Како се изборити са својим егоизмом, која је корист од комуникације, шта је боље - индивидуализам или колективизам, саветује архимандрит Маркел (Павук), исповедник кијевских богословских школа.

– Оче, данас се активно гаји себичност. Многи људи мисле да у томе нема ништа лоше. Зашто је опасан?

– Себичност, себичност, себичност су карактерне особине телесног човека. Свети Теофан Затворник каже да је телесни човек, пре свега, себичан.

-Шта значи себичан? А како настаје самољубље?

– Поносни људи верују да цео свет треба да се врти око њих, они су центар, а све остало је породица, други људи су само зупчаници у систему. Данас, с једне стране, видимо духовни препород: граде се цркве, обнављају манастири, а на другој страни видимо неограничену слободу, лакоћу задобијања сумњивих плотских задовољстава. И ова необична осовина врши притисак на човека и тера га да живи по законима света, који диктира своје услове. Отуда себичност, гордост, егоизам, индивидуализам.

– Није ли индивидуализам бољи од колективизма, који је промовисан у совјетско време?

- То су две крајности. Колективизам је усађен на груб вештачки начин. Свима је познато како су 20-30-их година прошлог века људи били расељени, насилно лишени имовине и отерани у колхозе, фабричке артеле... Жеља за тимским радом није долазила од појединца.

И данас, када нико никога нигде не тера, људи имају налет слободе, жељу да самостално организују свој живот и унапреде животну средину. Али често, кроз ове наизглед племените жеље, особа иде у другу крајност - превише се индивидуализује, покушава да се изолује од свих и изгради свој свет, наносећи својим активностима штету другим људима.

– Шта узрокује екстреме?

– Зато што Христу није увек дато место у животима многих, многих људи. Према А.И. Солжењицин, ако је у совјетско време Христос био прогањан, онда је у савременом друштву Његово место још увек негде у ходнику, и Он мора да седи тихо, не усуђујући се чак ни да изговори реч.

Када човек постави Христа Спаситеља у средиште свог живота, тада налази прилику како за самоћу, тако и за комуникацију и стваралачки заједнички рад са другим људима. На крају крајева, свако од нас може у потпуности да се реализује и осећа срећним само у комуникацији и сарадњи са другима. То се посебно јасно манифестује, на пример, у породичном животу или у општем манастиру.

Породични живот би идеално требало градити по лику Свете Тројице: отац, мајка и дете су нека врста три ипостаси Свете Тројице. Сви су међусобно повезани и чине јединствену целину, док остају појединци.

Када човек стреми ка Богу, покушава да се уподоби Њему, да испуњава заповести, тада не настају крајности индивидуализма и колективизма. Ако је Господ по страни, проблеми се не могу избећи.

Екстремни степен егоизма настаје када се човек повуче у себе.

Сећам се инцидента који је известио познати свештеник у Њујорк тајмсу. Пријављено је да је једна особа умрла, а нико није ни приметио. Живео је у великој кући на последњем спрату, а доње спратове издавао је станарима, који су му новац од кирије пажљиво пребацивали на картицу. Занимљиво је да овај човек ни са ким није комуницирао, нико му није требао. И нико га није интересовао, нико га није звао, па је после смрти његово тело лежало несахрањено две године и више... То је индикативан резултат највишег степена егоизма, када човек живи само за себе.

– Да ли треба да имамо лични простор са становишта хришћанског морала? Ако јесте, шта би требало да буде?

– Наравно, али под условом да комуникација није потпуно искључена. Није случајно што апостол позива хришћане: „Не заборавите... друштвеност“ (Јевр. 13:16).

Особа може да се пензионише. Али за шта? Пре свега за молитву, да се нико не меша. У Ближим и Далеким пећинама Кијевопечерске лавре налазе се многе мошти светитеља који су у потпуној самоћи извршили молитвени подвиг – повлачењу. Такав пример нам даје Сам Господ. Често је волео да иде на гору да се сам помоли (видети Мат. 14:23). Такође, на пример, корисно је да особа која је у стању беса или неке друге страсти буде сама. Истина, по мисли светог Јована Климака, таква техника није корисна за све. За неке је сврсисходније да комуницирају са другим људима који их могу уверити и дати практичне савете. А ако се човек повуче у себе у стању беса, неће наћи излаз. Почеће још више да ескалира ситуацију у мислима, да измишља нешто што се у стварности није догодило.

– Да ли је комуникација велика корист за нас?

- Несумњиво. Главна ствар је да знате када да престанете. Током неактивне комуникације, на пример, на друштвеним мрежама, само губимо време. У данашње време, нажалост, беспослена комуникација се претвара у епидемију.

– Која је сврха хришћанског заједништва?

- Љубав. Сва наша комуникација је израз поштовања и поштовања према другој особи. А поштовање и част су први корак љубави. Ако она није тамо, онда нико неће ни поздравити.

– Како се носити са окорелим егоизмом?

– Пре свега, треба да превазиђете свој его, „ја“.

- Којим путем?

– Борба против страсти (гордост, завист, прождрљивост, блуд, итд.) истовремено сече корен себичности. Поуздана средства за овај подвиг су молитва, пост, покајање и причешће Светим Христовим Тајнама. Морате се чешће стављати у туђе ципеле и више помоћи. Поред тога, важно је научити да сада нехотице усађену виртуелну комуникацију замените стварном. Упркос нашем заузетом распореду, увек морамо да нађемо времена да се нађемо са пријатељима, попијемо чај и разговарамо.

– „Носите бремена један другога“, како рече Спаситељ. А то је могуће само у живој комуникацији.

– Током живе комуникације душе се додирују.

- Како лепо!

– Ако у виртуелној комуникацији можете мислити једно, а рећи друго, онда је при сусрету са особом лицем у лице тешко преварити душу. Саговорник одмах осети где је само игра речи, позориште, а где је истина. Комуникација треба да буде стална жеља да помогнемо и подржимо једни друге.

Архимандрит Маркел (Павук)

https://pravoslavie.ru/96592.html

aутор: Ст. Софроније Врачански
Најстарији праведници нису знали шта је књига, нити су је имали, али зато су имали чисто срце и разум, били су просветљени Духом Светим, познавали заповести Божије и лично су разговарали са Богом. То су Ноје, Аврам, Исак, Јаков, Мојсије и други пророци. Али касније, када су људи осиромашили у вери и постали недостојни Духа Светога, милостиви Бог им је дао Свето Писмо да из њега науче шта је Божја воља. Коначно, када је дошао Христос, који је рођен од Свете Дјеве Марије, све је рекао устима апостола и послао их по целом свету да открију вољу Божију. Али пошто је Христос знао да ће се многи јеретици појавити у свету и да ће покушати да униште прави пут хришћана, зато је благословио да се напише Наука Његова, тј. Јеванђеље, да људи из њега науче истину и да не буду оштећени од кривог јеретичког учења.
Прво Јеванђеље написао је Матеј, осам година после Христовог вазнесења, друго Марко, десет година после Христа, треће Лука, после петнаест година, и четврти - Јован после тридесет и две године.
Када је писао прво Јеванђеље, Матеј је започео Христов родослов од Авраама и Давида, јер су Јевреји желели да знају како се Христос родио. Матеј је набројао све нараштаје од Авраама до рођења Христовог и назвао га Сином Давидовим и Авраамовим (Мт. 1, 1), да би се Јевреји обрадовали и поверовали јер је Бог рекао Аврааму и Давиду да ће се Христ родити из њихове лозе. Матеј почиње са њима и каже: Родословна књига Исуса Христа, сина Давидовог, сина Авраамовог (Мт. 1,1). Матеј га је назвао Давидовим сином , јер је постојао и други Исус - Син Сирахов. Јевреји су више поштовали Давида него Авраама, јер је Давид изабран за краља од стране Бога и Богу се највише допадао. Давид је био прави Христов пралик, јер као што је Давид царовао после одбаченог Саула, тако је Христос царовао после грешног Адама, који је био изгнан из царства раја. Аврам је родио Исака (Мт. 1:2).
Матеј почиње родослов Христов од Авраама, јер Авраам беше отац Јевреја, из његове лозе се родио Христос, и кроз Христа се благословише сви народи, који беху проклети због Адамовог преступа. Матеј није поменуо Авраамовог сина Исмаила, већ само Исака, јер Јевреји нису потекли од Исмаила, већ од Исака, који је био благословен као његов отац Авраам.
Исак је дат оцу два пута: први пут, када је Бог рекао да ће Сара родити Јакова, а Јаков ће родити Јуду и његову браћу (Мт. 2,1). Помиње Јуду, јер ће се из његовог рода родити Христос. Споменуо је и Јудину браћу, јер јеврејски народ потиче од дванаест Јаковљевих синова. Овај народ је био подељен на дванаест племена, а вођа сваког племена био је један од Јаковљевих синова. Они су се називали патријарсима израиљског народа, од кога се родио Христос.
После њих, Матеј је навео све нараштаје и праведнике, до рођења Христовог, јер су сви били праведни и свети, што се јасно доказује њиховом вером и њиховим добрим делима. Јер, вером је Авељ принео Богу угодну жртву и назван је праведним. Вером је Енох узет жив са овог света и није видео смрт. Вером је Ноје саградио ковчег и спасао се жив заједно са свима који су били с њим. Вером је Авраам напустио своју отаџбину и настанио се у туђини коју му је Бог обећао. Вером је Сара родила старца Исака. Вером је Авраам принео свог сина на жртву, верујући да Бог може да васкрсне заклане. Вером је Јаков, умирући, благословио Јосифове синове. Са вером је Јосиф, када је умирао, рекао да ће Јевреји изаћи из Египта. Са вером се Мојсије роди и одрасте, и остави злог фараона и побеже из Египта. Вером је прошао Црвено море, у коме су се Египћани удавили. Вером су три младића угасила огњени пламен у пећи у Вавилону. Са вером је Данило затворио уста лавовима. Вером су сви мученици пострадали и примили Царство Небеско, како каже апостол Павле: сви ови свети вером су победили царства, извршили правду, испунили обећања, затворили уста лавовима, угасили су силу огња, побегли од оштрице мача, од нејаких постали стасити, били јаки у рату, васкрсавали мртве и сви помрли у вери, иако нису сви они претходно примили ово обећање од Бога, као Авраам и други, него су га у мислима посматрали издалека са надом ( Јевр. 11:4-40). Јер, ко има веру, има и наду и стрпљиво чека, као што сви чекамо благослов који је Бог обећао да ће нам дати, и који су ови стари праведници примили, неки вером, а неки по добрим делима, јер је један Бог, једна је вера хришћанска, једно је крштење (Еф. 4, 5). Зато Бог жели да будемо једно (Јн. 17,11, 21,22) да будемо сједињени (повезани) кроз веру и љубав, да живимо у миру и слози, да будемо сви као једно тело и једна душа, да се волимо и поштујемо као права браћа, јер смо рођени из исте крстионице Духа Светога.
Иако смо различити по годинама и карактеру, Дух Свети нас је још на крштењу ујединио да будемо једно тело. Али ако не волимо једни друге, ако се не слажемо у сваком добру, ако не штитимо и не подржавамо једни друге, онда јасно губимо благодат (дар) наше вере, коју нам је Бог дао на светом крштењу. Јер, Бог и благодат Духа Светога је љубав (1. Јн. 4, 8), а ко има љубав, односно ко воли људе, у Богу живи и Бог у њему, дакле, браћо хришћани, морамо увек да имамо љубав међу собом, и ако смо сагрешили Богу, покајмо се свим срцем својим, а када се очистимо од телесних и душевних грехова, причестимо се Телом и Крвљу Његовом. Ко нема чисто срце и није припремљен покајањем и исповешћу, нека не приступа овој страшној тајни, јер, како јасно каже свети апостол Павла: „ који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тијела Господњега.“ (Кор. 11,29). А ко се достојно причешћује, освећује душу и тело своје, као што је и сам Христос рекао: „Ко се достојно причешћује, живи у Мени и Ја у њему“ . Слава Богу у векове векова, амин.

