Пре нешто више од годину дана био сам изненађен критичким освртом који је проф. др Оливера Петровић, светски познат стручњак из области развојне психологије – тачније из области развоја религиознoг мишљења – дала у вези са Наставним планом и програмом Верске наставе. Иако се она у највећој мери усредсредила на Наставни план и програм за први и други разред основне школе, и у вези са тим дала драгоцене сугестије, њена оцена тицала се читавог нашег курикулума, тј. начелне методологије којом, по њеној оцени, он одише.
Прва критика проф. Петровић тиче се нашег недовољног уважавања чињенице да деца предшколског узраста већ поседују религиозно мишљење и имају религиозна искуства, у најширем смислу те речи; а друга се тиче не узимања у обзир стварних потреба религиозног развоја деце и младих, чији је заједнички именилац потреба за богопознањем.
Богопознање је, по мишљењу проф. Петровић – са којим се у потпуности слажемо – увек мистичан чин; оно је у већој мери ствар искуства и доживљаја, а не разумевања и поимања. Са друге стране, приступ у нашем курикулуму је, по њеној оцени, исувише објашњавалачки, рационалистички и социоцентричан. Ми тајну богопознања настојимо да објаснимо и приближимо онима који су изван ње, шта само по себи није спорно – то и Господ чини својим параболама – међутим, смер објашњења јесте споран. За разлику од Господњих парабола, које настоје да слушаоце уведу у тајну богопознања (мистагогија), наша објашњења настоје да тајну богопознања сведу, да је разоткрију и учине разумљивом без искорака ка Богу, без приближавања Њему.
То је, иначе, искушење којем је поклекла академска теологија на Западу. Међитим, није никаква тајна да је хришћанство у Западној Европи у великој кризи. У том смислу, драгоцено је лично сведочанство и професионална оцена проф. Петровић о разлозима који су до кризе довели. Када је 80-тих година, као млади научник, дошла у Оксфорд желела је да, поред осталог, сазна шта се тачно догодило са докторском тезом Преподобног Јустина Ћелијског. Сазнала је, на најнепосреднији могући начин, да је она одбијена због његовог хиперкритичког става према протестантизму.
Оштрица критике протестантске теологије, од стране Преподобног Јустина, била је усмерена на оно шта бисмо назвали академизацијом теологије. Реч је о покушају немогућег: да без метаноје, без преумњења, богословље постане разумљиво и прихватљиво академској и широј друштвеној заједници. Теологија која покушава нешто тако, следећи обезбожену хуманистику у стопу – а некада и предњачећи – удаљује се од истина у које треба да верује, које треба да живи и сведочи, а оне јој временом представљају све већи терет. Оваква теологија временом почиње да сматра успехом управо то што Реч Божију не проповеда у сили и Духу Светоме, са пуним убеђењем (1. Сол. 1: 5), већ што са пуним уздржањем, тобоже „академским“, у испразности људске мудрости изговара речи које никоме и ни за шта нису потребне.
Теологија-по-мери-људској или „ангажована теологија“ – како је њени протагонисти радо називају – по правилу предано осмишљава, оправдава и имплементира неку, било коју, идеологију – најчешће владајућу. Није тајна да су у прошлости управо теолози и теолошки аргументи играли важну улогу у легитимацији и имплементацији идеологија националсоцијализма и комунизма. Савремени академски теолози, међутим, неретко се утркују да покажу како неолиберализам своје сокове црпи управо из Светога Писма! Истина је, међутим, да таква теологија служи туђим боговима, скованим и обликованим по науци и вештини људској, и да никакве везе – осим номиналне – нема ни са Светим Писмо ни са Светим Предањем.
Нажалост, дух академизма је, током претходне две деценије, захватио и наш Православни богословски факултет у Београду. Овоме су најпре сведочили студенти, слушајући поједине професоре који су, у почетку стидљиво, а потом све смелије и гласније одбацивали дух православне побожности. У најбољем случају они би га толерисали – док се не замени једним новим, академским. И то није била само ствар „недовољног“ образовања старијих или мање образованих свештеника и лаоса, него управо ствар побожности.
Наиме, заједнички именилац ових професора био је одбацивање страха Божијег – који је почетак мудрости (Пс. 110: 10)! За њих је почетак мудрости била јерес апокатастазе. а отуда је долазио и њихов негативан став према: монаштву, посту, молитви, подвигу, послушању – једном речју према читавом Православном Предању. Њихов однос према Светим Тајнама, постао је свима јасан у доба короне – премда је нама студентима био јасан и много раније.
