Зјело рано мироносици течаху ко гробу Твојему ридајушчија, но предста к ним ангел, и рече:

Риданија времја преста, не плачите, воскресеније же апостолом рците.

Као и благи милешевски Бели анђео, с једне од грузијских фресака Плави анђео озбиљног лика указује на исту неизрециву тајну васкрсења Христовог показујући прстом свакоме ко гледа: „Дођи и види!“.

У долини реке Дзаме у Карталинији налази се Никољски манастир Светог Николе или Кинцвиси. Изградњу цркве је наручио Антоније Гионистависдзе, архиепископ чкондидски и мцигнобартухуцес (канцелар) царице Тамаре почетком 13. века, у златно доба грузијске државе и културе (крај 12. и почетак 13. века).

_{Фото: манастир Кинцвиси, поглед са узвишице, извор: dmo.ge}

Теме фресака се ослањају на хришћанске догме васкрсења и искупљења. Фреске на зидовима цркве Светог Николе представљају један од највиших домета средњовековног грузијског сликарства, како због своје велике уметничке вредности, тако и због историјског значаја. Добро су познате по јединственом колориту који се базира на богатом слоју тамноплавог лазурита у комбинацији са засићеном зеленом бојом, блиставо белом и ситним, али упечатљивим убацивањем јарко црвене боје. Комбинација боја се заснива на њиховом симболичком значају.

Једна од фресака из Кинцвисија, фреска Анђела из сцене Мироносица на гробу постала је симбол средњовековне грузијске уметности и сведочанство Христовог Васкрсења. Одишући префињеношћу и радошћу, али и озбиљношћу Плави анђео као да говори:

Кристе агдга! (ქრისტე აღდგა!) Христос васкрсе!
Чешмаритад ахдга! (ჭეშმარიტად აღდგა!) Ваисину васкрсе!

_{Фото: фрагмент фреске Плавог анђела из Квинцисија, извор: 'Всеобщая история искусств. Том 2, книга первая' \\Под общей редакцией Б.В.Веймарна и Ю.Д.Колпинского - Москва: Государственное издательство 'Искусство', 1960 [in Russian], wikipedia.org}

Марина Тодић за портал "Живот Цркве"

Насловна фото: фреска Плавог анђела, извор: dmo.ge

Поводом изјаве свештеника Синише Ђорђевића која се уочи локалних избора у Књажевцу, одржаних 29. марта о. г, појавила у медијима и на друштвеним мрежама, Епархија тимочка обавештава јавност о следећем:

Сматрамо потребним, иако су избори окончани последице наведеног иступа и даље изазивају недоумице, злоупотребе па и смутњу у једном делу јавности, да ради истинитог и потпуног информисања укажемо на чињенице које су у поменутом видео материјалу и у појединим медијима случајно или намерно изостављене или нетачно представљене.

Црква никоме не оспорава право на лично мишљење, па ни политичко, које сваки грађанин може слободно изразити на изборима. Међутим, за свештена лица важе јасна правила која искључују јавно учешће у политичким кампањама, без обзира на политичку опцију, а нарочито без благослова надлежног архијереја.

Свештеник Синиша Ђорђевић, који је у спорном видео запису нетачно потписан као старешина храма Св. Ђорђа у Књажевцу, разрешен је те вишегодишње дужности 27. новембра 2019, из разлога које овом приликом није неопходно наводити.

Услед истрајавања у деловању супротном црквеном поретку, укључујући и самовољно прихватање световних дужности, у смислу његовог ангажовања као општинског већника, поменути је одлуком Црквеног суда Епархије тимочке од 8. априла 2021. стављен под доживотну забрану свештенодејства. То значи да он од тада не може обављати ни дужност парохијског свештеника. Ову одлуку потврдио је и Велики црквени суд 21. децембра 2021, иако је за наведена дела предвиђена и строжа мера – лишење свештеничког чина.

Нажалост, дотични ни до данас није показао разумевање за донете одлуке, те својим јавним наступима, укључујући и политичке, наставља да изазива саблазан у јавности.

Посебно истичемо да се овакви појединачни иступи не могу доводити у везу са ставовима Цркве у целини, нити са њеним поретком и учењем. Такође, указујемо да политичко ангажовање свештеног лица неминовно нарушава његову пастирску службу, јер га удаљава од оног дела верника који имају другачија уверења.

Свештеник Синиша Ђорђевић се и даље налази под духовном влашћу надлежног архијереја и црквених органа те зато остаје могућност предузимања додатних мера у циљу очувања црквеног поретка и мира међу вернима.

У нади да ће се саблазан превазићи а мир, разумевање и одговорност обновити у нашем народу, позивамо све на уздржаност, разборитост и поштовање црквеног поретка.

Канцеларија за информисање Епархије тимочке,
2. априла 2026.

Издавачка кућа "Хришћанска мисао" објавила је значајну збирку Непозната писма Светог владике Николаја (2021), која садржи до тада необјављивану преписку владике Николаја Велимировића, укључујући писма Винстону Черчилу, Херберту Хуверу, Слободану Јовановићу, Николи Тесли...

Збирка документује раније непозната писма Светог Николаја Српског значајним историјским личностима која осветљавају његов живот и мишљење током боравка Другог светског рата и његовог боравка у егзилу, као и његове напоре да укаже на страдање српског народа. Ова збирка представља важан додатак његовом већ познатом мисионарском опусу.

Како уредници наводе, свака изговорена или написана реч Највећег Србина после Светог Саве јесте драгоценост за све нас православне. Ипак његове речи од доктората на немачком језику, проповеди на енглеском, саопштења на француском, предавања на руском… наведоше многе, не само православце, да га назову, са правом, Нови Златоусти.

Извор: Информативна служба СПЦ

На данашњи дан, 18. марта 1956. године у Америци се упокојио у Господу Свети владика Николај Охридски и Жички.

Епископ Николај (у свету Никола Велимировић) рођен је 23. децембра 1880. у селу Лелић од родитеља Драгомира и Катарине. После основне школе, гимназије у Ваљеву и Богословије у Београду уписао се на Старокатолички богословски факултет у Берну, у Швајцарској, где је 1908. године одбранио докторску дисертацију „Вера у Христово васкрсење као основна догма Апостолске Цркве”. Идуће године одбранио је дисертацију о Берклију у Женеви.

Двадесетог децембра 1909. године замонашен је у Манастиру Раковица и рукоположен у чин јерођакона и јеромонаха. По жељи митрополита Србије Димитрија, јеромонах Николај проводи извесно време у царској Русији, коју ће доживотно носити у души и са Русима у Југославији и Америци бити у сталној и тесној вези.

Желећи да упозна западни свет о нечувеним страдањима српскога народа за време Првог светског рата и о праведној борби коју је Србија водила за своје ослобођење, српска влада је одлучила да упути у Енглеску и Америку јеромонаха др Николаја (Велимировића).

Пре избора за епископа јеромонах Николај је био суплент Богословије Светога Саве у Београду. Свети архијерејски сабор Краљевине Србије изабрао га је за епископа жичког 1919. године. Већ 1920. године епископ Николај по властитој жељи прелази у Охрид. После доношења Устава Српске православне Цркве 1931. године, спроводи у дело сједињење Охридске и Битољске епархије у јединствену Охридско-битољску епархију са седиштем у Битољу.

