Прича о незнаним судовима Божијим

Неки монах из Скитске пустиње, идући у Александрију да прода своје рукодеље – јер је израђивао корпице – виде неку сахрану. Био је умро игемон (управитељ, губернатор) дотичног града, велики паганин, који је побио хиљаде хришћана, јер то беше у време великих прогона. Беше леп дан, и читава варош иђаше за њим, спровођаше га до гроба.

Када је стигао нађе неког великог пустињака, који живљаше у пустињи 60 година и живљаше само од корења и с оним што налазаше у пустињи, нађе га поједеног од хијене.

Онда је монах помислио: са колико је почасти ишао ка гробу игемон, који је побио хиљаде хришћана, а овога, који је служио Богу 60 година и живео само о посту и молитви, појела је хијена! Какве то судове има Бог? Чини ми се да Бог, будући предобар, допушта и неправедне ствари.

Молићу се Богу да ми покаже какви су Његови судови, јер и поједини људи расуђују против Божијег промисла, Божијег бриговођења. Један је зао, грешник је, а иде му добро. Други је добар, али су деца зла, жена је болесна, а он утекнувши од једне наилази на другу невољу. Један је зао, а живи дуго, а други је добар и умире рано. Гле, неки хришћанин је добар, моли се Богу, пости, и само на гнусобе наилази, а други је зао, псује, пије, и тога Бог не кажњава.

И тако, монах је уочио много таквих ствари, као што се каже код пророка Јеремије: Господе, шта је, јер пут злих напредује, а пут правих увек је у невољи.

И од тога дана почео је да се моли: „Господе, покажи ми судове Своје, да не бих судио!“ И почео је онај монах да се моли Богу да му покаже судове Његове: како то да један, сиромах, који је свет и прав, буде болестан, страда, наилази на невоље, а други, грешан, ради по својој глави, а здрав је и богат, има успеха, постаје велик у служби, у части, и у свему му иде добро. И молио се монах дуго Богу да му покаже због чега бивају ове неправде, да добри често пате, а злима иде добро. „Нека ми покаже Бог судове Своје, јер је и мене често саблажњавала ова ствар, јер сам видео многе неправде, којекако ми се чини – да је Бог допустио“.

А Преблаги Бог, пошто човек не зна судове Његове, предочио му је на овакав начин судове Своје, иако је могао да га сатре због овог испитивања, да сазна тајне Божије, које не знају ни анђели. Али пошто га љубљаше због светог живота, хтео је да га умудри, јер судове Божије нико не може знати.

Једном је пошао пустињак сам у Александрију да прода своје корпице, јер беше три дана хода. Али чим је пошао од своје пећине, на некој лепој пољани изашао му је у сусрет други монах, млад, веома леп.

– Благослови, оче!

– Господ нека те благослови, сине!

– Камо идеш, оче?

– Идем до трга, да продам своје рукодеље.

Они продаваху корпице и куповаху хлеба, прављаху двопек и хранили су се зеленишем који су налазили по пустињи.

– Оче, ја исто у Александрију идем.

– Слава Богу да имам сапутника!

Пошто је преузео терет старца, млади монах му је рекао:

– Оче, гледај шта је. Знаш шта треба да чине монаси када иду на пут. Да се моле све време и да разговарају с Богом. То је дужност монаха и хришћанина, кад иду путем: да се моле.

– Тако, оче, до Александрије ћемо се молити!

– Да не проговоримо ни реч! – рекао му је онај млади. Идући заједно три дана овим путем, видећеш на мени неке страшне ствари. Да не говориш, да ми не судиш и да не погазиш заклетву!

– Да, сине! Ако ми Бог помогне, нећу више говорити!

И пошли су обојица. Млади монах ношаше корпице, и иђаху ћутећи. Око поднева, када је сунце жегло веома јако, наишли су на неко село, и изашла су пред њих два млада човека:

– Оци, од сада не можете више путовати, јер сунце жеже веома јако. Хајдете код нас!

Та два младића су их примила са великом чашћу, јер на Истоку током дана не можеш путовати, него само јутром и вечером. И тамо је таква традиција: како те прими у кућу, да ти опере ноге. Спаситељ је рекао Симону фарисеју: Уђох ти у кућу твоју; ни воде ми на ноге ниси дао! (уп. са Лк. 7,44). Јер је тамо песак веома врео, и кад си стигао човеку у кућу и лине ти мало хладне воде на ноге, чини ти велико добро. Ноге се ужасно ужаре због песка и камења. Ти младићи, када су знали да су из Скитске пустиње, где беху само свети монаси – Свети Антоније Велики, Свети Макарије Велики, Свети Сисоје Велики, Свети Онуфрије Велики и други велики испосници које имамо у календару – примили су их са још већом чашћу, са љубављу, опрали су им ноге, одморили их и поставили за сто.

Ти младићи имађаху у кући неки сребрни суд, веома скуп, што им беше остао с колена на колено. У тај суд су им ставили пустињачку храну, из побожности, указујући им доличну част. Монаси су јели, благодарили су и пошли су да отпочину, јер беху уморни. Пред вече, кад да пођу на пут, млади монах је украо сребрни суд. Стари монах је видео и помислио је: „Гледај! Примили су нас људи са толиком чашћу, опрали су нам ноге, дали нам да једемо, а овај монах је украо сребрну зделу“.

Идући они мало даље, прешли су преко неке ћупријице. Млади монах је осенио онај суд крстом и бацио га је у воду. Старац је видео и помислио је: „Каква неправда! Зашто узе зделу и баци је у воду? Зашто је није оставио тамо?“ Али је прећутао, јер имађаше завет до Александрије да не говори.

Увече су стигли код друго двоје младих. И ови су изашли пред њих, примили их с љубављу, опрали им ноге, како је обичај, и дали им да се одморе. Ти су имали детенце од неколико месеци. Ујутру, кад да пођу, млади монах је отишао код дечије колевке, а да његови родитељи не примете, и убио га је. Старац је видео и говораше у свом уму: „са каквим сам зликовцем пошао ја на пут! Тамо је украо сребрну зделу, овде је убио дете!“ Али га он беше упозорио: „Видећеш много код мене на овом путу, немој случајно да проговориш, јер кршиш заклетву!“

Другог дана око поднева, пролазећи кроз неко село, изашао им је у сусрет неки домаћин:

– Оци, од сада не можете више ићи, јер је сунце припекло и велика је врућина. Хајдете код нас да се одморите неколико сати, а пред вече ћете поново поћи.

