Постоје ране које не настају због онога што нам је неко учинио, већ због онога што никада нисмо добили. Једна од најтежих је када дете одраста поред мајке која је телом присутна, али срцем недоступна. Такав недостатак љубави не остаје само успомена из детињства – он постаје начин на који човек доживљава себе, друге људе, па чак и Бога.  У наставку доносим још једно сјајно расуђивање православне хришћанке и психотерапеута Жење Лунежеве – размишљање о томе како ова рана може да обликује наш духовни живот и зашто истинско исцељење почиње тек онда када престанемо да бежимо од сопственог бола.

* * * * *

Француски психоаналитичар Андре Грин увео је појам „комплекс мртве мајке“, описујући трагедију детета које одраста поред емоционално „умрле“ мајке. Дете осећа да га мајка више не воли, а то искуство постаје његов први сусрет са празнином у којој се губи сам осећај да вреди постојати.

Мајка која је желела своје дете, али је, на пример, прошла кроз постпорођајну депресију, развод, лични губитак, тешкоће због подизања више деце или се једноставно разочарала у мајчинство и изгубила унутрашњу животност, може бити физички присутна, али срцем одсутна.

Она је ту – храни дете, облачи га, брине о њему, понекад га и загрли – али њен поглед је празан, без топлине, а додир више личи на обавезу него на љубав.

Суочено са таквом емоционалном удаљеношћу, дете не може да прихвати да је то једноставно тако. Не разуме шта се догодило, па несвесно покушава да „оживи“ мајку. Постаје послушно, прилагођава се, пажљиво прати сваку њену реакцију, понекад се чак дешава да се разбољева јер осети да је тада барем физички ближа мајци.

Али, колико год се трудило, топлина се не враћа у њене очи, а њене руке остају само средство бриге, без истинске нежности.

Тада се у детету рађа несвесно уверење да се љубав увек мора заслужити и да је живот непрестан покушај да заинтересујемо и „оживимо“ онога кога волимо. Управо то многи људи касније на психотерапији описују као „рупу“ или „празнину“ у срцу.

Понекад се дешава да емоционално исцрпљена и депресивна мајка своју унутрашњу празнину прикрива спољашњом религиозношћу. Она може редовно да иде у цркву, да пости, цитира Свето писмо, али истовремено детету шаље поруку да су осећања опасна или грешна, да спонтаност није добра и да су једино дела доказ љубави.

„Па ја све чиним за тебе!“

„Послушност је изнад поста и молитве.“

„Ја се молим за тебе, то је најважније.“

„Гласан смех није приличан.“

„Бог ће те казнити ако…“

„Тако се нећеш спасти.“

Ако је мајчина љубав била хладна и без саосећања, дете често почиње да и Бога доживљава као хладног, далеког и захтевног, Бога који тражи, али не теши.

Искуство „мртве мајке“ може да претвори веру у систем у коме су жива осећања, радост и непосредност нешто сумњиво и опасно. Тако се у човеку настањује осећај узалудног труда и сталног ишчекивања љубави која никако не долази. У одраслом добу он наставља да тражи ту изгубљену топлину – у Богу, брачном другу, сопственој деци или духовнику.

Тада вера лако може постати не простор љубави и сусрета са Богом, већ место на које човек бежи од сопственог бола.

Исцељење овакве ране почиње онда када срце поново оживи. Када човек себи дозволи да осети, заплаче, тугује, радује се, буде у додиру са својим телом и својим истинским осећањима.

Бог никада није хладан нити безосећајан. Оно што може да утрне јесте наша способност да доживимо Његову љубав.

Када човек поново научи да плаче, да саосећа, да воли, да погреши, да тражи и да пружи опроштај, у њему постепено оживљава и лик живог Бога.

Тада чак и искуство „мртве мајке“ може постати почетак новог живота – не кроз порицање, већ кроз прихватање сопственог бола, страха и дубоке чежње за истинском љубављу.

Понекад, да би човек поново осетио Бога као Живога, најпре мора да одтугује ону мајку која му је подарила живот и била уз њега телом, али не и срцем.

Тек тада у срцу почињу да одзвањају Христове речи:

„Ја дођох да живот имају и да га имају у изобиљу.“ (Јн. 10, 10)

Са телеграм канала психолога Жење Лунежеве

превео Станоје Станковић

извор

Неке филмске реплике остају заувек везане за јунаке и сцене у којима су изговорене. Друге напуштају границе филма и постају део свакодневног језика, мотивационих говора, друштвених мрежа и разговора у којима покушавамо да објаснимо сопствене одлуке.

Најбоље међу њима у свега неколико речи говоре о храбрости, амбицији, породици, љубави, неуспеху и изборима који одређују ко ћемо постати. Филм се заврши, светла у биоскопу се упале, али поједине реченице настављају да живе много дуже од приче из које су настале.

„Или умреш као херој или живиш довољно дуго да видиш како постајеш негативац“

Једна од најпознатијих реплика из филма Мрачни витез (The Dark Knight) говори о томе колико се лако могу променити људи, идеали и начин на који их јавност доживљава.

Њен смисао није само у подели на хероје и негативце. Она упозорава да моћ, време и околности могу да претворе човека у оно против чега се некада борио. Управо због тога реплика се данас користи далеко изван света суперхероја – у политици, бизнису, спорту и популарној култури.

„Човек који не проводи време са породицом никада не може бити прави човек“

Породица је централна тема филма Кум (The Good Father), иако се иза ње крију моћ, лојалност, криминал и насиље. Вито Корлеоне овом реченицом поручује да професионални успех и друштвени статус не могу да надокнаде одсуство из живота најближих.

Реплика је постала препознатљива јер отвара питање које остаје актуелно и данас: колико вредност успеха зависи од онога што смо због њега запоставили?

„Ако имаш сан, мораш да га чуваш“

У филму У потрази за срећом (The Pursuit of Happiness) ова порука не звучи као празна мотивациона парола. Изговара је човек који покушава да сачува наду док се суочава са финансијском несигурношћу, одбијањима и одговорношћу према детету.

Због тога реплика говори и о истрајности и о границама које нам други намећу. Људи понекад оспоравају туђе амбиције зато што сами нису успели да остваре своје.

„Купујемо ствари које нам не требају новцем који немамо“

Реплика из Борилачког клуба (Fight Club) постала је својеврсна критика потрошачког друштва. Она описује зачарани круг у којем предмети престају да служе нашим потребама и постају начин доказивања статуса пред људима чије мишљење можда уопште није важно.

Више од две деценије касније, њена порука делује још актуелније у свету брзе моде, куповине на кредит, алгоритамског оглашавања и непрекидног поређења на друштвеним мрежама.

„Зашто падамо? Да бисмо научили да поново устанемо“

Бетмен почиње користи једноставно питање да покаже да неуспех није супротност напретку, већ његов саставни део.

Пад сам по себи не доноси мудрост. Она настаје тек када из њега нешто научимо, променимо приступ и покушамо поново. Због тога се ова реплика често памти као једна од најједноставнијих филмских порука о отпорности.

„Или почни да живиш или почни да умиреш“

У филму Бекство из Шошенка (The Shawshank Redemption) затвор није само физички простор. Он представља живот у којем човек постепено може да изгуби вољу, идентитет и веру да је промена могућа.