За време свог архипастирствовања у овој епархији епископ Николај ствара у Манастиру Калиште центар женског монаштва, који ће поред манастира Хопово и Кувеждин бити расадник српског монаштва и попунити многе празне српске манастире опустеле за време Првог светског рата.

Три године по смрти епископа жичког Јефрема, епископ охридско-битољски Николај изабран је 21. јуна 1936. године за епископа жичког. Након његовог поновног доласка Жичка епархија је доживела свој духовни препород. Обновљени су многи манастири и подигнути нови парохијски храмови.

Приликом конкордатске борбе, 1937. године, епископ Николај је устао у заштиту животних интереса Српске православне Цркве живом и писаном речју, а онда је дошао рат. Одмах после немачке окупације епископ Николај је интерниран у Манастир Љубостиња, да би касније био премештен у Манастир Војловица. Овде је био заточен заједно са патријархом српским Гаврилом. Из Манастира Војловица Немци су их 14. септембра 1944. године одвели у логор Дахау. Ослободили су их Американци када су ушли у Кицбил 8. маја 1945. године.

После свога ослобођења епископ Николај се није вратио у комунистичку Југославију. Извесно време је живео у Енглеској, а затим се преселио у Америку.

Предавао је у српској Богословији Светог Саве у Либертивилу, али је највише живео у руској средини, као предавач у Академији Светог Владимира у Њујорку, богословијима Свете Тројице у Џорданвилу и Светог Тихона у Саут Канану (Пенсилванија), где је и умро 18. марта 1956. године

Био је сахрањен покрај српског манастира Светог Саве у Либертивилу, а 1991. године пренет је у свој родни Лелић.

Српска православна Црква 3. маја по новом, 20. априла по старом календару молитвено прославља празник Преноса моштију Светог владике Николаја Српског.

Извор: спц.рс

Процењује се да ће најсвеобухватнији Речник САНУ имати око 500.000 речи забележених у последња два века.

Интернетом кружи видео-снимак у коме се наводи да српски језик има 11 милиона речи и да су оне сабране у Фреквенцијском речнику српског језика. Позивање на овај податак је релативно често, као и питање шта се догодило са толиким бројем речи и зашто оне нису у употреби. Одговор захтева осврт на настанак поменутог речника.

У периоду од 1955. до 1961. у Институту за експерименталну фонетику и патологију говора под руководством Ђорђа Костића сачињен је корпус речи српског језика из периода од 12. до 20. века. Тај корпус заиста садржи 11 милиона речи, али је неопходно дефинисати шта тај број представља.

У лингвистици податак да корпус има 11 милиона речи значи да у њему постоји толико потврда за постојеће речи, односно примера њихове употребе. Једна иста реч је често потврђена и у више стотина примера – у различитим контекстима и из различитих извора. На пример у грађи за израду Речника САНУ постоји преко 1000 потврда за предлог по. То подразумева преко 1000 реченица, као што су: „По цео дан иде по кући“, „Спава по дану“, „Мота ми се по глави“, „Познајем га по оцу“, „Они су род по мајци“, „Иди по Бору“, „Не вози по магли“, „Иде по кафанама“. У свим овим случајевима реч је о истом предлогу, о истој речи, која се појављује у различитим контекстима и различитим значењима.

Деведесетих година прошлог века започета је дигитализација корпуса Ђорђа Костића, којом руководи академик Александар Костић. На основу припремљене базе података издат је Фреквенцијски речник савременог српског језика у седам томова, заснован на примерима из дневне штампе и поезије. Овај речник садржи 1.985.575 речи и 64.100 одредница. Речничка одредница је заправо нова, засебна реч.

Ако у овом речнику има око два милиона речи и 64.100 одредница, лако се може закључити да би у пет и по пута већем корпусу (11 милиона) било око 352.000 одредница, односно, толико засебних речи. Поређења ради, савремени корпус Друштва за језичке ресурсе и технологије (ЈерТех) садржи преко милијарду речи, што не значи да језик има толико лексичких јединица.

Процењује се да ће најсвеобухватнији Речник САНУ имати око 500.000 речи забележених у последња два века. Ту су убројане и дијалекатске обличке варијанте, али нема свих стручних термина, тако да је број оквиран. Када бисмо овој цифри додали речи из старијег периода, међу којима има доста заборављених или напуштених због нестанка појмова које означавају, број би се свакако увећао, али никако не би достигао 11 милиона. То могу да потврде постојећи историјски речници, као што су Рјечник из књижевних старина српских Ђуре Даничића, Фреквенцијски речник Доментијановог језика, два црквенословенска речника, Речник наших старих мера, огледна свеска Српскословенског речника јеванђеља, регистри уз издања Законика цара Стефана Душана и други.

Иако се не би дошло ни близу броја који се помиње у наведеном видео-снимку, ишчитавање ових речника било би корисно за свакога ко жели да боље упозна, а можда неком речју и обогати сопствени језик.

https://magazin.politika.rs/scc/clanak/578097/kultura/koliko-reCi-ima-srpski-jezik

Невидљиви пртљаг из прошлих генерација се не преноси генетски, али се преноси емоционално и понашајно.

У овом кратком тексту о. Нектарије обраћа пажњу на велику потребу да се позабавимо својим душевним светом. Духовни живот нам јесте суштински неопходан, али нам духовни живот не може надокнадити и решити оно што нам недостаје у душевном животу. А управо је за душевни живот потребан психотерапијски рад кога се до дана данашњег на жалост неки људи у Цркви и даље боје и мисле да је потпуно непотребан. Прочитајте зато шта о томе говори игуман Нектарије Морозов.

*

„Често размишљам о томе колико је важно пазити на свој унутрашњи живот и озбиљно се бавити њиме. И о томе, колико је много оних који то уопште не раде, често чак и „из принципа“ (кад кажем унутрашњи живот, не мислим на духовни живот и однос са Богом, већ пре свега на оно што се дешава у нашој души – у душевној области. Духовни живот је посебна тема.)

Милијарде људи живе бивајући обузети страховима и анксиозностима, редовно трпећи нападе беса, гнева, духовне чамотиње, очаја, мучећи се због ирационалне кривице, због неповерења према свету, другима и самима себи, од осећања да су безвредни и непотребни. Живе тако… и ништа поводом тога не предузимају.

Иако би заиста било потребно бавити се собом и оним што се налази у нама, разабрати се са узроцима својих проблема, ослободити се онога што нам смета да живи и да као резултат тога осетимо слободу коју никада раније нисмо имали.

Шта је за то потребно? Често је потребан рад са стручним лицем.  Не увек, али најчешће јесте. Потребно је читање квалитетних књига из области психологије и емоционалне интелигенције. Потребна је спремност и за самостални рад, јер без тога се неће ништа догодити. Потребни су стрпљење, храброст и истрајност.

Кад неко каже да му је жао да троши време, снагу и новац на све горепоменуто, ако би заправо због нечега требало да жали, онда је то он сам: јер шта год да постигне у животу, ако се није разабрао са собом и уредио свој унутрашњи свет, неизбежно ће страдати.

Унутар нас је неопходно да се уведе ред. Неред који тамо влада не представља само залог личне несређености и незадовољствa. Не. Он се стално излива напоље, ствара хаос, смртно опасан по живот у целини – чега смо и сведоци.