Сасецали би сваку националну идеју и везу са богословљем наше Цркве као „превазиђену“, али су зато неговали и подстицали левичарске и грађанистичке идеје код студената. Са студентима који су били одушевљени њиховим „богословљем“, делили су, поред осталог, и негативан став према „догматичности“ Цркве и према њеном „недемократском“ поретку. Ово потоње их је посебно болело, јер је гушило њихову „слободну академску мисао“.
Сећам се да је, непосредно после погрома Срба у марту 2004. године, један од поменутих професора, јавно и веома бурно реаговао на жељу блаженопочившег владике Атанасија (Јевтића) да студентима пренесе утиске о страдању нашег народа на Косову и Метохији:
„Шта он мисли!? [викао је у амфитеатру] Eно му стадион [указујући руком ка стадиону ОФК 'Београд'] па нека држи митинге и предавања до миле воље. Ово је академска установа!“.
Били смо заиста шокирани и саблажњени наступом овог професора. Нико од нас, међутим, није био изненађени када је управо он 2018. године, стао на чело групе својих колега који су покушали да изведу пуч на Православном богословском факултету. Наиме, дух који је на њиховим предавањима провејавао више од две деценије, сабрао се, оснажио и оваплотио у покушају да црквени факултет (sic.!) отму из окриља Цркве, и ставе га искључиво под окриље Универзитета у Београду; као да њихова служба није била служба Цркви, него некој апстрактној академској заједници, чију би суштинску незаинтересованост за учење Цркве управо они требало да потврде и оправдају својим „ослобођењем“.
Када је, дакле, умрла свака нада да ће се ови професори вратити црквеном поретку, Црква је реаговала и стала на пут квазиинтелектуалном и квазиакадемском, а у суштини – то са жаљењем пишем – протестантском духу ових професора. Нажалост, они су заједно са својим истомишљеницима током последњих неколико месеци „подигли улог“ – иду на „све или ништа“. Они више не покушавају да отргну црквени факултет из окриља Цркве, него да саму Цркву отргну из окриља Јеванђеља!
Учешће Цркве у студентским протестима проглашавају јеванђељском обавезом, а истинском Црквом, групу људи која се сабира око идеје права, правде и демократије, иако им је добро познато да међу њима има и оних који немају никакве везе са Црквом – напротив! Истовремено и непрекидно хушкају демонстранте на сопствену браћу и сестре у Цркви који не деле њихово одушевљење протестима, стварајући атмосферу линча, вређајући небивалим увредама, претећи списковима и јахањем, тврдећи да је и најмања уздржаност знак издаје; одбијајући чак и да чују њихове аргументе, дискредитујући их и одбацујући унапред као издајничку пропаганду – иако су они, заправо, у потпуности јеванђељски.
Са њима би се и могло разговарати када би остали верни макар идеји либерализма и критичког мишљења; али, авај, синови (и кћери) противљења неће ни како они хоће! Остаје нам да се надамо да ће се смирити, извинити за увреде и претње – или макар јавно оградити од оних који то чине – те да ће до разговора ипак доћи.
У сваком случају, за нашу Цркву, за наше богословске школе, професоре и вероучитеље важно је да будемо свесни искушења и грешака којима је подлегло хришћанство на Западу. Рационализација вере и популизам, иако у једном тренутку могу наићи на одобравање значајног броја људи, не јачају, него слабе потентност црквене мисије. Наше је, дакле, оно шта је наше било одувек: да јачамо у Духу Светоме, у богопознању и светом начину живота, и да објављујемо да ће Бог судити живот свакога човека, Он који је бескрајно праведан тако да се ни једно тело пред Њим не може оправдати (Пс. 142: 2); али и да подсећамо да милост односи победу на суду (Јак. 2: 13) и да је Господ бескрајно милостив (Пс. 144: 8), тако да прима дарове покајања – жртве искупљења. Да позивамо, дакле, свакога човека да узме учешћа у заједничком приносу коначних и савршених дарова покајања – Тела и Крви Христове – ради опроштаја кривице, и ради победе над грехом у нама уздарјем које добијамо за тај принос, Духом Светим, даром усиновљења, којим ако ходимо вољу Очеву чинимо (Гал. 5: 16).
На крају желео бих да поделим и једно лично сведочанство проф. Оливере Петровић, које представља својеврстан печат овом нашем осврту. У погледу спора Оксфорд vs. Јустин Поповић, она је дуго година била на страни Оксфорда, поготово на почетку своје научне каријере. Међутим, данас, на основу дугогодишњег професионалног и животног искуства, она је у потпуности на страни о. Јустина: „Данас сам уверена, оче, да је отац Јустин био у праву – пророчки у праву!“.