Тај човек имађаше везаног пса, који чуваше читаво домаћинство. Примио их је човек, угостио их, дао им да се одморе. Пред вече, кад се почело прохлађивати, они су отишли. Млади монах се вратио натраг и – да власник не примети – закрстио је пса, и пас је скочио увис и угинуо је. Тада старац гледаше, али ћуташе: „Каква је ово работа? Тамо је украо сребрну зделу, онамо је угушио дете, овде је убио пса!“

Идући они другога дана, успут су прошли поред неке крчме. Тамо више нико не говораше о Богу, говорио је алкохол у њиховим главама: подврискиваху, певаху, звиждаху, псоваху; и кад су видели монахе, почели су викати: „Гледај попурде!“ – Кад је човек пијан, не говори више он, говори ђаво!

Стари монах није рекао ништа, гледао је свој пут. А млади се окрену ка крчми и направи три метаније. пошто се поклонио према крчми, пошао је даље.

На ивици шуме било је село и нека напуштена црква. Није имала ни крста, врата беху узета, прозори полупани; пуста црква, напуштена сигурно пре више од 40 година. Млади монах је узео неколико каменчића, осенио их Светим крстом и почео их бацати на цркву. А стари монах говораше у себи: „Види ти ово! Да је од Бога, не би то чинио. Али од ђавола је, јер се крчми клањао, а на цркву баца камење“. Али му не беше дозвољено да говори. До Александрије беше још један дан.

Трећега дана ујутру, идући они покрај неког села, стигну до неке куће покривене сламом и трском. На кућном трему била су дечица, њих петоро, и плакаху. Стари монах је извадио нешто из ранца и дао им. Затим их је упитао:

– Што плачете?

– Јуче су сахранили мајку!

– А имате ли оца?

– Отац је умро лане.

Немађаху, јадници, ни оца ни мајку. Пошто су отишли, млади монах се врати натраг и запали кућу. Деца су се разбежала куд који. Стари монах је помислио: „је ли то човек? Запалио је кућу! Господе, колико ћу ја још трпети овог убицу? Тамо се клањао крчми, овамо је гађао цркву! Овај само зла чини!“ Али ћуташе, јер ће увече стићи у Александрију, у варош.

Кад су стигли у Александрију, беше вече. Тамо беше нека велика вила и власник не беше код куће. Млади монах је мало погледао кућу, и врло брзо већ је био на врху куће. За један сат уништио је целу кућу. Разлупао је кров, врата, прозоре, све што беше у кући покварио је. Стари се зачудио, како је за сат времена разлупао целу кућу, и поплашио се кад је видео. Али сада, пошто беше стигао у Александрију, могао је да говори. Кад је онај изашао пошто је разлупао целу кућу човекову, узеи га је на страну и запитао га:

– Деде слушај, брате! Од сада више не могу да ћутим! Је ли био завет међу нама да не говоримо довде? Ти мени да кажеш шта си ти! Ђаво ли си, човек ли си или анђео ли си!

– Али зашто, оче? Јесам ли што зло учинио?

– Море, па од три дана, од када идемо заједно, чинио си само зла дела!

– А шта сам, оче, учинио зло?

– Па добро, море, они људи оданде, кад смо сишли с брега, зар нас нису примили, зар нас нису угостили, и што су скупоценије имали поставили су – ону зделу! Ниси ли је отуда украо и бацио у воду?

– Шта велиш, оче?

– Зло си урадио. Велика лудост, јер они људи ће нас осуђивати да смо крали!

– Оче, три велике и добре ствари сам учинио тамо! Она сребрна здела беше петохљебница из цркве онога села. Њу беше украо прадеда оних, али они не знађаху. Беше писано на њој старим црквеним писмом: „Ово је петохљебница цркве Светог Николаја, дарована од те и те породице, и ко је буде отуђио од цркве да буде у паклу док је не врати назад“. Тако је писало на здели. И због те зделе девет душа које су је употребљавали мучиле су се у паклу. И сада је требало да и ови оду у пакао, јер је употребљаваху. И мени је било жао њих, и украо сам зделу; али мени није била потребна, јер сам је бацио у воду. Сутрадан ће доћи црквењак цркве да се купа у оној води и наћи ће суд. Он, будући из цркве, познавајући црквено писмо, однеће га свештенику. И када буде ставио зделу у Свети олтар, оних девет ће изаћи из пакла, јер тамо је писано: „Да буду у паклу док је не врате назад“. Значи, оче, ја сам тамо учинио три добра дела: и оних деветоро извукао сам из пакла, и ове што су у животу сачувао сам да не уђу, и дао сам зделу назад цркви, да је има, јер беше веома потребна. И ти кажеш да сам зло чинио, а ја сам добро чинио!

Тада се задивио старац. „Гледај, брате, како је било, а ја сам рачунао да је лопов, да је украо зделу!“

– А кад си убио дете, јеси ли такође добро учинио?

– Добро дело сам и тамо учинио.

– Како, убио си дете и кажеш да си добро дело урадио?

– Стани и не суди по свом уму. Јеси ли видео детенце? Оно је зачето на дан Васкрса. Пошто се нису уздржали родитељи на дан Васкрсења Господњег, дете је, по Божјем суду, имало да у својој 20. години постане разбојнички заповедник и да убије своје родитеље. То беше казна за њихово неуздржавање. И много је људи имао да побије, и много пометње имао је да чини у свету, јер је био зачет на тако велики дан. Ја сам овде учинио три велика добра дела: послао сам душу детенцетову чисту на небо, спасао сам његове родитеље од убиства од руке њиховог сопственог детета, и они, нашавши дете мртво, плакаће веома много, и кроз тај плач опрашта им се и грех који су учинили уочи дана Васкрса. И ти кажеш да сам зло чинио, а ја сам добро чинио!

– А зашто си тамо убио човековог пса?

– И тамо сам учинио добро дело! Онај пас чуваше цело домаћинство, али је сутрадан требало да побесни. И када је требало да дође газдарица да му да за јело, имао је да је уједе, и велика је гнусоба имала да буде у кући онога човека! Пошто нас је примио, било ми их је жао и убио сам пса пре, да не уједе газдарицу. И ти кажеш да сам зло чинио, а ја сам добро чинио!

– А што си се код крчме крстио и клањао се?

– И тамо сам учинио добро дело! У ту крчму беху дошли најбољи домаћини из села. Црквени тутор, кнез и један добар домаћин. Они су се саветовали да се удруже и да направе цркву у селу која беше напуштена. Кад смо ми тада пролазили, они су рекли: „Помози, Господе, да направимо цркву!“ Мада беху у крчми, ја сам видео да су људи хтели да учине добро дело, направио сам и ја три метаније и рекао сам: „Господе, помози им да направе цркву!“ И ти кажеш да сам зло чинио, а ја сам добро чинио. Ја се нисам клањао крчми, поклонио сам се Богу, да помогне онима што су се одлучили да обнове напуштену цркву.