Толико је много људи у свету којима је терапија толико неопходна да се рађа жеља да се они на неки начин обавежу да је прођу. Али то није ни могуће, нити доноси резултате. Али нас зато ништа не спречава да свако почне са собом. А почети је просто неопходно потребно.

Са телеграм канала игумана Нектарија Морозова.

Превео Станоје Станковић

На данашњи дан, 4. марта 2021. године упокојио се  у Господу Владика Атанасије (Јевтић).

Умјесто свијеће воштанице, у спомен на великог архијереја Цркве Христове подсјећамо на његов последњи интервју Радију “Светигора”, који је дао на дан сахране блажене успомене Митрополита Амфилохија:

Светигора – Владика Атанасије

Задужбина Светог манастира Хиландара данас је подсјетила да је након великог пожара 2004. године, блажене успомене Епископ Атанасије боравио у Хиландару неколико недјеља, желећи да на тај начин пружи подршку хиландарском братству. Учествовао је свакодневно у богослужењима и обављао монашка послушања.

У прилог томе Задужбина је објавила фотографије косидбе у хиландарском маслињаку, које је 29. априла 2004. године забиљежио тадашњи монах Доситеј Хиландарац.

„Будући да је имао велики број пријатеља, Владика Атанасије је боравак у Грчкој и на Светој Гори истовремено искористио и да прикупи прилоге за обнову Хиландара и помоћ пострадалим светињама на Косову и Метохији у мартовском погрому исте године. Хиландарски монаси се непрестано молитвено сјећају Атанасија, владике бесмртног имена и бесмртних дјела“, објавила је Задужбина.

Обиљежавање пете године од упокојења блаженопочившег Владике Атанасија, Епархија захумско-херцеговачка и приморска, под називом: “Сјећање на Владику Атанасија”, почиње 6. марта изложбом фотографија „Слово љубве Владике Атанасија Јевтића“, аутора јеромонаха Тефила Петровића, настојатеља манастира Дужи, у Галерији Културног центра Требиње.

Литургијски помен биће служен у недјељу, 8. марта, у Саборном храму Преображења Господњег у Требињу.

Епархија захумско-херцеговачка и приморска данас је подсјетила на ријечи Митрополита Димитрије које је изговорио након помена за покој душе новопрестављеног Владике у Саборном храму у Требињу:

Хвала за све, Владици Атанасију! Сад, када је отишао, из дана у дан ми ћемо схватати колико смо се били навикли на нешто што је, заправо, чудо у овом свијету: да неко сав изгара за Христа, сав живи вјером, да је сав оваплоћење истине, да сав изгара за љубав.., и онда да је сав и знак да овдје има Живота Вјечног, да овдје има Бесмртности, да овдје на овој земљи има Љубави, праве, бесмртне, Христолике… Нека нам опрости и нека се моли Богу за нас, да кад’ дође поново Господ, да нађе вјеру на земљи, и то такву вјеру, којом је владика Атанасије живио и горио овдје на земљи. Нека је вјечни спомен нашем драгом Владици Атанасију, а ви сви да сте благословени! Христос Васкрсе!

+++

Име епископа Атанасија Јевтића одавно је познато не само нашој црквеној и широј јавности већ и цијелом хришћанском, нарочито православном свијету. Епископ др Атанасије Јевтић рођен је од православних родитеља, Милана Д. Јевтића и Савке (рођ. Брисић), земљорадникâ, у селу Брдарици, у шабачко-ваљевском крају (западна Србија), на други дан Божића, 8. јануара 1938. године. Основну школу завршио је у Драгињу, нижу гимназију започео 1949. у Шапцу, а завршио осмољетку 1953. у Дебрцу. Учио је затим Богословију у Раковици, а завршио је у Београду 1958.  Исте године уписао је Православни богословски факултет у Београду, али је убрзо позван на одслужење двогодишњег војног рока у Подгорици и на Косову. По повратку из војске, замонашен је – по благослову епископа шабачко-ваљевског Јована, и то руком архимандрита Јустина Поповића у Манастиру Пустиња код Ваљева, уочи Ваведења, 3. децембра 1960. године, а затим је, као сабрат Манастира Троноше код Лознице, наставио и завршио студије на Богословском факултету у Београду, јуна 1963. године. Дипломирао је општом оцјеном 8,88.

За вријеме студија рукоположио га је епископ Јован у чин јерођакона на Богојављење 1961, а на Успење Пресвете Богородице 1963. рукоположен је и у свештенички чин. Завршивши Богословски факултет, поднио је молбу Светом архијерејском синоду како би му био одборен одлазак на постдипломске студије у Грчку. Фебруара 1964. послао га је Његова светост патријарх српски Герман на Теолошку академију на Халку код Цариграда (Турска), гдје је остао до јуна исте године. Због тамошњих тешких политичких прилика прешао је у љето исте године у Јеладу, на Свету Гору, и с јесени на Теолошки факултет у Атину, гдје је, под руководством професора догматике и академика др Јована Кармириса, припремио на грчком докторску тезу из догматике, на тему: „Еклисиологија Апостола Павла по Светом Златоусту“. Докторску тезу одбранио је одличним успјехом 2. јуна 1967. на истом факултету. Након тога остао је у Атини још годину дана настављајући богословски рад углавном на изучавању светих отаца Цркве.

За вријеме четворогодишњег боравка у Атини служио је као парохијски свештеник у атинској Руској цркви, станујући једно вријеме у богословском интернату Грчке цркве, а затим у приватном стану. Све вријеме боравка у Грчкој био у сталној вези са својим епископом – шабачко–ваљевским Јованом. У јесен 1968, добивши за то благослов од свог духовника и епископа, прешао је у Париз, на Богословски институт Светог Сергија, ради наставка богословских студија и изучавања француског језика. Након проведене једне године изабран је од Професорског савјета Института за професора на предметима Увод у теологију и Патрологија са аскетиком, и на том положају остао је три године. Посљедњу годину (1971/72) предавао је и Историју Цркве византијског периода. Боравећи у Паризу, повремено је пратио предавања из Патрологије на Римокатоличком теолошком факултету (Institut Catholique de Paris) и поједина предавања из византијске књижевности на Сорбони (Hautes Etudes). У својству професора Института Светог Сергија, учествовао је на Првој теолошкој конференцији православних теолога у Америци, септембра 1970, у Бостону (Holy Cross). За четири године боравка у Француској опслуживао је, према потребама, православне парохије руске, српске, грчке и француске, а живио је у дому студената Института Светог Сергија. Током љета посјећивао је Свету земљу, Србију и Грчку.

Вративши се из Париза у љето 1972, постављен је од стране Светог архијерејског синода за управника Дома студената при Богословском факултету. Сљедеће 1973. изабран је за доцента на Богословском факултету на Катедри за патрологију (Црквена књижевност и Мисао светих отаца Истока и Запада). Предавао је и Историју Хришћанске цркве низ година, као и неко вријеме Историју Српске цркве. Године 1983. биран је за ванредног, а 1987. за редовног професора на Катедри за патрологију. Биран је за декана Богословског факултета 1980/81. и 1990/91. У периоду рада на Факултету објавио је око двије стотине научних радова. Тада почиње да излази његово дјело Патрологија (књ. 2).