Јереј Стеван Јовановић

https://www.suncanik.info/post/veronauka-protesti-i-iskusenja-akademske-teologije

Несрећан си, Народе мој, биједна си, Отаџбино моја! Знам ја и осјећам невоље твоје и црни чемер што ти је стегао душу твоју. 3нам ја то све и осјећам, али ми не дају пјевати о срећним данима минула времена, али ми не дају кукати над општим јадом твојим. Народе мој заробљени и кукавна Отаџбино моја!

Немилосно ме тјерају с гробља, шибају ме страшно и ријечи ми у грлу стају. Гробови остају неопојани ријечима чистијем, непокапани сузама искренијем, а мајке сиње неутјешене утјехом благом, па се буни у љутој срџби и божје и људско срце, и мртва се тијела у мртвачкој одори дижу из неоплаканих гробова и оглашавају се језивим јауком и лелеком да душа у човјеку протрне и премрзне.

О Боже мој велики и силни и недостижни, дај ми језик, дај ми крупне и големе ријечи које душмани не разумију, а народ разумије, да се исплачем и изјадикујем над црним удесом свога Народа и 3емље своје. Поклони ми ријечи, Господе, крупне и замашне кô брда хималајска, силне и моћне кô небески громови, оштре и језиве кô свјетлице божје, и тирјанима неразумљиве кô што је неразумљива сфинга египатска роду човјечанском. Дај ми те ријечи и обдари ме, Господе мој, тијем даром својијем великијем и милошћу својом неизмјерном, јер ће ми срце свенути, јер ће ми се душа од превелике туге и жалости разгубати!

https://www.poezijasustine.rs/2019/04/proza-petar-kocic-molitva.html?fbclid=IwY2xjawJK0xdleHRuA2FlbQIxMQABHYkeLoUWOe2f6y38YMOEPdLq2JCFwaXxZ_gnuedM4oahF5LJcV35SRBJcQ_aem_b_rkEgmVt1RNKWahSYTEsA

