Читајући Библију наилазимо на називе разних тамјана, али не можемо увек да замислимо какве су тачно биле те ароме, како су мирисале и где у наше време можемо наћи нешто слично. Ова питања су предмет серије есеја о библијским мирисима. У овом чланку у овој серији ћемо говорити о тамјану.

Тамјан је можда најпознатија арома која се спомиње у Библији. Међутим, на руском језику реч „тамјан“ има два значења: то је композиција (структура) тамјана који се пали током богослужења и стварна мирисна смола, која је основа овог тамјана.

Етимологија речи „тамјан“ сеже до старогрчког λαδανον, позајмљеног из арапског ладан – „мирисна смола“. Међутим, Свето писмо такође користи реч „либан“ (од хебрејског лǝбона), која потиче од заједничког семитског корена Ибн, што значи „бити бео“, и указује на боју смоле. Из хебрејског је реч лǝбона прешла у грчки: λιβανον и латински: олибанум.

У древним речницима који говоре о тамјану, често можете пронаћи погрешне податке о томе која је то одређена биљна смола тамјана, што ствара одређену забуну. Тако се биљке које производе тамјан понекад називају жбун цистуса (лат. Цистус) или дрво стиракса (лат. Стирак), али прави тамјан је смола добијена из неколико стабала из рода Босвеллиа из породице Бурсерацеае (лат. Бурсерацеае ).

Тренутно се користе четири врсте таквих стабала:

– дрво тамјана , или света босвелија (лат. Босвеллиа сацра), која расте у југозападној Арабији (Оман, Јемен), на острву Сокотра и на сувим падинама планина Сомалије;

- босвеллиа фререана , или коптски тамјан (лат. Босвеллиа фререана), расте у северној Сомалији. Ово дрво се назива „коптски тамјан“ јер ову сорту често користи египатска коптска црква;

– Босвеллиа серрата , или индијски тамјан (лат. Босвеллиа серрата), расте у Индији и југоисточној Азији;

- папирус босвелије , или судански тамјан (лат. Босвеллиа папирифера), уобичајен у Етиопији, Еритреји и Судану.

Босвелија је зимзелено тропско дрво, релативно мале величине - од једног и по до 8 метара висине. Арапске сорте имају мале жуто-беле цветове, док њихове афричке сорте имају бледоцрвене цветове.

Тамјан Босвеллиа се бере два пута годишње - у пролеће (од марта до маја) и у јесен (од септембра до октобра). Сам процес траје око две недеље. За сакупљање смоле, на кори се праве посебни резови из којих почиње да цури смола, која је у почетку беле боје (подсетимо се горе поменуте етимологије једног од библијских израза за тамјан – „бити бео“). Исцурела смола се кристалише и стврдне под утицајем кисеоника.

Потребно је око недељу дана да се смола довољно стврдне да би се могла одрезати. Најчистијим и најквалитетнијим тамјаном сматра се смола извађена из свете бозвелије, чији сам назив подсећа на свете обреде везане за тамјан.

Сакупљени тамјан се дели на две варијанте: бирани тамјан (лат. олибанум елецтум) - то су округли или дугуљасти мали комадићи светло жуте боје, са воштаним сјајем, и обични тамјан (лат. олибанум ин сортис) - мање чисти, већи и тамнији комади .

Тамјан има карактеристичну балзамичну, смоласту, дрвенасту арому. При загревању омекшава, постаје провиднији, а даљим загревањем се пали и сагорева јако задимљеним пламеном. Састав тамјана укључује гуму (око 30%), смоле (56%), етерична уља (око 8%) и друге супстанце.

Тамјан се од давнина користио као парфем и лек (и даље се верује да има разна корисна својства, укључујући својства антидепресива). Али највише од свега, тамјан је коришћен за верске потребе.

У том својству тамјан се помиње и у Светом писму. Коришћен је у старозаветном богослужењу – у Књизи Изласка као један од састојака тамјанског састава помиње се тамјан, који је требало да се пали на посебном олтару који је стајао испред завесе Светиње над светињама (Изл. 30:34-36). Такође, тамјан је био једна од жртава Храму (видети, на пример, Јер. 17:25–26). Истовремено, смола тамјана је коришћена и у разне свакодневне сврхе – козметички тамјан се појављује у Песми над песмама цара Соломона.

Тамјан се такође помиње као један од три дара мудраца Младенцу Христу: „...и отворивши ризнице своје, принесоше Му дарове: злато, тамјан и смирну“ (Матеј 2:11). Верује се да приношење тамјана Христу има симболично значење као дар Првосвештенику.

И данас, као и у античко доба, тамјан се активно користи не само као једна од компоненти црквеног тамјана, већ и у козметици и парфемима.

У парфимерији се тамјан најчешће укључује у ароматичне „оријенталне” композиције. Ноте тамјана у парфемима лепо допуњују и истичу ноте коже, дрвета, дувана, итд. Често се користи као фиксатив у основним нотама парфемске пирамиде. Од почетка 2000. године појављују се парфеми у којима арома тамјана није само саставни део композиције, већ је доминантна.

Дакле, чак и без праве смоле босвелије, ви и ја можемо, у овој или оној мери, бар мало осетити арому тог истог библијског тамјана.

Аутор: Дмитриј Марченко

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Вече
Ноћ. Рута. Двеста миља од Москве Владимирским путем. Морамо да дођемо до манастира, где је земљани пут и не иде јавни превоз.
Молимо се и чекамо такси. Чувши молитве, појављује се ноћу насред празне магистрале и води нас до Никољског скита, изгубљеног у Суздаљској земљи.
На капију стижемо два сата пре Божића. Капије су широм отворене, ни душе около. Чак ни пси не лају. Манастир стоји без страже, тачније под стражом Светог Николе, коме је и посвећен.
Идемо до осветљених прозора неке куће. Налазимо се у трпезарији - неокићена јела усред велике простране собе, два дугачка стола са клупама и, неочекивано, клавир. Чујемо разговор из кухиње. Одатле излазе две монахиње.
- Здраво. Могу ли да видим игуманију?
- Она је у храму.
Игуманија је једина особа која зна да долазимо. Никада се нисмо срели, само смо се чули, а она је дала свој благослов да дођемо. Ако нас сада не прихвати, мораћемо Божић да проведемо у пољу.
Тражимо храм у мраку. Ходамо међу гробовима. Улазимо унутра. Служба је у току.
-Где могу наћи игуманију? – питамо древну монахињу за свећњаком.
- Ево је! – клима главом на клечећу фигуру у близини.
Ноћ
После празничне службе и причешћа, са благословом игуманије, слажу се наши кревети. Скупљају – ми смо вероватно први ходочасници који су овде остали да преноће. Смештају се у нову малу ћелију, у којој нико до сада није живео. Александар, мршав и кротак Божији човек, скупља кревете. Када је остао удовац, дошао је са ћерком (она је тада имала пет година) у манастир. Монахиње су му одгајале ћерку, а он је помагао у кућним пословима. Онда се он и његова ћерка доселише овде у манастир и тако живе у манастиру.
У облињој келији је монахиња П. Има четрдесет година. Њена келија је као соба из бајке: креветац са ћебетом од пачворка, елегантна јелка у углу, иконе. То је све. „Не можеш да дођеш овде, ти си из света“, каже П. нежно, деликатно ме испраћајући из ћелије. Пре око осам година дошла је у манастир. На моје питање како се то догодило, рекла је: „ У свету сам се осећала тако непотребном. Да нема никакве користи од мене."

У другој келији је монахиња М., која се замонашила пре четврт века. Она мени и детету доноси чај и слаткише. Не може да престане да гледа мог сина и одједном почиње да плаче: „Имам унуке тамо “...
Јутро
Ујутру нас нико не буди. Пробудивши се, идемо у храм. Како је диван! Како "древан" а у исто време и стваран! Фреске су старе, нерестауриране, живе. Икона је мало - скоро све су покрадене почетком деведесетих, али оне које су остале су невероватно лепе. Мироточе иконе Свете Ефросиније Суздалске, Светог Николе и Господа Саваота. Десетине древних монахиња сачувало је ову лепоту од скрнављења.
Када су тридесетих година борци против „верског мрачњаштва” дошли да узму кључеве храма, монахиња Ангелина, уздајући се у заступништво Светог Николе, није их се одрекла. Била је утамничена седамнаест година у логорима. Али, измолила je Светог Николаја Чудотворца да храм не буде оскрнављен. Чланови комисије за укидање манастира, након размишљања, одлучили су да све оставе како је било: до манастира није било пута, што је искључивало могућност било какве реконструкције манастира у световну установу. А за изградњу пута тада није било новца. Комисија је отишла, напустивши манастир у оном облику у ком је био, само наредивши да се храм затвори. Монахиње су послушно окачиле велику браву од амбара на врата храма и почеле насамо да се моле. Храм је остао затворен до деведесетих година. Монахиње су живеле у својим келијама, заборављене од свих. Завидна судбина у поређењу са оним што су доживели други манастири, који су оскрнављени и пљачкани, а чији су становници полако убијани у логорима и сахрањивани у заједничке гробове.
Педесетих година, мати Ангелина се вратила у манастир и тихо прeживљавала дане, чекајући време када ће се врата храма поновo отворити. Закопали су је у гробљу иза олтарског зида, а када су се врата коначно поново отворила, лопови су преко ноћи изнели скоро три стотине икона... Биле су то деведесете - време ништа мање страшно од тридесетих. Милиони људи су били препуштени на милост и немилост судбини, страховали су од разбојника.
После пљачки деведесетих, преостале иконе су почеле да мироточе.
Одлазак
– Идемо у трпезарију, стигли су нам гости, певаћемо им песме! - смеје се мати П.
У трпезарији пева хор од пет-шест монахиња око клавира. Не дозвољавају да се фотографишу - исповедник то није дозволио.
Затим идемо са мати П. до звоника - она је звонар. Степенице су веома стрме, а изнад је бескрајно плаво небо, што се дешава само у степи. У близини се назире ненасељено село, чији становници долазе лети. Негде са стране је шума. Ваздух је кристалан и чист, попут леда.
Ујутру, након читања часова, монахиње доносе слаткише за мог сина. Њихова лица исијавају љубав...- о, како то милује срце после Москве...
Поздрављамо се, грлећи се у ваздуху. Моја драга мати М. не дозвољава ми да је заиста загрлим за растанак - не можете дирати монахиње. Љубимо се три пута, али у ваздуху, без додиривања.
Стиже камион са хлебом, улазимо у њега и одлазимо...
Увече смо већ у Москви.
...Од тада је прошло петнаест година, а пред мојим очима често искрсне неколико чврсто утиснутих слика... Игуманија се клања до земље у задњем делу храма. Ћелија монахиње П. са јелком у углу и ћебетом од пачворка на јаслицама. Хор Христових невеста поред клавира. Гробови у снегу близу олтара.