Након доласка у Београд служио је у Манастиру Ваведење на Сењаку. Брзо се укључио у културна кретања престонице, првенствено активним учествовањем на бројним трибинама, гдје је својим отвореним иступањима, одличним познавањем теолошке и философске мисли те својственом му ерудицијом и свестраношћу задобио велике симпатије и подршку – нарочито омладине – у бројним дијалозима са апологетима марксизма и материјализма. Одржао је више десетина предавања омладини у патријаршијској сали у Београду. Позната су и његова реаговања у штампи (посебно у листу Православље, гдје је сматран за једно од првих пера). Истовремено и напоредо са професорским дужностима дјелатно је учествовао у буђењу успаване светосавске и косовске свијести и савјести српскога народа, подсјећајући на озбиљност ситуације на Косову и Метохији, али и у другим српским земљама. Учествујући својим прилозима у прикупљању докумената и свједочанстава о новомучеништву, завјетовао их је будућим и садашњим генерацијама као документ времена и на тај начин враћао је дуг пострадалим Србима и својој цркви. Такође, многобројне младе људе је својим примјером надахнуо и упутио на изучавање богословља, подстакнуо на ступање у свештенички и монашки чин. Својим пастирско-еклисијалним дјеловањем допринио је измирењу и превазилажењу расколâ, а особито тзв. америчког раскола.

Ратне 1991. године је од стране Светог архијерејског сабора изабран, а на Ивањдан 7. јула хиротонисан и устоличен у Вршцу за епископа банатског, гдје је остао непуних годину дана. Свети архијерејски сабор је, на мајском засједању 1992, епископа Атанасија изабрао за епископа захумско-херцеговачког и приморског. Због ратног пожара није могао бити устоличен у сједишту Епархије, Мостару, него у Требињу, на Видовдан 1992. године. Нови епископ, са сједиштем у Манастиру Тврдошу, наслиједио је Епархију која више деценија није имала свога архипастира. Током рата многоразлично је помагао свој народ, војску, сирочад, избјеглице, рањенике и остале невољнике и паћенике, обнављајући православну вјеру у Херцеговини масовним крштавањем, причешћивањем и просвјећивањем повјереног му народа (покренуо је, између осталог, епархијски часопис Видослов, који редовно излази од Божића 1993. до данас). Године 1994. изабран је за првог ректора новоотворене Духовне академије „Свети Василије Острошки“ у Фочи. Његовом заслугом Херцеговином су пронијете мошти Светог Василија Тврдошког и Острошког Чудотворца (10–11. маја 1996).

Због тешке повреде вратних пршљенова (3. децембра 1998) замолио је Сабор епископâ да га разријеши дужности архијерејске катедре, али не и архијерејског служења. На септембарском засједању 1999. године Свети архијерејски сабор усвојио је оставку епископа Атанасија на активно управљање Епархијом захумско-херцеговачком и приморском, а на његово мјесто изабран је епископ Григорије. Епископ Атанасије остао је да борави у Манастиру Тврдошу крај Требиња и да помаже херцеговачким архијерхејима. Наредних година много времена проводи на Косову и Метохији (нарочито од доласка страних НАТО трупа у јуну 1999) помажући тамошњем епископу и страдалном народу. Током 2001/2002. провео је осам мјесеци у Јерусалиму изучавајући јеврејски језик ради превођења Светог писма Старог завјета на српски, и упознајући боље Свету земљу Господњу те служећи у Јерусалимској патријаршији, нарочито на Гробу Господњем и Гробу Мајке Божје (претходно је посјетио Свету земљу три пута и Синај два пута). По повратку из Јерусалима, Сабор га је, од јуна 2002. до маја 2003, послао на испомоћ обољелом епископу жичком Стефану, када је с другим епископима припремио уношење у календар светих и епископа жичког и охридског Николаја. По повратку из Жиче, ради у Манастиру Тврдошу на преводу Светог писма с јеврејског и грчког, повремено пише текстове или држи предавања. За вријеме погрома Срба на Космету, марта 2004, био је свих тих дана присутан са страдалним народом, свештенством и монаштвом.

Епископ Атанасије је нарочито као јеромонах био учесник многих домаћих и међународних научних скупова из области црквене историје, теологије, философије и хришћанске културе. Истовремено је сарађивао у многим црквеним и свјетовним публикацијама код нас и у иностранству. Аутор је бројних књига, студија, чланака, огледа и бесједа на више свјетских језика, преко шест стотина радова. Преводи са старогрчког, старословенског и других језика. Његови богословски, антрополошки, патролошки, црквено-историјски радови залазе у све периоде историје Цркве и обухватају скоро сва важнија питања православног библијско-светоотачког богословља. Његови литерарни теолошко-философски радови и иступања добили су и званичну потврду избором у Удружење књижевника Србије. Током свог живота је објавио више десетина књига.

Епископ Максим (Васиљевић)
Монах Игнатије (Марковић)

Преузето из књиге Еп. Атанасија Христос Алфа и Омега,
Манастир Тврдош – Братство Св. Симеона Мироточивог,
Требиње – Врњци 2004., стр. 303-307

Владиκο бесмртног имена, вјечна ти успомена!

https://mitropolija.com/2026/03/04/na-danasnji-dan-upokojio-se-u-gospodu-vladika-atanasije-jevtic/

На­вр­ши­ле су се 144 го­ди­не од смр­ти це­ње­ног за­ду­жби­на­ра Си­ме Ан­дре­је­ви­ћа Игу­ма­но­ва, чо­ве­ка ко­ји је осно­вао При­зрен­ску бо­го­сло­ви­ју

Си­ма Ан­дре­је­вић Игу­ма­нов био је је­дан од нај­ве­ћих про­свет­них и цр­кве­них до­бро­тво­ра Ста­ре Ср­би­је. За­хва­љу­ју­ћи ње­му, по­диг­ну­та је Бо­го­сло­ви­ја у При­зре­ну и ишко­ло­ва­ле су се ге­не­ра­ци­је и ге­не­ра­ци­је све­ште­ни­ка и учи­те­ља не са­мо у ју­жној Ср­би­ји, већ и у Бо­сни и Хер­це­го­ви­ни и Цр­ној Го­ри. Упра­во ових да­на на­вр­ши­ле су се 144 го­ди­не од ње­го­ве смр­ти. Си­ма Игу­ма­нов пре­ми­нуо је 24. фе­бру­а­ра 1882. у При­зре­ну, а ње­го­ви зем­ни оста­ци су по­хра­ње­ни у ма­на­сти­ру Све­тог Мар­ка из­над се­ла Ко­ри­ша на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји. Ло­кал­ни срп­ски ста­нов­ни­ци од­мах по­том до­но­си­ли су бо­ле­сне на ње­гов гроб јер су ве­ро­ва­ли да ће би­ти из­ле­че­ни и да је он свет.

