Теби се поклањам, Владико, Тебе благосиљам, Благи, Тебе умољавам, Свети, Теби припадам, Човекољупче, и Тебе прослављам, Христе, јер си Ти, Јединородни, Владару свега створеног, једини Безгрешни, за мене недостојног грешника предан смрти, и то смрти на Крсту, да би душу грепшика ослободио окова греховних.

И чиме да Ти узвратим за све ово, Владико? Слава Теби, Човекољупче! Слава Теби, Милосрдни! Слава Теби, Дуготрпељиви! Слава Теби, који прашташ све (људске) грехопаде!

Слава Теби, који си сишао да спасеш душе наше! Слава Теби, који си се оваплотио у утроби Дјеве! Слава Теби, који си понео окове! Слава Теби, који си поднео шибања! Слава Теби, предатоме на ругање! Слава Теби, Распети! Слава Теби, Погребени!

Слава Теби, Васкрсли! Слава Теби, Проповедани! Слава Теби у кога смо поверовали! Слава Теби, Вазнесени на небо! Слава Теби, који седиш у слави с десне стране Оца и који ћеш опет доћи са мноштвом Анђела да судиш свакој души која презире света страдања Твоја.

У онај трепетни и страшни час када се покрену небеске силе, када пред славом Твојом, са страхом и трепетом буду стајали сви Анђели, Арханђели, Херувими и Серафими, када се потресу темељи земље и ужасне се све што дише од, ни са чим упоредивог, величанства славе Твоје, - у онај час нека ме покрије рука Твоја у закриљу Твоме, да се избави душа моја од страшног огња и шкргута зуба, и таме најкрајње и плача вечног, да бих и ја могао рећи, благосиљајући Тебе: „Слава Ономе, који је благоизволео да спасе грешника по великој доброти Свога милосрђа.”

МОЛИТВЕНИК И ПСАЛТИР
Преподобни Јефрем Сирин

„Адаму језа би, наспрам раја.“

Овим ријечима црквени пјесник нас, драга браћо, уводи у суштину данашње недјеље.

Данашња недјеља посвећена је сјећању на Адамов излазак, његов прогон из раја. И значење овог празника је толико велико да дотиче најдубље струне нашег постојања. Јер ништа, драга браћо, није тако дубоко укоријењено у људској души као сјећање на рај. Ништа не боји наше поступке, мисли и напоре тако снажно као изгубљени рај – рај за који смо створени.

Довољно је само да пажљиво погледамо свој живот и видјећемо да се у цјелокупној творевини једино ми, људи, осјећамо трагично. Осјећамо да је наше постојање обиљежено нечим дубоко драматичним, да оно што јесмо и што посједујемо оно што радимо није оно што бисмо жељели и што бисмо жељели да имамо и да радимо. Многе су манифестације нашег живота које то потврђују.

Сваки пут када подигнемо глас протеста против неправде која постоји у свијету, сваки пут када видимо да јачи гази право слабијег, сваки пут када видимо да су наши непријатељи јачи од нас и да нам ускраћују наша права, сваки пут када трпимо рат, клевету, оговарање других, сваки пут када осјећамо да нас наши пријатељи издају, сваки пут када тугујемо због свега тога, ми чезнемо за Рајем.

И тражимо Га, нарочито онда када се бунимо и жалимо против смрти и пропадљивости. Унутар цијелог створеног свијета, човјек је једино биће које се не мири са смрћу. Он не прихвата смрт као природну и биолошку чињеницу. Буни се против ње, и та побуна није само негативна. Али та његова побуна ствара у њему увјерење да смрт није толико моћна да уништи и избрише лица која волимо и која нас воле, да она живе и после смрти, да смрт није крај.

Та потрага за бесмртношћу је вапај за изгубљеним Рајем. Јер, створени смо за бесмртност. Створени смо за вјечност. Позвани смо на вјечни живот. Али, нажалост, тај позив смо одбили и више смо вољели да изгубимо Рај, да се одрекнемо те будућности за коју нас је Бог позвао, и пали смо у постојање које уништавају смрт, пропадање и неправда. И потрага за Рајем чини се интензивном у свим нашим напорима, али ти напори често се покажу трагичним. Ипак, они указују на нашу носталгију за Рајем.

Погледајте шта се дешава с нашом цивилизацијом, са сваком цивилизацијом. Шта човјек жели да изрази кроз цивилизацију, умјетност, свако своје стваралаштво? Жели да изрази да свијет какав јесте није довољан, није задовољавајући. Жели да се бори против смрти и страха кроз умјетност, кроз културу, кроз живот. Жели да побиједи зло. Али, да ли у томе успијева? Напротив! Често се дешава нешто трагично: цивилизовани народи и друштва постају жртве зла и чак служе злу. То смо видјели у свјетским ратовима прошлог вијека. Људи културе и умјетности предводили су у уништењу човјечанства. Дакле, цивилизација нам није осигурала Рај.

И мислимо да нам га може обезбиједити знање, наука, тежња да повећамо своје спознаје. Посебно данас, у нашем времену, живимо с увјерењем да ће наука ријешити све наше проблеме. А брзи напредак науке не свједочи ни о чему другом осим о трагичном ћорсокаку у којем се налазимо. Јер сваки напредак науке доноси и нова питања, нове проблеме и нове потешкоће, нове ћорсокаке. И на тај начин се показује да чак ни науком нећемо моћи да задовољимо ову жељу за Рајем.

Такође, ни образовање, у које смо полагали толике наде, не може нам обезбиједити ово испуњење чежње за Рајем. Јер, образовање може често бити повезано са дјелима и радњама које изражавају зло и које воде у Пакао, умјесто у Рај. И тако, браћо моја, остајемо пуни носталгије за Рајем. И питамо се на који начин га можемо поново пронаћи. Одговор на ово питање пронаћи ћемо ако размислимо о томе како је Рај изгубљен. Јер, ако разумијемо како је Рај изгубљен, пронаћи ћемо пут ка његовом поновном проналаску.

Рај је изгубљен зато што је човјек повјеровао да може да га створи сам. Зато што се одвојио од Бога, јер је повјеровао да је он сам бог и преузео је судбину свијета и судбину сопственог живота у своје руке, као што данас видимо кроз уништавање природне средине и судбину читавог створеног свијета. Узео је све у своје руке, прогласио себе богом, и ето какав је то рај који је створио. Покушао је кроз различите политичке и друштвене системе, кроз економске планове, да покаже да може да преобрази земљу у рај. Али имамо горко искуство резултата свих тих покушаја.

Да би се Рај поново пронашао, потребно је да човјек схвати своја ограничења, своју немоћ, да се покаје – другим ријечима. Мора да разумије да није бог, да је позван да  буде бог али само у заједници и односу са јединим и истинитим Богом. И свако удаљавање од Бога, свака аутономија човјека, јесте губитак Раја. Дакле, први корак који човек треба да учини да би поново пронашао Рај јесте његово покајање. Да схвати своју немоћ. Да схвати да треба да буде у заједници са Богом, истинитим Богом, и да не може сам да створи Рај на овој земљи.

Други разлог због којег је Рај изгубљен јесте то што је, одбацујући Бога, Адам – а самим тим и сви ми, јер је Адам наш праотац, наш символ – одбацио и другог човјека, сваког другог. Уздигао је себе, своје „ја“, у божанство. Тако се у људском животу појавила бактерија индивидуализма. А ако та бактерија не буде искоријењена међу нама, Рај се не може поново пронаћи.

