаци знају шта је то што јако волим и шта то надахњује мој живот.
7.
Не избегавам Господња сведочанства из Псалама Који каже: „Потирем лажљивце!“ И опет вели: „Уста која лажу убијају душу“. Господ је исто је рекао у Јеванђељу: „За сваку празну реч коју рекну људи даће одговор на дан Суда.“
8.
Зато би требало да се ужаснем са страхом и дрхтањем од ове реченице тога Дана, од којег нико неће моћи побећи, када ће свако у потпуности дати одговор и за најмањи свој грех пред Судом Господа Христа.
9.
Због тога сам дуго размишљао и до сада оклевао да напишем јер сам се бојао шта ће рећи људи. То је зато што се нисам образовао као и други, који су једнако напредовали и у закону и у Светим Списима и никада нису морали да мењају свој начин говора још од детињства, већ су увек узрастали у бољем и квалитенијем.
Ипак, мој говор и речи су преведени на страни језик како би се лако могло увидети из мојих списа начин на који сам упућивао и учио. Као што је речено: „У ријечи познаће се премудрост и знање у говору језика.“
10.
Међутим, иако је истина у мом оправдању, оно ме неће одвести никуда. Сада, када сам у поодмаклим годинама, желим да учиним оно што нисам у својој младости. Моји греси су ме тада спречили да прихватим оно што сам прочитао. Али ко би ми поверовао чак и кад бих поновио оно о чему сам претходно говорио.
Као млад сам заточен, млад у искуству, нисам још увек знао шта треба да тражим и шта треба да избегавам. Зато сада црвеним и бојим се да откријем свој недостатак искуства, будући да не могу изразити речима оно што осећам срцем и душом.
11.
Када би ми се дала иста прилика као и другима, ја не бих ћутао, колика год да је награда. Иако некима изгледа да су бржи и спретнији у односу на недостатак мог знања и мог споријег говора, ипак стоји написано: „Језик мутавих говориће брзо и разговетно.“ Где све не бисмо могли да ширимо, посланицу спасења Христовог (a
saving letter of Christ), а речено је све до краја света! Иако није најбоље изражено, ипак је ова посланица искрено и снажно записана у вашим срцима, не мастилом, већ Духом живога Бога. Дух је сведок да је сву природу створио Најузвишенији!
12.
Први сам, дакле, међу свим простим житељима, избеглица, и необразован. Не знам како да се припремим за будућност. Али ово сигурно знам, да пре него што сам ниско пао, био сам попут камена који је лежао у дубоком блату. Онда, Онај Који је Моћан, дошао је к мени и својом милошћу извукао ме одатле, подигао ме и
поставио на сам врх планине. Због тога гласно проповедам о повратку ка Господу, о дивним делима Његовим, овде и сада и заувек; која људски ум не може измерити.
13.
Стога, задивите се сви људи, велики и мали, који се бојите Бога! Ви образовани који сте на власти, пажљиво ово испитајте. Ко је себе назвао будалом као што сам ја то учинио (Who was it who called one as foolish as I am) и то међу онима који су изгледали мудрији у искуству и моћнији говором, па и у свему осталом? Иако сам био најпрезренији од свих, Он ме је надахњивао, пред свима, како бих верно служио народима са страхопоштовањем и без стида: народи до којих ме је довела љубав Христова. Када бих био достојан тога ја бих цео свој живот провео у служењу људима, са понизношћу у истини. А то је дар од Бога.
14.
Добро је објављивати дар Божији и Његову вечну утеху; познавати веру у Тројицу и на тај начин не допуштати искушењима да науде вери. Добро је што сам ширио име Божије ван отаџбине верно, без страха; да бих и после смрти могао оставити нешто вредно хиљадама браћи и сестрама - деци коју сам крстио у Господу.
15.
Нисам уопште заслужио да ми Господ подари тако велику милост, после потешкоћа и невоља, после заробљеништва и после много година проведених међу тим људима. То је нешто чему се нисам надао у младости и чему ме нису учили.
16.
Када сам дошао у Ирску, сваког дана сам чувао овце и често сам се молио преко дана. Љубав према Богу је све више расла као и осећај страхопоштовања према Њему. Вера је расла и мој дух је био покренут толико да сам се дању молио и по хиљаду пута, ноћу такође. Остајао бих у шуми и на планини и устајао бих да се молим пре зоре, на снегу, леду и киши. Нисам се никада лоше осећао због тога, никада нисам осетио лењост, сада видим да ми је дух горео тада.