Задивио се старац, говорећи: „Ни овде нисам био у праву!“

– А тамо, кад смо стигли на крај села, зашто си се бацао камењем на цркву?

– То беше она напуштена црква. И будући црква пуста, ђаволи играху на Светој трпези, на прозорима, на храму и смејаху се опустошењу дома Божијег, и беше ми криво. И видео си да сам осенио крстом оне каменчиће и почео се бацати на цркву, а ђаволи су се разбежали оданде. Ја нисам гађао цркву, него ђаволе који беху тамо!

– А онамо зашто си запалио кућу деци? Видео си дечицу и није ти било жао њих?

– Та било ми је жао више него теби! И урадио сам веома добро. Видео си да она дечица не имађаху ни мајку ни оца, и остала су са оном страћаром од куће. Али она не знађаху да под кућним тремом постоји благо скривено од њиховог прадеде. Суд са чистим златницима. И ја сам запалио кућу, јер они живљаху у сиромаштву и не знађаху да имају благо под кућним тремом. Након неколико дана деца ће тражити туда да виде шта је још остало и наићи ће на оно благо и позваће неког свог деду, који је црквени тутор. Овај, будући богобојажљив човек, узеће под своје старање ону децу, и са нaђеним новцем направиће им велику кућу са свим што им треба, школоваће их, и постаће велики људи и верници. И ти велиш да сам зло учинио, оче, што сам запалио кућу, али ја сам добро учинио, јер да нисам запалио кућу, не би нашли благо.

– А овде зашто си покварио кућу?

– Оче, ова лепа кућа беше направљена новцем од крађе. И било је заповеђено од Бога овако: „Пошто је направљена туђим трудом и новцем од крађе, овде муж и жена никада неће живети! Жена је требало да умре код првог порођаја. Само муж удов имао је да живи целога века у овој кући“. И покварио сам кућу, јер су они отишли на неку свадбу, и кад буду дошли и видели да је све разлупано, начиниће на месту мању кућу, сопственим трудом, и жена онда неће умрети код рађања првог детета. И ти кажеш да сам зло учинио, а ја сам учинио добро, по вољи Божијој.

Онда је запитао монах:

– Да ти мени кажеш, брате, пошто си толико великих чуда учинио, шта си ти?

– Али да и ти кажеш мени, свети оче, шта си тражио у молитви од Бога?

– Ја се неколико година молим да ми покаже Бог своје судове, јер ми се учинило да многе неправедне ствари допушта Бог у овом свету.

– Да? А зар ниси чуо пророка Исаију? Колико су небеса виша од земље, колико је Исток даље од Запада, толико су судови моји виши од ваших судова и мисли моје од мисли ваших, синови људски (уп. са Иса 55,9).

Ниси ли чуо Соломона шта вели? Што је теже од тебе немој подизати и што је дубље од тебе немој испитивати, да не умреш.

Ниси ли чуо Давида пророка који каже: Судови Господњи дубоко су веома.

Како си се усудио ти, један човек, да знаш судове Божије, које ни арханђели, ни херувими не знају? Али Бог није хтео да те сатре, јер је могао да те сатре због испитивања, али знајући трудове твоје, послао је мене, оче, да ти покажем да судови Божији нису као људски. Видиш ли колико си ти судио о мени? Што год сам урадио теби се учинило да је зло: да сам убица, да сам украо суд, да сам запалио кућу, и што сам год урадио. А то је све било добро веома, и све је учињено на велику корист. Било је добро по судовима Божијим, не по судовима људским! И ти си нешто расуђивао, али судови Божији нису били као твоји, јер они су били врло добри! Ти си рекао да сам зло чинио, а ја сам чинио само добро. Дакле, од сада да више не судиш никога и што год будеш видео, реци: Господе, ти све знаш. Ја не познајем твоје судове!

Дакле, Свети оче, нико од људи да се више не усуди да испитује судове Божије, јер ни анђели не могу знати судове Његове! Али пошто си човек, Бог ти је опростио, али ме је послао да те умудрим да се више не усудиш уходити судове Његове, јер судови Божији су много дубоко и не може их знати нико, ни анђели са неба. Дакле, да упамтимо из ове приче да се у свему што нама у овом свету изгледа криво и зло много пута варамо! Јер не познајемо судове Божије скривене и необухватне. Не испитуј неиспитљиво и не жели да достигнеш недостижно. Амин.

Из књиге „Старац Клеопа – Велики је Бог“

manastirozerkovici.com

Ова прелепа прича везана је за острво Кефалонија, или „острво чуда“ како га многи зову. Сваке године уочи празника Успења Мајке Божије, на острво долази до малог земљотреса, а на сам дан празника пада киша, која је у то време године тамо права реткост.

Становници овог необичног острва, сваке године на празник Благовести Пресвете Богородице, доносе у цркву исечене цветове белих љиљана. Те цветове стављају у икону Мајке Божије која се налази у стаклу. Они ту и остају, наредних пет месеци, осушени и потпуно без воде. И онда, на сам празник Успења Пресвете Богородице, дешава се чудо. Из сувих стабљика љиљана расцветвају се нежно бели нови цветови, свежи, као да су тек убрани. После Литургије у цркви се служи молебан. Цветови са иконе се овећују и деле верницима као посебан благослов.

Љиљан или бели крин је вишегодишња биљка, пореклом из југозападне Азије. То је библијски цвет који се често помиње у Старом и у Новом Завету, као симбол лепоте, посебности и изабраности; и љубави, чистоте и невиности – указујући директно на Пресвету Богородицу.

https://manastirozerkovici.com/2024/11/01/bogorodicini-krinovi/

Са Петром Родићем, психотерапеутом из Лондона и православним хришћанином, разговарао сам о односу психотерапије и Православне вере.

Нико не може исцелити болест моју, осим Онога који познаје дубине срца. 

Колико сам пута полагао границе, и подизао зидове између себе и греха! Али је мисао моја преступала границе, и воља моја подривала зидове, јер границе нису биле опасане страхом Божијим, и зидови нису били основани на искреном покајању. 

И опет куцам у двери, да би ми се отвориле; не престајем да молим, да бих добио оно што тражим; и стида немам иштући од Тебе помиловање, Господе. 

Господе, Спаситељу мој! Зашто си ме оставио?