извор

Било је то прије пар година. Сви су се спремали да дочекају Божић, припремали јелку и поклоне. А ја сам био усамљен у туђој земљи: ни породице, ни друга – и мени се чинило да сам остављен и заборављен од свих људи. Около је била празнина и није било љубави: далеки град, туђи људи, очврсла срца. И ето, у чамотињи и малодушности, сјетих се хрпе старих писама које сам успио сачувати упркос искушењима наших црних дана. Дохватио сам је из кофера и нашао то писмо.
То је било писмо моје покојне мајке, написано прије двадесет седам година. Каква срећа што сам се сјетио тог писма! Препричати га није могуће и зато га у цјелости наводим:
„Драго моје дијете, Николицe. Ти се мени жалиш на самоћу, а кад би само знао како је мени тужно и болно слушати твоје ријечи. Ја бих са таквом радошћу дошла теби и убиједила те да ти ниси сам, и не можеш бити сам. Ти знаш да је не могу оставити оца, он много пати, и моја му њега може бити потребна сваке минуте. А ти свакако требаш спремати испите и завршавати универзитет. Него, дај да ја теби кажем зашто ја никада не осјећам усамљеност.
Видиш, човјек је усамљен само тада када он никога не воли. To je зато што је љубав попут нити које нас везују са вољеним човјеком. Тако ми и букет творимо. Људи – то су цвјетови, а цвјетови у букету не могу бити усамљени. И ако се цвијет само расцвјета и почне мирисати, њега баштован убере и дода у букет.
„Тако је и са нама, људима. Ко воли, његово срце цвјета и мирише; и он поклања своју љубав исто тако, као што цвијет поклања свој мирис. Али, он тада није усамљен, зато што је његово срце код онога кога он воли: он о њему мисли, брине се о њему, радује се његовим радостима и пати са њим у његовим патњама. Он и нема времена да би се осјећао усамљеним, нити размишљао о томе да ли је усамљен или не. У љубави човјек заборавља на себе; он живи са другима, он живи у другима, а то и јесте срећа.
Ја већ видим твоје упитне плаве очи и већ чујем твоје тихо противљење – да је то само пола среће, јер цијела срећа није само у том да волиш, него у томе да и тебе воле. Е, ту је малена тајна, коју ћу ти ја на увце рећи: ко заиста воли, тај не запиткује и не ситничари. Не смије се стално пребројавати и запиткивати: А шта ће мени донијети моја љубав? Чека ли мене узајамност? Можда ја волим више него што мене воле? Да ли уопште вриједи давати толико љубави?…Све је то погрешно и непотребно; све то значи да љубави још нема ту (још се није родила) или је већ ту нема (умрла је). То опрезно премјеравање и измјеравање прекида живу струју љубави која тече из срца и задржава је. Човјек који мјерка и вага – не воли. Онда се око њега формира празнина, недосегнута и незагријана зрацима његовог срца, и други људи то тада осјећају. Они осјећају да је около њега празно и хладно и круто, окрећу се од њега и не чекају никакву топлину с његове стране. То њега још више хлади, и ето – он сједи потпуно сам самцат, заобиђен и несрећан…
Не, драги мој, љубав треба стално да струји слободно из срца, и не треба се бринути о узајамности. Треба људе разбуђивати својом љубављу, треба их вољети и вољењем их призивати да воле. Вољети – то није пола среће, него цијела срећа. Само то признај и около тебе почеће да се дешавају чуда. Предај се струји свога срца, ослободи своју љубав, пусти да њени зраци свијетле и грију на све стране. Онда ћеш ускоро осјетити како ка теби теку са свих страна повратне љубави. Зашто? Зато што твоја директна, ненамјерна доброта, твоја непрекидна и безусловна љубав невидљиво изазива у људима доброту и љубав.
И онда ти осјетиш то повратно струјање не као ‘пуну срећу’, која ти је била потребна, него као незаслужено земаљско блаженство, у којем ће твоје срце цвјетати и радовати се.
Николице, дијете моје! Размисли о томе и сјети се мојих ријечи чим се опет осјетиш усамљеним. Посебно тада, када мене више не буде на земљи. И буди спокојан и благомислен, зато што је Бог – наш баштован, а наша срца – цвијеће у Његовом врту.
Ми те обоје њежно грлимо, и твој тата и ја.
Твоја мама.“
Хвала ти, мама! Хвала ти за љубав и за утјеху. Знаш, ја увијек завршавам читање твог писма са сузама у очима. И тада: тек што сам завршио са читањем писма, почело је Божићно свеноћно бденије! О, незаслужено земаљско блаженство!

https://mitropolija.com/2025/01/06/ivan-iljin-bozicno-pismo/

БОЖИЋНЕ ПЕСМЕ
1.
Горди цар Рима заповед пише
Сваки поданик да се упише,
Број да се знаде, а свет да чује
Коликим царством Август царује.
Ал место Рима, града вучијег,
Цар се сред стада роди овчијег
У Витлејему, месту маленом,
И у пећини, стану тескобном.
Новоме Цару Исус је име,
Небесне војске стоје за њиме.
Царство је јего много силније
Од царства римског, и још бројније.
Колко је песка у сињем мору,
Колко ли звезда ноћу пред зору,
Толко анђела има, и више,
Број њихов ко би сав да испише!
Ал’ сем анђела Он хоће људе
Те да му царство још веће буде.
Он живот вечни својима даје,
Царство Христово за смрт не знаје.
То царство расте на начин чудан
Из ноћи у ноћ, из дана у дан.
2.
Небесни град се отвара широм
Да благослови сву земљу миром.
Анђелска војска са неба креће.
За својим Царем на земљу слеће,
На земљу слеће, и радост јавља,
Песмом и сјајем Бога прославља.
– Пећина тесна, чудна обитељ,
На слами лежи Господ Спаситељ.
Рајски се сија пећина мала,
Због рајског Цара, Рај је постала.
3.
Пастири мили, устајте хитно,
Оставте стадо, крупно и ситно:
Дошо је Пастир над пастирима,
Дарове доно људима свима,
Дарове дивне: живот и радост,
Сретниче, срећни, прво ваш је Гост.
Пећина мрачна, стaja овчија,
Сва се ка сунце од Њега сија.
Постеља Њему – јасле и слама,
Гле, анђел прво јавља га вама.
Он избра просте по вечном суду,
Да му весници најпрви буду:
Просте пастире – светог Рођења,
Рибаре – славе и Васкрсења.
4.
Звезда се јави, цареве води,
Нов Цар се роди, Христос се роди!
Од нове звезде Исток се жари,
За новом звездом путују цари.
Ноћу путују а дању ћуте,
Прелазе лако далеке путе.
Њих води звезда, звезду анђели,
Док су пећини светој приспели.
Ту звезда стаде, к земљи се склони,
И Творцу своме смерно поклони.
По њој мудраци, пуни трепета,
Познаше славу Цара детета,
Клекнув, пролише сузе радости:
– Добро си дошо, Царе светлости,
Славо вечита, Сунце истине,
Добро си дошо, Божији Сине!
Исток те чека, Запад те сања,
Земља је Твоја, сва ти се клања.
До сад цареви – ево нас сва три,
Сад слуге Твоје – Цар си само ти.
5.
Младенци драги од Витлејема,
Живота вама на земљи нема,
Још мало грлте нане и тате
Док Ирод спреми своје џелате:
Чупаве руке да вас удаве,
Ил ножем да вам одсеку главе.
О мила децо, о невинашци,
За Христа први жртвени јањци!
Вапај ће мајки ваздух парати,
Рахила за вам горко плакати.
Ал време јури и лета лете,
Не жалте децо што умирете,
Од зла живота – добра смрт боља,
Од срамна пира – боља невоља.
Имена ваша Исус ће знати,
За кратки живот – вечни вам дати.
Вашим ће путем морати и Он,
Да крвљу својом опере Сион,
Ал неће никад, славан у слави,
Вршњаке своје да заборави.
6.
Ирод стрепи, круна му се мрачи,
Бисерје се у песак претвара,
Нова круна из Витлејема зрачи,
Звезда јавља једног новог Цара.
Књигочтеци, читајте ми књиге,
Ирод виче, разбите ми бриге!
Град Давидов колевка ће бити
Новог Цара, чеканог Месије;
Што Бог рече мора с’ испунити,
Пророк Михеј тако пророкује.
Бесан Ирод, смртном злобом дише.
Књигочтеци књиге затворише.
Поноћ мека ка црна кадифа,
Дромедари по камену тапћу,
Једна звезда стазу им открива,
Док звездари о Месији шапћу.
Ирод будан, Ад му памет мути,
Јерусалим нови злочин слути.
7.
Света ноћи, о како си лепа!
Земља слуша анђелско појање,
Пастири же около вертепа
Мудрацима иду у сретање.
Све небесним тамјаном мирише,
Жив ће бити ко тај тамјан дише.
Анђели певају,
Пастири свирају,
Мудраци јављају:
– Бог се с неба спустио,
У пећини родио,
Људима се смиловао,
Да прествори створено,
Да очисти прљаво,
Да излечи болесно
– Бог се јави телесно.
Алилуј, Алилуј,
Господи помилуј.
8.
Слава Богу на висини,
Мир на земљи у низини,
Добра воља међ људима,
Спаситељ се роди свима.
Анћели певају,
Пастири свирају,
Мудраци јављају:
– Што је било, зло је било,
Зло никоме није мило
Од Адама до данас.
Бог се јави све због нас:
Да објави очинство,
Да утврди братимство,
Да дарује опроштај
И отвори свима Рај.
Алилуј, алилуј,
Господи помилуј!
9.
Ноћ прекрасна и ноћ тија,
Над пећином звезда сија,
У пећини мати спи,
Над Исусом анђел бди.
Анћели певају,
Пастири свирају,
Мудраци јављају:
Што народи чекаше,
Што пророци рекоше,
Ево, сад се у свет јави,
У свет јави и објави:
Родио се Христос Спас
За спасење свију нас.
Алилуј, алилуј,
Господи помилуј!
10.
ХРИСТОС СЕ РОДИ
Цар царева сниде
И прерушен приде.
Девојачко крило
Њега је родило.
Као прави Месија
Из Марије засија.
Ка човек се јави
Као Бог прослави.
Сам на мегдан ступи,
Од смрти искупи
Потомке адамске
Од власти сатанске.
Зато пред њим клекнимо,
С анђелима кликнимо:
Свјат си Боже праведни,
Свјат си христе рођени!
Ваистину се роди!
11.
Христос се роди
Да све к добру води.
Од злобе ка љубави,
Од пропасти ка слави,
Од жалости к радости,
Од омразе к милости,
Од срамоте к поштењу,
ош од греха к проштењу,
И од мрака ка сјају
И од земље ка Рају,
Ка животу вечноме,
Колу анђелскоме.
Ваистину се роди!
12.
Божић, Божић бата
Пун небеског злата,
Пун небесне благости
И Божије, милости,
Пун чобанске простоте
И анђелске чистоте,
Девојачког баја
И рајскога сјаја.
Божић, Божић светли дан
Сав је Христом обасјан.
Ваистину се роди!

https://mitropolija.com/2025/01/07/vladika-nikolaj-pesme-molitvene-bozicne-pesme/

„Више се радујте, а мање се плашите“ – такву жељу бих могао да изразим и себи и свима вама поводом Божића. Процењује се да се ова жеља најчешће налази у Светом писму (барем у Новом завету) . Шта год да је у питању – олује на мору, неочекиване визије или откровења, непријатељи, болести, катастрофе и ко зна шта још. Бог непрестано кроз историју шаље људима Радосну вест – и пре Божића, и за време, и после њега. „Јосифе, сине Давидов, не бој се узети Марију жену своју; јер оно што се у њој зачело од Духа је Светога.“ (Матеј 1:20 ). „И не бојте се оних који убијају тијело, а душу не могу убити; (видети: Мт. 10 , 28). Не бој се бурних таласа мора живота, спремних да те прогутају и одвуку у бездан својих вода (видети: Мт. 8 , 24-27). „ Не бој се, само веруј “ (Марко 5:36 ), рекао је Исусстарешини синагоге, чија је ћерка управо умрла, пре него што јој је вратио живот.

Права вера као поверење у Бога, упркос чињеници да никоме није обећан лак и спокојан живот, обрнуто је пропорционална страховима свих врста. За ваш живот, за ваше најмилије, за будућност... Бог улази у наш заједнички живот отприлике на исти начин као што је ушао у живот Израилаца или целог цивилизованог света (Рима), који је тада доживљавао не мању кризу, пре две хиљаде година; Не оставља нас у вртлозима живота, али нам даје прилику да духом растемо и очврснемо, што се дешава не у пријатном стању, када често нема подстицаја да се трудимо сами, већ у понекад скученим околностима. Наравно, немогуће је непрестано им се радовати, али постоји неизоставни универзални закон који увек важи: „ Који су сејали у сузама,
пожњеће у радости. Идући иђаху и плакаху, бацајући семе своје; а долазећи доћи ће с радошћу, узимајући руковети своје.“ (Псалам 125).

Страхови често подстичу мржњу, док поверење уз отвореност омогућава да се љубав умножи. Нека нам Бог да више светлости, мира, љубави у нашим срцима! На крају крајева, само „ савршена љубав изгони страх, јер у страху је мука “ (1. Јованова 4:18 ).

свештеник Филип Парфенов
 

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Молитва

Ја сам слаб, али у мојој слабости ће се показати снага Твоја!
Ја сам слаб, али у мојој слабости ће се открити сила Твоја!
Ја сам слеп, али Ти ћеш просветлити моју таму!
Ја сам сиромашан, али у мом сиромаштву Ти ћеш излити своје богатство!
Поносан сам, али Ти ћеш ми помоћи да се понизим!
Ја сам нечист, али ће ме благодат Твоја очистити!
Недостојан сам, али у Твојој светости лежи моје достојанство!
Расут сам, али Ти ћеш ме сабрати!
Ја сам очајан, али Ти ћеш ми дати наду!
Падам, али ће ме Твоја десница подићи!
Незахвалан сам, али Ти ћеш ме научити да Ти захваљујем!
Малодушан сам, али од Тебе ћу добити духовну храброст!
Немам мира, али Ти ћеш ме учинити амбасадором Мира!
Тужан сам, али Ти ћеш ме посетити својом радошћу!
У невољи сам, али Ти ћеш ми помоћи!
Посети ме светим присуством Твојим!
Помози ми да устанем!
Учини ме сином светлости!
Буди у мени, говори у мени, стварај у мени, живи у мени, пребивај у мени!
На овај дан и увек!
Амин!

Аутор: отац Јасен Шинев

извор

Једног дана младић је на улици у пролазнику препознао свог учитеља из основне школе. Пришао је старцу и упита га:

– Сећате ли ме се? Био сам ваш ученик.

– Да, сећам те се као дечака из трећег разреда. Чиме се сада бавиш?