17.
Једне ноћи у сну сам чуо глас који ми говори: „Добро си постио. Ускоро ћеш се вратити својој отаџбини.“ Недуго после тога, чуо сам некога који ми каже: „Погледај, твој брод је спреман.“ То није било близу, било је удаљено око две хиљаде миља одавде. Никада нисам био у том месту нити сам икога познавао одатле. Тада
сам побегао, напустио сам човека са којим сам провео шест година. Отишао сам уз помоћ Божије силе. Бог је преусмерио мој живот ка добром. Нисам се ничега плашио током пута до тог брода.

18.
Тог дана када сам стигао, брод је био спреман да напусти то место. Рекох, посади брода да би требало са њима да пловим, међутим, капетан уопште није био љубазан према мени. Нељубазно и љутито ми је одговорио: „Немој да си се усудио да кренеш са нама!“ Када сам то чуо, напустио сам их и упутио се назад ка колиби,где је био мој смештај. Почео сам да се молим успут и пре завршетка молитве, чујем једног од њих како ми виче: „Дођи брзо – они људи те зову!“ Окренуо сам се и они ми рекоше: „Дођи – имаћемо поверења у тебе. Докажи да си наш пријатељ на било који начин.“ Тог дана сам одбио да сисам њихове груди (I refused to suck their breasts) због поштовања према Богу. Они су били многобошци и помислио сам да би могли да поверују у Исуса Христа. Због тога сам кренуо са њима. И ми пођосмо.
19.
После три дана смо ступили на тло и двадесет осам дана смо путовали кроз дивљину. Храна је нестала и велика глад је задесила целу поседу. Капетан ми се обратио речима: „Ти си Хришћанин?“ Рекао си да је твој Бог велики и свемоћан – зашто се не би помолио за нас, пошто смо у јако лошем стању због глади која влада
међу нама? Нема никакве назнаке да ћемо уопште наићи на људе овде!“ Са великим убеђењем рекао сам им: „Свим срцем поверујете у Бога, јер за Њега ништа није немогуће. Он може да створи храну на Вашем путу – толико, да сви будете потпуно задовољни. Његово изобиље је свуда.“ Уз Божију помоћ, то се и десило! Пред
нашим очима се појави једно стадо свиња! Већину тих свиња су побили и остало им хране је за две ноћи, добро су се окрепили, чак су се и пси заситили. Многи од њих су имали велику слабост (према храни, прим. прев) тако да су остатак пута превалили као полу-живи (and left half-alive by the way). После овога они дадоше велику захвалност Богу а ја сам био почаствован у њиховим очима. Од овог дана имали су хране у изобиљу. Такође, нашли су још и неког дивљег меда те ми понудише нешто од тога. Међутим, један од њих рече: „Овај мед мора бити принешен Богу на жртву!“ Слава Богу, од тог тренутка па надаље ја ништа нисам више окусио.
20.
Исте ноћи, док сам спавао, Сотона ме је страшно искушао – тога ћу се сећати док сам жив. Као да је пао огроман камен на мене док је цело моје тело изгубило снагу. Међутим, иако сам у то време јако мало знао о духовном животу, десило се да сам призвао Хелиаса. Док су се ове ствари дешавале видео сам да се Сунце
подигло на небо и док сам дозивао: „Хелиасе! Хелиасе!“ свом својом снагом, сунчева светлост је пала на мене; и одједном, сва она тежина је нестала. Верујем да се то десило уз помоћ Господа Христа и да је Његов дух био узвикивао из мене. Такође, верујем да се ово дешава кад год сам под неким притиском (whenever I am under stress), као што у Јеванђељу пише: „Јер нећете ви говорити, него ће Дух Оца вашега говорити из вас.“
21.
То се исто догодило после много година мог заробљеништва. Шесте ноћи када сам био са њим чуо сам божански глас који ми говори: „Бићеш са њима два месеца.“ И ево шта се десило: шесте ноћи Господ ме је избавио из њихових руку.
22.
Док смо путовали, Господ нам је сваког дана обезбеђивао храну, ватру и склониште док десетог дана нисмо наишли на неке људе. Претходно, поменуо сам, путовали смо дана кроз дивљину. Те ноћи када смо срели те људе, понестало нам је хране.
