Са Петром Родићем, психотерапеутом из Лондона и православним хришћанином, разговарао сам о односу психотерапије и Православне вере.

Нико не може исцелити болест моју, осим Онога који познаје дубине срца. 

Колико сам пута полагао границе, и подизао зидове између себе и греха! Али је мисао моја преступала границе, и воља моја подривала зидове, јер границе нису биле опасане страхом Божијим, и зидови нису били основани на искреном покајању. 

И опет куцам у двери, да би ми се отвориле; не престајем да молим, да бих добио оно што тражим; и стида немам иштући од Тебе помиловање, Господе. 

Господе, Спаситељу мој! Зашто си ме оставио?

Умилостиви се нада мном Ти - једини Човекољубиви. Спаси мене грешног, Ти - једини Безгрешни. Истргни ме из блата безакоња мојих, да не потонем у њих занавек; избави ме из чељусти непријатеља који, као лав ричући, хоће да ме прогута. Подигни силу Твоју и дођи да ме спасеш. Блесни муњом Твојом и уништи снагу његову, да би поражен страхом побегао од лица Твога, јер у њему нема снаге да би стајао пред Тобом и пред лицем оних који Те љубе. 

Чим угледа знамење благодати Твоје допада страха од Тебе и са стидом се удаљује од њих. И сада, Владико, спаси ме, јер Теби прибегох!

(Псалам 11. из књиге МОЛИТВЕНИК И ПСАЛТИР ПРЕПОДОБНОГ ЈЕФРЕМА СИРИНА)

https://www.youtube.com/@БојанБановић/community

Делови интервјуа са о. Хараламбосом Пападопулосом

Да поново живите свој живот, да ли бисте нешто променили ?

Теоретски, много тога. Али да ли бих то био ја? Ко бих тада био? Не знам како да вам одговорим. Свиђа ми се Мистерија сутрашњице, не желим, нити су ми потребни одговори да бих живео. Да, неке ствари дефинитивно не бих радио, можда бих неке ствари променио, кајао бих се. Добро је размишљати, али без кривице. Кривица је себичност и заробљеност у прошлости. Ја волим будућност коју још нисам доживео. Да не гледам шта сам урадио, већ шта могу да урадим.

У својој најновијој књизи имате фразу: „чуда увек дођу тамо где их најмање очекујете“. Да ли се чуда дешавају у данашње време?

Увек су била и биће. Јер, ми већ живимо у чуду. Не чекамо да се нешто деси, већ смо у чуду Божијег Присуства. Живимо у свету изобиља и духовног богатства. Не би требало то да питамо. Да ли риба икада пита да ли постоји море? Пошто живи у њему, она је једно са њим. Морамо искусити исто. Наше јединство са Богом и његовим светом чуда. Само треба да пронађемо фреквенцију коју Бог емитује, а то су љубав и захвалност.

Из вашег искуства, које су најчешће тешкоће које гурају људе да траже духовног вођу?

Тешкоће свакодневног живота. Страх, анксиозност, туга, празнина. Празнина је застрашујућа. Хладно је и загушљиво у нашој души. Потребан нам је кисеоник вере.

Шта мислите да је људима најпотребније да би могли да се изборе са животним изазовима?

Имати вредност и значење у животу. Да знају зашто морају да живе и умру. Мора да нађу своје значење које чини уметност живота.

Шта бисте данас поручили деци о њиховим сновима, жељама и тежњама? Шта бисте им саветовали?

Да сањају. Да имају жеље. Да траже. Да се не плаше одговорности избора, ризика и смелости. Да се не плаше неуспеха. Да истрају у својим сновима, да се моле и да верују у Бога који у њих много верује.

Да ли имате свој мото који вас прати у животу у свему што радите?

Једно време снагу ми је давала фраза „Све је пут...“ у другој животној фази, „Ма колико год да је касно, увек сване...“ или „Држи ме Христе мој, губиш ме...“, и многе друге, а све сам то претворио у текстове и књиге.

Шта за вас значи живот?

ЖИВЕТИ значи ПУТОВАТИ на таласима ПОСТОЈАЊА. ГРЛИМ непознато, РОНИМ у жеђ РАДОЗНАЛОСТИ, ЖЕЛИМ ОТКРИЋЕ, НОВО, МИСТЕРИЈУ која тражи да вам се ОТКРИВА у сваком ВРЕМЕНУ. Јер ЖИВОТ вам се обично открива тамо где мислите да сте све већ искусили и нема ничег другог, нема ИЗНЕНАЂЕЊА или ЧУДА. А ипак, ЧУДО увек дође тамо где га најмање очекујете.

https://artandyou.gr

Свевишњи, свемоћни, добри Господе, Теби припада хвала и слава и част, и сваки благослов;

Теби једином доликују они, и ниједан човек није достојан да Те помене;

Слава Ти, Боже мој, са свим Твојим створењима;

Нарочито господаром братом Сунцем које освиће и обасјава нас светлом дана,

И лепо је и зрачи великим сјајем, и Твoja je, Свевишњи, слика и прилика,

Слава Ти, Боже мој, рад сестре наше Месечине и рад звезда које си створио сјајне и драгоцене и красне.

Слава Ти, Боже мој, рад брата Ветра и рад ваздуха, ведра и облачна, и рад сваког времена којим Ти крепиш своја створења.

Слава Ти, Боже мој, рад сестре Воде, која је много корисна и понизна и драгоцена и чиста.

Слава Ти, Боже мој, рад брата Огња којим расветљујеш ноћ, и који је леп и пријатан, и моћан и јак.

Слава Ти, Боже мој, рад мајке наше Земље, која нас држи и води, и која рађа свакојаким родом, са шареним цвећем и биљем.

Слава Ти, Боже мој, за оне који праштају ради љубави Твоје и подносе увреде и невоље.

Блажени они који их поднесу у миру, јер ћеш их Ти, Свевишњи, окрунити.

Слава Ти, Боже мој, рад сестре наше Смрти телесне којој нико жив не може избећи.

Тешко онима који умру у смртним гресима, блажени они који су по Твојој светој вољи, јер им друга смрт неће наудити (мисли на смрт духовну).

Хвалите и благосиљајте Господа, и благодариге му и служите у великој понизности.

Иво Андрић, „Легенда о св. Франциску из Асизија“

http://santamarijadellasalute.blogspot.com/search/label/МОЛИТВЕ

Психологија данас нуди разне методе за разумевање и лечење људске душе, ослањајући се углавном на научна истраживања и емпиријске податке. Она настоји да проникне у сложене механизме психе, откривајући узроке психолошких поремећаја, образаца понашања и начина на које несвесни садржаји обликују човекову свест. Савремена терапија тежи равнотежи унутрашњих конфликата, проналажењу аутентичности и самоспознаји, али остаје у границама психолошког, не досежући димензију онтолошког преображаја.

Из перспективе православне духовности, човек није само психолошко већ и духовно биће, створено по лику и подобију Божијем, са коначним призвањем ка обожењу. Зато се поставља питање – Може ли се истинско исцељење постићи унутар оквира хуманистичке психологије, ако оно не узима у обзир тајну човекове боголикости? Да ли су психолошки приступи који се ослањају на анализу и интеграцију личности довољни за целосно исцељење душе, или се оно може постићи тек када се човек преобрази кроз однос са Богом?