Умилостиви се нада мном Ти - једини Човекољубиви. Спаси мене грешног, Ти - једини Безгрешни. Истргни ме из блата безакоња мојих, да не потонем у њих занавек; избави ме из чељусти непријатеља који, као лав ричући, хоће да ме прогута. Подигни силу Твоју и дођи да ме спасеш. Блесни муњом Твојом и уништи снагу његову, да би поражен страхом побегао од лица Твога, јер у њему нема снаге да би стајао пред Тобом и пред лицем оних који Те љубе. 

Чим угледа знамење благодати Твоје допада страха од Тебе и са стидом се удаљује од њих. И сада, Владико, спаси ме, јер Теби прибегох!

(Псалам 11. из књиге МОЛИТВЕНИК И ПСАЛТИР ПРЕПОДОБНОГ ЈЕФРЕМА СИРИНА)

https://www.youtube.com/@БојанБановић/community

Делови интервјуа са о. Хараламбосом Пападопулосом

Да поново живите свој живот, да ли бисте нешто променили ?

Теоретски, много тога. Али да ли бих то био ја? Ко бих тада био? Не знам како да вам одговорим. Свиђа ми се Мистерија сутрашњице, не желим, нити су ми потребни одговори да бих живео. Да, неке ствари дефинитивно не бих радио, можда бих неке ствари променио, кајао бих се. Добро је размишљати, али без кривице. Кривица је себичност и заробљеност у прошлости. Ја волим будућност коју још нисам доживео. Да не гледам шта сам урадио, већ шта могу да урадим.

У својој најновијој књизи имате фразу: „чуда увек дођу тамо где их најмање очекујете“. Да ли се чуда дешавају у данашње време?

Увек су била и биће. Јер, ми већ живимо у чуду. Не чекамо да се нешто деси, већ смо у чуду Божијег Присуства. Живимо у свету изобиља и духовног богатства. Не би требало то да питамо. Да ли риба икада пита да ли постоји море? Пошто живи у њему, она је једно са њим. Морамо искусити исто. Наше јединство са Богом и његовим светом чуда. Само треба да пронађемо фреквенцију коју Бог емитује, а то су љубав и захвалност.

Из вашег искуства, које су најчешће тешкоће које гурају људе да траже духовног вођу?

Тешкоће свакодневног живота. Страх, анксиозност, туга, празнина. Празнина је застрашујућа. Хладно је и загушљиво у нашој души. Потребан нам је кисеоник вере.

Шта мислите да је људима најпотребније да би могли да се изборе са животним изазовима?

Имати вредност и значење у животу. Да знају зашто морају да живе и умру. Мора да нађу своје значење које чини уметност живота.

Шта бисте данас поручили деци о њиховим сновима, жељама и тежњама? Шта бисте им саветовали?

Да сањају. Да имају жеље. Да траже. Да се не плаше одговорности избора, ризика и смелости. Да се не плаше неуспеха. Да истрају у својим сновима, да се моле и да верују у Бога који у њих много верује.

Да ли имате свој мото који вас прати у животу у свему што радите?

Једно време снагу ми је давала фраза „Све је пут...“ у другој животној фази, „Ма колико год да је касно, увек сване...“ или „Држи ме Христе мој, губиш ме...“, и многе друге, а све сам то претворио у текстове и књиге.

Шта за вас значи живот?

ЖИВЕТИ значи ПУТОВАТИ на таласима ПОСТОЈАЊА. ГРЛИМ непознато, РОНИМ у жеђ РАДОЗНАЛОСТИ, ЖЕЛИМ ОТКРИЋЕ, НОВО, МИСТЕРИЈУ која тражи да вам се ОТКРИВА у сваком ВРЕМЕНУ. Јер ЖИВОТ вам се обично открива тамо где мислите да сте све већ искусили и нема ничег другог, нема ИЗНЕНАЂЕЊА или ЧУДА. А ипак, ЧУДО увек дође тамо где га најмање очекујете.

https://artandyou.gr

Свевишњи, свемоћни, добри Господе, Теби припада хвала и слава и част, и сваки благослов;

Теби једином доликују они, и ниједан човек није достојан да Те помене;

Слава Ти, Боже мој, са свим Твојим створењима;

Нарочито господаром братом Сунцем које освиће и обасјава нас светлом дана,

И лепо је и зрачи великим сјајем, и Твoja je, Свевишњи, слика и прилика,

Слава Ти, Боже мој, рад сестре наше Месечине и рад звезда које си створио сјајне и драгоцене и красне.

Слава Ти, Боже мој, рад брата Ветра и рад ваздуха, ведра и облачна, и рад сваког времена којим Ти крепиш своја створења.

Слава Ти, Боже мој, рад сестре Воде, која је много корисна и понизна и драгоцена и чиста.

Слава Ти, Боже мој, рад брата Огња којим расветљујеш ноћ, и који је леп и пријатан, и моћан и јак.

Слава Ти, Боже мој, рад мајке наше Земље, која нас држи и води, и која рађа свакојаким родом, са шареним цвећем и биљем.

Слава Ти, Боже мој, за оне који праштају ради љубави Твоје и подносе увреде и невоље.

Блажени они који их поднесу у миру, јер ћеш их Ти, Свевишњи, окрунити.

Слава Ти, Боже мој, рад сестре наше Смрти телесне којој нико жив не може избећи.

Тешко онима који умру у смртним гресима, блажени они који су по Твојој светој вољи, јер им друга смрт неће наудити (мисли на смрт духовну).

Хвалите и благосиљајте Господа, и благодариге му и служите у великој понизности.

Иво Андрић, „Легенда о св. Франциску из Асизија“

http://santamarijadellasalute.blogspot.com/search/label/МОЛИТВЕ

Психологија данас нуди разне методе за разумевање и лечење људске душе, ослањајући се углавном на научна истраживања и емпиријске податке. Она настоји да проникне у сложене механизме психе, откривајући узроке психолошких поремећаја, образаца понашања и начина на које несвесни садржаји обликују човекову свест. Савремена терапија тежи равнотежи унутрашњих конфликата, проналажењу аутентичности и самоспознаји, али остаје у границама психолошког, не досежући димензију онтолошког преображаја.

Из перспективе православне духовности, човек није само психолошко већ и духовно биће, створено по лику и подобију Божијем, са коначним призвањем ка обожењу. Зато се поставља питање – Може ли се истинско исцељење постићи унутар оквира хуманистичке психологије, ако оно не узима у обзир тајну човекове боголикости? Да ли су психолошки приступи који се ослањају на анализу и интеграцију личности довољни за целосно исцељење душе, или се оно може постићи тек када се човек преобрази кроз однос са Богом?