Чули смо у Јеванђељу следеће:

„Јер ако опростите људима њихове гријехе, опростиће и вама Отац ваш небески; ако пак не опростите људима њихове гријехе, ни Отац ваш неће опростити ваше.“

Зашто је опроштај наше браће толико важан? И зашто га Господ повезује са Царством Божјим, постављајући га као услов за улазак у Царство Божије, дакле као предуслов за Рај. Дакле, браћо моја, Рај се налази тамо гдје је наш брат, тамо гдје је други човјек. Рај се налази у љубави. Рај је простор у којем сви имамо мјеста. И од тренутка када га почнемо присвајати за себе, губимо га!

Шта значи опроштај? То није само престанак осјећања зла према другоме. То значи, ако анализирамо саму ријеч, да се „крећемо заједно“ с другим ка истом циљу, да дијелимо исто путовање. Дакле, не смије бити у нашој души ни трунке зла према другоме. Морамо осјећати радост његовог присуства у свом животу. Морамо осјећати потребу другог човјека, његову егзистенцијалну присутност у нашем животу.

Тако, Рај није ништа друго до оно што нам Црква даје кроз Божанску Литургију. То је заједнички живот с другима у љубави. И само када се то догоди, тада ће бити побијеђена и смрт. Јер смрт није ништа друго до наше отуђење, прекид наше везе с другима. То је слом заједништва с људима. И „праштање“, или „са-постојање“ у истом простору с другима, јесте Рај.

Један млади филозоф егзистенцијалиста, познат свима нама, рекао је да је „други човјек мој пакао“. И заиста, то одражава стање човјека после његовог пада. Али супротно томе, истина је следећа: други човјек је мој Рај. Само када волимо тада осјећамо шта значи Рај. И могли бисмо дефинисати Рај у неколико ријечи: то је љубав без смрти! Љубав која побјеђује смрт! Љубав која нас води у непрестано заједништво са својим братом, ближњим.

Браћо моја, сада улазимо у Велики пост, и Црква, у својој мудрости, данас нас позива да опраштамо једни другима. То није нека формална морална обавеза, нити побожно дјело, нити просто обичај. То је управо оно што значи Рај, то је потрага за Рајем. И кроз овај позив, који је Бог упутио Адаму и који је Адам одбио, кроз исти тај позив, Црква данас позива нас да га прихватимо, да промијенимо пут Адама. Да схватимо кроз покајање да само у заједници са Богом можемо поново пронаћи Рај, и да схватимо кроз љубав и опроштај да је постојање другог човјека неопходан услов за нашу срећу, за наше постојање.

Са овим мислима, љубљена браћо моја, нека у овом периоду Великог поста стално имамо на уму да смо створени за Рај. Али Рај почиње већ овдје, у овом животу, и то кроз наш однос према Богу и ближњем. Почиње већ кроз промјену коју чинимо у свом ставу у односу на првоствореног и нашег праоца Адама.

Желим да Света и Велика Четрдесетница прође за све нас у овом духу – духу покајања и љубави према нашем брату, како бисмо могли– очишћени од индивидуализма и егоизма, очишћени од уверења да сами можемо створити рај на овом свијету – могли да угледамо гдје се налази истински Рај и да се удостојимо да га живимо. Амин!

https://mitropolija.com/2025/03/01/nedelja-siropusna-raj/

Пета беседа о Светој литургији
Митрополит лимасолски Атанасије

Прошли пут смо размотрили прозбу коју ђакон узноси за свети храм и за оне који у њега долазе с вером, побожношћу и страхом Божијим. А данас ћемо размотрити следећу прозбу:

„За архиепископа нашег (име), часно презвитерство, у Христу ђаконство и за сав клир и народ, Господу се помолимо.“ 1)

Другим речима, „хајде да упутимо Господу молбу за нашег архиепископа, за поштоване свештенике, за ђаконе наше Цркве и за сав клир и народ.“

Зашто је толико важно, па чак и неопходно и обавезно молити се за епископа на свакој литургији?

Пре свега, то је важно због свештено-канонских разлога. Јер управо узношење имена надлежног архијереја сведочи о томе да се у датом храму обављају истинске тајне. Знамо да је први савршитељ Свете Евхаристије био Господ наш Исус Христос. Он је за време Тајне Вечере у горњој одаји обавио прву Евхаристију и дао нам је заповест: „Ово чините у Мој спомен“ (Лк. 22, 19), чините то да бисте Ме се сећали. Од тада за Цркву главно сећање на Христа представља Света Евхаристија, чији причесници учествују у тајни спасења и вечног живота. Свети апостоли су постали Христови наследници. На почетку су управо они служили Евхаристију, о чему читамо у Делима (в. Дап. 2, 42). Апостоли су окупљали вернике, поучавали су их у вери, молили су се и обављали тајну Евхаристије после чега су се сви причешћивали Телом и Крвљу Господњом. Број хришћана је стално растао, апостоли физички нису могли свуда да стигну и због тога су ради обављања Евхаристије рукоположили епископе и презвитере. У првим годинама Христове Цркве Евхаристију су служили само епископи, а презвитери су били њихови помоћници. Ни данас ниједан јереј нема права да служи Евхристију, нити било које друго свештенодејство без благослова надлежног архијереја. Као што видите, директна апостолска наследност епископа представља једну од битних страна истинске Цркве.

Још је у I веку свештеномученик Игњатије Богоносац писао:

„Истинском треба сматрати ону евхаристију коју обављају канонски рукоположени епископи, односно наследници апостола.“

Црква је врло брзо постала свесна потребе за тим да се на богослужењу изговара име канонски рукоположеног епископа, и ова традиција се поштује и данас.

Дакле, апостолско наследство има велики значај. Црква га и данас врло брижљиво поштује. На који начин? Чувајући канонско рукоположење. Само канонски епископ може да рукополаже презвитере и ђаконе. А њега самог рукополажу најмање тројица епископа који су, са своје стране, канонски наследници самих апостола. Канонски рукоположени епископ у Цркви стоји на месту Христа, он представља Спаситеља, независно од тога какав је по свом карактеру и понашању (може бити грешан и проклет, после смрти може доспети у пакао – то је његова лична ствар). Место епископа се налази у олтару иза престола. Кад ту стоји и гледа према храму он као да надгледа све хришћане. Због тога се и назива епископ, као човек који нагледа целу Цркву. 2)

У свим вековима било је много лажних епископа и лажних презвитера. На пример, код нас на Кипру се могу срести људи који носе расу и представљају се као свештеници, иако немају хиротонију. Они тако поступају или зато што се налазе у стању духовне обмане, или зато што су психички болесни или зато што су просто преваранти. Могу се срести и они који изгледају као православни јереји, али су у ствари расколници. Ко су расколници? То су људи који су се због неких питања црквеног поретка, чина или Устава одвојили од канонске Цркве. Расколнички јереји нису канонски свештеници и тајне које они обављају су неважеће. Постоје још и јеретици – на пример, римокатолици и протестанти – они су потпуно отпали од Православне Цркве, створили су сопствену, такозвану цркву, имају своју хијерархију, своје бискупе и презвитере.

Вероватно сте чули за Унију и унијате. Недавно је нашу епархију посетио митрополит Христофор 3) поглавар Православне Цркве Чешке и Словачке. Он је у својој поздравној беседи говорио да унијатство представља огроман проблем за Чешку Цркву. Зашто? Зато што у Чешкој и Словачкој на хиљаде људи улази у храмове који се по својој архитектури нимало не разликују од православних цркава; виде свештенике у истим одорама које носе православни клирици; виде да ови свештеници служе литургију исто као православци, по истим богослужбеним књигама. Постоји само једна разлика између унијатске и православне службе. Која? Свештеници-унијати на богослужењу помињу римског папу. Разлика је само у томе. Нема никакве друге. Тамошњи православни хришћани падају у замку, а да тога нису свесни. Католици варају вернике приказујући као православни храм заправо храм друге вере, католички.

Овде, у Лимасолу, на пример, има расколника-старокалендараца. Један од њих себе назива епископом нашег града. Ако одете на њихову литургију видећете да је потпуно иста као наша, само што на њој старокалендарци не помињу канонског епископа 4), већ свог.

Наши старокалендарци тврде: „Код нас је све исправно. И у Јерусалимској Цркви, и на Светој гори, и у Русији се служи исто као што ми служимо, по старом календару.“ Они оваквим изјавама варају људе. Њихове речи су потпуно лажне. Зашто? Зато што ако старокалендарци оду у Јерусалим, нико их неће причестити и ни са ким неће моћи да служе. Јерусалимски патријарх не општи са староверцима. Исто тако их не прима ниједан митрополит или презвитер Јерусалимске Цркве. Наравно, притом се канонска Кипарска и Јерусалимска Црква налазе у евхраистијском општењу. Кад служимо литургију ми помињемо јерусалимског патријарха Теофила. А он, кад служи, помиње поглавара Кипарске Цркве. Дакле, ми смо једна Црква.

Кад човек пита старокалендарце:

— Да ли верујете у Благодатни Огањ?

— Наравно.

— Да ли Благодатни Огањ може сићи по молитвама јеретика?

— Не. 5)

— Па ако Огањ не силази по молитви јеретика, то значи да је патријарх Теофил православац. А ако је он православац, значи да смо сви ми који се налазимо у општењу с њим и који га помињемо, и које он помиње – чланови јединственог Тела Православне Цркве. Значи, онај ко се не налази у општењу с патријархом Теофилом, не служи с њим и не помиње га и они које он не помиње – налазе се ван Православне Цркве.

Јер да би човек био православни хришћанин није довољно само да верује у оно чему учи Црква. Треба да буде члан Цркве кроз Свето Крштење и учествовање у осталим тајнама, посебно у тајни Светог Причешћа. Можеш да верујеш у све учење Православне Цркве не одступајући ни за јоту, али да не будеш православац. Пример за то су староверци. Они верују у исто што и ми, али су се одвојили од канонског епископа, а то значи и од Цркве, налазе се ван ње. Они су у расколу.

Постоји још једа разлог због којег се име епископа узноси на литургији. Који?

Епископ је отац Цркве која му је поверила ово служење. Као добри пастир он иде испред своје пастве, а верници иду за својим епископом. Они га слушају и испуњавају оно што им говори. Неколико епископа формира Помесни Сабор који, са своје стране може да сазове Сабор целе Православне Цркве, а ми, чланови Цркве, прихватамо одлуке Сабора. Треба да се молимо за своје епископе како би их Господ просветлио да „тачно преносе реч истине“ (2 Тим. 2, 15).

На основу сопственог искуства вам кажем: епископска служба је велики-превелики крст о којем свет често ништа не зна. Не можете ни да замислите с колико тешкоћа се епископ свакодневно суочава! Скандали, искушења, невоље, и страдања, она која сви виде и скривена од туђих очију о којима човек никоме ништа не може да каже...

Апостол Павле учи хришћане да буду послушни првима међу њима, односно епископима и презвитерима и да их не ометају. На основу свог малог искуства рећи ћу да сам у протеклих 13 година свог епископског служења највеће тешкоће доживео од људи који долазе у храм, а не од оних који су ван Цркве: инсистирају на свом, неће да слушају и да схвате оно што им говорим, прете, вичу и не понашају се нимало јеванђељски.

Наравно, имамо много невоља од нецрквених људи: и раније су нас вређали у пљували, а то се наставља и сад. Сетите се светитеља Лука Кримског – сви сте читали његово житије. И данас се издају књиге о новомученицима – епископима, свештеницима, ђаконима, монасима, монахињама и мирјанима који су пострадали за Христову веру у земљама у којима је владао атеистички режим. Читајући ове књиге човек види какве су све прогоне трпели сви ови људи. И не тако давно, пре света 20–25 година, може се рећи данас. У Албанији је један епископ жив закопан у земљу. А колико је мучења претрпео свештеномученик Хризостом, епископ Смирне! 6) Ископали су му очи, одсекли руке, одсекли су му језик, вукли су га градским улицама и рашчеречили. И велико мноштво других епископа је пострадало на сличан начин. Нико не зна кад такве ствари могу да се понове.

Има људи који смртно мрзе епископе, свештенике и клирике. И не зато што имају нешто конкретно против њих. Нипошто. Само због тога што свештенослужитељ представља Христа и Цркву.

Док сам студирао у Солуну десио ми се следећи случај. Једном сам се враћао кући с факултета. Носио сам расу. Иза мене је ишла нека жена. Грдила ме је и псовала на све начине. На улици је било много света, а она ме је сустопице пратила и није хтела да ме остави на миру. Прво нисам схватио кога грди. Мене? Али одакле ме познаје? Можда сама са собом разговара? Нагло сам скренуо у једну уличицу – она је скренула за мном. Скренуо сам још једном – скренула је и она. Господе, помилуј! Шта да ради? Пролазећи поред излога књижаре одлучио сам да застанем. И она је застала поред мене.

— Тебе грдим, — каже ми. — Јеси ли чуо како сам те грдила?

— Јесам.

— Све си чуо?

— Да, све. Хвала.

— Добро! — на крају је рекла задовољно, окренула се и отишла је.

Уопште ме није познавала. Једноставно је видела пред собом клирика у раси и то је у њој изазвало мржњу. Могао бих да испричам много других сличних догађаја...

Треба саосећајно да се односимо према људима који носе крст свештенства. И ожењени свештеници се суочавају с великим бројем недаћа! На колико потешкоћа наилазе њихова деца! Понекад их у школи задиркују: „Твој татица је свештеник! Поповска кћери! Поповски сине!“ У новинама се објављују разни бесмислени чланци с „бомбастичним“ насловима. На пример, „Кћерка свештеника претукла комшиницу!“, а у ствари, просто су се посвађале две комшинице – колико се комшиница свакодневно свађа? Или: „Свештеников пас је ујео пролазника!“ „Свештеникова мачка...“, „Свештеников миш...“ Шта год да радиш постајеш мета разноразних напада.

Међутим, једна је ствар кад се са сличним тешкоћама суочавамо од људи који су ван Цркве. Човек може на неки начин да се утеши: људи поступају тако зато што не знају Бога. Али кад се проблеми појављују у окриљу Цркве и од људи из Цркве – то је много теже.

Сваки епископ тежи ка добробити Цркве и људи око себе. И несумњиво, сваки владика се подвизава великим подвигом за који ми не знамо. А пошто не знамо, немојмо никога осуђивати, боље је да се молимо за оне који су на себе добровољно прихватили овај подвиг и добровољно су се посветили Цркви.

Сви ми, остали чланови Цркве, желимо добре духовнике, добре свештенике и добре проповеднике. Сами нисмо изабрали крст свештенства ни за себе, ни за своју децу, ни за своју унучад. Мислимо: нека се неко други тиме бави. А нама дајте добре свештенике и епископе! Али они не падају с неба, већ се рађају у породицама, од родитеља. Наравно, не можемо сви да се бавимо истим послом, сви ми имамо различите жеље и немамо исте могућности, али молимо се једни за друге и макар немојмо правити препреке онима који су на себе преузели епископски крст. Не будимо строги према њиховим грешкама.

И епископи су људи, и нема сумње у то да чине мноштво грешака. Већ сам вам много пута говорио да се љутим кад ме људи из околине сматрају непогрешивим, кад мисле да не чиним промашаје и грешке. Ко сам ја? Ванземаљац? Несумњиво је да имам и грешака, и грехова, и страсти. И мене ђаво напада као све остале људе. Огромна је прелест кад неко тврди: „Ја немам искушења, ни у чему не грешим, немам сагрешења.“ Ко највише греши? Онај ко каже да не греши.

Дакле, као прво, немојмо правити разноразне препреке својим клирицима и не саплићимо их, а као друго, помажимо им својом молитвом. Молимо се за наше епископе, свештенике и ђаконе, за оне који служе у Цркви. Веома су им потребне братске молитве. Због тога нам Христос и заповеда да се молимо за оне који се труде на жетвеном пољу. Ако сам не можеш да ореш, не можеш да сејеш и не можеш да жањеш њиву, барем немој бацати камење у поље и моли се за оних 5-10 „ненормалних“ који раде на овом пољу, помози им својом молитвом. И ми смо могли да се оженимо и да имамо породицу да носимо одело, возимо кола, да после вечере шетамо по обали, да идемо у викендицу кад имамо слободне дане... Али смо се добровољно посветили Цркви због љубави према Христу.

Кад се у Цркви дешавају саблазни и скандали, кад епископ греши, кад доживљава искушења и тешкоће, ми, верници, треба да се понашамо онако као што се понашамо кад се проблеми појаве у нашој кући, у нашој породици, код наше деце. Јер онда се не радујемо, не излазимо на балкон и не објављујемо о својим тешкоћама. Напротив, трудимо се да сакријемо породичне проблеме, да не откривамо наготу блиског човека, да не понижавамо његово достојанство, лечимо их својом љубављу и молитвом.

На сличан начин не треба да поступамо само према клирицима, већ и према сваком човеку: не ширимо причу о неуспесима и патњи другог човека, не будимо злуради и не тријумфујмо. Рецимо, имаш проблема с комшиницом. Кад је оговараш с другим комшиницама, искушење се само повећава и ствари се погоршавају. И комшинице постају горе и сама ти постајеш гора. Како исправно да поступиш у сличној ситуацији? Да ћутиш и да се молиш Христу за своју комшиницу. Само не овако: „Опрости јој, Христе мој, због тога што ми чини толико зла. Ја сам невина голубица незлобиво јагње, а она је тигар који ме прождире... Али јој ипак опрости, Христе мој.“ Наравно, немам у виду такву молитву.

Молитва за време тешкоћа које су нас задесиле ублажава искушења, просвећује нас, делује као балзам, као уље које омекшава ране. Осуда, злурадост и сплетке, напротив, погоршавају ситуацију и претварају нас у оруђе сатане: ми осуђујемо, а наши ближњи страдају. И знате шта је најстрашније? То што се често може десити да осуђујемо свете или потпуно невине људе. Христос нам у Јеванђељу забрањује да било кога осуђујемо. Зато треба с љубављу и благонаклоношћу да се односимо према свим људима из своје околине, а посебно према онима који су добровољно преузели Христов крст, крст епископске или свештеничке службе. Увек се молимо за њих.

https://srpska.pravoslavie.ru/147022.html

Прича о незнаним судовима Божијим

Неки монах из Скитске пустиње, идући у Александрију да прода своје рукодеље – јер је израђивао корпице – виде неку сахрану. Био је умро игемон (управитељ, губернатор) дотичног града, велики паганин, који је побио хиљаде хришћана, јер то беше у време великих прогона. Беше леп дан, и читава варош иђаше за њим, спровођаше га до гроба.

Када је стигао нађе неког великог пустињака, који живљаше у пустињи 60 година и живљаше само од корења и с оним што налазаше у пустињи, нађе га поједеног од хијене.

Онда је монах помислио: са колико је почасти ишао ка гробу игемон, који је побио хиљаде хришћана, а овога, који је служио Богу 60 година и живео само о посту и молитви, појела је хијена! Какве то судове има Бог? Чини ми се да Бог, будући предобар, допушта и неправедне ствари.

Молићу се Богу да ми покаже какви су Његови судови, јер и поједини људи расуђују против Божијег промисла, Божијег бриговођења. Један је зао, грешник је, а иде му добро. Други је добар, али су деца зла, жена је болесна, а он утекнувши од једне наилази на другу невољу. Један је зао, а живи дуго, а други је добар и умире рано. Гле, неки хришћанин је добар, моли се Богу, пости, и само на гнусобе наилази, а други је зао, псује, пије, и тога Бог не кажњава.

И тако, монах је уочио много таквих ствари, као што се каже код пророка Јеремије: Господе, шта је, јер пут злих напредује, а пут правих увек је у невољи.

И од тога дана почео је да се моли: „Господе, покажи ми судове Своје, да не бих судио!“ И почео је онај монах да се моли Богу да му покаже судове Његове: како то да један, сиромах, који је свет и прав, буде болестан, страда, наилази на невоље, а други, грешан, ради по својој глави, а здрав је и богат, има успеха, постаје велик у служби, у части, и у свему му иде добро. И молио се монах дуго Богу да му покаже због чега бивају ове неправде, да добри често пате, а злима иде добро. „Нека ми покаже Бог судове Своје, јер је и мене често саблажњавала ова ствар, јер сам видео многе неправде, којекако ми се чини – да је Бог допустио“.

А Преблаги Бог, пошто човек не зна судове Његове, предочио му је на овакав начин судове Своје, иако је могао да га сатре због овог испитивања, да сазна тајне Божије, које не знају ни анђели. Али пошто га љубљаше због светог живота, хтео је да га умудри, јер судове Божије нико не може знати.

Једном је пошао пустињак сам у Александрију да прода своје корпице, јер беше три дана хода. Али чим је пошао од своје пећине, на некој лепој пољани изашао му је у сусрет други монах, млад, веома леп.

– Благослови, оче!

– Господ нека те благослови, сине!

– Камо идеш, оче?

– Идем до трга, да продам своје рукодеље.

Они продаваху корпице и куповаху хлеба, прављаху двопек и хранили су се зеленишем који су налазили по пустињи.

– Оче, ја исто у Александрију идем.

– Слава Богу да имам сапутника!

Пошто је преузео терет старца, млади монах му је рекао:

– Оче, гледај шта је. Знаш шта треба да чине монаси када иду на пут. Да се моле све време и да разговарају с Богом. То је дужност монаха и хришћанина, кад иду путем: да се моле.

– Тако, оче, до Александрије ћемо се молити!

– Да не проговоримо ни реч! – рекао му је онај млади. Идући заједно три дана овим путем, видећеш на мени неке страшне ствари. Да не говориш, да ми не судиш и да не погазиш заклетву!

– Да, сине! Ако ми Бог помогне, нећу више говорити!

И пошли су обојица. Млади монах ношаше корпице, и иђаху ћутећи. Око поднева, када је сунце жегло веома јако, наишли су на неко село, и изашла су пред њих два млада човека:

– Оци, од сада не можете више путовати, јер сунце жеже веома јако. Хајдете код нас!