св. Софроније Врачански

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Пре неколико година упознао сам једну девојчицу, Александру, с неким видом аутизма и очигледним потешкоћама у комуникацији. Психолози су били сурови у проценама дететовог развоја. Родитељи то нису могли поднети, нарочито мајка; лудела је при самој помисли на то. Обилазили су многе специјалисте. Сви су исто говорили. Дете је показивало много потешкоћа у општењу и разумевању. Била је затворена у себе. Напунила је осам година. Ниједна школа је није прихватала. Два разреда је изгубила.
Родитељи нису имали никакве везе с Црквом. Некако су били индиферентни, или би се пре могло рећи рационални атеисти. Без икаквог односа према иконама и кандилима. Изјашњавали су се као агностици. Нека њихова пријатељица их је убедила да оду код једног духовника, милог човека, истинског психолога.
У свом безнађу, одлазе и срећу се с њим. С много љубави и сладости он их некако примири.
Решење ће – казао им је – сама Александра дати. Ова деца привлаче благодат Божју на посебан и неуобичајен начин. За „неправду“ коју вам је Бог учинио, Сам Он ће и наћи начина да вам узврати.
– Али, оче, ишли смо код највећих специјалиста, и то не само код једног или двојице. Нико нам не пружа никакву наду. Испитивали су и посматрали дете и сви наглашавају да се што пре треба помирити са стварношћу, не бисмо ли нашли свој мир. Али ја то не могу поднети, каже мајка. Значи, неће ићи у школу с другом децом? Напуниће тридесет година, и по кући ће се понашати као једна безизражајна маса?
– Врло добро сте урадили што сте одлазили специјалистима. Али Бог уме да изигра и најбоље зналце. Њима су познате појаве; Он пак господари на простору тајне. Александра, знајте, у себи крије богатство због којег, када нађе начина и када га пројави, ви ћете се дивити не само детету, него и Богу — одговори свештеник и заврши. Ви пак будите упорни у томе да иде у школу. Тражите, притискајте, протестујте благочестиво. Нешто ће се на крају десити.
И заиста, после много разочарања и одбијања, наилазе на једну младу жену психолога која, као нико други до тада, показује занимање за њихов случај. У њеној канцеларији је много књига, оловака и мноштво других ствари. Ту је и једна Богородичина икона. Девојчица занемарује све, прилази икони и покушава да је помази. Нижег је раста и зато не успева, али остаје упорна. Ова жена прилази и подиже је рукама. Девојчица пружа руку и с особитом нежношћу мази икону. Ускоро, током разговора, док је девојка држи у наручју, Александрина пажња се усмерава ка крсту који је на њеним грудима и жели да се игра њиме. Сагиње се и љуби га. Никада у својој кући није видела икону па је природно да није навикнута на целивање крста и црквених ствари. Све то изненађује родитеље који се налазе у чуду. Психолога је покорила Александрина љубав. Освојила ју је.
Уз њену помоћ, после две године појављује се специјална школа која је пробно прихвата. Својом неизмерном љубављу психолог показује своје скривене дарове. Александра изненађује својим способностима. Осваја симпатије свих, без изузетка. Родитељи траже да прође тест, можда и положи неки разред. Полаже тестове и заиста изненађује. За три месеца постаје видно боља од свих ђака. Међу првима је. Прелази у класичну школу. Има изузетно памћење. Памти главне градове свих земаља. Учи енглески и француски, тако да све оставља у чуду. Има проблем са математиком али је изузетна с дикцијом и правописом. Не прави грешке. Слика изузетно и домишљато. Не копира. А изнад свега, она је једно изузетно и послушно дете. Сви је обожавају и играју се с њом. Нека деца примећују њену различитост, и задиркују је. То је збуњује, али брзо прашта. „Хоби“ су јој Црква и Тропари. Нико не зна шта осећа у себи.
Један благочестиви свештеник ми се исповеда:
– Ово дете је нешто посебно. Кад имам проблем који не могу да решим, када ми верници траже да се молим за што велико, ја од Александре тражим да се помоли. И нека те то не чуди: Бог је чује онако како чује Свете. Има болесника за које се моли, немоћни који немају деце, људи који психички пате. Ја јој дајем имена, једино јој објашњавам околности, како се не би насекирала – врло је осећајна – она се моли, а Бог одговара.
Да је постојала могућност дијагностике и да је претходила нека пренатална провера, ово благо не би постојало. Овај свет би сигурно био сиромашнији у болу и у привидним недостацима. Био би сиромашнији у доказима о свом паду. Али, био би много сиромашнији и у пројавама Божје благодати. Присуство мале Александре изазива бол, али и даје толико радости нашем напаћеном свету, а пре свега представља слутњу у постојање неког Бога, сасвим другачијег од оног којег ми замишљамо а који, сасвим природно, не постоји.
Свако такво болесно дете не долази на свет да бисмо ми негодовали и да бисмо патили. Свако од њих има свој разлог и свој тајанствени глас. Нама остаје само да пружимо љубав – „понесемо терет једни других“; остаје искуство опште немоћи – да нисмо толико моћни и битни, колико мислимо; и покушај да ублажимо терет овог детета, и да разумемо његов језик. Ова деца боље говоре језик Божји.

https://manastirpodmaine.org/mitropolit-nikolaj-hadzinikolau-aleksandra-s-umnim-nedostatkom/

Пријатне, љубазне, особе увек спремне да помогну другоме, увек на услузи, често су врло пожељне у друштву. А зашто и не би када су врло корисне и воле да раде за туђи грош. Али зашто то раде и када је на њихову штету, одакле потиче та потреба да другима угоде, шта их мотивише и покреће?

Када нешто желимо да радимо то значи да то радимо слободном вољом. Сами одлучујемо када ћемо нешто урадити, када нећемо, у којој мери ћемо урадити нешто за драгу особу и осећамо се добро урадили то или не, јер се осећамо добро са својом одлуком. Али када то радимо увек, преко сваке мере, кад је то на нашу штету, а при том осећамо дужност да то радимо или кривицу када то не урадимо, тада не можемо говорити о слободи, већ о неком морању, то више није жеља већ потреба, јер се без тога не може. Ту је под одређеним видом присутна присила. Шта је то што присиљава?

Углавно постоји неко несвесно ирационално уверење које подстиче морање. Рецимо, страх може бити прилично снажан мотив и то страх од одбацивања. Ирационално уверење у овом контексту било би да нас нека особа неће одбацити уколико будемо чинили све за њу. Ако јој угађамо, помажемо јој да изврши неку своју обавезу, идемо тамо где она жели, радимо све што тражи од нас, али и онда када не тражи већ само наслућујемо шта би желела.

Особа која у свему или макар у већини ствари угађа другима по правилу не испуњава своје жеље, занемарује их и замењује туђим. Сопствене жеље јој нису важне, важније су су жеље других. То да њене жеље нису важне је главно ирационално уверење на ком почивају друга уверења и корен је ,,морања“.

Жеље су знак живота, јер оно што нас често и оџава у животу или у изузетно тешким ситуацијама јесте жеља за животом, зато све друге жеље извиру и увиру у ову основну. Када сматрамо да наше жеље нису важне ми заправо сматрамо да ми сами нисмо важни. А ако као особе нисмо важни (себи а онда и другима) онда се на то природно надовезује страх од одбацивања, јер неважна особа и јесте подложна томе. Супротно од тога је да важну особу нико неће одбацити (што је такође ирационално). Било како било логика је ,,ако сам неважан онда ће ме неко и одбацити, а да до тога не би дошло ја ћу угађати у свему и зато иако сам суштински неважна особа ја ћу изазивајући пријатност другима спречити могућност да ме одбаце“.