Управо у том контексту, дубинска психологија Карла Густава Јунга представља један значајан покушај разумевања унутрашњег света човека. Јунгова мисао проширује границе психологије јер у психи препознаје дубље садржаје који су митолошки, симболички и, у извесном смислу, духовни. Он открива у човеку архетипске структуре, колективно несвесно и религиозне мотиве који нису само индивидуални већ и уткани у саму природу људске психе. У том смислу, његова психологија излази из уског оквира научне емпирике и отвара простор за разумевање мистичког, али, ипак, остаје у границама симболичког тумачења, не допирући до онтолошке стварности духовног преображаја.

Отуда пастирска психологија, као приступ који обухвата и психолошке и духовне аспекте личности, превазилази Јунгов модел. Она не тежи само интеграцији човекових унутрашњих аспеката већ и њиховом очишћењу и преображају кроз искуство живе вере. Док дубинска психологија истражује религијске представе као архетипске манифестације несвесног, пастирска психологија сведочи да је духовна реалност много више од психолошког феномена – она је стварно присуство Божије у животу човека, кроз које се остварује истинска целовитост личности.

Јунгова анализа психе довела га је до открића архетипова, колективног несвесног и процеса индивидуације – феномена који указују на то да човек у себи носи древне симболичке структуре које обликују његов живот. Архетипови, како их је он видео, нису пуки производи индивидуалног искуства, већ универзалне, урођене матрице које се манифестују у сновима, митологији, уметности и религији. Оне представљају дубоке обрасце који одређују човекову психолошку реалност и његову потрагу за смислом. Управо ту Јунг препознаје религиозне мотиве као елементе колективног несвесног који се јављају у различитим културама кроз сличне симболе – архетип Великог Мајчинског, Сенке, Божанског Детета, Жртвованог Бога.

Његова психологија уводи у простор унутрашњег искуства, пружајући човеку методе за разумевање сопствене душе кроз анализу митолошких и религиозних симбола. Она нуди пут ка целовитости личности, настојећи да интегрише супротстављене аспекте психе и тиме доведе човека до унутрашњег склада. Посебно је значајан процес индивидуације, који Јунг описује као пут ка целокупности бића, кроз прихватање, интеграцију и освешћивање различитих несвесних садржаја личности.

Међутим, иако се Јунгова психологија приближава духовној димензији људске природе, она остаје унутар оквира психолошке интеграције, без продора у онтолошку стварност преображаја личности. Његов систем, упркос наглашеној симболичкој повезаности са религијским искуством, религију ипак третира као психолошки феномен – не као онтолошку чињеницу, већ као механизам самоостварења личности. Он не доводи у питање реалност Божанског као постојеће, трансцендентне истине, већ га смешта у домен несвесног. У том смислу, Бог у Јунговој мисли није личносно Биће са којим човек ступа у однос љубави и заједништва, већ архетипска структура која проистиче из дубина психе и симболизује човечију унутрашњу потрагу за пуноћом.

Такав приступ остаје заробљен у антропоцентричном оквиру јер се читав духовни живот тумачи као процес који се дешава унутар човекове психе, а не као стварно учешће у божанској стварности. Из перспективе православног богословља, ово представља значајно ограничење. Човек не тежи само интеграцији различитих делова своје психе већ тежи и преображају – не само прихватању сопствене сенке већ њеном очишћењу, не само сагледавању архетипова већ превазилажењу њихове симболике кроз стварни однос са Богом. Док Јунг остаје унутар граница психолошког развоја, православна духовност иде даље, нудећи стварну метаноју – преображај у светлости благодати.

Јунгово разумевање религије као психолошког феномена лишава је њене пуне стварности. Симболи које он проучава јесу делимични одраз духовних истина, али они сами по себи нису довољни за спасење човека. Истинска целовитост личности не постиже се само самоспознајом већ онтолошким преображајем, кроз који човек престаје да буде само психолошко биће и постаје нова личност у Христу.

Пастирска психологија, дубоко укорењена у православној духовности, не зауставља се на анализи психолошких стања, већ тежи исцељењу кроз преображај личности у светлости искуства Цркве. Она не посматра човека као саморазвојни пројекат који се завршава унутрашњом хармонизацијом, већ као биће позвано на превазилажење себе кроз покајање и благодатну промену. У њеном средишту није само психолошка интеграција већ преображај срца и целокупне личности.

Покајање, као суштинска промена ума, није само прихватање сенке или несвесних аспеката личности већ истинско умирање старом „ја” и рађање нове личности у Христу. Свети апостол Павле истиче: „Тако и ви сматрајте себе да сте мртви гријеху, а живи Богу у Христу Исусу, Господу нашем” (Римљанима 6: 11). Овај процес подразумева дубоку унутрашњу трансформацију која превазилази пуку психолошку анализу и води ка духовном препороду.

Литургија у православној традицији није само ритуал који служи психолошкој равнотежи већ реално учествовање у новом животу и заједници са Богом. Свети Иринеј Лионски наглашава: „Наше учење је сагласно са Евхаристијом, и Евхаристија потврђује наше учење” (Против јереси, књига 4, глава 18, одељак 5). Кроз литургијско учешће, верници не само да симболично обележавају духовне истине већ стварно учествују у тајни спасења и преображаја, доживљавајући присуство Божије благодати, која исцељује и освећује.

Аскетика, као саставни део пастирске психологије, није средство за прихватање или интеграцију подсвесних садржаја, већ простор очишћења и ослобођења од унутрашњих окова палог света. Свети Исак Сирин у својим делима истиче да је истинска аскеза пут ка стицању Духа Светога и преображају целокупне личности (Слова подвижничка, слово 1). Овај подвиг није усмерен само на психолошку равнотежу, већ на дубоко духовно очишћење и сједињење са Богом, што доводи до истинске слободе и целовитости личности.

Карл Густав Јунг је у својим истраживањима наслутио духовне дубине људске психе, али је остао на нивоу симболике, неспособан да закорачи у стварну онтологију спасења. Његова мисао представља један облик духовног боготражења, али без пуне светлости која долази из искуства Цркве. Она остаје у оквирима човечијих психолошких процеса, без преображајне силе која може довести до стварног исцељења и обожења.

У том смислу, пастирска психологија нуди дубљи и свеобухватнији одговор јер не лечи само унутрашње расцепе и конфликте већ човека води ка његовој истинској судбини – обожењу. Она не нуди само технике и методе за психолошку интеграцију већ враћа људској души њену праву природу, преображену у Богу. Свети Атанасије Велики каже: „Бог је постао човек да би човек постао бог” (О очовечењу Логоса, 54, 3), указујући на крајњи циљ људског постојања – обожење кроз заједницу са Христом.