Та два младића су их примила са великом чашћу, јер на Истоку током дана не можеш путовати, него само јутром и вечером. И тамо је таква традиција: како те прими у кућу, да ти опере ноге. Спаситељ је рекао Симону фарисеју: Уђох ти у кућу твоју; ни воде ми на ноге ниси дао! (уп. са Лк. 7,44). Јер је тамо песак веома врео, и кад си стигао човеку у кућу и лине ти мало хладне воде на ноге, чини ти велико добро. Ноге се ужасно ужаре због песка и камења. Ти младићи, када су знали да су из Скитске пустиње, где беху само свети монаси – Свети Антоније Велики, Свети Макарије Велики, Свети Сисоје Велики, Свети Онуфрије Велики и други велики испосници које имамо у календару – примили су их са још већом чашћу, са љубављу, опрали су им ноге, одморили их и поставили за сто.

Ти младићи имађаху у кући неки сребрни суд, веома скуп, што им беше остао с колена на колено. У тај суд су им ставили пустињачку храну, из побожности, указујући им доличну част. Монаси су јели, благодарили су и пошли су да отпочину, јер беху уморни. Пред вече, кад да пођу на пут, млади монах је украо сребрни суд. Стари монах је видео и помислио је: „Гледај! Примили су нас људи са толиком чашћу, опрали су нам ноге, дали нам да једемо, а овај монах је украо сребрну зделу“.

Идући они мало даље, прешли су преко неке ћупријице. Млади монах је осенио онај суд крстом и бацио га је у воду. Старац је видео и помислио је: „Каква неправда! Зашто узе зделу и баци је у воду? Зашто је није оставио тамо?“ Али је прећутао, јер имађаше завет до Александрије да не говори.

Увече су стигли код друго двоје младих. И ови су изашли пред њих, примили их с љубављу, опрали им ноге, како је обичај, и дали им да се одморе. Ти су имали детенце од неколико месеци. Ујутру, кад да пођу, млади монах је отишао код дечије колевке, а да његови родитељи не примете, и убио га је. Старац је видео и говораше у свом уму: „са каквим сам зликовцем пошао ја на пут! Тамо је украо сребрну зделу, овде је убио дете!“ Али га он беше упозорио: „Видећеш много код мене на овом путу, немој случајно да проговориш, јер кршиш заклетву!“

Другог дана око поднева, пролазећи кроз неко село, изашао им је у сусрет неки домаћин:

– Оци, од сада не можете више ићи, јер је сунце припекло и велика је врућина. Хајдете код нас да се одморите неколико сати, а пред вече ћете поново поћи.

Тај човек имађаше везаног пса, који чуваше читаво домаћинство. Примио их је човек, угостио их, дао им да се одморе. Пред вече, кад се почело прохлађивати, они су отишли. Млади монах се вратио натраг и – да власник не примети – закрстио је пса, и пас је скочио увис и угинуо је. Тада старац гледаше, али ћуташе: „Каква је ово работа? Тамо је украо сребрну зделу, онамо је угушио дете, овде је убио пса!“

Идући они другога дана, успут су прошли поред неке крчме. Тамо више нико не говораше о Богу, говорио је алкохол у њиховим главама: подврискиваху, певаху, звиждаху, псоваху; и кад су видели монахе, почели су викати: „Гледај попурде!“ – Кад је човек пијан, не говори више он, говори ђаво!

Стари монах није рекао ништа, гледао је свој пут. А млади се окрену ка крчми и направи три метаније. пошто се поклонио према крчми, пошао је даље.

На ивици шуме било је село и нека напуштена црква. Није имала ни крста, врата беху узета, прозори полупани; пуста црква, напуштена сигурно пре више од 40 година. Млади монах је узео неколико каменчића, осенио их Светим крстом и почео их бацати на цркву. А стари монах говораше у себи: „Види ти ово! Да је од Бога, не би то чинио. Али од ђавола је, јер се крчми клањао, а на цркву баца камење“. Али му не беше дозвољено да говори. До Александрије беше још један дан.

Трећега дана ујутру, идући они покрај неког села, стигну до неке куће покривене сламом и трском. На кућном трему била су дечица, њих петоро, и плакаху. Стари монах је извадио нешто из ранца и дао им. Затим их је упитао:

– Што плачете?

– Јуче су сахранили мајку!

– А имате ли оца?

– Отац је умро лане.

Немађаху, јадници, ни оца ни мајку. Пошто су отишли, млади монах се врати натраг и запали кућу. Деца су се разбежала куд који. Стари монах је помислио: „је ли то човек? Запалио је кућу! Господе, колико ћу ја још трпети овог убицу? Тамо се клањао крчми, овамо је гађао цркву! Овај само зла чини!“ Али ћуташе, јер ће увече стићи у Александрију, у варош.

Кад су стигли у Александрију, беше вече. Тамо беше нека велика вила и власник не беше код куће. Млади монах је мало погледао кућу, и врло брзо већ је био на врху куће. За један сат уништио је целу кућу. Разлупао је кров, врата, прозоре, све што беше у кући покварио је. Стари се зачудио, како је за сат времена разлупао целу кућу, и поплашио се кад је видео. Али сада, пошто беше стигао у Александрију, могао је да говори. Кад је онај изашао пошто је разлупао целу кућу човекову, узеи га је на страну и запитао га:

– Деде слушај, брате! Од сада више не могу да ћутим! Је ли био завет међу нама да не говоримо довде? Ти мени да кажеш шта си ти! Ђаво ли си, човек ли си или анђео ли си!

– Али зашто, оче? Јесам ли што зло учинио?

– Море, па од три дана, од када идемо заједно, чинио си само зла дела!

– А шта сам, оче, учинио зло?

– Па добро, море, они људи оданде, кад смо сишли с брега, зар нас нису примили, зар нас нису угостили, и што су скупоценије имали поставили су – ону зделу! Ниси ли је отуда украо и бацио у воду?

– Шта велиш, оче?

– Зло си урадио. Велика лудост, јер они људи ће нас осуђивати да смо крали!

– Оче, три велике и добре ствари сам учинио тамо! Она сребрна здела беше петохљебница из цркве онога села. Њу беше украо прадеда оних, али они не знађаху. Беше писано на њој старим црквеним писмом: „Ово је петохљебница цркве Светог Николаја, дарована од те и те породице, и ко је буде отуђио од цркве да буде у паклу док је не врати назад“. Тако је писало на здели. И због те зделе девет душа које су је употребљавали мучиле су се у паклу. И сада је требало да и ови оду у пакао, јер је употребљаваху. И мени је било жао њих, и украо сам зделу; али мени није била потребна, јер сам је бацио у воду. Сутрадан ће доћи црквењак цркве да се купа у оној води и наћи ће суд. Он, будући из цркве, познавајући црквено писмо, однеће га свештенику. И када буде ставио зделу у Свети олтар, оних девет ће изаћи из пакла, јер тамо је писано: „Да буду у паклу док је не врате назад“. Значи, оче, ја сам тамо учинио три добра дела: и оних деветоро извукао сам из пакла, и ове што су у животу сачувао сам да не уђу, и дао сам зделу назад цркви, да је има, јер беше веома потребна. И ти кажеш да сам зло чинио, а ја сам добро чинио!

Тада се задивио старац. „Гледај, брате, како је било, а ја сам рачунао да је лопов, да је украо зделу!“

– А кад си убио дете, јеси ли такође добро учинио?

– Добро дело сам и тамо учинио.

– Како, убио си дете и кажеш да си добро дело урадио?

– Стани и не суди по свом уму. Јеси ли видео детенце? Оно је зачето на дан Васкрса. Пошто се нису уздржали родитељи на дан Васкрсења Господњег, дете је, по Божјем суду, имало да у својој 20. години постане разбојнички заповедник и да убије своје родитеље. То беше казна за њихово неуздржавање. И много је људи имао да побије, и много пометње имао је да чини у свету, јер је био зачет на тако велики дан. Ја сам овде учинио три велика добра дела: послао сам душу детенцетову чисту на небо, спасао сам његове родитеље од убиства од руке њиховог сопственог детета, и они, нашавши дете мртво, плакаће веома много, и кроз тај плач опрашта им се и грех који су учинили уочи дана Васкрса. И ти кажеш да сам зло чинио, а ја сам добро чинио!

– А зашто си тамо убио човековог пса?

– И тамо сам учинио добро дело! Онај пас чуваше цело домаћинство, али је сутрадан требало да побесни. И када је требало да дође газдарица да му да за јело, имао је да је уједе, и велика је гнусоба имала да буде у кући онога човека! Пошто нас је примио, било ми их је жао и убио сам пса пре, да не уједе газдарицу. И ти кажеш да сам зло чинио, а ја сам добро чинио!

– А што си се код крчме крстио и клањао се?

– И тамо сам учинио добро дело! У ту крчму беху дошли најбољи домаћини из села. Црквени тутор, кнез и један добар домаћин. Они су се саветовали да се удруже и да направе цркву у селу која беше напуштена. Кад смо ми тада пролазили, они су рекли: „Помози, Господе, да направимо цркву!“ Мада беху у крчми, ја сам видео да су људи хтели да учине добро дело, направио сам и ја три метаније и рекао сам: „Господе, помози им да направе цркву!“ И ти кажеш да сам зло чинио, а ја сам добро чинио. Ја се нисам клањао крчми, поклонио сам се Богу, да помогне онима што су се одлучили да обнове напуштену цркву.

Задивио се старац, говорећи: „Ни овде нисам био у праву!“

– А тамо, кад смо стигли на крај села, зашто си се бацао камењем на цркву?

– То беше она напуштена црква. И будући црква пуста, ђаволи играху на Светој трпези, на прозорима, на храму и смејаху се опустошењу дома Божијег, и беше ми криво. И видео си да сам осенио крстом оне каменчиће и почео се бацати на цркву, а ђаволи су се разбежали оданде. Ја нисам гађао цркву, него ђаволе који беху тамо!

– А онамо зашто си запалио кућу деци? Видео си дечицу и није ти било жао њих?

– Та било ми је жао више него теби! И урадио сам веома добро. Видео си да она дечица не имађаху ни мајку ни оца, и остала су са оном страћаром од куће. Али она не знађаху да под кућним тремом постоји благо скривено од њиховог прадеде. Суд са чистим златницима. И ја сам запалио кућу, јер они живљаху у сиромаштву и не знађаху да имају благо под кућним тремом. Након неколико дана деца ће тражити туда да виде шта је још остало и наићи ће на оно благо и позваће неког свог деду, који је црквени тутор. Овај, будући богобојажљив човек, узеће под своје старање ону децу, и са нaђеним новцем направиће им велику кућу са свим што им треба, школоваће их, и постаће велики људи и верници. И ти велиш да сам зло учинио, оче, што сам запалио кућу, али ја сам добро учинио, јер да нисам запалио кућу, не би нашли благо.

– А овде зашто си покварио кућу?

– Оче, ова лепа кућа беше направљена новцем од крађе. И било је заповеђено од Бога овако: „Пошто је направљена туђим трудом и новцем од крађе, овде муж и жена никада неће живети! Жена је требало да умре код првог порођаја. Само муж удов имао је да живи целога века у овој кући“. И покварио сам кућу, јер су они отишли на неку свадбу, и кад буду дошли и видели да је све разлупано, начиниће на месту мању кућу, сопственим трудом, и жена онда неће умрети код рађања првог детета. И ти кажеш да сам зло учинио, а ја сам учинио добро, по вољи Божијој.

Онда је запитао монах:

– Да ти мени кажеш, брате, пошто си толико великих чуда учинио, шта си ти?

– Али да и ти кажеш мени, свети оче, шта си тражио у молитви од Бога?

– Ја се неколико година молим да ми покаже Бог своје судове, јер ми се учинило да многе неправедне ствари допушта Бог у овом свету.

– Да? А зар ниси чуо пророка Исаију? Колико су небеса виша од земље, колико је Исток даље од Запада, толико су судови моји виши од ваших судова и мисли моје од мисли ваших, синови људски (уп. са Иса 55,9).

Ниси ли чуо Соломона шта вели? Што је теже од тебе немој подизати и што је дубље од тебе немој испитивати, да не умреш.

Ниси ли чуо Давида пророка који каже: Судови Господњи дубоко су веома.

Како си се усудио ти, један човек, да знаш судове Божије, које ни арханђели, ни херувими не знају? Али Бог није хтео да те сатре, јер је могао да те сатре због испитивања, али знајући трудове твоје, послао је мене, оче, да ти покажем да судови Божији нису као људски. Видиш ли колико си ти судио о мени? Што год сам урадио теби се учинило да је зло: да сам убица, да сам украо суд, да сам запалио кућу, и што сам год урадио. А то је све било добро веома, и све је учињено на велику корист. Било је добро по судовима Божијим, не по судовима људским! И ти си нешто расуђивао, али судови Божији нису били као твоји, јер они су били врло добри! Ти си рекао да сам зло чинио, а ја сам чинио само добро. Дакле, од сада да више не судиш никога и што год будеш видео, реци: Господе, ти све знаш. Ја не познајем твоје судове!

Дакле, Свети оче, нико од људи да се више не усуди да испитује судове Божије, јер ни анђели не могу знати судове Његове! Али пошто си човек, Бог ти је опростио, али ме је послао да те умудрим да се више не усудиш уходити судове Његове, јер судови Божији су много дубоко и не може их знати нико, ни анђели са неба. Дакле, да упамтимо из ове приче да се у свему што нама у овом свету изгледа криво и зло много пута варамо! Јер не познајемо судове Божије скривене и необухватне. Не испитуј неиспитљиво и не жели да достигнеш недостижно. Амин.

Из књиге „Старац Клеопа – Велики је Бог“

manastirozerkovici.com

Ова прелепа прича везана је за острво Кефалонија, или „острво чуда“ како га многи зову. Сваке године уочи празника Успења Мајке Божије, на острво долази до малог земљотреса, а на сам дан празника пада киша, која је у то време године тамо права реткост.

Становници овог необичног острва, сваке године на празник Благовести Пресвете Богородице, доносе у цркву исечене цветове белих љиљана. Те цветове стављају у икону Мајке Божије која се налази у стаклу. Они ту и остају, наредних пет месеци, осушени и потпуно без воде. И онда, на сам празник Успења Пресвете Богородице, дешава се чудо. Из сувих стабљика љиљана расцветвају се нежно бели нови цветови, свежи, као да су тек убрани. После Литургије у цркви се служи молебан. Цветови са иконе се овећују и деле верницима као посебан благослов.

Љиљан или бели крин је вишегодишња биљка, пореклом из југозападне Азије. То је библијски цвет који се често помиње у Старом и у Новом Завету, као симбол лепоте, посебности и изабраности; и љубави, чистоте и невиности – указујући директно на Пресвету Богородицу.

https://manastirozerkovici.com/2024/11/01/bogorodicini-krinovi/

Са Петром Родићем, психотерапеутом из Лондона и православним хришћанином, разговарао сам о односу психотерапије и Православне вере.

Нико не може исцелити болест моју, осим Онога који познаје дубине срца. 

Колико сам пута полагао границе, и подизао зидове између себе и греха! Али је мисао моја преступала границе, и воља моја подривала зидове, јер границе нису биле опасане страхом Божијим, и зидови нису били основани на искреном покајању. 

И опет куцам у двери, да би ми се отвориле; не престајем да молим, да бих добио оно што тражим; и стида немам иштући од Тебе помиловање, Господе. 

Господе, Спаситељу мој! Зашто си ме оставио?

Умилостиви се нада мном Ти - једини Човекољубиви. Спаси мене грешног, Ти - једини Безгрешни. Истргни ме из блата безакоња мојих, да не потонем у њих занавек; избави ме из чељусти непријатеља који, као лав ричући, хоће да ме прогута. Подигни силу Твоју и дођи да ме спасеш. Блесни муњом Твојом и уништи снагу његову, да би поражен страхом побегао од лица Твога, јер у њему нема снаге да би стајао пред Тобом и пред лицем оних који Те љубе. 

Чим угледа знамење благодати Твоје допада страха од Тебе и са стидом се удаљује од њих. И сада, Владико, спаси ме, јер Теби прибегох!

(Псалам 11. из књиге МОЛИТВЕНИК И ПСАЛТИР ПРЕПОДОБНОГ ЈЕФРЕМА СИРИНА)

https://www.youtube.com/@БојанБановић/community

Делови интервјуа са о. Хараламбосом Пападопулосом

Да поново живите свој живот, да ли бисте нешто променили ?

Теоретски, много тога. Али да ли бих то био ја? Ко бих тада био? Не знам како да вам одговорим. Свиђа ми се Мистерија сутрашњице, не желим, нити су ми потребни одговори да бих живео. Да, неке ствари дефинитивно не бих радио, можда бих неке ствари променио, кајао бих се. Добро је размишљати, али без кривице. Кривица је себичност и заробљеност у прошлости. Ја волим будућност коју још нисам доживео. Да не гледам шта сам урадио, већ шта могу да урадим.

У својој најновијој књизи имате фразу: „чуда увек дођу тамо где их најмање очекујете“. Да ли се чуда дешавају у данашње време?

Увек су била и биће. Јер, ми већ живимо у чуду. Не чекамо да се нешто деси, већ смо у чуду Божијег Присуства. Живимо у свету изобиља и духовног богатства. Не би требало то да питамо. Да ли риба икада пита да ли постоји море? Пошто живи у њему, она је једно са њим. Морамо искусити исто. Наше јединство са Богом и његовим светом чуда. Само треба да пронађемо фреквенцију коју Бог емитује, а то су љубав и захвалност.

Из вашег искуства, које су најчешће тешкоће које гурају људе да траже духовног вођу?

Тешкоће свакодневног живота. Страх, анксиозност, туга, празнина. Празнина је застрашујућа. Хладно је и загушљиво у нашој души. Потребан нам је кисеоник вере.

Шта мислите да је људима најпотребније да би могли да се изборе са животним изазовима?

Имати вредност и значење у животу. Да знају зашто морају да живе и умру. Мора да нађу своје значење које чини уметност живота.

Шта бисте данас поручили деци о њиховим сновима, жељама и тежњама? Шта бисте им саветовали?

Да сањају. Да имају жеље. Да траже. Да се не плаше одговорности избора, ризика и смелости. Да се не плаше неуспеха. Да истрају у својим сновима, да се моле и да верују у Бога који у њих много верује.

Да ли имате свој мото који вас прати у животу у свему што радите?

Једно време снагу ми је давала фраза „Све је пут...“ у другој животној фази, „Ма колико год да је касно, увек сване...“ или „Држи ме Христе мој, губиш ме...“, и многе друге, а све сам то претворио у текстове и књиге.

Шта за вас значи живот?

ЖИВЕТИ значи ПУТОВАТИ на таласима ПОСТОЈАЊА. ГРЛИМ непознато, РОНИМ у жеђ РАДОЗНАЛОСТИ, ЖЕЛИМ ОТКРИЋЕ, НОВО, МИСТЕРИЈУ која тражи да вам се ОТКРИВА у сваком ВРЕМЕНУ. Јер ЖИВОТ вам се обично открива тамо где мислите да сте све већ искусили и нема ничег другог, нема ИЗНЕНАЂЕЊА или ЧУДА. А ипак, ЧУДО увек дође тамо где га најмање очекујете.

https://artandyou.gr

Свевишњи, свемоћни, добри Господе, Теби припада хвала и слава и част, и сваки благослов;

Теби једином доликују они, и ниједан човек није достојан да Те помене;

Слава Ти, Боже мој, са свим Твојим створењима;

Нарочито господаром братом Сунцем које освиће и обасјава нас светлом дана,

И лепо је и зрачи великим сјајем, и Твoja je, Свевишњи, слика и прилика,

Слава Ти, Боже мој, рад сестре наше Месечине и рад звезда које си створио сјајне и драгоцене и красне.

Слава Ти, Боже мој, рад брата Ветра и рад ваздуха, ведра и облачна, и рад сваког времена којим Ти крепиш своја створења.

Слава Ти, Боже мој, рад сестре Воде, која је много корисна и понизна и драгоцена и чиста.

Слава Ти, Боже мој, рад брата Огња којим расветљујеш ноћ, и који је леп и пријатан, и моћан и јак.

Слава Ти, Боже мој, рад мајке наше Земље, која нас држи и води, и која рађа свакојаким родом, са шареним цвећем и биљем.

Слава Ти, Боже мој, за оне који праштају ради љубави Твоје и подносе увреде и невоље.

Блажени они који их поднесу у миру, јер ћеш их Ти, Свевишњи, окрунити.

Слава Ти, Боже мој, рад сестре наше Смрти телесне којој нико жив не може избећи.

Тешко онима који умру у смртним гресима, блажени они који су по Твојој светој вољи, јер им друга смрт неће наудити (мисли на смрт духовну).

Хвалите и благосиљајте Господа, и благодариге му и служите у великој понизности.

Иво Андрић, „Легенда о св. Франциску из Асизија“

http://santamarijadellasalute.blogspot.com/search/label/МОЛИТВЕ

Психологија данас нуди разне методе за разумевање и лечење људске душе, ослањајући се углавном на научна истраживања и емпиријске податке. Она настоји да проникне у сложене механизме психе, откривајући узроке психолошких поремећаја, образаца понашања и начина на које несвесни садржаји обликују човекову свест. Савремена терапија тежи равнотежи унутрашњих конфликата, проналажењу аутентичности и самоспознаји, али остаје у границама психолошког, не досежући димензију онтолошког преображаја.

Из перспективе православне духовности, човек није само психолошко већ и духовно биће, створено по лику и подобију Божијем, са коначним призвањем ка обожењу. Зато се поставља питање – Може ли се истинско исцељење постићи унутар оквира хуманистичке психологије, ако оно не узима у обзир тајну човекове боголикости? Да ли су психолошки приступи који се ослањају на анализу и интеграцију личности довољни за целосно исцељење душе, или се оно може постићи тек када се човек преобрази кроз однос са Богом?

Управо у том контексту, дубинска психологија Карла Густава Јунга представља један значајан покушај разумевања унутрашњег света човека. Јунгова мисао проширује границе психологије јер у психи препознаје дубље садржаје који су митолошки, симболички и, у извесном смислу, духовни. Он открива у човеку архетипске структуре, колективно несвесно и религиозне мотиве који нису само индивидуални већ и уткани у саму природу људске психе. У том смислу, његова психологија излази из уског оквира научне емпирике и отвара простор за разумевање мистичког, али, ипак, остаје у границама симболичког тумачења, не допирући до онтолошке стварности духовног преображаја.

Отуда пастирска психологија, као приступ који обухвата и психолошке и духовне аспекте личности, превазилази Јунгов модел. Она не тежи само интеграцији човекових унутрашњих аспеката већ и њиховом очишћењу и преображају кроз искуство живе вере. Док дубинска психологија истражује религијске представе као архетипске манифестације несвесног, пастирска психологија сведочи да је духовна реалност много више од психолошког феномена – она је стварно присуство Божије у животу човека, кроз које се остварује истинска целовитост личности.

Јунгова анализа психе довела га је до открића архетипова, колективног несвесног и процеса индивидуације – феномена који указују на то да човек у себи носи древне симболичке структуре које обликују његов живот. Архетипови, како их је он видео, нису пуки производи индивидуалног искуства, већ универзалне, урођене матрице које се манифестују у сновима, митологији, уметности и религији. Оне представљају дубоке обрасце који одређују човекову психолошку реалност и његову потрагу за смислом. Управо ту Јунг препознаје религиозне мотиве као елементе колективног несвесног који се јављају у различитим културама кроз сличне симболе – архетип Великог Мајчинског, Сенке, Божанског Детета, Жртвованог Бога.

Његова психологија уводи у простор унутрашњег искуства, пружајући човеку методе за разумевање сопствене душе кроз анализу митолошких и религиозних симбола. Она нуди пут ка целовитости личности, настојећи да интегрише супротстављене аспекте психе и тиме доведе човека до унутрашњег склада. Посебно је значајан процес индивидуације, који Јунг описује као пут ка целокупности бића, кроз прихватање, интеграцију и освешћивање различитих несвесних садржаја личности.

Међутим, иако се Јунгова психологија приближава духовној димензији људске природе, она остаје унутар оквира психолошке интеграције, без продора у онтолошку стварност преображаја личности. Његов систем, упркос наглашеној симболичкој повезаности са религијским искуством, религију ипак третира као психолошки феномен – не као онтолошку чињеницу, већ као механизам самоостварења личности. Он не доводи у питање реалност Божанског као постојеће, трансцендентне истине, већ га смешта у домен несвесног. У том смислу, Бог у Јунговој мисли није личносно Биће са којим човек ступа у однос љубави и заједништва, већ архетипска структура која проистиче из дубина психе и симболизује човечију унутрашњу потрагу за пуноћом.

Такав приступ остаје заробљен у антропоцентричном оквиру јер се читав духовни живот тумачи као процес који се дешава унутар човекове психе, а не као стварно учешће у божанској стварности. Из перспективе православног богословља, ово представља значајно ограничење. Човек не тежи само интеграцији различитих делова своје психе већ тежи и преображају – не само прихватању сопствене сенке већ њеном очишћењу, не само сагледавању архетипова већ превазилажењу њихове симболике кроз стварни однос са Богом. Док Јунг остаје унутар граница психолошког развоја, православна духовност иде даље, нудећи стварну метаноју – преображај у светлости благодати.

Јунгово разумевање религије као психолошког феномена лишава је њене пуне стварности. Симболи које он проучава јесу делимични одраз духовних истина, али они сами по себи нису довољни за спасење човека. Истинска целовитост личности не постиже се само самоспознајом већ онтолошким преображајем, кроз који човек престаје да буде само психолошко биће и постаје нова личност у Христу.

Пастирска психологија, дубоко укорењена у православној духовности, не зауставља се на анализи психолошких стања, већ тежи исцељењу кроз преображај личности у светлости искуства Цркве. Она не посматра човека као саморазвојни пројекат који се завршава унутрашњом хармонизацијом, већ као биће позвано на превазилажење себе кроз покајање и благодатну промену. У њеном средишту није само психолошка интеграција већ преображај срца и целокупне личности.

Покајање, као суштинска промена ума, није само прихватање сенке или несвесних аспеката личности већ истинско умирање старом „ја” и рађање нове личности у Христу. Свети апостол Павле истиче: „Тако и ви сматрајте себе да сте мртви гријеху, а живи Богу у Христу Исусу, Господу нашем” (Римљанима 6: 11). Овај процес подразумева дубоку унутрашњу трансформацију која превазилази пуку психолошку анализу и води ка духовном препороду.

Литургија у православној традицији није само ритуал који служи психолошкој равнотежи већ реално учествовање у новом животу и заједници са Богом. Свети Иринеј Лионски наглашава: „Наше учење је сагласно са Евхаристијом, и Евхаристија потврђује наше учење” (Против јереси, књига 4, глава 18, одељак 5). Кроз литургијско учешће, верници не само да симболично обележавају духовне истине већ стварно учествују у тајни спасења и преображаја, доживљавајући присуство Божије благодати, која исцељује и освећује.

Аскетика, као саставни део пастирске психологије, није средство за прихватање или интеграцију подсвесних садржаја, већ простор очишћења и ослобођења од унутрашњих окова палог света. Свети Исак Сирин у својим делима истиче да је истинска аскеза пут ка стицању Духа Светога и преображају целокупне личности (Слова подвижничка, слово 1). Овај подвиг није усмерен само на психолошку равнотежу, већ на дубоко духовно очишћење и сједињење са Богом, што доводи до истинске слободе и целовитости личности.

Карл Густав Јунг је у својим истраживањима наслутио духовне дубине људске психе, али је остао на нивоу симболике, неспособан да закорачи у стварну онтологију спасења. Његова мисао представља један облик духовног боготражења, али без пуне светлости која долази из искуства Цркве. Она остаје у оквирима човечијих психолошких процеса, без преображајне силе која може довести до стварног исцељења и обожења.

У том смислу, пастирска психологија нуди дубљи и свеобухватнији одговор јер не лечи само унутрашње расцепе и конфликте већ човека води ка његовој истинској судбини – обожењу. Она не нуди само технике и методе за психолошку интеграцију већ враћа људској души њену праву природу, преображену у Богу. Свети Атанасије Велики каже: „Бог је постао човек да би човек постао бог” (О очовечењу Логоса, 54, 3), указујући на крајњи циљ људског постојања – обожење кроз заједницу са Христом.

Док савремена психологија настоји да разуме човека изнутра, пастирска психологија га позива да се уздигне изнад себе, превазилазећи своје палости и ограничења. Она не тежи само хармонији и равнотежи већ стварној промени, оном тренутку када човек престаје да буде одраз својих архетипова и постаје оно за шта је створен – ново биће у Христу. Свети апостол Павле подсећа: „Ако је ко у Христу, нова је твар; старо прође, гле, све ново постаде” (2. Коринћанима 5: 17). Овај позив на преображај превазилази оквире психолошке анализе и уводи у тајну новог живота у Богу, где човек налази своје истинско испуњење и смисао.

Пастирска психологија, дакле, не само да препознаје дубине људске психе већ и указује на пут ка њеном преображају кроз учешће у животу Цркве и заједницу са Богом. Она интегрише психолошке и духовне аспекте личности, водећи човека ка истинском исцељењу и обожењу, што представља крајњи циљ људског постојања.

Али ако савремена психологија заиста тежи целокупном разумевању човека, онда мора признати своју највећу границу – чињеницу да без Бога нема истинског исцељења, већ само бескрајног кружења око сопствених сенки. Јер шта је психологија која одбацује трансцендентно, ако не само уметнина огледала у коме човек никада не види свој прави лик?

Марија Веселиновић