Управо у том контексту, дубинска психологија Карла Густава Јунга представља један значајан покушај разумевања унутрашњег света човека. Јунгова мисао проширује границе психологије јер у психи препознаје дубље садржаје који су митолошки, симболички и, у извесном смислу, духовни. Он открива у човеку архетипске структуре, колективно несвесно и религиозне мотиве који нису само индивидуални већ и уткани у саму природу људске психе. У том смислу, његова психологија излази из уског оквира научне емпирике и отвара простор за разумевање мистичког, али, ипак, остаје у границама симболичког тумачења, не допирући до онтолошке стварности духовног преображаја.

Отуда пастирска психологија, као приступ који обухвата и психолошке и духовне аспекте личности, превазилази Јунгов модел. Она не тежи само интеграцији човекових унутрашњих аспеката већ и њиховом очишћењу и преображају кроз искуство живе вере. Док дубинска психологија истражује религијске представе као архетипске манифестације несвесног, пастирска психологија сведочи да је духовна реалност много више од психолошког феномена – она је стварно присуство Божије у животу човека, кроз које се остварује истинска целовитост личности.

Јунгова анализа психе довела га је до открића архетипова, колективног несвесног и процеса индивидуације – феномена који указују на то да човек у себи носи древне симболичке структуре које обликују његов живот. Архетипови, како их је он видео, нису пуки производи индивидуалног искуства, већ универзалне, урођене матрице које се манифестују у сновима, митологији, уметности и религији. Оне представљају дубоке обрасце који одређују човекову психолошку реалност и његову потрагу за смислом. Управо ту Јунг препознаје религиозне мотиве као елементе колективног несвесног који се јављају у различитим културама кроз сличне симболе – архетип Великог Мајчинског, Сенке, Божанског Детета, Жртвованог Бога.

Његова психологија уводи у простор унутрашњег искуства, пружајући човеку методе за разумевање сопствене душе кроз анализу митолошких и религиозних симбола. Она нуди пут ка целовитости личности, настојећи да интегрише супротстављене аспекте психе и тиме доведе човека до унутрашњег склада. Посебно је значајан процес индивидуације, који Јунг описује као пут ка целокупности бића, кроз прихватање, интеграцију и освешћивање различитих несвесних садржаја личности.

Међутим, иако се Јунгова психологија приближава духовној димензији људске природе, она остаје унутар оквира психолошке интеграције, без продора у онтолошку стварност преображаја личности. Његов систем, упркос наглашеној симболичкој повезаности са религијским искуством, религију ипак третира као психолошки феномен – не као онтолошку чињеницу, већ као механизам самоостварења личности. Он не доводи у питање реалност Божанског као постојеће, трансцендентне истине, већ га смешта у домен несвесног. У том смислу, Бог у Јунговој мисли није личносно Биће са којим човек ступа у однос љубави и заједништва, већ архетипска структура која проистиче из дубина психе и симболизује човечију унутрашњу потрагу за пуноћом.

Такав приступ остаје заробљен у антропоцентричном оквиру јер се читав духовни живот тумачи као процес који се дешава унутар човекове психе, а не као стварно учешће у божанској стварности. Из перспективе православног богословља, ово представља значајно ограничење. Човек не тежи само интеграцији различитих делова своје психе већ тежи и преображају – не само прихватању сопствене сенке већ њеном очишћењу, не само сагледавању архетипова већ превазилажењу њихове симболике кроз стварни однос са Богом. Док Јунг остаје унутар граница психолошког развоја, православна духовност иде даље, нудећи стварну метаноју – преображај у светлости благодати.

Јунгово разумевање религије као психолошког феномена лишава је њене пуне стварности. Симболи које он проучава јесу делимични одраз духовних истина, али они сами по себи нису довољни за спасење човека. Истинска целовитост личности не постиже се само самоспознајом већ онтолошким преображајем, кроз који човек престаје да буде само психолошко биће и постаје нова личност у Христу.

Пастирска психологија, дубоко укорењена у православној духовности, не зауставља се на анализи психолошких стања, већ тежи исцељењу кроз преображај личности у светлости искуства Цркве. Она не посматра човека као саморазвојни пројекат који се завршава унутрашњом хармонизацијом, већ као биће позвано на превазилажење себе кроз покајање и благодатну промену. У њеном средишту није само психолошка интеграција већ преображај срца и целокупне личности.

Покајање, као суштинска промена ума, није само прихватање сенке или несвесних аспеката личности већ истинско умирање старом „ја” и рађање нове личности у Христу. Свети апостол Павле истиче: „Тако и ви сматрајте себе да сте мртви гријеху, а живи Богу у Христу Исусу, Господу нашем” (Римљанима 6: 11). Овај процес подразумева дубоку унутрашњу трансформацију која превазилази пуку психолошку анализу и води ка духовном препороду.

Литургија у православној традицији није само ритуал који служи психолошкој равнотежи већ реално учествовање у новом животу и заједници са Богом. Свети Иринеј Лионски наглашава: „Наше учење је сагласно са Евхаристијом, и Евхаристија потврђује наше учење” (Против јереси, књига 4, глава 18, одељак 5). Кроз литургијско учешће, верници не само да симболично обележавају духовне истине већ стварно учествују у тајни спасења и преображаја, доживљавајући присуство Божије благодати, која исцељује и освећује.

Аскетика, као саставни део пастирске психологије, није средство за прихватање или интеграцију подсвесних садржаја, већ простор очишћења и ослобођења од унутрашњих окова палог света. Свети Исак Сирин у својим делима истиче да је истинска аскеза пут ка стицању Духа Светога и преображају целокупне личности (Слова подвижничка, слово 1). Овај подвиг није усмерен само на психолошку равнотежу, већ на дубоко духовно очишћење и сједињење са Богом, што доводи до истинске слободе и целовитости личности.

Карл Густав Јунг је у својим истраживањима наслутио духовне дубине људске психе, али је остао на нивоу симболике, неспособан да закорачи у стварну онтологију спасења. Његова мисао представља један облик духовног боготражења, али без пуне светлости која долази из искуства Цркве. Она остаје у оквирима човечијих психолошких процеса, без преображајне силе која може довести до стварног исцељења и обожења.

У том смислу, пастирска психологија нуди дубљи и свеобухватнији одговор јер не лечи само унутрашње расцепе и конфликте већ човека води ка његовој истинској судбини – обожењу. Она не нуди само технике и методе за психолошку интеграцију већ враћа људској души њену праву природу, преображену у Богу. Свети Атанасије Велики каже: „Бог је постао човек да би човек постао бог” (О очовечењу Логоса, 54, 3), указујући на крајњи циљ људског постојања – обожење кроз заједницу са Христом.