Док савремена психологија настоји да разуме човека изнутра, пастирска психологија га позива да се уздигне изнад себе, превазилазећи своје палости и ограничења. Она не тежи само хармонији и равнотежи већ стварној промени, оном тренутку када човек престаје да буде одраз својих архетипова и постаје оно за шта је створен – ново биће у Христу. Свети апостол Павле подсећа: „Ако је ко у Христу, нова је твар; старо прође, гле, све ново постаде” (2. Коринћанима 5: 17). Овај позив на преображај превазилази оквире психолошке анализе и уводи у тајну новог живота у Богу, где човек налази своје истинско испуњење и смисао.

Пастирска психологија, дакле, не само да препознаје дубине људске психе већ и указује на пут ка њеном преображају кроз учешће у животу Цркве и заједницу са Богом. Она интегрише психолошке и духовне аспекте личности, водећи човека ка истинском исцељењу и обожењу, што представља крајњи циљ људског постојања.

Али ако савремена психологија заиста тежи целокупном разумевању човека, онда мора признати своју највећу границу – чињеницу да без Бога нема истинског исцељења, већ само бескрајног кружења око сопствених сенки. Јер шта је психологија која одбацује трансцендентно, ако не само уметнина огледала у коме човек никада не види свој прави лик?

Марија Веселиновић

Каква ли се ово страшна тајна збива у мени?! Реч ми не може изразити нити рука написати ништа у похвалу или славу Онога Који је изнад хвале, Који је изнад речи! Ако је ово што се сада неизрециво дешава у мени блудноме неисказано, зар Онај који чини и дарује нешто тако има потребу за нашом хвалом или славом, реци ми?! Не! Не може од нас бити прослављен Препрослављени, као што ни сунце које гледамо на овом свету не може бити учињено сјајним или примати туђу светлост. Оно светли, а није осветљавано, и сјаји се, а не прима, јер већ поседује ону светлост коју је још од искона добило од Створитеља. Ако, дакле, Бог, Створитељ свих ствари, створивши сунце, створио га је самодовољнимм – да несебично сија и никада ни од кога нема потребу, како онда Бог да добије славу од мене ништавног?! Јер Он, Који је створио сунце и испуњује васиону добрима сваке врсте, имајући моћ да то чини самим хтењем, савршено је самодовољан. Али, ево, овде понестају речи моме језику и тајну што се врши ум гледа али не тумачи: види је и жели објаснити, а не налази израз! Јер оно што посматра је невидљиво, савршено безоблично, просто, сасвим несложено, безгранично. Нити му се опажа почетак нити се крају назире траг, нити се зна за какву средину, па како исказати оно што види?! Чини ми се да сагледава Возглављену Целину, али не суштином већ учешћем … Када палиш материјални огањ на огњу добијаш цео огањ који остаје несмањен и неподељен, а предати се одељује од оног првог и све даље преноси до многих светиљки. Духовни, пак, огањ, који је неразделан и сасвим неодељив и неподељив, кад ми једном буде предат не раставља се на многе него и даље неподељив стоји у мени: помаља се у мени, унутар мог сиротог срца попут сунца, или попут сунчевог колута показујући се куглоликим и светлећи попут пламена. Не знадох, као што рекох, шта да кажем о овоме, па хтедох да ћутим (камо среће да сам могао), али препастна чудесност ми покрену срце и широм раскрили ова нечиста уста, те ме и нехотице нагна на зборење и писање… Ти који си се на трен јавио у мом помраченом срцу и показао ми чудеса што их не видеше очи, ти који се спусти у мене, последњег од свих и начини ме сином и апостолским учеником. (Мене) који сам као онај који чини свако безакоње био у власти аждаје, грдног човекоубице! Ти, о превечно Сунце које сину и у аду и касније просветли моју помрачену душу и даде ми дар светог незалазног дана (млитав и лен човек као ја тешко у то поверује!) и сваким добром испуни у мени злу сиромаштину – подари словесност и Сам Ти ми прибави речи да бих свима испричао Твоја силна чудодејства и све што и дан данас чиниш међу нама, Твојим слугама. Да би и они који још спавају у тами лењивости и који тврде да је немогуће грешницима спасти се и примити помиловање као Петар и остали апостоли и остали побожни и праведни људи, увидели да је то сасвим лако изводљиво Твојој доброти, и било је и увек ће бити!

И Ти што се праве да држе Тебе, светлост васцелог света, а и они што говоре како Те, ето, не виде, не бораве у светлости и будући неосијани, ни несагледавају Те непрестано, Спаситељу, да би увидели да ниси и досад синуо у њиховој мисли, нити се настанио у њиховом нечистом срцу, па се залуд веселе својим празним надањима, мислећи да ће Твоју светлост угледати по кончини! Јер, управо овде, на земљи, Спасе, залог, печат Твој, добијају овце с Твоје десне стране! Јер, ако је смрт за сваког затварање врата [делања] и ако је свим људима подједнако немогуће да чине било шта након смрти, те нико више не може учинити нити што добро, нити што зло, дакле ће свако и остати онаквим каквим буде нађен! То ме, Господе и страши и нагони у дрхтање и од тога ми обамиру сва чула! Јер као што када слепац умре и оде одавде, никада више неће опазити чулно сунце, па чак ни кад на крају прими васкрсењем очињу светлост, тако ни човек слепог ума, ако умре, неће Те угледати тамо, о мој Боже, но изишавши из таме ући ће у таму, и ту ће занавек бити одељен од Тебе! А нико, Господе, од крштених у име Твоје, и верујућих у Тебе, не би поднео тешки дрхатни јад одељености од Тебе, Милосрдни! Јер је превелика туга, превелика, неиздржива та жал вечна! Ох, зар није од свега гора одељеност од Тебе, зар није најболнија бол растављеност од Живота, то мртвачко чамовање, лишено живота, лишено и свих других добара, јер одељени од Тебе “лишава се сваког блага” ?!

Јер неће тада бити као што овде бива! Сада они који те не знају наслађују се телесно и веселе се по земљи ликујући бесловесно; имајући све што Си им дао да уживају у овом животу и видећи једино то, замишљају да је исто тако и по исходу душе и свршетку овог живота. Али греше у својим претпоставкама, греше у расуђивању, када говоре да ће почивати не с Тобом, него у “миру“ и , о лудости, припремају се за место које нема удела нити у Светлости, нити пак, учешћа у тами, место изван Царства [Небеског], али и изван пакла, удаљени и од Жениковог дворца и од казненог огња, где се, несрећници надају да стигну, говорећи да им нису потребни ни слава ни Твоје Небеско Царство него само пребивање у починку. Ах, каква помраченост, каво слепо незнање, каква несрећа и испразно надање! Такво нешто није нигде описано, нити ће икад бити, него ће вршиоци Божанственог стајати у светлости добара, а чинитељи зла у тами казнитељској, а међу њима је страшни понор који их дели, како нас Ти Сам научи, који си ово и припремио. Оном ко се нађе између биће то пропадање страшније од сваког мучења и казне, будући да се јадовно стропоштава у бездан казне, у провалију погибељи и доспева тамо где тешко да би хтели приступити они што су на мукама, да покушају туда да прођу у земљу праведника, више волећи да се огњем претворе у пепео него се суноврате у страхотну провалију! Они, дакле, који желе да буду ту по скончању достојни су многих суза и жаљења, јер као бесловесни потпуно су нерасудни и сами себи желе зло и сами себе прелашћују!

Ти, о Царство Небесно! Ти, о земљо кротких, Христе! Ти, о рају мекотравни! Ти, ложнице божанствена! Ти, постељо несказана! Ти, трпезо свеколиких! Ти си и хлеб живота и најсвежији напитак!Ти си и сасуд живе воде и вода живота и неугасиви светионик који посведневно светли свим светима! Ти – и риза и венац и давалац венаца и радост и починак и слава и наслада! Ти си, Христе, и раздрагање и умиљење; благодат Светога Духа сијаће се попут сунца, о мој Боже, у свима светима; и Ти Сам, Неприступно Сунце, сијаћеш усред њих и сви ће сразмерно својој вери, богоугодним делима, нади и љубави, очишћењу и просветљењу бити осијани Твојим Духом. О једини дуготрпељиви и судијо свих, Боже, Који ћеш им досудити разна места и станове, праву меру осијања и љубави и самога богозрења, по мери чијег величанства биће им одређене ове разлике у слави и милини и угледу непојамних конака и станова. Гле, разноликих скинија! Гле многобројних конака! Гле, колико пресјајних одежди разноврсних достојанстава, и свешарених венаца и драгуља и бисерја и лежаја и покривача и трпеза и престола и свега другог што нам служи за најслађу насладу, а то јесте и биће сагледавање јединог Тебе.! Они, дакле, као што рекох, који не виде Твоју светлост нису гледани од Тебе, него тако одељени од Твог свеблагог погледа лишени су свих блага! Где би нашли починак, неко место без бола, где би се настанили не поставши праведни?! Јер ће само праведни пребивати пребивати са Твојим Лицем, јер си Ти изображен у њиховом праведном срцу, и пребивају у Теби, Христе, са Твојим образом! О дивоте, о доброте Твоје великог дара, непојамног! То се људи преизмењују у образ Божији и Несместиви се изображава негде у њима. Бог, који је неизмењив по суштини, и који воли да се настањује у свима достојним тога, тако да свако у себи има читавог Цара, и Његово Царство и благо царских ризница, те да засија, као негда васкрсли Бог, јаче од сунчевих зрака које сада овде гледамо! Присаједињујући се уз онога који их је прославио, такви стоје у препасти од преизобиља славе и непрестаног прилива Божанског осијања, јер томе бујању нигда неће бити краја! Престанак тог прилива означавао би крај Бесконачнога, обухваћење Необухвативог, засићење Оним Кога је сва твар незаситива. Ал’ пуноћа Божијег бића и слава Божије светлости биће бездан бујања и почетак бесконачности. Као што они који Га имају изображеног у себи, непрестано се свијају уз Христа, неприступно Сијајућег, тако ће у њих завршетак бити почетак славе и имаће, да појасним, у скончању Почетак и у Почетку скончање. Помисли о томе да Препуном није потребан додатак и да тркачи никад не достижу до бесконачно далеког циља. И када ово небо које сада гледамо и земља, и све на земљи буде прошло, замисли то што кажем, моћи ће се појмити место где ћеш наћи крај; и то не телесно, то нисам рекао, него ћеш умом постати способан да појмош пуноћу једног бестелесног света, који и није свет, него као што и ваздух јуче није био ваздух него неописиво сместилиште, које зову Све, силни бездан, савршено бесконачан, једнак са свих страна, Све, које бива преиспуњавано Богом. Како онда учесници и Његови становници да Га обухвате и насите Га се? То је заиста немогуће, сасвим неизводиво, па стога у светитеље, било да су овде на земљи, било да су се представили у Бога никако не може да се поткраде та мисао. Јер будући да су преплављени светлошћу божанствене славе, сијају се и наслађују се тиме, и свесно знају притом, са савршеном извесношћу, да Савршенству никада неће бити краја и да је бујање славе – бесконачно.

А шта је са отпадницима од Бога? Желим знати где су они што одступише далеко од Њега, свуда присутног. То је, браћо, заиста велико и страховито чудо, које изискује моћ суђења просветљеног ума, да би се добро схватило и не би пало у јерес. Јерес која не верује речима Светог Духа да су и такви извесно унутар Свега, али изван Његове светлости, и следствено изван Бога. Јер, као они што не виде сијање чулног сунца, премда су цели обасјани, ипак пребивају изван светлости, будући да су од ње одељени слепилом и негледањем, тако и у Свему пребива Божанска светлост Тројице, а унутар ње су грешници што не виде и немају ни трун Божанственог опажаја, позатварани у тами, сажижани у сопственој савести и осуђени на то да их неисказана туга и несносни бол обузимају у векове.

https://srodstvopoizboru.wordpress.com/2020/09/28/свети-симеон-нови-богослов-химне-божа/

- Авва, како да знам да ли губим време или радим нешто што је Богу угодно? Ако слушате проповеди вашег Занозија, чини се да је све на свету грех! Одмарање је грех. Размишљање о девојкама је грех. Студирање је грех. Али нисам дао такве завете! Шта да радим?

— Увек се радујте, молите се непрестано, благодарите за све, како је апостол Павле говорио.

- Да, чуо сам за то. Али како да се молим без престанка? Погледај колико посла, не може се за амвоном цео дан стајти!

— А ти мислиш да је непрестана молитва само пред амвоном када на коленима нешто читаш? Када је апостол Павле успео да се добро образује и да пређе многа путовања, ако је само клечао на коленима? Права молитва не омета ни образовање ни лични живот, она само омета грех. Моли се ујутру и увече, а у мислима се обраћај Богу током дана како можеш. Он чује чак и тајне мисли срца, зато се не плашите да кажете нешто погрешно.