Жи­вот овог на­род­ног до­бро­тво­ра по­чео је у При­зре­ну 30. ја­ну­а­ра 1804. године. Он је вр­ло ра­но остао без ро­ди­те­ља због че­га је пре­шао да жи­ви код бра­та Ак­сен­ти­ја, игу­ма­на ма­на­сти­ра Све­тог Мар­ка. Због то­га су га При­зрен­ци и про­зва­ли Игу­ма­нов. Још као млад по­ка­зао је да има жи­цу за до­бро по­сло­ва­ње па је у фа­бри­ци за про­из­вод­њу бур­му­та вр­ло бр­зо по­стао ор­так. Ба­вио се тр­го­ви­ном пи­ја­ви­ца­ма, а по­сао са ду­ва­ном раз­гра­нао је у Ца­ри­гра­ду, Оде­си, Ки­је­ву, Бе­о­гра­ду… Упр­кос бо­гат­ству жи­вео је аскет­ски и свој ка­пи­тал је по­кла­њао цр­ква­ма, ма­на­сти­ри­ма, шко­ла­ма и си­ро­ти­шти­ма. По­сле смр­ти си­на је­дин­ца још ви­ше се окре­нуо ова­квом на­чи­ну жи­во­та. Осно­вао је За­ду­жби­ну Си­ме Игу­ма­но­ва При­зрен­ца у Бе­о­гра­ду и те­ста­мен­том од­ре­дио да за­ду­жби­ном упра­вља Срп­ска пра­во­слав­на цр­ква.

Из сред­ста­ва за­ду­жби­не по­диг­ну­то је 1938. го­ди­не ре­пре­зен­та­тив­но зда­ње на Те­ра­зи­ја­ма – Игу­ма­но­ва па­ла­та, де­ло ар­хи­те­ка­та Бран­ка и Пе­тра Кр­сти­ћа. На вр­ху згра­де по­ста­вље­на је скулп­тор­ска ком­по­зи­ци­ја  „Си­ма Игу­ма­нов са си­ро­чи­ћи­ма”, рад Лој­за До­ли­на­ра. На­жа­лост, ова склуп­ту­ра ба­че­на је 1950. го­ди­не са згра­де. Ура­ди­ла је то гру­па та­да­шњих „омла­ди­на­ца”. Мно­го де­це­ни­ја и во­ље би­ло је по­треб­но да се она вра­ти на сво­је ме­сто. Скулп­ту­ра је вра­ће­на 23. апри­ла 2021. го­ди­не, а пот­пун из­глед дао јој је ва­јар проф. др Зо­ран Ку­зма­но­вић. Ње­ном по­ди­за­њу на ово пре­ле­по зда­ње при­су­ство­вао је и Па­три­јарх Пор­фи­ри­је. Ка­ко је Па­три­јарх та­да ре­као, Си­ма Игу­ма­нов био је је­дан од ве­ли­ких за­ду­жби­на­ра срп­ског на­ро­да.

– Био је бо­га­ти тр­го­вац, али исто­вре­ме­но ду­бо­ки пра­во­сла­вац и аутен­ти­чан Ср­бин. Од све­га што је у то­ку жи­во­та сте­као све је дао у ко­рист на­ро­да – ис­та­као је та­да Па­три­јарх српски.

Извор: politika.rs

Већ шест година за истим столом окупља богослове и стручњаке из области менталног здравља. Социолог Дијана Паризијану, новинар Радија ТRINITAS, аутор емисије „Породични живот“ и модератор „Духовних курсева за стручњаке из области менталног здравља“ у оквиру пројекта „Христоцентричан“, говорила нам је о дијалогу између теологије и психологије.

Већ дуго сте између две области — теологије и психологије. Како су се ове две области у почетку усклађивале и каква је ситуација данас?

Емисију „Породични живот“ реализујем на Радију TRINITAS већ 11 година, а последњих шест година већина емисија има по два госта: једног богослова — најчешће духовника, и једног психолога, психотерапеута, психијатра, професора, психопедагога, односно стручњака из области менталног здравља или педагога који се бави васпитањем деце. Ако упоредим стање од пре шест година са оним што се дешава данас, могу рећи да је раније интересовање за сарадњу између теологије и психологије, нарочито са стране свештенства, било знатно мање.

Данас се примећује појачано интересовање и код свештеника и код богослова за ове науке — психологију и психијатрију — јер многи од њих сведоче да се повећао број оних који долазе на исповест и који страдају од различитих тегоба: анксиозности, депресије, па чак и тежих обољења, као што је шизофренија. Зато желе да стекну боље познавање начина испољавања и симптоматологије оваквих клиничких поремећаја. С друге стране, и хришћански психолози настоје да сазнају како да терапијска средства која користе примене на начин који је у сагласју са нашом хришћанском, православном вером.

У оквиру пројекта „Христоцентричан“ организујете месечне курсеве за стручњаке, уз учешће свештеника. Реците нам нешто више о том програму.

Заиста, већ готово годину дана у оквиру пројекта „Христоцентричан“ организују се месечни сусрети на којима богослови, духовници и универзитетски професори говоре психолозима. Ови курсеви намењени су стручњацима из области менталног здравља, са циљем да их приближе дубљем разумевању православне вере, али у вези са темама које су њима од непосредног значаја. До сада су обрађиване теме као што су однос душе, тела и ума, болест и исцелење, човек као дух, туга и униније.

Ови месечни курсеви организују се онлајн, путем платформе Zoom, и састоје се од предавања у трајању од око 40 минута, која излажу позвани гости. Након тога следи време за питања, која чланови заједнице „Христоцентричан“ постављају путем чета, а ја их преносим предавачима. Питања постављају и чланови управног одбора пројекта. Прво питање увек поставља отац Атанасије Улеа, који координира програм „Духовни курсеви за стручњаке из области менталног здравља“. У почетку смо их назвали „духовни курсеви за психологе“, али у ствари нису намењени само психолозима, већ и психијатрима, психотерапеутима, неуролозима и свим стручњацима који се баве менталним здрављем.

Позвани свештеници имају изузетно важну улогу. Како се припремају за ове курсеве и на који начин их, током дијалога, усмеравате да би понудили што више корисних и разумљивих информација стручњацима?

До сада су курсеве држали свештеници и духовници који су уједно и универзитетски професори. Тема се бира у складу са предметом који предају на факултету или према њиховим научним и пастирским интересовањима — у зависности од књига које су објавили, предавања која су одржали, тема о којима су говорили у емисијама или на различитим трибинама и расправама. Свештеници су унапред обавештени да ће предавати стручњацима, те су свесни да језик и начин излагања треба да буду усмерени ка питањима која су од значаја за оне који се баве менталним здрављем. Реч је о случајевима са којима се и сами сусрећу у свакодневној пракси — о болестима и тегобама које се појављују како у саветовалиштима, тако и у Тајни Исповести код духовника, односно о проблемима који се већ годинама разматрају у разговорима и сусретима, посебно у последње време, када је дошло до наглог пораста поремећаја менталног здравља.

Како сте до сада доживели интересовање стручњака из области психологије? Да ли учествују, укључују се, постављају питања, желе да разумеју и продубе теме?

Да, питања увек има веома много. Од самог почетка смо одлучили да месечни сусрети трају 90 минута, од 19.00 до 20.30 часова. Ипак, сваки пут смо продужавали предвиђено време за још 10–15 минута, како бисмо одговорили на што већи број постављених питања — бар по једно од сваког учесника, како бисмо обухватили што више људи. Заиста сматрамо да је интересовање за ове курсеве велико, јер је на сваком онлајн сусрету у просеку учествовало између 90 и 100 особа. Према искуству оних који држе онлајн предавања, то је прилично висок број учесника.

У емисијама које реализујете на Радију TRINITAS, важније од самих разговора у студију јесте да порука допре до оних код куће, до слушалаца. У којој мери ће заједничко деловање у оквиру пројекта „Христоцентричан“ помоћи крајњим корисницима — верницима у Цркви, али и пацијентима у ординацијама психолога, психотерапеута и неуролога?