Док савремена психологија настоји да разуме човека изнутра, пастирска психологија га позива да се уздигне изнад себе, превазилазећи своје палости и ограничења. Она не тежи само хармонији и равнотежи већ стварној промени, оном тренутку када човек престаје да буде одраз својих архетипова и постаје оно за шта је створен – ново биће у Христу. Свети апостол Павле подсећа: „Ако је ко у Христу, нова је твар; старо прође, гле, све ново постаде” (2. Коринћанима 5: 17). Овај позив на преображај превазилази оквире психолошке анализе и уводи у тајну новог живота у Богу, где човек налази своје истинско испуњење и смисао.

Пастирска психологија, дакле, не само да препознаје дубине људске психе већ и указује на пут ка њеном преображају кроз учешће у животу Цркве и заједницу са Богом. Она интегрише психолошке и духовне аспекте личности, водећи човека ка истинском исцељењу и обожењу, што представља крајњи циљ људског постојања.

Али ако савремена психологија заиста тежи целокупном разумевању човека, онда мора признати своју највећу границу – чињеницу да без Бога нема истинског исцељења, већ само бескрајног кружења око сопствених сенки. Јер шта је психологија која одбацује трансцендентно, ако не само уметнина огледала у коме човек никада не види свој прави лик?

Марија Веселиновић

Каква ли се ово страшна тајна збива у мени?! Реч ми не може изразити нити рука написати ништа у похвалу или славу Онога Који је изнад хвале, Који је изнад речи! Ако је ово што се сада неизрециво дешава у мени блудноме неисказано, зар Онај који чини и дарује нешто тако има потребу за нашом хвалом или славом, реци ми?! Не! Не може од нас бити прослављен Препрослављени, као што ни сунце које гледамо на овом свету не може бити учињено сјајним или примати туђу светлост. Оно светли, а није осветљавано, и сјаји се, а не прима, јер већ поседује ону светлост коју је још од искона добило од Створитеља. Ако, дакле, Бог, Створитељ свих ствари, створивши сунце, створио га је самодовољнимм – да несебично сија и никада ни од кога нема потребу, како онда Бог да добије славу од мене ништавног?! Јер Он, Који је створио сунце и испуњује васиону добрима сваке врсте, имајући моћ да то чини самим хтењем, савршено је самодовољан. Али, ево, овде понестају речи моме језику и тајну што се врши ум гледа али не тумачи: види је и жели објаснити, а не налази израз! Јер оно што посматра је невидљиво, савршено безоблично, просто, сасвим несложено, безгранично. Нити му се опажа почетак нити се крају назире траг, нити се зна за какву средину, па како исказати оно што види?! Чини ми се да сагледава Возглављену Целину, али не суштином већ учешћем … Када палиш материјални огањ на огњу добијаш цео огањ који остаје несмањен и неподељен, а предати се одељује од оног првог и све даље преноси до многих светиљки. Духовни, пак, огањ, који је неразделан и сасвим неодељив и неподељив, кад ми једном буде предат не раставља се на многе него и даље неподељив стоји у мени: помаља се у мени, унутар мог сиротог срца попут сунца, или попут сунчевог колута показујући се куглоликим и светлећи попут пламена. Не знадох, као што рекох, шта да кажем о овоме, па хтедох да ћутим (камо среће да сам могао), али препастна чудесност ми покрену срце и широм раскрили ова нечиста уста, те ме и нехотице нагна на зборење и писање… Ти који си се на трен јавио у мом помраченом срцу и показао ми чудеса што их не видеше очи, ти који се спусти у мене, последњег од свих и начини ме сином и апостолским учеником. (Мене) који сам као онај који чини свако безакоње био у власти аждаје, грдног човекоубице! Ти, о превечно Сунце које сину и у аду и касније просветли моју помрачену душу и даде ми дар светог незалазног дана (млитав и лен човек као ја тешко у то поверује!) и сваким добром испуни у мени злу сиромаштину – подари словесност и Сам Ти ми прибави речи да бих свима испричао Твоја силна чудодејства и све што и дан данас чиниш међу нама, Твојим слугама. Да би и они који још спавају у тами лењивости и који тврде да је немогуће грешницима спасти се и примити помиловање као Петар и остали апостоли и остали побожни и праведни људи, увидели да је то сасвим лако изводљиво Твојој доброти, и било је и увек ће бити!

И Ти што се праве да држе Тебе, светлост васцелог света, а и они што говоре како Те, ето, не виде, не бораве у светлости и будући неосијани, ни несагледавају Те непрестано, Спаситељу, да би увидели да ниси и досад синуо у њиховој мисли, нити се настанио у њиховом нечистом срцу, па се залуд веселе својим празним надањима, мислећи да ће Твоју светлост угледати по кончини! Јер, управо овде, на земљи, Спасе, залог, печат Твој, добијају овце с Твоје десне стране! Јер, ако је смрт за сваког затварање врата [делања] и ако је свим људима подједнако немогуће да чине било шта након смрти, те нико више не може учинити нити што добро, нити што зло, дакле ће свако и остати онаквим каквим буде нађен! То ме, Господе и страши и нагони у дрхтање и од тога ми обамиру сва чула! Јер као што када слепац умре и оде одавде, никада више неће опазити чулно сунце, па чак ни кад на крају прими васкрсењем очињу светлост, тако ни човек слепог ума, ако умре, неће Те угледати тамо, о мој Боже, но изишавши из таме ући ће у таму, и ту ће занавек бити одељен од Тебе! А нико, Господе, од крштених у име Твоје, и верујућих у Тебе, не би поднео тешки дрхатни јад одељености од Тебе, Милосрдни! Јер је превелика туга, превелика, неиздржива та жал вечна! Ох, зар није од свега гора одељеност од Тебе, зар није најболнија бол растављеност од Живота, то мртвачко чамовање, лишено живота, лишено и свих других добара, јер одељени од Тебе “лишава се сваког блага” ?!

Јер неће тада бити као што овде бива! Сада они који те не знају наслађују се телесно и веселе се по земљи ликујући бесловесно; имајући све што Си им дао да уживају у овом животу и видећи једино то, замишљају да је исто тако и по исходу душе и свршетку овог живота. Али греше у својим претпоставкама, греше у расуђивању, када говоре да ће почивати не с Тобом, него у “миру“ и , о лудости, припремају се за место које нема удела нити у Светлости, нити пак, учешћа у тами, место изван Царства [Небеског], али и изван пакла, удаљени и од Жениковог дворца и од казненог огња, где се, несрећници надају да стигну, говорећи да им нису потребни ни слава ни Твоје Небеско Царство него само пребивање у починку. Ах, каква помраченост, каво слепо незнање, каква несрећа и испразно надање! Такво нешто није нигде описано, нити ће икад бити, него ће вршиоци Божанственог стајати у светлости добара, а чинитељи зла у тами казнитељској, а међу њима је страшни понор који их дели, како нас Ти Сам научи, који си ово и припремио. Оном ко се нађе између биће то пропадање страшније од сваког мучења и казне, будући да се јадовно стропоштава у бездан казне, у провалију погибељи и доспева тамо где тешко да би хтели приступити они што су на мукама, да покушају туда да прођу у земљу праведника, више волећи да се огњем претворе у пепео него се суноврате у страхотну провалију! Они, дакле, који желе да буду ту по скончању достојни су многих суза и жаљења, јер као бесловесни потпуно су нерасудни и сами себи желе зло и сами себе прелашћују!

Ти, о Царство Небесно! Ти, о земљо кротких, Христе! Ти, о рају мекотравни! Ти, ложнице божанствена! Ти, постељо несказана! Ти, трпезо свеколиких! Ти си и хлеб живота и најсвежији напитак!Ти си и сасуд живе воде и вода живота и неугасиви светионик који посведневно светли свим светима! Ти – и риза и венац и давалац венаца и радост и починак и слава и наслада! Ти си, Христе, и раздрагање и умиљење; благодат Светога Духа сијаће се попут сунца, о мој Боже, у свима светима; и Ти Сам, Неприступно Сунце, сијаћеш усред њих и сви ће сразмерно својој вери, богоугодним делима, нади и љубави, очишћењу и просветљењу бити осијани Твојим Духом. О једини дуготрпељиви и судијо свих, Боже, Који ћеш им досудити разна места и станове, праву меру осијања и љубави и самога богозрења, по мери чијег величанства биће им одређене ове разлике у слави и милини и угледу непојамних конака и станова. Гле, разноликих скинија! Гле многобројних конака! Гле, колико пресјајних одежди разноврсних достојанстава, и свешарених венаца и драгуља и бисерја и лежаја и покривача и трпеза и престола и свега другог што нам служи за најслађу насладу, а то јесте и биће сагледавање јединог Тебе.! Они, дакле, као што рекох, који не виде Твоју светлост нису гледани од Тебе, него тако одељени од Твог свеблагог погледа лишени су свих блага! Где би нашли починак, неко место без бола, где би се настанили не поставши праведни?! Јер ће само праведни пребивати пребивати са Твојим Лицем, јер си Ти изображен у њиховом праведном срцу, и пребивају у Теби, Христе, са Твојим образом! О дивоте, о доброте Твоје великог дара, непојамног! То се људи преизмењују у образ Божији и Несместиви се изображава негде у њима. Бог, који је неизмењив по суштини, и који воли да се настањује у свима достојним тога, тако да свако у себи има читавог Цара, и Његово Царство и благо царских ризница, те да засија, као негда васкрсли Бог, јаче од сунчевих зрака које сада овде гледамо! Присаједињујући се уз онога који их је прославио, такви стоје у препасти од преизобиља славе и непрестаног прилива Божанског осијања, јер томе бујању нигда неће бити краја! Престанак тог прилива означавао би крај Бесконачнога, обухваћење Необухвативог, засићење Оним Кога је сва твар незаситива. Ал’ пуноћа Божијег бића и слава Божије светлости биће бездан бујања и почетак бесконачности. Као што они који Га имају изображеног у себи, непрестано се свијају уз Христа, неприступно Сијајућег, тако ће у њих завршетак бити почетак славе и имаће, да појасним, у скончању Почетак и у Почетку скончање. Помисли о томе да Препуном није потребан додатак и да тркачи никад не достижу до бесконачно далеког циља. И када ово небо које сада гледамо и земља, и све на земљи буде прошло, замисли то што кажем, моћи ће се појмити место где ћеш наћи крај; и то не телесно, то нисам рекао, него ћеш умом постати способан да појмош пуноћу једног бестелесног света, који и није свет, него као што и ваздух јуче није био ваздух него неописиво сместилиште, које зову Све, силни бездан, савршено бесконачан, једнак са свих страна, Све, које бива преиспуњавано Богом. Како онда учесници и Његови становници да Га обухвате и насите Га се? То је заиста немогуће, сасвим неизводиво, па стога у светитеље, било да су овде на земљи, било да су се представили у Бога никако не може да се поткраде та мисао. Јер будући да су преплављени светлошћу божанствене славе, сијају се и наслађују се тиме, и свесно знају притом, са савршеном извесношћу, да Савршенству никада неће бити краја и да је бујање славе – бесконачно.

А шта је са отпадницима од Бога? Желим знати где су они што одступише далеко од Њега, свуда присутног. То је, браћо, заиста велико и страховито чудо, које изискује моћ суђења просветљеног ума, да би се добро схватило и не би пало у јерес. Јерес која не верује речима Светог Духа да су и такви извесно унутар Свега, али изван Његове светлости, и следствено изван Бога. Јер, као они што не виде сијање чулног сунца, премда су цели обасјани, ипак пребивају изван светлости, будући да су од ње одељени слепилом и негледањем, тако и у Свему пребива Божанска светлост Тројице, а унутар ње су грешници што не виде и немају ни трун Божанственог опажаја, позатварани у тами, сажижани у сопственој савести и осуђени на то да их неисказана туга и несносни бол обузимају у векове.

https://srodstvopoizboru.wordpress.com/2020/09/28/свети-симеон-нови-богослов-химне-божа/

- Авва, како да знам да ли губим време или радим нешто што је Богу угодно? Ако слушате проповеди вашег Занозија, чини се да је све на свету грех! Одмарање је грех. Размишљање о девојкама је грех. Студирање је грех. Али нисам дао такве завете! Шта да радим?

— Увек се радујте, молите се непрестано, благодарите за све, како је апостол Павле говорио.

- Да, чуо сам за то. Али како да се молим без престанка? Погледај колико посла, не може се за амвоном цео дан стајти!

— А ти мислиш да је непрестана молитва само пред амвоном када на коленима нешто читаш? Када је апостол Павле успео да се добро образује и да пређе многа путовања, ако је само клечао на коленима? Права молитва не омета ни образовање ни лични живот, она само омета грех. Моли се ујутру и увече, а у мислима се обраћај Богу током дана како можеш. Он чује чак и тајне мисли срца, зато се не плашите да кажете нешто погрешно.

— А Занозије говори да није важно да ли живиш у свету или у манастиру, све мораш да испоштујеш, иначе је лак пут право у пакао! И правило се мора прочитати, и не сме се изоставити ниједно слово! Па ко је од вас у праву?

— Па, ако желиш да дословно схватиш речи апостола, онда запамти да је поред заповести непрестане молитве прописано „увек се радујте и за све благодарите“. Да ли се Занозиј или неко други стално кикоће и говори „слава теби Боже“? Морамо разумно схватити Реч Божију.

Захвалити Богу не значи мрмљати молитве на древном језику, већ се трудити да држимо Његове заповести. Пре свега о љубави према Богу и ближњима. Испитајте своју савест. Ако треба да се обаве кућни послови, помозите некоме, учинићете нешто много важније, тада мање важне ствари постају „време празновања“. Ако треба да радите оно што је потребно за живот, учење, одмор, комуникацију са људима који су вам драги, онда у томе нема ничег срамотног. Грех је срамотан, а грех је кршење заповести датих у Јеванђељу, а не фантазија нашег љубезного авве Занозија.

Зато живите мирне савести и призивањем имена Христовог, не осуђујте, не чините зла људима, ово ће бити ваш богоугодни живот.

И жени се што пре. Можда ће у твојој глави остати мање глупости.

игуман Силуан Туманов

https://www.facebook.com/profile.php?id=100014723475780

 Фјодор Михајлович Достојевски упокојио се 9.фебруара 1881. године. Живот обележен генијалношћу и патњом, завршио се испраћајем какав Русија до тада није доживела. Од тамних кутака људске психе до светлих тренутака вере и наде, његово дело оставило је неизбрисив траг. Али, шта се заправо дешавало на дан његове смрти? Крај његовог ковчега, одједном су почели да се моле они који то никад нису, и по први пут су се бојажљиво крстили они који су давно заборавили да се крсте. Придружујемо се сећању на овог великана и доносимо вам причу о његовим последњим данима.

Ево неколико речи о смрти Фјодора Михајловича Достојевског 1881. године. Занимљиво је да је он један од ретких људи који су умирали уз Јеванђеље. Постоје две верзије шта му је супруга читала – неки веле „Причу о блудном сину“, а већина – Јеванђеље по Марку, сцену крштења Христовог. Али, на овај или онај начин, он је умро уз звуке Јеванђеља, и рекао својој жени важне речи: „Ања, ја те нисам ни у мислима преварио“. Деца су му долазила по благослов, он их је благословио и предао душу Богу.

Онда су почеле да се дешавају занимљиве ствари. Хтели су да га сахране у манастиру, у лаври Светог Александра Невског у Петрограду, али су митрополит петербушки и намесник манастира рекли: „Зашто би неког писца сахрањивали у близини монаха? Нема сврхе, знате!“

Али на срећу, пријатељ Достојевског, Константин Петривич Победоносцев, у то време скоро свемоћни обер-прокурор Светог Синода, ударио је својом песничицом о сто и изазвао страх и трепет. Тако је Достојевски не само сахрањен у Лаври, већ је манастир платио сахрану. Они су све преузели на себе. Зато што је Победоносцев разумео кога сахрањујемо. Али, тадашњи митрополит није разумео.

Данас, у пантеону знаменитих личности 19. века, на путу до манастира, са десне стране до њега води само до њега утабана стаза. Ту леже и други уметници: Баратински, Крилов, и Жуковски, и Чајковски, и Бородин, и Мусоргски. Међутим, пут до Достојевског увек је утабан. А гроб је прекривен цвећем, и на њему, као епитаф, стоји мото романа „Браћа Карамазови“, из Јеванђеља по Јовану: “Ако зрно, павши на земљу, не умре, оно једно остане…“ Ми знамо наставак: “Ако умре, много рода роди“.

Достојевски је умро. Сахрањен је у храму Светог Духа Александро-Невске лавре, који је, касније, претворен у Дом културе. И тамо је лежао. Похитали су да над покојником читају псалтир. Мртвац лежи, чтец стоји изнад тела, псалтир лежи на постољу. Људи су долазили и читали по групу псалама (катизму). Онда су дошли други – „И ја хоћу да се молим, ја и ја“, и читају по катизму, па по псалам, па три стиха, па један стих, па једну реч – свако би да се помоли за душу Фјодора Михајловича.

Зато што је било неколико хиљада оних који су хтели да прочитају псалтир изнад ковчега Достојевског. Људи су одједном схватили кога су изгубли. На молитву су долазили обични људи, студенти са дипломом и они који још студирају. Дошле су угледне даме, дошли су свештеници, дошли официри, дошли интелектуалци.

Први пут су се бојажљиво крстили они који су давно заборавили да се крсте. Пошто се безбожништво у широком таласу проширило по Русији, многи су уопште престали да иду у цркву. И одједном су поново почели да се моле над ковчегом покојника, који је целог живота само ово говорио: “Верујте, покајте се, Христос постоји, и Бог постоји, и постоји бесмртност душе, све постоји, покајте се, верујте“.

Када су ковчег изнели из цркве да би га обнели око храма, док су певали тропаре, није га било могуће трикратно обнети, јер је порта била крцата људима. Ковчег су морали да преносе преко људских глава. То јест, ковчег се кретао, а људи су били непомични. Таква је гужва била. У околним кућама прозори су били широм отворени, а људи су стајали на прозорима са упаљеним свећама.

И када су га однели до његовог почивалишта, певали су: “Свети Боже, Свети Крепки, Свети Бесмртни, помилуј нас“! Цео град је певао, чинило се да се цео Санкт Петербург окупио. Русија никад није познавала такве сахране, осим можда две. Чувени бели генерал, Скобељев, имао је сличну велику сахрану: то је био онај што је тукао Турке у борбама за ослобођење Бугарске и својевремено ратовао у Туркестану. Била је грандиозна и сахрана Светог Јована кронштатског, која је такође привукла целу Русију.

Сахрана праведника је потврда да Бог постоји. Сахрана праведника је празник. То је догађај који у људима не рађа страх и стрепњу, већ радост и нежност, и чудне сузе захвалности и љубави.

Тако је Фјодор Михајлович умро, и животом и смрћу потврдио цео свој пут. Он нас је водио и води, држећи нас за руку, кроз капије Петрограда и задимљене кафанице, где се његови „руски дечаци“, као у „Браћи Карамазовима“, споре о Богу, и приводи нас Исусу Христу. Његова смрт је била још један доказ да није погрешио. Све што је урадио и рекао било је тачно.

Протојереј Андреј Ткачов
Одломак из књиге „Година Господња“

Извор: Фондација Пријатељ Божији

Реч „епитимија“ често изазива различите асоцијације – од казне и испаштања, до духовне вежбе и подстицаја за исцељење од греха. Шта заправо представља епитимија у православној традицији и каква је њена улога у духовном животу верника?
Епитимија, у православној традицији, представља духовни лек или покору коју свештеник одређује вернику који је починио грех. Циљ епитимије није казна, већ духовно исцељење и повратак на прави пут. Многима се чини да је овај концепт дошао из прошлости, из времена када је Црква била „престрога“; Данас нема потребе за епитимијом. У ствари, покајање треба да постане саставни и органски део живота сваког православног хришћанина. У наставку разговарамо са игуманом Нектаријем (Морозовим) о значају покајања и епитимије у савременом свету.
– Реч епитимија са грчког се преводи као казна. Да ли је ово заиста казна? Или испаштање неке врсте казне? Или нека врста духовне вежбе која помаже да се ослободимо греха и да га не поновимо? Можда је она потребна да се човек не опусти и не заборави на своју „прилагодљивост“ било ком греху?
– За епитимију можемо рећи да је казна док се не обратимо црквенословенском значењу ове речи: она није казна, него поучавање. Епитимија није казна у савременом смислу те речи и није наплата, јер човек не може донети Богу никакву надокнаду за грехе које је починио – сувише су ти субјекти неједнаки, Бог и човек. Господ не тражи задовољење у правном смислу, већ нешто друго – скрушено и понизно срце, срце које се удаљава од греха. Епитимија је активан израз нашег покајања. Ако је човек починио грех, посебно ако се ради о тешком греху, потребно је нешто што би му помогло да осети и схвати овај грех. „Погледај смирење моје и труд мој и опрости ми сва сагрешења“ – речи су из 24. псалма. Човек се понизује и ради, а Господ му шаље благодат Своју.
– Савремени парохијанин зна врло мало о епитимији – осим из друге руке…
– Нажалост, данас немамо јединствену епитимијну праксу. Многи свештеници уопште не дају епитимију. Постоје поједини свештеници који дају, а понекад је то претешко, неподношљиво, пре тиме потискују и уништавају човека као хришћанина, као личност, него што га стварају. Има, наравно, оних који се у својој духовној пракси руководе разумним начелима: они прописују такву епитимију која би помогла човеку да се избори са грехом и да се дубље укључи у Цркву, а истовремено би била изводљива.
– У чему би се могла састојати епитимија, осим у читању одређених молитава?
– Може се састојати, на пример, у строжијем посту, ако је човек физички способан да издржи строжији пост; у одбијању било каквих задовољстава; али најчешћа епитимија је одређено молитвено правило. Или одређени број поклона уз молитву покајања, или читање Канона покајања – Спаситељу, Богородици. Примери употребе епитимије могу се узети из праксе архимандрита Јована (Крестјанкина) и архимандрита Кирила (Павлова). Најчешће су се ове епитимије изражавале у читању молитвеног правила, а дешавало се да људи који су те епитимије већ испунили нису хтели касније да одустану од овог молитвеног правила. Тако су ова два старца кроз епитимију научили човека да се моли.
Архимандрит Кирил (Павлов) је често прописивао читање Светог Писма – Јеванђеља, Апостола – као покајање. Па, чини се, каква је то епитимија читати Јеванђеље? И отац Кирил је дао такву епитимију људима који никада нису ни отворили Јеванђеље и нису се могли натерати да то учине. Рекао је: починио си такав и такав грех, сада читај Јеванђеље. Човек је почео да чита и укључио се, и навикао се да чита све време. А схиигуман Савва (Остапенко) имао је такву епитимију за неке људе: не изговарати више од тридесет и три речи дневно. То, наравно, није могуће са сваким начином живота, али је, по свему судећи, то прописао онима којима је то било реално. И многи су касније, када их је ослободио ове епитимије, тражили да је оставе, јер су осетили духовну корист.
– Може се прочитати да са искреним покајањем епитимија није потребна. У ком случају се ипак прописује и како се одређује њезина „величина“?
– То је веома индивидуално. Неко је толико сатрвен својим грехом да му не треба епитимија, него га треба подржавати и утешити и убедити да ће Господ опростити.
Понекад се дешава овако: човек дође у цркву и покаје се за тако низ тешких, смртних грехова да се свештеник ужасава. Али у исто време, он види овог човека и разуме: овај човек се никада у животу није молио другачије него речима „Господе, помози“, и то само у најстрашнијим тренуцима свог живота. А терати га да чита Покајни канон, у коме неће разумети ни једну једину реч, вероватно је погрешно. Боље му је дати врло једноставну епитимију: ујутру се поклони најмање десет пута уз молитву „Боже, милостив буди мени грешном“, и увече, али само са осећањем. Ово је вероватно оправдано, јер овај грешник неће моћи извршити већу епитимију. С друге стране, редовни парохијанин који се редовно исповеда и води потпуно побожан живот може доћи код свештеника и покајати се, на пример, што је јео сладолед на дан поста. Овде је важно запамтити: што је човек ближи Богу, што је више добио, више се од њега тражи. Стога је сасвим природно дати овој особи неку врсту епитимије како га ово огрешење не би још дубље захватило. Али епитимија у овом случају може бити другачија. Ако се пред свештеником нађе неко за кога је сладолед велико искушење, можете дати, на пример, следећу епитимију: не једите сладолед месец дана. А у другом случају, за исти сладолед можете доделити епитимију у виду читања Покајног канона. Али увек морате знати шта у особи треба схватити заиста озбиљно. Епитимија треба да буде опипљива, али да не сломи човека.
– Да ли је епитимија увек праћена забраном причешћа? Може ли се причестити особа која још није завршила своју епитимију?
– Забрана причешћивања Светим Христовим Тајнама као епитимијом изриче се у случајевима када је неко починио смртне грехе који не дозвољавају да се човек прими на Причешће. Ово је убиство, блуд, прељуба, окретање магији. Што се тиче временског трајања, ми данас не можемо да се руководимо канонима који прописују да је овим људима забрањено да се причешћују дуги низ година. Ако данас одлучимо човека од Причешћа на десет година, он ће највероватније бити изгубљен за Цркву и пропасти. Међутим, све што се ради у Цркви ради се због спасења људи, а не обрнуто. Дакле, за тешке, смртне грехе (не говорим о убиству, ово је генерално посебан случај), исти отац Кирил и отац Јован су некоме дали епитимију два месеца, некоме четири. Ако је у греху постојала нека посебна тежина, онда је покајање понекад могло трајати и до годину дана.
Ја сам једном поставио оцу Кирилу следеће питање: човек долази у цркву, каје се за тешке грехе, и разумем да ако овом човеку не дозволим да се сада причести, он ће отићи и више неће доћи. Може ли примити Причешће – па му тек онда дати епитимију која није у вези са забраном причешћа? Отац Кирил је одговорио: у неким случајевима, за добробит човека, то се може учинити. Али ако је јасно да је човек у стању да поднесе епитимију, да неће отићи и неће нестати, онда је боље учинити другачије, изопштити га на неко време од Причешћа.
– Једно је кад је добро познато лице пред свештеником (исповедником), друго је кад му на исповест долази мноштво странаца. Да ли је и у овом последњем случају могуће наметнути епитимију?
– Лекар који добро познаје наше тело прописује лечење узимајући у обзир карактеристике тела. А када дођемо код доктора којег не познајемо, он нам може преписати лек који неће донети никакву корист, напротив, нашкодити ће нам. Тако је и у Цркви: ако исповедник добро познаје човека, зна шта да му каже и какву епитимију да поднесе. Ако се испред свештеника нађе странац, он пре свега мора да се сети древне медицинске заповести „Не чини зло“. И идите средњим путем, дајући човеку епитимију која није строга, али је опипљива.
- Нажалост, у црквеном животу последњих година често се суочавамо са разним недоследностима. Шта човек треба да уради ако му се намеће казна која је заиста неподношљива или једноставно сурова, на пример, изопштење од причешћа на више година?
-У овом случају, потребно је да напишете молбу упућену надлежном епископу епархије у којој особа живи. Само епископ може поништити епитимију коју је одредио свештеник. Међутим, постоје изузеци. Постоје случајеви када се епитимија додељује за већ исповедан грех, а за који је неко својевремено већ поднео епитимију. То се нарочито често дешава на одређеним сумњивим ходочасничким путовањима. Ако човек тада дође свом исповеднику и упита га: „Шта да радим сада? – исповедник мора да му објасни да је епитимија у овом случају изречена погрешно и да нема потребе да је врши. Да не бисте постали жртва пристрасности, боље је да се увек исповедате код истог свештеника.
– Али зашто, по вашем мишљењу, епитимија нестаје из црквене праксе?
– Чини ми се да је један од разлога за гашење ове праксе учесталост понављања грехова. Оно што је раније сам човек доживљавао као пад, данас се доживљава као „природно“, тј. потпуно опростиви грех. Особа која је окусила свој пад, била је спремна да изврши дугу, оштру епитимију, и уз Божју помоћ, на крају се изборила са грехом. Али човеку који се, чак и кад се каје у исповести, изнутра веома олако односи према свом греху, покајање неће помоћи. Он ће извршити ову епитимију и падати изнова и изнова. А свештеника може савладати нека врста малодушности – опет ћу му дати епитимију,а ако је бескорисна, ако ипак падне? Мада би се у овом случају морало сетити светог Јована Лествичника: ако човек падне, али изнова устаје и креће на покајање, пре или касније ће његов анђео чувар стећи такву постојаност и чврстину и пружити му помоћ против греха за који се каје.
- Али да ли само због тога епитимија нестаје, или и зато што је савремени човек потпуно неспреман за то, за то нема ни понизности ни послушности?“
– Да, дешава се да је човек толико горд и осетљив да му сама реч „епитимија“ изазива одбојност. Али чињеница је да она служи управо за почетни развој смирења, послушности и стрпљења. Св. Исак Сирин каже да се милост Божија даје човеку, пре свега, не ради труда, већ због смирења. Дела без смирења не спасавају, али смирење без дела може спасити. Смисао покајања је управо у томе да сам човек себи не задаје неку врсту теста или казне, већ да прихвати оно што му Црква заповеда.
Зашто остављамо епитимију? Али све зависи од појединца. Ако свештеник озбиљно схвата своју службу и народ, сигурно ће прибећи епитимији.
Често ово чујемо; „Али плашим се да се суочим са покајањем у свом црквеном животу. И вероватно нисам једина која се плаши. Разлог је страх од казне преношен из детињства (тачније, страх да ћу бити у понижавајућем положају да будем кажњена), и страх од нечијег уплитања у мој лични живот“. Како ово превазићи?
- Вероватно нема смисла рећи: „Сви сте обавезни“. Однос свештеника према човеку идеално је сличан односу рестауратора према икони – оштећеној, искривљеној, чађавој, па чак и умрљаној неким модерним бојама. Искусни рестауратор покушава да разуме намеру аутора који је насликао ову икону. И ради овога завирује у оне особине које су сачуване. И врло лаганим, веома пажљивим покретима, почиње постепено да враћа првобитну слику на икону. Свештеник има исти задатак – да врати човека првобитном лику, лику Божијем који је утиснут у нашу душу, а да при томе не науди. Мора да се понаша веома деликатно како не би дошло до реакције одбијања – страха о коме говорите. Не да будем спољни ауторитет за човека, већ да будем сарадник. Тако да човек осети: свештеник покушава да уради нешто – не са мном као са неким спољашњим предметом, већ заједно са мном. Тада се јавља поверење, а особа се изнутра смирује и носи са тим страхом.
Отац Кирил (Павлов) се никада није безобзирно мешао у живот човека. Штавише: када би неко дошао и питао: „Шта да радим?..“ – упитао би у одговору: „Шта треба да радиш, по твом мишљењу? Шта ти мислиш?“ И често се испоставило да особа мисли исправно. Он већ носи у себи знање како треба да поступи, али не налази снагу да направи избор. Било је и другачије: отац Кирил се моли, а одговор му долази од Бога, и јасно је – да му је стигао одговор од Бога, и то одмах пада на срце човека. Какво је то уплитање, какво је то насиље?
Ако свештеник човеку не даје епитимију, Господ му је даје. Само људи то не примећују увек. Веома је важно то приметити на време и правилно третирати. То може бити болест, невоља, несклад. Ако човек схвати да му је ово послато ради исцељења његових грехова и страсти, онда таква епитимија, коју је наметнуо сам Бог, може бити спасоносна. Наравно, Господ бира епитимију за човека много верније и исправније него што би то свештеник изабрао, али да смо примили епитимију од свештеника, онда нам Господ, можда, сам не би дао епитимију. И не бисмо морали да се суочимо са много жалоснијим и тежим путем од читања Канона покајања за кратко време.

игуман Нектарије Морозов

https://kompasinfo.rs/izmedju-kazne-i-duhovne-vezbe-da-li-je-epitimija-prevazidjena/

Можемо сумњати у било шта: да ли ће сутра бити тмурно или ведро, да ли ћемо бити здрави или ћемо се разболети, да ли ћемо бити богати или убоги, али у једно нема никакве сумње – сви ми ћемо пре или касније стати пред Бога. Умирање је „пут всеја земљи“ („пут све земље“). Међутим, премда то знамо, кад губимо блиске људе свеједно осећамо тугу. И то је по људској природи разумљиво и објашњиво. Јер чак и кад се једноставно растајемо од вољених на неко време ми тугујемо, жалостимо се, лијемо сузе, а тим пре кад нам предстоји последњи растанак у земаљском животу. Сам Господ Исус Христос Се дошавши у кућу Свог умрлог друга Лазара ражалостио у духу и заплакао је, толико га је волео. Међутим, верујући људи имају велику утеху која им помаже да преживе смрт блиских људи – молитву за своје покојнике. И ова молитва као нит спаја нас и свет људи који су већ отишли.
Свако ко изгуби блиског човека поставља себи питање: „Шта још могу да учиним за свог вољеног?“ И заиста, кад се наши ближњи разболе ми им хитамо у помоћ, идемо у болницу, купујемо намирнице и лекове; ако су у некој другој невољи, такође им помажемо чиме можемо. И у овом саосећању се огледа наша љубав, наше саучествовање с њима.
Међутим, преминулом човеку наша брига није потребна ништа мање, ако не и више.
Човек не нестаје као личност са смрћу мозга и заустављањем срца. Осим тела (пролазне опне) он има вечну, бесмртну душу: „Бог није Бог мртвих, већ живих“ (Мт. 22, 32). И управо душа чини човекову суштину. И ми не волимо (ако заиста волимо) блиског човека због лепоте тела и физичке снаге, већ због особина душе. Памет, доброта, карактер, љубав – све су то особине душе нашег ближњег, оно што чини његов лик. Тело је човекова одећа, оно стари, болује, мења се, дешавају му се неповратни процеси. Понекад гледајући остатке који леже у ковчегу не можемо у њима чак ни да препознамо познати лик, покојник се толико мења. А душа нема година, она је бесмртна. Није случајно што се за некога каже: „Он је млад душом,“ – а човек је већ одавно превалио шездесету.
Пошто је наш ближњи бесмртан, њему је и тамо, с оне стране земаљског живота потребна наша помоћ и подршка. Дакле, шта он од нас очекује и како можемо да му помогнемо?
Наше покојнике, наравно, не занима више ништа земаљско. Скупи споменици, раскошне даће и остало њима нису потребни. Потребно им је само једно – наша ватрена молитва за упокојење њихове душе и за опроштај њихових хотимичних и нехотичних грехова. Сам покојник више не може да се моли за себе. Светитељ Теофан Затворник каже да су преминулима молитве потребне „као сиромасима парче хлеба и чаша воде“.
У свом земаљском животу треба да се молимо, да се кајемо због грехова, да приступамо тајнама Цркве, и он нам је дат као припрема за вечни, а кад човек умре, закључак о његовом животу је већ дат, он не може да га промени набоље. Преминули може да рачуна само на молитве Цркве и оних који су га познавали и волели за живота. И по молитвама рођака и пријатеља Господ може да промени удео преминулог. Сведочанство за ово јесу безбројни случајеви из црквеног Предања и житија светаца. У древном житију светитеља Григорија Двојеслова описан је задивљујући случај. Светитељ је имао смелост да се моли за упокојење окрутног прогонитеља хришћанства – императора Трајана. Међутим, Трајан није само покренуо прогоне хришћана (јер није знао шта чини), он је био праведан и милосрдан владар, веома се бринуо о својим сиромашним поданицима. Светитељ Григорије је сазнао да је император заштитио удовицу у невољи и узео је на себе подвиг да се моли за њега. Бог му је открио да је његова молитва примљена. Овај пример (и многи други) представља велику утеху и окриљује нас у нашим молитвама за преминуле. Чак и ако је преминули био далек од Цркве, он може да добије олакшање свог удела по усрдној молитви блиских са сузама.
Постоји један веома важан моменат: ако човек који нас је напустио није живео црквеним животом или знамо да је његов живот био далек од заповести Божјих, родбина која га воли треба посебно пажљиво да се односи према својој сопственој души. Сви смо међусобно повезани с рођенима и ближњима као делови јединственог организма: „Ако пати један уд, с њим пате сви удови“ (1 Кор. 12, 26). Ако је неки орган неактиван код човека с изоштравају друга чула, други органи узимају на себе додатно оптерећење, његове функције. И ако наш ближњи није стигао да учини нешто у духовном животу ми то треба да надоместимо уместо њега. Тиме ћемо спасавати и своју душу и донећемо велику корист његовој души. Има једна ратна песма о пилоту који је погинуо, чији друг каже да на земљи живи „за себе и за оног момка“. И наш живот за друге, у сећање на некога, може да се огледа у нашој усрдној молитви, у стицању хришћанских врлина, у обилатој милостињи за помен преминулог.
Врло често се дешава и то да људи који су врло ретко долазили у храм, који су живели безбрижним, световним животом, кад изгубе блиског човека, долазе у Цркву и постају истински православни хришћани. Њихов живот се потпуно мења, они кроз тугу долазе Богу. И наравно, целог живота се касније моле за своје преминуле рођаке. Неистраживи су путеви Господњи.
Верујући људи и људи далеки од Цркве потпуно другачије доживљавају губитак ближњих. Понекад човек има прилике да присуствује даћи за нецрквене људе и да види како је то тежак призор. Једном сам учествовао у опелу познатог лекара-неурохирурга и веома доброг човека. Господ га је узео док још није био у позним годинама, после изненадне болести која је брзо напредовала, на врхунцу његовог лекарског рада. И кад су почели посмртни говори његових колега могло се видети у какво растројство и парализу тајна смрти доводи нецрквене људи. Скоро сви су сматрали да су дужни да своју беседу почну отприлике овако: „Каква страшна неправда... Како нас је рано и изненада напустио покојник... Како много је још могао да учини,“ итд. Јасна је ствар да такви говори не могу донети утеху родбини и ближњима покојника, пре ће бити обрнуто, још више ће продубити њихову тугу. Чак и ако човек ни у шта не верује, може да упути једноставно добре, топле речи свом другу и колеги. Зашто се то дешава? Зашто су људи пред лицем смрти у таквој пометњи и избегавају чак и помен, чак и мисао на њу у свакодневном животу? Због страха и неизвесности. Смрт их плаши, не знају шта их очекује. Има ли тамо живота? Или живимо само овде, у материјалном свету? Како се спремати за смрт и односити према њој – за неверујуће је тајна запечаћена са седам печата. Чак и обична жеља у званичним говорима: „Нека му је лака црна земља,“ – крије у себи неизречено питање: зар је то све: тело у земљу и ништа више?
Због смрти блиских људи далеки од вере често падају у очај, чамотињу, црну тугу. Готово је, живот је завршен ако мог вољеног човека више нема, ако је престао да постоји мој живот више нема смисла. Не може се рећи да верујући не тугују због смрти блиских људи, али се према смрти односе потпуно другачије. Хришћанска туга је светла, ми знамо да човек живи вечно, да је смрт само растанак, да се његов живот наставља, али је другачији. Знамо да смо с преминулим повезани везама молитве и љубави. Не можемо да кажемо: „Био је човек и нема човека.“ Ако смо ближњег волели за живота, и после смрти настављамо да га волимо. „Љубав никад не престаје,“ – каже апостол Павле (1 Кор. 13, 8). Кад сам губио блиске људе увек сам имао осећај растанка, а не краја. Као да су отпутовали некуда веома далеко, али не заувек, не за свагда.
Прекомерна туга је недопустива још и због тога што не само да упропаштава нашу сопствену душу (чамотиња је један од осам смртних грехова), него нам не даје да се молимо за покојнике. У души човека којег је обузела чамотиња ствара се празнина, вакуум, он уопште ништа не може да ради, а још мање да се моли. А нашем ближњем је толико потребна наша помоћ! И чамотињом, депресијом и тугом ми не само да му нећемо помоћи, већ ћемо му можда донети патњу. Ради ближњих треба да се саберемо, колико је могуће смиримо и да све своје снаге уткамо у молитву. Посебно до 40. дана преминулом човеку су потребне усрдне молитве.
Људска душа напуштајући тело осећа немир и страх: навикла је да обитава у свом дому дуго година, не зна шта је чека, куда ће јој Господ одредити да иде. После смрти човек одговара за цео свој живот и овде се одређује његова даља судбина. И врло је важно подржати душу блиског човека помињањем на Светој литургији, читањем Псалтира и келејним правилом.
Врло често рођаци покојника мисле да ће ако не покажу околини своју тугу сви помислити да нису волели покојника и понекад се може видети просто срцепарајући призор са хистеријом, кукњавом и завијањем због покојника. Ово се обично практикује у селима где се још увек сачувала традиција нарикача. Људи се сами доводе до потпуне суманутости. Каква молитва је ту могућа?! Истинска несрећа и туга по правилу се одвијају тихо и скоро неприметно за друге. Дешава се да људи који посебно тугују и ридају за покојником у ствари више сами себе жале: како су сад сироти, несрећни и усамљени.
Све ове традиције наследили смо од паганских обреда и наравно, оне су неспојиве с Православљем.
А ми, православни хришћани, треба да растворимо своју тугу с хришћанском надом, да ако се сами будемо спасавали и својом молитвом спасавали наше ближње, смемо да верујемо да нам предстоји сусрет с њима тамо, у другом животу. А ако они доспеју у Царство Небеско, сигурно ће се тамо молити за нас.

Свештеник Павле Гумеров

https://srpska.pravoslavie.ru/62334.html