Императив угађања неће нестати уколико радимо супротно тако што другима никада нећемо угађати. Тај унутрашњи императив је наш, на то нас не присиљавају други већ ми сами себе, како наш највећи страх не би био остварен. Зато је потребно заћи у себе, у најинтимнији простор свог бића и поразговарати са собом.

Шта је неопходно рећи? Нико није неважан као особа, као биће. На крају крајева ко уопште одређује тај критеријум важности. Ако никоме другоме човек је важан самом себи, независно од других. Ако сам себи важан онда сам и вредан као биће, и ту вредност човековог бића не може нико и ништа умањити, јер је само по себи вредно, само зато што је рођено и постоји. Када то са собом рашчистимо онда нам неће бити тако важно да у свему другима угодимо. Ако и  наиђемо на особу која заиста то захтева јер ће нас у супротном ,,одбацити“, тј. неће желети блискост са нама, биће нам јасно да нам та особа и не треба. Шта ће нам особа којој су важне само њене жеље. Ослобођени страхова у могућности смо да себи дамо слободу да бирамо када, како и колико ћемо нешто радити за друге. То ће бити наш искрени дар заснован на слободи и љубави.

аутор: Филип Стојковић

https://putkaautenticnosti.wordpress.com/2017/06/28/robovanje-drugima-imperativ-ugadanja/

" Професоре, набавио сам све нотне записе Барачког, Ластавице и Козобарића! Сачувао сам их у ПДФ- у! Процијенио сам да ми треба највише пола године да све то савладам и постанем прави појац и протопсалт" - говори ми петнаестогодишњи ученик првог разреда богословије, док у рукама стеже Мокрањчев " Осмогласник". Те вечери ми је након бденија у Цетињском манастиру пришао и замолио ме да га у зборници школе преслушам док поје кондак трећег гласа, будући да га је након завршетка часова вјежбао. " Рекли сте нам, у току часа, да посебно обратимо пажњу на овај кондак јер је за учење тежак и има другачију мелодију у односу на тропар и богородичен истог гласа. А мени је требало свега десетак минута да га савладам! Ево, преслушајте ме, па сами просудите да ли га добро појем"! Након ових ријечи је спустио осмогласник на сто, пажљивим покретима руку извукао столицу, сјео и започео са појањем. Међутим, већ са првим тактовима је почео да гријеши, да би се до краја кондака грешке све више  умножавале. Половине нота је пјевао као четвртине, а четвртине као осмине. У почетку је кондак појао свечано и споро, док му је завршетак био у пребрзом ритму. Такође, направио је и три, четири грешке при читању на црквенословенском језику. Све то покушавам да му кажем на благ начин, како не бих спутао његову љубав према појању и одвратио га од редовног вјежбања.
Међутим, моја запажања су свеједно код њега изазвала изненађење и љутњу, будући да је од мене очекивао само похвале. Покушавам да сакријем осмијех, док примијећујем како се боја његовог лица мијења у жарко црвену! Све ме то подсјећа на вријеме када сам  почео да учим појање. Био сам приближно истих година као и он. Такође сам , попут њега,  после првих научених тропара и кондака био убијеђен да сам већ постао појац и нестрпљиво чекао да заузмем своје мјесто за пјевницом. У том периоду живота је и мене свака, макар и добронамерна критика на рачун мог појања љутила! Међутим, како сам полако напредовао у учењу, све више сам схватао колико мало знам и увиђао своје мане.
Након мојих примједби је театрално устао, извинио се на времену које ми је одузео и кренуо ка вратима зборнице. Рекао сам да се врати и опет сједне за сто, како би смо заједнички провјежбали кондак! Пјесму је правилно отпјевао тек после десетог пута и баш тада је дошао до изражаја његов предивни баритон!
Након вјежбања сам му рекао да се појање не може научити ваљано без смирења и стрпљења. Као и у осталим сегментима духовног живота, у појању човјек треба да напредује читавог живота и да се увијек труди да научи нешто ново! Нигдје се као у појању не очитава истинитост старе јеврејске пословице која гласи : ако не постанеш бољи, постаћеш гори. Због тога треба да се молимо Богу, како бисмо појање учили на исправан и богоугодан начин, те стално напредовали и умножавали своје таланте. Такође сам му рекао да у прва два разреда богословије треба да учи искључиво осмогласник и литургију , док се нотни зборници које је набавио изучавају у вишим разредима. Након тога се захвалио и спорим кораком изашао кроз врата просторије. У том моменту сам заиста помислио да сам успио да га убиједим да појање треба да учи са смирењем и стпљењем, те да никако не смије " да трчи пред руду". Међутим, после неких десетак минута је сав задихан утрчао у зборницу и саопштио ми следеће: " Професоре, заборавио сам да вам кажем да сам набавио и нотне записе од Ченејца! То могу да савладам за неких два мјесеца! Такође сам мислио у току распуста да се прикључим хору који поје у храму у којем идем на богослужења! Постаћу главни солиста! Просто знам да ће бити тако! Хоровима су неопходни баритони "...

Пише: ђакон Павле Љешковић

Одавно ме нешто није овако одушевило као што је Опроштајно писмо Габријела Гарсије Маркеса...

"Када би Бог за тренутак заборавио да сам ја само крпена марионета, и подарио ми комадић живота, могуће је да ја не бих казао све што мислим, али несумњиво бих мислио све што кажем. Ствари бих ценио, не по ономе што вреде, већ по ономе што значе. Спавао бих мање, сањао више, схватио сам да сваки минут који проведемо затворених очију губимо шездесет секунди светлости. Ходао бих када други застану, будио се док остали спавају. Слушао бих друге када говоре, и како бих уживао у сладоледу од чоколаде.
Када би ми Бог поклонио комадић живота, облачио бих се једноставно, излагао потрбушке сунцу, остављајући отвореним не само тело већ и душу. Боже мој, када бих имао срце, исписивао бих своју мржњу на леду, и чекао да изгреје сунце. Сликао бих Ван Гоговим сном, на звездама једну Бенедетијеву поему, а Сератову песму бих поклањао као серенаду у часу ткања. Заливао бих руже сузама, да бих осетио бол од њихових бодљи, и страствени пољубац њихових латица...
Боже мој кад бих имао један комадић живота...
Не бих пустио да прође ни један дан, а да не кажем људима које волим да их волим. Уверавао бих сваку жену и сваког мушкарца да су ми најближи и живео бих заљубљен у љубав. Доказивао бих људима колико греше када мисле да престају да се заљубљују када остаре, а не знају да су остарили кад престану да се заљубљују. Деци бих даровао крила, али бих им препустио да сама науче да лете. Старе бих поучавао да смрт не долази са старошћу, већ са заборавом. Толико сам ствари научио од вас, људи...
Научио сам да читав свет жели да живи на врху планине, а да не зна да је истинска срећа у начину савладавања литица. Схватио сам да када тек рођено дете стегне својом малом шаком, по први пут прст свога оца да га је ухватило заувек. Научио сам да човек има право да гледа другога одозго једино кад треба да му помогне да се усправи. Толико сам тога могао да научим од вас, премда ми то неће бити од веће користи, јер када ме буду спаковали у онај сандук, ја ћу на жалост почети да умирем..."

Мементо мори...
Сећај се смрти...
На највеличанственији начин...