То не говорим ја, већ сами духовници и православни психолози, који истичу да им је оваква сарадња потребна. На пример, у разговорима између психолога и свештеника које сам водила у студију, често сам слушала свештенике како траже препоруке за хришћанске психологе или психијатре, који своју праксу темеље на православној вери, како би им упутили своју духовну децу. Са друге стране, и психолози или психијатри тражили су имена свештеника којима би могли да упуте своје пацијенте ради Свете Тајне Исповести.

Дакле, постоји стварна потреба, пре свега у том смислу да се међусобно боље упознају и да се створи мрежа православних психолога, психијатара и психотерапеута, али и духовника, који би једни другима могли да упућују пацијенте, односно духовну децу. Реч је о мрежи која би обухватила читаву земљу, али и дијаспору, јер је много људи, како у отаџбини тако и у иностранству, којима је потребно духовно руковођење и усмерење. Зато је овакво заједничко деловање апсолутно неопходно. И понављам — то не тврдим ја, већ то произлази из искуства самих стручњака и духовника. Ја сам само сведок разговора који се воде између њих, како током емисија које реализујем, тако и пре и после њих.

Како видите развој пројекта „Христоцентричан“ у наредним годинама?

Пре свега, да би се овај подухват конституисао као самостално удружење, важно је да постане што шире препознат и познат. Већина нас који смо сада укључени у ову пилот-фазу пројекта „Христоцентричан“ радимо на добровољној основи. Међутим, биће потребна и материјална средства како би се овај подухват даље развијао. Потребни су и ангажовани стручњаци, али и административно особље, ради организације онлајн сусрета и непосредних окупљања, као и планираних истраживања. Надамо се, уз Божију помоћ, да ће „Христоцентричан“ временом постати самостално и стабилно удружење.

Какву бисте поруку упутили младим психолозима или богословима који су радознали, али можда још увек неодлучни да продубе ову повезаност између науке и вере?

Веома је важно да млади, било психолози било богослови, схвате да заједничко делање — у било ком правцу, између вере и науке — може донети само добар плод, пре свега за њихово лично изграђивање. Али не само за њих: из ове сарадње између науке и вере добар плод највише ће користити њиховом пацијенту, односно њиховом духовном чаду. Јер стручњак из области менталног здравља, који живи црквеним животом и труди се да води живот по вољи Божијој, постаје светлост и путоказ за онога који му долази на саветовање, за свакога ко пређе праг његове ординације и пожели да учествује у тој светлости. У овом тренутку, духовници сведоче да се око 90% људи најпре обраћа психологу, а тек 10% духовнику.

Хришћански психотерапеути могу, у оквиру свог терапијског процеса, упућивати пацијенте духовнику, онда када је то потребно. Али и у супротном смеру постоје духовници који се, како сами сведоче, сусрећу са клиничким испољавањима која не умеју да разликују као болест, као поремећај, као емоционалну или чак психијатријску патологију. И они, стога, имају потребу да своју духовну децу упуте стручњацима.

То је особеност времена у којем живимо, времена у којем је депресија, према подацима Светске здравствене организације, сврстана на друго место по учесталости. Већ је престигла малигна обољења и налази се одмах иза кардиолошких болести, а процене указују да ће у наредним годинама надмашити и њих. У таквом контексту, у којем је болест нашег доба у великој мери болест душе — а, како многи наглашавају, у својој дубини она је и духовна болест, јер грех води ка оболевању душе и тела — потребно нам је исцелење целокупног бића.

Разговор водила: Анда Елена Тома.

Извор, фото: ziarullumina.ro

Превод са румунског редакција портала "Живот Цркве".
 

У наставку можете прочитати кратак одломак из описа живота светог Марка Траческог (Атинског). На мене лично је овај одломак оставио велики утисак, јер показује колики су потенцијали скривени у благодати коју добијамо на Крштењу и служи само као потврда да оно што је Христос говорио нису биле само метафоре, већ су Његове речи имале буквални смисао као рецимо, речи о померању планине. Наравно, од нас Господ Исус не очекује да померамо планине и да ходамо по води, али очекује да „разгоревамо благодатни дар Божији који је у нама“ (2. Тим. 1:6)

*

„Затим ме упита: Да ли сада има у свету хришћана, који кад би рекли гори овој: „дигни се одавде и баци се у море“, – да се тамо и збуде? У том часу покрете се планина, на којој беху, попут мора. А свети Марко махну јој руком, говорећи јој: Шта ти би, горо? Ја не рекох теби да се покренеш, него разговарам с братом, а ти стани! – Чим он то рече, гора се заустави. А ја, кад то видех, падох ничице од страха. Но он ме ухвати за руку и подиже, па ме упита: Зар ниси видео таква чудеса за свога живота? Ја му одговорих: Нисам, оче. А он уздахнувши заплака горко, и рече: Тешко земљи, јер су хришћани на њој само по имену хришћани а не по делима.“

https://tvrdjavaistine.org/zitija-svetih-delovi-koje-pamtim-vi/

Покушајте да себи представите ситуацију у којој неко жели да вам одузме живот због Христа. Колико би од вас то захтевало прибраности, молитве Bogu, страха да не одступите… А замислите да на све то још и ваши најрођенији чине све што је до њих да вас наговоре да одступите од Господа. Колико би вам тек онда било неподношљиво тешко! У таквој ситуацији су се нашла два брата и да није било светог Севастијана и његове јасне и искрене вере у вечни живот који нас чека – њих двојица би се одрекли Христа… Колико је важно да памтимо да ово овде, наш живот са свим својим обавезама, одговорностима, проблемима, лепим и ружним стварима, хиљадама планова – све то је само припрема за оно што нас чека…

*

„У то време два честита и благородна мужа, Маркелин и Марко, рођена браћа, бише ухваћени због исповедања Христа, и дуго у тамници држани. К њима често долажаше блажени Севастијан и тешаше их, разговарајући о светој вери и саветујући им да се одрекну пролазних блага земаљских и да се не боје привремених мука. Они послушаше његов здрави савет: јуначки поднесоше мучења од мучитеља и, остајући непоколебљиви у вери, бише осуђени на посечење мачем. Но баш у то време када они, готови умрети, преклонише главе своје под мач, стиже наређење да их пусте кућама њиховим, к родитељима њиховим, женама и деци.

Престарели родитељи њихови, Транквилин и Маркија, беху још живи. И родитељи њихови и сви укућани молише градоначелника римског Агреста Хроматија да продуже живот Маркелину и Марку за тридесет дана, да би их за то време они могли наговорити да се поклоне незнабожачким боговима, јер родитељи њихови, и жене, и сва родбина њихова беху незнабошци. Градоначелник им испуни молбу. Тада родитељи, жене, деца, сродници и пријатељи окружише Маркелина и Марка, и са великим плачем их мољаху да се смилују на себе и на њих: да одустану од своје намере и поступе по вољи царева. Отац, указујући на своје седе власи и престарелост и телесну болесност, мољаше их да се они до смрти његове држе праотачке вере и да га по обичају сахране: јер се већ надаше скорој смрти, и не могаше ходити сам него га други придржаваху или преношаху. А мајка, показујући груди своје којима их је одојила, захтеваше од њих дужно поштовање и синовску послушност, и мољаше их да ради ње поштеде живот свој и не предају себе на добровољну смрт. Малена пак дечица пружаху руке к њима, и ноге им грљаху, и плакаху, молећи их да их не остављају сироте. А одојчад, која још беху у пеленама и не умејаху говорити, самим изгледом својим подсећаху на сиротанство и побуђиваху у родитељима жалост. Жене говораху о свом удовиштву, и лијући топле сузе мољаху их да са собом не погубљују и њих, изабравши себи смрт, а њих строваљујући у невоље удовиштва. Сродници пак са сузама их саветоваху да не наносе такву срамоту кући својој и свој родбини својој, и ругање од стране суседа, предајући себе срамној смрти. И сви много плакаху и силно кукаху.