Зашто се то дешава само добрим душама?
Младима, онима који никад нису знали да ти ружну реч кажу, онима који су свима само добро желели, онима који су радили, живели, дисали за друге и њихову радост...
Тај тајни промисао Божији сваког мучи, а ми смо мали, зато не разумемо.
Не можемо да разумемо, јер видимо само физичким очима.
И увек видимо да се најгоре ствари дешавају овим људима - страшна, ужасна смрт, пожар, саобраћајна несрећа, тешка болест... Звук тог страшног тренутка, као муња, дирне свакога, и оне који су их познавали и оне који то нису.
Морам да поменем нашег Тошета Проеског, Човека са великим Ч испред. И његов земаљски крај био је сличан.
Док је био жив, за његову велику душу готово нико није знао. Или су ту доброту порицали. Познато је да доброта свима упада у очи, али у овом случају очигледно се то није десило. А каква је била његова смрт?! Страшна!
Каква је само била смрт наших најмилијих, људи из нашег града, које нисам лично познавала, али сам их толико волела као музичку групу. Иако сам попадија и место ми је у цркви и Литургији, често сам имала жељу да бар једном будем на неком њиховом концерту!
Енергија у души им је зрачила. Зато сам их волела.
Али Божја воља.
И данас су ове невине душе заједно отпутовале у Небо, веселиле су се уз песме, и то им је била последња радост на овом земаљском свету.
И док сви плачемо, питајући се зашто су тако умрли, одговор је само један.
 Вратимо се назад кроз векове...
Јединствена Личност пре свих векова разапета је на крсту. Смрт на крсту! Најстрашнија и најсрамнија смрт у то време.
Ево нашег одговора зашто сваки добар човек, свака добра душа пролази кроз најстрашније страдање, тугу и губитак на овом свету. Јер, ми се не боримо са телесном силом, већ са другом невидљивом силом, силом која нам ни мало не жели добро.
Све нас мучи питање - зашто таква смрт, зашто баш тако?!
Зато што је Неко планирао наш овоземаљски одлазак тако да нечија добра душа оде на сличан начин као Његова, али и да то одјекне гласно и снажно и додирнути свачије срце, свачију душу, да свако пусти бар једну сузу, која ће бити саткана молитвом.
Нико не може пружити утеху онима који остају овде, обавијени тугом због својих губитака. Али, постоји само Један који даје живот и узима га Горе, и Он, само Он даје мир, даје утеху, дарује стрпљење...
Живот је овде кратак, веома кратак. Блажена је она душа која је ту истину научила, која ту истину живи, која добра дела чини, која се не плаши искушења која јој предстоје, која чини добро на најлепши, невидљив начин -молитвом.
Јер, том молитвом Бог шаље анђела чувара тој души, свим душама које се у молитви помињу.
Можемо и урадићемо све. Доћи ће до промене власти, увешће се нови закони, нове мере и низ других законских и системских реформи како би се спречиле да се овакве ситуације не дешавају у будућности.
Лепо је, најбоље је променити се на боље.
Али, како променити „ум“ или „мисао“ или „план“ онога који по сваку цену жели да нанесе зло?! Који закон ће то забранити, казнити, или што је најважније, натерати некога да разуме?
Само молитва има ту моћ.
Кад човек смиреног срца стоји пред Богом. Уз жртву љубави.
А то је пост , захвалност душе. За шта може да се захвали човек који дише, живи, ради, ствара, напредује, који има благослова на свакој њиви, ако не на тој малој послушности коју можемо да дамо Богу још од Раја (јести од свега, само не једи са тог дрвета!), тој малој жртви, да се буде послушан, да се пости. Када човек пости, труди се да не чини грех који му је био драг или са којим се борио, па се труди да га остави, бори се, моли се Богу да му помогне, труди се да се повуче у молитву, у себе, да сагледа своје грехе, а не туђе... То је наша најмања жртва за Бога, најмања!
А кад се човек пење на духовној лествици, онда из те љубави више не гледа на себе већ на друге, даје живот за друге.
Када МИ будемо послушни и жртвујемо се за оне које највише волимо, када жртвујемо своје грехе и страсти за своје вољене, тада ће Бог чути и услишити наше молитве.
Увек помињем пример св. Пајсија Светогорца. Једном приликом долази отац да га моли да му излечи ћерку од рака главе. Старац га пита:
- Сине, јеси ли спреман да жртвујеш једну своју страст, само једну своју страст, за своју кћер?
А он одговара питањем: Какве страсти?!
- На пример, немој да пушиш цигарете.
Он је ту своју страст веома волео, али је пристао због ћерке.
У кратком периоду од неколико месеци, без операције, без терапија, рак је регресирао.
Када је поново отишао старцу, овај му је рекао:
- Пази да обећање одржиш, јер ако га прекршиш, ситуација ће бити иста.
Прошло је много година, ћерка се удала, постала мајка, а отац је заборавио на своје обећање. Недуго након што је поново почео да пуши, рак се појавио на истом месту, али јој је сада одузео живот.
Тужна али истинита лекција у нашој суровој стварности. Како заборављамо на Бога, на своја обећања. Обраћамо Му се само када нам је тешко. А где је наша захвалност?!
Ако постоји нешто што можемо да научимо, то је - колико је моћна молитва човека док је жив. Нико, нико нема ту снагу као ми.
Зашто заборављамо ту молитву?
Зашто не схватимо да том молитвом, том својом малом жртвом, грејемо Бога? С Његовим благословом можемо променити СВЕ. И Он се радује, радује се спасењу макар и једне душе.
Ради молитава св. Серафима Саровског, Бог је заштитио сву Русију. Целу земљу.
Данас нико не чини ништа за спасење другог.
Зашто се не молимо?
Да имамо бар један молитвеник у овој нашој малој земљи, ништа од овога се не би десило.
Ако апелујемо да нешто треба да променимо  и духовно трансформишемо, онда се то односи на нас саме.
Ако желиш да се сви спасу, да се промене на боље, корен је прво у теби самом. Ако се потрудиш да спасиш себе,  спасићеш безброј других око тебе.
Никада не знамо ко ће бити тај молитвеник, чија ће бити молитва која ће спасити нечију душу јуче, данас или сутра.
То може бити нечија молитва, твоја, или моја...само Бог зна.
С поштовањем за све златне душе.
Марина Тодороска

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Манастир Успења Пресвете Богородице у Српском Ковину  је најстарији манастир у Мађарској и један од два манастира у Будимској епархији Српске православне цркве. Смештен је 40 км јужно од Будимпеште, на острву Чепел. Манастир је познат и као „Манастир на Дунаву“, један је од најстаријих српских православних манастира изван граница Србије. Смештен на десној обали Дунава у самом центру града Српски Кoвин (Rackeve).

Овај манастир представља сведочанство вековне историје и духовности српског народа у средњој Европи, основан још у 12. веку, током периода када су Срби, вођени вером и политичким околностима, мигрирали на север. Његова историја уско је повезана са доласком Срба у Панонску низију и њиховим трудом да очувају православну веру и традицију на овим просторима. Током векова, манастир је био духовни центар, али и место уточишта за Србе који су се борили са изазовима времена, укључујући османске инвазије, аустроугарску власт и политичке промене. У бурним историјским раздобљима, манастир је често био оштећен, али је увек обнављан захваљујући вери и посвећености српског народа.

Према сачуваном предању, овај манастир представља средњовековну тековину и као оснивач манастира помиње се краљица Јелена, ћерка рашког жупана Уроша I и супруга владара Беле II Слепог. У време кад је манастир настао Угарском је владала Јелена уместо свог малолетног сина Гезе II (1141–1161).