https://www.facebook.com/drvladimirdjuric

У мом домаћинству често се расправља о томе кад време тече најбрже а кад најспорије.
„Најспорије је у ауту!", виче мој син.
„Никад!", одговара моја ћерка.
„Сувише сам заузета за то да би ми време пролазило споро, али можда викендима кад смо на софи и гледамо филмове."
Постоји и одређени консензус; обоје се слажу да дани после Божића и њихових рођендана почну да се вуку кад им допре до свести да морају да чекају још 365 дана да би прославили још један.
Године се развлаче у бескрај у њиховом узрасту.
Тог осећања се добро сећам; летњи распусти испуњени игром са водом, скакутањем по свеже ошишаном травњаку, док се веш суши на штрику а сунце неспутано сија.
У таквим тренуцима заиста је изгледало као да време протиче спорије.
Тереза Мекормак, професорка психологије која проучава когнитивни развој на Краљичином универзитету у Белфасту, у Северној Ирској, верује да су деца и време крајње недовољно проучавана тема.
Њен рад се одавно бави тиме да ли постоји нешто суштински различито у вези са временским процесима код деце, као што је унутрашњи часовник који функционише према различитим брзинама него код одраслих.
Али је ту и даље више питања него одговора.
„Чудно је да и даље заправо не знамо одговоре на питања као што су када деца почну правилно да разликују прошлост и будућност, имајући у виду да се чини да то употпуњује структуру ономе како размишљамо о нашем животу као одрасли", каже Мекормак.
Она објашњава да, иако не разумемо најјасније кад деца почињу да схватају линеарни проток времена, знамо да релативно рано у развоју деца постају осетљива на рутинске догађаје као што је време оброка и одлазак на спавање.
Она истиче да то није исто као имати осећај одраслих за линерани проток времена.
За разлику од деце, одрасли имају способност да размишљају о тачкама у времену независно од тога кад се тај догађај одиграо, захваљујући њиховом познавању конвенционалног система часовника и календара.
Семантика такође игра улогу.
„Потребно је време да деца постану потпуно способни корисници темпоралног речника, користећи изразе као што су пре, после, сутра и јуче", каже Мекормак.
Мекормак додаје да је наше разумевање проласка времена такође засновано на томе кад се од људи тражи да праве те процене о времену.
„Да ли постављате питање док се догађај одиграва или ретроспективно?"
Она даје пример са којим ће многи моћи да се поистовете.
„Време од тренутка кад је моје дете рођено до тренутка кад је напустило дом сада изгледа као да је прошло у трептају ока. Али током тог времена, док заправо учествујете у самом одгоју детета, један једини дан траје читаву вечност."
Студије су показале да се способност процењивања трајања и брзине проласка времена развија одвојено код људи.
Мала деца млађа од шест година изгледа да могу да појме колико брзо прође час у учионици, на пример, али њихов суд је везан више за њихово емотивно стање него за његово стварно трајање.
Ова два елемента спајају се у каснијој фази кад деца почињу да схватају везу између брзине и трајања.
А ту је и питање сећања.
Већина истраживања усредсређује се на то како наше искуство проласка времена зависи од тога како наш мозак складишти сећања и чува искуства.
Ово одавно фасцинира Золтана Надашдија, доцента психологије на Универзитету Еотвош Лоранд у Будимпешти.
Као редовни студент на Универзитету у Будимпешти 1987. године, Надашди је наговорио колеге студенте да спроведу теренску студију о перцепцији времена међу децом и одраслима.
Он је желео да разуме зашто изгледа као да се време продужава док се одвија нека несрећа, на пример.
Експеримент је био једноставан.
Показали су групи деце и одраслих два видео снимка, оба дуга један минут и питали их који видео им је деловао дуже а који краће.
Три деценије касније, Надашди и његов тим су одличили да понове експеримент.
Инсерт пун акције између полицајаца и пљачкаша и релативно досадан снимак људи који веслају на реци приказани су трима старосним групама пре него што су оне замољене да оцене трајање уз помоћ покрета руку.
Исход је био исти.
„Четворогодишњацима и петогодишњацима је акциони видео био дужи, а досаднији краћи. За већину одраслих било је управо супротно."
Они су користили покрете руком да би разумели да ли учесници доживљавају време као хоризонталан ток, што је било очигледно свим трима старосним групама.
Оно што експеримент показује, каже Надашди, јесте да у одсуству чулног органа који би предвидео време, људи користе друге апроксимације.
„Наше експлицитно чулно искуство времена је увек посредно, што значи да морамо да посежемо за нечим за шта мислимо да има корелацију са временом", каже он.
„А у психологији се то зове хеуристика. Дакле, кад су у питању деца, на шта могу да се ослоне? Колико могу о томе да причају."
Тај посредник се обично промени чим деца крену у школу, где почињу да уче о концептима симултаности и апсолутног времена.
„Оно нам не даје сензацију времена, већ само замењује једну хеуристику другом. Кад пођете у школу, имате распоред. Ваш дан је потпуно контролисан."
Мекормак помиње још два фактора који су у игри кад је у питању дечји концепт времена.
„Један је да њихови процеси контроле нису исти као код одраслих", каже она.
„Они умеју да буду нестрпљивији и теже им је да чекају", каже она.
„Може да има везе и са њиховим процесима пажње. Што више пажње посвећујете периоду времена које пролази, чини се да за вас оно пролази спорије.
Истраживање Силви Дроит-Воле, професорке психологије на Универзитету Клермон Оверња у Француској, и Џон Верден, професор емеритус психологије на Универзитету Кил у Великој Британији, открили су да исто важи и код одраслих.
Они су установили да искуство проласка времена код особе у свакодневном животу не флуктуира са годинама, већ са њиховим емотивним стањем.
Једноставно речено - ако сте срећнији, време вам брже пролази.
Ако сте тужни, време се вуче.
Кључни пример за ово је виђен током карантина за време пандемије, кад су истраживачи открили да је успоравање проласка времена било повезано са већим стресом, мањим бројем обавеза и тиме што сте старији.
Такође је могуће изазвати тај ефекат гледањем филма - страшни филмови могу да учине да изгледа као да се време продужава, на пример, баш као и гледање призора који су нам одбојни.
Друга истраживања показала су да непријатна искуства, као што је путовање претрпаним возом за време шпица, такође делује као да траје дуже него неко мирније путовање.
Ту је и степен физичког пропадања како старимо који би такође могао да утиче на наше процењивање времена, према Адријану Бежану, професору машинства на Универзитету Дјук у Дараму, у Северној Каролини.
Он је покушао да објасни загонетку наше перцепције времена кроз призму теорије коју је развио 1996. године о „физици живота", која је постала позната као „закон конструкта".
„Највећи извор инпута у нашем мозгу је путем вида, од мрежњаче до мозга", каже Бежан.
„Кроз очни нерв мозак добија слике, као кадрове из филма. Мозак се развија у раном детињству и користи се за примање мноштва тих слика. У одраслом добу тело је много веће. Раздаљина путовања између мрежњаче и мозга се удвостручила, путеви трансмисије су постали сложени, са више гранања. А уз старење, ми доживљавамо и пропадање."
Ово, каже он, значи да се брзина којом добијамо „менталне слике" од стимулисања наших чулних органа смањује са годинама.
То ствара сензацију сабијања времена у нашем уму док примамо мање менталних слика у јединици времена као одрасли него као деца.
Студије неуродегенаритивних промена у вези са годинама показују да би могла да постоји веза између пропадања очног нерва и успоравања брзине којом обрађујемо информације и капацитета наше радне меморије.
Али мора још да се ради на овоме да би се до краја разумело.
У шта гледате такође уме да буде важно.
На перцепцију времена може да утичу својства посматраног - величина сцене, колико лако ју је запамтити и колико је начичкана.
Скорашња студија психолога на Универзитету Џорџ Мејсон у Ферфаксу, у Вирџинији, показала је да прва два фактора проширују време док га згуснутост и активност сцене скраћују.
Наше срце такође пружа важан интероцептивни сигнал нашем мозгу о проласку времена - наш осећај колико дуго догађај траје мења се са ритмом откуцаја нашег срца.
Ако ово заиста игра крупну улогу у нашем доживљају времена, онда можда није случајно што се брзина нашег откуцаја срца успорава са годинама.
Наше брзина откуцаја срца достиже врхунац у месецима након што смо рођени, пре него што полако почиње да се успорава како старимо.
Нешто се друго дешава многима од нас како старимо такође - почиње да се успоставља мање флуидна и нефлексибилнија рутина.
Истраживања су показала да што је већи временски притисак, досада и рутина у нечијем животу, као и што је појединац више окренут будућности за разлику од живота у тренутку, брже му пролази време.
Оно што радите у садашњости је неизненађујуће значајно за наше разумевање времена, без обзира на године.
Како се наш ментални терет појачава, на пример, обично доживљавамо скраћивање времена јер потцењујемо трајање задатка што је он захтевнији.
Узмите на пример двонедељни летњи камп испуњен забавом - могао би да буде упечатљивији од ваше читаве школске године.
Надашди објашњава да је врло вероватно да те успомене на летњи камп заузму много већи део можданог ткива, због пуког броја авантура које су се десиле током тог кратког временског периода.
„Могуће да доживљај људи онога што се стварно десило током одређеног временског периода делом одражава њихово сећање на количину нових ствари које се сећају да су се десиле", каже Мекормак.
„На пример, ако сте старија одрасла особа, можда није било много великих животних промена које су вам се десиле у последњих 10 година."
Али једном кад се десе, урезаће вам се у сећање једнако као тај летњи камп.
Имајући то у виду, да ли је могуће за одрасле да успоре време, да би подсећало на оне безбрижне дане детињства?
Нека истраживања сугеришу да физичко вежбање може да помогне да се успори наша перцепција времена, тако да би напросто већа физичка активност могла у томе да вам помогне (мада превелико оптерећење може да има супротан ефекат, јер физички замор може да скрати нашу перцепцију времена).
Бежан такође има и неке идеје које изискују мањи напор.
„Успорите мало, натерајте се да радите неке нове ствари да бисте побегли од рутине.
„Частите се изненађењима. Радите необичне ствари. Јесте ли чули неки добар виц? Испричајте ми га! Да ли имате неку нову идеју? Урадите нешто по том питању. Направите нешто ново. Реците нешто", каже он.