И шта су имала да раде непобедива срца ова два брата? Њих ни једно мучење не могаше поколебати тако као ово искушење: јер савлађивани природном љубављу према престарелим родитељима и женама и деци и сродницима, и ломљени сажаљењем, они се почеше сумњати и колебати као трска од ветра, и срца им се топити као восак од огња. Они и сами плакаху заједно са сродницима, и већ беху скоро готови да попусте на њихове молбе и да се одрекну свете вере.

Тада Севастијан, који се у то време десио тамо, видећи да су они скоро готови одрећи се вере и душе своје погубити, сажали се на њих, а и осетивши да је настало време да и он исповеди своју веру, те да тако и другима помогне и сам изађе на подвиг страдања, устаде усред присутних, даде знак свима да ућуте, па стаде говорити Маркелину и Марку овако:

„О, сјајни војници Христови! О, прекаљени ратници Божије војске! Својом великом храброшћу ви се јуначки већ приближисте к слављу, а сада хоћете да због бедних жалопојки ваших ближњих одбаците венац вечни. Не чините то! него подвигом својим научите сада Христове војнике јунаштву; научите их да се наоружавају више вером него железом; не, бацајте заставе ваших победа ради женских суза, и не дајте даха вражјој глави што је под вашим ногама, да не би враг, добивши силу, опет повео борбу противу вас. Јер када први устанак његов на вас беше опак, то поново раздражен он ће вас још бесније напасти. Стога, славну заставу подвига вашег подигните изнад свих земаљских љубави и не остављајте њу због некорисних дечјих суза.

Ови, које ви видите где плачу, радовали би се сада када би знали оно што ви знате, јер они сматрају да живот постоји само на земљи, и када се он заврши и тело умре, неће остати ни једног делића душе живе. Но када би они знали да постоји други живот, бесмртан и безболан, у коме царује непрекидна радост, они би несумњиво пожелели да уђу у њега, с вама, и презревши времени живот постарали би се добити вечни. Јер садашњи живот пролази брзо, и толико је непостојан и неверан, да чак људи, љубављу привезани за њега, губе веру у њега. Од самога почетка света он је погубљивао оне који су се уздали у њега, обмањивао оне који су га желели, наругао се онима који су се гордили њиме, слагао је све, посрамио свачију наду и поуздање, и показао се веома лажљив. О, када би та лаж била само у машти, а не уводила у горке заблуде!…“

https://tvrdjavaistine.org/zitija-svetih-delovi-koje-pamtim-v/

Београд је нискобуџетни Њујорк.

(Момо Капор)

***

Београд је најружнији град на свету на најлепшем месту на свету.

(Ле Корбизије)

***

Београд је опет огрејало сунце, јер нико други није хтео.

(Душко Радовић)

***

Кад је Корбизије рекао за Београд да је најружнији град на најлепшем месту, имао је пред собом резултате тих вишевековних рушења. Они данас који воле и познају овај град, не познају га на основу онога што су у њему видели или дотакли. Његов највећи и можда најлепши део је онај који је нетрагом нестао, па га више никада нећемо видети, снимити или додирнути. Али, историји припада и онај њен нестали део, који се више никада неће моћи реконструисати, онај део историје који се налази у нама, а не у свету око нас.

Очигледно, Корбизијеов најружнији град на најлепшем месту, кроз историју је био веома често најлепши град на најстрашнијем месту света. У закључку, могли бисмо парафразирати ‘Њујорк Тајмс’ из далеке 1876. године. Да се на турском походу у Европу није испречила Србија са Београдом (који је тада сравњен са земљом), данас би свакако као он изгледали Немачка и Француска, Беч, Минхен и Марсеј.

(Милорад Павић)

***

Ко је имао среће да се јутрос пробуди у Београду, може се сматрати да је за данас довољно постигао у животу. Свако даље инсистирање на још нечему, било би нескромно.

(Душко Радовић)

***

… дошавши, нађох најкрасније место од давнине, превелики град Београд, који је по случају разрушен и запустео, саздах га и посветих Богоматери…

(Деспот Стефан Лазаревић)

***

У Београду сам први пут (1973). Дошао сам и зато што никад још нисам био у овој средини, на истоку Европе. За кратко време сам утврдио две ствари, за мене врло важне: једе се изврсно, а приступ филмовима је много интелектуалнији него у Америци.

(Џек Николсон)

***

Колико сте ви тек имали да градите кад се зна да су бомбардовали и Немци и савезници. Лако је другим великим градовима Европе да се хвале својом лепотом… Имате леп мали зоо-врт… Казали су ми да је у време бомбардовања и зоолошки врт био порушен и да су животиње биле побегле на улице, али да су се саме вратиле назад… Стварно лепа прича – не знам да ли је истинита…

(Алфред Хичкок)

***

Посебно сам импресиониран ведром и топлом атмосфером Београда.

(Семјуел Бекет)

***

Тада су ми били потребни сусрети с људима који ме неће третирати површно као што ми се то код нас дешавало, с људима који сатима седе за столом и друже се, певају неке песме и увек имају страшно много да кажу. Тај београдски период је просто излечио моју душу…

(Ерскин Колдвел)

***

„Где је срце Београда?

Свугде и нигде.

Оно се крије у отменој лежерности чистача ципела који ће рећи: „Дај шта даш!“, у филозофски складној опуштености његових стараца који су преко главе претурили толико ратова, у јутарњем вицу који ће својим ведрим праском преобразити натмурено службеничко јутро у тролејбусу, у пријатељству келнера који се не устеже да седне са гостом испод „Липе“ и попије пиво, у уличној гужви у којој ће те се ретко када осетити странцем, ма одакле долазили, у лепоти ижврљаних зидова које нико не кречи, а на којима је исликана дирљива фреска уличних судбина, љубави, псовки, увреда, духовитости, фудбалских резултата, имена – све то на малтеру испод којег јос провирују упозорења: Проверено – мин њет! Сви на изборе! Живот дамо, Трст не дамо! – а изнад свега таблица одавно ишчезлог осигуравајућег завода „Сава“, који није успео ништа да осигура, а најмање себе, и бледи трагови промењених табли са уличним називима.

Дух Београда крије се у јединственом хаосу његових зелених пијаца, а пре свега у гипком ходу Београђанки. Београђанке на улици – то је за мене фантастичан модеран балет, без другог звука до лупкања потпетица на њиховим ципелама! Бледе, нагло израсле градске девојчице, одрасле на асфалту, одгојене погледима пролазника пуним жеља, самосталне, дрске и учтиве у исти мах, са урођеном елеганцијом довитљивих модискиња и лукаво скривеним сиромаштвом – оне су најлепша и најраскошнија представа коју Београд нуди погледу дошљака, све док некуда не ишчезну, као по нечијем тајном мигу, а улице остану неутешно пусте и голе.