23.
После неколико година опет сам био поново са мојим родитељима у Британији. Дочекали су ме као сина, како и доликује, и замолили, након свих невоља које сам претрпио, да их више никада не напуштам. Док сам боравио тамо код њих видео сам у ноћној визији човекачије име беше Викторијус који долази из Ирске са много писама којих је немогуће избројати. Дао ми је једно од тих писама и почех да читам од почетка, глас ирског народа. Док сам читао почетак писма, учинило ми се да сам чуо у једном тренутку глас оних који су били поред шуме Воклат (Woclut), близу западномг мора. Викали су сви као један: „Преклињемо те, свети дечаче, дођи опет и прошетај међу нас.“ Ове речи дубоко ме дирнуше у срце тако да нисам могао наставити читање. Тада сам се пробудио. Хвала Богу, Господ је после много година благословио оно што су они тражили од Њега.
24.
Наредне ноћи – не знам, Бог зна, да ли је то било у мени или ван мене - чух речи које сам разумео тек на крају: „Онај Који је Свој живот дао за тебе, Тај говори у теби.“ И ја устадох сав испуњен радошћу.
25.
Следећи пут видех у себи некога који се моли. То је осећај као да се налазим унутар свог тела. И чух изнад себе да је горе моје унутрашње сопство (and I heard above me, that is, above my inner self). Оно се усрдно молило, са уздисајима. Био сам зачуђен и изненађен, запитао сам се ко се то у мени моли. На крају молитве, било ми је јасно да је то Дух. Тада сам се пробудио и сетио речи Апостола који говори: „А такође нам и Дух помаже у нашим немоћима: јер не знамо шта ћемо се молити као што треба, него сам Дух се моли за нас уздисајима неизрецивим.“ И опет: „Господ је наш заступник, он се моли за нас.“
26.
Једном су ме искушали моји надређени. Дошли су и изложили моје грехе поред мог тешког рада и труда као Епископа. Толико јако су ме погодили да сам помислио како ћу (про)пасти и овде и у вечности. Али је Господ својом добротом у своје име издвојио обраћенике и странце и снажно ме подржао током овог лошег
опхођења према мени. Ипак, нисам упао у грех и срамоту. Молим се Богу да им ово не урачуна у грех.
27.
Они су после тридесет година изнели једну ствар против мене коју сам ја исповедио још пре него што ћу постати ђакон. То се догодило једног дана када сам се осећао лоше и узнемирено, са мојим јако драгим пријатељем. Односило на неке ствари које сам учинио једног дана, тачније, у току једног сата, када сам био млад, односно, пре него што сам превазишао моју слабост. Ја не знам, Бог зна, да ли ми је тада било петнаест година; тада нисам веровао у живог Бога, нисам веровао у Њега ни када сам био млађи... Заправо, био сам у смрти и неверовању све док ме нису јако прекорили, односно, док ме нису потпуно сломили глађу и наготом, сваког дана (brought low by hunger and nakedness daily).
28.
Моја одбрана се састојала у томе што сам се у то време налазио у Ирској, не својим избором, све док нисам поптуно пострадао. Ипак, то је било добро за мене, јер ме је Бог оснажио и припремио за оно што ћу сада бити. Тада сам био много другачији него сада; јер се сада бринем за друге и могу много да учиним за њихово
спасење. Тих дана нисам бринуо чак ни за своје лично благостање (have concern for my own welfare).
29.
Дакле, оног дана када су ме оптужили они које сам претходно споменуо, исте вечери сам у ноћној визији видео неко писање пред мојим како пишу пред мојим посрамњеним лицем. Усред тога чуо сам глас Божији који ми је рекао: „Видели смо са незадовољством лице онога који је изабран да буде лишен доброг имена (гласа, прим.прев.). “ При том, Он није рекао: „Ти си видео са незадовољством“, већ „Ми смо видели са незадовољством“, као да се поистовећује са мном, јер каже: „Онај ко те дирне као да је дирнуо зеницу ока мога.“
30.
Због тога сву захвалност дајем Ономе Који ми је дао снагу у свему, и молим Му се како ме не би омео на путу којим сам кренуо и у делима која сам научио од Христа мога Господа. Тачније, осетио сам у себи не малу силу од Њега (Христа) док је моја вера била искушавана од Бог и људи.
31.