https://pedagoskizabavnik.blogspot.com/2024/09/blog-post.html

У чему ћемо тражити корист од поштовања бестелесних сила? Очигледно, у заштити од другог дела бестелесних бића која, за разлику од Михаила и његове војске, уопште не воле Бога и желе оно што Му је супротно. Заиста је тако. Али не само то. Један грех не чини једну штету, већ се и грех и штета разливају на различите стране. Такође, нема једне користи од једног доброг дела, већ се као кругови на површини воде разилазе добра од једне добре мисли, од једног доброг дела. Опевајући најчистије небеске служитеље Божије боље можемо да схватимо колико је велика, и чиста, и славна Мајка Божија. Јер истинито је називамо Часнијом од Херувима и Неупоредиво славнијом од Серафима. И од схватања славе Херувима и Серафима у мислима можемо прећи на Дјеву Марију и још више Је заволети дивећи се Њеној слави.
За Херувиме први пут чујемо у причи о изгнању из Раја. „И изагнав човека постави пред вртом едемским херувима с пламеним мачем, који се вијаше и тамо и амо, да чува пут ка дрвету од живота“ (1 Мојс. 3, 24). Овог Херувима с огњеним мачем са уласка у Рај склонила је Дјева Марија – родивши Исуса Христа. Рај је за нас поново отворен у Исусу захваљујући Његовој Мајци. Она је заиста Часнија од Херувима.
Име Херувима поново чујемо приликом изградње скиније. Бог заповеда Мојсију да направи ковчег, да у њега стави ману, Аронов процветали штап и таблице Завета, а изнад њега – „херувиме славе, који осењаваху очистилиште“ (Јевр. 9, 5). Херувими су изнад ковчега, а мана, и таблице, и штап су унутра. Сви ови предмети указују на Мајку Божију. Златна посуда с маном је слика Дјеве Марије, јер је Христос истинска мана, Он је небески Хлеб Који је сишао с неба, а Она је Она Која Га је примила. Суви штап који је дао плод представља слику Њене девствености, која је без обзира на то родила. Таблице су написане заповести, а Христос је Жива Реч која више није написана на каменим плочама, већ у живој утроби Дјеве. Зато је оно што се односи на Богородицу остаје у ковчегу, а Херувими су споља, они га осењују као да стражаре.
Она је заиста изнад њих, Она је Часнија од Херувима.
Они сами су такви да њихов опис човек не може да чита без страха. У првој глави књиге Језекиља налази се њихов опис. Тамо видимо (уп. Јез. 1 гл.) нешто налик на четири животиње, од којих свака има по четири лица и по четворо крила, и људске руке испод крила. Сваки има лице човечије, лавовско, и орловско и волујско. И обличје као угаљ који гори, и ватра је између животиња, и сјај, и муња. Они сами су се као муња кретали тамо-овамо. Биле су још и кочије које иду на своје четири стране и паоци точкова су били пуни очију. Кад су животиње ишле точкови су ишли поред њих. „Куда иђаше дух, онамо иђаху“ (Јез. 1, 20). И „дух животиња је био у точковима.“ „Кад иђаху као да беше хука велике воде, као глас Свемогућег и као граја у логору; и кад стајаху, спуштаху крила“ (Јез. 1, 24).
Очигледно да људска реч нема снаге да опише виђење и да се обичним речима не може описати оно што су виделе речи пророка. Зато је и сам изнемогао. „И кад видех, падох на лице своје“ (Јез. 1, 2).
Ето какви су Херувими. А каква је Она Која је изнад њих? Кротка, ћутљива, покорна Богу, Која никога није могла и није желела да уплаши својим изгледом. Јер ко се икад плашио Девојке? Сва у једноставности, сва у чистоти, сва у „непропадљивости кроткога и тихога духа, што је пред Богом драгоцено“ (1 Петр. 3, 4). Такву Маму је Сам одгајио у људском роду и Сам је за Себе изабрао Господ и Спаситељ.
Дивно је то што је нижи страшан, а Највиша није; служитељ изазива трепет, а Царица – умиљење. Нешто слично је схватио и осетио Илија кад је пред њим прошао „пред Господом јак ветар који брда разваљиваше и стене разламаше али Господ не беше у ветру; а иза ветра дође трус; али Господ не беше у трусу; а иза труса дође огањ; али Господ не беше у огњу“. Напослетку – „дође глас тих и танак“ (уп. 1 Царств. 19, 11-12). Исто тако су страшни Херувими, али Господ није до краја с њима. Тиха је од Бога изабрана Девојка, али је до краја, и потпуности, и заувек с Њом Господ. „Зашто завидите горе богате, гори на којој изволе Бог да обитава на њој? Јер ће се Господ настанити (на њој) до краја“ (Пс. 67, 17). Божија гора, велика гора јесте Она Која је у Својим мислима најсмернија од свих.
Страшни су Херувими, а чудни су и Серафими. „Сваки имаше шест крила: двама заклањаше лице своје и двама заклањаше ноге своје, а двама летеше“ (Ис. 6, 2). Њихово име значи „огњени“ – због ватрене љубави према Ономе Кога славе кличући „Свет, Свет, Свет је Господ над војскама!“ А крила с раширили као знак Крста! И молитва њихових уста је славословљење Тројице! Међутим, они су ван Господа, а Господ је у Дјеви-Мајци! И истину говори Црква кад каже да је Она Неупоредиво славнија од Серафима!
Сакупљајући у сећању све ово понећемо од празника Бестелесних Сила веру да у нашем роду, у људском роду постоји Једна Која је изнад свих. Која је приступачна за молбе као истинска Мајка и Која је кротка као Јагње.
Након овога можемо се сетити многих других ствари. И тога како се Арханђео Михаил јавио Исусу Навину у близини Јерихона; како је Арханђео Гедеону заповедио да избави Израиље од Мадијаћана (све се то увече чита на паримејама). И то како је Јелисеј, опкољен непријатељима рекао уплашеном слуги: „Оних који су с нама има више од оних који су против нас“ (Царств. 6, 16), имајући у виду невидљиву анђеоску војску Божијих људи. И то што је Анђео Божији погубио безбројно мноштво непријатеља код зидина Јерусалима за време Исаије. Све Писмо сваки пут Анђеле помиње са захвалношћу, али и са страхом.
И напокон, опет ћемо се у мислима пренети у колибу у Назарету, у коју је обузет трепетом долетео велики Гаврило како би младој Дјеви рекао: „Радуј се, Благодатна! Господ је с Тобом!“ (Лк. 1, 28).
А отуда ћемо чути и Анђеле који поју изнад Витлејема: „Слава Богу на висини, и на земљи мир, међу људима добра воља!“ (Лк. 2, 14).
Протојереј Андреј Ткачов

https://mitropolija.com/2024/11/20/na-arandjelovdan/

Ирена Папић је већ 17 година вјероучитељица при храму Светих Сергија и Вакха на Подима крај Херцег Новог. Због апостолског прегалаштва и дугогодишњег залагања, на 23. Дјечијем сабору припала јој је награда за вјероучитеља године. О вјероучитељском позиву, дјетињству, школовању и узорима, за Портал Митрополије је говорила вјероучитељица Ирена.

Вјероучитељ године

Награда „Вјероучитељ године“ је за мене у великој мјери била изненађење. Не мислим да се својим радом издвајам од осталих, сви ми дајемо све од себе како бисмо адекватно одговорили на потребе дјеце за духовном изградњом и образовањем, дакле откривањем и обнављањем Божијег лика или образа у тим младим бићима како би њихов живот, постављен на добрим и здравим темељима, био посвећен сваком добром дјелу, богољубљу и човјекољубљу.

Дјетињство

Иако сам најраније детињство, школске дане, одрастање и вријеме кад се човјек заправо формира провела у Kотору, рођена сам на Kосову и Метохији коме се увијек и непрекидно враћам. Србица, мјесто у срцу Дренице гдје су моји живјели, у непосредној је близини манастира светог Јоаникија Девичког који је у 15. вијеку подигао деспот Ђурађ Бранковић. Први моји црквени дани и кораци у Цркви направљени су поред кивота светог Јанићија уз храбру и незаборавну игуманију мати Параскеву и њено сестринство. Манастир је у својој историји више пута страдао, бивао рушен и обнављан, а у вријеме о коме могу да посвједочим био је мјесто тихог и стрпљивог ношења крста и подношења невоља које су сестре имале од непрестаних провокација комшија Шиптара из сусједних села. Одлазила сам често тамо са мајком и посматрајући их како без роптања трпе носећи неку необичну радост на лицима каква се није могла срести ван тих зидина, нитиправилно схватити ако не гледамо са праве тачке гледишта а то је вјера, врло рано сам више осјетила него спознала да постоји неки извор из кога се напајају и из кога црпе сву ту радост и трпљење. Тада сам била сувише мала да правилно разумијем одакле долази сва та снага и како то да наизглед немоћне старице тако успјешно одолијевају свим невољама са којима се суочавају, али је у мени остало повјерење у Бога о коме су ми причале и које су девичке монахиње дубоко уткале у моје биће.

Узрастање у вјери опредјељење за Православни Богословски Факултет

Јаснију представу о вјери добила сам уз оца Мома Kривокапића који је нас дјецу почетком деведесетих година окупљао под сводом цркве светога Николе. Говорећи нам о Богу, љепоти Православља и  основним истинама вјере његовао је у нама љубав и према нашој историји, поезији и култури. Врло често смо читали Антологију српске поезије, пјевали поред духовних и староградске пјесме и у младим данима се формирали као богољубиве и родољубиве личности. То је заправо била најбоља могућа наука о вјери – учећи нас и говорећи нам о Богу он нас је својим личним примјером, љубављу и непоколебљивом вјером научио да и ми вјерујемо, да свим срцем заволимо Господа и да том љубављу обухватимо и једни друге, цијели наш род и сав свијет. У том периоду се код мене појавила жеља за дубљим изучавањем спасоносне Истине и на његову препоруку добила сам благослов блаженопочившег Mитрополита Амфилохија за студије на Богословском институту при Богословском факултету СПЦ .

Београдски Богословски факултет је већ тада важио за једну од квалитетнијих високих богословских школа у православном свијету. Студирали су ту и Грци, Руси, Румуни што није ни необично ако знамо ко су били професори: наши блаженопочивши Mитрополит Амфилохије и Eпископ Атанасије, Владика Иринеј, Владикa Игњатије, Владика Атанасије, професори отац Драган Милин, отац Раша Поповић, прерано упокојени отац Радован Биговић и многи други истински духовни и интелектуални горостаси, поштовани и цијењени у цијелом Православљу. Богословски институт је био осмишљен да образује младе катихете који ће преузети одговорност вјероучитеља када за то дође вријеме, односно кад се вјерска настава врати у образовни систем након вишедеценијског изгнанства.

Благослов Митрополита Амфилохија и вјероучитељски почеци

Мој вјероучитељски рад започео је благословом Митрополита Амфилохија који је 2007. године освештао обновљени Светосавски дом при цркви Св Сергија и Вакха на Подима код Херцег Новог. Уз подршку супруга, свештеника Акесандра, окупили смо једну групу дјеце млађег узраста заинтересованих да науче нешто више о својој вјери и кренули са вјеронауком. Наша школа је кроз године окупљала некад мањи а некад већи број дјеце, ове 2024/25. школске године имамо уписаних тридесет и троје полазника.