Дух Београда је, најзад, и у осећању да сте код куће, да не можете пропасти јер сте међу својима, да увек и у свако доба можете да позајмите нешто ситнине, љубави, кров над главом и мало неопходног саучесништва пред зору…

Тај дух рађа смеле вертикале, из њега ничу нове четврти, а пропадају старе, он премошћава реке и раскрчује сплетове зарђалих колосека међу чијим праговима ниче трава, да би себи обезбедио што шири видик на реке и небо. Он се поиграва архитектуром и урбанистичким законима.

Фотографисан из ваздуха, тај град никада неће привући радозналог сакупљача лепота, ма колико вешто био сликан.

Једноставно, он није фотогеничан! Али ће зато учинити нешто посве друго: разбудиће готово физичку бол од чежње, онима што су макар само неколико дана провели на његовим улицама, баш као што је нека фотографија бивше љубави у стању да нас измучи до смрти.

План његових улица постаје нешто слично топографској карти нашег срца. Тај ће нас град опчинити шармом, а никад нам неће открити тајну шифру те чудне љубави, којој не знамо разлога. Остаћемо заувек његови добровољни заточеници, који су између безброј градова ремек-дела изабрали баш Београд да у њему проживе свој једини живот који им је дан.“

(Момо Капор) 

***

Данас, град је преплављен супротностима и културом: с једне стране шљунковит, сив и сиров, а са друге спокојан, калдрмаст и тих. У исто време је место за кулирање, као и за узбуђења. 

(New York Тimes)

***

Београд има мноштво тунела и скровишта испод своје површине, наслеђе старо хиљаду година, током којег су сви, од Византијаца до Турака желели да доминирају градом.

(The Sтаr)

***

Београд се убрзано намеће као кључна дестинација за путнике који трагају за нечим другачијим у познатом европском пејзажу.

(The Sheffield Sтаr’s Profile Magazine)

***

Опорављајући се од балканских немира, Београд је постао у потпуности модеран град са мноштвом фантастичних карактеристика које га издвајају од осталих европских градова.

(The Sun)

***

Београд нема довољно занатлија. Када смо замишљали будућност, замишљали смо је без кварова.

(Душко Радовић)

***

Ако човек привремено, за овај тренутак, занемари основни задатак који има у Београду, а то је сачувати голи живот на пешачким прелазима и тротоарима, преостаје му онај тежи: да се сачува од исповести познатих и непознатих људи.

(Борислав Пекић)

***

Небо је над Београдом пространо и високо, променљиво а увек лепо; и за зимских ведрина са њиховом студеном раскоши; и за летњих олуја када се цело претвори у један једини тмурни облак који, гоњен лудим ветром, носи кишу помешану с прашином панонске равнице; и у пролеће кад изгледа да цвате и оно, упоредо са земљом; и у јесен кад отежа од јесењих звезда у ројевима. Увек лепо и богато, као накнада овој чудној вароши за све оно чега у њој нема и утеха због свега што не би требало да буде.

Али највећи раскош тога неба над Београдом, то су сунчеви заласци. У јесен и у лето они су пространи и јарки као пустињске визије, а зими пригушени тмастим облацима и рујним маглама. А у свако доба године врло су чести дани кад се огањ тога сунца које залази у равници, међу рекама под Београдом, одбије чак горе у високој куполи неба, и ту се преломи и проспе као црвен сјај по разасутој вароши. Тада сунчано руменило обоји за тренутак и најзабаченије углове Београда и одблесне у прозорима и оних кућа које иначе слабо обасјава.

(Иво Андрић)

***

Београд је фантастичан европски град, повезан са светом.

(Анџеј Вајда, филмски редитељ)

***

Стигао сам у Београд зими и видео своје детињство: улице затрпане снегом, лица слична као у Америци моје младости. Било је то врло дирљиво.

(Сол Белоу)

***

Овај велики град био је, изгледа, одувек овакав: истрган, просут, управо као да никад не постоји, него вечно настаје, дограђује се и опоравља. С једног краја ниче и расте, а са другог вене и пропада. Увек се креће и таласа, никад не мирује и не зна шта је спокој и тишина. Град на две реке, на великом простору сапет ветровима.

(Иво Андрић)

***

Ако ћемо поштено, Београд овог јутра не изгледа богзнакако. Гледамо га упитно а он невољно слеже раменима Карабурме и Бановог Брда: данас му не иде, Београд данас нема свој дан.

(Душко Радовић)

***

Највеће богатство Београда нису руде ни минерали. Нису ни девизне, ни динарске залихе. Није ни наше традиционално гостопримство. Највеће богатство су девојке! И мајке што их рађају.

(Прљави инспектор Блажа)

***

Још понегде у Београду постоје тарабе, а уз тарабе расте коров јаког, опорог мириса… Гугутка гугуче на грани дивље крушке, а залутали пољски миш бежи од страха или глади… Све то још постоји негде, у некој улици без имена и кући без броја… Закачило се као чичак за ногавицу велеграда и путује временима и просторима којима не припада.

(Душко Радовић)

***

Београд није ни највећи, ни најстарији, ни најлепши град на свету, али неки кажу да је један од највеселијих.

(Јово Анђић)

***

Београд није у Београду, јер Београд, у ствари и није град – он је метафора, начин живота, угао гледања на ствари.

(Момо Капор)

***

Цветајући и добро насељен град.

(Идризи, арапски географ)

***

Како се често дешава да путник посети неко чувено место очекујући много, а одлази из њега потиштен и разочаран. Овакви случајеви су са Атином, Рајном, Црквом светог Петра у Риму. Међутим, отишао сам у Београд не очекујући ништа – ни декор, ни призоре, ни веселост нити ишта занимљиво – а сада сам потпуна жртва његовог заводљивог шарма да од њега морам да се одвојим са највећим болом. Ово је неко ново осећање: заљубити се у један град.

(Хербет Вивијен, путописац)

***

Нема града на свету око кога су се јагмили толики народи, под чијим су се бедемима водиле толике битке, који је толико пута мењао власника и педесет пута уништаван да би се свих педесет пута поново из историјског гроба подигао – као што је наш Београд. Па зар та чињеница што је тај град српски ни најмање о Србима не говори?

(Борислав Пекић)

***

Од свих мени познатих градова ова варош има најљепши положај, највише свијетла и сунца. То је најбјелији, најпленерскији од свих градова које познам, бијело и сунчано мјесто, као да је изабрао да буде слика слободе и свјетлости у племену нашему.

(А. Г. Матош)

***

Ноћ пада у главном граду бивше Југославије и музика испуњава ваздух. Свуда.

(The New York Times)

***

Да ли је ико икада питао Београд шта би волео да буде кад порасте?

Београд су вековима рушили многи, а градили су га само Београђани!

Нису у Београду само улице слепе.

Разбојници нас пресрећу и пљачкају по мрачним улицама и парковима Београда. Фини људи то не раде! Они пљачкају из фотеље!

Од када смо последњи пут победили природу у Београду, она се скроз повукла у себе и нигде је нема!

(Афоризми Нинуса Несторовића)

https://www.danubeogradu.rs/rekli-su-o-beogradu/