"Дани патријарха Павла" у Чачку, Кућанцима, Гацку, Никшићу и Призрену

10. "Дани патријарха Павла" у Чачку

10. Дрворезбарска колонија „Крст патријарха Павла“

Јавни позив за учешће на дрворезбарској колонији „Крст патријарха Павла“

Ове године, по десети пут, организујемо манифестацију „Дани патријарха Павла“  у Чачку са огранцима у Кућанцима, Гацку, Никшићу и Призрену. Један од основних садржаја Манифестације је дрворезбарска колонија „Крст патријарха Павла“. Удружење „Павле – живот по Јеванђељу“, као утемељивач и организатор позива академске вајаре и аматере који се баве дрворезом да учествују на овогодишњој Kолонији. Дрворезбарска колонија се организује у част лика и дела патријарха Павла.

Потребно је ручно изрезбарити дрвени крст и доставити га до 31. августа 2025. године на адресу „Павле – живот по Јеванђељу“, Кнеза Васе Поповића 14/5, 32000 Чачак. Вашу намеру учешћа на колонији доставите организатору до 30. јуна 2025. године на електронску адресу danipatrijarhapavla@gmail.com. Стручни жири ће оценити приспеле радове и одабрати најлепши крст чији аутор добија главну награду и плакету, а остали учесници награду за труд и захвалницу. Максимална висина крста је 33 цм (укључујући и постамент уколико је крст са постаментом).

На заједничкој свечаности свих који су део овог пројекта отварамо Манифестацију у манастиру Благовештење кабларско у Овчар Бањи. На Дан Воздвижења Часног Крста (Крстовдан), 27. септембра 2025. године, заједно сабрани ћемо, na sve;anosti после Свете Литургије, уз изложбу крстова, беседе о делу патријарха Павла и хорски концерт, доделити награде, плакету и захвалнице учесницима колоније. 

Свечаност организује удружење „Павле – живот по Јеванђељу“ у сарадњи са Епархијом жичком и Центром за неговање традиције Чачак. Покровитељ је град Чачак.

Радови, ручно резбарени крстови, се трајно чувају, од прве колоније која је одржана 2016. године. Награђени и најлепши крстови се јавности представљају изложбама које се организују где за то постоји интересовање.

Изрезбарите и принесите и Ви крст у знак поштовања према лику и делу патријарха Павла који ћемо заједно сабрани узнети њему у част, на свечаности, 27. септембра 2025. године у манстиру Благовештење кабларско у Овчар Бањи код Чачка.

Будите и ви део приче која промовише највеће вредности овоземаљског живота, живот по Јеванђељу, угледањем на патријарха Павла!

Детаљније о Колонији и Манифестацији прочитајте на сајту https://danipatrijarhapavla.rs/.

Четврта недеља поста
Демонизам, пост, молитва
(Мк 9:17-31)
„Овај род ничим се не изгони осим молитвом и постом.“
Док ходимо, драга браћо, кроз пустињу Велике Четрдесетнице, кроз овај период поста и духовне борбе, Црква нам данас доноси, кроз јеванђељску причу коју смо управо чули, велико, страшно и потресно откривење о демонском.
Ова јеванђељска прича заиста је дубоко потресна, јер једно невино створење, дијете у најранијем узрасту, без своје кривице, страда под утицајем демонске силе. Још је потресније што га само Господ може исцијелити, док Његови ученици, који су покушали, нису успјели да истјерају демона.
Али шта је, браћо моја, демонско? Како је настало? Како се испољава? Како се против њега боримо?
Ово су само нека од питања која бих желио да поставим вашој љубави у вези с тим.
Демонизам је свака склоност и свака сила уништења, која води чак и до самоуништења. Демонизам је сила коју човјек не може да контролише, и узалуд покушава да је истјера из свог постојања. Демонизам је оно што јеушло, преко слободе човјека, у свијет. Демонизам је оно што држи човјека заробљеним у гријеху. Демонизам је оно што се испољава на разне начине, посебно у оним облицима који се не подвргавају контроли човјека, као што су зависности. Дакле, такве нису само оне крајње форме опседнутости демонима, о којима говори јеванђелска прича, већ и облици који држе човека у ропству – ропству његових страсти, до те мјере да, иако жели, не може да се ослободи њихове силе.
Не треба ићи далеко да бисмо то схватили. Довољно је да погледамо сами себе или око себе и видимо колико човјек тешко превазилази своје страсти. Једноставне ствари, попут пушења, за многе људе су непремостива немоћ. А да не говоримо о бројним другим страстима које господаре над човjеком и које он не може да побиједи.
Демонизам је ушао у свијет кроз слободу – прво анђела, а затим и људи. Слобода која се није користила само за „да“, већ и за „не“ према Богу. Демонизам је ушао као побуна против Бога и управо у томе се састоји његова суштина.
Демонизам жели да уништи све што је Бог створио, јер у лицу творевине, љепоте природе види самог Бога. То је оно што жели да уништи – али не може. Зато борба демона није у суштини борба против људи, већ борба против самог Бога. Али, пошто су и сами демони, као и људи који су под њиховим утицајем, такође створења Божија, крајњи исход ове демонске тежње, ове демонске силе, јесте самоуништење. Они се не задовољавају тиме да уништавају друге, већ, пошто су и сами створења Божија, желе на тај начин да увриједе самог Створитеља и да униште чак и себе.
Демонизам је, заиста, једна стварност, драга браћо, и колико год да човек покушава да га негира својом логиком, не може, јер у нашем животу заиста постоје силе које не можемо да контролишемо –силе зла које измичу нашој контроли.
И зато је човек, суочен са овом силом зла, покушао да пронађе разне начине да га избаци из свог живота. Али ниједан од тих начина није био успξешан, нити доноси резултате. Један од таквих начина је увјерење да, ако човјеку покажемо шта је добро, а шта зло, он ће сам изабрати добро и одбацити зло. Колико је то, заправо, наивно, драга браћо! Јер човјек обично зна шта је добро а шта је зло, али његова воља му не дозвољава да слиједи добро.
Многи су мислили да ће образовање учинити људе добрима и тиме избацити демонизам из њиховог живота.Али и то се показало као наивно размишљање.
И ми сами, који смо недавно проживјели страхоте Другог свјетског рата, можемо сведочити томе.
Сјетимо се, браћо, да је народ велике културе и посебно развијене хуманистичке мисли постао жртва демонских сила, што је довело до разарања света(нацизам). Дакле, образовање не рјешава проблем зла.Да ли га онда рјешава врлина, или наш труд да будемо бољи људи? И то, браћо моја, показује се немоћним да нас ослободи од зла. Сјетимо се случаја фарисеја, који је уистину испуњавао заповијести, али је на крају постао заробљеник зла.
Није у нашој моћи да се ослободимо зла. Зато нам данас Црква предочава Христове ријечи, које заиста остављају снажан утисак. Када су ученици питали Господа зашто они нису могли да истјерају демона, Он им је одговорио да с еовај род, дакле демонски род, ничим се не може изагнати осим молитвом и постом. И заиста, можда ће се неко запитати: Зашто су баш ова два средства толико јака да побиједе демонизам који не може бити побијеђен нити образовањем, нити врлином, нити нашом вољом, нити нашим знањем, па ни науком, која нас често заводи обећањем да ће да побиједи зло, излијечи болести, побиједи смрт, али се стално показује да сваки проблем који ријеши ствара нове проблеме.
Зашто онда молитва и пост? Зато што је, браћо моја, демонизам ушао у свијет, као што сам већ рекао, кроз побуну слободних бића – анђела и људи – против Бога. И та побуна, како се манифестовала у Адаму, првом човјеку, није била ништа друго до збацивање Бога са престола и уздизање човјека у божанство од стране самог човјека. Ово осамостаљивање човјека постало је носилац демонског у нашем животу. И молитва је та која поништава овакву демонску самосталност и враћа човјека у заједницу са Богом. Она, молитва, је та која препознаје да је једини господар над злом, једини који може побиједити зло, сам Бог. И на тај начин чини човјека смиреним пред Богом, подстиче га да тражи Божију милост, односно, да схвати да он сам није бог, да није способан да се суочи са злом, осим у Богу и кроз Бога, кроз саму силу Божију.
Пост је, такође, преокрет онога што се догодило падомчовјековим. Јер када је човјек пао у гријех, он је прекршио заповијест поста. Бог му је рекао: „Нећеш јести са тог дрвета.“ А човек је рекао у себи: „Шта год да Бог каже, ја ћу ипак јести.“ И тако је на тај начин пао и постао заробљеник зла и демонске силе. Зато је пост толико благословен да може да преокрене став човјека према Богу и да му помогне да заиста излије Божију милост у свој живот, како би могао да се супротстави и побиједи зло.
Браћо моја, живимо у култури која вјерује, и жели да нас убиједи, да је сам човек – својом снагом – у стању да промијени свој живот, да створи рај на земљи и истјера зло из свијета. И данас, Црква, у овом времену духовних борби које воде њена чеда против зла, подиже свој глас усред овог свијета и ове културе, да би рекла да је велика заблуда вјеровати да можемо побиједити зло сопственим снагама.
Црква нас позива да се окренемо у молитви и посту према милости Божијој, јер једино Он може да побиједи зло. Он га је победио кроз улазак у историју Свога Сина и Логоса, победио га је Својим Васкрсењем, које је показало да зло нема последњу реч у свету. На крају, свијет ће се преобразити у Царство Божије, али само са Другим доласком Христовим. И тада, ако се будемо нашли уз Христа, ако будемо вјеровали у Њега и само Њега – а не у сопствене снаге, нити у моћ овог свијета, нити у моћ науке, знања или врлине – тек тада ћемо бити удостојени Царства Божијег, које ће бити коначна победа над злом. Амин.

митрополит пергамски др. Јован Зизјулас

https://mitropolija.com/2025/03/29/cetvrta-nedelja-posta-demonizam-post-molitva/

Недеља четврта поста
«Вјерујем, Господе, помози моме невјерју»
Природна тешкоћа да схватимо и живимо оно што је Христос рекао апостолу Томи: „Блажени који не видјеше, а вјероваше“, што је сама по себи велика тешкоћа, а за многе људе и непремостива, умножава се када се комбинује са болом – нарочито болом вољених особа, јер тада она постаје експлозивна мјешавина која потреса цјелокупно наше биће.
Отац, утопљен у тугу због свог болесног дјетета (Мк 9, 17-31), очајан због могућности излечења, јер је, осим љекара, већ одвео своје дијете, тражећи исцељење, и Христовим ученицима – апостолима, али без резултата, као последњу наду обраћа се Христу, изражавајући свој природни умор ријечима: „Ако можеш нешто, смилуј се на нас и помози нам…!“ Христос му одговара: „Ако можеш да вјерујеш… јер све је могуће ономе који вјерује!“ Тада тај измучени отац изговара највећи и најдубљи људски вапај: „Вјерујем, Господе! Помози моме невјерју…!“
Пошто имамо погрешну представу о врлинама (плодовима Светога Духа), замишљамо да их већ посједујемо, да их стичемо или да нам се, у крајњем случају, дају у пакету – односно, као једна фиксна цјелина, а не као постепено учествовање у њима. Исто тако, исту заблуду прихватамо и када је ријеч о вјери – као да неко или има вјеру, или је нема! Замишљамо вјеру као нешто што је исто као наша рука или боја наших очију. Односно, као једну задату, непромјенљиву чињеницу. Или имам руку, или је немам.
Или су ми очи плаве, или нису. Али вјера није таква. Вјера је малена или велика, растућа или опадајућа.Вјера је осјећај који се рађа из односа. Осјећајсигурности или неизвјесности. Осјећај поузданости или неодлучности. Осећај великог, дубоког повјерења или слабог повјерења
Вера је оно што учвршћује срце човека тако да буде сигуран у другога.То је оно што каже Блез Паскал:„Срце има разлоге да вјерује, које ум не може да схвати.“ Дакле, вјера је унутрашњи процес који, почевши од људских односа (прво је доживљавамо у односу са родитељима), постаје основа и темељ на којем се гради и утврђује вера у Христа. Све ово, наравно, нема никакве везе са обичним увјерењем да Бог постоји.Јеванђелска вјера је већ у љубави. Вјера у Христа значи препустити се Њему – у свему што чини нашу егзистенцију. Вјера је извјесност да смо вољени, да нисмо сами, да нас Бог прати и води кроз живот. Чак и када ходамо „усред сјенке смрти“ (Псалам 22), или смо суочени са „лавом и аждајом“ (Псалам 90),
чак и у најгорим искушењима кроз која пролазимо.
Бог је увиек Бог Изласка, Бог ослобођења од наших ропстава. Зато вјера и радост иду заједно. Као што каже апостол Павле у Посланици Јеврејима:
„Вјера је основ свега чему се надамо, потврда ствари неведљивих.“ (Јевр. 11,1) Блудница у 7. глави Јеванђеља по Луки изражава своју благодарност (стихови 37-38)
иако још није чула ријечи опроштаја (стих 48).Христос тек на крају каже: „Вјера твоја спасла те је“. То је вјера која је, кроз један гест благодарности, већ унапријед предосјетила исход њеног сусрета са Господом!
Христос моли да не ишчезне вјера Петрова, да би могао да укријепи своју браћу када се врати, у тренутку када Сатана тражи да нас „просеје као пшеницу“ на жрвњу искушења (Лука 22,31-34). У почетку, Христос говори у једнини (обраћајући се Петру), а затим прелази на множину, истичући да се ово питање односи на све.
Јеванђелисти су нам пренијели неизвјесност вјере првих Христових следбеника и ученика,
да бисмо схватили да није лако имати потпуно повјерење у Христа
и да су сумње нешто сасвим природно.
Отац болесног (опсједнутог) младића, својим вапајем „Вјерујем, Господе! Помози моме неверју!“, изговара најљудскији крик. Његова мука и страх пред неконтролисаном патњом
не дозвољавају му – као што често не дозвољавају ни нама –
да има вјеру какву је имала она блудница коју смо већ поменули,
која је потпуно предала себе промјени и исцјељењу. Ако бисмо користили савремену слику, вјера те тјера да наставиш да корачаш кроз живот, као репортер у непознатој земљи…! Наравно, квалитет вјере свакога од нас је личан.
Може бити здрав или болестан. Али за то није одговорна вјера,
већ њен носилац.
Ако вас ваша вјера чини мање осјетљивима, ако вас чини суровима пред радошћу живота или вас чини грубима,ако вам ствара самозаваравајућу илузију да све држите под контролом, ако, на крају, ваша вјера чини да постајете мање разумни, онда можете рећи себи да таква вјера не долази од Живог Бога, Исуса! То је лоша имитација:Умјесто да буде снажна, отворена и задивљујућа (као што јесте када је истинска), она се ограничава и постаје сува, попут празног слогана.
Вера је спона између људске немоћи и Божанске свемоћи.
Вера је око којим гледамо Христа. И замућено или сузно око и даље остаје око које може видјети Христа.
Вера је рука којом се држимо за Христа. И рука која дрхти је ипак рука која може да се прислони и дохвати скут Христове хаљине.
Вјера је језик којим окушамо и спознајемо да је „благ Господ“. И језик који пали било каква грозница и даље остаје језик комуникације и повјерења.
Вера је нога којом корачамо ка Христу. И нога која храма и даље остаје нога која, макар споро, може ићи ка Христу.
Чак и ако наш егоизам жели да имамо савршено око, веома чврсту руку, беспрекоран језик и потпуно здрава стопала, ми нека учинимо напор да се повежемо са Христом и да Му повјеримо себе, са оним што имамо, у каквом год стању да се налазимо.
То је и труд наше вјере. Да Га призовемо, да нам отвори слијепе очи (Мк 10,46),
да исцели нашу осушену руку (Мк 3,1), да ослободи наш везани језик (Мк 7,32)
и да нас подигне из потпуне тјелесне парализе (Мт 4,24).
„Верујем, Господе! Помози моме невјерју.“
Амин.
С љубављу и молитвеним жељама,
Ваш парох,
о. Теодосије

https://mitropolija.com/2025/03/29/vjerujem-gospode-pomozi-mome-nevjerju/

Манастир Будисавци налази се у селу истог имена, 17 км источно од Пећке патријаршије. Манастирска црква Светог Преображења саграђена је у првој половини XIV века. Према неким становиштима, цркву је подигао краљ Милутин, док је према народном предању она задужбина његове ћерке, сестре Стефана Дечанског. Од свог оснивања, манастир у Будисавцима је био метох Пећке патријаршије, те је стога био предмет пажње бројних поглавара српске цркве. Порушену цркву у потпуности је обновио први патријарх обновљене патријаршије, Макарије Соколовић 1568. године, када је црква и живописана о чему сведочи натпис изнад западних врата, као и онај који прати његов ктиторски портрет.
Црква манастира Будисавци представља складну грађевину основе у виду равнокраког уписног крста, са осмостраним кубетом, споља тространом, изнутра полукружном апсидом.
Припрата је накнадно призидана 1872. и виша је од првобитне, будући да прекрива западну бифору. Црква је зидана алтернацијом камена и опеке која је на појединим местима декоративно ређана.
Док од првобитног живописа из XIV века нема сачуваних трагова, у унутрашњости се сачувало фреско-сликарство из времена патријарха Макарија, чији је ктиторски портрет насликан на јужном зиду поткуполног простора. Насликани су и портрети Светог Саве и Симеона Немање, као и три српска архиепископа, док су се у вишим зонама делимично сачувале сцене из циклуса Великих празника и Христових страдања. У припрати, у лунети изнад улазних врата је насликано Преображење са натписом о обнови цркве и конака од стране архиепископа Мелентија 1872 године. 1874. Године, браћа Ђиноски из Галичника код Дабра, израдили су иконостас за цркву манастира у Будисавцима.

https://www.blagofund.org/Archives/Budisavci/sr/Pictures/

Ниједан твој вапај, ниједно твоје стењање, ниједан твој тежак уздах, ниједна суза – ништа, што је у теби страдало и трепетно откућавало у уморном срцу твоме, Ја нисам оставио узалуд. Моје милости су те окружавале управо у тим тренуцима твог живота, када то ниси очекивао и зато ниси ни примећивао због својих грехова. Оне су јавно сведочиле о Мојој бризи за тебе.

*** 

Када невоље и униније почну да раздиру твоју душу, сети се само колико сам ти Ја радости давао у дане детињства и младости.

***

Сада Ја не гледам на твоја лоша дела, већ слушам вапаје и сузна стењања твога покајања – и они су Ми драги, због тога што су сада искрени и својевремени. Ти си Ми драг, и драга су Ми сва твоја страдања, која си искрено преживео. Ти си Ми драг и зато сам ти Ја тако често помагао, чувао те од смрти, пагуба и разних животних потреса. Ти си Ми драг и зато што те не напушта начин искреног покајања и жеља да се исправиш јача у твојој свести и твом срцу.

*** 

Малодушни! Како ти ниси примећивао у мрачним тренуцима, да те је Моја рука, која те води, увек укрепљавала, и помоћ Моја, иако и у последњем тренутку (када се више ниоткуда није могла очекивати), је стизала. Јер све је то било од Мене. Јер је на тренутак гнев Мој, али је за цео живот милост Моја. Јер вечером долази плач, а јутром радост (Пс. 29, 6). Сети се да сва та преживљавања и настројења не треба да ти буду својствени, јер ти идеш путем самоограничења и беспоштедности према себи. Ти не треба да им дозволиш да те додирну, сећајући се у тим тужним тренуцима оних радости, којима сам те Ја водио ка новом животу у годинама твог боготражитељства.

*** 

Укрепи се, уморни путниче! Уздај се у Моју брижну руку за тебе! Ти видиш да Ја разним путевима водим сваку хришћанску душу ка спашењу. И тебе такође, чак и у једанаести час твога живота, Ја водим посебним путем. Следи Ме. Желео сам да те видим како се уздаш у Мене, како си некад чинио. Следи за Мном не колебајући се. Ти зато треба да будеш свет у свему, у свим својим поступцима, у свим својим помислима, како не би осквернио Моју светињу.

*** 

Победи, - говори у теби унутрашњи глас. Победи све лоше у себи, - понавља он. Тако победи и докази да си неповратно одбацио грех. Буди човек, који се не стиди да укажује пажњу малим, јадним, неприметним људима, углавном незаштићеним, показујући снисходљивост према њиховим слабостима. Буди човек, у коме се увек може наћи подршка, и зато у општењу са људима не дозвољавај себи да испољиш окорелост и неосетљивост, како си много пута грешио претходних година.

*** 

Ти си сам, али не заборављај и памти увек, да сам Ја с тобом. Није лако преживљавати осећај снажне туге и самоће, али је то неизбежан пут свих људи са обостраном интуицијом и саосећањем за туђу невољу. Желим да већ сад почнеш да оправдаваш поверење које сам Ја уградио у твоје срце. Имам право да од тебе захтевам све то, јер сам ти дао и превише. Колико пута сам те упозоравао да се исправиш и покајеш! Очекујем од тебе искрен одговор, поткрепљен покретом твоје душе. Шта ти сада преостаје? Да стремиш ка дубокој тишини, каква бива на дну језера или у бунарима и дубоким спремиштима, и да се чешће затвараш у клет срца свога, не упадајући у дремљиву тишину.

*** 

Ја желим, да ти будеш домаћин свих својих мисли. Примећуј, какве су оне ...Када рад иде пречизно и лако – мисли су свеже и слободне, прозрачне и теку. Ти само треба да их организујеш, да их јасно и тачно уопштиш. И треба много, много мислити над њима, одбацујући оне непотребне и стране. Желим да би радећи над њима, створио у свом срцу ризницу за творење непрекидне Исусове молитве.

***

Ти си Ми драг и зато што си са свом ревношћу заволео Пречисту мајку Моју и у простоти срца свога се обраћаш Њој, као Рођеној Мајци. Драги си ми и зато што те недремљиво око Моје стално прати. Зар ниси примећивао у свом животу и међу онима који те окружују, искрено или лицемерно оне који брину о олакшању твог горког удела и твојих страдања, - зар ниси примећивао Моју бригу о теби?

*** 

Ја желим да ти будеш човек са добрим карактером, да те никад не напушта осећај праведности, и да увек поступаш онако како треба, то јест како ти налаже твоја савест, како би се од тебе људи учили благородности, расуђивању, великодушности и зрелости сваког поступка и речи. Желим да сви који те знају и окружују могу увек за тебе да кажу следеће: ево човека, на кога се за све и увек може поуздати и коме се може поверити. Желим да саосећаш са тугама и невољама својих ближњих. Желим да увек више дајеш, него што тражиш за себе. Желим да учврстиш у себи пречизност у раду, тежњу ка циљу – као главни стимуланс. Желим да ти се мисли и дела не размимоилазе. Томе тежи, јер Ја желим да будеш човек чврстог карактера, како те никад не би напустила снага духа, испуњеност и способност да се цео жртвујеш за дело на које си призван и које радиш. Такав човек се никада не зауставља на пола пута и то је основна црта његовог карактера.

*** 

Запамти да се све с тобом дешава по Мом Промислу, и зато су све мисли и покушаји са твоје стране да убрзаш ствари недостојни тебе и преступни. Веруј да се све дешава по Мојој вољи, и да се пре одређеног испуњеног времена ништа на свету па самим тим и с тобом не дешава. И зато храбрије подноси сва страдања повезана са искушењима временом, незнањем и очекивањем, знајући да је све то било од Мене.

одломак из књиге "Духовне поуке и беседе"

Пре нешто више од годину дана био сам изненађен критичким освртом који је проф. др Оливера Петровић, светски познат стручњак из области развојне психологије – тачније из области развоја религиознoг мишљења – дала у вези са Наставним планом и програмом Верске наставе. Иако се она у највећој мери усредсредила на Наставни план и програм за први и други разред основне школе, и у вези са тим дала драгоцене сугестије, њена оцена тицала се читавог нашег курикулума, тј. начелне методологије којом, по њеној оцени, он одише.
Прва критика проф. Петровић тиче се нашег недовољног уважавања чињенице да деца предшколског узраста већ поседују религиозно мишљење и имају религиозна искуства, у најширем смислу те речи; а друга се тиче не узимања у обзир стварних потреба религиозног развоја деце и младих, чији је заједнички именилац потреба за богопознањем.
Богопознање је, по мишљењу проф. Петровић – са којим се у потпуности слажемо – увек мистичан чин; оно је у већој мери ствар искуства и доживљаја, а не разумевања и поимања. Са друге стране, приступ у нашем курикулуму је, по њеној оцени, исувише објашњавалачки, рационалистички и социоцентричан. Ми тајну богопознања настојимо да објаснимо и приближимо онима који су изван ње, шта само по себи није спорно – то и Господ чини својим параболама – међутим, смер објашњења јесте споран. За разлику од Господњих парабола, које настоје да слушаоце уведу у тајну богопознања (мистагогија), наша објашњења настоје да тајну богопознања сведу, да је разоткрију и учине разумљивом без искорака ка Богу, без приближавања Њему.
То је, иначе, искушење којем је поклекла академска теологија на Западу. Међитим, није никаква тајна да је хришћанство у Западној Европи у великој кризи. У том смислу, драгоцено је лично сведочанство и професионална оцена проф. Петровић о разлозима који су до кризе довели. Када је 80-тих година, као млади научник, дошла у Оксфорд желела је да, поред осталог, сазна шта се тачно догодило са докторском тезом Преподобног Јустина Ћелијског. Сазнала је, на најнепосреднији могући начин, да је она одбијена због његовог хиперкритичког става према протестантизму.
Оштрица критике протестантске теологије, од стране Преподобног Јустина, била је усмерена на оно шта бисмо назвали академизацијом теологије. Реч је о покушају немогућег: да без метаноје, без преумњења, богословље постане разумљиво и прихватљиво академској и широј друштвеној заједници. Теологија која покушава нешто тако, следећи обезбожену хуманистику у стопу – а некада и предњачећи – удаљује се од истина у које треба да верује, које треба да живи и сведочи, а оне јој временом представљају све већи терет. Оваква теологија временом почиње да сматра успехом управо то што Реч Божију не проповеда у сили и Духу Светоме, са пуним убеђењем (1. Сол. 1: 5), већ што са пуним уздржањем, тобоже „академским“, у испразности људске мудрости изговара речи које никоме и ни за шта нису потребне.
Теологија-по-мери-људској или „ангажована теологија“ – како је њени протагонисти радо називају – по правилу предано осмишљава, оправдава и имплементира неку, било коју, идеологију – најчешће владајућу. Није тајна да су у прошлости управо теолози и теолошки аргументи играли важну улогу у легитимацији и имплементацији идеологија националсоцијализма и комунизма. Савремени академски теолози, међутим, неретко се утркују да покажу како неолиберализам своје сокове црпи управо из Светога Писма! Истина је, међутим, да таква теологија служи туђим боговима, скованим и обликованим по науци и вештини људској, и да никакве везе – осим номиналне – нема ни са Светим Писмо ни са Светим Предањем.
Нажалост, дух академизма је, током претходне две деценије, захватио и наш Православни богословски факултет у Београду. Овоме су најпре сведочили студенти, слушајући поједине професоре који су, у почетку стидљиво, а потом све смелије и гласније одбацивали дух православне побожности. У најбољем случају они би га толерисали – док се не замени једним новим, академским. И то није била само ствар „недовољног“ образовања старијих или мање образованих свештеника и лаоса, него управо ствар побожности.
Наиме, заједнички именилац ових професора био је одбацивање страха Божијег – који је почетак мудрости (Пс. 110: 10)! За њих је почетак мудрости била јерес апокатастазе. а отуда је долазио и њихов негативан став према: монаштву, посту, молитви, подвигу, послушању – једном речју према читавом Православном Предању. Њихов однос према Светим Тајнама, постао је свима јасан у доба короне – премда је нама студентима био јасан и много раније.
Сасецали би сваку националну идеју и везу са богословљем наше Цркве као „превазиђену“, али су зато неговали и подстицали левичарске и грађанистичке идеје код студената. Са студентима који су били одушевљени њиховим „богословљем“, делили су, поред осталог, и негативан став према „догматичности“ Цркве и према њеном „недемократском“ поретку. Ово потоње их је посебно болело, јер је гушило њихову „слободну академску мисао“.
Сећам се да је, непосредно после погрома Срба у марту 2004. године, један од поменутих професора, јавно и веома бурно реаговао на жељу блаженопочившег владике Атанасија (Јевтића) да студентима пренесе утиске о страдању нашег народа на Косову и Метохији:
„Шта он мисли!? [викао је у амфитеатру] Eно му стадион [указујући руком ка стадиону ОФК 'Београд'] па нека држи митинге и предавања до миле воље. Ово је академска установа!“.
Били смо заиста шокирани и саблажњени наступом овог професора. Нико од нас, међутим, није био изненађени када је управо он 2018. године, стао на чело групе својих колега који су покушали да изведу пуч на Православном богословском факултету. Наиме, дух који је на њиховим предавањима провејавао више од две деценије, сабрао се, оснажио и оваплотио у покушају да црквени факултет (sic.!) отму из окриља Цркве, и ставе га искључиво под окриље Универзитета у Београду; као да њихова служба није била служба Цркви, него некој апстрактној академској заједници, чију би суштинску незаинтересованост за учење Цркве управо они требало да потврде и оправдају својим „ослобођењем“.
Када је, дакле, умрла свака нада да ће се ови професори вратити црквеном поретку, Црква је реаговала и стала на пут квазиинтелектуалном и квазиакадемском, а у суштини – то са жаљењем пишем – протестантском духу ових професора. Нажалост, они су заједно са својим истомишљеницима током последњих неколико месеци „подигли улог“ – иду на „све или ништа“. Они више не покушавају да отргну црквени факултет из окриља Цркве, него да саму Цркву отргну из окриља Јеванђеља!
Учешће Цркве у студентским протестима проглашавају јеванђељском обавезом, а истинском Црквом, групу људи која се сабира око идеје права, правде и демократије, иако им је добро познато да међу њима има и оних који немају никакве везе са Црквом – напротив! Истовремено и непрекидно хушкају демонстранте на сопствену браћу и сестре у Цркви који не деле њихово одушевљење протестима, стварајући атмосферу линча, вређајући небивалим увредама, претећи списковима и јахањем, тврдећи да је и најмања уздржаност знак издаје; одбијајући чак и да чују њихове аргументе, дискредитујући их и одбацујући унапред као издајничку пропаганду – иако су они, заправо, у потпуности јеванђељски.
Са њима би се и могло разговарати када би остали верни макар идеји либерализма и критичког мишљења; али, авај, синови (и кћери) противљења неће ни како они хоће! Остаје нам да се надамо да ће се смирити, извинити за увреде и претње – или макар јавно оградити од оних који то чине – те да ће до разговора ипак доћи.
У сваком случају, за нашу Цркву, за наше богословске школе, професоре и вероучитеље важно је да будемо свесни искушења и грешака којима је подлегло хришћанство на Западу. Рационализација вере и популизам, иако у једном тренутку могу наићи на одобравање значајног броја људи, не јачају, него слабе потентност црквене мисије. Наше је, дакле, оно шта је наше било одувек: да јачамо у Духу Светоме, у богопознању и светом начину живота, и да објављујемо да ће Бог судити живот свакога човека, Он који је бескрајно праведан тако да се ни једно тело пред Њим не може оправдати (Пс. 142: 2); али и да подсећамо да милост односи победу на суду (Јак. 2: 13) и да је Господ бескрајно милостив (Пс. 144: 8), тако да прима дарове покајања – жртве искупљења. Да позивамо, дакле, свакога човека да узме учешћа у заједничком приносу коначних и савршених дарова покајања – Тела и Крви Христове – ради опроштаја кривице, и ради победе над грехом у нама уздарјем које добијамо за тај принос, Духом Светим, даром усиновљења, којим ако ходимо вољу Очеву чинимо (Гал. 5: 16).
На крају желео бих да поделим и једно лично сведочанство проф. Оливере Петровић, које представља својеврстан печат овом нашем осврту. У погледу спора Оксфорд vs. Јустин Поповић, она је дуго година била на страни Оксфорда, поготово на почетку своје научне каријере. Међутим, данас, на основу дугогодишњег професионалног и животног искуства, она је у потпуности на страни о. Јустина: „Данас сам уверена, оче, да је отац Јустин био у праву – пророчки у праву!“.

Јереј Стеван Јовановић

https://www.suncanik.info/post/veronauka-protesti-i-iskusenja-akademske-teologije

Несрећан си, Народе мој, биједна си, Отаџбино моја! Знам ја и осјећам невоље твоје и црни чемер што ти је стегао душу твоју. 3нам ја то све и осјећам, али ми не дају пјевати о срећним данима минула времена, али ми не дају кукати над општим јадом твојим. Народе мој заробљени и кукавна Отаџбино моја!

Немилосно ме тјерају с гробља, шибају ме страшно и ријечи ми у грлу стају. Гробови остају неопојани ријечима чистијем, непокапани сузама искренијем, а мајке сиње неутјешене утјехом благом, па се буни у љутој срџби и божје и људско срце, и мртва се тијела у мртвачкој одори дижу из неоплаканих гробова и оглашавају се језивим јауком и лелеком да душа у човјеку протрне и премрзне.

О Боже мој велики и силни и недостижни, дај ми језик, дај ми крупне и големе ријечи које душмани не разумију, а народ разумије, да се исплачем и изјадикујем над црним удесом свога Народа и 3емље своје. Поклони ми ријечи, Господе, крупне и замашне кô брда хималајска, силне и моћне кô небески громови, оштре и језиве кô свјетлице божје, и тирјанима неразумљиве кô што је неразумљива сфинга египатска роду човјечанском. Дај ми те ријечи и обдари ме, Господе мој, тијем даром својијем великијем и милошћу својом неизмјерном, јер ће ми срце свенути, јер ће ми се душа од превелике туге и жалости разгубати!

https://www.poezijasustine.rs/2019/04/proza-petar-kocic-molitva.html?fbclid=IwY2xjawJK0xdleHRuA2FlbQIxMQABHYkeLoUWOe2f6y38YMOEPdLq2JCFwaXxZ_gnuedM4oahF5LJcV35SRBJcQ_aem_b_rkEgmVt1RNKWahSYTEsA

Зашто се то дешава само добрим душама?
Младима, онима који никад нису знали да ти ружну реч кажу, онима који су свима само добро желели, онима који су радили, живели, дисали за друге и њихову радост...
Тај тајни промисао Божији сваког мучи, а ми смо мали, зато не разумемо.
Не можемо да разумемо, јер видимо само физичким очима.
И увек видимо да се најгоре ствари дешавају овим људима - страшна, ужасна смрт, пожар, саобраћајна несрећа, тешка болест... Звук тог страшног тренутка, као муња, дирне свакога, и оне који су их познавали и оне који то нису.
Морам да поменем нашег Тошета Проеског, Човека са великим Ч испред. И његов земаљски крај био је сличан.
Док је био жив, за његову велику душу готово нико није знао. Или су ту доброту порицали. Познато је да доброта свима упада у очи, али у овом случају очигледно се то није десило. А каква је била његова смрт?! Страшна!
Каква је само била смрт наших најмилијих, људи из нашег града, које нисам лично познавала, али сам их толико волела као музичку групу. Иако сам попадија и место ми је у цркви и Литургији, често сам имала жељу да бар једном будем на неком њиховом концерту!
Енергија у души им је зрачила. Зато сам их волела.
Али Божја воља.
И данас су ове невине душе заједно отпутовале у Небо, веселиле су се уз песме, и то им је била последња радост на овом земаљском свету.
И док сви плачемо, питајући се зашто су тако умрли, одговор је само један.
 Вратимо се назад кроз векове...
Јединствена Личност пре свих векова разапета је на крсту. Смрт на крсту! Најстрашнија и најсрамнија смрт у то време.
Ево нашег одговора зашто сваки добар човек, свака добра душа пролази кроз најстрашније страдање, тугу и губитак на овом свету. Јер, ми се не боримо са телесном силом, већ са другом невидљивом силом, силом која нам ни мало не жели добро.
Све нас мучи питање - зашто таква смрт, зашто баш тако?!
Зато што је Неко планирао наш овоземаљски одлазак тако да нечија добра душа оде на сличан начин као Његова, али и да то одјекне гласно и снажно и додирнути свачије срце, свачију душу, да свако пусти бар једну сузу, која ће бити саткана молитвом.
Нико не може пружити утеху онима који остају овде, обавијени тугом због својих губитака. Али, постоји само Један који даје живот и узима га Горе, и Он, само Он даје мир, даје утеху, дарује стрпљење...
Живот је овде кратак, веома кратак. Блажена је она душа која је ту истину научила, која ту истину живи, која добра дела чини, која се не плаши искушења која јој предстоје, која чини добро на најлепши, невидљив начин -молитвом.
Јер, том молитвом Бог шаље анђела чувара тој души, свим душама које се у молитви помињу.
Можемо и урадићемо све. Доћи ће до промене власти, увешће се нови закони, нове мере и низ других законских и системских реформи како би се спречиле да се овакве ситуације не дешавају у будућности.
Лепо је, најбоље је променити се на боље.
Али, како променити „ум“ или „мисао“ или „план“ онога који по сваку цену жели да нанесе зло?! Који закон ће то забранити, казнити, или што је најважније, натерати некога да разуме?
Само молитва има ту моћ.
Кад човек смиреног срца стоји пред Богом. Уз жртву љубави.
А то је пост , захвалност душе. За шта може да се захвали човек који дише, живи, ради, ствара, напредује, који има благослова на свакој њиви, ако не на тој малој послушности коју можемо да дамо Богу још од Раја (јести од свега, само не једи са тог дрвета!), тој малој жртви, да се буде послушан, да се пости. Када човек пости, труди се да не чини грех који му је био драг или са којим се борио, па се труди да га остави, бори се, моли се Богу да му помогне, труди се да се повуче у молитву, у себе, да сагледа своје грехе, а не туђе... То је наша најмања жртва за Бога, најмања!
А кад се човек пење на духовној лествици, онда из те љубави више не гледа на себе већ на друге, даје живот за друге.
Када МИ будемо послушни и жртвујемо се за оне које највише волимо, када жртвујемо своје грехе и страсти за своје вољене, тада ће Бог чути и услишити наше молитве.
Увек помињем пример св. Пајсија Светогорца. Једном приликом долази отац да га моли да му излечи ћерку од рака главе. Старац га пита:
- Сине, јеси ли спреман да жртвујеш једну своју страст, само једну своју страст, за своју кћер?
А он одговара питањем: Какве страсти?!
- На пример, немој да пушиш цигарете.
Он је ту своју страст веома волео, али је пристао због ћерке.
У кратком периоду од неколико месеци, без операције, без терапија, рак је регресирао.
Када је поново отишао старцу, овај му је рекао:
- Пази да обећање одржиш, јер ако га прекршиш, ситуација ће бити иста.
Прошло је много година, ћерка се удала, постала мајка, а отац је заборавио на своје обећање. Недуго након што је поново почео да пуши, рак се појавио на истом месту, али јој је сада одузео живот.
Тужна али истинита лекција у нашој суровој стварности. Како заборављамо на Бога, на своја обећања. Обраћамо Му се само када нам је тешко. А где је наша захвалност?!
Ако постоји нешто што можемо да научимо, то је - колико је моћна молитва човека док је жив. Нико, нико нема ту снагу као ми.
Зашто заборављамо ту молитву?
Зашто не схватимо да том молитвом, том својом малом жртвом, грејемо Бога? С Његовим благословом можемо променити СВЕ. И Он се радује, радује се спасењу макар и једне душе.
Ради молитава св. Серафима Саровског, Бог је заштитио сву Русију. Целу земљу.
Данас нико не чини ништа за спасење другог.
Зашто се не молимо?
Да имамо бар један молитвеник у овој нашој малој земљи, ништа од овога се не би десило.
Ако апелујемо да нешто треба да променимо  и духовно трансформишемо, онда се то односи на нас саме.
Ако желиш да се сви спасу, да се промене на боље, корен је прво у теби самом. Ако се потрудиш да спасиш себе,  спасићеш безброј других око тебе.
Никада не знамо ко ће бити тај молитвеник, чија ће бити молитва која ће спасити нечију душу јуче, данас или сутра.
То може бити нечија молитва, твоја, или моја...само Бог зна.
С поштовањем за све златне душе.
Марина Тодороска

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Манастир Успења Пресвете Богородице у Српском Ковину  је најстарији манастир у Мађарској и један од два манастира у Будимској епархији Српске православне цркве. Смештен је 40 км јужно од Будимпеште, на острву Чепел. Манастир је познат и као „Манастир на Дунаву“, један је од најстаријих српских православних манастира изван граница Србије. Смештен на десној обали Дунава у самом центру града Српски Кoвин (Rackeve).

Овај манастир представља сведочанство вековне историје и духовности српског народа у средњој Европи, основан још у 12. веку, током периода када су Срби, вођени вером и политичким околностима, мигрирали на север. Његова историја уско је повезана са доласком Срба у Панонску низију и њиховим трудом да очувају православну веру и традицију на овим просторима. Током векова, манастир је био духовни центар, али и место уточишта за Србе који су се борили са изазовима времена, укључујући османске инвазије, аустроугарску власт и политичке промене. У бурним историјским раздобљима, манастир је често био оштећен, али је увек обнављан захваљујући вери и посвећености српског народа.

Према сачуваном предању, овај манастир представља средњовековну тековину и као оснивач манастира помиње се краљица Јелена, ћерка рашког жупана Уроша I и супруга владара Беле II Слепог. У време кад је манастир настао Угарском је владала Јелена уместо свог малолетног сина Гезе II (1141–1161).

Након што су Турци 1439. године опсели и први пут освојили утврђено Смедерево, у два наврата су прешли Дунав, опустошили и опљачкали Ковин и сва околна насеља. Они који су избегли на време кренули су у дубину Угарске и доспели до острва Чепела на Дунаву. Угарски краљ Владислав је 10. октобра 1440. године уступио ковинским пресељеницима касноготичку цркву са капелама и звоником, па уз то, по свој прилици, одговарајући део краљевских земљишних поседа. Од тог доба до данас, на Чепелу постоји Горњи или Српски Ковин, са црквом посвећеном успењу Пресвете Богородице и са капелама Св. Јована Претече и Св. Врачева Козме и Дамјана (прва на југоисточној, друга на југозападној страни). Постоји могућност, да је у годинама око половине XVI века парохијска црква претворена у манастирску. За овај закључак нема непосредних доказа, али су у турском попису из 1546. године у Српском Ковину забележена три монаха и један свештеник што упућује на могућност да је уз цркву тада већ постојао манастир. За сада поуздани подаци из 1680. године, потврђују постојање манастира на Чепелском острву. У оквиру редукације манастира у време Марије Терезије, Ковински манастир је укинут 1777. године а малобројно братство, вероватно на челу са архимандритом Јосифом Станојевићем, пресељено је у манастир Грабовац а црква претворена у парохијску. Након више од два века, ова велика светиња Срба у Мађарској поново добија статус манастира, на челу са игуманом Андрејем Пандуровићем 2003. године.

У време настанка, крајем XIII века, црква је представљала већу једнобродну, раноготску грађевину. У годинама после 1440. године, након уступања цркве Србима, складна и пропорционална готска грађевина (са капелама) претворена је у православну богомољу уз незнатне интервенције. Данашњи иконостас са мањим бројем икона, потиче из 1770. године. Само су четири престоне иконе настале раније, 1746. године, и рад су непознатих руских и украјинских мајстора.

Цркву Успења Богородице у Српском Ковину и њена два параклиса осликали су мајстори које је предводио Теодор Симеонов из Мосхопоља. Цела велика црква као и припрате, од земље, па до врха готских сводова, између преплетених стубова, према сразмери простора који на сводовима горе бива све ужи, симетрично су испуњени фрескама светитеља као исрпских владара и светаца.. На доњим деловима зидова, између усправних стубова, поређани су српски владари од Немање па до цара Уроша и цара Лазара, у природној величини.

Највећа светиња овог манастира је чудотоворна икона Пресвете Богордице (Ковинска Богородица) из 17. века, која је током векова пружала бројна исцелења свима који су тражили помоћ. Ова икона се у српским списима спомиње као „најпоштованија икона“ код Срба у Мађарској. Уједно, у манастиру се налазе и делови моштију светитеља веома значајних за наш народ, од који су и делови моштију Светог Аве Јустина Ћелијског.

Псалам 10. светог Јефрема Сирина

Не владам собом, даруј ми дух покајања (1, 288 - 292)

Пред славом Твојом Христе, Спаситељу мој, изрећи ћу сву поквареност своју и исповедићу сву неизмерност милосрђа Твога, које изливаш на мене по благости Твојој.

Од утробе матере моје жалостим Те, и ни за шта не сматрах благодат Твоју, не старајући се за душу своју. Ти си, Владико мој, по великој доброти Твојој, милостиво и трпељиво гледао на сво лукавство моје. Глава је моја подигнута благодаћу Твојом, али се непрестано приклања ради грехова мојих.

Зле ме навике везују као ланцима, а ја се радујем што сам свезан. Тонем у саму дубину зла, и то ме весели. Непријатељ непрестано обнавља моје окове, јер види колико се радујем њиховом мноштву.

Ридања и плача достојно је ово; у томе и јесте стид и срамота, што сам свезан сопственим жељама, и још је страшније то што себе везујем оним везама које налаже на мене непријатељ и умртвљујем себе оним страстима које га радују.

Иако знам колико су страшни ти окови, брижљиво их скривам од свих оних који ме гледају, иза пристојне спољашности. На изглед сам обучен у предивну одежду страха Божијег, а душа је спутана срамним помислима. Од споља изгледам побожан, а изнутра сам испуњен сваком нечистоћом.

Савест ме моја изобличава у томе, и ја ако и хоћу да се ослободим окова својих, и сваки дан тужим и уздишем због тога, ипак остајем свезан тим истим мрежама.

Јадан сам ја и јадно је то свакодневно покајање моје, јер оно нема тврдог темеља. Сваки дан полажем темеље здању, и опет га сопственим рукама рушим.

Покајање моје још увек није поставило добар почетак и зломе немару моме не види се крај.

Поробљен сам страстима и злој вољи непријатеља мога, који ме уништава.

Ко ће глави мојој дати воду, и очима мојим изворе суза да непрестано плачем пред Тобом, милосрдни Боже, да би пославши благодат Твоју, избавио мене грешника из мора разбеснелог греховним таласима, који непрестано узбуркавају душу моју? Јер прохтеви моји посташе гори од рана, које ни лековите мелеме више не трпе.

Живим у нади да ћу се покајати, и обмањујем себе овим сујетним обећањем док не умрем. Стално говорим: „Покајаћу се”, и никада се не кајем. На речима се наизглед усрдно кајем, а делима сам веома далеко од покајања.

Шта ће бити са мном у Дан испитивања, када Бог све открије пред судиштем Својим! Свакако да ћу бити осуђен на муке, ако овде сузама не умилостивим Тебе, Судију мога.

Јер уздајући се у милост Твоју Господе, Теби припадам и Тебе молим: „Даруј ми дух покајања и изведи из тамнице безакоња душу моју! Нека засија луча светлости у моме разуму, док нисам доспео на страшни и предстојећи ми Суд, на коме неће бити места покајању за лоша дела!”

Људи су почели да траже друго. Они не траже породицу, они су у потрази за пролазним уживањима, и у суштини,  постали су деформисани, некомплетни. Многи су већ рођени од таквих људи. Одрасли су у некомплетним породицама, родитељи су им били разведени. Данас практично нема породица с више деце, дете расте само. Њега васпитавају друштвене институције, а нормалне родитељске љубави, нормалних породичних односа он не види.  Такво дете одраста ускраћеним, мањкавим. Док су постојале многочлане породице, деца су у њима расла тако што су још од малена стицала неко искуство живота у заједници, учили су се да трпе једни друге, да праштају и воле. При том, не у атмосфери касарне, већ у породичној атмосфери. То је нормално и природно.

Дете које је одрасло само, васпитавано једним родитељем, и чак не толико својим родитељем (који је оптерећен својим обавезама), колико улицом и друштвеним дечијим установама, неспособно је да изгради правилне односе с људима. Оно је непотпуно, ти људи су нечега лишени. Они траже само задовољство, комфор, лак живот, беже од тешкоћа.

Сви желе да што удобније и лакше проживе живот, да их нико не „оптерећује“. Деца сметају таквим људима, бебе плачу и не дају им да спавају ноћу, а омладина, тинејџери – то је уопште права главобоља, а сви желе само позитивне емоције и ни једну негативну. Људи беже од тешкоћа, а оне их ипак стижу...

Господ је страдао за нас, Он је дао свој живот за нас на Крсту, дао нам Своје Тело и Крв, и дао нам заповести: „Љуби Господа Бога свог свим срцем својим...“. А данас брак постаје циљ сам себи. Јер Царство Небеско почиње још на земљи, а ми се не спасавамо, већ гинемо.

Не може се бити слуга два господара. Јер наш је циљ – сјединити се с Богом, вратити ту срећу, коју је имао први човек. Враћање Бога у срце човека – то је више него брак, више него науке, новац, богатство. Оно је то све заједно – и океан љубави безмерне, јер Бог је љубав и блаженство, која превазилази свако земаљско утешење, укључујући ту и брачно, и свезнање Божије које превазилази сваку науку, зато што наука зна коначан број гигабајта, а Господ – „његов ум је неограничен“, и Творац зна Своју творевину адекватно, а не тако, као наука – релативно, приближно, с претпоставкама... Лепота Царства Небеског превазилази све земаљске лепоте и уметност, а власт и моћ Цара Небеског је јача од власти свих императора и председника. Његово богатство је веће од богатства свих милијардера – „Моја је васељена и све што је у њој“ (Пс 50:12)

Људи покушавају да попуне празнину у свом срцу свиме што овде налазе – утехама, наукама, новцем, влашћу, среброљубљем, и све једно, незадовољни су, лоше им је и несрећни су.

А апостол Павле говори: „Ми смо сада деца Божија, значи наследници...“ (Рим. 7:17) А то значи, да све, што Господ има, Он даје на располагање Свом наследнику – ми можемо да постанемо причесници свега што има Бог – тог блаженства, те безбрижне љубави, тог богатства, те моћи. 

Схијеромонах Валентин (Гуревич)

http://www.pravmir.ru

У ова смутна времена, када je непријатељ рода људскога - ђаво, спустио на Србију тамни и густи облак искушења и посејао смутњу и раздоре међу браћу и сестре, Господ Исус Христос нам, као и увек, треба бити вечни пример и једино наше уздање.

Да увек гледамо у Његoве благе, небеске и дубоке очи, са широко раширеним рукама. Као Апостол Петар док је ходао по валовима буре на Галилејском Језеру.

Али да гледамо и на Исусов лични пример и Његове свете поуке. Христос никада није дизао никакве политичке револуције нити је икада позивао своје апостоле да шире немире, блокаде и смутње у држави. Напротив, Он је све људе позивао само на унутрашњу, личну духовну револуцију, на смирење, молитву и бдење поручујући - "Бдите и молите се да не паднете у напаст".

Душа и срце једног народа па и сваког појединца мењају се на боље само покајањем и молитвом једних за друге. Само вером, само стрпљењем, само надом, само смиреношћу, само постом, само молитвом и само љубављу.

Све остало је потпуни и велики промашај јер нам Преблаги Исус јасно поручује: "Без мене не можете чинити ништа". Све је узалудно и веома штетно ако није са Христом Богом и уздањем само у Њега. Јер опет нам Он сам сведочи и говори: "Ко није са мном против мене је", и додаје - "Ко са мном не сабира, расипа".

Не расипајмо стога браћо и сестре своје духовне и телесне силе на испразна дела таме. На раздоре и свађе. Не устајмо једни на друге, већ нека нам све бива у вери и љубави.
Светопавловски носимо, братски и хришћански, бремена једни других, и тако испунимо закон Христов.

Не будимо ни сујетни, изазиваући једни друге, завидећи једни другима. Да не постанемо руг народима и подсмех непријатељима. Јер ко разори своју кућу изнутра, отвориће широко врата сваком духовном разбојнику да лако и без муке пороби све укућане.

И држава је наша велика кућа. Кућа свих нас. И старих и младих. И десних и левих. И позиције и опозиције. Решавајмо стога све своје унутрашње проблеме и несугласице на један потпуно другачији начин - начин Христов. А начин Христовог делања дат нам је Светим Еванђељем. То је пут мира, пут молитве, пут љубави и пут смирења. То није пут бунта, пут блокада и уличне буке, пут инаћења и пут међусобних вређања и провоцирања.

Зато су данас посебно актуелне речи Господње: "Блажени миротворци јер ће се синови Божији назвати". Постанимо и ми, помоћју Божијoм, синови Божији и ширитељи мира Христовог.

Део из беседе Архимандрита Петра (Драгојловића), Игумана Манастира Пиносава, изговорен у разговору са верним народом

https://www.facebook.com/groups/1260063098048609/permalink/1635547320500183/?rdid=UCH686zZhy1BSEdZ&share_url=https%3A%2F%2Fwww.facebook.com%2Fshare%2Fp%2F1EwTETUoQU%2F

Преподобни Јефрем Сирин

Псалам 5.

Буди за нас све и дај нам да Теби посветимо све своје (4,392)

Као зеницу ока сачувај ме, Господе Боже, заштити и под крилима Твојим заклони ме од искушења.

Буди стражар ока (мога), да не гледа лукаво; буди стражар уха, да не би запажало неправду.

Буди стражар устима, да не изађе из њих клевета, осуђивање, хула, чак ни празна реч.

Буди стражар срца, да се не приклања лукавству и не чини безакоње.

Даруј нам, Господе, познање (шта да чинимо), и дометни знање (како да чинимо).

Даруј нам, Господе наш, да Ти будемо пријатнији од благоухања и аромата.

Даруј нам, Господе наш, да заволимо Тебе, а презремо свет. Даруј нам, Господе наш, да уместо пролазног иметка, стекнемо Тебе, Јединог.

Даруј нам, Господе наш, да Ти принесемо три одабрана дара. Даруј нам Господе наш, да запалимо пред Тобом три благоухана када.

Даруј нам, Господе наш, да Ти запалимо три јарко горуће светиљке: дух, душу и тело, сва три дара јединој Тројици.

Дух посветимо Оцу, душу посветимо Сину, тело посветимо Духу Светоме, - Духу, који га изнова подиже из праха.

Оче, освети за Себе дух наш! Сине, освети за Себе душу нашу! Душе Свети, освети за Себе тело наше, изнемогло од рана.

Даруј нам, Господе наш, да се узрадујемо у Теби, и Ти се обрадуј нама у последњи Дан. Хвала нека је Теби од духа, душе и тела! А нама -милост Твоја.

Данас једна велика, велика маса разноразних, иначе обичних и свакидашњих људи, одређено и тачно осећа, да ће цело ово наше велико и славно и заслужно време просто однети ђаво. Баш као што руска мисао већ одавно осећа да ће целу цивилизацију европског Запада — политику, економију, и морал — просто однети ђаво.
Странац студент у великом енглеском граду писао је своме оцу: „седим овде, у својој соби или огромној вароши, и нигде никог не познајем до једнога Бога.“ Ми сви, данас, слично студенту, нити имамо чему да се веселимо, нити чиме да се одушевљавамо, нити коме да се поверимо, нити смо ико, нити смо ичији, него очекујемо долазак оног што је савршено, и знамо да ће пред савршеним морати проћи и пропасти све оно што је делимично. Руска мисао, загледна у једно, већ одавно тако чека. Запад је међутим растао, и успео се на пирамиду еволуције и револуције; а онда му је дошла декаденца. Руска основна мисао, мисао о Богу, нема декаденце. Та мисао обухвата нас данас све. Из те мисли, оком и душом, обухватамо и ми све.
Легло је толико и толико милиона мртвих, склопила се над њима земља, а на земљиној површини нема ништа. Ништа. Велико време и велике генерације не могу да роде, не могу да избаце ниједног великог политичара, ни економиста, ни филантропа, ни калуђера, ни новинара, ни учитеља, ни идиота. Уметност се замрсила, наука се гуши. Трчкају неки људи, криче, возикају се у неким интеранционалним колицима одавде онамо, оданде овамо, праве неке ситуације, пењу се по неким бригма и клизе опет доле, благосиљају неке савезе и шибају неке народе — али, нико, па ни сами комедијанти, не верују у драму, смеју се и писцу и режији. То јест, засад се још смеју, али спод тога смеја ћути озбиљна и тешка руска мисао: све је ђаво однео, купите дроњке и отпатке, јер иде време да дође оно што је савршено!(…)
Парламенти, владе, митинзи, конференције, конгреси, демонстрације, револуције, ко је то и шта је то пред оним што је савршено?! Досада су управљачи имали бар једну половину човечанства од добре воље да верује и да се диви, имали су жене и децу. Свршено је и с тим. И жене и деца виде луткама у трбух и звечкама у шупљину! Версаљски мир, уговори Тријанонски и Рапалски, комунизам, неокатолицизам, релативитети, репарацијее и реорганизације, чудотворне жлезде, езотерика, авиони без мотора, антихрист, трокатнице, новинарски трустови, милијарде, суфражетке, скаути, скаквци, шибери — све ће то ђаво однети, и однеће уз то још неколико уоквирених позлаћених прошлих векова. Јер, све је то било лепо и красно, и раскошна једна поворка у којој су важност имали и рангови, и костими, и кесе, и имена, али је све то делимично, и мора пропасти кад дође време савршеном. Све оно што нам је улазило у душу у детаљу, мора нам ући у душу са једноставним великим својим идентитетом. Онако као што мајка улази у душу детињу, као што Бог улази у душу руску.
Без талента, без достојанства, без религије, не можемо се надати пустињаку са таблицом: покајте се; не можемо очекивати ни судбину малог белог миша, који, бачен у акваријум као храна змији, човечански разумно и трагично дрхће, пред аждајом. Не. И за кајање се мора имати достојанства! И ожаљено може бити само достојанство! „Има небеских тела, и има земаљских тела, и друга је слава оних првих, а друга оних других“ — забележио је апостол Павле. Наше ће дакле време, просто, без сјаја и без катастрофе однети ђаво.
Окрећемо се по белом свету, и узалуд, узалуд авај, тражимо оног човека пред којим ћемо до земље погнути главу. Нема човека! И нема ниједног града у коме се може становати! Свако је од нас у својој ћелији сам, и не познаје никога до једног Бога!
„Маран атха“ („Господ ће доћи“) — поздрављали су се стари Сирци у време првог хришћанства. „Маран атха!“ — поздравља руска мисао културу Западне Европе.

Исидора Секулић, МАРАН АТХА¹ (стр. 5-7,), предговор у књизи: Васијлиј Зењковски, РУСКИ МИСЛИОЦИ И ЕВРОПА, Логос, Београд, 2012., превели: Марија и Бранислав Марковић
 Године 1922. наиницијативу наше књижевнице Исидоре Секулић, Василиј Зењковски је у часопису Нова Европа објавио низ огледа по насловм Критика европске културе код руских мислиоца. Крајем године исти издавач је објавио те огледе у виду посебне књиге под називом Руски мислиоци и Европа. Књига која је пред читаоцем представља превод друго, измењеног париског издања из 1955. године, с тим што јој је додата уводна реч Исидоре Секулић из првог издања. (Прим. прев.)

Текст приредио портал „Сродство по избору“