Радо се сјетим тог почетка иако, са ове временске дистанце и са ове тачке гледишта, видим да није уопште било једноставно. У недостатку адекватне стручне литературе прилагођене дјечијем узрасту  не само код,нас него и у Србији и Републици Српској гдје је вјеронаука већ била ушла у школски систем, припремање и осмишљавање часова био је изазован и захтјеван подухват који је тражио велику посвећеност. Требало је изабрати тему, наћи одговарајућу мјеру дужине предавања као преношења и усвајања нових знања како бисмо имали њихову пажњу и концентрацију, а оставити довољно времена за разоноду и дружење при крају часа како би дјеца школу вјеронауке доживјела не као наметнуту обавезу већ као мјесто гдје се добро осјећају и гдје желе поново да дођу. У новије вријеме је појачаним ангажовањем и трудом чланова Kатихетског одбора умногоме олакшан рад. Осмишљен план и програм рада на нивоу Митрополије, препоруке о реализацији предложених тема и материјали које добијамо од непроцјењиве су помоћи и омогућавају да наша настава и само провођење времена са дјецом буде квалитетније.

Важност вјероучитељског позива

Веома је велика одговорност вјероучитељског позива. Заправо сваки позив који у свом опису претпоставља бављење дјецом носи изузетну одговорност. Имајући у виду тананост дјечије душе и пријемчивост за сва нова искуства којима могу бити изложена, педагог или просветни радник, било свјетовни или црквени, у великој мјери учествује у обликовању младог људског бића као будуће одрасле личности преносећи му неке одређене ставове и вриједности. Доживљај и искуство духовног живота у дјечијем узрасту и раној младости и усвајање безвремених, непролазних вриједности које православно хришћанство нуди, даје основу за развој здраве личности која ће се у животу руководити добром и Добрим, која ће лако одолијевати свим искушењима и лошим утицајима која ће му се у животу наћи на путу, а свједоци смо да у наше вријеме тога нажалост има напретек. Вјероучитељ, као неко чија је дужност да пренесе дјетету знање или познање о постојању Бога, о томе какав је то Бог и шта је то у шта ми православни хришћани вјерујемо, мора увијек да има на уму да од његовог приступа и става зависи да ли ће то дијете да заволи Бога и самим тим лакше усвоји вјеру као начин живота и темељ сопствене личности у будућности. Уколико уз Божију помоћ вјероучитељ успије да у младом дјечијем бићу усади љубав према Богу, повјерење у Божију љубав и милост и сазнање да све што је добро, лијепо и племенито има свој почетак и извор једино и искључиво у Богу – успио је у свом позиву и призвању.

Тијана Лекић

https://mitropolija.com/2024/11/21/vjerouciteljica-irena-papic-od-pristupa-i-stava-vjeroucitelja-zavisi-buduci-odnos-djeteta-prema-vjeri-i-bogu/

Ексклузивни интервју са Митрополитом волоколамским Антонијем, председником Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије, за Tелевизију Храм Српске Православне Цркве

Храм Свете Тројице Подворја Руске Православне Цркве у Београду подигнут је 1924. по плановима архитекте Валерија Сташевског за Русе који су после Октобарске револуције избегли пред комунистима. Углавном су то били образовани људи, припадници виших слојева друштва, верујући. Стотину година касније, свечано и молитвено обележен је први век ове београдске, руске и свеправославне светиње.

Конференција под називом „100 година Светотројичног храма Подворја Руске Православне Цркве у Београду и везе са Српском Православном Црквом“ одржана је 15. новембра 2024. године у Палати Србија. Поред министра задуженог за друштвени положај цркве у земљи и иностранству др Ненада Поповића, викара Патријарха српског и изабраног Епископа британско-ирског г. Нектарија, старешине Подворја Руске Цркве протојереја Виталија Тарасјева, посебно обраћање имао је на овом скупу Високопреосвећени Митрополит волоколамски г. Антоније. Он је управо поводом великог јубилеја Светотројичног Храма допутовао у Србију. Посета је изазвала велику пажњу медија, српских, руских и регионалних, будући да је митрополит и председник Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије, односно шеф руске црквене дипломатије.

После конференције, посете Новом Саду и богослужења на дан градске славе са Његовом Светошћу Патријархом српским г. Порфиријем и Његовим Високопреосвештенством Митрополитом бачким г. Иринејем, а онда и свете Литургије и свечаности поводом јубилеја у Руској цркви, митрополит Антоније у ексклузивном интервјуу за Телевизију Храм говори о утисцима које ће понети из Србије, али и свим актуелним питањима православља у свету.

– Благословите, Високопреосвећени. Како оцењујете Вашу посету Србији, какве ћете утиске понети одавде?

– Ово није први пут да сам у посети Србији, био сам неколико пута у вашој дивној, гостољубивој земљи. И овога пута разлог мог доласка је посебан, јер славимо диван датум сто година од дана освећења Руске цркве Свете Тројице у Београду. И одговарајући на питање о утисцима о посети вашој земљи и из мојих претходних посета Србији, желим да кажем да се осећам, исто као што су се осећали и Руски прогнаници који су се вољом Божјом нашли у вашој земљи пре сто година, који су се нашли далеко од своје домовине, који су изгубили све, били су овде без посла, без средстава за живот, али су нашли у Србији гостопримство, топлу братску љубав и осећали су се овде не као у изгнанству, већ као код куће. Због обавеза као председник Одељења за спољне црквене везе доста путујем, али овде у Србији никада се не осећам као да сам у иностранству, већ се осећам као код куће, међу породицом, блиским и драгим људима, што ми је веома драго и веома важно. Веома ми је драго што ових дана имам прилику да разговарам и са Његовом Светошћу Патријархом српским Порфиријем и са епископима Српске Православне Цркве. Већ смо имали прилику да посетимо Нови Сад и срели се са Митрополитом бачким Иринејем, истакнутим православним богословом, личношћу која ужива огроман ауторитет у Руској Православној Цркви. Срели смо се и са другом нашом браћом и ово је веома важно и драгоцено за нас, јер нажалост није тајна да тренутно православни свет пролази кроз тешко поглавље у својој историји. Данас постоји подела између православних цркава. Искрено говорећи, постоје напети односи међу појединим помесним Црквама, али говорећи о односу Руске Православне Цркве и Српске Православне Цркве можемо рећи да их карактерише апсолутна једнодушност, пуно међусобно разумевање по свим питањима, који су на дневном реду међуправославних односа. И за нас је то веома важно и веома, веома драгоцено.

Председавајући Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије митрополит Антоније Севрјук је рођен 1984. године у Тверу. Чувени Тверски лицеј је завршио са златном медаљом, а још као ученик имао је послушање служитеља олтара и ипођакона у Саборној цркви Васкрсења у Тверу. Године 2002. уписао се на Санкт-петербуршку духовну академију одлуком наставног већа без полагања пријемних испита. Успешно је одбранио дипломски рад „Есхатологија у светским религијама“ и добио награду митрополита Никодима (Ротова). Био је потом приправника у Сектору за информисање Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије, помоћник Митрополита смоленског и калињинградског Кирила (сада Патријарха московског и све Русије), предавач у Смоленској богословији. Од фебруара 2009. године је лични секретар Патријарха московског, а исте године патријарх Кирил га уводи у монаштво, дајући му име Антоније. Године 2015. изабран је за викарног Епископа богородског, са задатком да се стара о парохијама у Италији и постављен је за шефа Канцеларије Московске патријаршије за институције у иностранству. 2017. године постављен је за управитеља Епархије бечко-аустријске и будимпештанско-мађарске, а 2019. године патријарх Кирил га је уздигао у чин митрополита. Године 2022. именован је за председавајућег Одељења за спољне црквене везе и сталног члана Светог Синода Руске Православне Цркве са титулом „волоколамски“.

– Због Вашег искуства и знања, Високопреосвећени, намеће се питање како приступате анализи стања православног света данас? Да наведемо само два проблема: Косово и Украјина.

– Тешко питање сте поставили, али то је такође оно што спаја наше народе, што спаја наше Цркве. Дубоко сам убеђен да особа која никада није доживела патњу не може да саосећа са другим човеком, као и онај ко не зна шта је истинска радост не може бити срећан због другог. У историји наших народа постоји заједничка туга, заједничка патња. За српски народ то је Косово. И ми веома разумемо тај ваш бол. Недавно смо били дубоко огорчени због тога што је Његовој Светости Патријарху Порфирију био забрањен улазак на Косово. Наш Патријарх се због тога веома узнемирио да је написао писмо Његовој Светости Патријарху Порфирију у којем је изразио нашу подршку у овом за њега тешком тренутку. Заиста ценимо ту подршку коју добијамо од Српске Цркве у контексту онога што се данас дешава у Украјини, јер, као и Косово које је извор српског Православља, тако је и за нас Кијев крстионица Свете Русије. Одатле смо примили своју веру. И то што је данас у Украјини највећа хришћанска конфесија у овој земљи, Украјинска Православна Црква, подвргнута најневероватнијем јавном прогону, а све је то прикривено готово апсолутним ћутањем светске заједнице. За нас је ово дубока трагедија и дубок бол. Наша црква је, као што знате, прошла кроз веома тешка искушења у 20. веку. Живели смо у ситуацији да је моћни вођа Совјетског Савеза обећао да ће на телевизији приказати последњег живог свештеника. Али данас би, чини се, све ово требало да буде прошлост. И видимо како у 21. веку земља која изјављује своју опредељеност принципима демократије и слободе, данас прогони свештенике, епископе, вернике Украјинске Православне Цркве. Данас живимо у ситуацији да се епископи Украјинске Цркве држе у затвору, налазе у кућном притвору, да су подвргнути малтретирању, да се храмови на силу одузимају верницима. Наравно, све што данас можемо је да апелујемо на светску заједницу и подстакнемо их да обрате пажњу на оно што се дешава у Украјини. Ми то радимо, али да будем искрен, не добијамо увек подршку, разумевање, па чак ни било какве одговоре.