Ова реплика означава тренутак одлуке: прихватити живот сведен на чекање или преузети ризик и покушати да му се врати смисао. Управо зато постала је једна од најпознатијих порука о нади у историји филма.

„Љубав превазилази време и простор“

Филм Међузвездани (Interstellar) спаја научну фантастику са врло људском причом о раздвајању, родитељству и покушају да се сачува веза са људима који су физички недостижни.

Реченица о љубави не говори само о романтици. У филму она представља силу која усмерава одлуке чак и када разум и доступни подаци не могу да понуде сигуран одговор.

„Постоји разлика између познавања пута и ходања тим путем“

Матрикс је филм о буђењу, избору и напуштању пријатних илузија. Ова реплика прави разлику између теоријског разумевања и стварног искуства.

Могуће је знати шта треба урадити, говорити о промени и разумети њену важност, а ипак никада не направити први корак. Знање постаје стварно тек када га претворимо у одлуку и деловање. Реченица је део завршног разговора Морфеуса и Неа у сценарију филма.

„Carpe Diem. Искористите дан“

У филму Друштво мртвих песника (Dead Poets Society), професор Џон Китинг покушава да ученицима покаже да образовање није само учење чињеница, већ проналажење сопственог гласа.

„Искористите дан“ не значи живети без последица или јурити краткотрајно задовољство. Порука је да време није неограничено и да човек не би требало да проведе живот испуњавајући искључиво туђа очекивања.

„Доћи ће тешки дани, али ће те научити да видиш оно добро“

У филму Good Will Hunting, ова реплика говори о томе да болна искуства не морају само да нас сломе, већ могу да промене начин на који посматрамо живот. Тек након губитака, разочарања и тешких периода често почињемо да примећујемо људе, тренутке и мале ствари које смо раније узимали здраво за готово. Управо зато ова порука остаје једна од најтоплијих и најљудскијих у филму.

Зашто памтимо филмске реплике?

Снажна филмска реченица успева да сложену идеју претвори у неколико речи које се лако памте. Њено значење додатно појачавају глумац, музика, кадар и све што се јунаку догодило пре него што ју је изговорио.

Али реплике опстају тек када у њима препознамо нешто своје. Оне нас подсећају на изборе које одлажемо, људе које не желимо да изгубимо, падове после којих смо устали и живот који не желимо само да посматрамо са стране.

Можда зато најбоље филмске реченице више не припадају само филмовима. Временом постају кратке формуле за искуства која готово сви разумемо.

Извор: БИЗЛифе

Годинама гледам људе који се стално брину о другима, преузимају њихове емоције, сматрају себе одговорним за туђе расположење и мисле да ће бити криви ако покушају да помогну себи.

...Онда се још то помеша са погрешно схваћеним позивом на жртву за ближњег и страхом да ће се нешто лоше догодити ако престану да се фокусирају само на друге. 

И ја сам то пролазио... Када си од детињства научен да будеш свима родитељ, није лако научити да посветиш пажњу себи, јер те мучи осећај да ћеш неког тиме изневерити.

Под ”посветити пажњу себи” не мислим овде на оно егоистичко ”буди себи на првом месту”, него на један здрав и одговоран начин посветити пажњу томе како себи да помогнеш да би био боље, а тиме и да би био бољи и другима. 

Остајемо у овоме дуго заробљени јер љубав погрешно поистовећујемо са тим да она значи нужно напустити себе и своје унутрашње процесе, да бисмо могли бринути о другом.

Међутим, брига није исто што и љубав. Брига је често плод страха... Страха да нас не одбаце ако престанемо да бринемо о њима и њиховим потребама.

Када је брига заиста плод љубави, тада она није паралишућа по нас и не поробљава нас страхом, него у њој узрастамо у слободи. 

Баш да се не бисмо исцрпљивали у бесмисленој бризи за друге и на крају прегорели, баш зато је потребно да научимо да посветимо пажњу сопственим потребама, јер тада можемо дуже и функционалније пројавити љубав нашим ближњима док и сами у томе узрастамо.

Знам да ово звучи апстрактно у овом тренутку, али постане веома опипљиво када се одважимо да направимо први корак и помогнемо себи.

Крени од тога да научиш да свесно препознаш своје страхове и будеш у миру са њима. У томе ти може користити заједница људи који и сами имају исти изазов и труде се да то превазиђу. Постоје групне психотерапије које ти могу у томе помоћи.

Ако се већ дуго трудиш да помогнеш другима и видиш да се у томе вртиш у круг, можда се први корак промене не налази у томе да се још више потрудиш, него да видиш где си ти у свему томе.

др Данило Михајловић

Протојереј-ставрофор Дејан Дејановић (1930—2016) остао је уписан у историју Српске православне цркве као један од најомиљенијих и најзначајнијих духовника послератног периода. Иако је највећи део живота провео далеко од медијске пажње, његов тихи, али неуморни пастирски рад оставио је неизбрисив траг у срцима хиљада људи.

Када је 1986. године дошао у Београд и преузео скромну и тада поприлично запуштену гробљанску цркву Светог Трифуна на Топчидеру, многи су тај премештај посматрали као казну. Међутим, прота Дејан је често понављао своју чувену девизу: „Нема малих парохија, већ само малих свештеника.” За неколико година, својом благошћу и очинским приступом, успео је да разбије предрасуде о гробљанској капели и од ње створи један од најживљих духовних центара у престоници, који је заједница касније прозвала Кампсада.

Живот оца Дејана био је испуњен искушењима и ратним избеглиштвом. Из родног Босанског Петровца је избегао испред усташког тррора 1941. године. Све то је изградило човека огромне ширине и разумевања за људске слабости и патње. Пре доласка у Београд, пуне 22 године служио је у Мркоњић Граду у Босни. У време строгог комунизма, када су свештеници углавном били изоловани, прота Дејан је срушио баријере тако што је редовно посећивао утакмице локалног фудбалског клуба, дружио се са омладином и стекао огромно поштовање чак и међу неправославним становништвом.У Београду је покренуо знамениту трибину „Духовни разговори”, која је одржана чак 343 пута. На њој су гостовали бројни епископи и интелектуалци, а сале су увек биле препуне младих људи који су тражили одговоре на савремена животна питања.

Као врстан исповедник, прота Дејан је највише пажње посвећивао очувању породице, коју је сматрао темељем друштва. Његови савети родитељима и данас су врло актуелни:

Педагогија је вештина стрпљења: Упозоравао је да родитељи често праве грешку јер желе брзе резултате преко ноћи. Говорио је да подизање човека захтева дуготрпљење, време и пре свега лични пример, а никако нагле казне и присилу.

Јединствен заједнички фронт:

Наглашавао је да отац и мајка пред децом морају наступати потпуно усаглашено. Ако отац нешто брани, а мајка тајно дозвољава, деца то инстинктивно осете и почињу да манипулишу слабостима родитеља.

Тајна успешног брака:

Сматрао је да данашње време доноси брзе разводе због себичности. Брачни суживот, према његовим речима, не почива на површној заљубљености, већ на спремности оба супружника да жртвују свој его зарад мира у кући.

Отац Дејан се упокојио 31. јануара 2016. године, а сахрањен је управо испред топчидерске цркве којој је посветио три деценије свог рада. За собом је оставио богату духовну баштину и сећање на свештеника који никога није посматрао као број, већ је сваком човеку прилазио са љубављу, топлином и речју утехе. Његов лик и дело остају светао пример како хришћанска љубав, благост и култура дијалога могу да преобразе средину у којој човек живи и ради. Вечан му спомен!

извор

Предео изузетних одлика „Космај”, површине 3.514,50 ха, налази се на територији општине Младеновца – у атару села Амерић, Кораћица и Велика Иванча и општине Сопот – у атару села Рогача и Неменикуће

Шумадијска планина Космај, удаљена педесетак километара од Београда, некада поприште важних историјских догађаја, од 2005. године ужива статус заштићеног природног добра изузетних одлика.

Ово подручје стављено је под режим заштите другог и трећег степена: „Ради очувања и унапређења живописних пејзажних обележја и примарних предеоних вредности, структуре и квалитета шума, разноврсности и богатства биљног и животињског света и станишта, квалитета вода, земљишта и ваздуха, добара културне баштине и њихових амбијената, стварања услова за одрживи развој туризма, рекреације и пољопривреде, односно планско уређење и коришћење простора и изградњу објеката за те намене”, стоји у Студији заштите Завода за заштиту природе Србије (ЗЗПС).

Предео изузетних одлика „Космај”, површине 3.514,50 ха налази се на територији општине Младеновца – у атару села Амерић, Кораћица и Велика Иванча и општине Сопот – у атару села Рогача и Неменикуће. Управљање је поверено Шумском газдинству „Београд” уз помоћ еколошких удружења, локалног становништва, општинске службе, инспекција, ЗЗПС , планинара.

Космај је ниска планина надморске висине од 628 м, површине 1500 ха. На њему се истичу три врха: Мали, Голи и Рутави. Своје име (настало је од келтске речи „кос” – шума и прединдоевропске речи „мај” – планина) дугује бујним листопадним шумама. Чак и данас више је од 70 одсто површине под шумском вегетацијом у којој доминирају изданачке букове и храстове шуме, уз мање учешће вештачки подигнутих састојина четинара.

И док су стрмије стране обрасле шумом, благе падине су под травнатом вегетацијом, а подножје под воћњацима и њивама.

Ова митска планина – станиште богиње Маје у доба Римљана, дом је за 551 врсту биљака.

– У флори Космаја има 30 реликтних, 10 субендемичних биљака и пет врста које су природне реткости. Угрожених је 25 таксона, 150 врста у категорији јестивих и лековитих биљака и око 60 врста под контролом коришћења и промета, наводе стручњаци Завода, додајући да је на Космају евидентирано преко 300 врста гљива, од тога 80 јестивих, 17 лековитих и 11 отровних.

Овде живи 11 врста гмизаваца и 13 водоземаца, 51 врста сисара, 96 врста птица и велики број врста различитих инсеката.

Све њих тешко да ћете видети ако се упутите на ову „острвску” планину чије је обронке некада запљускивало Панонско море. Уз мало среће можда угледате веверицу, јежа, зеца, фазана, срну или лисицу.

У ово доба године бере се медвеђи лук или сремуш, касније се на „трпези” нађу и шумске јагоде, купине, дрењине... Кроз шуму се пружају уређене и означене стазе. Дуж путева и путељака који воде ка врху постављени су столови и дрвене клупе за одмор. Такође, због своје близине и мреже сеоских и споредних путева који воде до планине, Космај је и на бициклистичкој мапи Србије.

Сећање на времена слободарске борбе Космајаца чувају записи, споменици и манастири који су изграђени на Космају.

На врху Мали вис доминира споменик подигнут 1971. године у част палим борцима Космајско-посавског партизанског одреда у Другом светском рату.

Када се попнете на врх Космаја, очекује вас скривени видиковац, заправо дрвени торањ са кога се пружа поглед на питоме брежуљке Шумадије и суседну планину, Авалу.

Одмах испод торња, налази се спомен-костурница на Белом камену, подигнута ратницима Тимочке дивизије који су пали у борбама за одбрану Београда 1914. године.

На Космају се налазе и два манастира од великог културно-историјског значаја. Манастир Тресије, посвећен Сабору светих Архангела, изграђен је 1309. године, за време владавине краља Драгутина. Назив Тресије добио је по потоку који извире поред манастира. У селу Кораћици крај Павловачког потока је манастир Павловац. Саградио га је деспот Стефан Лазаревић, у 15. веку.

Космај је познат и по бројним викендицама, а нажалост ту је доста и напуштених паса. Зато се стално апелује да кућне љубимце треба чувати током целе године, а не само у току летње сезоне и за игру деце.

https://magazin.politika.rs/scc/clanak/477460/putovanja/mitska-planina-nadomak-beograda

Бавећи се тумачењем Друге књиге Макавејске, наишао сам на писмо Светог Василија Великог упућено мајци која тугује за својим сином. Иако је написано пре шеснаест векова, његове речи су ме дубоко дирнуле. Зато у наставку доносим његов превод на српски језик.

СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ВЕЛИКИ

Нектаријевој супрузи

1. Двоумио сам се да ли да се обратим Вашој честитости, мислећи да, као што и најблажи лек изазива бол оку када је упаљено, тако и души скрханој тешком жалошћу речи упућене у самом часу страдања, ма колико биле утешне, могу изгледати неумесне. Али потом помислих да се обраћам хришћанки која је одавно поучена побожности, која није неискусна у променљивости људског живота, те закључих да не треба да занемарим дужност која ми је поверена.

Знам шта је мајчино срце, и када се сетим колико сте добри и благи према свима, могу да наслутим колика је дубина Вашег садашњег бола. Изгубили сте сина кога су, док је био жив, све мајке сматрале блаженим, молећи се да и њихови синови постану налик њему; а када је умро, оплакивале су га као да је свака од њих у гроб положила сопствено дете.

Његова смрт задала је тежак ударац двема покрајинама – и мојој Кападокији и Киликији. Са њим је пало велико и славно племе, оборено као грађевина којој је ишчупан потпорни стуб. Авај, колико је велико зло могао да проузрокује додир са злим демоном! Земљо, какву си несрећу морала да понесеш! Када би сунце имало осећања, човек би помислио да би задрхтало пред тако жалосним призором. Ко би могао да искаже све оно што би дух, немоћан пред оваквом несрећом, желео да изговори?

2. Али наш живот није препуштен случају, него њиме управља Божји промисао. Тако смо научени у Јеванђељу, јер ниједан врабац не пада на земљу без воље Оца нашега небеског (Мт. 10,29). Шта год да се догодило, догодило се по вољи нашег Творца. А ко може да се успротиви Божјој вољи?

Прихватимо, дакле, оно што нас је снашло. Јер ако негодујемо, не можемо изменити оно што је прошло, него само себи наносимо још већу штету. Не усуђујмо се да изводимо на суд праведни Божји суд. Сувише је ограничено наше знање да бисмо испитивали Његове неизрециве одлуке.

Господ сада искушава Вашу љубав према Њему. Сада Вам се пружа прилика да својим трпљењем задобијете удео мученика. Мајка Макавеја гледала је смрт своје седморице синова без уздаха и без иједне недостојне сузе. Благодарила је Богу што их је огњем, мачем и суровим мучењима ослободио окова тела. Зато је стекла похвалу од Бога и славу међу људима.

Губитак је велики, и ја то добро знам; али велика је и награда коју је Господ припремио онима који трпе са стрпљењем. Када сте први пут постали мајка, када сте угледали свога сина и заблагодарили Богу, знали сте да сте Ви, као смртна жена, родили смртног човека. Шта је, онда, необично у томе што је смртник умро?

Али жалост нас обузима зато што је, како нам се чини, умро пре времена. Но, јесмо ли сигурни да то заиста није било његово време? Ми не знамо шта је истински добро за наше душе, нити смо у стању да одредимо границе људског живота.

Погледајте свет који Вас окружује. Сетите се да је све што видите смртно и подложно пропадљивости. Подигните поглед ка небу — и оно ће проћи. Погледајте сунце — ни оно неће трајати довека. Све звезде, сва жива бића на копну и у мору, све што је лепо на земљи, па и сама земља, подложни су пропадљивости. Још мало, и свега тога више неће бити.

Нека Вам ова размишљања донесу макар извесну утеху у Вашој невољи. Не мерите свој губитак само њиме самим, јер ће Вам се тада чинити неподношљивим. Посматрајте га у светлу свеукупне људске судбине, па ћете и у томе пронаћи извесно олакшање.

Изнад свега, једно бих желео нарочито да Вам препоручим: поштедите свога супруга. Будите утеха другима. Немојте његову жалост чинити још тежом тиме што ћете и сами клонути под теретом туге.

Знам да саме речи не могу донети утеху. Оно што је сада најпотребније јесте молитва. Зато се молим самоме Господу да се Својом неизрецивом силом дотакне Вашега срца и да Вам кроз добре помисли обасја душу, како бисте у себи самима пронашли извор истинске утехе.

Преузето са facebook профила Ненад Божовић/otiscidobrote.blogspot.com

Митрополит Агатангел (Харамантидис), Генерални директор Апостолики Дјакониа Цркве Грчке

Прије неколико година прославили смо почетак трећег миленијума историјске ере послије Христа. Међутим, постављало се питање: „Има ли уопште нечега достојног славља?“ Многи се и данас питају може ли човјечанство преживјети сопствене разорне силе.

Док размишљамо о све већем сиромаштву и глади, о мржњи и насиљу који се брзо шире како унутар појединих земаља тако и међу њима, о застрашујућем нагомилавању нуклеарних оружаних система, огромном еколошком разарању и стварности вјештачке интелигенције, на крају постајемо свјесни да је наш свијет кренуо путем самоубиства. Човјек се унижава, живот обесмишљава, а историја запада у безумље. С болом у души сјећамо се ријечи Јеванђеља по Јовану: „Логос… Свјетлост истинита… која долази у свијет… У свијету бјеше, и свијет кроз Њега постаде, и свијет Га не позна. Својима дође, и своји Га не примише“[1]. Тама изгледа гушћа него икада, силе зла очигледније него икада, а чини се и да су дјеца Божја изложена тежим искушењима него икада раније. Тајна безакоња[2] већ дејствује у свијету, а Црква не престаје да корача ка есхатону.

Током посљедњих неколико година почео сам да се питам шта значи бити хришћанин и човјек у таквим околностима; шта значи чак и „добро бити“ ако оно не може постати „вјечно бити“? Шта се, заправо, тражи од мушкараца и жена који желе да унесу свјетлост у таму, „да благовијесте сиромасима… да проповиједају заробљенима ослобођење и слијепима прогледање, да ослободе потлачене и проповиједају пријатну годину Господњу“[3]? Шта се тражи од вјерника који је позван да у потпуности уђе у немир и тјескобу нашега времена и да изговори ријеч наде?

Није тешко уочити да се у овом раздобљу наше историје, испуњеном страхом и болом, суочавамо са новим појавама које представљају изазов за самосвијест Цркве, док се ми који служимо тешко носимо са испуњавањем своје дужности — да учинимо да свјетлост Христова засија у тами. Многи од нас претјерано су се прилагодили општем духу једног религиозног схватања. Други су се исцрпли, разочарали, огорчили и озлоједили; осјећају се усамљено или су се, једноставно, уморили. Ипак, неки су остали активни и дјелатни, али су на крају почели да живе више за себе него у Име Исуса Христа. То и није толико необично. Притисци у служењу су огромни, захтјеви се умножавају, а извори надахнућа, трпљења и радости пресушују. Како можемо очекивати да останемо испуњени стваралачком животношћу, ревношћу за Ријеч Божју, жудњом за служењем и подстицајем да надахњујемо хришћане или мало стадо црквене заједнице која стоји пред нама? Гдје би требало да пронађемо храну и снагу? Како можемо утолити сопствену глад и жеђ? Како можемо превазићи лицемјерје, мржњу, подјеле, пропадање, тешкоће и саблазни на историјском путу Цркве? Колико је болно то што је чак и наш литургијски цјелив изгубио своју изворност, лишавајући нас тако радости истинске заједнице и самопревазилажења у љубави!

С друге стране, болна пастирска стварност, а истовремено и пастирски изазов, јесте то што је сваки свештеник, као служитељ Божји, позван да, покренут пророчким немиром, остави једну овцу и пође у потрагу за деведесет и девет[4] — на свим мјестима на којима је људско достојанство доведено до крајњих граница.

Јеванђелска порука упућена је различитим примаоцима. Упућена је онима који никада нису дубље промишљали о Личности Исуса Христа и Његовом свеспасоносном дјелу. Упућена је и онима који имају непосредне или посредне хришћанске коријене и који су крштени, али су равнодушни, млаки или вјери приступају само по обичају.

Многи постају критичари Цркве. Други се показују као њени непријатељи. Неки, будући духовно болесни, не могу да појме свеобухватност њене истине. А поједини, који са Богом имају јуридички однос, истичу подјелу на „нас и друге“. Нека други не долазе у Рај, јер је већ превелика гужва.“ Та чињеница намеће питање: да ли је заиста ријеч о народу Божјем или о каменитом пољу са сјеменима која су обамрла?

Ово питање је суштинско и богословски веома значајно, и њиме ћемо се бавити у непосредној будућности, на нашем есхатолошком путу, јер вјера у вјечни живот није идеолошка извјесност. Она се не утврђује доказима. То је покрет повјерења, полагање наших нада и наше жеђи за животом у љубав Божју. Бог је Онај Који нам овдје и сада дарује толико богатство живота, упркос нашем душевном и тјелесном опирању остварењу живота — истинског живота, који је самопревазилажење у љубави и заједница. Он је Онај Који нам је обећао и пуноћу живота, непосредно усиновљење и однос лицем у лице са Њим, када се у земљи угасе и посљедњи отпори наше побуне[5].

Прихватили ми то или одбацили, чињеница је да у наше вријеме говоримо о животу одвојеном од црквеног искуства, о свјетовном мистицизму, али без Бога, о тајинском животу обиљеженом сујетом и празнослављем. Ријеч је о унутрашњем животу душе или о духовности аутономизованог човјека. Не недостају нам ни прогласи антропоцентризма, нити култура која демонском дрскошћу на сваки начин унижава, вријеђа и поништава достојанство људске личности, етос, ријеч, лик, умјетност и естетику.

То су бриге са којима бих желио да се суочим на страницама које слиједе и које ће, можда, помоћи у борби сваке добронамјерне душе да останемо живи и дјелотворни свједоци Христови у временима духовне опустошености и разорености човјековог срца — временима испуњеним искушењима невјерја, егоцентричне удобности, очајања, безличног живота, апокалиптичног насиља, површног хуманизма, сатанских лукавстава, таме и смрти.

Али куда да се окренемо? Многи имају много тога да кажу и предложе, али ја своју мисао усмјеравам ка једном древнијем извору надахнућа, који нас својом непосредношћу, једноставношћу, мудрошћу и конкретношћу израза може повести право у срж наше борбе, не водећи нас странпутицама. То су Оци и Мајке пустиње[6], који су живјели у египатској пустињи током IV и V вијека послије Христа и који нам могу пружити суштински поглед на наш живот.

Оци пустиње — а било је и Мајки пустиње — били су хришћани који су трагали за новим обликом мучеништва. Када су прогони престали, више није постојала могућност да неко свједочи Христа слиједећи Га као мученик крви. Ипак, престанак прогона није значио да је свијет прихватио Христове идеале нити да је промијенио своје путеве. Свијет је и даље више волио таму него свјетлост[7]. Али ако свијет више није био непријатељски расположен према хришћанину, онда је хришћанин морао постати непријатељ мрачног свијета. Бјекство у пустињу било је начин да човјек избјегне искушење прилагођавања и саображавања свијету[8]. Преподобни Антоније[9], ава Агатон[10], преподобни Макарије[11], ава Пимен[12], преподобна Теодора[13], преподобна Сара[14] и преподобна Синклитикија[15] постали су духовни предводници у пустињи. Тамо су се пројавили као мученици једног новог облика: као свједоци против разорних сила зла и свједоци спасоносне силе Исуса Христа. Као јединствени свједоци љубави према Богу и Божјег човјекољубља, живјели су у заједници љубави са живим Богом и постали за човјека извор небројених дарова, откривења, мудрости, истине и етоса.

Њихове духовне поуке, савјети које су давали својим посјетиоцима и њихови сасвим конкретни аскетски подвизи представљају основу наших размишљања о духовном животу човјека данас. Попут Отаца и Мајки пустиње, позвани смо да пронађемо практичан и остварљив одговор на позив апостола Павла: „Молим вас, дакле, браћо… не саображавајте се овоме вијеку, него се преображавајте обновљењем ума свога, да искуством познате шта је воља Божја, добра и угодна и савршена“[16]. То преображење ума, кроз аскетске подвиге, борбу и сузе у пустињи, јесте откривење православне стварности — тајанствено и историјско сједињење и заједничарење живота вјерника са животом Свете Тројице, које је могуће у Цркви, Богочовјечанском Тијелу Христовом.

Пустињски начин живота јесте духовност усредсређена на Бога, надразумна, онтолошка и есхатолошка, са небројеним сотириолошким, еклисиолошким, антрополошким и космолошким посљедицама. То је дјело којим се дарују живот, пуноћа истине, слободе и љубави, и којим човјек побјеђује и преображава усамљеност, отуђеност, безнађе, очајање и смрт.Зато она није повезана ни са каквом пасивном унутрашњошћу, метафизичким начелом, било каквим ангелизмом или религиозним евдемонизмом. То је духовна духовност, чију хришћанску онтолошку пуноћу и савршенство остварује и усмјерава Пресвети Дух, уз слободну сагласност и одлуку човјека. Зато је духовност Пустиње динамичко пројављивање Царства Божјег[17].

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

1. Јеванђеље по Јовану, 1, 1-11.

2. Друга Посланица Солуњанима, 2, 7.

3. Јеванђеље по Луки,  4, 18-19.

4. Исто,15, 3-7.

5. Христос Јанарас, „Антроплошке препоставке“, Часопис Синакси (Σύναξη), том 2.

6. Вриједи проучавати „Изреке Отаца“, познате и под насловима „Изреке светих стараца“, „Старечник“, „Патерик“ или „Лавсаик“ — према првобитном језгру збирке:„Лавсаик Паладија, епископа Јеленопољског, то јест књига која садржи подвижничке повијести о мушкарцима и женама; упућена, на његов захтјев, Лавсу Препозиту од епископа Ираклида. Превео је са грчког на једноставни језик непознати преводилац. Штампано на подстицај господина Јефрема, у Венецији, у Грчкој штампарији Светог Георгија, 1866. године, друго прештампано издање.“На латинском позната као Apophthegmata Patrum, ова збирка садржи више од хиљаду повијести и изрека Отаца и Мајки пустиње и потиче приближно из V вијека послије Христа. Изреке описују духовне подвиге и искуства првих хришћанских подвижника који су живјели у египатској пустињи. Најчешће имају облик разговора између млађег монаха и његовог духовног оца или савјета упућеног посјетиоцима. У почетку су преношене усменим предањем на коптском језику, а касније су записане и на грчком.

7. Јеванђеље по Јовану, 3, 19.

8. Посланица Римљанима Ап. Павла, 12,2.

9. Свети Антоније Велики (око 251 – око 356), утемељитељ организованог православног хришћанског монаштва, а нарочито строгог пустињачког подвижништва. Сматра се оцем свих монаха.

10. IV вијек послије Христа. Ученик аве Пимена, који је Агатона, због његових врлина, ословљавао почасним називом „ава“, иако је Агатон био много млађи од њега. Био је савременик Светог Макарија и нарочито се истицао кротошћу, расуђивањем, подвигом ћутања — уздржавањем од сваког разговора — као и крајњим сиромаштвом и задовољавањем малим.

11. Преподобни Макарије Египатски (301–395). Ученик Светог Антонија Великог, који се још од младости истицао врлинама, због чега је назван „младим старцем“. Ради његовог врлинског живота, Бог га је удостојио дарова исцјељивања болесних и пророштва. Био је истинско чедо пустиње, у којој се и подвизавао.

12. Ава Пимен Велики (340–450). Био је игуман малог монашког братства које је, заједно са својом рођеном браћом, основао у Скиту (Вади ел Натрун) у Египту, а нарочито се истицао као духовни руководитељ. Године 407. њихов првобитни манастир био је изложен разбојничком нападу, након чега су се монаси расијали, привремено налазећи уточиште чак и у једном напуштеном незнабожачком храму. Поједини сматрају да је ава Пимен, заједно са својом заједницом — у оквиру такозваног монаштва Расијања — састављач претходно поменуте збирке „Изрека Отаца“. Његов спомен празнује се 9. септембра.

13. Друга половина V вијека послије Христа. Била је родом из Александрије и живјела је у складном браку са побожним мужем Пафнутијем. Међутим, након што је пала у гријех прељубе, истакла се до тада невиђеном строгошћу и дубином свога покајања. Потпуно је промијенила начин живота и остала у монаштву све до своје смрти.

14. Преподобна Сара Египатска (V вијек послије Христа). Била је пустињакиња која се око шездесет година строго подвизавала у једној келији близу ријеке Нил у Египту.

15. Света Синклитикија Александријска (IV вијек послије Христа). Била је подвижница отшелничког живота у римском Египту. Потицала је из богате, племените поморске породице из Македоније и припадала грчко-римском владајућем слоју свога времена. Њена породица преселила се у Александрију, гдје је Синклитикија, након смрти двојице браће и родитеља, раздијелила своје имање сиромашнима и примила монашки постриг. Упокојила се у осамдесетој години живота, послије трогодишње борбе са раком усне дупље. За женско подвижништво сматра се подједнако значајном као Свети Антоније Велики за мушко.

16. Посланица Римљанима Ап. Павла, 12, 1-2.

17. Olivier Clément, Теологија после „смрти Бога“. Часопис Синоро (Σύνορο), Αтина 1973.

Превео са грчког језика: Никола Гачевић, протпрезвитер

https://otiscidobrote.blogspot.com/2026/07/blog-post_29.html?m=1#more

Господе Исусе, Боже мој и Спасе,

Ти сваком помажеш ко у Те узда се:

Буди близу мене, близу моје душе,

Кад неверни стану тело да ми руше.

Буди близу мене, Снаго мученика,

Да поднесем муке без страха и крика.

Држи ме, молим се – Теби Вишњем Богу,

Да ми врази моји одолет не могу,

Да ме не упрља њихов поглед скверни,

Да ме не занесе говор им неверни,

И да претња срце не уплаши моје –

Господе, услиши реч слушкиње Твоје!

Благодат ми пошљи Духа Твог Светога,

И њоме осветли цркву тела мога,

Напуни ми уста Твоје премудрости,

Да се могу бранит од вражје пакости,

И одговор дати на питање свако,

Безбожничка уста затворити лако.

Да се не подсмехну вражји ученици,

И не наругају Твојој мученици.

Бљеском Твога Крста и мој Крст украси,

Недај свећу душе мука да угаси.

Име ми је Твоје драже од свег света –

Удостој ме, Спасе, Твог милог сусрета!

Као овца стојим пред гладним вуцима.

К`о самотна птица пред многим ловцима.

Као риба бедна мрежом ухваћена –

Но ја у Те гледам, Господе спасења.

Нек растржу тело к`о јефтину врећу,

Ја се Тебе, Христе, отказати нећу.

Волим муку с Тобом, но све труле сласти.

Ја се клањам, Спасе, само Твојој власти.

Победниче смрти, ђавола и ада

Кроза ме понови ту победу сада!

На свему Ти хвала, Господе и Спасе,

Што сваком помажеш ко у Те узда се!

извор

Јутро у граду Мурому, лета Господњег 1228. године, свануло је у знаку неме неверице. Дан раније, људска расуђивања и хладна правила пресекли су оно што је Небо спојило. Пошто су пред крај живота примили монашки постриг, тадашњи великаши одлучили су да кнез Петар и његова Февронија не могу бити сахрањени заједно. Раздвојили су их. Његово тело положили су у градску Саборну цркву, а њено у манастир ван града. Онима који су остали чинило се да је смрт коначно ставила тачку на једну велику љубав.
Али, када су се сутрадан верни окупили да упуте последње молитве, затекли су празне ковчеге. Тела светих супружника почивала су заједно у гробници коју су сами, још за живота, припремили из једног јединог камена, желећи да ни смрт не раздвоји оно што је читавог живота било једно.
У страху пред чудом које нису разумели, људи су их поново раздвојили. И следећег јутра призор је био исти. Свети Петар и Февронија поново су почивали заједно у гробници коју су сами припремили. Тада је постало јасно да је Господ Својим чудом потврдио њихов завет. Оно што Господ састави, човек и земља не могу раставити.

Исцељење и топлина једног погледа

Али прича о њиховом завету није почела у тренутку када их је смрт покушала раздвојити. Њени корени били су много година раније, далеко од раскошних палата, тамо где се тишина шуме мешала са мирисом дивљег меда. Млади кнез Петар лежао је на самрти, измучен тешком болешћу и ранама које нико није могао да излечи. Тражећи спас за свог господара, његови људи стигли су до скромног дома Февроније, кћери сакупљача дивљег меда.
Када је Петар угледао Февронију, девојку чија је душа видела пред собом само страдалника, а не моћног владара, у његовом срцу родило се дубоко поштовање. Она није видела његову круну ни власт, већ његову бол. Февронија га није исцелила само богомданим даром и лековитим мелемима; својим миром, вером и молитвом пришла је његовој рањеној души. Излечивши његово тело, помогла му је да пронађе и исцељење срца. Петар јој је дао реч – завет који се даје једном у животу – и довео је на свој двор, не као жену коју је уздигао својим положајем, већ као ону коју је препознао као дар Божји.
Али свет ретко прашта чисту срећу и јеванђељску простоту. Племство није могло да прихвати да поред кнеза на престолу стоји жена која није припадала њиховом кругу. Двором су се ширили незадовољство и оговарања, а у срцима многих расла је гордост која није могла да препозна врлину скривену иза скромности. На крају су пред Петра поставили избор: „Или се одреци Февроније и остани кнез, или напусти град.“
Многи владари би у том тренутку ставили круну испред љубави. Али Петар није оклевао. Погледао је своју Февронију и као да је у њеним очима видео спремност да га пусти, само да он не изгуби оно што му је свет могао одузети. Тада ју је узео за руку и изабрао пут изгнанства. Окренуо је леђа круни, злату и моћи, јер је знао да је завет дат пред Богом већи од сваке земаљске части.
Чамац на тихој реци и тајна заједничког крста
Спустили су се до реке Оке, укрцали у један скромни чамац и кренули у сусрет непознатом. Тај мали чамац који су тихи таласи носили низ реку остао је као слика њиховог завета: оставили су иза себе круну, богатство и сигурност двора, а понели само оно што им нико није могао одузети – веру, љубав и једно друго. Испред њих је било непознато сутра, али у њиховим срцима више није било страха.
Иако житије о томе ћути, ми данас можемо само да замислимо како је изгледао тај пут низ тиху реку. Можда је Петар, гледајући у воду, носио у срцу тежину питања да ли је ону коју воли повео у несигурност и страдање. А Февронија, мирна као и увек, могла је само својом вером да му покаже да човек који иде са Богом никада није заиста изгубио пут. Можда му је тихо рекла да се не боји, јер Милостиви Господ не оставља оне који се у Њега уздају.
Имали су само једно друго, хлеб изгнанства и веру која је грејала топлије од било ког царског огртача. Али њихово изгнанство није било само губитак – оно је открило суштину њиховог завета. Њихов брак није био само људска приврженост и тренутна радост, већ Света Тајна: заједничко ношење крста, верност у искушењу и путовање ка Христу једним срцем.
Када су у граду избиле крваве борбе око престола, исти они поносни великаши су на
Када су у граду избиле борбе око престола, исти они великаши који су их некада одбацили замолили су их да се врате. Петар и Февронија нису се вратили због изгубљене власти и почасти, већ из љубави према народу који је страдао. Своју власт претворили су у служење: управљали су Муромом по хришћанским начелима, живели побожно и помагали сиромашне, удовице и сирочад. Али њихова срца остала су тамо, у оном малом чамцу, окренута једно другом и Господу.

Један камен за два бића

Године су пролазиле, коса им је поседела, а њихова љубав, умивена молитвом и искушењима живота, постајала је све дубља. Пред крај земаљског пута, пожелели су да последње дане проведу у потпунијем предавању Богу, па су примили монашки постриг – Петар као Давид, а Февронија као Ефросинија. Тако су свој живот, који су већ провели у верности једно другом и Господу, предали у тишину и смирење монашког подвига.
Како су годинама заједно носили радости и жалости, сузе и молитве, у срцу су имали једну жељу – да Господ удостоји да и њихов последњи час буде заједнички. Нису се плашили смрти, јер су веровали да она није крај љубави која је утемељена у Богу. Али су желели да и последњи корак земаљског пута направе једно уз друго, као што су читавог живота ишли истим путем.
Молитва им је услишена. Своје чисте душе предали су Богу у истом тренутку. Али пре него што су затворили очи, они су унапред припремили своје почивалиште. Нису желели два споменика. Припремили су једно заједничко почивалиште, исклесано из једног камена, као тихи знак да су читавог живота били једно срце и једна воља пред Богом. Желели су да и после земаљског живота почивају једно уз друго, онако како су живели – у заједници љубави и верности.
Људско неразумевање и маловерје покушали су да раздвоје оно што је читавог живота било једно, смештајући их у различите ковчеге због монашких правила. Али и следећег јутра поновило се исто чудо. Свети Петар и Февронија поново су пронађени у заједничком почивалишту. Била је то нема, а тако гласна поука тадашњем и данашњем свету: оно што је права љубав сјединила под Небом, човек, закон, па ни сама хладна смрт не могу да раздвоје. Људи су тада схватили своју заблуду и оставили их да почивају заједно, онако како су живели – у верности једно другом и Богу.

Светионик за свако хришћанско срце

Православна Црква је препознала светост њиховог живота и прибројала их лику светитеља на Сабору 1547. године. И данас, после готово осам векова, њихов заједнички кивот у манастиру Свете Тројице у Мурому није само сведочанство прошлости, већ место где многи верници налазе утеху и исцељење по Божјој благодати. Као заштитници хришћанског брака, верности и породице, Свети Петар и Февронија остају утеха свима који траже љубав утемељену не на пролазном осећању, већ на вери, жртви и верности пред Богом.
Проћи ће царства и градови, проћи ће све оно што човека чини великим у очима света. Али љубав која је научила да служи, да прашта, да носи слабости другога и да Христов мир стави испред сопственог поноса – таква љубав не пролази. Она остаје пред Богом као најлепши плод једног живота.
Њихов заједнички кивот нас подсећа да права љубав није плод случаја и пролазног осећања, већ дар који се чува верношћу, жртвом и спремношћу да се волимо без рачунице. Док год у човеку постоји чежња за оним што је чисто и истинито, завет Светих Петра и Февроније остаје жив – не као далека прича из прошлости, већ као сведочанство да љубав која је утемељена у Богу може победити сваку препреку.

Извор: Фондација Пријатељ Божији

Хајде да престанемо да гледамо на нездраве везе и бракове као на стандард. И да то смештамо у добронамерне шале. Са критичним, сатиричним шалама немам проблем, јер се њима указује на проблем. Али доста више са шалама у маниру “свака жена звоца” или “сваки мушкарац је примитивац”, јер то није истина. Додајмо свему томе медије, присуство и прихватање прељубе и свађе као нормалну појаву, како у песмама тако у серијама. Зачинимо друштвеним мрежама где је нагласак на томе да се жене приказују као комад меса у излогу а мушкарци као извори материјалних добара и ми имамо проблем, нарочито са млађима који нису имали примере достојанства, верности, дијалога и пожртвовања у својој породици.
Постоје жене које не звоцају и не хистеришу, које не гледају “само паре” и одане су онима које воле. Постоје, и могу бити темељи породице, утеха и подршка свом човеку, добре мајке, срдачне домаћице, па и уз то вредне у свом звању.
Постоје мушкарци на које се не односи песма “ђаволу би душу дао за мерак”, што не значи да не воли добро друштво и песму, колико и жене. И они су снажни и нежни, обазриви и способни, вредни и спремни на промену и раст, добри мужеви и очеви.
Јасно, не постоје савршени људи, и ту мисао морамо да заборавимо.
Али хајде да не пристајемо на односе који нас изнова и изнова, без основа и смисла, стално повређују јер нас је неко или нешто убедило да другачије не може и не постоји, и да је то све што од љубави има и може бити.
Дошапнућу вам једну тајну: углавном сами себе у то убедимо.
Јер нисмо решили ствари сами са собом.
Због страха од самоће, због несигурности у себе, због ужаса пред животом, због бркања заљубљености са анксиозношћу и љубави са емотивном манипулацијом.
Да, наша породица и/или друштво је томе допринело, али нико те није натерао да прихватиш несрећу као стандард. Неретко је правдаш ситним психолошким лајфкоуч идејама или плитком назови хришћанском етиком. Али где нема слоге и једноумља и једнодушја као основног темеља двоје људи, тешко је то преобразити у нешто друго и боље. Многима можда и звучи саблажњујуће, али разликујмо страдање по Христу и страдање због наше слабости, кукавичлука и истрајавања у односима који не воде ни ка Христу ни ка нашем личном расту. Већи је грех кукавичлук од раскида и развода. Нарочито кад дође до оне границе где се човек запита да ли више служи другим човеку него Богу и оном што му је наменио да буде и какав да буде.
Тако да, доста више са стандардизовањем прељубе, блуда, окрутности различите врсте. Доста са приступањем другоме као да је нешто што ће мене чинити срећним. Будимо срећни са онима које волимо али то подразумева да прихватамо и да делимо несрећу и муку и крст и раст. Али не и да се претварамо у нешто што мрзимо и што не личи на нас, изворне и истинске и боголике.

Нисам лајфкоуч, нити је ово генерализација, много је људи и животних путева, тешко је ставити опште правило. Додајмо томе бракове са децом, где све бива много сложеније. Но свакако људи би требало да се суоче са истином. А шта ће се десити у том суочавању, и у ком смеру ће ићи, то свако нек види за себе.

Марко Радаковић

Пут ка Христу често води преко граница, страних језика, судбоносних сусрета, унутрашњих сумњи и лутања – попут ходочашћа мудраца са Истока који су се поклонили новорођеном Богомладенцу. За Михаила Михајлова, младог човека кога смо срели у бугарском храму у Милану, православна вера није плод породичне традиције и васпитања, већ резултат личног трагања и свесног избора.

Михаил је из Софије. Дипломирао је међународну историју на Универзитету „Еразмус" у Ротердаму, у Холандији, а потом наставио школовање на мастер програму из политике, филозофије и јавних послова на Универзитету у Милану. Као и већина Бугара, у детињству је о празницима одлазио у цркву, али вера тада није одређивала његов поглед на свет, систем вредности нити начин живота.

Прошао је кроз периоде негирања вере, атеизма и колебања у питањима вере, да би до православља стигао на начин који и сам описује као „занимљив". У Холандији је од протестантских мисионара добио Свето писмо и почео да чита Нови Завет. Посећивао је протестантска окупљања, која су му помогла да поверује и пробудила у њему живо интересовање за истине хришћанске вере. Живот и искушења кроз која је пролазио додатно су учврстили његову веру и учинили је све свеснијом и дубљом.

Када је дошао у Италију да настави студије, случајно је у Пјаченци посетио храм Македонске православне цркве. Управо тамо је постепено сазрела његова одлука да пости и приступи Светом причешћу у Православној цркви. Истовремено, у њему се јавила и снажна жеља да посети Бугарску православну црквену општину Светог Амвросија Миланског у Милану.

„Знао сам за њу, јер сам на њу наишао на интернету неколико месеци раније. Нисам сигуран зашто, али мислим да је постојао тренутак када сам тражио цркву и вероватно сам већ тада схватио да се вера живи у заједници, а не само индивидуално. Мало-помало почео сам да се упознајем са православним богословљем и да кроз Литургију, Предање и историју схватам да је то Црква коју су основали Христос и апостоли", каже Михаил.

Објашњавајући шта за њега значи православна вера, додаје: „За мене то нема никакве везе са отаџбином или носталгијом, јер је православље сила за живот и љубав, нешто што је далеко узвишеније од било ког народа или било које културе."

Михаил истиче да га у храм не доводи пука носталгија за Бугарском, већ нешто што превазилази његову везу са отаџбином и националном традицијом. За њега је то:

„духовна потреба за заједницом са Богом, која се остварује кроз богослужење и молитву, како у Цркви тако и изван ње."

Михаил Михајлов живи у Италији око две и по године. За постојање бугарске православне заједнице у Милану сазнао је једноставном претрагом на Гуглу, али месецима није имао храбрости да прекорачи праг бугарског храма. Бринуо је јер никада раније није био тамо и није познавао никога. О својој жељи разговарао је са девојком, питао је да ли би могли да оду заједно, а она је пристала.

„Дошли смо једном, допало нам се и почели смо да долазимо све чешће", каже Михаил.

Данас се више уопште не осећа усамљено нити као странац у овој дивној заједници пријатеља, које повезује једна вера – православна, једна нада – спасење, и једна љубав – Христова.

Сећајући се месеци испуњених стрепњом и несигурношћу, Михаил се обраћа свима који се још двоуме: „Мислим да много људи има тај осећај – да су нови, да никада раније нису били део црквене заједнице. Али желим да им кажем да се сваки човек, када уђе у цркву, заиста осети добродошлим и да су људи увек веома срдачни. Рекао бих да су у свакој црквеној заједници људи веома предусретљиви и да нема разлога за страх. Заиста је дивно! И сваки наредни пут када дођете, осећате се све опуштеније и некако све ближе заједници и самој Цркви."

Полазећи од сопственог искуства, свима који се, као што се и сам некада плашио, двоуме да направе прве кораке ка дверима храма, Михаил саветује:

„Рекао бих им да једноставно дођу на једну Литургију. Да погледају када почиње и да присуствују од почетка до краја. Или бар накратко – да запале једну свећу. И тако, мало-помало. Нико не очекује да се све догоди одмах."

За себе каже да је тек на почетку упознавања хришћанске вере и свог црквеног живота. Али је пронашао прави пут и њиме корача корак по корак, успињући се постепено уз духовну лествицу. Мој саговорник данас се већ осећа као део бугарске црквене заједнице у Милану, а његова жеља за будућност ове парохије јесте: „Да настави да постоји овако како постоји. Да отац Васил буде њен свештеник још много година. Да што више људи сазна за њу и охрабри се да дође, јер у Милану има много Бугара, али мало њих долази у цркву."

Поредећи своја запажања о бројним заједницама других помесних православних цркава које делују у западној Европи, Михаил истиче да би волео да се исто догоди и са бугарском црквеном општином: „Мислим да ова заједница има потенцијал да постане много већа. То је моја нада – да расте и да буде све бројнија."

Историја Михаила Михајлова подсећа нас да вера није нешто што се подразумева, већ драгоцени дар који човек открива и стиче. Она је дубока потреба душе за личним заједништвом са Богом. После дугог пута лутања, трагања и искушења, Михаил је прекорачио праг бугарског храма у Милану, постао део тамошње црквене заједнице и на сопственом искуству потврдио истинитост апостолских речи: 

„Тако дакле нисте више туђинци ни дошљаци, него сте суграђани светих и домаћи Божији" (Еф. 2,19), као и Христовог обећања: „Јер где су два или три сабрана у име Моје, онде сам и Ја међу њима" (Мт. 18,20).

Александра Карамихалева

Извор и фото: bg-patriarshia.bg

Превод са бугарског: редакција портала "Живот Цркве"

Поводом 170. годишњице од рођења српског генија Николе Тесле (1856-2026), Преосвећени Епископ вашингтонско-њујоршки и источноамерички Иринеј написао је следеће:

У поноћ 10. јула 1856. године, за време снажне олује праћене муњама, у породици свештеника Милутина и Георгине Ђуке Тесле у Смиљану у Лици рођен је дечак. Бабица, која је помагала при порођају, узбуђено је узвикнула: „Он је дете олује!“ Али је његова мајка мирно одговорила: „Не, он је дете светлости!“

Никола је рођен као син српског православног свештеника, који је био надахнут песник, даровит писац и учитељ са великом љубављу према природним наукама. Био је геније који је говорио осамнаест језика!

Његова мајка потицала је, такође, из свештеничке породице. Њен брат био је чувени Митрополит дабробосански Николај (Мандић), који је својим примером снажно надахнуо свог сестрића. Ђука је непрестано осмишљавала и правила разне справе како би себи олакшала послове у кухињи и домаћинству.

Тако је овај посебан дечак, Никола, испуњен стваралаштвом и радозналошћу, одрастао у дому и окружењу које је било непресушни извор надахнућа. Управо ту је развио свој изузетан ум, фотографско памћење, оштро запажање, изванредан слух и невероватну способност памћења.

Одгајан је да не буде себичан и да све што чини буде на корист читавом човечанству. Желео је да свету подари светлост и енергију. Тако је ово „дете светлости“ израсло у једног од највећих проналазача свих времена – човека који је „осветлио свет“ и омогућио настанак савременог доба.

Као човек испред свог времена, Никола Тесла и данас представља надахнуће сваком детету које жели да својим светлим и новим идејама учини свет бољим. Када су једном приликом Алберта Ајнштајна упитали како је бити најпаметнији човек на свету, одговорио је: „Не знам, то ћете морати да питате Николу Теслу.“ Заиста, он је био и остао човек испред свог, али и нашег времена.

Сада је време да надахнемо сву нашу децу и омладину да посматрају, проучавају, уче и стварају – баш као Никола Тесла!

Епископ вашингтонско-њујоршки и источноамерички Иринеј

Извор: Информативна служба СПЦ