— А Занозије говори да није важно да ли живиш у свету или у манастиру, све мораш да испоштујеш, иначе је лак пут право у пакао! И правило се мора прочитати, и не сме се изоставити ниједно слово! Па ко је од вас у праву?

— Па, ако желиш да дословно схватиш речи апостола, онда запамти да је поред заповести непрестане молитве прописано „увек се радујте и за све благодарите“. Да ли се Занозиј или неко други стално кикоће и говори „слава теби Боже“? Морамо разумно схватити Реч Божију.

Захвалити Богу не значи мрмљати молитве на древном језику, већ се трудити да држимо Његове заповести. Пре свега о љубави према Богу и ближњима. Испитајте своју савест. Ако треба да се обаве кућни послови, помозите некоме, учинићете нешто много важније, тада мање важне ствари постају „време празновања“. Ако треба да радите оно што је потребно за живот, учење, одмор, комуникацију са људима који су вам драги, онда у томе нема ничег срамотног. Грех је срамотан, а грех је кршење заповести датих у Јеванђељу, а не фантазија нашег љубезного авве Занозија.

Зато живите мирне савести и призивањем имена Христовог, не осуђујте, не чините зла људима, ово ће бити ваш богоугодни живот.

И жени се што пре. Можда ће у твојој глави остати мање глупости.

игуман Силуан Туманов

https://www.facebook.com/profile.php?id=100014723475780

 Фјодор Михајлович Достојевски упокојио се 9.фебруара 1881. године. Живот обележен генијалношћу и патњом, завршио се испраћајем какав Русија до тада није доживела. Од тамних кутака људске психе до светлих тренутака вере и наде, његово дело оставило је неизбрисив траг. Али, шта се заправо дешавало на дан његове смрти? Крај његовог ковчега, одједном су почели да се моле они који то никад нису, и по први пут су се бојажљиво крстили они који су давно заборавили да се крсте. Придружујемо се сећању на овог великана и доносимо вам причу о његовим последњим данима.

Ево неколико речи о смрти Фјодора Михајловича Достојевског 1881. године. Занимљиво је да је он један од ретких људи који су умирали уз Јеванђеље. Постоје две верзије шта му је супруга читала – неки веле „Причу о блудном сину“, а већина – Јеванђеље по Марку, сцену крштења Христовог. Али, на овај или онај начин, он је умро уз звуке Јеванђеља, и рекао својој жени важне речи: „Ања, ја те нисам ни у мислима преварио“. Деца су му долазила по благослов, он их је благословио и предао душу Богу.

Онда су почеле да се дешавају занимљиве ствари. Хтели су да га сахране у манастиру, у лаври Светог Александра Невског у Петрограду, али су митрополит петербушки и намесник манастира рекли: „Зашто би неког писца сахрањивали у близини монаха? Нема сврхе, знате!“

Али на срећу, пријатељ Достојевског, Константин Петривич Победоносцев, у то време скоро свемоћни обер-прокурор Светог Синода, ударио је својом песничицом о сто и изазвао страх и трепет. Тако је Достојевски не само сахрањен у Лаври, већ је манастир платио сахрану. Они су све преузели на себе. Зато што је Победоносцев разумео кога сахрањујемо. Али, тадашњи митрополит није разумео.

Данас, у пантеону знаменитих личности 19. века, на путу до манастира, са десне стране до њега води само до њега утабана стаза. Ту леже и други уметници: Баратински, Крилов, и Жуковски, и Чајковски, и Бородин, и Мусоргски. Међутим, пут до Достојевског увек је утабан. А гроб је прекривен цвећем, и на њему, као епитаф, стоји мото романа „Браћа Карамазови“, из Јеванђеља по Јовану: “Ако зрно, павши на земљу, не умре, оно једно остане…“ Ми знамо наставак: “Ако умре, много рода роди“.

Достојевски је умро. Сахрањен је у храму Светог Духа Александро-Невске лавре, који је, касније, претворен у Дом културе. И тамо је лежао. Похитали су да над покојником читају псалтир. Мртвац лежи, чтец стоји изнад тела, псалтир лежи на постољу. Људи су долазили и читали по групу псалама (катизму). Онда су дошли други – „И ја хоћу да се молим, ја и ја“, и читају по катизму, па по псалам, па три стиха, па један стих, па једну реч – свако би да се помоли за душу Фјодора Михајловича.

Зато што је било неколико хиљада оних који су хтели да прочитају псалтир изнад ковчега Достојевског. Људи су одједном схватили кога су изгубли. На молитву су долазили обични људи, студенти са дипломом и они који још студирају. Дошле су угледне даме, дошли су свештеници, дошли официри, дошли интелектуалци.

Први пут су се бојажљиво крстили они који су давно заборавили да се крсте. Пошто се безбожништво у широком таласу проширило по Русији, многи су уопште престали да иду у цркву. И одједном су поново почели да се моле над ковчегом покојника, који је целог живота само ово говорио: “Верујте, покајте се, Христос постоји, и Бог постоји, и постоји бесмртност душе, све постоји, покајте се, верујте“.

Када су ковчег изнели из цркве да би га обнели око храма, док су певали тропаре, није га било могуће трикратно обнети, јер је порта била крцата људима. Ковчег су морали да преносе преко људских глава. То јест, ковчег се кретао, а људи су били непомични. Таква је гужва била. У околним кућама прозори су били широм отворени, а људи су стајали на прозорима са упаљеним свећама.

И када су га однели до његовог почивалишта, певали су: “Свети Боже, Свети Крепки, Свети Бесмртни, помилуј нас“! Цео град је певао, чинило се да се цео Санкт Петербург окупио. Русија никад није познавала такве сахране, осим можда две. Чувени бели генерал, Скобељев, имао је сличну велику сахрану: то је био онај што је тукао Турке у борбама за ослобођење Бугарске и својевремено ратовао у Туркестану. Била је грандиозна и сахрана Светог Јована кронштатског, која је такође привукла целу Русију.

Сахрана праведника је потврда да Бог постоји. Сахрана праведника је празник. То је догађај који у људима не рађа страх и стрепњу, већ радост и нежност, и чудне сузе захвалности и љубави.

Тако је Фјодор Михајлович умро, и животом и смрћу потврдио цео свој пут. Он нас је водио и води, држећи нас за руку, кроз капије Петрограда и задимљене кафанице, где се његови „руски дечаци“, као у „Браћи Карамазовима“, споре о Богу, и приводи нас Исусу Христу. Његова смрт је била још један доказ да није погрешио. Све што је урадио и рекао било је тачно.

Протојереј Андреј Ткачов
Одломак из књиге „Година Господња“

Извор: Фондација Пријатељ Божији