А са стране Српске Цркве, њеног предстојатеља, Његове Светости Патријарха Порфирија, њеног Синода, њених епископа који се не плаше да храбро дигну глас у овој ситуацији и подрже нашу прогоњену браћу и сестре, добијамо подршку на чему је, верујте, руски народ веома захвалан. Ово никада нећемо заборавити. Овога ћемо се увек сећати са великом захвалношћу и великом љубављу. Постављате питање како да се изађе из ове ситуације. Мислим да је за нас, за хришћане, одговор очигледан: морамо сви да радимо по савести и у свему што радимо морамо се руководити светим Јеванђељем. Ако говоримо о ситуацији у Украјини, онда је потпуно јасно да се тамо данас дешава црквени раскол, у који се држава очигледно меша, и да се дешава супротно канонима, супротно православном схватању тога шта је Црква. Данас смо принуђени да верујемо да Васељенски патријарх, седећи у својој канцеларији у Истанбулу, може једним потписом да лаика учини „епископом”, да прихвати као епископа лице које никада није имало никакве канонске хиротоније, ни ђаконске, ни свештеничке ни епископске. Са овим се никада нећемо сложити, јер сви, па и ја, када смо рукоположени у свештенички чин, положили смо заклетву и обећали да ћемо живети по канонима. По савести, наравно, морамо деловати и у стварима које се односе на права, права људи на могућност да знају своје порекло, могућност да слободно посећују она места која се тичу њихове историје и порекла њиховог постојања. А данас је, нажалост, мени лично ово вероватно најтеже. Нисам дуго на овој позицији на којој сам данас, али разговарам са људима који и сами све савршено разумеју, који су свесни шта се данас дешава у свету, а истовремено због нужде да се поштују неке политичке коректности, заташкавају конкретне прекршаје људских права и кршење принципа светског поретка. Они једноставно флагрантно газе темеље међународног права. Чини се да се све ово ради да би људи живели у атмосфери обмане и лажи. Али за нас, за хришћане, то је немогуће. Без обзира на све, никада не смемо губити наду. Знамо да Господ и Црква Његова никада неће бити понижени и истина Божја ће сигурно тријумфовати. Верујте ми, говорећи о ситуацији која се данас развила на Косову и Метохији ми, руски народ, у потпуности смо уз вас. Усрдно се молимо за вас, подржавамо вас колико можемо. Знам да руска држава улаже огромне напоре у циљу подршке Србији у међународној арени. Можда људски не видимо увек конкретне путеве решење проблема, али знамо да Господ чини чуда а ми свакако верујемо и надамо се да Он и дозволи да се правда испуни и да Косово, које је саставни део Србије и срце српског народа, мора у овом контексту правде заузети место које му припада.

Руска Православна Црква или Московска Патријаршија је помесна и аутокефална Црква са достојанством Патријаршије, на петом месту у диптиху. Има чак 290 архијереја, 224 епархије, 788 манастира и више од 110 милиона верника.

– Руска Црква видљиво велики труд последњих година улаже у своје медије, као и у дигиталне платформе и друштвене мреже. Зашто ту врсту комуникације сматрате важном?

– Дозволите ми да одговорим на ово питање као један од најмлађих епископа Руске Цркве. Пуно комуницирам са својим вршњацима и одлично разумем да свако има свој пут до храма. Неко је крштен од детињства и живи и расте у верујућој породици, па за њега је бити у цркви нешто природно и логично. Неко долази у Цркву у каснијем узрасту, у школи или на факултету и чини први корак у храм и остаје у храму. Али у исто време, у сваком друштву, а верујем да Србија није изузетак, увек постоји жеђ да чујемо реч Божју. Али не може свако сам да учини први корак да би дошао у храм. Знам из искуства своје земље и из искуства мојих вршњака са којима комуницирам, да многима није тако лако, пролазећи поред цркве, да уђу у храм и остану тамо. Стога, Црква увек треба да тражи могућности да допре до људи, да нађе пут до њиховог срца. У ствари, то је оно што су апостоли радили. И апостол Павле и његове чувене речи да је свима постао све, да би сачувао макар изабране, значи да Црква мора увек, у условима брзих промена у свету, да пронађе могућност да допре до свих људи са Јеванђељем. Данас живимо у ери комуникација, у ери развоја друштвених мрежа. То је нешто што нико није разумео пре двадесет година и нико није мислио да ће се живот овако развијати. И чини ми се да је могућност да се до људи дође преко медија, пре свега, прилика да се пренесе реч Божја за млађе генерације хришћана, будућих хришћана. И заиста видим многе данас, гледајући интервјуе добрих свештеника, читајући свештенике који су блогери, који преносе преко својих друштвених мрежа реч Христову, читајући добре телеграм канале, многи кроз ово почињу да размишљају о томе шта је хришћанство, почињу да размишљају шта је Црква и на тај начин нађу пут ка Христу. Још једном истичем да је за свакога пут другачији, али Црква, чини ми се, треба да отвори сва врата, сва могућа врата, да људима да прилику да дођу Христу. Даље је све у Божјим рукама. Господ свакога води својим путем. За неке ова врата могу бити одговарајућа, за неког другог нека друга. Наш патријарх Кирил, Његова Светост Патријарх московски и све Русије, који је био дугогодишњи ректор Духовне академије и комуницирао са младима, и сам је био један од првих који је започео путем медија, путем телевизије, да се обраћа људима. Дуги низ година водио је диван програм под називом Реч пастира, који се емитовао суботом на Првом каналу на телевизији. Као врло млад, школарац, гледао сам тај програм и био сам запањен како, тада још увек митрополит, Светејши Кирил налази начин да пренесе сложена питања хришћанске теологије младим људима попут мене, у најједноставнијим и разумљиви м формама. Знам да је за многе постао својеврсни прозор који их је довео у Цркву. То је било тада, пре двадесет година, када је још постојала само телевизија. Данас постоји много више таквих алата. А наш Патријарх, поставши предстојатељ Руске Цркве, све свештенике подстиче да активно иду у народ, да на приступачан начин и средствима која разумеју, у којима су у стању да пронађу праве могућности, да са тиме иду и допру до људи и створе прилику за свакога да открије Цркву, открије Христа. Зато сада имамо православне ТВ канале, не само један. Штавише, они су укључени у руски државни пакет за емитовање програма, тј. сви људи који имају сателитску телевизију могу да гледају православне канале. Поред свега, ту су и дивни свештеници, који, као што сам већ рекао, воде сопствене блогове, своје телеграм канале. Знам да су за многе, посебно савремене људе, за оне који већину времена проводе на друштвеним мрежама, такви свештеници, такви телеграм канали и друга средства комуникације били њихов први корак на путу ка Цркви. Стога мени, као још увек младој особи, то се чини веома важним. И дивно је што Српска Црква данас много чини како би се кроз медије приближила људима и пренеле им јеванђељску поруку.

После Београд и Новог Сада, председавајући Одељења за спољне црквене послове Московске Патријаршије митрополит Антоније је отпутовао у Бања Луку. Нама, упркос свим изазовима које има православље у свету данас, остаје снажан добар утисак после његове изјаве да је „Руска црква у Београду мост између две сестринске цркве које везују најтоплији односи”. На многаја љета!

Разговарала: Сања Лубардић, главни и одговорни уредник Телевизије Храм и Радија Слово љубве
Превод са руског: ђакон Николај Сапсај

Извор: СПЦ

Пријатељ је човек добар, здраве душе, мисли исправно, воли врлину, беспрекорног је морала, веран је у љубави, искрен на речима, постојане је душе, искрен је саветник, отворен је, истинољубив и правдољубив. Пријатељ је слика и прилика свога пријатеља и до крајности осетљив осећа душевно расположење пријатељево и страда душевним страдањем свога пријатеља.

Пре него му се пријатељ и исповеди, он га претекне и хита му у помоћ пре него му је овај и затражи, и спремно му се предаје и помаже му ако је у опасности. Пријетељви пријатељи су и његови пријатељи, а непријатељи и његови непријатељи. Брани пријатеља и излаже се опасности њега ради.

У пријатељевом телу обитава душа пријатеља. Он је добар саветник, увек говори што је најбоље и стара се за част и име свога пријатеља. Пријатељеве светиње су и његове светиње. Истински пријатељ је моћна заштита и ко је њега нашао, нашао је благо. Пријатељ је највећа срећа. Добар пријатељ је непроцењива вредност, драгоценија од сваког блага. Његовој красоти нема равне. Пријатељ и у несрећама и у радостима остаје исти. Истински пријатељ хвали вредности које су похвале достојне и отворено куди оно што је за куђење.

Еурипид каже: “Истински пријатељи немају ништа своје, него им је имање заједничко.“ Ништа није боље од правога пријатеља. Саветовање његово делује јаче од свакога лека на страдалну душу и напаћено срце пријатеља. Његове речи су животни лек. Добар пријетељ може имати благодатно дејство и на душу и на тело пријатеља. Добар пријатељ прима на себе све што недостаје пријатељу и блажи највише оно што се добро чини, а онога који греши највише исправља.