Без стида могу рећи да ме моја савест не осуђује, ни сада нити ће у будућности. Имам Бога за сведока да нисам казао ни једну лаж у исказу који сам вам дао.
32.
Највише жалим за мојим драгим пријатељем, чији смо извештај чули, у кога сам имао много поверења. Ја сам чуо од поједине браће да је он долазио у моју одбрану док сам био одсутан још пре него што ће се чути за овај случај. У то време ја нисам био тамо, нисам био ни у Британији тако да ја нисам могао покренути тај случај. Заправо, он ми је својим устима рекао: „Види, теби је дат чин Епископа.“ Ја тако нешто не заслужујем. Како је онда после свега доброг и злог могао да ме јавно пред свима срамоти за ствар коју ми је претходно слободно и у радости опростио, као што то чини и Бог Који је већи од свих?
33.
Довољно сам рекао о овоме. Не смем сакрити Божији дар који ми је Он великодушно дао у земљи мог заточеништва. То је било онда када сам Га свом снагом тражио, и нашао Га, и Он ме је заштитио од свих зала – тако ја верујем – захваљујући Његовом Духу Који живи и дела у мени све до данашњег дана. Поносан сам што то могу поново рећи. Бог зна, ако би ми то исто рекла нека друга особа, ја бих прећутао, из љубави према Христу.
34.
Зато не престајем да благодарим Богу који ме је одржао у вери у тренуцима искушења. Данас са пуним поверењем предајем моју душу Христу, мом Господу, као живу жртву на дар. Он је Тај који ме је одбранио у свим мојим недаћама. Могао бих казати: „Ко сам ја Господе, односно, какво је то моје дозивање те Си Својим
божанским присуством био са мном?“ Ето како сам почео да славим и величам Твоје име међу народима, све ово време, где год се налазио, и то не само у добрим временима него и у злим такође. Шта год да ме снађе, добро или зло, (под)једнако прихватам са захвалношћу Богу. Он ми је безброј пута показао да могу слободно и
непоколебљиво положити своју веру у Њега. Колико год да сам незнавен, Он ме је чуо, тако да се усуђујем у овим одмаклим годинама предузети такво свето и чудесно дело. На тај начин могу донекле подражавати (=опонашати) оне за које је Господ прорекао да ће објављивати Јеванђеље за сведочанство пред свим народима пре краја света. Ми видимо да се то испунило. Погледајте нас: ми смо сведоци да се Јеванђеље проповедало и тамо где се никада раније није проповедало!
35.
Била би дуга прича да се исприча свако моје дело, па чак и у деловима. Укратко ћу говорити о томе како ме је добри Бог често ослобађао из заточеништваи од  опасности које су претиле мом животу као и о скривеним опасностима и о стварима за које немам речи да их опишем. Не бих желео да повредим читаоце. Бог познаје сва дела чак и пре него да буду учињена и Он је мој управитељ који ми често даје упозорења у виду небеских гласова - мени, јадном сиротану!
36.
Одакле је дошла ова мудрост, мудрост која није од мене? Ја чак нисам знао ни за број дана, а још мање сам знао за Бога. Одакле је дошао тај велики и животодавни дар (great and life-giving gift) познања и љубави према Богу чак и по цену напуштања отаџбине и родитеља?
37.
Многи дарови су ми дати, заједно са тугом и сузама. Било је и оних које сам ја увредио, чак и супротно од жеља мојих надређених; али, уз помоћ Божијег руковођења, ја нисам пристајао нити се слагао сам њиховим жељама. То није било по мојој вољи, већ је Бог надвладао то у мени и успео сам да се супроставим свима
њима како бих дошао до ирског народа и како бих проповедао Јеванђеља. Подносио сам увреде неверујућих, доживљавао директну мржњу због мог доласка. Подносио сам многе прогоне, чак и ланце, много пута се одрекао своје личне слободе због других. Ако сам достојан, спреман сам да добровољно дам живот овде и сада за Његово име. Ако би ми Господ дозволио, желео бих овде да проведем цео свој живот, све до смрти.
38.
Много дугујем Богу. Он ми је дао велику благодат, те су се многи преко мене наново родили у Богу и дошли до познања истинског живота. Свештеници су свуда постављани да служе, захваљујући њима мноштво народа, из свих крајева света, су поверовали у Бога. То је управо оно што је Он у прошлости обећао кроз пророка: „К Теби ће доћи народи до крајева земаљских, и рећи ће: како су лажни идоли које имаше наши очеви, и они више ничему не служе.“ И опет: „Поставио сам те за свјетлост народима, како би био њихово спасење до краја свјета.“
39.

Ово обећање ишчекујем – јер је Он Тај који никада неће изневерити, као што се понавља у Јеванђељу: „Они ће доћи са истока и запада и сјешће са Авраамом и Исааком и Јаковом.“ Верујемо да ће верујући народи доћи са свих страна света.
40.
Добро је када се вредно лови као што Господ благосиља и учи када каже: „Хајдете за мном и учинићу вас ловцима људи.“ И опет Он каже кроз пророка: „Гле, ја ћу послати многе рибаре, говори Господ;“ и много тога сличног. Због тога је пожељно да стално бацамо своје мреже како би остварили велики улов за рад Бога.
Такође, свештеници би требало да крштавају и да храбре народ у невољама и потребама. Ово је Господ рекао у Јеванђељу: Он упозорава и учи следећим речима: „Идите, дакле, и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповједио; и, ево, ја сам са вама у све дане до свршетка вјека.“ Опет каже: „Идите по свему свијету и проповједајте Јеванђеље сваком створењу. Који
повјерује и крсти се биће спасен, а који не вјерује биће осуђен.“ И опет: „И проповједаће се ово Јеванђеље о Царству по свему свијету за свједочанство свим народима. И тада ће доћи крај.“ На исти начин је Господ ово унапред казао кроз свог пророка: „И у последње дане, каже Господ, излићу свог духа на свако тијело, и синови ваши и кћери ваше ће прорицати, омладина ће гледати визије и стари ће сањати снове. Заиста, на слуге моје,
мушкарце и жене, излићу свој Дух и они ће прорицати.“ Осија каже: „Онај који није мој народ, назваћу мојим народом; и она која није задобила милост, назваћу је оном која ће стећи милост. На месту где је речено: „Ниси мој народ: тамо ће се они прозвати дјецом живога Бога.“
41.
Како се ово десило Ирској? Они никада раније нису знали за Бога осим да служе идолима и поганим стварима. Међутим сада, постали су народ Господњи и названи су децом Божијом. Синови и кћери ирских првака су виђени међу монасима и девицама Христовим.
42.
Ево следећег примера. Била је један благословена Иркиња, из племените породице, најлепша одрасла особа коју сам ја крстио. Пар дана касније је дошла код нас из следећег разлога: Рекла нам је да је примила поруку од божијег посланика, који ју је посаветовао да постане Христова девица (should become a virgin of Christ), како
би се приближила Богу. Слава Господу, шест дана касније, са одушевљењем и добрим расположењем, дала је завет, онако како то чине све Христове девице. Међутим, њихови очеви, наравно, не воле то што оне чине. Ове жене трпе прогон и лажне оптужбе својих родитеља, а њихов број све више и више расте! Ми не знамо тачан број нашег народа који је рођен тамо. Поред тога, ту су и удовице и они који девствено живе. У заточеништву им дају најтеже радове – подносе ужасна малтретирања и претње, међутим, Бог пружа благодат свим женама које Му служе. Чак и када је нешто забрањено, оне храбро следе Његов пример.
43.
Могао бих да их оставим и да одем у Британију. То бих учинио драге воље; посетио бих моју отаџбину и родитеље. И не само то, волео бих отићи у Гаул да посетим браћу, да видим лица светаца Божијих. Господ зна шта бих све радо учинио. Међутим, везан сам Духом, који ме уверава да бих био осуђен ако бих отишао. Бојим се, такође, да бих изгубио овај посао који сам почео - не толико ја колико Господ - Који ми је рекао да дођем овде и да будем са овим људима до краја мог живота. Нека буде воља Господња, нека ме заштити од сваког погрешног пута, како се не бих огрешио према Њему.
44.
Надам се да чиним оно што би требало да чиним. Знам да не могу веровати себи самоме све док сам у овом смртном телу. Постоји неко ко је јак, ко сваког дана поткопава моју веру и истинитост праве религије, оне Христове религије коју сам изабрао до краја живота. Тело је непријатељ који вуче ка смрти, тиме што чини оне
примамљиве ствари (enticing things) које су противне закону. Знам да нисам водио савршен живот као други верници. Али то признајем свом Господу и не црвеним се пред Њим. Не говорим вам лажи: од своје младости како сам упознао Господа, љубав и страхопоштовање према Богу су расле у мени и уз Божију помоћ одржао
сам веру све до сада.
45.
Има оних који ми се подсмевају и који ме вређају. Али и поред тога нећу прећутати нити сакрити знакове и чудеса које ми је Господ показао, много година пре него што ће се збити. Он познаје све ствари и догађаје још пре почетка времена.
46.
Зато желим да благодарим Господу без престанка. Он стално опрашта недостатак моје мудрости и моју немарност. Много пута се није (на)љутио на мене; на мене који треба да будем његов помоћник. Нисам могао брзо прихватити оно што ми је показао, те је Дух то одложио за другу прилику. Господ је безброј пута био милосрдан према мени јер је видео у мени оно што ја нисам могао видети а тиче се мог живота. Било је много оних који су забрањивали моју мисију. Међусобно су причали приче иза мојих леђа, говорили су:„Зашто се излаже опасности међу непријатељским народима који не познају Бога?“ Нису били толико злонамерни
колико нису разумели. То могу да посведочим као неук и обичан човек из народа. Заправо, тада нисам могао брзо да препознам благодат која је била у мени. Међутим, сада знам шта сам тада могао учинити.
47.
Због тога, ја сам обавестио моју браћу и служитеље моје који ми верују, дао сам им упозорење, а и сада их упозоравам како би ојачали и потврдили своју веру. Ох, ви можете чинити веће и моћније ствари. Ово ће бити моја слава, као што је мудар син слава своме оцу.
48.
Ви сви знате, и Бог зна, да сам живео међу вама од своје младости у истинитој вери и са искреним срцем. Са паганима, са којима сам живео, живео сам у доброј вери, и наставићу тако. Бог зна да сам био искрен са свима њима, све чинећи ради Њега и ради Његове Цркве. Не бих желео да подстанем прогон њих и свих нас (Iwould not want to arouse persecution of them and of all of us); нити бих желео да се Господње име хули због мене јер је написано: „Тешко ономе због кога се име Божије ружи.“
49.
Знам да сам неискусан у свим стварима (inexperienced in all things). Међутим, трудио сам се да чувам себе и хришћане и Христове девице и побожне жене које су ми давале мале поклоне. Када би стављале своје украсе на олтар ја бих им враћао. То сам радио јер су ме такве ствари повређивале. Али то се све дешавало са надом
на вечни дар (the hope of the eternal gift), због чега сам морао бити веома пажљив, у случају кад би ме неверници ухватили због ко зна каквих разлога. Једноставно, нисам желео да пружим ни најмањи повод неверницима да говоре и шире гласине против мене.
50.
Да ли се десило да сам због неког крштења, а било их је на хиљаде, тражио чак и минималну надокнаду за то? Ако је тако, реците и ја ћу вам то вратити. Или, онда када је Господ постављао и рукополагао свештенике преко мене, никада им нисам тражио никакве надокнаде. Да ли се можда некада десило да сам им тражио
да плате свој чин бар и по цени ципела које носим? Реците слободно, ако се тако нешто десило ја ћу вам вратити новац, чак и више од тога.
51.
Целог себе сам предао вама, ваш сам до краја живота. Због вас сам путовао свуда, био у многим невољама и у најдаље крајеве где нико не живи и где нико није дошао да крштава или да рукополаже свештенике ја сам то чинио како би привели народ пуноти живота. To je ништа друго до Божији дар којим сам марљиво и предано све чинио вас ради.
52.
У оно време када сам давао поклоне краљевима, још више сам давао и плаћао њихове синове који су путовали са мном. Упркос томе, они су мене и моје пријатеље заробили, и били одлучни да ме убију. Међутим, још није било време за тако нешто. Они су покрали све што су нашли код мене и везали ме у ланце. Четрнаестог дана, Господ ме је ослободио њиховог заточеништва. Због Бога и због нашег блиског пријатељства које смо претходно имали, вратили су нам све што су нам били отели.
53.
И сами знате колико сам потрошио на судије оних крајева које сам често посећивао. Моја процена је да сам тада платио (=дао откупнину) за најмање петнаест особа, како бисте ви на тај начин имали користи од мене и као бих ја могао имати користи од вас код Господа. Није ми жао што сам то чинио; да је требало и више бих потрошио. Господ је моћан и може допустити да потрошим чак и самог себе ради ваших душа (to spend my very self for the sake of your souls).
54.
Видите сада: Бога позивам за сведока душе да вас не лажем. Не бих вам писао тражећи за себе похвалу, нити какво користољубље - нити очекујем какву почаст од вас. Истинска слава још увек није видљива, она се срцем верује, а то ми пружа задовољство. Онај Који даје обећање веродостојан је и никада не лаже.
55.
Већ данас видим да ми Господ даје достојанство и више него што очекујем. Нисам био достојан овога, нити сам особа за коју би Господ требало нешто тако да учини; јер поуздано знам да су сиромаштво и патња више пријају мојој души него богатство и уживање. Господ је постао сиромашан нас ради; ја сам, такође, бедан и несрећан. Чак и када бих желео богатство, не бих га имао. Не покушавам да себе осудим, иако сваког дана постоји могућност да будем убијен, ухапшен или да будем одведен у заточеништво или нешто слично томе... Али ја се не бојим ни од које поменуте ствари јер верујем у небеска обећања. Предао сам себе у руке Свемогућег Бога Који је Владар целе Васељене, баш као што пророк каже: „Стави на Господа бреме своје, и он ће те поткрепити.“
56.

Сада предајем душу свом највернијем Богу. Његов сам заступник, упркос мом лошем стању. Међутим, Бог не зависи од наших личних стања; зато ме је одабрао за овај задатак како бих био као један од његових најмањих слугу.
57.
Стога, желим да Му узвратим за све што ми је дао. Шта ћу рећи или шта ћу обећати Господу? Не поседујем ништа што ми Он није дао. Он познаје дубине мог срца, сва моја осећања. Он зна да је довољно само то што јако желим и што сам спреман ако би ми допустио да пијем из Његове чаше, баш као што је и Он био умољен да то учини за оне који су Га волели.
58.
Зато, нека Бог не допусти да изгубим Његов народ, чак и у најудаљенијим деловима земље ти народи су постали Његов, Божији народ (лаос). Молим се Богу да ми подари истрајност и да ми допусти да му верно сведочим све до краја мог живота, а све ради Бога мог.
59.
Ако сам икада злоупотребио нешто што је било везано за Бога кога љубим, молим да ми се дозволи да, заједно са преобраћеницима и са заробљеницима, пролијем своју крв и ако нема гроба за моју сахрану, нека моје тело пси и дивље звери растргну на многе делове, односно, нека га птице небеске целог поједу. Са
дубоким уверењем изјављујем, ако би се тако нешто десило, знам да ћу опет изнова задобити и душу и тело. Нема сумње, како год, ми ћемо устати (=васкрснути) одређеног дана са светлошћу сунца, у славу Христа Исуса, нашег Искупитеља (our Redeemer). Бићемо деца живога Бога и сунаследници Христови (co-heirs of Christ). И
бићемо подобни Његовом лику јер ми са Њим и кроз Њега и у Њему треба да владамо (from him and through him and in him that we are to reign).
60.
Сунце које свакодневно видимо, оно излази по његовој заповести, то сунце никада неће господарити нити ће његов сјај вечно трајати; а све оне који обожавају сунце стићи ће зла и бедна казна (will come to a bad, miserable penalty). Ипак, ми верујемо и обожавамо истинско сунце, које је Христос, које неће никада ишчезнути. Неће ишчезнути ни они који творе вољу Његову него ће заувек живети баш као што Христос вечно живи. Он постоји са Оцем Сведржитељем и са Светим Духом још пре него што су векови постали, и сада, и кроз све векове векова. Амин.
61.
Опет и опет укратко вам износим речи моје исповести. Истину вам сведочим, у великој радости срца пред Богом и Његовим светим анђелима да нисам имао ниједан други разлог да се вратим народу од којег сам раније побегао осим због Јеванђеља и Божијих обећања.
62.
Молим се за оне који верују и поштују Бога. Неки од њих можда пронађу и прочитају ово писмо које је Патрик, неуки грешник, написао у Ирској. Нека нико од њих не каже, да све и оно мало што сам учинио како бих удовољио Богу, да сам учинио у незнању (to please God was done through ignorance). Уместо тога, процените и
верујте у истину јер је она дар од Бога. Ово је моја исповест пре смрти.

https://www.cudo.rs/св-патрик-ирски-исповест/