– Предајем у школи. Толико сте утицали на мене да сам и сам пожелео да учим децу.

– Стварно? Баш сам радознао, у чему је био мој утицај?

– Не сећате се? Дозволите да вас подсетим.

Једног дана је мој друг из разреда дошао на час са прелепим сатом на руци који су му поклонили родитељи. Скинуо га је и оставио у фиоку радног стола. Увек сам сањао да имам такав сат. Нисам могао да одолим и одлучио сам да га узмем из његовог стола. Убрзо је тај дечак са сузама у очима пришао вама и пожалио се на крађу. Погледали сте на нас и рекли: „Ко год је узео његов сат, нека га врати“.

Било ме је стид, али нисам хтео да се растајем од сата и нисам признао. Отишли сте до врата, закључали их и рекли да се сви постројимо уз зид, упозоравајући: „Проверићу све ваше џепове, а ви сви за то време треба да затворите очи“. Послушали смо и то је за мене био најсрамнији тренутак у мом кратком животу.

Ишли сте од ученика до ученика, од џепа до џепа. Када сте извадили сат из мог џепа, наставили сте даље да проверавате ученике, до краја. Онда сте рекли: „Децо, у реду је. Можете отворити очи и вратити се на своја места.“ Вратили сте сат власнику и ништа више нисте рекли о овом инциденту.

Тако сте тог дана спасили моју част и моју душу. Нисте ме изружили као лопова, лажова. Нисте чак сматрали је потребно да поразговарате са мном о овом случају. Временом сам схватио зашто. Јер, као прави учитељ, нисте желели да укаљате достојанство младог, још неоформљеног ученика. Зато сам постао учитељ.

Обојица су ућутали под утиском ове приче. Тада је млади учитељ упитао:

– Када сте ме видели данас, зар се нисте сетили овог случаја?

Стари учитељ је одговорио:

– Ствар је у томе што сам и ја жмурећи прегледао ваше џепове.

https://poznajsebe.wordpress.com/2021/11/23/pravi_ucitelj/comment-page-1/#comment-5979

Пише: ђакон Павле Љешковић

Било је већ осам сати увече када се са прекада уочи Никољдана вратио у парохијски дом. Код куће су га сачекала његова дјеца - десетогодишњи дјечак, осмогодишња дјевојчица и шестогодишњакиња која је прије пола године престала да говори. Дјеца су му рекла да читаво послеподне ништа нису јела. Фрижидер у кухињи је био празан, будући да, од обавеза које је имао на парохији претходних дана , није стигао да га напуни. Најприје је мантију окачио на чивилук и свештеничку торбу оставио у углу ходника куће. Потом је у замрзивачу нашао двије кутије рибљих штапића, послао дјечака да у оближњој продавници купи хљеб и главицу купуса за салату , те кренуо са припремањем вечере. Касније, док су обједовали за столом, догодило му се оно што му се у претходних шест мјесеци често дешавало. Наиме, повремено би запао у такво стање, у којем би механички савршено одрађивао започети посао, док би мислима толико далеко одлутао да се са њим, док то стање траје, није могло разговарати, будући да питања присутних људи уопште није чуо, нити констатовао. По неком неписаном правилу, најприје би се сјетио тренутка када је његовој супрузи позлило и када је пала у несвјест. Следеће чега се присјећао је моменат у којем је двије медицинске сестре  уводе у болничку просторију у којој су се налазили љекари. На крају, то чудновато стање свијести се готово увијек завршавало сјећањем на телефонски позив који је примио јутро након што је његова супруга примљена на одјељење. Тада му је службеник болнице саопштио да му је супруга преминула и изјавио му саучешће. Од тог тренутка је знао да мора да потисне све емоције и осјећања и похрани их негдје у дубину своје душе. Својој дјеци је од тада морао да буде још бољи родитељ, а и обавезе на парохији нису смјеле да трпе.
Када се тргнуо из тог стања свијести, већ је и последњи тањир стављао у машину за прање посуђа. Пошао је до собе да види шта раде дјеца и угледао призор који ће учинити да све емоције које је мјесецима потискивао коначно изађу на површину. Наиме, схвативши да је њихов отац опет одлутао са мислима, дјеца су сама обукла пиџаме, прочитала молитву и легла у своје кревете. Када их је угледао, на тренутак је застао, да би након тога сјео на под и наслонио се на зид поред улазних врата собе. Иако није пуштао никакав глас и звук, низ његово још увијек младо лице су се почеле сливати двије крупне сузе. Прва га је примијетила дјевојчица која је након мајчине смрти остала нијема. Великом брзином је скочила са кревета и сјурила се у његово наручје. Одмах за њом је кренула и њена старија сестра. Дјечак је, кренувши ка њима најприје застао и зачуђено посматрао оца и сестре, да би им се убрзо и он придружио. Изнад њих је на зиду висила икона Рождества Христовог заједно са кандилом. Када су добили сина, супруга се завјетовала да ће му дати име Божидар, будући да се родио на Божић, те да ће сваког дана пред иконом Рождества палити кандило. Од њене смрти кандило нико у кући није палио.
На поду су провели неких пола сата, након чега су сви заједно легли у велики кревет. Дјеца су брзо заспала, а он остао будан до касно у ноћ. У једном тренутку је нагло устао да би из кухиње донио боцу уља. Из старог креденца који је стајао у углу дневне собе је извадио кутију за жижак и упаљач. Потом је стао поред иконе, шапатом изговорио ријечи божићњег кондака " Дјева днес" и упалио кандило...

1.
Моје име је Патрик. Ја сам грешник, обичан човек, последњи од свих верујућих. Презрен од многих. Мој отац се звао Калпорнијус, био је ђакон а његов отац је био Потитус, свештеник који је живео у Бенавем Табурнији (Bannavem Taburniae).То место је близу места где сам био заточен. Било ми је око шеснаест година тада. У то време нисам знао за истинитог Бога. Одвели су ме заједно са хиљадама осталих у Ирску, у заробљеништво. Ми смо то и заслужили јер смо се отуђили од Бога и Његових заповести. Нисмо слушали наше свештенство које нас је саветовало и говорило о спасењу. Господ се јако наљутио нас и расуо нас међу многим народима, све до краја света. Док сам боравио међу странцима ја сам увидео колико сам мали (how little I was).
2.
То се дешавало тамо где је Господ указао на мој недостатак вере. Иако се то десило много касније ја сам препознао свој промашај. Тако сам се свим својим срцем обратио Господу моме Богу и он је погледао на моју смерност и смиловао се на моју младост и незнавеност. Он ме је водио и пре него што сам Га упознао, пре него што сам стекао мудрост да разликујем добро од зла. Он ме је штитио и тешио онако како то отац чини своме сину.
3.
Због тога не могу да ћутим о томе, то не би било добро, о благословима и даровима које ми је Господ са љубављу приуштио у земиљи где сам био заточен. Ово је начин на који Му можемо узвратити за све благослове којима нас је задужио: када се наши животи, упознавањем Бога, промене; када Га прослављамо и
сведочимо његова велика чудеса свим народима који живе под капом небеском.
4.
Јер нема другог бога, нити ће га бити, нити га је било осим Бога Оца. Он је Онај Који није настао, Који нема почетка, Онај од Кога је све постало, Онај који све држи у постојању – то је наше учење. И Његов Син, Исус Христос, за Кога сведочимо да је одувек постојао, пре почетка времена, заједно са Оцем на духован начин. Он је постао на неописиви начин пре сваког почетка. Све што видимо и све оно што се налази даље од нашег вида и погледа, све је створено кроз Њега. Постао је човек и победивши смрт Отац га је примио на Небесима. Отац му је дао сву власт над сваким бићем, земаљским и небеским и испод земље. Нека сваки језик исповеди да је Исус Христос, у Кога верујемо и Кога чекамо да нам ускоро опет дође, Гопспод и Бог. Он је Судија живима и мртвима, он награђује сваку особу према њеним делима. Великодушно је на нас излио Светога Духа, дар и обећање бесмртности, Који вернике и оне који га слушају чини децом Божијом и су-наследницима са Христом (co-heirs with Christ).Ово је Онај Кога ми познајемо и Кога обожавамо, Његово Свето Име - Један Бог у Тројици.
5.
Он је кроз пророка рекао: „Призови ме у невољи својој, избавићу те, и ти ме прослави!“ и опет каже: „А дела Божија откривати – то је славно.“
6.
Иако сам несавршен у многоме, желео бих да моја браћа и рођаци знају шта је то што јако волим и шта то надахњује мој живот.
7.
Не избегавам Господња сведочанства из Псалама Који каже: „Потирем лажљивце!“ И опет вели: „Уста која лажу убијају душу“. Господ је исто је рекао у Јеванђељу: „За сваку празну реч коју рекну људи даће одговор на дан Суда.“
8.
Зато би требало да се ужаснем са страхом и дрхтањем од ове реченице тога Дана, од којег нико неће моћи побећи, када ће свако у потпуности дати одговор и за најмањи свој грех пред Судом Господа Христа.
9.
Због тога сам дуго размишљао и до сада оклевао да напишем јер сам се бојао шта ће рећи људи. То је зато што се нисам образовао као и други, који су једнако напредовали и у закону и у Светим Списима и никада нису морали да мењају свој начин говора још од детињства, већ су увек узрастали у бољем и квалитенијем.
Ипак, мој говор и речи су преведени на страни језик како би се лако могло увидети из мојих списа начин на који сам упућивао и учио. Као што је речено: „У ријечи познаће се премудрост и знање у говору језика.“
10.
Међутим, иако је истина у мом оправдању, оно ме неће одвести никуда. Сада, када сам у поодмаклим годинама, желим да учиним оно што нисам у својој младости. Моји греси су ме тада спречили да прихватим оно што сам прочитао. Али ко би ми поверовао чак и кад бих поновио оно о чему сам претходно говорио.
Као млад сам заточен, млад у искуству, нисам још увек знао шта треба да тражим и шта треба да избегавам. Зато сада црвеним и бојим се да откријем свој недостатак искуства, будући да не могу изразити речима оно што осећам срцем и душом.
11.
Када би ми се дала иста прилика као и другима, ја не бих ћутао, колика год да је награда. Иако некима изгледа да су бржи и спретнији у односу на недостатак мог знања и мог споријег говора, ипак стоји написано: „Језик мутавих говориће брзо и разговетно.“ Где све не бисмо могли да ширимо, посланицу спасења Христовог (a
saving letter of Christ), а речено је све до краја света! Иако није најбоље изражено, ипак је ова посланица искрено и снажно записана у вашим срцима, не мастилом, већ Духом живога Бога. Дух је сведок да је сву природу створио Најузвишенији!
12.
Први сам, дакле, међу свим простим житељима, избеглица, и необразован. Не знам како да се припремим за будућност. Али ово сигурно знам, да пре него што сам ниско пао, био сам попут камена који је лежао у дубоком блату. Онда, Онај Који је Моћан, дошао је к мени и својом милошћу извукао ме одатле, подигао ме и
поставио на сам врх планине. Због тога гласно проповедам о повратку ка Господу, о дивним делима Његовим, овде и сада и заувек; која људски ум не може измерити.
13.
Стога, задивите се сви људи, велики и мали, који се бојите Бога! Ви образовани који сте на власти, пажљиво ово испитајте. Ко је себе назвао будалом као што сам ја то учинио (Who was it who called one as foolish as I am) и то међу онима који су изгледали мудрији у искуству и моћнији говором, па и у свему осталом? Иако сам био најпрезренији од свих, Он ме је надахњивао, пред свима, како бих верно служио народима са страхопоштовањем и без стида: народи до којих ме је довела љубав Христова. Када бих био достојан тога ја бих цео свој живот провео у служењу људима, са понизношћу у истини. А то је дар од Бога.
14.
Добро је објављивати дар Божији и Његову вечну утеху; познавати веру у Тројицу и на тај начин не допуштати искушењима да науде вери. Добро је што сам ширио име Божије ван отаџбине верно, без страха; да бих и после смрти могао оставити нешто вредно хиљадама браћи и сестрама - деци коју сам крстио у Господу.
15.
Нисам уопште заслужио да ми Господ подари тако велику милост, после потешкоћа и невоља, после заробљеништва и после много година проведених међу тим људима. То је нешто чему се нисам надао у младости и чему ме нису учили.
16.
Када сам дошао у Ирску, сваког дана сам чувао овце и често сам се молио преко дана. Љубав према Богу је све више расла као и осећај страхопоштовања према Њему. Вера је расла и мој дух је био покренут толико да сам се дању молио и по хиљаду пута, ноћу такође. Остајао бих у шуми и на планини и устајао бих да се молим пре зоре, на снегу, леду и киши. Нисам се никада лоше осећао због тога, никада нисам осетио лењост, сада видим да ми је дух горео тада.
17.
Једне ноћи у сну сам чуо глас који ми говори: „Добро си постио. Ускоро ћеш се вратити својој отаџбини.“ Недуго после тога, чуо сам некога који ми каже: „Погледај, твој брод је спреман.“ То није било близу, било је удаљено око две хиљаде миља одавде. Никада нисам био у том месту нити сам икога познавао одатле. Тада
сам побегао, напустио сам човека са којим сам провео шест година. Отишао сам уз помоћ Божије силе. Бог је преусмерио мој живот ка добром. Нисам се ничега плашио током пута до тог брода.

18.
Тог дана када сам стигао, брод је био спреман да напусти то место. Рекох, посади брода да би требало са њима да пловим, међутим, капетан уопште није био љубазан према мени. Нељубазно и љутито ми је одговорио: „Немој да си се усудио да кренеш са нама!“ Када сам то чуо, напустио сам их и упутио се назад ка колиби,где је био мој смештај. Почео сам да се молим успут и пре завршетка молитве, чујем једног од њих како ми виче: „Дођи брзо – они људи те зову!“ Окренуо сам се и они ми рекоше: „Дођи – имаћемо поверења у тебе. Докажи да си наш пријатељ на било који начин.“ Тог дана сам одбио да сисам њихове груди (I refused to suck their breasts) због поштовања према Богу. Они су били многобошци и помислио сам да би могли да поверују у Исуса Христа. Због тога сам кренуо са њима. И ми пођосмо.
19.
После три дана смо ступили на тло и двадесет осам дана смо путовали кроз дивљину. Храна је нестала и велика глад је задесила целу поседу. Капетан ми се обратио речима: „Ти си Хришћанин?“ Рекао си да је твој Бог велики и свемоћан – зашто се не би помолио за нас, пошто смо у јако лошем стању због глади која влада
међу нама? Нема никакве назнаке да ћемо уопште наићи на људе овде!“ Са великим убеђењем рекао сам им: „Свим срцем поверујете у Бога, јер за Њега ништа није немогуће. Он може да створи храну на Вашем путу – толико, да сви будете потпуно задовољни. Његово изобиље је свуда.“ Уз Божију помоћ, то се и десило! Пред
нашим очима се појави једно стадо свиња! Већину тих свиња су побили и остало им хране је за две ноћи, добро су се окрепили, чак су се и пси заситили. Многи од њих су имали велику слабост (према храни, прим. прев) тако да су остатак пута превалили као полу-живи (and left half-alive by the way). После овога они дадоше велику захвалност Богу а ја сам био почаствован у њиховим очима. Од овог дана имали су хране у изобиљу. Такође, нашли су још и неког дивљег меда те ми понудише нешто од тога. Међутим, један од њих рече: „Овај мед мора бити принешен Богу на жртву!“ Слава Богу, од тог тренутка па надаље ја ништа нисам више окусио.
20.
Исте ноћи, док сам спавао, Сотона ме је страшно искушао – тога ћу се сећати док сам жив. Као да је пао огроман камен на мене док је цело моје тело изгубило снагу. Међутим, иако сам у то време јако мало знао о духовном животу, десило се да сам призвао Хелиаса. Док су се ове ствари дешавале видео сам да се Сунце
подигло на небо и док сам дозивао: „Хелиасе! Хелиасе!“ свом својом снагом, сунчева светлост је пала на мене; и одједном, сва она тежина је нестала. Верујем да се то десило уз помоћ Господа Христа и да је Његов дух био узвикивао из мене. Такође, верујем да се ово дешава кад год сам под неким притиском (whenever I am under stress), као што у Јеванђељу пише: „Јер нећете ви говорити, него ће Дух Оца вашега говорити из вас.“
21.
То се исто догодило после много година мог заробљеништва. Шесте ноћи када сам био са њим чуо сам божански глас који ми говори: „Бићеш са њима два месеца.“ И ево шта се десило: шесте ноћи Господ ме је избавио из њихових руку.
22.
Док смо путовали, Господ нам је сваког дана обезбеђивао храну, ватру и склониште док десетог дана нисмо наишли на неке људе. Претходно, поменуо сам, путовали смо дана кроз дивљину. Те ноћи када смо срели те људе, понестало нам је хране.
23.
После неколико година опет сам био поново са мојим родитељима у Британији. Дочекали су ме као сина, како и доликује, и замолили, након свих невоља које сам претрпио, да их више никада не напуштам. Док сам боравио тамо код њих видео сам у ноћној визији човекачије име беше Викторијус који долази из Ирске са много писама којих је немогуће избројати. Дао ми је једно од тих писама и почех да читам од почетка, глас ирског народа. Док сам читао почетак писма, учинило ми се да сам чуо у једном тренутку глас оних који су били поред шуме Воклат (Woclut), близу западномг мора. Викали су сви као један: „Преклињемо те, свети дечаче, дођи опет и прошетај међу нас.“ Ове речи дубоко ме дирнуше у срце тако да нисам могао наставити читање. Тада сам се пробудио. Хвала Богу, Господ је после много година благословио оно што су они тражили од Њега.
24.
Наредне ноћи – не знам, Бог зна, да ли је то било у мени или ван мене - чух речи које сам разумео тек на крају: „Онај Који је Свој живот дао за тебе, Тај говори у теби.“ И ја устадох сав испуњен радошћу.
25.
Следећи пут видех у себи некога који се моли. То је осећај као да се налазим унутар свог тела. И чух изнад себе да је горе моје унутрашње сопство (and I heard above me, that is, above my inner self). Оно се усрдно молило, са уздисајима. Био сам зачуђен и изненађен, запитао сам се ко се то у мени моли. На крају молитве, било ми је јасно да је то Дух. Тада сам се пробудио и сетио речи Апостола који говори: „А такође нам и Дух помаже у нашим немоћима: јер не знамо шта ћемо се молити као што треба, него сам Дух се моли за нас уздисајима неизрецивим.“ И опет: „Господ је наш заступник, он се моли за нас.“
26.
Једном су ме искушали моји надређени. Дошли су и изложили моје грехе поред мог тешког рада и труда као Епископа. Толико јако су ме погодили да сам помислио како ћу (про)пасти и овде и у вечности. Али је Господ својом добротом у своје име издвојио обраћенике и странце и снажно ме подржао током овог лошег
опхођења према мени. Ипак, нисам упао у грех и срамоту. Молим се Богу да им ово не урачуна у грех.
27.
Они су после тридесет година изнели једну ствар против мене коју сам ја исповедио још пре него што ћу постати ђакон. То се догодило једног дана када сам се осећао лоше и узнемирено, са мојим јако драгим пријатељем. Односило на неке ствари које сам учинио једног дана, тачније, у току једног сата, када сам био млад, односно, пре него што сам превазишао моју слабост. Ја не знам, Бог зна, да ли ми је тада било петнаест година; тада нисам веровао у живог Бога, нисам веровао у Њега ни када сам био млађи... Заправо, био сам у смрти и неверовању све док ме нису јако прекорили, односно, док ме нису потпуно сломили глађу и наготом, сваког дана (brought low by hunger and nakedness daily).
28.
Моја одбрана се састојала у томе што сам се у то време налазио у Ирској, не својим избором, све док нисам поптуно пострадао. Ипак, то је било добро за мене, јер ме је Бог оснажио и припремио за оно што ћу сада бити. Тада сам био много другачији него сада; јер се сада бринем за друге и могу много да учиним за њихово
спасење. Тих дана нисам бринуо чак ни за своје лично благостање (have concern for my own welfare).
29.
Дакле, оног дана када су ме оптужили они које сам претходно споменуо, исте вечери сам у ноћној визији видео неко писање пред мојим како пишу пред мојим посрамњеним лицем. Усред тога чуо сам глас Божији који ми је рекао: „Видели смо са незадовољством лице онога који је изабран да буде лишен доброг имена (гласа, прим.прев.). “ При том, Он није рекао: „Ти си видео са незадовољством“, већ „Ми смо видели са незадовољством“, као да се поистовећује са мном, јер каже: „Онај ко те дирне као да је дирнуо зеницу ока мога.“
30.
Због тога сву захвалност дајем Ономе Који ми је дао снагу у свему, и молим Му се како ме не би омео на путу којим сам кренуо и у делима која сам научио од Христа мога Господа. Тачније, осетио сам у себи не малу силу од Њега (Христа) док је моја вера била искушавана од Бог и људи.
31.
Без стида могу рећи да ме моја савест не осуђује, ни сада нити ће у будућности. Имам Бога за сведока да нисам казао ни једну лаж у исказу који сам вам дао.
32.
Највише жалим за мојим драгим пријатељем, чији смо извештај чули, у кога сам имао много поверења. Ја сам чуо од поједине браће да је он долазио у моју одбрану док сам био одсутан још пре него што ће се чути за овај случај. У то време ја нисам био тамо, нисам био ни у Британији тако да ја нисам могао покренути тај случај. Заправо, он ми је својим устима рекао: „Види, теби је дат чин Епископа.“ Ја тако нешто не заслужујем. Како је онда после свега доброг и злог могао да ме јавно пред свима срамоти за ствар коју ми је претходно слободно и у радости опростио, као што то чини и Бог Који је већи од свих?
33.
Довољно сам рекао о овоме. Не смем сакрити Божији дар који ми је Он великодушно дао у земљи мог заточеништва. То је било онда када сам Га свом снагом тражио, и нашао Га, и Он ме је заштитио од свих зала – тако ја верујем – захваљујући Његовом Духу Који живи и дела у мени све до данашњег дана. Поносан сам што то могу поново рећи. Бог зна, ако би ми то исто рекла нека друга особа, ја бих прећутао, из љубави према Христу.
34.
Зато не престајем да благодарим Богу који ме је одржао у вери у тренуцима искушења. Данас са пуним поверењем предајем моју душу Христу, мом Господу, као живу жртву на дар. Он је Тај који ме је одбранио у свим мојим недаћама. Могао бих казати: „Ко сам ја Господе, односно, какво је то моје дозивање те Си Својим
божанским присуством био са мном?“ Ето како сам почео да славим и величам Твоје име међу народима, све ово време, где год се налазио, и то не само у добрим временима него и у злим такође. Шта год да ме снађе, добро или зло, (под)једнако прихватам са захвалношћу Богу. Он ми је безброј пута показао да могу слободно и
непоколебљиво положити своју веру у Њега. Колико год да сам незнавен, Он ме је чуо, тако да се усуђујем у овим одмаклим годинама предузети такво свето и чудесно дело. На тај начин могу донекле подражавати (=опонашати) оне за које је Господ прорекао да ће објављивати Јеванђеље за сведочанство пред свим народима пре краја света. Ми видимо да се то испунило. Погледајте нас: ми смо сведоци да се Јеванђеље проповедало и тамо где се никада раније није проповедало!
35.
Била би дуга прича да се исприча свако моје дело, па чак и у деловима. Укратко ћу говорити о томе како ме је добри Бог често ослобађао из заточеништваи од  опасности које су претиле мом животу као и о скривеним опасностима и о стварима за које немам речи да их опишем. Не бих желео да повредим читаоце. Бог познаје сва дела чак и пре него да буду учињена и Он је мој управитељ који ми често даје упозорења у виду небеских гласова - мени, јадном сиротану!
36.
Одакле је дошла ова мудрост, мудрост која није од мене? Ја чак нисам знао ни за број дана, а још мање сам знао за Бога. Одакле је дошао тај велики и животодавни дар (great and life-giving gift) познања и љубави према Богу чак и по цену напуштања отаџбине и родитеља?
37.
Многи дарови су ми дати, заједно са тугом и сузама. Било је и оних које сам ја увредио, чак и супротно од жеља мојих надређених; али, уз помоћ Божијег руковођења, ја нисам пристајао нити се слагао сам њиховим жељама. То није било по мојој вољи, већ је Бог надвладао то у мени и успео сам да се супроставим свима
њима како бих дошао до ирског народа и како бих проповедао Јеванђеља. Подносио сам увреде неверујућих, доживљавао директну мржњу због мог доласка. Подносио сам многе прогоне, чак и ланце, много пута се одрекао своје личне слободе због других. Ако сам достојан, спреман сам да добровољно дам живот овде и сада за Његово име. Ако би ми Господ дозволио, желео бих овде да проведем цео свој живот, све до смрти.
38.
Много дугујем Богу. Он ми је дао велику благодат, те су се многи преко мене наново родили у Богу и дошли до познања истинског живота. Свештеници су свуда постављани да служе, захваљујући њима мноштво народа, из свих крајева света, су поверовали у Бога. То је управо оно што је Он у прошлости обећао кроз пророка: „К Теби ће доћи народи до крајева земаљских, и рећи ће: како су лажни идоли које имаше наши очеви, и они више ничему не служе.“ И опет: „Поставио сам те за свјетлост народима, како би био њихово спасење до краја свјета.“
39.