Пријатељ постаје разум, осећање и око пријатеља. Пријатељ је оличење врлине. Нико ко мрзи није пријатељ. Григорије Богослов каже: “Веран пријатељ је благо са душом, затворени врт и запечаћени студенац што се у прави час отвара и из којег се захвата, а пријатељима називам добре и лепе и оне са којима смо сједињени по врлинама.“

https://radiosvetigora.wordpress.com/2011/11/22/свети-нектарије-егински-слово-о-лику-п/

" И док дан буди се
и прве птице пјевају,
ја одлазим"
Д.С.Т., Нови дан
Ноћ прије поласка, није успјела да одспава ни читавих два сата. Све вријеме је размишљала о разговору који се догодио прије неколико дана. Наиме, било је то кишно, недјељно послеподне када су њени родитељи довели своје вјенчане кумове, како би и они покушали да је одговоре од њеног наума и одласка. Кум, просједи, сувоњави човјек у педесетим годинама, све вријеме је нетремице гледао у очи, док јој је објашњавао следеће:" Ти си још увијек млада. Тек си факултет завршила. Не могу се тако крупне одлуке у тим годинама доносити! Да ли си размишљала о томе шта ће о твом одласку мислити пословни партнери твог оца? Шта ће све о томе причати и распредати комшије, рођаци и познаници? Како ће на твоје родитеље гледати сав тај полусвијет, који једва чека да се догоди таква ствар, како би испирали своја докона уста " ?!
У том моменту у разговор се умијешала и кума, необично крупна жена у четрдесетим годинама, која јој је поставила читав низ питања :" Кумице, душо, реци нам јеси ли се ти нешто разочарала? Да није у питању нека неузвраћена љубав? Да ниси можда запала у депресију"? Такође је додала и то да данас није срамота да се пође код психолога или психијатра, те да нема ништа лоше у томе да се и љекови узимају, ако ће јој помоћи! Међутим, убјеђивање је прекинуо њен отац, рекавши следеће:" Видите ли да јој узалуд говорите? Њој су тамо испрали мозак! Сазнао сад да је она још од гимназијских дана тамо одлазила и проводила распусте, док смо ми вјеровали да је са друштвом на мору или зими на скијању "!
За разлику од оца, мајка је од тренутка када им је саопштила своју одлуку о одласку, ријешила да заћути и прекине са њом сваки вид комуникације. Надала се да ће је на тај начин навести да промијени своје намјере.
 Када је завршила са присјећањем на разговор, погледала је на часовник и схватила да је већ шест сати. Брзо је устала, обукла дугу карирану сукњу и црни дуксер са капуљачом. Тихо, готово на прстима је ушла у собу, у којој су спавали њени седмогодишњи брат и сестра - близанци, које су родитељи доста касно добили. Близанци су , како се то у нашем времену каже, били непланирана дјеца. Њени родитељи су сматрали да је довољно да имају једно дијете, које ће наследити очеву фирму и некретнине. Мајчина неочекивана трудноћа у раним четрдесетим, умногоме је све те планове промијенила.
 Близанце је у соби затекла у дубоком сну. Пољубила их је, успјевши да их не пробуди. Потом је ушла у дневну собу и схватила да су родитељи провели бесану ноћ. Отац је стајао и гледао кроз прозор. Када му је пришла, само је одмахнуо руком, јасно јој ставивши до знања да не жели да се поздрави са њом. Мајку је успјела тек да пољуби у чело, добивши ледени поглед и ћутање као одговор на пољубац. Прије него што је отворила излазна врата стана, окренула се у намјери да још једном види своје родитеље.
Путовање, које је трајало читавих једанаест сати, готово да није ни осјетила. Сједјела је у галерији полупразног аутобуса и размишљала о свему што је претходило њеном одласку. У једном моменту се сјетила близанаца и чињенице да су је само они подржавали у њеној одлуци. Иако нису схватали гдје то њихова старија сестра, заправо, одлази, као да су срцем осјећали да је њена одлука исправна. Помисао о близанцима је изненада у њој породила тугу и немир. Међутим, таква осјећања су , као руком однешена, нестала када је стигла на своје одредиште. Прошавши кроз манастирску капију угледала је озарена лица игуманије и осталих сестрица, које нису скривале радост због њене одлуке да остави овоземаљске бриге и пође у манастир...

Митрополит Нектарије (Антонопул)

Као свештеник и исповедник, дуги низ година комуницирам са родитељима тинејџера, посебно мајкама. Зову ме и закажу састанак да разговарамо о „озбиљној теми“. У већини случајева ти разговори се тичу њихове деце која су у транзицији. Прича је отприлике сваки пут иста са мањим варијацијама.
„Мој син (ћерка) је био нормално дете до своје тринаесте или четрнаесте године. Лепо васпитан, миран, добро је учио. Уживао је да иде у школу и сви су лепо говорили о њему. Али у последње време се толико променио да га једноставно не препознајемо. Немогуће је разговарати с њим. Било шта да му се каже, он експлодира. Противречи, нервозан је, изнервира се из било ког разлога. Раније никада нисмо чули ни једну реч супротстављања од њега, а сада, ако ми кажемо - бело, а он ће сигурно рећи - црно. Псује као простак. Можете ли да замислите, чак ми се и наставници жале да се свађа са њима, да им држи лекције и да је почео да изостаје са часова и да пуши. Касно се враћа кући. Његово друштво ми се никако не допада, глупо се облачи, носи минђуше и накинђурен је од главе до пете разним гадостима. Бесконачно седи за рачунаром или на телефону. Игра компјутерске игрице по цео дан. Чак заборавља и да једе.”
Многи одрасли, посебно они старији, чујући овакве ствари, цокћу језиком, одмахују главом и изговарају уобичајену фразу у таквим случајевима: „Шта да ти кажем? Дошла су другачија времена. Млади људи данас нису оно што су некад били. Потпуна деградација! Ево ми, кад смо били у њиховим годинама, поштовали смо старије, били послушни, дисциплиновани...”
Али да ли је заиста било тако? Ево шта на ову тему пише отац Василије Фермос:
„Ако погледамо у историју, видећемо да се у давна времена понашање тинејџера није много разликовало од онога што видимо сада. Сократ је још у петом веку пре нове ере рекао: „Данашња омладина је навикла на луксуз, има лоше манире, презире ауторитет, не поштује старије, деца се свађају са одраслима, похлепно гутају храну, малтретирају учитеље.
Хесиод (старогрчки песник) потврђује ову идеју следећим речима: „Изгубио сам сваку наду у будућност своје земље ако данашња омладина преузме узде власти у своје руке, јер је та омладина неподношљива, неконтролисана, једноставно страшна."
Дозволите ми да вам дам један пример. У Месопотамији, током ископавања, откривен је следећи натпис, који датира из 2800. године пре нове ере: „Ова омладина је искварена до сржи. Млади су злонамерни и немарни. Никада неће бити као млади из старих времена. Данашња млађа генерација неће моћи да сачува нашу културу."
А сада дајем пример из дела светог Јована Златоустог који каже: „...да је младост тешка, да је лако запаљива, лако подложна завођењу, лако пада на клизавој стази и потребна је веома јака узда, јер је као ватра која захвата све што лежи напољу.”
Такво једногласно мишљење кроз све векове и у свим цивилизацијама указује на то да је ситуација са младима у сваком тренутку била веома жалосна.
Сада схватате да је тинејџерска криза тест, не само за вас, већ и за целу породицу. Питате: „Шта кажете родитељима који долазе код вас и постављају питања?“
Мој одговор је да све зависи од конкретне ситуације, али постоје и опште тачке. Све што се дешава тинејџеру је сасвим природно. Бунтовнички дух је саставни део постепеног сазревања тинејџера. Никада није било случаја да је неко победио тинејџера у игри „ко је у праву“. Борба и конфронтација су једноставно неопходни за тинејџера. Они су неизбежни. Звучи чудно, али колико год нам се живот са тинејџерима чинио неподношљивим, истовремено нам је велика радост када су они ту. Другим речима, неподношљиво је бити заједно, али је немогуће бити раздвојен!
Једна талентована учитељица и дивна особа, једном ми се пожалила: „Са мојим ученицима у школи је све супер. Они ме обожавају. Али не могу да нађем заједнички језик са својом децом. Имам сталне сукобе са сином и ћерком.” Могу да замислим какав је ово тест за мајку коју сви цене и поштују, сви осим њене сопствене деце.
Често родитељи виде себе у својој деци и грешке које су сами правили у младости. И, као резултат, видећи да деца праве исте грешке, они на то реагују протестом, иритацијом и бесом.
„Ништа те не разбесни више него када видиш да неко тврдоглаво гази на исте грабуље, правећи исте грешке које си ти направио у прошлости. Зато нам тинејџери толико иду на живце“, рекао ми је отац два одрасла сина.
Али тинејџери, са своје стране, виде све другачије. Виде да њихови родитељи показују ауторитарност и деспотизам или потпуну равнодушност према њима. Ево одломака из писама двоје тинејџера:
„Волела бих да су моји родитељи чешће код куће, да комуницирају са мном, да се више интересују за мене. Али уместо тога, отац увек касно долази кући и закопава се у новине. Заједно седимо за столом, али он комуницира само са мајком, и то ретко, а ја га уопште не занимам. Некако не пристајем да живим овако. Боље би било да ме грде...“
Валерија, 16 година
„Не могу да разумем зашто ми родитељи стално наређују а да нису ни покушали да ме саслушају и разумеју. Волео бих да чујем бар једну нормалну реч током дана, а не да слушам ове бескрајне вриске. Тешко је када ти увек наређују као да си робот! И веома је тешко живети са људима који су увек у праву, ма шта ти учинио или рекао.”
Матеос, 16 година

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор