„Ову реку сам чуо прво у житију”, каже књижевник Жарко Миленковић. У кањону коришке реке, у буковим шумама осморо Срба прелази реку. Празник је Светог Петра Коришког. Кренули су да обележе његову славу и да буду на месту изузетне природне лепоте, чудесних фресака и историје која се налази на самој ивици нестајања. Петоро Срба је јутрос долетело из Беча у Приштину и са Аеродрома „Адем Јашари” стигло у један сасвим други свет. Неки од њих су инжењери који су прошле године, заједно са својим колегама Немцима, Грцима, Курдима, Иранцима, дошли да виде како се може заштитити светиња настала у другој половини 13. века. Пре годину дана локалне косовске власти из Призрена овде су довеле булдожере и због развоја туризма разориле амбијент, поткопале зидове и угрозиле целу структуру испоснице. Ову акцију пратила је прича да се ради о „илирској цркви која треба да буде доступна свима”. Након оштре реакције Српске православне цркве и међународне заједнице радови су прекинути, грађевински материјал још стоји поред пута. Река је однела пут, до испоснице се не може квадовима и моторима.

Пројекат за санацију учињене штете раде странци и наши – статичари, геолози, инжењери – али је изгледа нешто сасвим друго – ове године – ове младе људе довело у коришку пустињу. Они су побегли на тренутак са бечких улица, а Свети Петар Коришки је побегао пре 750 година од буке и загушљивости ондашњег света.

Пролазимо новим путем који се обрушава јер су тешке грађевинске машине поткопале носеће стубове манастирске цркве, на њима се сваки пут уочавају нове пукотине.

„Добро је да растиње почиње да се шири и да зауставља ерозију, али ове стубове не може сачувати”, каже инжењер Александар Матић. Кроз високу траву прилази се манастирској капији.

„Овде би могло бити змија, а Соња је обула златне испосничке балетанке”, каже Никола Осмокровић и смеје се. Педагог из Осојана Соња Вуковић. У рукама држи славско кољиво и сви се плашимо да се не спотакне. Степеник по степеник, са рукама ослоњеним на литице Шар-планине улазимо у пећину Светог Петра. Слава може да почне, велика свећа из архангела је запаљена. Игуманија Ирина је послала славски колач, Синиша Живић је спремио пуно тамјана и кадионицу. „Све да запалите, знаш ти зашто.„ На данашњи дан 1999. године тешко је рањен у Приштини. Свети Петар Коришки је његов заштитник. Фреске на стенама удишу мирис тамјана. „Христос васкрсе из мртвих”, одјекује из пећине. У њој је Свети Петар Коришки преживео муке и нашег времена. Раздвајање од родитеља, бригу о сестри и одбацивање света који није био његов.

Окрећемо колач, говоримо „Оче наш” и честитамо једни другима славу. На зидовима свеж натпис УЧК (ослободилачка војска Косова). Пијемо вино из флаше на којој је лик Светог Саве на месту где је испосник јео букови жир и горке траве. Бечки гости су организатори Светосавског бала и шале се како бал увек донесе неко ново дете. „И следећи бал донеће један нови живот”, саопштава први пут ову радосну вест Милан Видовић. „Нека се зове Петар или Петра”, добацују присутни. Суздржаном родитељу честитамо радосну вест. Живот у овим литицама између неба и земље је увек односио победу.

„Ко је на оној фресци и шта држи у руци”, пита Никола Прерад. На зиду је фреска Светог архангела Михаила који је овде Светог Петра одбранио од змија и демона, спољних и унутрашњих. Његов биограф Теодосије Хиландарац ову пећину је узео као централно место борбе добра и зла и написао једно од најоригиналнијих дела српске средњовековне књижевности. Ту су прављени планови за подизање Светих архангела, ту је боравио цар Душан са својом породицом, ту је сахрањен светац у дну своје пећине и касније пренесен у Црну Ријеку код Новог Пазара, у другу пећину. Хиљаде људи дошло је јуче да се поклони његовим моштима, стигао је и митрополит црногорско-приморски Јоаникије, са епископом новобрдским Иларионом.

Зло је затирало оно што је човек градио, али није победило светињу, љубав и уметност. Ако једна цивилизација пређе пут од фресака Богородице Љевишке до живописа у овој пећини и ако су оне исте лепоте, онда се она не може уништити. Не могу булдожери, фалсификати и сила надјачати потребу ових људи да из срца Европе траже своју косовску Европу.

Фотографије

Живојин Ракочевић

Извор.Политика

Ма колико неки мушкарац био снажан...згодан...храбар...успешан...моћан...остварен и богат...и ма колико нека жена била лепа...згодна...храбра...успешна...моћна...остварена...и богата...о њима увек највише говори то како третирају друге људе...

Не постоји већи доказ нечије инфериорности од тога да је неко бахат...безобразан...груб...непристојан и да око себе шири ону толико погану и ружну негативну енергију...а поготово у контакту са људима који му то не могу узвратити и где се не мора ни мало претварати...

Требало је да ме видите како сам са једног пословног састанка који је могао бити јако уносан моментално устао и отишао чим је преподобна и премоћна победница пентрања по корпоративном лествицама једне преуспешне компаније почела да малтретира и понижава конобаре...Браћу Моју Напаћену...у мом присуству...

Још увек дува промаја на том сплаву...од кад сам ја у велеслалому пројурио ка излазним вратима...

Јер одавно знам...

Тако би и мене...да јој за нешто не требам...

И да нисам себи (браво ти га Ђурићу) обезбедио животну позицију да ништа не морам...

Што је највећи противотров томе да вас икад ико понижава...

И најузвишенији облик љубави према себи...

Јако волим ону Бетовенову да „Ја не знам ниједан други знак супериорности, осим доброте"...

И то је заиста тако...

О нечијем постигнућу...величини...љубави према себи...и остварености највише говори то колико је пристојан...љубазан...добронамеран...лаган и опуштен у контакту са другима...

Људи верују да психијатри могу проценити људе веома брзо...понекад и на први поглед...

Да се не лажемо...

То је само понекад истина...

Али горе поменуто правило...

Да су Величине фине...пристојне...нежне и подржавајуће...и да ће вам у њиховом присуству макар за мрвицу бити лепши и лакши дан...

А Мали безобразни...груби...бахати... понижавајуће настројени...и да ће вам у контакту са њима све постати замрачено и ружно...а дан претежак...просто никада не маши...

Покушајте...

Нећете се покајати...

Печата ми специјалистичког..

др Владимир Ђурић

 Царе небески, Утешитељу, Душе Истине, који си свуда присутан и све испуњаваш, ризнице добара и Даваоче живота, дођи, настани се у нама, и очисти нас од сваке нечистоте, и спаси, Благи, душе наше.

Водио сам разговор под називом „Престани, причаш сам са собом“. У овом разговору сам са вама говорио на тему да је често наш духовни живот, нажалост, илузија, илузија коју смо сами родили у жару душе, сами смо родили сензације, сами смо родили наводне односе са Богом, са Богородицом, са светима, сами смо веровали у њих. Али у стварности, све ово, у стварности, је вештачко стање које смо створили у психолошком узбуђењу. Заиста смо ово желели и почели смо да вршимо притисак на наше психолошке тачке и почели смо да рађамо ова стања. Ово је наше благо, ово је наводно за наш духовни раст, наводно то су наша духовна достигнућа. У ствари, то су само психолошка стања која смо сами себи створили. Тако су настали сви пагански култови. У човеку је постојала жеђ за Богом, али није било исправних духовних концепата који би га усмерили у правом смеру. И он почиње да жури. и сви пагански култови заправо рађају сами себе, јер их је подстицала жеђ за Богом. Али ово је духовна перверзија. У том разговору сам рекао да се, нажалост, ово не дешава само у паганству, нажалост, ово се дешава и у православљу. Многи православни људи, који су наводно изградили свој духовни живот, и сами су веровали у то.

У ствари, знате, дође до кризне тачке и одједном се све уруши, јер није било стварно, није било истинито. Веома је тужно. У последње време веома често причам о овој теми. и добијам као одговор веома логично и веома добро питање. Како можемо утврдити, како можемо разликовати? Да ли је ово илузија или је заиста благодат Светог Духа? Психолошко узбуђење или права божанска манифестација? Људи постављају природно питање: како уочити разлику? Сада ћу вам одговорити кратко и врло јасно. Нема шансе, никакве шансе да приметиш разлику. Свети Оци имају исти тај дар распознавања духова. То се не дешава ни по каквим знацима. Сатана, знате, професионално се прилагођава овим знаковима. О, ово је највиши глумац, најпрофесионалнији психолог. Сатана. Да, он ће те једноставно одвести једном или двапут, преварити те. Са ким хоћеш да се такмичиш? Кога да разоткријеш? Он ће те увек обмањивати. Дакле, свети оци су имали такав дар, највиши дар растеривање духова. Али није ни одатле ни одавде. То је када је човек у духу и у веома високом духовном стању.

И онда се одмах поставља следеће питање: шта ако се ништа не деси, онда је духовни живот немогућ? Шта је парализа, застој? Ако увек постоји ризик од грешке и увек ризик од упадања у илузију, то је питање на које сам данас желео да одговорим. Дај Боже, Господе, помози ми. Ово је веома тешко питање. И истовремено је то једноставно питање. Где бих почео да одговарам на ово тешко питање? Погледајте шта Господ чини после пада људи, када их изгони из раја.

Бог чини две ствари. Прво, заповеда им да у зноју лица зарађују хлеб. Дакле, благосиља заповест о труду. И друго, даје им кожне хаљине. У ком смислу? Шта су кожне хаљине? Када су Адам и Ева били у рају, имали су директан однос са духовним светом. И зато им сатана прилази у облику змије и искушава их. Господ затвара човека од тог духовног света дебљином плоти, кожним хаљинама, јер човек није дозрео за тај свет. Погледајте: Бог каже – једите све плодове, али с дрвета познања добра и зла не једите, јер ћете умрети. А сатана каже: једите, бићете као богови који знају добро и зло. Он их лаже. У ком смислу лаже? Човек који није утврђен у добру, ако не зна шта је зло, може га изабрати. А човек га бира као издају вољеног – оца који моли: „Не чини то“. Он ипак учини и потом још лаже. Човек који није коначно утврђен у добру, стално је у ризику – можда несвесно, али често одлази у зло. Али човек је духовно биће – ако борави у духовном свету, добија друге могућности. И те могућности може предати злу. Он злу даје своју енергију, руке, ноге, језик – и зло почиње да паразитира кроз човека у овом свету.

Зато, погледајте како је мудро шта Бог ради: Он човеку затвара приступ духовном свету. Даје му дебелу плот. И човек је на неки начин заштићен од тог духовног света. Али духовни свет је испуњен и светим анђелима и палим анђелима, демонима. Али пошто човек није вешт у разликовању добра и зла, Бог га одваја не само од злих, већ и од добрих анђела – и даје му труд. Зашто сам поменуо ове две ствари?

Сада говорим вама, монасима: ако монах гради духовни живот без труда, само на молитви, и одмах тежи ка духовним стањима, а нарочито ка созерцању – он ће сигурно скренути, полудети. Свети оци су добро разумели принципе духовног живота и у манастирима се никада није само молило – већ и радило. Молили су се и радили. Меру рада и молитве одређивао је духовник. Она није увек била 50:50. Почетник је можда више радио, а мање се молио – да не би „полетео“ на небо и сломио се, као сатана који је такође пожелео да се изједначи с Богом. Зато сам истакао те две ствари кад сам говорио о томе како да не погрешимо и како да избегнемо илузије.

Још један пример: када је млади старац Јефрем, тада послушник код Јосифа Исихасте, чуо од свог старца да се сваки духовни човек налази на свом духовном нивоу, питао је: „А ја, на ком сам нивоу?“ Старац му је рекао: „Ти још ниси ни на каквом нивоу. Још се ниси покајао.“ Шта говори преподобни Јосиф? Да је период труда – период покајања. Још се ниси покајао. И за сваког тај трудбени период траје одређено време. Данас постоји књига оца Никона Воробјова у којој каже: „Нама је преостало само покајање.“

Сада желим да објасним ту реченицу. Данас је многи читају и преносе, али не разумеју у потпуности. У ком смислу је рекао: „Остало нам је само покајање“? У нашем времену нема созерцања. Не говорим апсолутно и коначно, али ако је некад период покајања био ограничен, у нашем времену је тај период ограничености још и већи. Зашто? Зато што данас има веома мало искусних духовника који могу да препознају – да ли је нешто духовна прелест или стварност. А то је веома одговоран моменат, јер у Јеванђељу Господ говори о хули на Светога Духа.

Господ говори о опрезу – да неке демонске појаве можемо сматрати благодаћу Светог Духа. И то је лоше. Али, с друге стране, и Господ и свети оци кажу: ако заиста дође благодат, а ми због претераног опреза кажемо да је то нешто демонско – можемо похулити на Светог Духа. Зато су свети оци живели по принципу: не веруј и не прихватај. Ето, то. Ако не разликујеш духовни свет, ако не распознајеш духове – не веруј, не прихватај. Живи у периоду покајања и труда што је дуже могуће. А у наше време тај период се толико продужио да, највероватније, за сваког од нас тај период може обухватити цео духовни живот.

И то ће бити довољно. Можда већина нас никад неће прећи из тог периода покајања у нека „виша“ духовна стања. И то ће нас спасити од већег зла – ако пожуримо, ако прерано почнемо нешто да осећамо, доживљавамо, и правимо „дијалоге“ са Светим Духом. А у стварности, како се то у психијатрији зове – дијалог са самим собом. То је страшна појава, страшно стање. Човек мисли да разговара са неким, а у ствари прича сам са собом. Како да не погрешимо? Никако. Не можеш то да испратиш. Објективно не можеш да процениш то стање. Само су ретки – један у милион – могли то чак и споља да препознају. У историји Цркве смо имали такве духовнике који су могли јасно да кажу шта је воља Божија, шта је од Светог Духа, а шта није. То су веома ретки људи – један се роди у сто година.

А ако су ти људи тако ретки, шта да радимо ми остали? Да ли само да дигнемо руке? Али то је као она прича о неразумном слуги – добио је таленат, а није ништа учинио с њим. Где је излаз? У чему је поента?

Ето – у томе и јесте поента. Размислите: није случајно што нам Господ даје кожне хаљине и дебелу плот. Не пушта нас у духовни свет. Не тражите та духовна стања. Наше спасење, наше хришћанство, чак и наше монаштво – није у тражењу тих стања. Ни она нас не спасавају.

Покајање нас спасава – то је оно што свако од нас мора имати у себи. И на то покајање Господ одговара благодаћу Светог Духа. Али то никако не сме да долази од нас самих. Благодат Светог Духа, знате, може се упоредити са пијанством. Сећате се Дела апостолских – када је Свети Дух сишао на апостоле, шта су Израелци рекли? „Напили су се вина“.

Замислите да дате вино детету – то је опасно. Опасно за здравље, можда чак и за живот – може да падне, повреди се. А замислите да вино дате не детету, него незрелом, „одраслом детету“.

Вино је дар Божији који, по Његовој замисли, весели срце човека и даје му здравље – ако се пије умерено, и ако тај утицај падне на здраво срце и здраву главу. Ако напојиш светог човека, он ће открити своју светост. Можда ће бити мало раздраган, али неће бити агресиван. Вероватно ће још више плакати над својим гресима – јер ће вино појачати његово унутрашње стање. А ако даш вино агресивном човеку, разбојнику, у коме је дубоко скривено зло – онда ће то вино открити ту дубину и ослободити његову унутрашњу духовну суштину.

Благодат Светог Духа може се упоредити са стањем опијености. То духовно вино не сме се давати духовној деци – то је грех. У томе је смисао: свако од нас овде је у духовном смислу дете. А желети такво духовно „пијанство“ у својој незрелости – то није целомудрено, то је опасно и грешно. Као кад дете гледа одрасле како пију за столом, па и оно пружа руку – то је, напросто, лоше.

Ми смо сви у духовном детињству, и зато нам Господ затвара приступ том вину. Као што се не продаје алкохол млађима од 16 година – покажи личну карту. Тако и у духовном смислу – ми смо незрели. Данашње друштво, хришћанство, монаштво – сви смо ми у духовном детињству. Јако је мало трезвених, зрелих људи који могу да приме то духовно вино, да их опије, а да не направи штету.

Зато: ако не знаш да „пијеш“, боље уопште не пиј. Мудар човек зна меру, или му је неко други одреди. Лудом човеку уопште не треба дати. Зато нам Господ затвара улаз у духовни свет и духовна стања. Трезвени духовник је образ Господа у духовном животу – кроз њега делује сам Господ.

Дође неко са жељом да га одмах испуни Дух Свети, а духовник каже: „Не можеш. Није твоје време. Прерано је. Још си духовно млад, још си незрео, не смеш добити то духовно вино.“

Такви трезвени духовници поступају као сам Господ у Рају када је изагнао Адама и Еву. Искушеник дође у манастир – даје му се да се више потруди. Заповест Божја је: „У зноју лица свог јешћеш хлеб.“ Труд смирује емоције. Једна млада послушница питала је старца: „Зашто ми дајете толико посла?“ Он је одговорио: „Да бих утишао твоју превелику емоционалност.“

Емоције саме по себи нису грех, али емоционалан човек прави много грешака. У заносу ће нешто срушити, макар то било алегоријски. Зато мудри духовник почиње са, рецимо, 80% труда и тек 20% молитве. Кад човек сазри, можда се тај однос изједначи – или чак преокрене. Али данас таквих нема. Или скоро да нема.

Зато је отац Никон Воробјов говорио: „Нама је преостало само покајање.“ Покајање је тај радни период духовног живота. Труд открива немоћ. Кроз труд видиш себе какав стварно јеси. Једно је лежати на каучу и читати старца Јосифа Исихасту, и мислити: „Ја бих могао овако.“ Ајде, пробај. Не 50 година у пустињи – иди на недељу дана. Или макар једну ноћ. Сиђи из маште у стварност.

Зато – најпре труд. И дебела кожа. Никаква духовна стања. Никаква осећања. Ако духовник види жељу за стањима код ученика, дужан је да га повуче назад. Да га приземљи. Јер ако сам падне са висине – разбиће се.

Нама је остављено покајање, јер сами не видимо своју меру. Сви смо ми помало пијани – тако нам је духовник говорио при рукополагању: „Дечице, немојте пити ракију. Већ сте пијани као трезни – куда ћете још и ракију?“ То важи не само за алкохол, него и за благодат Духа Светога – и она опија. Апостоли на Педесетницу били су „пијани“, али благодат се излила на добру, зрелу душу – и није било штете, јер их је Господ водио.

Зато је духовник тај који води човека ка том стању, и то постепено, да човек и не примети да је ушао. Као што је Сафроније Сахаров причао – видео је монахе на Светој Гори у нетварној светлости, који нису ни знали да се налазе у том стању. Толико су постепено и природно ушли у то, да им није било ничег „посебног“. Да се то догодило нагло, могли су због таштине полудети.

Зато духовник мора водити пажљиво, тако да човек мисли да му је то „нормално“. Ако Бог да, да није већ у прелести. Монах живи 60 година на Афону, сваки дан исто. Ништа изузетно. Сви раде исто, и он са њима – не издваја се. А кад човек почне да се издваја, ту је крај. Нико то не може поднети. Зато – то је царски пут монаштва: труд, и што дуже остати у периоду покајања. Не тражити никаква стања – ни умилење, ни сузе, ни просвећење, ни созерцање. Ако видиш да неко „лети“ – повуци га. Спаси га. Иначе ће пасти и разбиће се.

Вино неће веселити срце, него ће човек сићи с ума.

Нама је остављено покајање – под трезвеним, мудрим духовницима. А таквих је веома мало. Зато – средњи, царски пут: више труда, физичког и духовног. И што дуже остати у том периоду.

Никако не треба очекивати брзе резултате. Једном је једна жена дошла код мене и рекла: „Већ пола године се молим Исусовом молитвом и никакав резултат.“ А ја јој кажем: „Слава Богу што нема резултата.“ То је сјајан резултат. Полa године се бавиш Исусовом молитвом, а још ниси полудела од гордости. Одличан резултат. Дај Боже свима тако. Царство Божије се силом осваја, и они који се труде – пре свих га задобијају.

Зашто још док сам био у манастиру нисам подржавао читање узвишених духовних књига? Зато што сам видео да оне распаљују човека на тражење духовних стања. Она нешто прочита на трпези, а увече већ има неки подвиг. А ја не знам шта она ради у својој келији. Видим је тек ујутру – а очи јој полуделе. То се одмах види. А шта је радила ноћу после читања тих књига?

Зато свети оци нису давали почетницима да читају високе духовне књиге. Ради и моли се. Ради и моли се. „Старче, дошао сам код вас да научим Исусову молитву. Шта да радим?“ – „Копај рупу и све време говори: ‘Господе Исусе Христе, помилуј ме.’“ После недељу дана: „Шта даље?“ – „Копај рупу и говори: ‘Господе Исусе Христе, помилуј ме.’“ – „Ископао сам.“ – „Затрпај. Кад затрпаш, опет копај.“ Тако смо гледали у Дохијару на Светој Гори. Можда је било и претераног рада, али то је светоотачко схватање. Монах мора да ради, иначе ће му се у глави намножити „бубашвабе“ – лоше помисли. Боже сачувај да човек почне да мисли о себи – ако се само моли, а не ради.

Као што пише, мислим код Нилуса: „Оче, зашто морам и да радим и да се молим, а не само да се молим?“ Плове у чамцу. Он каже: „Ово весло је рад, а ово молитва. Подигни весло рада и веслај само молитвом – вртећеш се у круг. Треба оба весла – рад и молитва.“

Ко је од људи безбедан од таштине? Нико. Зато су свети оци увек то узимали у обзир и тако градили свој живот. „Нисам безбедан од таштине“, говорио је сам себи преподобни Серафим Саровски и тако је уређивао свој живот. Прошао је духовни пут од послушника, преко монаха, па до схимника. Врло дуг, постепен пут. Његова таштина није ни приметила када је постао свет. Није ни приметио ту преломну тачку – јуче сам био обичан, данас сам већ свет.

Исти тај преподобни Софроније Сахаров упоређује долазак благодати са моментом када човек заспи. Човек не примети границу између будног стања и сна. Тако благодат долази – нежно, неприметно. А демонска јављања долазе врло јасно, упадљиво. Долазе уз фанфаре и ватромете. Труде се да оставе утисак.

А благодат Божија је веома деликатна. Ми смо стално посећивали Свету Гору – десети, двадесети, тридесети, четрдесети пут – и увек сам се уверавао у исто: Бог је веома деликатан. Благодат Божија је веома деликатна. Никада током тих 40 посета нисам успео да ухватим тренутак кад сам је на Светој Гори примио. Схватао бих тек када бих се вратио на копно и почео да је губим. Тада сам разумео да се нешто са мном догодило. Али када, како, у ком облику – то не знам. Господ је веома деликатан. Благодат Божија је веома деликатна. Зар мислите да она не би могла да загрми и засија муњом? Али да не би човека довела до лудила, она долази веома тихо, пажљиво. Све демонско долази са буком.

Да ли се смемо молити Исусовом молитвом? Не да смемо већ и морамо. То је наше спасење. Како се њоме молити безбедно? Никако не тражити духовна стања, доживљаје. То је све погубно. Не кажем ни да је то од демона – нека је и од Светог Духа, али ће вас уништити, јер док човек не сазри у покајању, у дубоком покајању, у виђењу свог ништавила – благодат ће га уништити. Неће моћи да се избори са својом таштином. Почеће да луди.

Покајање је остављено нашем времену. И даље Игњатије Брјанчанинов заиста говори веома трезвене речи. Таквих духовника, духоносних, који имају дар разликовања духова, који имају дар јасног разумевања воље Божије – у наше време је било дато само неколико. Ево, недавно је умро старац Илија, пре тога, пре десет-петнаест година – старац Јован Крестјанкин, отац Кирил Павлов. Али погледајте у размерама наше Цркве – ми имамо милионе православних, а ја набрајам на прсте. То су мрвице, и оне неће нестати до краја времена, али у размерама Цркве то су врло ретки људи.

Али то не значи да нема духовника уопште. Духовник који је свестан да није ни Јован Крестјанкин, ни Кирил Павлов – то је добар духовник. Он никада неће говорити категорички о промислу Божијем. Он ће говорити веома опрезно. Он неће рећи: „Ово је промисао Божији, ово није.“ Он зна да нема тај дар и зато ће водити човека тим дугим путем: молимо се и кроз животне околности Господ ће нам показати. Он схвата да ни сам не разликује духовну стварност, и зато неће ни своје духовно чедо водити тим путем. Он ће га успорити, али неће зауставити. Заустављање је смрт. Треба ићи, али не скакати. Иди путем труда, путем покајања. То није леп пут, нема неких великих духовних доживљаја. Све је то као неки радни дани, али ти дани спасавају.

Нажалост, због недостатка дубоких духовника, у нашим манастирима стално влада немир. Неке заједнице су се потпуно зауставиле – опустили се, узели телефоне. Други, опет, читају савремене старце и покушавају да живе баш као они. Али где си ти, а где су они? Прочитао си старца Порфирија, Јосифа Исихасту, Емилијана – и сад покушаваш да их подражаваш. Па подражавај их у смирењу. Старац Јосиф је уопште ванредна појава у Цркви. Један на милион, ако не и ређе.

Не треба се оријентисати само на ванредне појаве. Треба следити царски, средњи пут. Ево, недавно смо читали Житије Јована Лествичника – како лепо почиње: ишао је средњим путем, јео умерено, није претеривао ни у чему, држао се устава – и постао велики Јован Лествичник.

Сећате се, причао сам вам на Атосу у келији код Краља, кад сам осликавао олтар. Тамо су до револуције живели старац Александар и послушник Андреј. Не сећам се ко је коме био старац, али није важно. Умре старац, и послушник каже: „Е, сад сам ја старац, сад могу да се подвизавам.“ И почиње да се подвизава и полуди. Скаче по стенама, сав израњаван. Монаси га једва спасу, одведу у Кареју, затворе у келију да не изгуби живот. Уместо да је наставио да живи као и до тад, он је кренуо у неко ванредно монаштво. Чекао је само да старац умре да би „почео“. А није требало ништа почињати – само настави где те је старац усмерио.

Зашто је уопште почео такав подвиг? Тражио је стања, доживљаје. Као да је добио неки духовни допинг. А Василије Велики каже: „Не говори да је вино грех.“ Бог није створио ништа грешно – грех је у пијанству, у прекомерности, у неумерености, у томе што није у право време. Одраслом човеку чаша вина може бити и лек – као што Павле каже Тимотеју. Али за дете, то је смрт. Тако и духовно опијање – одраслима, зрелима можда треба, али за незрелог је погубно. У својој духовној пракси сам видео децу која служе у олтару, а почну да уз нафору пију вино, и касније постану алкохоличари. Расту у храму, а заврше као пијанице.

Опет кажем, говорим алегоријски. Духовно вино – некима је потребно, али незрелима је опасно. Зато Господ и затвара могућност духовног опијања незрелима, зауставља доживљаје и стања. Сетите се секташких појава – траже стања, доживљаје. Нарочито тзв. харизматици – траже духовно просветљење, „ах-стања“.

А у православљу није тако, прочитајте свете оце. Врло трезвено, врло опрезно. Нама је остављено покајање. То је веома прецизна реч за наше време – труд и покајање. Нека тај период траје што дуже. А ако некад и уђете у неки други духовни простор, нека то буде неприметно. Ако духовник тако изгради ваш живот – нека он и није Серафим Саровски, али ако има трезвеност, то је велико благо. Неће убити вашу ревност, али је неће ни распалити пре времена. Царски средњи пут је за наше време велико благо. Богу нашем слава увек, сада и увек и у векове векова.

Достојно јест јако во истину, блажити тја Богородицу. Присноблаженују и пренепорочнују и Матер Бога нашего. Честњејшују херувим и славњејшују без сравњенија серафим. Без истленија Бога Слова рождшују, сушчују Богородицу тја величајем.

Поклонице, јесте ли нешто чуле? Је л' вам било корисно? Врло, врло. Спасавајте се, само не летите. Боље је у Царство Божије пузати него трчати или летети. Пузи, пузи, пузи – али цео живот.

извор

Како доминантно поље мишљења сваке епохе открива средиште њене цивилизације

Пише: Димостенис Михопулос

Свака велика историјска епоха изњедри своје властито, преовлађујуће поље мишљења. Не ради се једноставно о некој академској склоности нити о уској стручној специјализацији. Средишње подручје мишљења сваке цивилизације открива начин на који она схвата човјека, друштво и саму стварност. Оно показује шта та цивилизација сматра средиштем свијета и која истина служи као темељ и ослонац њеног заједничког живота.

У древној васељени (οἰκουμένη) тежиште духовног и интелектуалног живота налазило се у философији. Философ није био нека маргинална умна фигура, одвојена од друштва, већ човјек који је настојао да протумачи биће, поредак свијета и мјесто човјека у њему. Мисао се кретала око питања истине, начела свијета, космичке хармоније и смисла полиса, односно друштвеног живота.

Сам град (ή πόλη), односно држава, схватан је као одраз једног дубљег поретка. Платон трага за праведном државом не као за техничким системом управљања, већ као за изразом хармоније између душе и свијета. Аристотел човјека назива „политичким бићем“ (πολιτικόν ζῷον), јер друштво није тек споразум заснован на интересу, него природно испуњење и остварење људског постојања. Стога философија дјелује као средиште око којег се организује читав културни и цивилизацијски живот, јер се трагање за истином сматра најузвишенијом људском дјелатношћу.

Са појавом хришћанског свијета долази до помјерања средишта. Теологија преузима улогу главног тумачећег оквира стварности. Историја се више не схвата као бескрајни круг успона и падова, већ као пут који има смисао, почетак и циљ. Вријеме постаје историја спасења.

Ово помјерање представља догађај од свјетскоисторијског значаја. Личност задобија средишње мјесто у разумијевању човјека и свијета. Човјек се више не тумачи првенствено као разумно или политичко биће, већ као постојање призвано на однос, општење и заједницу. Истина више није нека апстрактна идеја, него личносна стварност. Заједница, са своје стране, престаје да почива искључиво на заједничком поријеклу или на законском поретку, него се утемељује на заједници личности, на њиховом међусобном односу и љубави.

Зато теолог постаје личност која изражава најдубљу духовну подлогу своје епохе. Не ради се о уско схваћеној „религијској“ улози, у савременом значењу те ријечи. Теологија дјелује као свеобухватни оквир за тумачење свијета, политике, историје и смисла људског живота. Архитектура, умјетност, политика и цјелокупно друштвено устројство обликују се унутар тог теолошког средишта.

Модерно доба доноси ново помјерање. Средишње мјесто сада припада политичком философу и теоретичару друштвеног уговора. Од Hobbes (Томас Хобс) и Locke (Џон Лок) до Rousseau (Жан Жак Русо), човјек почиње да се схвата првенствено као аутономна индивидуа. Друштво се више не посматра као природна или органска заједница, већ као плод споразума између појединачних јединица вођених сопственим интересима.

Ова промјена корјенито мијења природу политике. Политика постепено престаје да се сматра трагањем за општим добром и претвара се у механизам управљања супротстављеним жељама. Држава дјелује као гарант права, уговора и индивидуалних слобода. Слобода се схвата првенствено као ослобађање појединца од сваке претходно постојеће хијерархије, традиције или везе са заједницом.

У савременом добу одиграва се још дубља промјена. Улогу средишњег мислиоца више не заузима ни философ, ни теолог, па чак ни политички теоретичар. Ту улогу сада заузима економиста.

То не значи једноставно да је економија (οἰκονομία) стекла већи значај. То значи нешто много дубље. Значи да је читава цивилизација почела да тумачи човјека, друштво и историју кроз економске категорије.

Човјек се сада представља првенствено као јединица производње и потрошње. Слобода се поистовјећује са могућношћу избора на тржишту. Напредак се мјери готово искључиво показатељима развоја, учинка и пораста потрошње. Успјех друштава процјењује се на основу бруто домаћег производа (БДП-а), токова капитала, кредитног рејтинга и берзанских индекса.

Чак се и језик мијења. Грађани се претварају у „људски капитал“. Образовање се схвата као „инвестирање у вјештине“. Друштво се вреднује према критеријумима продуктивности. Политичка расправа своди се на питања тржишта, инвестиција, подстицаја и технократског управљања.

Унутар оваквог оквира, економија престаје да буде средство и претвара се у онтологију. Она више не дјелује унутар једне цивилизације, него сама постаје оквир унутар којег се схвата стварност. Све што се не може измјерити, постепено се сматра безначајним. Све што не доноси зараду, не доноси учинак (увијек економски), изгледа као да је лишено смисла.

Тако, међутим, почиње да се разграђује сам цивилизацијски поредак. Заједница се повлачи пред појединцем. Жртва бива замијењена интересом. Историјско памћење губи свој значај пред непосредношћу потрошње. Истина се претвара у субјективну склоност, а политика се своди на управљање функционалним системима.

Зато савремена криза није једноставно економска или политичка. Она је криза средишта. Савремени човјек располаже са више средстава него иједна претходна епоха, али се тешко суочава са одговорима на темељна питања (која кад-тад изађу из њега или пред њим). Зашто постоји? Која је сврха друштва? Куда се креће историја?

Свака цивилизација се, на крају, организује око онога што сматра највишом истином. Када је средиште била философија, свијет је трагао за космичким поретком. Када је средиште била теологија, трагао је за смислом историје и за личношћу. Када је средиште пренесено на појединца, друштво се организовало око права и воље.

Данас, када је средиште сведено на економску функцију, човјеку пријети опасност да изгуби не само заједницу него и сам разлог свога постојања. Јер ниједна цивилизација не може дугорочно опстати ако зна само како функционише, али не и зашто постоји.

 Превео: Никола Гачевић

Извор: zurnal.me

Краљица Наталија била је за живота православка и римокатолкиња, а у царству небеском Исуса Христа почива као хришћанка. Да ли смо, ми Срби, спремни да то прихватимо?

Наталија Обреновић била је наша прва краљица после Косова, као што је био и њен супруг Милан, наш први краљ после Косова. Срби су се веома поносили овим краљевским паром, посебно њиховом лепотом. Падом династије (1903) обоје су предати забораву, освешталој српској бољци.
Годинама сам држао наставу студентима Филозофског факултета о династији Обреновић, писао о њој и био ангажован на неколико пројеката: на осмишљавању изложбе о Српској револуцији у Топчидеру; оснивању Музеја Другог српског устанка у Такову; преуређењу крипте у Цркви Светог Марка у Београду, где почивају краљ Александар, краљица Драга, кнез Милан и кнежевић Сергеј, син Наталије и Милана; пресељењу земних остатака војводе Милана Обреновића из Херештија у Брусницу и још на неколико других послова. Историографску каријеру завршавам писањем монографије о династији Обреновић.
Остала су неостварена два моја пројекта, давно покренута, и оба су у вези с краљицом Наталијом.
Краљица Наталија била је велики добротвор Универзитета у Београду. Она је, између осталог, подарила Универзитету имање свога сина краља Александра, тзв. Наталијино, на простору Мајданпека. Универзитет јој је узвратио уздарјем, поставио јој је бисту једног од наших познатих вајара у холу испред улаза у ректорову канцеларију. Комунисти су бисту избацили из Ректората (1944) и она се нашла у приватним рукама, где се и данас чува. Академик Дејан Медаковић подстакао ме је да убедим ректора да се биста откупи од приватног лица и постави где је била.
Сва три моја покушаја, код три различита ректора, завршила су се безуспешно. Загонетно је држање академика Медаковића, који ме је соколио у овом прегнућу, а избегавао да иде са мном или сам код ректора ради обављања овог посла. Претпостављам да је знао где се налaзи биста краљице Наталије, али је тајио и тајну дубоко скривао. Дужност Ректората била је да ову радњу обави са или без нашег подстицања.
Сви Карађорђевићи почивају на Опленцу, у Цркви Светог Ђорђа, свом задужбинском маузолеју. Посмртни остаци Обреновића расути су по Србији и Европи зато што њени владари нису успели да подигну цркву задужбину, а саградили су толико световних и сакралних објеката.
Почетком деведесетих година прошлог века покренуо сам акцију пресељења земних остатака Обреновића у Србију. Успели смо да пренесемо кости војводе Милана Обреновића из Херештија у Брусницу и положимо их поред његове супруге Стоје, брата Јакова и његове супруге Ђурђије. Остао је гроб његовог сина, Христифора, у Петрограду, где је учио војну школу и млад умро.
Две српске владарке још увек почивају у иностранству: кнегиња Јулија у Бечу (умрла 1919) и краљица Наталија у Лардију, Француска (умрла 1941). Јулијине посмртне остатке није могуће пренети у Србију зато што се приликом удаје није одрекла римокатоличанства и, што се, после развода од кнеза Михаила преудала за грофа Карла Аренберга.
Проблем с краљицом Наталијом је нешто другачији од случаја кнегиње Јулије. После развода брака с краљем Миланом и протеривања из Србије, настанила се у Бијарицу, познатом летовалишту на атлантској обали Француске. Живела је повучено и одржавала присније односе само с једном шпанском породицом и својим српским дворским дамама. У рибарској варошици Брек-Сир-Меру, разочарана у сина, краља Александра, Србију и Србе, године 1902, марта месеца, преверила је у римокатоличанство. Није се преудала, као Јулија, те је последње године живота провела у самостану Сен Дени, покрај Париза. Сахрањена је у Лардију, малом градићу јужно од француске престонице.
Римски папа је сва њена документа пренео у Ватикан, и она се чувају у тамошњем архиву. Без сумње, најважнији краљичин докуменат јесу њени тзв. интимни мемоари у којима је описала напуштање православља и прелазак у римокатоличанство. Моји напори да до њих дођем, посредством двојице наших амбасадора у Ватикану и радом у архиву једне моје колегинице, нису остварени.
Поред оригинала њених интимних мемоара постојао је и препис, који се налазио код њене дворске даме Фиделије Цукић (такође прешле у римокатоличанство када и краљица). Фиделија је живела, после смрти краљице, у једном самостану на Aзурној обали. Ангажовао сам једног свог пријатеља из Париза да је посети и ако може да добије препис краљичиних интимних мемоара. Он је успео да је пронађе и с њом поразговара, а она му је саопштила да их је, неколико дана раније, предала двема особама, чија имена није хтела да саопшти. Није се изјаснила да ли их је продала или поклонила.
За понтификата патријарха Павла покренуо сам у Патријаршији питање премештања земних остатака прве српске краљице после Косова, и писмено и усмено. Са покојним шумадијским владиком Савом водио сам посебне разговоре о томе. Нисам наишао на разумевање, будући да су постојале и да постоје извесне препреке, које наша православна црква не може да преброди и нађе решење.
Краљица је била од 1902. године римокатоликиња, и то отвара безброј проблема. Да ли ће се обред преношења земних остатака обавити по правилима римокатоличке цркве? Пошто је реч о владарки, на којем нивоу ће се обавити пренос њених костију? Ко ће од свештенства, и на који начин, саслуживати у преносној погребној церемонији?
Најспорније је где ће бити сахрањена? Природно би било да се њени земни остаци положе у манастиру Крушедолу, поред краља Милана и кнегиње Љубице, иако је манастир православан. Био би то пожељан и достојанствен екуменски чин. Неувиђавно би било да се сахрани на неком од београдских или милановачких гробаља.
Решење би могло и морало да се нађе, јер смо зашли у 21. век, толико далеко од прохујалих верских ратова. Васељенство би могло да започне на нашим просторима овим чином. Договором двеју цркава, без журбе, без наметања догматских и осталих супротстављених препрека, и с љубављу с којом је волела своју прву отаџбину – Русију, другу отаџбину – Србију, и трећу отаџбину – Француску.
Краљица Наталија била је за живота православка и римокатоликиња, а у царству небеском Исуса Христа почива као хришћанка. Да ли смо, ми Срби, спремни да то прихватимо?

Радош Љушић

https://magazin.politika.rs/scc/clanak/579082/kultura/sudbina-kraljice-natalije-obrenovic

https://www.vjeronauka.net/pravoslavne-novosti/pedesetnica-rijetki-prikazi

„Друга физичка ће само да је запечати а отпечатиће је опште васкрсење гдје ће бити опште опредјељење“, навео је игуман

Он се присјетио и једног предавања гдје су га питали – „оче, јел ви то пријетите“?

„Ја реко не пријетим – но на вријеме зборим“, јасан је игуман.

„И ово себи говорим. Човјек може сјутра, људи су колебљиви, далеко било – може сјутра да направим два три потеза, преспојим неке жице, нешто помислим, умислим – о-хо, па себе за патријарха неке цркве. Покупим екипицу, аутономија, нова црква. То се ради по бутицима. Обучемо се за неколике хиљаде евра, вазда ће се наћи неко да донира, имате злица који у то уложе и ето нова црква“, навео је он.

Читаво предавање можете погледати на линку:

https://www.in4s.net/video-podsjetnik-na-predavanje-igumana-rafaila-ko-se-odrice-patrijarha-odrice-se-crkve-sto-se-igras-covjece-svaka-strijela-odapeta-u-tom-pravcu-je-usmjerena-na-hrista/

У периоду од децембра мјесеца па до краја Великог поста, након што бих завршио са наставом у богословији и кренуо према аутобуској станици, готово сваки пут бих угледао увијек исту особу како сједи на клупи, која се налази тачно преко пута станице. Била је то жена у седамдесетим годинама, просиједе косе и сувоњавих, упалих образа.

Зависно од временских прилика, некада би сједјела на клупи , док би по кишовитом времену крај исте стајала испод раширененог повеликог, жутог кишобрана. Но, увијек би гледала у правцу станице, пажљиво осматрајући сваког путника, баш као и сваки аутобус или минибус који би ушао у станицу. Такође, на њеном се лицу све вријеме могао јасно видјети широк осмјех. Чинило се да је знала за сваког од редовних путника гдје и којим од аутобуса иде , те у којем временском интервалу. У почетку сам се чудио њеној необичној дневној рутини, да би се временом навикао на њу, попут, претпостављам, других редовних путника на станици.

Последњи пут сам је угледао на Велику Суботу. Међутим, тог јутра није гледала у правцу аутобуске станице, већ је посматрала мене како журим да на вријеме стигнем на свој превоз. Тек кад сам стигао до њене клупе, схватио сам да је, заправо, мене и чекала! Устала је и по први пут ми се обратила следећим ријечима: “ Знате ли да је човјеков живот ништа друго до једно велико путовање? Од свог рођења па све до смрти, човјек путује, а да ни сам често тога није свјестан. Крајем прошле године сам отишла на рутински преглед ко љекара. Рекао ми је да је то што у мени расте малигно, те да лијечење неће дати неке велике резултате.

Мојима нисам још увијек ништа рекла. Не желим да се дјеца и унучад сјекирају због мене. Чудно је како не осјећам никакву бол. Једино што ме по више пута дневно ухвати нека малаксалост, после које је потребно да прође по неколико минута да бих се повратила у нормално стање“. Након тих ријечи је дубоко уздахнула, поћутала неколико тренутака и рекла следеће: “ Ето, као што видите, аутобус мог живота се приближава својој коначној станици! Молим Вас , помолите се за мене да што лакше пребродим последње километре мог животног путовања!

Знате, ја чврсто вјерујем у Исуса Христа“ ! Након тога је дрхтавом руком извадила и дала ми листицу на којој је било написано њено име за помињање. Посавјетовао сам је да се обавезно обрати свештенику ради исповијести и причешћа. Рекла ми је да ће послушати савјет , након чега се поздравила са мном, окренула и отишла.

Док сам сам се возио аутобусом према Будви, размишљао сам о њеним ријечима : “ Чврсто вјерујем у Исуса Христа „! На први поглед, те ријечи изгледају као најкраће вјероисповиједање. Међутим, када човјек о њима дубље размисли , схвата да оне садрже у себи све што је потребно за спасење! У многоме су те ријечи сличне са оним које је изговорио Етиопљанин Филипу за вријеме свог обраћења и крштења, а које гласе: “ Вјерујем да је Исус Христос Син Божији“ (Дап.8,37).

Са таквим вјероисповједањем у срцу човјековом је свако животно путовање смислено и при свакој препреци и искушењу, Господ ће даровати утјеху и смирење.

(Аутор је професор Цетињске богословије и ђакон у цркви Свете Тројице у Старом граду у Будви)

svetigora.com

Истина твоја и истина моја*

Једнога дана, године 1698, шведска краљица Христина, која је тада већ живјела у Риму, застаде пред једним очаравајућим кипом Бернинија, једног од највећих представника италијанског барока, знаменитог вајара и архитекте који је носио наслов:

„Истина, која се временом открива.“

Стајала је и са дивљењем посматрала то прекрасно и умно дјело великог умјетника, када јој неко рече:

— Видим, Ваше Височанство, да сте поштовалац истине. Нису сви владари такви…

Истина је то што говорите, одговори бивша краљица, али је исто тако чињеница да нису све истине од мермера!

Свети Јеванђелист Јован у одломку свога Јеванђеља (Јован, 17, 1-13), говори нам о истини која није… од мермера! Учи нас истини која је вјечни живот. Открива нам Истину која је Личност. И сам нам, као вјерни свједок, предаје „ријечи живота“ које је и он примио и доживио.

Сви ми тежимо томе да имамо истину, да се на њу ослањамо и да живимо у истини и од истине. Нико свјесно не љуби лаж. Једино се ђаво поистовјетио са лажју и постао отац лажи. Људи се могу самообмањивати и живјети у лажи, или се служити лажју онда када мисле да им то доноси корист; ипак, свако срце тражи истину и радује се када је пронађе и када њоме живи. Чак и онда када тога нисмо свјесни, лаж у души рађа тегобу и осјећање несигурности.

Са оваквим теоријским ставовима нико се не спори нити противрјечи. Чак је и Пилат у себи носио муку трагања за истином; и када је о њој чуо од Христа, упитао Га је: „Шта је истина?“

Христос му не одговара, јер зна да такво питање није ствар расправе, него живота. Није довољно да се човјек само мишљу бави тиме, него да донесе одлуку. Потребно је, прије свега, да одговориш на мучно питање великог философа Лудвига Витгенштајна: „Зашто да говорим истину, када ми је корисније да кажем лаж?“

Ако своју „корист“ не поистовјетимо са истином, и ако не будемо спремни да платимо све што таква корист кошта, јер тврдимо да нам је она истинска корист, онда разговор о истини постаје тек… философско празнословље беспослених мудраца и домишљатих брбљиваца. Тада истина постаје лијеп мраморни изложак, намијењен да задовољи радозналост сваког пролазног туристе, који ће јој се накратко задивити, а потом наставити свој знатижељни ход, и сам питајући: „Шта је истина?“

Ове седме недјеље по Пасхи прослављамо Свете Оце који су сазвали Први Васељенски Сабор, да би одредили истинску личност Христову, односно, ко је Истина. Ти Свети Оци, свједоци и мученици, нису приредили некакво лијепо платоновско сабрање! Нису били домаћини углађених поподневних разговора ради унапређивања… трагања и мишљења! Они су били „јављања Истине“. Шта то значи? Једноме је недостајала једна, или чак обје руке, јер су му их одсјекли… Други није имао очи, јер су га ослијепили… Трећи није могао говорити, јер су му ишчупали језик… Некога су други носили, јер су му ноге биле одсјечене… Други су били „без носа и без ушију“. Готово сви су на своме тијелу носили доказ и печат своје љубави према Истини. Сви су посвједочили да Истина није ријеч, него Личност. Истина није тек искреност у међусобном споразумијевању, него Неко, Кога човјек слиједи, па чак и кроз бол мучеништва, те тако чини да људски живот постане истинит. Христос је Истина и Живот.

Све што је лажно умријеће. Све што нема живота угасиће се. Свака самообмана ће се окончати и ишчезнути. А отрежњење ће бити болно и поражавајуће. Без руку, без очију, без ногу, носа и ушију, човјек ипак може живјети, ако зна да је све то жртвовао из љубави према Истини и ради самога живота. Али само тјелесна цјеловитост, без одлуке да човјек оствари оно о чему говори списатељица Фланери О’Конор, није довољна: „Да ли икада погледаш у себе? Да ли икада погледаш у себе, да видиш шта ниси?“ (књига „Ријетко је срести доброга човјека“), такав човјек не живи, него… умишља да живи. Тада се „истина“ сурвава у субјективизам личнога мишљења. Заједнички живот људи претвара се у збир „паралелних самоћа“, од којих свака има своју сопствену „истину“. А потом долази стварност, која се рађа као страховити плод таквог болесног субјективизма „истине“, да нас, ако успије, пробуди из таквог демонског дремежа.

Унутар Цркве (као Тијело Христово) пут познања и поистовјећења са Истином започиње свјешћу о томе „шта нисам“. Када човјек изгуби велико мишљење које има о себи, тек тада почиње истински да тражи Христа, не више из пуке умне радозналости, него суштинским и животним трагањем. Тада се Истина открива као Личност коју треба завољети и којој треба саобразити свој живот кроз испуњавање Његових заповијести. Тада човјек схвата да Истину не треба тражити зато што се она изгубила, него зато што је он сам изгубљен. Тада почиње да се прилагођава Истини, а не да жели да Истину претвори у корисно средство за управљање.

Тада човјек прихвата за учитеља Истине „онога коме су, ради Истине, ишчупали језик“. Он више не може говорити гласом и ријечима, али вапије снажније и потресније од многих предавања о истини. Такве Црква има за своје путовође и учитеље Истине, оне који су ту љубав платили крвљу, а не празним ријечима.

О Сунце (Христос) незалазно, неугасиво, несхвативо,

Ти, Који си просвијетлио мученике,

обасјај свјетлошћу и душу моју,

                                    Тебе усрдно молим. 

Крвљу Светих Твојих благослови нас

да бар по намјери будемо заједничари оних

који изабраше да буду заклани и умру,

пошто познаше Тебе- једину Истину.

Утврди у љубави Својој заједницу нашу,

                                    „мило Твоје стадо“, 

да бисмо славословили спомен Светих Твојих,

ми који кроз њихову крв

познасмо Тебе- Истину.

*текст на тему јеванђелског одељка који се чита на Литургији у недељу Светих Отаца Првог Васељенског Сабора, 24.05.2026)

Теодосије Марзухос, свештеник, теолог, издавач, писац.

Превео са грчког: Никола Гачевић, свештеник

извор 

Зато немој сувише да жалиш и ствараш себи притисак да што пре оствариш циљеве које те је друштво убедило да мораш да оствариш. Путуј својом брзином, уживај у крајолику, важно је да не заборавиш своје крајње одредиште.
Постоји анегдота у збирци „Несвети, а свети“. Питали су знаменитог епископа којег периода живота се најрадије сећа и када је највише осетио Божју благодат. Противно очекивањима, он рече да је то време кад је као искушеник имао задужење да отвара и затвара манастирску капију. Рекло би се, монотон и не нарочито „узвишен“ посао, бити портир, вратар, али тад је највише посматрао себе и најдубље се молио Богу.
Пријатеље незадовољне својим тренутним стањем усмерим да слично промисле. Шта су добри, а шта лоши плодови живота којим тренутно живе? Зашто сматрају да би нешто друго било боље и да ли би због ичега жалили за овим данас?
Јасно је да су промене добре, често и неопходне. Но, као православни, не посматрамо то само из земљске перспективе, само кроз призму каријерства или индивидуалног напретка. Православни све своје везују за Небо. Од земље се не можемо отргнути, нити је смемо презрети, али земаљско везујемо за небеско. Често човек и сâм осети да је довољно ојачао и да може да понесе и тежи крст. Често разуме да путује погрешном цестом али га је страх да искочи из кола у покрету. Но тешке одлуке некада ослобађају од далеко горе тежине у души, и некада смео скок није пад у празно, но полет у висине. Све то зависи од случаја до случаја, од пута до пута, и од путника до путника. И много је лакше о томе промишљати ако нам је Бог најмилији сапутник, где год се обрели!
Али некада, макар нам било тешко и напорно, макар поклекли и заплакали, некада смо баш тамо где нам је потребно да будемо, тамо где је другима потребно да нас нађу, тамо где Бог жели да се крећемо и чинимо Његова дела. Људи се заваравају, мислећи да је неопходно да чине грандиозна, историјска дела да би расли. Немојмо да меримо земаљским мерилима. Бог је највећи у најмањима и „сила се Божија у немоћи показује“.

Шта год да чинимо, чинимо у љубави, у славу Божију. „Све да вам бива у љубави.“ 

„Што год чините, од срца чините, као Господу, а не као људима.“ (Кол. 3,22). Шта год чинили, чинимо одговорно. Бог гледа на верност којом служимо Њему и ближњима, био то посао или наше служење у породици, Цркви, друштву. Свако има своје служење, само је потребно да га препозна. Будимо, дакле, верни у оном служењу у којем смо сада, никако не без Бога. То значи да смо упоредо верни истини, самилости, љубави. Не заваравајмо се, Богу је све познато, и он мери добром мером. „Дајте, и даће вам се; меру добру и набијену и стресену и препуну даће вам у наручје ваше.“ (Лк. 6, 38). Наше давање није само оно материјално, јер тиме бисмо се свели на хуманитарце. Ми дајемо сами себе, своју љубав, пажњу, време, труд, стрпљење, бригу – и јао нама ако мислимо да можемо живети добар живот без непрестаног давања. Дајемо себе и другима и Богу. „Сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо!“ Ако се овог литургијског призива држимо, не бојмо се ничега. Нећемо залутати. Бог ће нам бити Водич, послаће путоказе, у срца нам осликати мапе, осветлети пут и дати снаге за сваки напор. Јер циљ нам није тек пролазан, привремен, нити себичан и приземан. Циљ нам је Царство небеско.
А до тад, путуј својом брзином, уживај у крајолику, важно је да не заборавиш своје крајње одредиште.

Марко Радаковић 

Хрусија представља изванредан примерак српског средњовековног поморског утврђења. Њена историја почиње између 1300. и 1302. године, када је хиландарски игуман Киријак замолио краља Милутина да обезбеди манастир с мора, образлажући то речима: „Сав нам је живот на мору и од мора“.

Пирг је убрзо добио посебне повластице и статус самосталне келије, о чему сведочи повеља (највероватније из 1303. године) која се и данас чува у Хиландару, а краљ Милутин је наставио да га обдарује и касније. Параклис на врху ове моћне одбрамбене куле био је посвећен празнику Вазнесења.

Током треће деценије XIV века, Милутинов син, краљ Стефан Дечански, саградио је унутар зидина храм посвећен Светом Василију. Од тог времена, читаво поморско утврђење почиње да се назива и Пристаниште Светог Василија, односно Свети Василије на мору или Стари манастир.

Данас је кула краља Милутина, на чијем је врху некада била црквица, делом обрушена, док су од пратећих палата остали углавном само темељи. Ипак, унутар некадашњих снажних зидина добро је очувана црква која је данас посвећена Вазнесењу Христовом, а која је заправо задужбина Стефана Дечанског. Ова правоугаона грађевина са олтарским простором, наосом и одвојеном припратом приљубљена је уз сам угао старог утврђења. Над наосом се уздиже кубе које почива на два слободна и два прислоњена ступца, док је узана припрата наткривена полуобличастим сводом.

Садашњи живопис у цркви потиче из 1810. године и дело је Макарија Галичанина и његове дружине. Критори осликавања била су тројица Хиландараца и један световњак, Василије из Калофера. Иако је репертоар делимично очуваних зидних слика уобичајен (стојеће фигуре, сцене Великих празника и Страдања Христових), посебно се издвајају ликови хиландарских ктитора: Симеона Немање, краља Милутина, кнеза Лазара и ктитора саме цркве, Стефана Дечанског. Олтарска преграда, односно иконостас, сачињен је од делова некадашње преграде хиландарске главне цркве из 1634/1635. године, са иконама Богородице из XVIII века, Христа из XIX века и царским дверима из XIX века.

Одбрамбени систем Хиландара није се завршавао на самој обали. У случају гусарског напада, осматрачи са куле Светог Василија (Хрусије) давали су сигнал осматрачима на Пиргу краља Милутина, који стоји на путу између обале и манастира, нешто ближе мору. Са овог места, сигнал је даље преношен осматрачима на главном хиландарском пиргу Светог Саве, што је монасима давало сасвим довољно времена да затворе манастирске капије пре него што пљачкаши наиђу.

Овај средњи, Милутинов пирг, подигнут је такође почетком XIV века и данас је веома добро очуван. Реч је о високој кули правоугаоне основе коју чине приземље и пет спратова, међусобно повезаних зиданим спиралним степеништем. На првом спрату куле и даље се виде остаци огњишта, док је на петом спрату, на самом врху, некада постојала мала црква.

Поред ових кула, историјски извори и материјални остаци бележе још неколико важних спољашњих утврђења која су штитила манастир са других страна:

• Арбанашки пирг: Налази се недалеко од скита Свете Тројице. Ову кулу је у трећој деценији XV века откупио Иван Кастриот са синовима, како би им служила као склониште у случају потребе. Основа пирга износи око 6 х 7 метара, а до данас су очувани зидови до висине од око 5 метара, који су били додатно ојачани пиластрима (плитким стубовима). Његова примарна намена била је заштита манастирских прилаза са копнене стране.
• Пирг Преображења: Ово утврђење се налазило код скита Спасове воде, а подигао га је краљ Урош средином XIII века како би учврстио одбрану Хиландара са јужне стране. Овај пирг има и изузетан културно-историјски значај, јер је у њему током друге половине XIII века живео и стварао познати српски књижевник Доментијан. Тачно место на коме се ово утврђење налазило моћи ће да дефинитивно открију тек будућа археолошка ископавања.

извор

Јеромонах Роман (Матјушин) заиста представља јединствену појаву у православном свету. Живи у пустињској испосници Ветрово, у Псковској области, коју окружује мочвара и којој се може прићи само летом, воденим путем – чамцем са плитким газом. Током зиме јеромонах Роман остаје сâм, снег и лед буквално одсецају испосницу од остатка света. У овим пределима зими температура може да се спусти и до минус 40. Када се у касно пролеће лед отопи, оцу Роману долазе у посету верници из Русије, али и Србије. У Ветрову је у августу боравила и др Зорица Кубуровић, чијим смо посредством и помоћи добили овај интервју. Али отац Роман (Матјушин) није само јединствен по својој испосници, где живи, већ и по духовним стиховима и музици коју ствара. Духовни стихови и песме које отац Роман пише, а које данас изводе познати солисти и хорови широм Русије, имали су посебан духовни утицај на буђење вере у време позног доба Совјетског Савеза. Отац Роман долази у Србију, где има пријатеље, чест је и драг гост сестринства манастира Ваведење Пресвете Богородице у Београду.

Оче Романе, Ви сте широј духовној јавности познати и по својим стиховима и духовној музици, и по месту где као монах обитавате, својеврсном острву у мочвари. Иако знамо да су духовници говорили да место само по себи „не спасава“, да ли саветујете световним људима, који живе по великим градовима, који су духовно контаминирани, да бар повремено напуштају велике урбане центре, и да се, уз молитву, на неким местима у природи, физички и духовно освеже?

- Место не спасава. Свугде се може подвизавати или гинути. Све зависи од тога да ли са Богом или без Бога човек живи. Наравно да је општење са природом неопходно, јер је она последња нит која човека везује са Творцем. Град води ка спољашњем, а природа помаже враћању унутрашњем свету, туда где је Царство Божије. Знам много људи који су кроз лепоту Божијег света пришли Творцу.

У совјетско време,  приликом једног искушења, отац Николај, да би Вас утешио, отпевао је једну руску народну песму.  Сетио сам се приче једног човека Србина, који је живео у Европи и био психичкој кризи. Када је чуо једну српску народну песму, у души му је било много лакше. Колико је данас битно да у нашим земљама сачувамо народну музику, као једну врсту колективног стваралаштва, која ипак одређује културни и национални идентитет човека?

- Све најбоље – и у Србији и у Русији - дошло је из народа. Пословице, изреке, народне песме, сâм језик су непотрошив извор чисте воде. У тешким временима богоборства народ је сачувао најважније – веру. Народни корени и православна вера чувају народ од губитка самосвојности, не дајући му да постане храна антихристу, да се раствори у вавилонској смеси.

Духовно буђење Русије је данас заиста чудесно и нешто велико. Када видимо да у совјетско време црква није могла, сем Библије, минеја и сличног, да штампа књиге, свака врста духовног импулса била је значајна. Колико су Ваши стихови, отпевани на гитари, и уопште духовна музика, имале утицај на то духовно буђење Русије?

- Нецрквени свет је налик на траву у подземљу: жути, кржљави изданци. И другачија она ни не може да буде када нема светлости. И свакој влати такве траве се чини да тако и треба да буде, зато што су све исте такве закржљале. И ако влат остане да живи тако без светлости, она је осуђена на пропаст. Али дешава се и да скоро исклија горе, али је удари у камен или отпали грану и не може да се прибије на светлост дана. Е тада је потребно то што Ви називате импулс. Потребно је оно што ће померити камен или отпалу грану да би проклијала лат видела прави свет и оживела. Знам да су такав импулс у безбожно време биле и моје песме. Али било би нескромно рећи да су оне на неки начин утицале на препород Русије: како може једна капљица утицати на океан!

Ви сте рекли да као што човек пије воду из чесме, која је са хлором, и многе такве синтетичке производе конзумирамо данас, он некако жели да прихвати и неко разводњено и разблажено православље. Често у духовном животу желимо да примимо и прихватимо само оно што нам прија души, а када треба да коренито сечемо наше рђаве навике, страсти, грехове, ту иде теже. Отац Симеон из манастира Рукумија у интервјуу за наш лист рекао је: „Ко победи себе јунак је највећи“.

- „Разблажено“ православље није спасоносно. Победа над собом је највећа победа, почетак Спасења. Одувек је човек имао три непријатеља – самог себе, свет и ђавола. Онај ко није победио себе, неће победити свет, а тим пре ни ђавола. Али, како победити себе, без Божије помоћи, без Благодати, без Христа? Немогуће је. Ето, зато је човечанству неопходно традиционално православље.

Оче Романе, Ви сте више пута били у Србији. Први пут сте дошли у Србију током НАТО агресије 1999. У односу на данашње, то је ипак било славно време. Има ли у Србији „Врхова“ о којима сте раније говорили, који духовно и на сваки начин могу да предводе српски народ на његовом духовном, националном и есхатолошком путу? И како видите тај, такође чудесни, однос љубав и пријатељство српског и руског народа?

- Строге посвећености, без које је Спасење немогуће, недостаје многим данашњим хришћанима. Јако је важан жив пример. Земаљски живот са својим потребама и нервозном јурњавом гута не само мирјане. Погубни таласи из света продиру и у Цркву. Стараца, може се рећи, нема. Убудуће ће бити још горе. Нама је Апостол љубави заповедио: „Не љубите свијета ни што је у свијету. Ако неко љуби свијет, љубави Очеве нема у њему“ (1Јн. 2:15). И шта ми видимо: представници Цркве кокетирају са светом, подилазећи његовим искушењима и страстима. Што се тиче пријатељства српског и руског народа... Нама је дат велики дар – Свето православље, које је наш врхунац. Сачувамо ли Га – сачуваћемо себе. Што се тиче српских духовних висина, лично сам познавао сада покојног архимандрита Јулијана Студеничког. Такође сматрам да Србија, а и не само Србија, има велики узор – блаженопочившег патријарха Павла.

Како бисте нам описали духовно стање у Русији? Видимо да се граде нове цркве и манастири. У односу на совјетско време, заиста изгледа изузетно видети како добро сарађују црква и држава. Како Ви то видите?

- Да, споља је све прекрасно, граде се цркве и манастири. Али није тек тако рекао Св. Јован Златоуст: „Најгори прогон је када нема прогона“. Нико не чува месо у топлом – потребни су или хладноћа или со. Нажалост, со губи снагу, па ипак црквени народ још увек чува Божије.

Оче Романе, молили бисмо Вас да за крај дате неку духовну поуку за читаоце „Геополитике“ у Србији. Људи су различити, са различитим проблемима, али свака духовна поука у овом противречном времену је добродошла.

- Тешко да имам право да било коме дајем савете. Па ипак, да би се олакшао живот, желео бих да напоменем неке од духовних закона.
Без разлога и користи нико не страда.
Смирена душа не страда.
Ономе који Бога љуби - све је на корист.

Извор, фото: geopolitikamagazin.com

Велика светиња православног света – Часни појас Пресвете Богородице, који се вековима чува у манастиру Манастир Ватопед на Светој Гори, стиже у Београд 20. маја. Верници ће имати ретку прилику да се поклоне светињи за коју се везују бројна чудесна исцељења и сведочанства вере, наде и духовне утехе.

Управо ова светиња једна је од највећих драгоценост Свете Горе. То је светиња која је обишла цео свет и коју је, према предању, од камиље длаке начинила сама Богородица. Верне жене које пате од неплодности често прибегавају часном појасу Пресвете Богородице: постоје небројена сведочанства о чудима исцељења уз помоћ ове велике светиње. Појас Богородице је данас подељен у три дела и представља једину драгоценост до данас сачувану из Богородичиног земаљског живота.

Тајанствено откриће

Познато је да у време сахране Пресвете Богородице апостол Тома био у Индији, где је ширио Радосну вест. Апостол Тома је стигао тек трећи дан након њеног упокојења и пошто је био неутешан и желећи да се опрости од Богородице, затражио је да се отвори њен гроб. Апостоли су испунили Томину молбу и били запањени – гробница је била празна, али је из ње излазио диван мирис. Апостоли су почели да се моле, желећи да им Бог открије где је нестало тело Његове Мајке. Тог дана увече се пред њима појавила Пресвета Богородица и поздравила их: „Радујте се! – јер сам са вама у све дане!“ Тада је, утехе ради, Богородица са неба бацила свој појас, који је Тома потом однео осталим ученицима.

Према предању, појас је од камиље длаке начинила сама Богородица. У првим вековима хришћанства појас је чуван у Јерусалиму а током четвртог века у Кападокији. У истом веку М. Теодосије је вратио појас у Јерусалим, одакле га је његов син Аркадије пренео у Константинопољ. Тамо је у почетку био у храму Халкопратион (бакарни храм) да би касније доспео у цркву Влахернон од стране цара Леонта.

У току владавине Леондија Софуа (886-912) појас Пресвете Богородице поштован je као велика светиња и био је положен у златни ковчег. Крајем 9. – почетком 10. века овај ковчег је први пут отворен на захтев цара Лава Мудрог. Његову жену, царицу Зоју, савладао је нечисти дух, а Лав Мудри се молио Богу за њено исцељење. Једном је цар имао визију да ће његова жена бити излечена ако јој се на њу положи појас Богородице. На молбу цара и уз дозволу патријарха, ковчег је отворен. Прво чудо које су видели је да већ десет векова појас, који се чувао у ковчегу, ни мало није пропао, већ је сачуван у свом изворном облику. Чим је стављен на болесну жену, нечисти дух, који ју је обузео – нестао је. У знак захвалности царица Зоја је извезала цео појас, али не обичним концем, већ златним, који је тако добио свој данашњи изглед.

У дванаестом веку у годинама Мануила Првог Комнина (1143-1180) званично је установљен празник Светог појаса, док је раније слављен заједно са Покровом (1. јули). Свети појас је био у Константинопољу до 12 века када је у поразу Исаковом од бугарског цара Асама (1185) украден и пренесен у Бугарску. Касније је доспео у руке Срба, кнез Лазар српски (1342-1389) га је поклонио манастиру Ватопед заједно са великим комадом Часног Крста. Од тада се чува у олтару Саборног храма овог манастира.

Чудесна исцељења

У годинама турске владавине, манастирско братство је кренуло на путовања по Криту, Македонији, Тракији, у Константинопољ и Малу Азију, како би милошћу Божијом преко ове светиње заустављали епидемије куге и колере, многе исцељивали, па чак и васкрсавали. Носећи са собом Свети појас дешавала су се многа чудеса и исцелења. Од мноштва се издвајају следећа:

Једном приликом, монаси манастира Ватопед гостовали су у и кући једног свештеника у Аину. Жена свештеникова кришом је том приликом узела један део појаса. Када су се оци укрцали на брод, иако је море било мирно, нису могли да исплове. Чудећи се овоме, попадија је осетила да је то због њеног сагрешења и вратила је оцима део Светог појаса. Пошто је то учинила, брод је могао да исплови. После овог догађаја је направљена друга кутија у којој се чува део који је попадија желела да узме за себе.

За време револуције 1821, после молбе Крићана, оци су пренели на Крит појас као помоћ народу. Међутим када док су се свештеници спремали за повратак ухапсили су их Турци и повели на погубљење. Свети појас је тада откупљен од стране енглеског конзула Доменика Сантонија. Са крита је свети појас премештен у Санторини у нову конзулову кућу. Вест се пронела по острву а епископ је обавестио братство Ватопеда. Конзул је тражио велику суму новца а народ је иако напаћен успео да сакупи тражени новац и тако је појас враћен у Ватопед. Међутим оно што се десило у Аиноу са женом свештеника поновило се и конзуловој жени. Она је тајно од мужа одсекла један део Светог појаса што је учинило да је конзул ускоро изненада умро а мајка и сестра су јој тешко оболели. Због тога је она 1839 године молила манастир да пошаљу представника и преузму део Светог појаса који је остао код ње.

1864. године је Свети појас пренесен у Константинопољ због колере која је косила становништво. Када се брод приближио луци колера је престала а већ оболели су оздравили. Ово чудо је изазвало знатижељу султана па је пожелео да и сам целива Свети појас.

У периоду док је Свети појас био у Константинопољу један грчки становник из Галата затражио је да се пренесе у његову кућу јер му је син био тешко болестан. Када је појас стигао у његову кућу болесник је већ умро. Свештеници се нису препустили очају. Затражили су да виде мртваца а када су на њега ставили свети појас он је оживео.

1894. је Свети појас позван у место Мадито у Малој Азији због најезде скакаваца који су уништили шуме и пољане. Када је брод на коме је био Свети појас стигао у луку небо је прекрио облак скакаваца који су почели да падају у море па је брод једва усидрен. Становништво је гледајући ово чудо одушевљено појало “Господе помилуј”.

До наших дана Свети појас чини чуда, посебно код нероткиња. Њима се даје део освештане траке на Светом појасу и оне уз помоћ вере и молитве добијају милост од Господа и пород.

Немогуће је набројати чуда која Пресвета Богородица преко свог појаса излива на вернике. У грчким, па и светским медијима о томе се свакодневно пише. Стотине хиљада сведочанстава је о томе написано, па чак је и број књига о овим чудима огроман.

Ходочасници у манастиру Ватопед верују да копија чудотворног појаса има исту моћ као и оригинал. Мали појасеви, које праве монаси манастира Ватопед, освештани појасем Богородице, имају велику исцелитељску моћ. Копије овог појаса преносе се из руке у руку. Људи их шаљу једни другима, чак и у различите земље, лечећи своје болести и тегобе.

извор

Дуготрајна пракса молитве, било да је медитативна, контемплативна или усмерена, може да доведе до мерљивих промена у структури и функционисању мозга, показују истраживања неуронаучника.

Према налазима др Ендруа Њуберга, неуронаучника са универзитета Џонс Хопкинс и аутора књиге „Како Бог мења ваш мозак” (How God Changes Your Brain), континуирана духовна пракса попут молитве, повезује се са појачаном активношћу у одређеним кључним регијама мозга. Посебно се истичу префронтални кортекс, који има важну улогу у мишљењу, фокусу, самоконтроли и доношењу одлука, као и предњи цингуларни кортекс, који је повезан са емпатијом, емоционалном стабилношћу и регулацијом осећања.
 
Истовремено, истраживања показују и смањену активност амигдале, дела мозга који је централан за обраду страха и стресних реакција, што може да допринесе осећају смирености и емоционалне равнотеже током и након молитве.
Снимци мозга (МРИ) додатно указују на то да дугорочна пракса молитве и медитације може подстаћи неуропластичност, односно способност мозга да се мења и прилагођава кроз искуство.

Овај процес се повезује са већом психолошком отпорношћу, смањењем анксиозности и развијањем дубљег осећаја унутрашњег мира и смисла.
У том смислу, молитва се не посматра само као духовни чин, већ и као облик менталне вежбе који може постепено да обликује мозак.

https://magazin.politika.rs/scc/clanak/578873/nauka/molitva