Након што су Турци 1439. године опсели и први пут освојили утврђено Смедерево, у два наврата су прешли Дунав, опустошили и опљачкали Ковин и сва околна насеља. Они који су избегли на време кренули су у дубину Угарске и доспели до острва Чепела на Дунаву. Угарски краљ Владислав је 10. октобра 1440. године уступио ковинским пресељеницима касноготичку цркву са капелама и звоником, па уз то, по свој прилици, одговарајући део краљевских земљишних поседа. Од тог доба до данас, на Чепелу постоји Горњи или Српски Ковин, са црквом посвећеном успењу Пресвете Богородице и са капелама Св. Јована Претече и Св. Врачева Козме и Дамјана (прва на југоисточној, друга на југозападној страни). Постоји могућност, да је у годинама око половине XVI века парохијска црква претворена у манастирску. За овај закључак нема непосредних доказа, али су у турском попису из 1546. године у Српском Ковину забележена три монаха и један свештеник што упућује на могућност да је уз цркву тада већ постојао манастир. За сада поуздани подаци из 1680. године, потврђују постојање манастира на Чепелском острву. У оквиру редукације манастира у време Марије Терезије, Ковински манастир је укинут 1777. године а малобројно братство, вероватно на челу са архимандритом Јосифом Станојевићем, пресељено је у манастир Грабовац а црква претворена у парохијску. Након више од два века, ова велика светиња Срба у Мађарској поново добија статус манастира, на челу са игуманом Андрејем Пандуровићем 2003. године.

У време настанка, крајем XIII века, црква је представљала већу једнобродну, раноготску грађевину. У годинама после 1440. године, након уступања цркве Србима, складна и пропорционална готска грађевина (са капелама) претворена је у православну богомољу уз незнатне интервенције. Данашњи иконостас са мањим бројем икона, потиче из 1770. године. Само су четири престоне иконе настале раније, 1746. године, и рад су непознатих руских и украјинских мајстора.

Цркву Успења Богородице у Српском Ковину и њена два параклиса осликали су мајстори које је предводио Теодор Симеонов из Мосхопоља. Цела велика црква као и припрате, од земље, па до врха готских сводова, између преплетених стубова, према сразмери простора који на сводовима горе бива све ужи, симетрично су испуњени фрескама светитеља као исрпских владара и светаца.. На доњим деловима зидова, између усправних стубова, поређани су српски владари од Немање па до цара Уроша и цара Лазара, у природној величини.

Највећа светиња овог манастира је чудотоворна икона Пресвете Богордице (Ковинска Богородица) из 17. века, која је током векова пружала бројна исцелења свима који су тражили помоћ. Ова икона се у српским списима спомиње као „најпоштованија икона“ код Срба у Мађарској. Уједно, у манастиру се налазе и делови моштију светитеља веома значајних за наш народ, од који су и делови моштију Светог Аве Јустина Ћелијског.

Псалам 10. светог Јефрема Сирина

Не владам собом, даруј ми дух покајања (1, 288 - 292)

Пред славом Твојом Христе, Спаситељу мој, изрећи ћу сву поквареност своју и исповедићу сву неизмерност милосрђа Твога, које изливаш на мене по благости Твојој.

Од утробе матере моје жалостим Те, и ни за шта не сматрах благодат Твоју, не старајући се за душу своју. Ти си, Владико мој, по великој доброти Твојој, милостиво и трпељиво гледао на сво лукавство моје. Глава је моја подигнута благодаћу Твојом, али се непрестано приклања ради грехова мојих.

Зле ме навике везују као ланцима, а ја се радујем што сам свезан. Тонем у саму дубину зла, и то ме весели. Непријатељ непрестано обнавља моје окове, јер види колико се радујем њиховом мноштву.

Ридања и плача достојно је ово; у томе и јесте стид и срамота, што сам свезан сопственим жељама, и још је страшније то што себе везујем оним везама које налаже на мене непријатељ и умртвљујем себе оним страстима које га радују.

Иако знам колико су страшни ти окови, брижљиво их скривам од свих оних који ме гледају, иза пристојне спољашности. На изглед сам обучен у предивну одежду страха Божијег, а душа је спутана срамним помислима. Од споља изгледам побожан, а изнутра сам испуњен сваком нечистоћом.

Савест ме моја изобличава у томе, и ја ако и хоћу да се ослободим окова својих, и сваки дан тужим и уздишем због тога, ипак остајем свезан тим истим мрежама.

Јадан сам ја и јадно је то свакодневно покајање моје, јер оно нема тврдог темеља. Сваки дан полажем темеље здању, и опет га сопственим рукама рушим.

Покајање моје још увек није поставило добар почетак и зломе немару моме не види се крај.

Поробљен сам страстима и злој вољи непријатеља мога, који ме уништава.

Ко ће глави мојој дати воду, и очима мојим изворе суза да непрестано плачем пред Тобом, милосрдни Боже, да би пославши благодат Твоју, избавио мене грешника из мора разбеснелог греховним таласима, који непрестано узбуркавају душу моју? Јер прохтеви моји посташе гори од рана, које ни лековите мелеме више не трпе.

Живим у нади да ћу се покајати, и обмањујем себе овим сујетним обећањем док не умрем. Стално говорим: „Покајаћу се”, и никада се не кајем. На речима се наизглед усрдно кајем, а делима сам веома далеко од покајања.

Шта ће бити са мном у Дан испитивања, када Бог све открије пред судиштем Својим! Свакако да ћу бити осуђен на муке, ако овде сузама не умилостивим Тебе, Судију мога.

Јер уздајући се у милост Твоју Господе, Теби припадам и Тебе молим: „Даруј ми дух покајања и изведи из тамнице безакоња душу моју! Нека засија луча светлости у моме разуму, док нисам доспео на страшни и предстојећи ми Суд, на коме неће бити места покајању за лоша дела!”

Људи су почели да траже друго. Они не траже породицу, они су у потрази за пролазним уживањима, и у суштини,  постали су деформисани, некомплетни. Многи су већ рођени од таквих људи. Одрасли су у некомплетним породицама, родитељи су им били разведени. Данас практично нема породица с више деце, дете расте само. Њега васпитавају друштвене институције, а нормалне родитељске љубави, нормалних породичних односа он не види.  Такво дете одраста ускраћеним, мањкавим. Док су постојале многочлане породице, деца су у њима расла тако што су још од малена стицала неко искуство живота у заједници, учили су се да трпе једни друге, да праштају и воле. При том, не у атмосфери касарне, већ у породичној атмосфери. То је нормално и природно.

Дете које је одрасло само, васпитавано једним родитељем, и чак не толико својим родитељем (који је оптерећен својим обавезама), колико улицом и друштвеним дечијим установама, неспособно је да изгради правилне односе с људима. Оно је непотпуно, ти људи су нечега лишени. Они траже само задовољство, комфор, лак живот, беже од тешкоћа.

Сви желе да што удобније и лакше проживе живот, да их нико не „оптерећује“. Деца сметају таквим људима, бебе плачу и не дају им да спавају ноћу, а омладина, тинејџери – то је уопште права главобоља, а сви желе само позитивне емоције и ни једну негативну. Људи беже од тешкоћа, а оне их ипак стижу...

Господ је страдао за нас, Он је дао свој живот за нас на Крсту, дао нам Своје Тело и Крв, и дао нам заповести: „Љуби Господа Бога свог свим срцем својим...“. А данас брак постаје циљ сам себи. Јер Царство Небеско почиње још на земљи, а ми се не спасавамо, већ гинемо.

Не може се бити слуга два господара. Јер наш је циљ – сјединити се с Богом, вратити ту срећу, коју је имао први човек. Враћање Бога у срце човека – то је више него брак, више него науке, новац, богатство. Оно је то све заједно – и океан љубави безмерне, јер Бог је љубав и блаженство, која превазилази свако земаљско утешење, укључујући ту и брачно, и свезнање Божије које превазилази сваку науку, зато што наука зна коначан број гигабајта, а Господ – „његов ум је неограничен“, и Творац зна Своју творевину адекватно, а не тако, као наука – релативно, приближно, с претпоставкама... Лепота Царства Небеског превазилази све земаљске лепоте и уметност, а власт и моћ Цара Небеског је јача од власти свих императора и председника. Његово богатство је веће од богатства свих милијардера – „Моја је васељена и све што је у њој“ (Пс 50:12)

Људи покушавају да попуне празнину у свом срцу свиме што овде налазе – утехама, наукама, новцем, влашћу, среброљубљем, и све једно, незадовољни су, лоше им је и несрећни су.

А апостол Павле говори: „Ми смо сада деца Божија, значи наследници...“ (Рим. 7:17) А то значи, да све, што Господ има, Он даје на располагање Свом наследнику – ми можемо да постанемо причесници свега што има Бог – тог блаженства, те безбрижне љубави, тог богатства, те моћи. 

Схијеромонах Валентин (Гуревич)

http://www.pravmir.ru

У ова смутна времена, када je непријатељ рода људскога - ђаво, спустио на Србију тамни и густи облак искушења и посејао смутњу и раздоре међу браћу и сестре, Господ Исус Христос нам, као и увек, треба бити вечни пример и једино наше уздање.

Да увек гледамо у Његoве благе, небеске и дубоке очи, са широко раширеним рукама. Као Апостол Петар док је ходао по валовима буре на Галилејском Језеру.

Али да гледамо и на Исусов лични пример и Његове свете поуке. Христос никада није дизао никакве политичке револуције нити је икада позивао своје апостоле да шире немире, блокаде и смутње у држави. Напротив, Он је све људе позивао само на унутрашњу, личну духовну револуцију, на смирење, молитву и бдење поручујући - "Бдите и молите се да не паднете у напаст".

Душа и срце једног народа па и сваког појединца мењају се на боље само покајањем и молитвом једних за друге. Само вером, само стрпљењем, само надом, само смиреношћу, само постом, само молитвом и само љубављу.

Све остало је потпуни и велики промашај јер нам Преблаги Исус јасно поручује: "Без мене не можете чинити ништа". Све је узалудно и веома штетно ако није са Христом Богом и уздањем само у Њега. Јер опет нам Он сам сведочи и говори: "Ко није са мном против мене је", и додаје - "Ко са мном не сабира, расипа".

Не расипајмо стога браћо и сестре своје духовне и телесне силе на испразна дела таме. На раздоре и свађе. Не устајмо једни на друге, већ нека нам све бива у вери и љубави.
Светопавловски носимо, братски и хришћански, бремена једни других, и тако испунимо закон Христов.

Не будимо ни сујетни, изазиваући једни друге, завидећи једни другима. Да не постанемо руг народима и подсмех непријатељима. Јер ко разори своју кућу изнутра, отвориће широко врата сваком духовном разбојнику да лако и без муке пороби све укућане.

И држава је наша велика кућа. Кућа свих нас. И старих и младих. И десних и левих. И позиције и опозиције. Решавајмо стога све своје унутрашње проблеме и несугласице на један потпуно другачији начин - начин Христов. А начин Христовог делања дат нам је Светим Еванђељем. То је пут мира, пут молитве, пут љубави и пут смирења. То није пут бунта, пут блокада и уличне буке, пут инаћења и пут међусобних вређања и провоцирања.

Зато су данас посебно актуелне речи Господње: "Блажени миротворци јер ће се синови Божији назвати". Постанимо и ми, помоћју Божијoм, синови Божији и ширитељи мира Христовог.

Део из беседе Архимандрита Петра (Драгојловића), Игумана Манастира Пиносава, изговорен у разговору са верним народом

https://www.facebook.com/groups/1260063098048609/permalink/1635547320500183/?rdid=UCH686zZhy1BSEdZ&share_url=https%3A%2F%2Fwww.facebook.com%2Fshare%2Fp%2F1EwTETUoQU%2F

Преподобни Јефрем Сирин

Псалам 5.

Буди за нас све и дај нам да Теби посветимо све своје (4,392)

Као зеницу ока сачувај ме, Господе Боже, заштити и под крилима Твојим заклони ме од искушења.

Буди стражар ока (мога), да не гледа лукаво; буди стражар уха, да не би запажало неправду.

Буди стражар устима, да не изађе из њих клевета, осуђивање, хула, чак ни празна реч.

Буди стражар срца, да се не приклања лукавству и не чини безакоње.

Даруј нам, Господе, познање (шта да чинимо), и дометни знање (како да чинимо).

Даруј нам, Господе наш, да Ти будемо пријатнији од благоухања и аромата.

Даруј нам, Господе наш, да заволимо Тебе, а презремо свет. Даруј нам, Господе наш, да уместо пролазног иметка, стекнемо Тебе, Јединог.

Даруј нам, Господе наш, да Ти принесемо три одабрана дара. Даруј нам Господе наш, да запалимо пред Тобом три благоухана када.

Даруј нам, Господе наш, да Ти запалимо три јарко горуће светиљке: дух, душу и тело, сва три дара јединој Тројици.

Дух посветимо Оцу, душу посветимо Сину, тело посветимо Духу Светоме, - Духу, који га изнова подиже из праха.

Оче, освети за Себе дух наш! Сине, освети за Себе душу нашу! Душе Свети, освети за Себе тело наше, изнемогло од рана.

Даруј нам, Господе наш, да се узрадујемо у Теби, и Ти се обрадуј нама у последњи Дан. Хвала нека је Теби од духа, душе и тела! А нама -милост Твоја.

Данас једна велика, велика маса разноразних, иначе обичних и свакидашњих људи, одређено и тачно осећа, да ће цело ово наше велико и славно и заслужно време просто однети ђаво. Баш као што руска мисао већ одавно осећа да ће целу цивилизацију европског Запада — политику, економију, и морал — просто однети ђаво.
Странац студент у великом енглеском граду писао је своме оцу: „седим овде, у својој соби или огромној вароши, и нигде никог не познајем до једнога Бога.“ Ми сви, данас, слично студенту, нити имамо чему да се веселимо, нити чиме да се одушевљавамо, нити коме да се поверимо, нити смо ико, нити смо ичији, него очекујемо долазак оног што је савршено, и знамо да ће пред савршеним морати проћи и пропасти све оно што је делимично. Руска мисао, загледна у једно, већ одавно тако чека. Запад је међутим растао, и успео се на пирамиду еволуције и револуције; а онда му је дошла декаденца. Руска основна мисао, мисао о Богу, нема декаденце. Та мисао обухвата нас данас све. Из те мисли, оком и душом, обухватамо и ми све.
Легло је толико и толико милиона мртвих, склопила се над њима земља, а на земљиној површини нема ништа. Ништа. Велико време и велике генерације не могу да роде, не могу да избаце ниједног великог политичара, ни економиста, ни филантропа, ни калуђера, ни новинара, ни учитеља, ни идиота. Уметност се замрсила, наука се гуши. Трчкају неки људи, криче, возикају се у неким интеранционалним колицима одавде онамо, оданде овамо, праве неке ситуације, пењу се по неким бригма и клизе опет доле, благосиљају неке савезе и шибају неке народе — али, нико, па ни сами комедијанти, не верују у драму, смеју се и писцу и режији. То јест, засад се још смеју, али спод тога смеја ћути озбиљна и тешка руска мисао: све је ђаво однео, купите дроњке и отпатке, јер иде време да дође оно што је савршено!(…)
Парламенти, владе, митинзи, конференције, конгреси, демонстрације, револуције, ко је то и шта је то пред оним што је савршено?! Досада су управљачи имали бар једну половину човечанства од добре воље да верује и да се диви, имали су жене и децу. Свршено је и с тим. И жене и деца виде луткама у трбух и звечкама у шупљину! Версаљски мир, уговори Тријанонски и Рапалски, комунизам, неокатолицизам, релативитети, репарацијее и реорганизације, чудотворне жлезде, езотерика, авиони без мотора, антихрист, трокатнице, новинарски трустови, милијарде, суфражетке, скаути, скаквци, шибери — све ће то ђаво однети, и однеће уз то још неколико уоквирених позлаћених прошлих векова. Јер, све је то било лепо и красно, и раскошна једна поворка у којој су важност имали и рангови, и костими, и кесе, и имена, али је све то делимично, и мора пропасти кад дође време савршеном. Све оно што нам је улазило у душу у детаљу, мора нам ући у душу са једноставним великим својим идентитетом. Онако као што мајка улази у душу детињу, као што Бог улази у душу руску.
Без талента, без достојанства, без религије, не можемо се надати пустињаку са таблицом: покајте се; не можемо очекивати ни судбину малог белог миша, који, бачен у акваријум као храна змији, човечански разумно и трагично дрхће, пред аждајом. Не. И за кајање се мора имати достојанства! И ожаљено може бити само достојанство! „Има небеских тела, и има земаљских тела, и друга је слава оних првих, а друга оних других“ — забележио је апостол Павле. Наше ће дакле време, просто, без сјаја и без катастрофе однети ђаво.
Окрећемо се по белом свету, и узалуд, узалуд авај, тражимо оног човека пред којим ћемо до земље погнути главу. Нема човека! И нема ниједног града у коме се може становати! Свако је од нас у својој ћелији сам, и не познаје никога до једног Бога!
„Маран атха“ („Господ ће доћи“) — поздрављали су се стари Сирци у време првог хришћанства. „Маран атха!“ — поздравља руска мисао културу Западне Европе.

Исидора Секулић, МАРАН АТХА¹ (стр. 5-7,), предговор у књизи: Васијлиј Зењковски, РУСКИ МИСЛИОЦИ И ЕВРОПА, Логос, Београд, 2012., превели: Марија и Бранислав Марковић
 Године 1922. наиницијативу наше књижевнице Исидоре Секулић, Василиј Зењковски је у часопису Нова Европа објавио низ огледа по насловм Критика европске културе код руских мислиоца. Крајем године исти издавач је објавио те огледе у виду посебне књиге под називом Руски мислиоци и Европа. Књига која је пред читаоцем представља превод друго, измењеног париског издања из 1955. године, с тим што јој је додата уводна реч Исидоре Секулић из првог издања. (Прим. прев.)

Текст приредио портал „Сродство по избору“

Теби се поклањам, Владико, Тебе благосиљам, Благи, Тебе умољавам, Свети, Теби припадам, Човекољупче, и Тебе прослављам, Христе, јер си Ти, Јединородни, Владару свега створеног, једини Безгрешни, за мене недостојног грешника предан смрти, и то смрти на Крсту, да би душу грепшика ослободио окова греховних.

И чиме да Ти узвратим за све ово, Владико? Слава Теби, Човекољупче! Слава Теби, Милосрдни! Слава Теби, Дуготрпељиви! Слава Теби, који прашташ све (људске) грехопаде!

Слава Теби, који си сишао да спасеш душе наше! Слава Теби, који си се оваплотио у утроби Дјеве! Слава Теби, који си понео окове! Слава Теби, који си поднео шибања! Слава Теби, предатоме на ругање! Слава Теби, Распети! