Свет заиста добровољно корача у ад. Огромни су редови испред врата ада, где сваког минута упада небројена количина људи. Оваква гужва се може упоредити само са редовима за новом верзијом ајфона, или редовима за распродају у тржним центрима. Интернет пуца од порнографије, насиља, злобе, одмазде, а све то упијају хипертрофирајући умови и срца људи, сасушени од мржње и похоте. Технологија која води у ад, одлично ради свој посао. Пиксели мељу људски разум боље од било ког реалног призора.
Производи духова подземља су очигледни. Са једне стране, трећина човечанства је заражена сатанским духом убиства, уништавања другог, и налази се у нападима злобе. Друга трећина умире од глади или тужно посматра на своју смрт као на избављење. А трећа трећина безумно игра око огњених језика похоти, задобијајући све више новца и трошећи га све брже и брже у бесконачној сарабанди.
Култ смрти, магије и демонизма је као духовни хероин, и систематски се убризгава у изнемогле вене човечанства. Смрт. Она се представља као неизбежност, жеља, наслада, ако је у питању смрт другога; постаје узрок депресије и погубног очајања, средство успостављања кривичне „праведности“; она слама милионе судбина; потискује у људима жељу за љубављу; за огромни новац, чини корак уназад и мајсторски се маскира ботоксом, да би изгледала као дива.
Смрт је ђавоља мајка, свемогућа на земљи. Чак и Бог, Цар живота, рекао је за бес да је овај „кнез овог света“, који у Мени нема ништа (види: Јн. 14: 30). Прослављање смрти је постало свакодневно, а људска култура се у свим сегментима претворила у културу смрти и пропадања. Постала је смрт пре смрти. Не мислим (само) на овоземаљску кончину човека, мислим на вечну смрт, бесконачне муке чудовишног ада, у који се као ђавоимано баца велики број људи.
Само једна рефлексија светлости осветљава земљу. То је сјај у дечијим очима. Јер, ма колико неизмерно лоши да постанемо, сви смо некада били свети, непорочни анђели, напојени рајском росом и испуњени благодаћу Божијом. Значи да највећа трагедија човечанства није смрт, већ то што смо се од анђела претворили у пала бића, вођени чудовишним духовима. Човечанство наставља пад злих анђела, довршава га и попуњава плерому пакла. Чак и најстрашније серијске убице су у детињству били Божији свети.
Још нешто. Света и Божанствена Литургија. Док је Литургије на земљи, небеса ће се отварати, плачући над човечанством. Док се у сузама опевава непорочна Жртва Агнеца Божијег, пакао ће бити само сточна јама изгубљеног бића. Док се руке уздижу ка небу на епиклези, Дух Пресвете освећује трулежна тела Пречистом Крвљу Божијом.
Литургија је попут гигантске секире, забодене у срце пакла. Она је смрт смрти, шкргут демонских зуба, дах Духа Светог у људима, благоуханије срца Христовог, рајска роса која хлади врелу пустињу света. Док се служи Литургија, рајски љиљани још увек цветају у душама што воле лице Божије.
Из тог разлога су се сви легиони пакла ујединили, да умање, разоре и униште Свету и Божанствену Литургију. Начинили су је ретком, због неблагочестивости хришћана, искоренили је помоћу јереси, одстранили из друштва ратовима и гоњењима. Исмејали су је секуларизацијом, зверски изопачили сујеверјем и синкретизмом, адски је понизили убиством милионима нерођених младенаца.
Свештенике, ове носороге духа (види Пс. 28:6), лове хорде криволоваца, који су изашли из свих кругова пакла. Најцењенији трофеј престола мрака преставља срце и живот свештеника, који је престао да служи Божанску Литургију. Свим пијаницама света дат је задатак: да се бацају под аутомобиле, док њима управљају свештеници, како би ови, услед несрећних случајева, постали убице, и били ускраћени да приносе Жртву векова. Све лутке-убице на земљи, добиле су задатак да кушају, саблажњују и истребљују свештенике. Све похоти и духови, што стоје над главама, објединили су се да разоре Цркву у душама служитеља Евхаристије. Сви ђаволи на земљи су се скупили да ухвате и окују овоземаљске руке, што освећују воду и своде са небеса Бога.
Породице им се уништавају, добар углед каља. Приметио је ђаво да се свештеник слама, ако се уништи фундамент његове породице, ако уђе у срца супруге и деце, ако га порази смрћу и небићем. Уколико не успе, свештеници, ови ватрени зраци живота, који ширином могу обухватити пуноћу света овог, бивају ослепљени фантастичним сјајем злата, очарани количином цилиндара у кочијама на нафтни погон, осујећени ударцима металних украса.
За то време, људи изгладнели у пустињи света, гину. Дај Боже, да се без обзира на све то, идаље служи Света Литургија. Тамо, на светом престолу, Богомладенац, већи од небеса и мањи од атома, умире и васкрсава, упија у Себе грумен ожалошћене плоти и евхаристички претвара човечанство и сву васељену у Своје Пречисто Тело. Литургија је пре свега Бог, Који нас воли бесконачно, док плаче за нас.

Свештеник Јован Валентин Истрати

https://srpska.pravoslavie.ru/112943.html

Пише: Протопрезвитер-ставрофор Слободан Јокић

„И цвеће и бумбари и трава и класје и плаветнило и подневна жега… Доћи ће време, Господ ће блудног сина да упита: Јеси ли био срећан у животу земаљском? И заборавићу све- сетићу се само ових пољских путева између класја и трава и припивши се уз милосрдна колена, нећу моћи да одговорим од слатких суза“. Иван Алексејевич Буњин

Ове отрежњујуће и истините ријечи великог руског мислиоца, приповиједача и писца Ивана Буњина, човјека чији живот је био сложен, страдалан, забрањиван, у којем је много видио, тражио, па и мрзио и падао али ипак изнад свега волио и тражио љубав према родној Русији и Господу, најбоље нам свједоче о животу и његовом смислу. Јер шта је живот, који му је смисао у овом несхватљивом и великом свијету? У том трагању живот некада донесе горку сузу и горки јецај и суровост и самоћу која може остати трајна ако се човјек не тргне и не потражи неки дубљи смисао свог постојања. Када се човјек окрене и схвати да у животу има нечег другог које није само бесмислено, горко и тужно видјеће већ један океан безграничне Љубави и дубине и смисла човјековог постојања. Јер, ако Љубави нема све је празно и узалудно: богатство и сиромаштво, здравље и болест, сусрети и разговори и на крају живљење и умирање. Треба закопати мало дубље и у човјеку наћи човјека, јер се испод његовог спољашњег изгледа у којем га видимо наруженог и рањеног гријехом, који се дави у страстима, слабостима и падовима, постоји и налази се његова унутрашњост, дубина, суштина. Закопати и схватити да је у тој унутрашњости сакривен лик Божији. Кад то учинимо сваког човјека ћемо прихватићемо онаквог какав јесте прихватићемо га у љубави и он ће  нам бити наш ближњи.

Јер Љубав је побиједила на Крсту и Распеће Христово је била горка суза, које је кроз Љубав донијело слатку сузу, Његово славно Васкрсење и живот вјечни и непролазни. И онда горка суза постаје Буњинова слатка суза која говори да живот поред свих тешкоћа ако је испуњен Љубављу и жртвом постаје срећан и смислен. Зато сви они који су схватили ову истину треба да кажу свијету „који у злу лежи“, да новчић има и другу страну, да смисао живота  није у очајању и безнађу, већ у снази сусрета и радости и миру у Духу Светоме.

Један од најбољих примјера да је ово истина је Острошки светитељ који ту истину свједочи више вјекова у којима су многи мислили и хтјели видјети и учињети да остошка пећина доноси само муку и горчину и неприступачност, али она је пројавила другачију истину, истину у љубави која свједочи до данас да је Христос васкрсао.

https://mitropolija.com/2025/01/31/slatka-suza-2/

Страст осуђивања често примећујемо и код других црквених људи. То су оне чувене баке које сикћу на вернике који се не понашају „по правилима“. То су различити црквени „активисти“ који на блоговима и форумима жестоко критикују друге црквене активисте и угледне црквене делатеље (личности). То су такозвани фанатици који оваплоћавају своје непријатељство према човечанству тиме што налазе себи много непријатеља међу атеистима или представницима других религија. Уопште говорећи, то су тешки људи, склони конфликтима, недружељубиви, провокативни.
Ако водимо активан духовни живот, многи од нас ће ту страст открити у себи самима. Нама се много тога не свиђа код других људи. Недостаје нам те обичне дружељубивости, недостаје нам љубави. Ми на све начине прекоревамо себе за тај недостатак љубави и без обзира на активан и правилан духовни живот који водимо, наш процес борбе са осуђивањем слабо напредује, ако уопште напредује.
У Цркви, где је разрађена наука борбе са страшћу осуђивања, постоје такви моменти који многима нису познати. Аутор ове брошуре је од детињства много страдао од те страсти и, без обзира што је био упознат са делима скоро свих познатијих светих отаца, моја борба је практично била безуспешна. Да, ја сам се трудио да се молим за оне које сам осуђивао, као што и уче свети оци, али молећи се „Господе, помилуј га!“ јасно сам осећао како та подла страст придодаје мојој молитви савршено нежељени, нездрави подтекст: „Господе, опрости тој заблуделој души!“, „Господе, опрости том ниткову! Погледај само шта ради!“ Као што знамо, молитва треба да је строго усмерена против оне страсти са којом се боримо. Када се боримо са унинијем, молитва „Слава Богу за све!“ је усмерена управо против унинија и роптања, и зато делује беспрекорно. Када је у питању осуђивање, молитва „Господе помилуј га!“, како сам је ја вршио, била је практично бескорисна, зато што сам лако успевао да је сјединим са осуђивањем истог човека. Тако сам се мучио док ми истакнути свештеник, протојереј Николај Крачетов, није напоменуо којом молитвом треба да се борим против те страсти, а то је: „Господе, благослови га“. Tада сам се напокон померио с места у борби против осуђивања, зато што ту молитву демони нису могли да сједине са осуђивањем човека, јер у њој не говоримо ништа о претпостављеној кривици човека пред Богом, коју му је потребно опростити, него само призивамо на човека Божији благослов, а сви знамо да се благослов даје за добра дела, а не за зла. Често препоручују да се против осуђивања користи молитва: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, уразуми, спаси и сачувај слугу твога (име) и његовим светим молитвама помилуј и мене грешног!“ Да, та молитва је такође неспојива са осуђивањем. Нажалост, међу људима који нас окружују нема тако много молитвеника.
Без обзира на позитивно искуство борбе са осуђивањем помоћу молитве „Господе, благослови га!“ и сећања на сопствене грехе, сматрам да знања из области психологије, која хоћу да поделим са вама, могу ту борбу да учине још успешнијом, благодарећи дубљем разумевању механизма помоћу којег се формира наша страст осуђивања.
У психологији постоји појам „прихватање“. Простије речено, то значи да човек прихвата нешто без негатива, без икаквих лоших осећања. Наше неприхватање других људи је веома слично осуђивању. Ми из неких својих унутрашњих разлога не прихватамо човека, а неприхватање тражи неко оправдање и нама је лакше да своју злобу објаснимо лошим поступцима других (у чему нам демони врло радо помажу) него нашим унутрашњим разлозима. Зато, ако победимо неприхватање, онда ћемо у многим, а можда и у свим случајевима, победити и осуђивање.
Изражавајући се психолошким терминима, механизам недовољног прихватања људи може се описати са две тврдње. Прво: наше неприхватање других људи је у основи условљено нашим неприхватањем себе. Друго: наше неприхватање самих себе је условљено тиме што у детињству нисмо били довољно прихваћени од родитеља и нисмо добили довољно љубави. Хајде да размотримо те две тезе мало пажљивије и да размислимо како оне могу да буду искориштене од стране православног човека, а на корист сопствене душе.

Дмитриј Семеник

https://poznajsebe.wordpress.com/2018/10/07/strast-osudjivanja-neprijateljstvo-fanatizam-neprilagodjenost/

У дјетињству моме изабрао си ме и означио да идем Твојим путем. –– Нису ми биле пуне четири године кад сам уснио да ми је са иконе сишао један светац, блијед и окружен цвијећем као мртвац, и предао ми распело којe је њему дотежало.

И ништа ми друго ниси на пут дао.

Теби ме је завјетовала мајка моја у часу тјескобе, у једном од оних часова кад нема ниоткуд помоћи и кад су сва врата затворена, осим врата Твојих.

Ко је још видио да се мала дјеца тако опремају y свијет, са крстом сиромаштва и теретом великих завјета? А ипак, Ти си ме тако послао и са лицем оца, који се ријетко смије, строго означио пут мој.

Па како сам могао бити срећан?

И још сам био луд и самосвој, отимао сам се путу и позвању, тргао сам у страну и био сам као зло дијете које не спава код куће него бјега, нечисто, са влатима сијена на одијелу а поглед има мутан и несталан као ничије псето.

Кад Те нисам видио над собом, мислио сам да Те нема. И ништа није остало што нисам учинио да Ти се отмем, јер је мало ко љубио гријех и грешну радост као ја. Пролазио сам свијетом и ударао лијево и десно на врата туђих судбина, али сва су редом, као по неком мучком договору, била за мене затворена. Насртао сам узалуд на врата човјекова, и послије сам дуго сједио крвавих руку, на камену.

Јер касно сам увидио да се не отварају силом. Нисам могао схватити зашто је за мене сваки жив човјек тајна влажних трептавих очију и зашто се пред мојим корацима свака врата затварају, као на тајни знак.

А то си Tи хтио да ме одбијеш од свијета као што се дјеца од године одбијају од сисе: да им огркне и да им се огади. То си Ти, о страшни, постављао своју невидљиву руку између мене и свијета, да ме онда инокосна и остављена окружиш својом љубави која боли и посвећује.

Иво Андрић (Ex ponto)

http://santamarijadellasalute.blogspot.com

I

Боже, помози ми и данас. Као река сам, Господе, кроз коју је прошао вихор с ударцима и срџбама, с pyкама и метлама. Сва је вода покривена мутном пеном, све се са дна дигло, с пеном се ваља оно што иначе лежи дубоко на дну реке. По мени то, Господе, јури мутна пена! И y пени цело моје дно! И ево ништа нећу да сакријем од људи, ако ко хоће да застане и погледа талог. А од Тебе, Боже, ништа и не могу скрити. И нисам скривала. Ти си слушао вреле исповести, и Ти си ми утешно говорио: да земља није небо. Што бих желела сада, то је да се дно не врати на дно. Можеш ли ми ту помоћи, Господе? Али куда и како да склоним оно што примих, бех, познах, чврсто научих, згреших, чега се сећам, што не могу заборавити! Талог мој сам ја, Господе! И кад пена искипи, талог ће се опет спустити у мене. До смрти га морам носити. Као река је човек: без дна и муља не постоји?... Господе, учини да вихори понекад брже мину. Утишај ветар, прекри небо непомичним облацима, дај ноћ мирну и дугу, да се одморим. Боже мој!
II

Сан, храну, доколицу, починак, све сам себи ускраћивала, и ускраћујем, Господе. Али све то, и све способности и сав рад робијашки сталан и једнолик, не преображавају ме доста. Што ћу ти најзад принети од себе, Боже, неће бити употребљиво ни за прашину будућности људске. То, Господе, тај напор из свих сила, и то будно знање да је све мало и слабо, то Те молим да примиш као службу моју Теби. Ја верујем, Господе, да има достизања, али ја мучно и узалудно чиним покушаје да стигнем и до прага достизања. Но немам последње очајање због тога, Господе! То саопштење, то је данас крај моје молитве.

III

Боже, од ноћи је човека страх. Све попритисне јаче, све заболи болније, све прожеже као живи огањ, А ноћ све виша и шира, а чула човекова којима види кроз ту ноћ стострука су. Боже, не остави човека ноћу без знака од Себе... Али Месец, Господе, нека не буде тај знак. Тако те моли човечја слабост. Страши се човек Месеца. Успавај ми, Боже, добро вид испод очних капака, јер и кроз њих видим зелено сијање хладног Месеца. Светлуца око моје постеље злослут. Или га видим тамо далеко, као студено ваздушасто царство нечастивога. Господе, нечастивога на Месецу нема, али је Месец звезда несанице и туђине. Помози, Боже, свима људма који по дану често морају уморно да склопе очи, а ноћу остају без сна и одмора.

IV

Не вапијем, Господе, не ударам се у прса, не усправљам руке пред упаљеном воштаницом. Стојим у мрачном ћошку црквице стиснутих зуба и песница, јер су то моји човечански знаци страшног напора да се обрвам, оборим, ситно и мекано самељем. Кад будем ситна као сиви морски песак Твој, онда ћу се даље трошити, Господе, да постанем још више сива и лака, као магла, тај чудни, најпролазнији гост на Земљи. Али знај, Господе, стићи ћу куда сам пошла, доћи ћу Ти! Бићу пред Тобом међу последњима, најситније смлевенима, маглено сивима, осуђена да ишчилим, али ћу Ти доћи, Боже, јер ми је пут један.

V

Овако Ти се исповедам данас, Господе. Кад затутње небеса, и олуј стане кршити дрвета и реку из корита бацати, и од челично плавих муња видни живци почну слепети, и громови тући и палити, и градић наш буде као кутија палидрваца која пламне и изгори – онда, Господе, јави нам се, поћи нам од врата до врата, утеши нас: да ће од грозе изгинути птице и лептири, воће и класови, а нама људма ништа бити неће. И запитај нас још, Боже: Реците ми, о вечито незадовољни, и незасићени, и разлелекани, шта вам треба, шта вам још треба, и све ћу вам дати. А ми ћемо одговарати: Хвала, Милостиви и Добри, и сувише свега имамо, ништа нам не треба. Тако ћемо ти говорити, Господе – док нас страва од твојих сила не миие.

VI

Боже, хвала Ти неизмерно, прође ме грч молитве. То је страшна борба замуклости, прикована језика и разапетих усана, и задуваних груди пуних крикова и плача. Прође грч молитве. Мирно уздижем руке, ca десет прстију као са десет свећица, и заборављам како ми je малочас било, и где сам, и никога више не познајем, и ништа ми више не треба јер нисам више у свету мисли и брига. Са десет свећица својих, са десет малих свитаца на себи, стижем пред Тебе, Боже.

VII

Господе, кушала сам моћ храма Твога. Гле, кућицa је то као и свака друга кућица крај друма, и између неколиких дрвета. Улазила сам у тај храм кад сам била горка и мргодна, и измучена као сиротињски коњ који хоће да угине. Улазила сам y њега кад сам била беспомоћна и уморнa као далеко терана овца, која четири своје ноге не уме да расплете, и једва одвоји две предње да падне на њих на колена, и спусти главу на свежу земљу, и жели смрт, смрт, смрт. Боже, излазила сам из храма права и одморена, бистра погледа, знајући шта ћу и куда ћу тога дана, и још и сутрашњег дана.

VIII

Боже Господе, реци ми у ову сиромашну вечер моју: када не могу да ти благодарим јер не могу да ценим ништа од онога што сам стекла и постала, реци да ли је истина да сам као камен тешка да се издижем, и као камен тешка да нагло падам.

IХ

Господе, помози ми. Осећам да ме наука кида од Тебе, да ме људско знање и рачунање природних зaкона Твојих вуче далеко од Тебе. Охолим се и ја истином која ми је испунила главу, и научила језик мој глатко говорити самоуверене речи учености и последњих истина. Господе, ја волим да живим као и други учењаци; али ја знам да је у тајни твојих знања и закона све друкчије. Ни y једној науци се нису тако често обарале истине, последње истине, као у науци о природи и о Твојим законима. Добро је што природа мирно трпи људска знања, и чини оно, што су своја умења. Шта би било с нама да је Земља стала, а Сунце почело да хода, онда кад је то међ људма проглашено последњом истином. А шта, да је, одједаред, збиља учвршћена Земља почела да се врти, а завитлано сунце се укочило. Господе, Ти једини знаш чиме ће се још охолити главе и језици који знају последње истине о великим тајнама природе и небеских ствари.

Х

Молим Те, Боже, да ме црквица Твоја мала, празна и тиха, и ове вечери одреши од свих веза. Да учини да не видим ни олтар, ни кандило, ни свећицу коју сам сама припалила. Да будем y простору у којем нема ничега од живота земаљског. Да не важи за мене ништа од оног што је чињеница и облик света. Да уђем у духовну своју судбину потпуно, и престанем бити оно за што важим у животу. Да се све у мени промени, од имена до хаљине. Да урастем у мир духовни тако као што је орах урастао у љуску... Ево, црквица се сљубила са мном, топла је са мном. Осећам да је то сасвим доста и све. И полазим из храма с осећањем да је оно што ме с друге стране чека, само један дан трајања, и дечја игра. Али, ипак, кад пређем праг, осврнем се, и уздахнем тешко уздахом живота, уздахом из света. Господе, дај ми да не заборавим прелазити тај чудни, заједнички праг између Твоје и моје куће, и да поново и поново долазим y Твоју кућицу крај друма, између неколико дрвета.

http://santamarijadellasalute.blogspot.com/search/label/МОЛИТВЕ

Светосавски дани у Мелбурну

Ево већ 15-ак година добар дио Срба не може да замисли светосавске свечаности без прославе успјеха и јуначког држања Новака Ђоковића на АО тениском турниру. Стицај околности или, како то ми хришћани кажемо, Божија воља, учинили су да се на овакав начин временски преклопе престижно спортско такмичење и црквени празник. То је разлог што су неки међу нама, Новакове аустралијске успјехе и борбе повезивали са благословом Светог Саве. Јер да је Богом обдарен мноштвом талената знамо и без јануарских слава и турнира, али да сезону почиње подвизима, управо молитвеним заступништвом Светог Саве, то се једноставно тако чита и каже црквеним вокабуларом.

Наравно, ни мени, ни бројним другим Ђоковићевим навијачима, не пада на памет да АТП бодове, сервисе и смечеве повезујем са спасењем душе и Небеским царством. Нити мислим да ће, само по себи, некога приближити Богу било какво спортско постигнуће, макар се радило о „највећем спортисти свијета свих времена“ или бар о „најуспјешнијем Србину у међународним такмичењима“. Напротив, сви земаљски успјеси, а нарочито спортска надметања и сабирање титула и новчаних награда, прије могу бити брана духовном напретку и спасењу, него подстицај. Уз то сам и свјестан коју количину нездраве националне надмености („не може нам нико ништа“) у духовно неприпремљеним и непажљивим душама може да произведе неко донкихотовско држање појединца из малог народа, у мору планетарних игара моћи. Та надменост никако не иде под руку са хришћанским смирењем и блаженствима.

Међутим, на хришћанском путу стицања врлина и сабирања шире заједнице око позитивних узора, свакако стоје поједини поступци српског витеза спорта Новака Ђоковића. Дакле, не процјењујем нити величам личност грешног смртника (то нити би било пристојно, нити је хришћански), али препознајем поједина дјела овог човјека, као добре примјере свакоме ко иде утабаним и до краја оствареним путем вјечнога живота, на који је – баш нас обичне људе – позвао Господ Исус Христос, а којим су до краја и са успјехом прошли светитељи, међу којима је и Свети Сава Немањић.

Навијајући за Новака, већина људи навија за „једнога од нас“, „дечка из комшилука“, кога краси скромност упркос успјесима, лијепи манири упркос доказима да је посебан, велико поштовање других – упркос чињеници да је резултатски бољи од свих, а затим: спремност на одрицање, далековидост, упорност, храброст, осјећај за заједницу, хуманост… Ђоковић је оличење примјењеног светосавља као кодекса чојства и јунаштва. Оне његошевске вјере да може бити и оно „што бити не може“, али и каваљерске спремности да се доказани јунак повуче и уступи мјесто другоме (млађем, бољем, другачијем…). И ту бих стао са причом о светосавцу и јунаку из Мелбурна. Загледан у његово јучерашње одустајање и предају меча, али и у неостварена очекивања шире навијачке заједнице (како оне српске, тако и шире међународне) када су у питању Новакова васионска достигнућа, постигнути и планирани историјски рекорди, надахнут сам да ове његове борбе уз помоћ анђела (о којој је јавно говорио), а против разноразних демона и искушења, разумијевам у контексту непролазних примјера које су нам оставили сви који су трку завршили и све „претрпјели до краја“. Ђоковић се још увијек, као и свако од нас, такмичи и бори са животом и самим собом, и остаје да му пожелимо све најбоље у будућности, да превладају побједе у сваком погледу, а да пораза буде што мање.

Светосавско одступање у ново и, наизглед, непознато

Предлажем да актуелну тему одустајања, одступања или уступања мјеста неком другом, на коју нам је планетарну пажњу скренуо један спортски и медијски догађај, сагледамо са мало већих духовних и животних висина, и да уочимо има ли таквих примјера међу најбољима и највећима из хришћанске историје. Најпримјереније ће бити да у овим данима, свој поглед са спорта, бизниса и политике усмјеримо управо ка личности Светог Саве Немањића. Њега најчешће истичемо као примјер побједника, истрајног борца, неуморног просветитеља, неустрашивог путника на три континента (тада у 13. вијеку), упорног измиритеља посвађане браће… У златној нисци његових талената и врлина, препознаћемо и дипломату, и законодавца, и подвижника, и свештенослужитеља, и књижевника и послушника, и народног вођу… Међутим, ријетко се истиче чињеница да је овај Божији човјек најмање три пута одлазио и одступао са мјеста на којима је био предвиђен, „већ виђен“ и очекиван. Митрополит Амфилохије је једном писао о два чувена бјекства у историји Срба: једно бјекство у манастир Растка Немањића, а друго бјекство из манастира Доситеја Обрадовића. И то је тема коју бих желио да проширим.

Нећу рећи ништа ново, јер је о Светом Сави подједнако и „све речено“ и ништа објашњено до краја. Али хоћу да истакнем да кретање овог светог човјека ка Царству небеском није саткано само од дјела који би се земаљским очима могла видјети као успони и побједе, него да у кључним моментима одлазио у правцима који су личили на одступања и повлачења. Прво, оно што је блаженопочивши митрополит назвао „бјекством“ у манастир, а што историја памти као неочекивани одлазак са краљевског двора. Припреман и одгајан за једно, на Божији позив млади Растко се окренуо неким новим, његовој најближој околини недовољно познатим хоризонтима. Колико је монашење једног принца било страно ондашњем српском двору, најбоље показује потјера коју је за Растком организовао Стефан Немања. А колико је то „бјекство“ уствари било искорак ка напријед, говори долазак Стефана Немање на Свету Гору, синовљевим путевима.

Друго, када се монах Сава утврдио у монаштву, основавши манастир Хиландар, и призвавши свог оца да из земаљске политике пређе у духовни подвижнички живот, дешава се нови „одлазак“ или „прелазак“, који је сада наилазио на неразумијевање и осуде појединих црквених лица. То је Савин долазак са Свете Горе у Рашку и Зету, у земље којима владају његова браћа Стефан (будући Првовјенчани) и Вукан, Немањићи. Разлози тог Савиног „одступања“ са Свете Горе су: довршење измирења посвађане браће; утврђење монашког живота у Студеници (чији ће бити игуман у наредном периоду) и просвећење народа, силаска Божијег благослова међу људе, породице… Као што га је љубав према оном непролазном и оностраном упутила из Србије на Свету Гору, тако га је љубав према браћи и роду вратила са Атоса у Србију. То је мото о коме доста касније пјева владика Николај: „Волио бих и у паклу бити, само Срби Богу да се врате“, а о коме јасно говори апостол Павле у својој Посланици Римљанима: „Јер бих желео да ја сам будем одлучен од Христа за браћу своју, сроднике моје по тијелу, који су Израиљци, чије је усиновљење и слава и завјети и закон и богослужење и обећања“ (Рим 9. 3–4). Овај „пакао“ и ово „одлучење од Христа“, које помињу свети, Божији људи, у контексту житија Светог Саве, могли бисмо повезати са приговорима које је од појединих црквених лица добио калуђер Сава када се вратио да утврђује монашки и црквени живот у отаџбини. Те приговоре је вријеме демантовало, а Савин повратак међу „сроднике по тијелу“ показало као Богом надахнут поступак. Тако гледано, Савино богонадахнуто кретање, подсјећа нас на кретање језичка црквеног звона тамо и овамо, десно и лијево, које омогућава да чујемо небеске тонове са црквених звоника. Стајање на једном мјесту, непомично чување оног што имамо овдје и сада, то није светосавље. Светосавље је непрестано кретање: аврамовско, мојсијевско, светопавловско… на Божји позив, ка Небеском граду…

Одлазак да би се млађем насљеднику направило мјесто

Коначно, послије нових и нових путовања Светог Саве у Никеју, (ради добијања аутокефалности за Жичку архиепископију, 1219. г.), па у Свету Земљу (прво његово поклоничко путовање 1229. г.), истакао бих оно посљедње: одлазак са архиепископског трона и постављање за свога насљедника Светог Арсенија Сремца 1234. г. прича се и пише о томе шта би све могли бити разлози таквог одласка Светог Саве из Србије (да се више за живота не врати), али је чин устоличења насљедника показао да ти разлози нијесу били ни исхитрени, ни овоземаљски мотивисани. Остављајући насљедника на архиепископски трон, Свети Сава одлази по други пут у Свету Земљу. Испоставиће се да су његови одласци на света мјеста, али и његови сусрети са црквеним поглаварима васељене и пустињацима светих манастира, дугорочно допринијели угледу српске Цркве у свијету, али и њеним темељним везама са хришћанским универзумом, до данас.

Испоставиће се, такође, да је врх архиепископије био зрео и спреман за смјену духовних поглавара. Али и више од тога, одлазак Светог Саве са духовног трона указује на један педагошки моменат, на мотив који до данас остаје узор и примјер свима којима је Бог дао управљање заједницом, да не дозволе да њихово име и личност постану важнији од саме заједнице, већ и да учине све да заједница живи и послије њих, а да сујету владара и поглавара лијече, између осталог, и оваквим примјерима –одлазака у правцу неких нових хоризоната.

Тај мотив био је важећи током средњег вијека, баш на двору Немањића, а одлазак са двора, жртвовање земаљске власти ради духовне награде (да ли путем монашења или жртвовања на бојном пољу) познати су примјери и међу Хребељановићима и Црнојевићима. Међутим, не би требало да нас завара мисао како је то био манир једне епохе. Након вјекова секуларизације и општег убјеђења како свијет иде далеко насупрот црквеним свјетоназорима, управо ових дана живимо ново враћање религије „на велика врата“, свједочимо десекуларизацији, па између осталог и потреби да у савременим догађајима тражимо и налазимо оне законитости живота које је сљедовао Светитељ Сава.

https://mitropolija.com/2025/01/24/svestenik-gojko-perovic-tri-odlaska-svetog-save/

На путу ка одрастању, деца не воле да се родитељи претварају да су нешто што нису, већ желе да их виде онаквим какви они заправо јесу.

Сви смо рођени са високим степеном личног ауторитета. Од самог почетка, природно изражавамо наше жеље, потребе па и границе у односу са другим људима – и то већ у узрасту од четири месеца. Тек касније учимо да се запитамо и да се осећамо кривим због наших жеља, потреба и сл.

Да бисмо развијали лични ауторитет, потребно је имати бар минимум самосвести. Баш због тога, желим врло кратко да дефинишем појам „самосвест“. Он се састоји из две компоненте:

 Колико добро познајем себе? Колико добро познајем и своје унутрашње и спољашње понашање, своја осећања, вредности и личне границе. Ове компоненте развијају се током целог живота, док темпо њиховог развоја зависи од интеракције са окружењем.

 Како се у моралном и емоционалном смислу носим са оним што знам о себи? Ови саставни делови зависе од тога како су се, првенствено родитељи, понашали према нама, па онда и остале одрасле особе у нашем животу.

Потпуно убеђена у љубав својих родитеља деца сарађују и преузимају родитељски став према њима самима, без обзира да ли је тај став прихватање (оптимална претпоставка), похвала или замерка, моралисање, физичко или психичко насиље.

Здраво доживљавање самог себе се препознаје по томе што човек има веома трезвен, нијансиран однос према себи и прихвата себе како у добру тако и у злу. Током историје васпитања, показало се да већина људи преко тридесет година нема развијену самосвест, па ни способност да себе озбиљно схвати. Уколико себе не схватамо озбиљно, тешко је добити поштовање других и очекивати да ће нас други схватити озбиљно.

Жене посебно имају потешкоћа да их други схвате озбиљно

У ранијим временима, друштвене улоге су представљале важан начин компензације, и давале су право да се други људи, углавном слабији кажњавају или понизе. Такав је био подразумевани део патријархалног васпитања и структуре моћи. Жртве су, пре свега, биле жене и деца, које смо видели, али не и чули.

Жене још увек имају потешкоћа са тим, да саме себе схвате озбиљно – поготово у љубавним везама. Иако су, у многим породицама и педагошким установама, жене преузеле моћ.

После једног мог говора, једна мама ме је питала следеће: «Имам троје деце – ћерку од четири године и два сина: од шест и девет година. Стално се такмиче да би добили моју наклоност, па се због тога често свађају. Мој супруг много путује, а ја радим готово половину дана. Толико сам исцрпљена по повратку кући да више ништа не знам. Како довести децу до тога, да престану да се свађају због мене и да на крају и ја мало „продишем“?

Моја енергија припада само мени, користићу је онако како ја желим

Мој одговор је био, да би требала почети са тим, да прво спозна себе, односно своје личне потребе, границе. Завртела је главом, док је њена пријатељица са одобрењем климнула. «Шта онда предлажете?» питала ме је мајка.

Дао сам јој следећи одговор: «Када вечерас стигнете кући, вероватно ће већ бити 23х. Пробудите Вашу децу и реците им да дођу у дневну собу. Када сви будете седели у дневној соби, погледајте их у очи и реците им: Моја љубав припада само мени, а ја ћу је сама расподелити како желим. Моја наклоност припада мени и поделићу је како ја то будем желела. Моја енергија припада само мени и користићу је како ја желим. Лаку ноћ и лепо спавајте!».

Била је шокирана: Не може будити своју децу у сред ноћи. Шта ако се буду осећали одбачено? Шта ако је буду мрзели? Да ли може бити тако себична ?

Било ми је сасвим јасно, да мој предлог стоји наспрам генерацијама утиснутог погрешног схватања љубави мајке, угњетавања и саморегресије. Могао сам само да јој предложим да размисли о мом предлогу. Две недеље касније добио сам и имејл: «Знала сам да је Ваш савет био прави, али сам се ипак двоумила. Због тога ми је требало чак недељу дана да скупим снаге. Свакако нисам пробудила своју децу. Позвала сам их пре успављивања млађег сина и рекла им то што сте ми саветовали. Прво су били тихи, да би потом старији син дошао до мене да ме загрли. Остало двоје је учинило исто, а на моје изненађење сви смо осетили олакшање и срећу. Од тада су обазривији, а поподне ми дају чак пола сата да се одморим, да бих, на пример, могла нешто да читам».

Наћи времена за оно што нам је битно

Можемо рећи да се ова мајка као и многе друге покорила архетипској улози мајке са којом нико није потпуно задовољан. Сада има ту слободу да више сазна о себи, а да то омогући и својој деци. Сада може да покаже свој карактер. Ако ово не уради, или пак заборави на то, деца ће је својим понашањем свакако подсетити.

Многи од нас проживљавају ове кризе у односима са децом, партнером или родитељима. Можемо чак осећати да смо сагорели пре него ли скупимо храброст да поново нађемо себе или оно што нам је стварно важно.

Када нам то успе, мења се начин на који зрачимо, а од‌једном се и други људи понашају другачије према нама. Сада је постављен темељ нашег личног ауторитета, а све остало ћемо од сада сазнавати са мање боли и моралног премишљања.

Не морамо бити перфектни или превише љубазни, већ само своји

Овај процес сам посматрао и пратио код безброј људи, код људи који су себе видели као жртве доминантне деце, претенциозних родитеља, увредљивих колега или мајки које су контролисале своју децу. Наша сопствена деца су прва која нас изазивају и скрећу нам пажњу на то да сами себе схватимо озбиљно.

Не морамо бити савршени или посебно љубазни према деци да бисмо оправдали наше постојање – морамо бити своји. То је оно што наша деца, а и они остали, покушавају да нам кажу када их сматрамо «екстремно немогућим», «тотално досадним» или њихове поступке доживљавамо као екстремну провокацију. «Не желимо да глумиш» тиме мисле «буди оно што јеси!».

Нико не би требало да прихвати увреду, без долази од детета или тинејџера – али идеја да ће они сами од себе престати са увредама, а да ми одрасли не еволуирамо као људи је велика илузија. Време у којем смо могли вођство да заснивамо искључиво на моћи је прошло. Исти је случај и са моћи да кажњавамо или награђујемо.

Вашем детету је потребан лични ауторитет – можда чак и више него што сами мислите да је вама потребан. Он је најбоља превенција на свету, а уједно и важан фактор у вашем односу када наступи криза. Уз то, како одрастају, он ће обогатити и друге односе.

Мене је коштало педесет година, док нисам изградио свој ауторитет.

Срећом нису сви тако тврдоглави као ја!

Јеспер Јул

https://familylab.rs/uzimajte-sebe-za-ozbiljno/

Постоји јединство природе; човек је део универзума, и могућност његове величине је у томе да дође до сазнања ове истине. Зато Тагора учи да човек не сме да се одваја од спасоносног додира са бесконачним, јер онда самога себе распарчава и једе своје рођено месо; да не сме да сматра ембрионални живот своје уске унутрашњости за последњу стварност, јер тако живи у најгорој тамници.

Крајње остварење човеково није моћ, него је савршенство помоћу самоупознања и самоодрицања у љубави. Сви себични нагони и све саможиве жеље помућују поглед на праву суштину душе, и човек је заблудело тражи, и на самим њеним вратима пита: „Где је она?“ А душа, у најдубљем свом основу, жели да пређе преко свега онога што има. Опкољена дохватљивим стварима, узвикује она: „Сита сам свега што могу да дохватим; ах, где да нађем онога ко никад не може да се достигне?“ Јер човек није савршен, него је у постајању. Као оно што јесте, он је мали, и кад би на томе степену вечито морао да остане, био би то најужаснији пакао који фантазија људска може да замисли; али, као оно што постаје, он је бесконачан.
Души чинимо најтежу неправду кад заборавимо да је у свакоме човеку жива једна вечна истина. Зато само помоћу љубави душа достиже свој врховни циљ, пробија се кроз зазидане границе личног субјекта, и прелази у бесконачност. Само помоћу љубави долази она до свести о своме јединству са васељеном.

Ксенија Атанасијевић

http://santamarijadellasalute.blogspot.com/search/label/ЦРТИЦЕ

Сусрет са оцем Кирилом је посебно искуство у човековом животу. Једна је ствар знати да постоје свеци, а потпуно је друга доћи у додир с њима у реалном животу. Нека је то молитва за време богослужења, или заједничка трпеза, или просто разговор који се не дотиче узвишених богословских тема, које отац Кирил, по правилу, није подстицао. У свим случајевима овакав сусрет је провиденцијални и открива тајанствене стране бића, дотиче се дубоких струна људске душе и помаже да се открије оно важно и скривено, што се због неког разлога налазило у дубини срца и за чије постојање ниси потпуно могао да претпоставиш.

За мене, као и за многе госте и парохијане Покровског храма у Нижњој Ореанди, присуство оца Кирила на богослужењу у току неколико месеци пред крај лета и у јесен, које је трајало осам година, постало је изузетна епоха и изванредно искуство долажења у додир са живом светоотачком традицијом. Ови сусрети су многима на моје очи променили живот, приморали су их да старо и уобичајено сагледају као препреку на путу ка Христу.

Светост је вредност и циљ по себи и кад сретнеш светог човека, испуњеног тишином и миром, кад долазиш у додир с њим, многие фантазмагорије и предрасуде које су владале твојом свешћу и које су имале власт над твојом уобразиљом, губе снагу. Отац Кирил је први пут дошао с архимандртом Агатодором, тадашњим намесником Донског манастира и тихо је стао у једном кутку храма. На служби није било више од 5-7 људи. Док сам кадио на „Господи возвах“ позвао сам оца у олтар. Знао сам да се одмара у суседном санаторијуму и да је тешко доћи до њега, али пошто је сам дошао, учинило ми се да могу да му приђем и поставим питања која су се у мени сакупила на различите теме, што сам првом приликом учинио. Он ме је добродушно ухватио за руку и тихо је рекао: „Моли се, моли се. Касније, после службе ћемо разговарати.“ Али што се богослужење даље одвијало, остајало ми је све мање питања. Отац Кирил је стајао у олтару и гледао је кроз прозор. Код нас у олтарској апсиди постоји прозор у облику крста кроз који се види небо. Он је гледао потпуно другачијим погледом, видећи нешто. И одисао је дивном тишином и миром, који су некако неприметно почели да распршују моја питања, која су ми се до малочас чинила важнима. Пред крај богослужења су изгубила снагу и сад ми се већ чинило да је испразно и непотребно да их постављам. Најзанимљивије је то што се он сам сетио моје жеље да нешто питам: „Па, да ли те питања још увек муче?“ Било ме је срамота да задржавам старца само зато што бих желео да још мало будем с њим. Кажем: „Немам, као да је све стало на своје место.“ И то је било истина. Све важно и главно изгледало ми је очигледно. „Онда, хвала Богу! Моли се, моли се. Доћи ћемо сутра.“ И колико год чудно било у том тренутку сам схватио да постоји оно што се тиче спасења човекове душе и то је главно, а постоји безбројно мноштво разумских, рационалних питања која, ма колико разумно и актуелно да изгледају, немају никакве везе с његовим спасењем. За мене је то била апсолутно задивљујућа лекција коју ми је отац Кирил дао на првом сусрету. Не речју, већ живим примером – све што се тиче спасења и твојих односа с Богом, твоје бесмртне душе – је важно. Ради тога је био спреман да остане и да разговара. А ако просто желиш да причаш на апстрактне теме, то је већ доконост.

Из године у годину боравка оца Кирила у Нижњој Ореанди на одмору појављивало се све више и више нових људи који су желели да се сретну и да разговарају с њим. По правилу, улазили су у олтар после „Оче наш“ и нешто питали. Он би узео човека за руку и пажљиво се загледао у даљину, највероватније, молећи се за њега. Тада ме је задивила његова запањујућа меморија – наводио је ситуацију о којој му је неко причао пре много година некако једноставно и органски, као да је све управо видео пред очима. Још више ме је чудило како је прецизирајући одређене околности обавезно питао: „А шта ти мислиш? Како видиш разрешење?“ Ако се радило о здрављу, увек се распитивао шта кажу лекари и тек је онда с мајчинском љубављу и кротошћу давао савет који је органски израстао из поимања и виђења човека који је постављао питања и усмеравао је у црквени ток мисли и осећања човека којем је био потребан духовни савет. Управо тада сам први пут обратио пажњу на то да је Господ наш, кад су Му се људи обраћали, питао човека за веру и шта жели, па му је тек онда даровао исцељење или помоћ по његовој вери, самим тим не нарушавајући његову слободну вољу.

Отац Кирил, светоотачки, руковођен јеванђељском љубављу, није излазио ван граница човековог реалног искуства и чак и у очигледно добром није инсистирао на својој тачки гледишта. Ја сам у то време радо ступао у спорове кад наиђем на погрешно мишљење, што је изазивало жар и сувишне емоције. Отац је једном тихо рекао: „Не треба спорити. Ако човек због нечега не разуме, боље је да се помолиш за њега, Господ ће уредити.“ И ја сам са чуђењем ускоро схватио да је такав приступ решавању противречности и замршених ситуација много ефикаснији од било каквог сукоба.

Захваљујући оцу Кирилу постао сам свестан да са сваким ко ми се обраћа треба да говорим његовим језиком, не прекорачујући границе његових појмова и животних представа. И то увек треба чинити с љубављу, по могућности смиравајући се пред њим. Тек тада ће се појавити нада да човек чује. Отац Кирил је био човек снажног карактера и воље, а притом је поседовао заиста божанску деликатност. Умео је да прими другог у своје срце пуно љубави, какав год да је овај. У његовом карактеру је постојало нешто врло руско, необухватно и величанствено, а истовремено дубоко смирено, попут руског неба, под којим је свима добро, пријатно и мирно. Захваљујући сусрету са оцем Кирилом постао сам свестан да Господ није само изнад човека, већ је и испод њега и не дозвољава му да склизне у већу дубину греха. И Господ увек у човеку види све најбоље и тражи прилику да га оправда, да га подигне за степеник више, да му покаже пут покајања и изванредан пут спасења. Отац Кирил је у том смислу био као прави педагог, односно, водио је душу као мало дете, према Царству Небеском, где ју је већ Сам Господ примао. Поред све видљиве једноставности оца Кирила и његовог задивљујућег смирења, у њему је постојала унутрашња племенитост, известан духовни аристократизам, који је сваком човеку помагао да постане свестан свог места у овом животу, да осети духовну хијерархију, попут небеских тела која се окрећу, свако у својој орбити, на понижавајући и не узвишавајући себе, већ се потчињавајући Божијој замисли. Аристократизам је увек граница и увек је хијерархија, а у случају са оцем Кирилом, ова хијерархија и границе су били изграђени и оцртани његовом пастирском љубављу. Само уз такав однос и такву јеванђељску перспективу у човеку се рађа људско. И у свакоме ко је долазио у додир са оцем у живот је позивано све најбоље и истинско. Чак су и окорели стари атеисти какви су били неки лекари у санаторијуму где се одмарао, почињали да се окрећу у потребном смеру и да о нечему размишљају.

То је апсолутно задивљујућа школа поучавања и схватања, тако да никаква воља, никаква људска обдареност саме по себи не могу да изграде и промене другог човека. Само духовна деликатност и Христова љубав помажу човеку да постане човек, да израсте у пуну меру.

Отац Кирил је имао посебан дар расуђања. Он је истовремено у човеку видео и све оно најбоље, и његове мане, и све противречности које муче његову душу, и све је умео да стави на своје место. Збркане мисли попут везаних црева доводе до патње и депресије. Мисли могу бити исправне, као што и црева могу бити неоштећена, али ако се све помешало – то је невоља и све треба ставити на своје место. И отац је то чинио задивљујуће мајсторски, тако да је ни сам човек који је пострадао, одлазећи од њега с великим олакшањем, није увек схватао како се то десило...

Дуго времена нисам схватао да није толико важно да човек чита колико да поново ишчитава, а ово се тим пре односи на Нови завет. Раније ми се чинило да сам све већ читао и да се свега добро сећам, те да могу да одговорим на сва могућа питања, што се каже, да положим испит из текста. Међутим, отац Кирил је много пута понављао да Јеванђеље треба читати свакога дана, да у њему треба, што би се рекло, пливати. И захваљујући његовим убедљивим речима, схватио сам да читање Новог завета треба да буде фактор који стално делује у човековом животу, попут ваздуха или воде, попут топлоте или хране. И тек онда може наступити релативна јасност у његовом погледу на свет или доживљају света. Тек тада ће у средишту његовог живота бити Христос. И све околности његовог живота, као и оно што га окружује, моћи ће да види у светлости јеванђељске истине. Пејзаж његове душе видеће се онако какав јесте, као и свет у којем живи. Моћи ће да сагледава трезвено и разумно, као што доликује сваком хришћанину. Узгред речено, отац Кирил је практично напамет знао Свето Писмо. Једном је за време ручка рекао: „Ви једите, почастите се, а ја ћу вам прочитати нешто из Јеванђеља.“ И напамет је изговорио главе из апостола Павла, а затим главу из Јеванђеља по Матеју, природно и једноставно, као да му је пред очима била отворена књига.

Архимандрит Кирил (Павлов) је асполутно посебан човек у националној историји, велики старац велике епохе, миомирисни и од Бога даровани плод Руске Православне Цркве, ослонац и духовни оријентир данашњице.

Одломак из књиге епископа Нестора (Доненка) „Љубав се рађа у слободи“

извор

Пише: ђакон Павле Љешковић

Док посматра сцену крштења на Јордану у италијанском филму " Јеванђеље по Матеју" из 1964. године, гледалац има утисак да у моменту када Христос прилази св. Јовану Крститељу цијела природа занијеми пред величанством и љепотом тог призора! При снимању сцене, редитељ је користио, за оно вријеме, нове покрете камере у, како се у једном од бројних интервјуа и сам изразио, скоро документарним кадровима. Његов филм се у много чему разликује од осталих који су рађени на тему Христове проповиједи, будући да је лишен холивудске естетике, гламура и патетике. За глумце су намјерно изабрани натуршчици. Такође, редитељ се труди да прича јеванђеља по Матеју једноставно тече, при чему се строго водило рачуна да у сценарију не буде импровизација, већ да сваки дијалог у филму буде директно из јеванђељског текста. Из свега реченог се може закључити да је филм радио неко ко добро осјећа дух јеванђеља и одлично познаје хришћанску културу. Све то не би било нимало необично да редитељ филма није Пјер Паоло Пазолини, у то вријеме познати љевичарски активиста и атеиста, који је у више наврата и прије и после снимања филма јавно критиковао дјеловање Римокатоличке цркве. Међутим, у тим јавним иступима готово увијек се трудио да не повриједи осјећања вјерника. О његовој просвећености и отворености за друго и другачије мишљење сведочи и чињеница да се одазвао на дијалог Римокатоличке цркве са невјерујућим умјетницима, који је 1962. године папа Јован 23. иницирао у Асизију.
Неких годину дана прије доношења закона о вјерским заједницама који је узроковао величанствене литије, на једној од црногорских телевизија је емитована емисија у којој као да су се учесници напросто утркивали у својој необавјештености и непознавању православне вјере и културе. У томе је предњачио гост емисије који је истакао мишљење да су православне иконе и фрескопис лишене радости, те да , по њему, имају скроман умјетнички домет, при чему му је посебно засметао начин на који се на иконама приказује лик св. Петке!? Из овога закључујемо да   тај човјек једноставно не зна какав углед и значење православна икона и фрескопис имају у светској културној баштини. Уосталом и сам Пазолини је више пута истицао да је лик главног глумца за свој филм бирао по узору на лик Христа у византијској иконографији. Уопштено посматрано, значајан број наших јавних дјелатника - политичара, глумаца,  редитеља, радијских комичара и свих осталих који полемишу против Цркве,  су углавном људи који никада нису присуствовали неком православном богослужењу, па самим тим нису ни осјетили радост богојављенске литургије на којој се, након заамвоне молитве, поју прелијепи тропари , који спадају у сам врх црквене поезије, након којих слиједи чин освећења воде. Из незнања о својој хришћанској култури и традицији рађа се непросвећеност, а непросвећеност најчешће узрокује мржњу. Управо је та мржња довела до тога да се Црква ових дана, махом у коментарима на безмало сваки текст везан за њу на разним интернет порталима,  оптужује за неке ствари са којима никако није могла имати везе, као што је страшни догађај на Цетињу. Мржња доводи и до паљења аутомобила који је користио свештеник Мијајло Бацковић. Мржња онемогућава и сваки цивилизовани дијалог са Црквом.
 Када су Пазолинија својевремено упитали како се догодило да баш он као невјерујући човјек сними филм о Христу, он им је одговорио на следећи начин: " Ако знате да сам невјерник, онда ме познајете боље од мене самог. Можда сам и невјерник, али сам невјерник који гаји носталгију за вјеровањем". Носталгију и чежњу за вјеровањем је гајио и Антон Павлович Чехов. Иако се већину свог живота изјашњавао као агностик, то га није спречавало да се диви православној култури и богослужењу. За њега се зна да је често ишао у цркву и појао за пјевницом. Због тога у његовом грандиозном књижевном опусу нема баш ничега што би увриједило осјећања вјерника. Међутим,  поставља се питање да ли је могуће да озбиљне домете у култури и било којој друштвеној области која афирмише основне људске вриједности оствари особа која у себи гаји било какав облик мржње, па и онај према Цркви?
Са друге стране, ко од нас хришћана може са сигурношћу да каже да се, за разлику од непросвећених атеиста, невјерујући људи у чијим срцима нема мржње према Христу, на кончини неће на неки тајанствен начин сусрести са милошћу и љубављу Господњом? Није ли нам  Господ у јеванђељу по Луки поручио следеће: " Ко није против вас, са вама је" (Лк. 9,50)!

Замислимо у комунистичкој Југославији за време Титове диктатуре, неку јавну личност, некога ко би изашао пред хиљаде људи и причао о Крсној Слави, организовао традиционалне концерте на Богојављење, певао о српској традицији, о народним обичајима, о Православљу и да му не само не зафали длака са главе због таквог јавног ангажмана, него да управо због тога постане познат и популаран широм Југославије. Такав неко би заиста морао бити или потпуно луд или крајње генијалан. Такав неко, ко је у то време био способан да надигра један тоталитарни систем, који се свим силама трудио управо да затре било какав помен на српску традицију, морао би бити препознат као српски родољуб и морало би му се одати признање, макар постхумно.

Али ако кажемо да је тај неко „Панонски морнар“ Ђорђе Балашевић, највећи део садашњих српских патриота ће се у најмању руку згрозити над таквом идејом. Зашто?

Зато што Ђорђа упорно својатају они који су остали на позицијама мртвог титоизма. Наравно, није то без основа. Сам Ђорђе им је дао доста материјала за то својатање. Ипак, Балашевић није био тако једноставан и није га могуће лако уклопити ни у какав политички или идеолошки шаблон.

Исти они који данас у Новом Саду пљују Српску цркву и српску традицију, куну се у Балашевића, певају његове песме као химне. Покушали су чак и једну његову песму да прогласе за химну Војводине али су се предомислили јер та песма заправо пева о старом српском кумству и Крсној Слави, те нема смисла градити нови војвођанерски идентитет на српској традицији, баш као што је крајњи бесмисао градити војвођанерски идентитет негирајући историју Српског Војводства. Но није нам ово први пут да нам се краде земља и њена историја и да се од типично српске приче прави антисрпска.

Српска црква у СФРЈ

Репресије према СПЦ у време Брозовог режима у СФРЈ, ма колико од појединаца биле негиране, ма колико се о њима и након распада Југославије ћутало, су ипак прилично добро документоване. Један од најтежих случајева кршења Уставом загарантованих права и слобода се управо догодио у Бачкој у Војводини у Новом Саду и Оџацима, епископу Иринеју Ћирићу, кога је црква због исповедништва и мучеништва препознала и канонизовала као светитеља. На Преображење 1946. године од стране комуниста организован је напад на Св владику Иринеја Ћирића у Оџацима.

„Месни партијски комитет је, на свој начин, припремио „добродошлицу“ епископу тако што је у масу верног народа, који је чекао свога Архипастира, убацио своје јуришнике како би се покварила свечаност и обесветила светост празника Преображења Господњег, а и народ заплашио.

Чим је епископ Иринеј у архијерејској одежди изашао из храма и кренуо у литију око цркве, богоборци су навалили на њега и свештенство које је било око њега. Урлали су, хулили, псовали и бацали каменице на владику, свештенство и народ. Једна каменица је погодила владику у потиљак. Владика Иринеј је пао од ударца, а безбожни јуришници су наставили да га са још већом жестином и бесом обасипају камењем и ударцима. Ђакон Ружић је скочио преко владике, који је био обливен крвљу, како би га својим телом заштитио. Свештеник Миленко Цвејанов из Сивца је покушао да заустави избезумљену масу, али је пао услед неколико убода ножем.“ (Велибор Џомић: Страдање Српске цркве од комуниста)

Овакве организоване хајке, тортуре и напади на свештенство и вернике СПЦ од стране комуниста су биле након Другог светског рата учестале, бруталне и често са трагичним последицама. Нова комунистичка власт је опструисала рад Српске цркве на сваки могући начин. Из писма Титу Архијерејског Синода године 1949. можемо сазнати да се у то време налази преко 60 свештеника СПЦ у затвору на робији. Да су свештеници под константним притиском власти, да су физички злостављани, претучени, малтретирани, прогоњени са својих парохија. Да су учестала организована од стране комуниста ометања боголужења, упади у храмове, изазивање нереда, обесвећивање храмова, отимање храмова и претварање истих у магацине, штале, јавне тоалете, рушење храмова, итд. Комунисти су наставили политику Павелића према СПЦ, само су деловање проширили на простор целе Југославије.

„Тешко повређен, изубијан, почупане браде, поцепане мантије, испљуван и извређан епископ Иринеј је у току ноћи пребачен за Нови Сад.

Од последица комунистичког каменовања у Оџацима је задобио смртоносну повреду – сушење кичмене мождине. Од тих дана, па све до своје смрти 6. априла 1955. године епископ Иринеј је највише времена провео у болесничкој постељи. У време највећих болова знао је да каже: „Што се више мучим, то се више Богу молим“.

„Гласник СПЦ“ од 1. јануара 1947. године (број 1) је објавио Извештај о раду Светог Архијерејског Синода у коме се наводи да је „размотрен извештај о физичком нападају на епископа бачког Иринеја приликом његове званичне посете Оџацима, па иако овај случај није једини, али је најтежи, јер је по свему спремљен, епископ Иринеј не жели да се из овога прави питање, одлучено је да се овај случај прикаже у детаљнијој форми у општем протесту, као пример нарушавања државним уставом загарантованих слобода…“ (Велибор Џомић: Страдање Српске цркве од комуниста)

Иако стар и болестан, епископ Иринеј није остављан на миру. Комунисти су му често упадали у двор, претили су му, а једне ноћи су га везали за кревет, а особље владичанског двора ухапсили.

Епископ Иринеј Ћирић је умро 6. априла 1955. године од последица безбожничког каменовања и батинања. Сахрањен је на Благовести 1955. године у Новом Саду.“

Балашевић Србин или Југословен?

Новосађани, макар они „древни“,  све ове догађаје из „прогресивне“ и „просперитетне“ СФРЈ добро су запамтили. Немогуће је да и Балашевићева породица није била упозната са догађајима из „суседне улице“. Балашевићев деда Ђорђе је био довољно национално свестан да у време Другог светског рата промени презиме и дода то омражено српско „ић“ на презиме Балашев да не би био помађарен у време Хортијеве репресалије. Тешко да од таквог деде који „оре небеске њиве“ и у чијем дому се није угасила славска свећа јер бака још увек „чува слику нашег свеца“, унук Ђорђе буде другачији. Не само да Ђорође Балашевић није био другачији, него се управо трудио да буде исти.

Балашевић себе ипак доживљава Југословеном и он то не крије, заправо истиче више пута у интервјуима: „Нигде се нисам одселио, а живим у једној потпуно страној земљи“. За њега је Југославија једина држава, све остале државе настале од Југославије су последица „јефтине фолклорне демагогије и ограничења слободе кретања“. С овом констатацијом се може сложити свако иоле искрен и нормалан са простора екс Југославије. Једна велика јужнословенска држава је уништена и замењена малим националним државицама. Ко је највише профитирао на међународном плану од разбијања Југославије, тај је заправо највише и имао интереса да уложи у њено разбијање. Народи те некада велике државе су након њеног крвавог распада делом због сиромаштва, делом због страха од неких будућих ратова масовно мигрирали. Поједине територије, као на пример Крајина или Славонија су готово пусте. Они што су остали у нади да ће „бити боље“ таворе и преживљавају. Но то је сад нека друга тема.

Балашевић на распад државе гледа из једног специфично хришћанског угла. За њега смо криви „сви ми“ и опет је добрим делом у праву јер да није било „добре воље“ међу „свима нама“ да се разбије та држава, не би страни фактор имао толико успеха.

Стога Ђорђе инсистира да га се назива југословенским и наизглед се љути када га медији именују српским кантаутором. Не љути се, наравно али жели да нагласи да му је тај простор узак јер је за њега ипак Југославија почетак и крај и без ње он није то што јесте. Искрено говорећи није много музичара који могу да се похвале да су били или да јесу југословенски. Да су били слушани и прихваћени на целом простору Југославије, да су држали концерте на том истом простору и после распада државе и да су остали утицајни. Балашевић то свакако јесте и не одриче се он српства или православља зарад боље зараде, нити зарад југословенства, он заиста јесте неко ко истовремено има и југословенски индентитет али и српски. Код њега југословенски идентитет не негира нити гаси или гуши српски, него на природан начин надограђује, надопуњава. Ђорђе иако је такав сав компликован као сваки „Лала“ ипак припада православном етосу. Прилику да то нагласи не пропушта ни у време најжешћег Титоизма, ни у време распада државе а ни касније када улази у конфронтацију са влашћу због својих политичких ставова и подршке опозицији. Њега често не разумеју ни њему блиски људи из опозиције, а камоли из власти. За националисте он је издајник и аутономаш, малте не аутошовиниста.

Човек може да изда оно у шта је веровао. Етикетирањем Ђолета да је издајник, да није довољно или уопште Србин, да је аутошовиниста, иде се на руку управо аутошовинистима. То је чист промашај. Ђоле би био издајник, да је претходно веровао у то што му се ставља на терет да је издао али он једноставно није у те ствари веровао, па их није ни могао издати. Ђорђе никад није веровао да се ратом може било шта постићи. Да, био је пацифиста. Није веровао, у како сам каже, „јефтине фолклорне демагогије и ограничења слободе кретања“. У политичку идеју за коју се дуго времена борио се на крају разочарао јер како је сам говорио „све му се по мало згадило“. Замерало се после његовој породици што му је син на другачијим политичким позицијама и гледало се на то као на својеврсно балансирање Балашевића у новим политичким околностима. Колико је заиста породица Балашевић била „флескибилна“ тј савитљива пред новим политичким околностима, најбоље говори чињеница да у моменту када Ђорђе постаје амбсадор добре воље при УН, локална штампа из Новог Сада ни једном речју то не помиње, а медији у Србији и ако помињу, чине то кроз изругивање и титуле и Ђорђа.

Балашевић је био симбол протеста и опозиције и у време Милошевића ’90. година а и касније када је тадашња Слобина опозција изгубила власт и поново постала опозиција. С тим што то више није била иста политичка прича и то је Балашевићу морало бити јасно. Ваљда је стога и рекао на крају да му се све то гади – целокупна политичка сцена, чиме се практично оградио од свих.

Ма колико Балашевића покушавали сврстати на једну или другу страну, дефинисати и укалупити и неке наше поделе, политичку свакодневицу, идеологију, то је просто немогуће. Рећи на пример за Балашевића да је био турбоправославац је смешно и нереално али скоро да нема његове песме у којој не помиње Бога, Крсну Славу, веру, традицију, српске обичаје, или појаве везане за Српску цркву и календар Српске цркве. Ма колико он лично био близак или далеко од Српске цркве, а у појединим моментима је био и веома близак и веома далеко – једина константа код њега је да је комликован. Класичан српски инаџија из Паноније са паролом „нећу ни како ја хоћу“.

Брозово време које је Балашевић испевао као лепо време, за њега вероватно и јесте било лепо, док за многе друге и није баш тако лепо. У то време када није било популарно одлазити у цркву, славити Славу или на било који други начин показивати религиозност, у то време Балашевић пева песме набијене патосом православне религиозности али тако фино забашурене у неку „лалинску незлобивост“ да иако су му „другови“ комунисти то замерали, ипак су пролазиле.

Ево шта је сам Ђоле 2017. године у Новом Саду испричао о тим временима и његовим песмама са верским садржајем:

Испричао ју је 2017. године у Новом Саду

„На овај дан, код мог деде Ђоке Балаша, у Улици Јована Цвијића, Kандеровој бившој, обично се скупљао разни свет. То је било у време кад поп баш није био у моди у овим крајевима. Kасније, Бог је рехабилитован и све је дошло на своје место, али онда се као „није смело“. И то смо касније сазнали да за време Броза и оне „сурове комунистичке тираније“ није смело да се слави!“

„Бог је рехабилитован и све је дошло на своје место“ каже Балашевић а одмах затим додаје да се као „није смело“ славити. Вратоломија коју је Балашевић изводио небројено пута. „све је дошло на своје место“ једноставно се не може другачије протумачити до да претходно ништа није било на свом месту а потоње негирање оног првог „као није се смело славити“ иако је веома био свестан да „попови нису били популарни“ заправо су Балашевићева акробација речима и смислом. Дао је слушаоцима и једну и другу тезу и да није било добро и да је све било савршено, па ко шта воли. Класично „чешање по ушима“, када причаш тако да се свима свиђа. Но ипак на крају Ђорђе је провукао кроз своје песме све што је хтео, и пацифизам од кога никад није одустао и традиционализам, и религију.

Ђоле наставља даље па каже:

„Је**те, мој деда је био затуцан човек, паор виноградар, и он то није знао. И ми смо славили. Сада тек видим у какву нас је опасност доводио све те године. Лудак један, могли смо сви на Голом отоку завршити што смо фарбали јаја за Васкрс.“

„Лудак један“ и у тој реченици се заправо крије смисао Балашевићеве акробације, као у Кочићевој приповеци „Јазавац пред судом“ главни лик Давид Штрбац је тај „лудак један“ јуродиви Србин који истерује „мак на конац“ упркос немогућим околностима.

„Лажу, децо. Исти тај мој деда што је лајао и причао ствари које није смео, рекао је: „Разлика између разних гарнитура које су долазиле у Војводину је била у томе што су неки дојахали за поповима, а други су дојахали на поповима“. Добро, деда је брљао, кажем вам, није знао шта говори, јер у нашој кући, на ово вече – уочи Светог Јована – окупљао се разни свет. Било је православаца, ортодоксиних, што би рек’о мој деда, било је католика, протестаната, евангелиста, бугера… Мој деда је за те неке говорио бугери, не знам ко су били, али су били дефинитвно добродошли код нас у кући. Било је исламиста и људи са свих страна. Та религија се у једном тренутку називала истим именом – комунисти.“

Овим речима Балашевић износи још једну ноторну чињеницу, коју нико није смео да каже ни ономад а мало је оних који се и сада усуђују да је кажу: Комунизам је био религија. Псеуфдо религија, сурогат религија, али ипак религија. Религија без Бога али са свим елементима религије. Вера у светлу бидућност, у сиромашног Јосипа месију, који спасава све народе и народности. Религија са сцвих 10 заповести. Прва се ипак односила се на Тита који је обоготворен. Комунистичке седнице као Васељенски Сабори. Комесари као попови. Партизански споменици као крстови крајпуташи. Титоизам и уопште комунизам ХХ века су били дословно копипејст Хришћанства и цркве, зато им је црква и била огроман проблем јер су у њој видели конкуренцију за своју веру.

Кроз каламбур да су једни дошли „за поповима“, а други „на поповима“ Балашевић заправо истиче битну разлику између колониста који су у време комунизма истргнути из своје традиције, из вере, из својих корена, и староседелаца који се својих корена не одричу. То је по Балашевићу суштинска разлика, а не то ко је одакле дошао. За њега је проблем што су атеизовани и комунизовани колонисти тикве без корена и послушни, данас би се рекло – ботови режима. Да је Ђорђу заиста био проблем ко је одакле дошао у Војводину, онда би му био проблем и да држи концерте по Босни, Хрватској, Црној Гори, итд. Не, њему „само“ смета што су људи без корена, који су се одрекли своје Крсне Славе, постали битан друштвено политички фактор у Војводини.

„Сви су они долазили код нас на славу и итекако уживали. У томе је био фазон, није се као смело. Једни су говорили, ови са мамине стране, а све оно уз подсмех: „Ови стоје у цркви“. Ћалетови су, опет уз подсмех, говорили за њих: „Ови седе у цркви“. А мој ћале, који је био члан партије, говорио је: „Ови иду у цркву“. Шта је, ту је. Остале су неке лепе успомене и пуно лепих датума са црвеним словима у оном малом календару за просту ту и ту годину. Моја баба је месила шта год да се зарумени у календару, одмах је мирисало на ванилин шећер код нас у кући. Само погледа овако у календар и каже: „Ју, наопако, Kиријак Очелник!“. Kиријак Очелник, децо? Kад неко постане светац са тим именом, заслужио је, мајко! Kиријак Очелник? Хоћемо месити нешто? Ако нећемо за Kиријака, за кога ћемо, мајко? Један је Kири.“

Овај карикатурални опис бабе, која увек нешто меси на црвено слово, је са толико топлине, са толико љубави, да је немогуће не пожелети такву једну побожну баку у својој породици, па таман и да меси на свако црвено слово“. Чак и кроз карикирање своје фамилије и њене традиције, Ђорђе заправо промовише традицију, Православље, Васкрс, Крсну Славу…

„Нема везе. Остали су зато наслови неких песама и када је ова 1982. написана, било је мало чудно. И питали су: „Је ли морало баш да се помиње тај неко у наслову?“, ја сам рекао како не би ваљало да сам написао песму „Лепа кћи шефа канцеларије месне заједнице“. Морала је бити „Лепа протина кћи“ – рекао је Ђоле и запевао једно од својих најлепших дела.“

„Морала је бити – Лепа протина кћи“ то су кључне речи, МОРАЛА ЈЕ. Управо та протина кћи, а не ћерка неког локалног комунистичког функционера, раскорењеног дођоша јер протина кћи је лепа зато што је двоструко забрањена. Забрањено воће. Забрањена је и верницима и неверницима. Неверницима јер су попови „непопуларни“, а црква прокажена, а верницима просто јер је неприлично „бацити око“ на протину кћи. Балашевић наглашава да је морала бити свештеникова ћерка. Протина кћи је симбол континуитета традиције упракос томе што наводно ништа није забрањено иако сам Ђоле говори да су га „другови“ комунисти ипак критиковали што је ставио протину кћи у песму, али да је то само једна песма кроз коју Балашевић провлачи православље и традицију, па би се могло говорити о инциденту. Када се ови „инциденти“ понављају из песме у песму, онда је ипак пре реч о намери. Комунизам је прошао, а Ђолетову намеру нису провалили. Прошао је и посткомунизам са све Милошевићем на челу, па ни тад нису провалили Ђолета, а данас га многи својатају који су против Православља и Српске цркве и српске традиције јер га ни данас још увек нису провалили. Ђоле ће још дуго остати енигма.

Балашевићеви концерти под називом „На Богојављенску ноћ“ су били на неки начин традиционални. И то је једна посебна црта код Балашевића, традиционалнизам, његова веза са православном традицијом, које не жели да се одрекне ни у време државом наметаног атеизма. Вешто се прави невешт. Упорношћу јуродивца Ђоле не одустаје нити посустаје, иако пева да обратно, али готово у свакој песми се дотакне или слике „нашег свеца“ или „Бога“ или каквог верског празника, обичаја, итд.

Управо та Балашевићева јуродивост је оно вековно искуство Срба у Аустроугарској и уопште Срба на овим просторима, вечито окупираним од неких који „јашу попове“ и боре се против „мрачне српске традиције“, преточено у савермене околности. Како не одступити ни за јоту од својих светоназора, а ипак бити део система и опстати у њему и не само опстати него постати величина и имати огроман утицај. Од Ђолета бисмо могли озбиљно да се учимо вештини дипломатије. Генерално је запостављено то вековно искуство Срба из К&К монархије. Искуство данас тако драгоцено. Данас смо практично потпуно део западног света, система и мимо своје воље смо инкорпорирани у тај свет у којем важе нека друга правила, неке друге правде и права од оних који су нам оставили преци на Косову, на Косову за које је Ђоле испевао „Не ломите ми багрење“ и који нам ни мало није наклоњен, исто онако како то ни К&К монархија није била наклоњена Србима из Српског Војводства, па су ипак упркос свему опстали ту где јесу.

Сврстати Балашевића у плејаду великана наше културе и науке из Војводине међу којима су Доситеј Обрадовић, Ђура Јакшић, Светозар Милетић, Милош Црњански, Михајло Пупин, Ђорђе Јоановић, Павле Симић, Стеван Сремац, Урош Предић, Вељко Петровић, Змај Јова за многе данас се може учинити као „јерес“. Политичко и верско чистунство нема капацитет да прихвати ширину једног уметника, нити га уопште може разумети, као што не разуме ни његову уметност, ни његову словенску душу о којој је певао, ни његов православни етос, ни његово стваралаштво инспирисано културом Срба из Војводине.

https://www.kcns.org.rs/agora/ciji-je-nas-djole/?fbclid=IwY2xjawHxFWpleHRuA2FlbQIxMQABHR68mJMOTqhlqLxhcvaNyW_IwsMmYrClGwK3LO2A8P0igtCUJQG51M1Qmg_aem_KxqguvV-0RulZoUgoppXhw

Крајем новембра месеца 2024. године, у светским медијима је одјекнула вест да је аустралијски парламент изгласао текст закона којим ће бити забрањена употреба друштвених мрежа за кориснике млађе од 16 година. Оваква одлука представља охрабрење за све интелектуалце који критички промишљају коришћење нових медија. Ипак, треба имати у виду да су друштвене мреже само једна шарена коцка у веома сложеном мозаику утицаја технологија бинарног кода. А фрагменти, колико год да су велики, нису довољни за увид у целину проблема, који је у овом случају далеко шири и озбиљнији.

Суштина изазова са којим се суочавамо може се именовати ретко коришћеним термином екранократија, да бисмо што прецизније означили специфичан „режим“ окупације људског (раз)ума путем визуелно-звучних надражаја који долазе преко екрана. Реч „екран“, притом, треба узети у условном смислу – телевизијски пријемници, рачунарски монитори, таблети, а посебно смарт-телефони, су данашње „полуге моћи“ екранократије, но већ сутра ће их заменити смарт-наочаре, холограми и ко зна шта још. Суштина, дакле, није толико у типу екрана који од нас прави поданике, колико о примамљивом електронском садржају који има погубан утицај уколико се према њему односимо некритички.  

Веома важна одлика екранократије, без које се не може разумети њена моћ, јесте метод поробљавања. Екранократија човека уводи у ропство слободним, или боље рећи жељним пристанком. Њено главно оружје је наркотичко дејство које не поробљава брутално, путем принуде и бола, већ суптилно, преко задовољства и насладе (бол долази знатно касније, као последица „навучености“). Стални допаминско-ендорфински импулс је главни стратешки маневар којим екранократија константно држи у покорности своје поданике – управо је електронски индукован хормонски шок у последње две-три деценије створио озбиљне и неочекиване психофизичке поремећаје, углавном код млађе популације. Ендемски раст дислексије-дисграфије-поремећаја пажње код деце, пандемијски опсег депресије-анксиозности-отуђења код младих, све бизарнији видови зависности, идентитетских криза и самоповређивања код свих узраста… само су неке од застрашујућих девијација са којима се увелико суочавамо. Тако је током писања овог текста једна од главних вести у српским медијима била масовно повређивање балканских тинејџера под утицајем прихватања изазова „Летећи супермен“ који се појавио на друштвеној мрежи TikTok. Ово је, нажалост, само почетак јер се свака наредна генерација све раније и дуготрајније излаже хипнотичком дејству екранâ. А ако се предшколски период попуни тàблетима, можемо претпоставити да ће се адолесцентско доба (зарад одржавања стечене навике константног подизања узбуђења) у солидном броју случајева попунити таблêтама.

Потпуно сам сагласан са тезом стручњака који тврде да нам прети масовни талас наркоманије подстакнут утицајем коришћења нових медија у најранијем периоду детињства. Стога сматрам да екранократији мора бити објављен отворен рат: без устручавања, компромиса и повлачења. Ово није позив на физичко уништавања екранâ – тексту не треба учитавати неолудизам (уосталом, чланак који читате настаје пред мониторским екраном, па би позив на просту негацију истог био дубоко лицемеран). Текст позива на нешто друго: на подвиг систематичног, концепцијски заокруженог и доследног протеривања екранског утицаја из унутрашњих простора нашег бића. У том одбрамбеном рату првенствени циљ је заштитити децу, а главнину војске сачињавају родитељи. Остаје још одговор на питање: како покренути „војску“ на устанак? Наиме, иако је већина родитеља у одређеној мери свесна димензија проблема, у пракси се показује да није спремна да уложи значајан напор ради заштите свог потомства. Констатоваће, додуше, да су упозорења реална, али ће по инерцији наставити да предаје своју децу као технолошки „данак у крви“ зарад комодитета. Логика комфора дрско захтева да се детету гурне помоћни екран у руке да би се, примера ради, на миру одгледала омиљена серија или подкаст. Парадоксално, жалосно и ништа мање трагично је то што већина родитеља неће негирати опасности наглашене у овом тексту, али ће после његовог читања по инерцији наставити по старом.

А шта је са мањином која је вољна да се покрене на акцију? Те одважне и савесне душе први фронт очекује на микросоцијалном плану освајања „територије“ породичног дома кроз извођење контраманевра стварања добрих навика. Наиме, уколико се екранократија устоличила путем наших стечених нездравих навика везаних за неселективно излагање екрану, за инверзију њене парадигме моћи је потребно утврдити здраве навике и доследно их се држати. За почетак, ево неколико конкретних предлога: 1) одредити породични контекст у коме су екрани искључени, склоњени са видика или, најбоље, обоје (такве ситуације су заједнички ручак, интимни разговори, игра), 2) установити време када нема ниједног укљученог екрана у кући (особито увече), 3) одредити квалитет садржаја који (не) може бити на екрану (читај: нулта толеранција према таблоидним медијима, ријалити програмима и масмедијском примитивизму било које врсте), 4) утврдити однос времена које се проводи испред екрана и аналогне физичке активности (за почетак 1:1), 5) користити mute дугмете (поготово када креће низ нежељених рекламних порука), 6) обуставити праксу да екрани раде „у празно“ (јер у тишини дома треба научити уживати) и 7) дати предност читању текста са папира у односу на хипертекстуалну форму (када год је то могуће). Препорука има још, но опипљиви резултати и ових неколико биће видљиви веома брзо.

Задобијањем нових навика добијамо јако важна битку, али не и рат против екранократије – она је сувише жилав противник да би била истребљена само једном контраофанзивом. За тријумф је неопходна дуготрајна комбинација подвижничког начина живота, неговања критичке свести и дубоког расуђивања на тему технологије. А о тој тријади, Боже здравља, неком другом приликом… 

Презвитер др Оливер Суботић, управник Мисионарског одељења АЕМ

https://мисија.срб/против-екранократије/