Ово обећање ишчекујем – јер је Он Тај који никада неће изневерити, као што се понавља у Јеванђељу: „Они ће доћи са истока и запада и сјешће са Авраамом и Исааком и Јаковом.“ Верујемо да ће верујући народи доћи са свих страна света.
40.
Добро је када се вредно лови као што Господ благосиља и учи када каже: „Хајдете за мном и учинићу вас ловцима људи.“ И опет Он каже кроз пророка: „Гле, ја ћу послати многе рибаре, говори Господ;“ и много тога сличног. Због тога је пожељно да стално бацамо своје мреже како би остварили велики улов за рад Бога.
Такође, свештеници би требало да крштавају и да храбре народ у невољама и потребама. Ово је Господ рекао у Јеванђељу: Он упозорава и учи следећим речима: „Идите, дакле, и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповједио; и, ево, ја сам са вама у све дане до свршетка вјека.“ Опет каже: „Идите по свему свијету и проповједајте Јеванђеље сваком створењу. Који
повјерује и крсти се биће спасен, а који не вјерује биће осуђен.“ И опет: „И проповједаће се ово Јеванђеље о Царству по свему свијету за свједочанство свим народима. И тада ће доћи крај.“ На исти начин је Господ ово унапред казао кроз свог пророка: „И у последње дане, каже Господ, излићу свог духа на свако тијело, и синови ваши и кћери ваше ће прорицати, омладина ће гледати визије и стари ће сањати снове. Заиста, на слуге моје,
мушкарце и жене, излићу свој Дух и они ће прорицати.“ Осија каже: „Онај који није мој народ, назваћу мојим народом; и она која није задобила милост, назваћу је оном која ће стећи милост. На месту где је речено: „Ниси мој народ: тамо ће се они прозвати дјецом живога Бога.“
41.
Како се ово десило Ирској? Они никада раније нису знали за Бога осим да служе идолима и поганим стварима. Међутим сада, постали су народ Господњи и названи су децом Божијом. Синови и кћери ирских првака су виђени међу монасима и девицама Христовим.
42.
Ево следећег примера. Била је један благословена Иркиња, из племените породице, најлепша одрасла особа коју сам ја крстио. Пар дана касније је дошла код нас из следећег разлога: Рекла нам је да је примила поруку од божијег посланика, који ју је посаветовао да постане Христова девица (should become a virgin of Christ), како
би се приближила Богу. Слава Господу, шест дана касније, са одушевљењем и добрим расположењем, дала је завет, онако како то чине све Христове девице. Међутим, њихови очеви, наравно, не воле то што оне чине. Ове жене трпе прогон и лажне оптужбе својих родитеља, а њихов број све више и више расте! Ми не знамо тачан број нашег народа који је рођен тамо. Поред тога, ту су и удовице и они који девствено живе. У заточеништву им дају најтеже радове – подносе ужасна малтретирања и претње, међутим, Бог пружа благодат свим женама које Му служе. Чак и када је нешто забрањено, оне храбро следе Његов пример.
43.
Могао бих да их оставим и да одем у Британију. То бих учинио драге воље; посетио бих моју отаџбину и родитеље. И не само то, волео бих отићи у Гаул да посетим браћу, да видим лица светаца Божијих. Господ зна шта бих све радо учинио. Међутим, везан сам Духом, који ме уверава да бих био осуђен ако бих отишао. Бојим се, такође, да бих изгубио овај посао који сам почео - не толико ја колико Господ - Који ми је рекао да дођем овде и да будем са овим људима до краја мог живота. Нека буде воља Господња, нека ме заштити од сваког погрешног пута, како се не бих огрешио према Њему.
44.
Надам се да чиним оно што би требало да чиним. Знам да не могу веровати себи самоме све док сам у овом смртном телу. Постоји неко ко је јак, ко сваког дана поткопава моју веру и истинитост праве религије, оне Христове религије коју сам изабрао до краја живота. Тело је непријатељ који вуче ка смрти, тиме што чини оне
примамљиве ствари (enticing things) које су противне закону. Знам да нисам водио савршен живот као други верници. Али то признајем свом Господу и не црвеним се пред Њим. Не говорим вам лажи: од своје младости како сам упознао Господа, љубав и страхопоштовање према Богу су расле у мени и уз Божију помоћ одржао
сам веру све до сада.
45.
Има оних који ми се подсмевају и који ме вређају. Али и поред тога нећу прећутати нити сакрити знакове и чудеса које ми је Господ показао, много година пре него што ће се збити. Он познаје све ствари и догађаје још пре почетка времена.
46.
Зато желим да благодарим Господу без престанка. Он стално опрашта недостатак моје мудрости и моју немарност. Много пута се није (на)љутио на мене; на мене који треба да будем његов помоћник. Нисам могао брзо прихватити оно што ми је показао, те је Дух то одложио за другу прилику. Господ је безброј пута био милосрдан према мени јер је видео у мени оно што ја нисам могао видети а тиче се мог живота. Било је много оних који су забрањивали моју мисију. Међусобно су причали приче иза мојих леђа, говорили су:„Зашто се излаже опасности међу непријатељским народима који не познају Бога?“ Нису били толико злонамерни
колико нису разумели. То могу да посведочим као неук и обичан човек из народа. Заправо, тада нисам могао брзо да препознам благодат која је била у мени. Међутим, сада знам шта сам тада могао учинити.
47.
Због тога, ја сам обавестио моју браћу и служитеље моје који ми верују, дао сам им упозорење, а и сада их упозоравам како би ојачали и потврдили своју веру. Ох, ви можете чинити веће и моћније ствари. Ово ће бити моја слава, као што је мудар син слава своме оцу.
48.
Ви сви знате, и Бог зна, да сам живео међу вама од своје младости у истинитој вери и са искреним срцем. Са паганима, са којима сам живео, живео сам у доброј вери, и наставићу тако. Бог зна да сам био искрен са свима њима, све чинећи ради Њега и ради Његове Цркве. Не бих желео да подстанем прогон њих и свих нас (Iwould not want to arouse persecution of them and of all of us); нити бих желео да се Господње име хули због мене јер је написано: „Тешко ономе због кога се име Божије ружи.“
49.
Знам да сам неискусан у свим стварима (inexperienced in all things). Међутим, трудио сам се да чувам себе и хришћане и Христове девице и побожне жене које су ми давале мале поклоне. Када би стављале своје украсе на олтар ја бих им враћао. То сам радио јер су ме такве ствари повређивале. Али то се све дешавало са надом
на вечни дар (the hope of the eternal gift), због чега сам морао бити веома пажљив, у случају кад би ме неверници ухватили због ко зна каквих разлога. Једноставно, нисам желео да пружим ни најмањи повод неверницима да говоре и шире гласине против мене.
50.
Да ли се десило да сам због неког крштења, а било их је на хиљаде, тражио чак и минималну надокнаду за то? Ако је тако, реците и ја ћу вам то вратити. Или, онда када је Господ постављао и рукополагао свештенике преко мене, никада им нисам тражио никакве надокнаде. Да ли се можда некада десило да сам им тражио
да плате свој чин бар и по цени ципела које носим? Реците слободно, ако се тако нешто десило ја ћу вам вратити новац, чак и више од тога.
51.
Целог себе сам предао вама, ваш сам до краја живота. Због вас сам путовао свуда, био у многим невољама и у најдаље крајеве где нико не живи и где нико није дошао да крштава или да рукополаже свештенике ја сам то чинио како би привели народ пуноти живота. To je ништа друго до Божији дар којим сам марљиво и предано све чинио вас ради.
52.
У оно време када сам давао поклоне краљевима, још више сам давао и плаћао њихове синове који су путовали са мном. Упркос томе, они су мене и моје пријатеље заробили, и били одлучни да ме убију. Међутим, још није било време за тако нешто. Они су покрали све што су нашли код мене и везали ме у ланце. Четрнаестог дана, Господ ме је ослободио њиховог заточеништва. Због Бога и због нашег блиског пријатељства које смо претходно имали, вратили су нам све што су нам били отели.
53.
И сами знате колико сам потрошио на судије оних крајева које сам често посећивао. Моја процена је да сам тада платио (=дао откупнину) за најмање петнаест особа, како бисте ви на тај начин имали користи од мене и као бих ја могао имати користи од вас код Господа. Није ми жао што сам то чинио; да је требало и више бих потрошио. Господ је моћан и може допустити да потрошим чак и самог себе ради ваших душа (to spend my very self for the sake of your souls).
54.
Видите сада: Бога позивам за сведока душе да вас не лажем. Не бих вам писао тражећи за себе похвалу, нити какво користољубље - нити очекујем какву почаст од вас. Истинска слава још увек није видљива, она се срцем верује, а то ми пружа задовољство. Онај Који даје обећање веродостојан је и никада не лаже.
55.
Већ данас видим да ми Господ даје достојанство и више него што очекујем. Нисам био достојан овога, нити сам особа за коју би Господ требало нешто тако да учини; јер поуздано знам да су сиромаштво и патња више пријају мојој души него богатство и уживање. Господ је постао сиромашан нас ради; ја сам, такође, бедан и несрећан. Чак и када бих желео богатство, не бих га имао. Не покушавам да себе осудим, иако сваког дана постоји могућност да будем убијен, ухапшен или да будем одведен у заточеништво или нешто слично томе... Али ја се не бојим ни од које поменуте ствари јер верујем у небеска обећања. Предао сам себе у руке Свемогућег Бога Који је Владар целе Васељене, баш као што пророк каже: „Стави на Господа бреме своје, и он ће те поткрепити.“
56.

Сада предајем душу свом највернијем Богу. Његов сам заступник, упркос мом лошем стању. Међутим, Бог не зависи од наших личних стања; зато ме је одабрао за овај задатак како бих био као један од његових најмањих слугу.
57.
Стога, желим да Му узвратим за све што ми је дао. Шта ћу рећи или шта ћу обећати Господу? Не поседујем ништа што ми Он није дао. Он познаје дубине мог срца, сва моја осећања. Он зна да је довољно само то што јако желим и што сам спреман ако би ми допустио да пијем из Његове чаше, баш као што је и Он био умољен да то учини за оне који су Га волели.
58.
Зато, нека Бог не допусти да изгубим Његов народ, чак и у најудаљенијим деловима земље ти народи су постали Његов, Божији народ (лаос). Молим се Богу да ми подари истрајност и да ми допусти да му верно сведочим све до краја мог живота, а све ради Бога мог.
59.
Ако сам икада злоупотребио нешто што је било везано за Бога кога љубим, молим да ми се дозволи да, заједно са преобраћеницима и са заробљеницима, пролијем своју крв и ако нема гроба за моју сахрану, нека моје тело пси и дивље звери растргну на многе делове, односно, нека га птице небеске целог поједу. Са
дубоким уверењем изјављујем, ако би се тако нешто десило, знам да ћу опет изнова задобити и душу и тело. Нема сумње, како год, ми ћемо устати (=васкрснути) одређеног дана са светлошћу сунца, у славу Христа Исуса, нашег Искупитеља (our Redeemer). Бићемо деца живога Бога и сунаследници Христови (co-heirs of Christ). И
бићемо подобни Његовом лику јер ми са Њим и кроз Њега и у Њему треба да владамо (from him and through him and in him that we are to reign).
60.
Сунце које свакодневно видимо, оно излази по његовој заповести, то сунце никада неће господарити нити ће његов сјај вечно трајати; а све оне који обожавају сунце стићи ће зла и бедна казна (will come to a bad, miserable penalty). Ипак, ми верујемо и обожавамо истинско сунце, које је Христос, које неће никада ишчезнути. Неће ишчезнути ни они који творе вољу Његову него ће заувек живети баш као што Христос вечно живи. Он постоји са Оцем Сведржитељем и са Светим Духом још пре него што су векови постали, и сада, и кроз све векове векова. Амин.
61.
Опет и опет укратко вам износим речи моје исповести. Истину вам сведочим, у великој радости срца пред Богом и Његовим светим анђелима да нисам имао ниједан други разлог да се вратим народу од којег сам раније побегао осим због Јеванђеља и Божијих обећања.
62.
Молим се за оне који верују и поштују Бога. Неки од њих можда пронађу и прочитају ово писмо које је Патрик, неуки грешник, написао у Ирској. Нека нико од њих не каже, да све и оно мало што сам учинио како бих удовољио Богу, да сам учинио у незнању (to please God was done through ignorance). Уместо тога, процените и
верујте у истину јер је она дар од Бога. Ово је моја исповест пре смрти.

https://www.cudo.rs/св-патрик-ирски-исповест/

Свака Литургија на Румији је особени доживљај. Ипак, Литургија 28. децембра 2024. године, била је од оних које се памте.

Снијег је неколико дана раније нападао и прекрио читав пут од Манастира Светог Сергеја Радоњешког до врха планине. У одласку, био је смрнут и веома клизав. На појединим дионицама није улијегао под стопалима. На једном мјесту виде се трагови широких стопала, вјероватно медвеђих. И под њима, залеђени снијег улегао је тек толико да се разазнају. Од превоја Долац од Румије (којег многи погрешно зову „Мала Румија“) дувао је снажни ледени сјеверни вјетар, подижући веома ситне комадиће леда који су ударали у лице као шрапнел.

Тај вјетар намалтерисао је цркву снијегом, који се потом заледио. У цркви, такође снијег. Упумпао га је силни вјетар кроз камење и између дасака пода.

Испело се нас 27, сви који смо и пошли на Литургију. Најмлађи, деветеогодишњи Урош Бојић. Дошао је са мајком.

Ледени вјетар све нас је угурао у малену Румијску цркву. Температура -4˚C. Понијели смо малу плинску гријалицу. Гријалица и наша тијела нијесу температуру у цркви подигли изнад 0˚C.

Поглед са Румије као из дјечје маште. Ловћен као на дохвату руке. Са супротне стране, у Скадру се виде зграде. Попречно, са једне стране Бар и Јадранско море, са супротне Скадарско језеро са чудесним острвима на којима су древни манастири.

У повратку, до Доца од Румије и даље дува ледени вјетар и снијег је смрзнут. Низ падину од Доца је завјетрина и снијег је омекшао. Добрим дијелом је дубок и сада стопала пропадају. Веома је клизаво и лако се пада.

У манастиру, монахиње су нас, као и сваки пут, нахраниле. Већ се било смрачило када смо се вратили у Бар.

Након дуго времена, у Румијској цркви било је суво. У новембру смо затворили све отворе на њој, углавном настале 2018. године када нас је тадашња црногорска власт напрасно прекинула у испуњењу предачког завјета народа подрумијског краја, када нам није допустила да у цркву уградимо камењене вјековима изношено управо да би се њиме саградила црква.

И, ово је била прва Литургија на Румији на коју смо пошли путем који је од Бара до Вељих Микулића сав асфалтиран. Локална барска власт је асфалтирала од раније преосталу дионицу веома лошег макадама дужине скоро колиметар.

Био је ово један од оних дана када човјек осјети Божије присуство. Жртвени труд одласка на Литургију у Румијској цркви у веома тешким временским условима никоме од ходочасника, који су све вријеме једни другима били на помоћи, није тешко пао. Заиста, прегаоцу Бог даје махове. Заиста, над човјеком је непрекидно Божија рука испружена свакоме ко хоће својом жртвеном љубављу да је се прихвати.

Протојереј Јован Пламенац

https://mitropolija.com/2024/12/30/bozija-ruka-nad-rumijskom-crkvom/

То што је наш народ окренут Истоку, са кога „засија Сунце правде, Христос Бог наш“, како појемо у једноj богослужбеној химни, значи да за нас увек свиће. То смо ми – народ који надвладава тешкоће и искушења. Последњих деценија, упркос свему, певамо пуним плућима, пуним срцем: са Косова зора свиће! Грачаница, сва у сјају, дочекује Видовдан! Са смирењем, са поверењем у Бога, у годинама када неком изгледа да се заувек мрачи, да са развијеним барјацима стижу сва четири јахача Апокалипсе, окренути смо Грачаници, Пећкој Патријаршији, Дечанима, јер знамо да тамо где је страдање највеће, тамо где је крст распећа, долази и спасење, долази и васкрсење

Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј Буловић, у сусрет Божићу, дао је интервју оснивачу нашег листа Милораду Вучелићу. Редовни божићни разговори део су дугогодишње традиције којом високоуважени саговорник Печату чини част и оснажује професионалну снагу нашег гласила. Разговори с владиком Буловићем никада нису били тек пригодни и празнични, већ су усмерени на многе од најважнијих тема времена које живимо. Где смо данас, колико су наше управљачке елите дорасле овом геополитичком хаосу у којем се америчко-центричне елите опиру слабљењу униполарног света, и истовременом јачању његове алтернативе, БРИКС-у? Владику питамо и шта је, према његовом виђењу, достојно нашег поверења и – колективног и личног – вредносног избора и жртава које подносимо и које ћемо, нажалост, и убудуће подносити?

С обзиром на ауторитет и утицај који имате, позивамо Вас, свесни тешког бремена које Вам таквим задужењем товаримо, да јавно, дакако и саветодавно, оцените садашње изузетно забрињавајуће друштвено-политичке и духовне прилике у Србији. Оне јесу последица унутрашњих деценијских ломова и тешког наслеђа, али и светских, небивало злих прилика. Где смо данас, колико су наше управљачке елите дорасле овом геополитичком хаосу у којем се америчко-центричне елите опиру слабљењу униполарног света, и истовременом јачању његове алтернативе, БРИКС-у? На коју се страну, као друштвена заједница, али и појединци, морамо окренути, коме веровати, шта уважавати, за шта се борити, а које снаге и вредности одбацити? Шта је достојно нашег поверења и – колективног и личног – вредносног избора и жртава које подносимо и које ћемо, нажалост, и убудуће подносити?
Реч ауторитет има различита значења, а када јој се дода и реч утицај, онда ће онај кога описују као ауторитативну личност, лако разумети да то не заслужује. Пошто су епитети којима ме описујете некритична оцена доброг пријатеља не налазим себе у њима; поготову не желим да будем ауторитаран, односно да своја мишљења и ставове, па чак ни своју веру, веру у Христа Спаситеља, за коју држим да је једина права, непотрошива вредност мог живота, не намећем никоме, ни на који начин.
Сматрам да и те како има смисла бавити се и питањима ко је ауторитет данас, на пример за младе нараштаје, и ко има утицај, како се он остварује и слично. Та питања су садржана, заправо, и у питању које сте ми поставили: где смо…, шта је достојно поверења и тако даље. Млади нараштаји, ка чијој будућности треба да буду усмерени сви наши одговори, за питања комплексна попут Вашег, кажу у шали: то је питање за милион долара. Ја не мислим тако. Не мислим ни да у одабиру вредносног избора треба да будемо превише оптерећени несумњивим геополитичким хаосом, ни ратовима, ни технолошким и биотехнолошким изазовима и недоумицама, ни НАТО-ом, ни БРИКС-ом, ни Истоком ни Западом, ничим ван нашег аутентичног, српског цивилизацијског хоризонта, толико пространог, историјски утемељеног, богатог духовним бесцен-благом. То је онај „бескрајни плави круг и у њему звезда“ који Вук Исаковић, јунак Сеобâ, види као несагледиво лично и народно обзорје у коме живимо и из кога вековима сагледавамо све спољашње појаве и искушења и на њих дајемо сопствене одговоре. Тај круг, коме нема краја, око нас је оцртао пре осам стотина и педесет година рођени Растко Немањић, Свети Сава. У средишту круга, као најсјаjнија звезда, блиста Лик Христов, чија светлост, огледајући се у личности Светога Саве, нашег путеводитеља, обасјава и све нас. Дакле, осам стотина и педесета годишњица од рођења Светог Саве, коју ћемо, ако Бог дâ, 2025. године прославити, прилика је да и ми, следећи вредносни избор који је пре осам столећа направио Свети Сава, одговоримо на питања која јесу пред нама, а која сте ви делимично побројали: коме веровати, шта уважавати, за шта се борити, а које снаге и вредности одбацити? Не видим битну разлику у историјским околностима у којима се опредељивао Свети Сава од оних у којима се ми опредељујемо. Ми, верујем и надам се, нећемо погрешити јер и нас, као и наше дедове и очеве, усмеравају учење и дело Светога Саве.
Теме нашег националног и државног опстанка, историјских искушења и геополитичке судбине у овим разговорима се понављају, али на начин који уклања сваку могућност њихове „монотоније и истрошености“. Заоштравају се, наиме, и забрињавајуће продубљују проблеми и драма светског поретка – све док не стигосмо до садашњег, унеколико новог тренутка, у којем се, као разумљиво, чак одмерено и умерено, изговара/пише како смо савременици „борбе Православља и сатанизма“, борбе у којој Запад и декларативно тежи потпуном уништењу Православља као „највеће опасности“ по глобални поредак! Стратешке поставке које су се некада именовале – теорија завере и планови закулисе постају део јавног дискурса који се без устезања најављује, разматра и спроводи. Како живети и како се борити с околностима тако разгоропађеног и манифестованог злог (на)ума, какав новија историја не памти?
У праву сте! Много више него наше умеће да кроз занимљив разговор промишљамо о феноменима и изазовима стварности, сама стварност брише сваку могућност да не само наши разговори него и свакодневни живот добије особине монотоније и истрошености. За брдовити Балкан често говоре да пати од вишка историје. Тобоже, свет иде ка крају историје, а ми, деструктивни Балканци, производимо је за извоз. Истина је потпуно другачија. Фукујамина, у основи марксистичка, теза о крају историје остаће само бледа, прозирна утопија, као и све оно на чему је измаштана. Пред нашим очима нестаје и у своју ауторитарну супротност, ако не у фашизам, претвара се такозвана либерално-демократска идеја, која, на пример, кроз cancel culture и сличне покрете дискредитује слободно мислеће научнике, уметнике, интелектуалце и ствараоце, излажући их јавној порузи, губитку намештења на универзитетима и слично. Запад пред јефтиним кинеским производима под ноге баца мантру о тржишту као једином регулатору економије, те се уводе драконске таксе и царине. Из сна о Европи без границâ Европљани се буде уз глас мујезина који езаном позива своје верне на молитву, а границе од миграната са југа и истока брани наоружана полиција. Дотле ми, народи Балкана, не само да самостално производимо историју него нам је и велике и не баш велике силе извозе захваљујући незрелим или корумпираним политичким елитама, у најтрагичнијем виду – братоубилачким ратовима.
Али да бисмо стигли до садашњег тренутка, у коме Запад, како се констатује, и декларативно тежи ка слабљењу или чак уништењу Православља, морамо узети у обзир да и код нас постоје различити облици фанатизма. Они су плод психолошке преосетљивости, можда неизбежне у нашим условима, али и различитих масовних медијских и мрежних обмана. Зато морамо бити терминолошки јасни. Наиме, термин Запад или, сада, колективни Запад, у контексту борбе Православља и сатанизма, можемо користити само у односу на релативно узак круг политичких и социјалних елита. Ни на трен намеру за уништење Православља не можемо приписивати обичном народу, који је на различите начине, као и другде, и сâм жртва својих елита. Макар повремено, у јавном говору је нужно то напомињати, јер не желим, као ни Ви, да наш разговор, ни у најмањој мери, доприноси распиривању нетрпељивости и фанатизовању било кога. Морамо на то пазити кад говоримо било о Западу било о Истоку, било о хришћанству било о исламу. Сваки сусрет или контакт са хришћанима Запада или са духовним вођама ислама фанатизованим или инструисаним групама фанатикâ, даје, у нашој средини, повода да оптужују све редом (осим себе, наравно) за издају Православља и Српства. Са друге стране, јасно је да одређене политичке, економске, привредне, вероватно и окултистичке елите земаља Запада, неке отворено, а друге мање отворено, воде борбу против Православне Цркве.
То јесте она иста борба добра и зла која се у свету води откако је Христос разапет, а свети архиђакон Стефан каменован. Ми данас, будући да се таква борба води и против наше Цркве, нашег православног народа, снажно осећамо њен интензитет. Мислим на последње три деценије. Али, ништа друго него борба Православља и сатанизма није био ни терор над народом и Црквом од стране усташâ, немачких нациста, балиста и других у Другом светском рату, а ништа друго није био ни послератни терор Комунистичке партије. То је иста борба непрестана! Али и у мирнијим периодима слободнијег живота Православне Цркве, без видљивих прогона, када чак постоји одређени комфор, дешавају се падови, кроз превелики утицај световних чинилаца на црквену структуру. Сведоци смо тога данас. Сведоци смо својеврсне трагедије када јерархија једне помесне Цркве, уз садејство или извршавајући налоге световних, тачније светских, фактора и сила, ради против друге помесне Цркве и њеног верног народа. То је тужна и трагична чињеница. А та јерархија не жели да примети да због тога гину људи, гину православни хришћани, њихова браћа, горе и уништавају се храмови.
И напослетку, пошто се ради о процесу који је тек отпочео, а не зна му се коначни исход, још две-три напомене. Сведоци смо променâ, макар посматрајући политичко опредељивање народâ Запада последњих година. Или падају или убрзано губе примат псеудолибералне политичке снаге, експоненти и заговорници глобализма. У суседној Мађарској, на пример, суверено владају људи који не крију да су хришћани. И у другим европским земљама надвладавају покрети који заговарају традиционалне, хришћанске вредности. Изјаве новоизабраног председника САД Трампа и његових сарадника о важности Библије и о њиховом снажном противљењу накарадној, реално сатанистичкој, џендер-идеологији и пракси, уз најаве миротворног залагања, буде наду. Свему, наравно, морамо приступати са опрезом, али ако постоји ма и трачак светла који ће, макар привремено, на неким обострано корисним основама, ублажити нетрпељивост Запада према Православној Цркви, то ваља прихватати са одобравањем.

Дошло је доба мишљења о немисливом – човечанство као да хода ка бездану апокалиптичне пропасти. Ви сте увек упозоравали да за православне апокалипса није пука прича о уништењу и самоуништењу, колико потоње Откровење пуноте божанске победе и преображаја света у есхатолошку пуноту. Да ли се заувек мрачи или коначно свиће?
То што је наш народ окренут Истоку, са кога „засија Сунце правде, Христос Бог наш“, како појемо у једноj богослужбеној химни, значи да за нас увек свиће. То смо ми – народ који надвладава тешкоће и искушења. Последњих деценија, упркос свему, певамо пуним плућима, пуним срцем: са Косова зора свиће! Грачаница, сва у сјају, дочекује Видовдан! Са смирењем, са поверењем у Бога, у годинама када неком изгледа да се заувек мрачи, да са развијеним барјацима стижу сва четири јахача Апокалипсе, окренути смо Грачаници, Пећкој Патријаршији, Дечанима, јер знамо да тамо где је страдање највеће, тамо где је крст распећа, долази и спасење, долази и васкрсење. Стога, радујемо се сваком дану који нам дарује Господ, у сваком дану доживљавамо мало Откровење, откривамо лепоту Божјега стварања и искупљења у Христу. Али знамо да ћемо једампут осванути у незалазном, невечерњем и нестарећем „дану осмом“, у нашој небеској Отаџбини, за којом заправо непрестано чезнемо, у дану у коме нећемо нестати у ништавилу него ће се, у преображеној „новој земљи“ и на „новом небу“, остварити све наше молитве, сва наша надања, све наше чежње, сва наша глад и жеђ за Оцем небеским и за нашом вечном браћом и сестрама по Богу и у Богу.
Ви сте се, владико, у пуном црквеном животу нашли у тренутку када је дошло до великог неопатристичког буђења и када су писали и деловали многи, од оца Јустина, преко Георгија Флоровског, до прерано отишавшег Панајотиса Неласа. И сами сте се бавили круцијалним темама, попут теологије светог Марка Ефеског, новозаветне теологије, али и питања српске заветности у кључу Еванђеља. У каквом стању је савремена православна теологија? Може ли она да испрати све изазове живота у доба „постистине“?
Пре него што одговорим на ово питање, треба, чини ми се, да укратко објасним појам великог неопатристичког буђења, како га Ви умесно и прецизно називате, или подухвата неопатристичке синтезе, како се најчешће каже у теолошким круговима. Придев патристички и именица патристика потичу из грчког и латинског језика. Придев значи отачки, светоотачки или који се односи на свете Оце Цркве, што ће рећи на оне њене светитеље који су уједно њени највећи теолози, а именицом се назива свеукупност њихових богословских учења или њихов духовни свет и духовно наслеђе у целини. Следствено, придев неопатристички који користите – иначе код нас практично непознат ван уског круга најобавештенијих теолога – означава духовни и културни феномен из прошлости који није мртав, али је, силом историјских прилика, односно неприликâ, „обамро“ или „замро“, те га ваља оживети, пробудити и обновити. Конкретно, по теоретичару неопатристичке синтезе, Георгију Флоровском, после вишевековног „вавилонског ропства“ новије православне теологије, која се за време његовог трајања није развијала природно, органски, него под већим или мањим утицајима час римокатолицизма час протестантизма, њу треба из тога стања духовног робовања ослободити – треба је, другим речима, са стрампутице вратити на њен исконски пут, вратити је њеним изворима, богословској методологији и учењима Отаца Цркве, а не неких схоластичких („школских“, „учених“, „научних“…) ауторитета. Наш свети Јустин Ћелијски, савременик и поштовалац Флоровског (а важи и обрнуто), није формално и теоретски разрађивао идеју неопатристичког буђења, али ју је свом душом заступао и свом снагом спроводио као њен авангардни представник, чак, по моме скромноме мњењу, као њен протагониста, првоборац, челник, витез духа без мане и страха, нипошто не као „витез професије“ коме тапшу здружени домаћи атеисти или, у бољем случају, верници „бога-неБога“.
Размишљајући, колико видим, унутар ових или овима сличних координата, Ви ме питате у каквом је стању савремена православна теологија. Мој скромни одговор гласи: у истом стању у којем је била и пре стотинак година. То значи: с једне стране, по мени са православне или црквене стране, и даље је актуелан повратак Оцима, Предању Цркве, изворима вере и богословља као њеног црквеног тумачења, што чини „патристичку обнову“ или „неопатристичку синтезу“, а са друге стране и даље постоји изазов схоластике и неосхоластике у ширем смислу, „учене“ или „научне“ теологије, потпуно или делимично „еманциповане“ од Цркве. Вук длаку мења, мудро вели народ, али ћуд никада: некад једина поуздана, у Цркви рођена и Црквом зајемчена, ортодоксна или православна (читај: аутентична, непатворена) теологија данас се у одређеним, добро познатим, идеолошким и парацрквено-секташким срединама подругљиво квалификује као анахрона, „демодé“, „ретроградна“ теологија, ако уопште и јесте теологија, а као једина прâва и вредна пажње – о како то гордо звучи! – признаје се „научна теологија“, која, по мени, уопште није теологија него крајње слободоумна религијска философија или, у бољем случају, мање или више коректна религиологија. У међувремену је створена, спонтано или, што је вероватније, на основу извесних програмских смерница, позната „новоправославна“ теолошка интернационала, чију експозитуру представља реформистичка „богословска трилатерала“ на линији Fordham (САД) – Волос (Грчка) – Берлин, Београд и Требиње (географско одређење излишно).
Укратко казано, историја се (као и увек, уосталом) понавља: на једној страни смо у доба позне Византије у богословском свету имали томисте и антитомисте, филоунионисте и антиунионисте, „прогресисте“ оличене у лику Висариона Никејског, потоњег кардинала, и „традиционалисте“ оличене у лику светог Марка Ефеског, флорентинску унију између Старог и Новог Рима и њено укидање у Цариграду у раној османлијској епохи, и тако даље, а данас имамо исто то или нешто веома налик томе, само са другим именима, титулама и иконографијом. У „јавној сфери“ наступа „постистина“, али не одступа ни истина, односно Истина. У Цркву покушава да се, под плаштом науке, увуче богословска (!) постистина, звана „постпатристичка теологија“, али – no pasaran! Излагања учесникâ недавног богословско-научног скупа у Београду, посвећеног светом Јустину Ћелијском, нарочито наших младих теолога, утешила су ме и уверила да ће завршну реч имати Црква, Стуб и Тврђава истине (IТим. 3, 15), а не „Синагога сатанина“ (Откр. 2, 9 и 3, 9); пуноћа истине, а не „постистина“, то јест лаж и обмана; светоотачки надахнуто православно богословље, а не „постпатристичко“ секуларизовано квазибогословље, то јест пуко „мудровање по човеку“, и то – по палом, огреховљеном, опатуљеном, не ретко и ођавољеном човеку.
Биоетичка питања, од вештачке оплодње и сурогатног материнства, преко хируршко-хормонске промене пола до еутаназије, опседају савременог човека. Својевремено је издавачка кућа Епархије бачке објавила документ Руске Православне Цркве, Основе социјалне концепције, који се, између осталог, подробно бави и овим проблемима. Шта Српска Црква може да поручи савременом човеку – куда нас воде путеви „постхуманизма“ у области биоетике? Куда нас води слепо повиновање идеји Прогреса?
Путеви биоетичког „постхуманизма“ које сажето, али обухватно описујете (вештачка оплодња, промена пола, еутаназија…) нису друго до беспућа антихуманизма. Она воде људски род и планету Земљу у пропаст, у смрт, а то и јесте програм и циљ нове, самопроглашене „светске елите“ која га, без зазора, свакодневно прокламује. Она тврди да је на свету превише људских бића и да ће човечанство просто-напросто „потрошити“ све ресурсе уколико не буде сведено на „златну милијарду“ коју ће предводити управо она, „елита“ (а ко би други?). Ко јој даје право на ове чудовишне мисли и демонске планове, без преседана у досадашњој светској историји, то, дабоме, мудро прећуткује. Ми хришћани, међутим, непогрешиво знамо ко је то – то је ђаво, „човекоубица од искони“ (Јов. 8, 44).
Питање куда нас воде путеви „постхуманизма“ или „трансхуманизма“ Ви даље маестрално допуњујете следећим питањем: куда нас води слепо повиновање идеји Прогреса? Оно на први, површни поглед делује чудно и изазива противпитање: какве везе има опасна, застрашујућа, крајње перверзна идеологија или, боље рећи, историјска химера метаисторијске стварности, – у којој постоје, додуше, ствари, али не постоји више човек, – са дубоко хуманом и, рекло би се, чисто хришћанском, па и општемонотеистичком, идејом прогреса, напретка ка Есхатону, ка Крају као Циљу и испуњењу смисла историје, схваћене као смислено, логосно и провиденцијално кретање од почетне тачке Алфа до завршне тачке Омега? Одговор, по мени, гласи: има, и те како има! Јер, уколико прогрес, уздигнут на пиједестал Прогреса, доживљавамо и схватамо „начелно“, „уопштено“, „секуларно“, идејно и религијски „неутрално“, ван органске онтолошке везе са Христом и са Црквом Христовом, онда он није више ни прогрес ни Прогрес већ, само и једино, „прогрес у воденици смрти“, како га је пре скоро сто година окарактерисао свети Јустин Ћелијски, Јустин Поповић, у свом изузетном теолошко-философском огледу истог наслова и пламеног пророчког духа. Тај дивни и потресни текст као да је писан овога тренутка, на страшној – не дај Боже, можда и кобној – прекретници светске историје, те Вас молим за дозволу да, ради читалаца Печата, наведем неколико важних увида и прозрења из њега.

Свети старац Јустин полази од сетног размишљања о Земљи као јединој „планети смрти“ и о човеку као трагичном бићу, сужњу смрти. „Трагично је бити човек, – пише он, – несравњено трагичније него бити комарац или пуж, птица или змија, јагње или тигар“, зато што човек „стално остаје затвореник у неотворљивој тамници смрти, тамници која нема ни вратâ ни прозорâ“. И наставља, у све жешћој градацији: „Рађајући се на свет, човек је од првог момента кандидат за смрт… Утроба која нас рађа није друго до рођена сестра гроба… Смрт је први поклон којим мајка дарује своје новорођенче. У сваком људском телу таји се и скрива најстрашнија и најнеизлечивија болест: смрт.“ У овом контексту цитира праведног, многострадалног Јова: „Гробу вичем: Ти си отац мој; а црвима: Ти си мати моја, ти си сестра моја“ (Јов 17, 14). После овакве дијагнозе он поставља неумољиво питање: „Је ли могућан прогрес, је ли логичан, је ли оправдан, је ли потребан прогрес у свету у коме је смрт – најнеодољивија неопходност? А то питање значи: има ли смисла овакав свет, овакав живот, овакав човек?” И одмах одговара: „Ако је у воденици смрти могућан смисао живота, могућан је и прогрес“. Затим, показавши апсолутну немоћ човекове науке, философије и културе, па и религије у њеним различитим историјским облицима, пред ненаситом, свепрождирућом немани која се зове смрт, са горчином пита, заправо констатује: „Прогрес? О, сваки људски прогрес шта је друго ако не прогрес ка смрти, прогрес ка гробу?“ На сопствено реторско питање одговара кратко и јасно: „Где смрти има, ту стварног прогреса нема.“ Стварни прогрес, следи из тога, постоји само онде где – смрти нема. Васкрсли из мртвих Богочовек, Господ и Спаситељ света Исус Христос, Победник је смрти у Догађају Свога Васкрсења и, самим тим, Осмислитељ живота и Дародавац јединог истинског прогреса – напретка ка животу, вечном и неуништивом животу (ср. Јевр. 7, 16) у заједници са Живим Богом, напредовања „из славе у славу“ Царства Божјег (IIКор. 3, 18).
Отуда свети Ава изводи разлику између хуманистички (гдегде каже хоминистички) формираног „европског“, „западног“, „савременог“ човека и човека Христовог, човека „у Христу“, а тиме, следствено и последично, између лажног, хуманистичког прогреса и истинског, теохуманистичког или богочовечанског прогреса, напретка ка Христу, па у Христу и, коначно, „у меру раста пуноће Христове“ (Еф. 4, 13). Своју оцену и процену хуманистичког прогреса илуструје дијалогом Алквиста и Јелене у Чапековој трагедији Rossum’s Universal Robots:
„Алквист: Има ли Нана какав молитвеник?
Јелена: Има један врло велики.
Алквист: И у њему се, сигурно, налазе молитве за разне случајеве у животу? против непогоде? против болести?
Јелена: Да, против искушењâ, против поплаве…
Алквист: А против прогреса, нема ли?
Јелена: Држим да нема.
Алквист: Е, то је штета.“
Насупрот овом „прогресу“ стоји, пише Свети даље, „богочовечански прогрес од човека до Богочовека, од смрти до бесмртности“. По њему, насупрот „научном еволуционизму“ (о како и то гордо звучи!), према којем човек, на крају свих крајева, ипак није ништа друго до „пролазна животиња међу животињама“, стоји хришћански еволуционизам – „рођење у Христу, преображење у Христу, васкрсење у Христу“. У антрополошко-сотириолошкој визији ћелијског мистагога, напослетку, за нашу свету помесну Цркву и за наш српски народ највећи учитељ пута који води у живот и кроз живот, од рођења у Христу до васкрсења са Христом, био је – и занавек остао – Свети Сава, „највећи неимар богочовечанског прогреса у историји нашег народа“ Свети Јустин закључује: „За Светог Саву прогрес је ово: стећи Господа Христа, живети у Њему, Њиме и ради Њега…“ Усуђујем се да додам: иза Светога Саве сагледавамо многобројну плејаду светих Отаца и Учитеља Цркве Православне и Његове свете Апостоле, а у њиховом средишту – Онога Који је, Једини у историји, за Себе изјавио да је Пут, Истина и Живот (види Јов. 14, 6), Богочовека Исуса Христа.
Трагедија украјинског раскола није била могућа без неканонског мешања Цариградске Патријаршије на канонској територији Украјинске Православне Цркве, аутономне у оквиру Московске Патријаршије. Као архијереј који се деценијама бавио међуцрквеним односима у Православљу, шта мислите – куда ова трагична подела води? Шта се дешава у Цркви од Истока? Има ли наде за решавање спорних питања и за мир, пошто, по апостолу Павлу, Сâм Христос јесте Мир наш?
Ваша констатација о трагедији украјинског црквеног раскола – и, додајем, страдања канонске Православне Цркве и народа у Украјини – потпуно је тачна. Камо среће да није! Тамошња трагична подела је, нажалост, веома брзо постала подела у васељенском Православљу, и то двострука: с једне стране, подела између оних помесних Цркава које украјинским расколницима, предвођеним од стране лажног митрополита, грађанина Думенка, не признају никакав канонски легитимитет и неких других, малобројних, помесних Цркава, које им га признају, махом невољно или под притиском, само одлуком предстојатеља, без одлуке архијерејског сабора, а са друге стране, подела унутар њих, негде у заоштренијем, а негде у блажем облику, при том подела која, за разлику од даље и ближе прошлости, није мимоишла ни вековну тврђаву Православља, Свету Гору Атонску. Виновници поделе, они који, презревши Саборе и каноне, упадоше, незвани, у канонски простор друге аутокефалне Цркве и „раздераше ризу Христову“, као да не знају – а пре ће бити да знају, али не хају – за изјаву светог Јована Златоуста и других великих исповедника Православља да се грех раскола не може опрати и искупити ни мученичком крвљу коју би виновник раскола пролио за Христа.
Наде за решавање овог проблема, највећег у историји Цркве од великог раскола између Цркава Истока и Запада у 11. веку до данас, и за васпостављање мира и јединства међу помесним Православним Црквама увек има, баш зато што је Сâм Христос, а не неко други или нешто друго, Кнез мира и Мир наш, Онај „Који и једне и друге састави уједно и разруши преграду која је растављала, то јест непријатељство, (…) да оба сазда у самоме себи у једнога новога човека, стварајући мир, и да помири са Богом и једне и друге у једном Телу крстом, убивши непријатељство на њему“ (Еф. 2, 14 – 16). Дозволите ми да и овом приликом поновим став који сам својевремено формулисао у једном од наших ранијих божићних разговора на страницама Печата: сматрам да би изјава Његове Светости Васељенског Патријарха у име Велике Христове Цркве у Цариграду да су га украјински вођи раскола и највиши представници украјинске власти довели у заблуду, тачније грубо обманули, тврдећи да у Украјини сви или малтене сви – од канонског митрополита Онуфрија до грађана Денисенка (самозваног „патријарха кијевског Филарета“), Думенка (самозваног „митрополита Епифанија“) и Малетича (самозваног „митрополита Макарија“) – једва чекају „сабор уједињења“ у Кијеву и стварање „Православне Цркве Украјине“ („ПЦУ“), тог еклисиоморфног „кентаура“ или „трагелафоса“ (митолошке наказе која је полујарац – полујелен), а онда поништавање те силом скрпљене творевине, враћање црквенога status-a quo ante и решавање проблема дијалогом украјинских расколника, досад непокајаних, и њихових „патрона“, са Руском Православном Црквом, односно са канонском Црквом у Украјини, као и дијалогом на свеправославном нивоу, не само спречила нови раскол, гори од већ постојећег између Римокатоличке и Православне Цркве, него би уједно вратила Цариградској Патријаршији пређашњи углед и поверење, а самог патријарха Вартоломеја би испратила у историју као великог и мудрог патријарха. Даље инсистирање на постојећем канонском беспоретку имало би, сигуран сам, несагледиву катастрофалну последицу – дуготрајан раскол, можда и ново хиљадугодиште раскола, овог пута не између хришћанског Истока и хришћанског Запада већ унутар православног Истока, раскол који би непоправљиво урушио мисију и сведочење Православља у свету и из којег би се родила не мала еклисиолошка јерес. Не дао Бог! Морамо се много и усрдно молити и свом снагом се трудити да до тога не дође.
Много је урађено од онда када је пре шездесетак година наша Црква кренула у Западну Европу за српским народом који се тамо одселио. То је време када је владика Лаврентије Трифуновић, савлађујући велике препреке, у западноевропској и аустралијској туђини почео да заводи црквени поредак, оснивајући парохије и освећујући храмове. Шта нам можете рећи о тим временима, колико су она допринела данашњем стању наше Цркве у Европи?
То су била заиста тешка времена, „вунена времена“ у сваком смислу, времена која наш млади нараштај не може ни замислити. Наша Црква се одједном, такорећи преко ноћи, нашла у ситуацији да су стотине хиљада њених верника, њених синова и кћери, освануле на далеким меридијанима широм земаљскога шара, а да она сама нема ни довољно духовно дораслих људи ни материјалних средстава да организује какав-такав црквени живот у том планетарном расејању. Наша тадашња држава, Југославија, – у горком хумору названа Титославија, – не само да је игнорисала Цркву, било нашу било Римокатоличку или неку другу, не помажући јој ни у чему, а одмажући јој у свему, него је и свим средствима ометала њене покушаје да сабере расејани народ, са врхунцем у сталном надзирању и пребројавању оних који улазе у тада постојеће малобројне „емигрантске“ цркве од стране „југоконзулатâ“, уз претње да ће бити одузет пасош онима који иду у храмове чији су дотадашњи парохијани били бивши четници, љотићевци и други наводни народни непријатељи. Под таквим условима блаженопочивши владика Лаврентије је практиковао да допутује у неки велики западноевропски или чак аустралијски град и да, у скромној мантији и камилавци, са скромним кофером крај себе, сатима седи на аеродрому или на железничкој станици, у нади да ће међу путницима који пролазе бити и понеки Србин или Српкиња и да ће му бар неко од њих прићи. То се, с времена на време, и дешавало: кад му неко приђе, препознавши у њему православно свештено лице, он би се представио као нови владика за Србе у тој земљи или на том континенту и молио новог познаника да га упозна и са другим земљацима. Чим би дошло до сусрета и разговора са већом или мањом групом српских „гастарбајтера“, покретао би разговор о могућности организовања црквене општине, доласка свештеника и обезбеђивања богослужбеног места. Мало-помало, уз велики труд и стрпљење, српски верници су се све више окупљали око неуморног младог владике и свештеникâ које је он доводио, па је током деценијâ створена озбиљна мрежа парохијâ, а основана су и три скромна српска манастира, један у Европи и два у Аустралији.
Поред свих других искушења, нову епархију, територијално огромну, мучили су и расколи, највећим делом изазвани роварењем разних „југослужби“, од видљиве „Верске комисије“ до једва видљиве фамозне Удбе. Ипак, и поред свих мука и невоља, успона и падова, епопеја чији је символ био и остао лик владике Лаврентија имала је благополучан крај – данас на простору негдашње Епархије западноевропске и аустралијске имамо шест добро организованих епархија. Пет њих су у Европи, а једна у Аустралији. Ако овом броју додамо и пет епархијâ на тлу Северне и Јужне Америке, лако ћемо закључити да се, приближно, свака четврта епархија Српске Православне Цркве и, аналогно томе, четвртина српског народа налази у расејању на свим насељеним континентима. То је наш највећи „данак у крви“ у току васколике наше историје. У поређењу са њим, „данак у крви“ из времена робовања под Турцима је – најобичнија шала. За разлику пак од векова под Османлијама, за савремени „данак у крви“ највећу одговорност сносимо ми сами, сви ми, а не ови или они странци, чије „пријатељство“ или, политички коректније, „партнерство“ већ вековима из искуства познајемо. Камо лепе среће да у ближој и даљој туђини – помињући туђину, сасвим свесно изузимам Русију и Грчку – немамо никакву „дијаспору“, а да сви Срби или већина њих живе или у Србији или било где на тлу своје вековне постојбине, у миру и добросуседству са другим народима и другачијим културама.

Може ли се рећи да „круну“ тог упорног дугогодишњег рада на Њиви Господњој у расејању представља устоличење господина Нектарија, епископа новоосноване Епархије лондонске и великобританско-ирске? Учинио је то недавно у Лондону патријарх Порфирије, уз саслужење више архијереја. Нова епархија је изникла из стопа светог Николаја Велимировића који је у Великој Британији деловао пре сто година. Тај, за Српску Цркву значајан догађај увеличали су челници британске духовне и световне власти. Шта то значи за Српску Православну Цркву?
Не бих могао рећи да представља „круну“, али мислим да представља важан догађај. Наиме, ми у Великој Британији немамо много верникâ ни много парохијâ, али смо досад били ваљда једина помесна Православна Црква која није имала засебну епархију на тлу Велике Британије. Ми притом нисмо имали на уму ништа осим реалног стања „на терену“, али тешко да „горди Албион“ није запазио горе поменуту чињеницу и да је није протумачио у сагласју са сопственим вековним „склопом ума“. Ако ништа друго, од сада ће у низу представникâ православних аутокефалних Цркава бити и српски епископ у Лондону. Али хајде да се зачас вратимо у дане када је свети Владика Николај, тада јунак британског јавног мњења, држао своје пламене беседе у англиканској катедрали Светога Павла! Мислим да је званична британска политика онога времена била у истој мери равнодушна према Србима колико је и данас, али да је британско друштво, тада још увек хришћанско, било – искрено, а не привидно – на страни Срба као хришћанског народа који се бори и страда за слободу, правду и истину. Ако бисмо ми Срби икада заборавили све оне добровољне болничарке и добротворе из Велике Британије током Великог рата, – леди Пеџет, затим Хелен Лозанић-Фротингем и толике друге, – тешко да бисмо били цивилизован, па још и хришћански, народ.
У периоду између два светска рата неговани су и пријатељски односи између Англиканске и наше Цркве. Они су у међувремену изгубили на интензитету, што услед све дубље кризе црквеног идентитета англиканске заједнице у самој Британији и у свету, а што услед тешкоћâ и кризâ у животу наше Цркве. Наша Црква ипак није одустала од тих контаката. Са своје стране, Црква Енглеске, на челу са архиепископом кентерберијским, а у новије доба и светска англиканска заједница, нарочито од половине седамдесетих година прошлог века, изнова тражи и успоставља дијалог са Православним Црквама, првенствено дијалог о поимању, афирмацији и промовисању основних истина хришћанства, као и темељних хришћанских вредности и различитих црквених пракси, формираних и нормираних током историје. Уједно нуди сарадњу у разним видовима, а у њеним оквирима пружа и нашој Цркви не малу подршку. Овде није згорег подсетити и на новоуспостављену сарадњу Теолошког факултета у Оксфорду и Православног богословског факултета у Београду, чији је плод богословски симпосион, одржан у Оксфорду 2018. године. Као што се дâ видети, наша Црква и данас доследно и одговорно учествује у теолошком дијалогу са Црквом Енглеске и са англиканском заједницом као целином, свесна тога да у њој, напоредо са гласном ултралибералном секуларистичком струјом, постоји и тиха, али духовно стабилна конзервативно--традиционалистичка струја, вероватно већинска. Све у свему, постојање српске епархије и присуство српског епископа у Лондону, уз све набројано, помоћи ће и српском народу као историјском колективном субјекту, традиционално изложеном предрасудама, стереотипима и неправдама англосаксонског света.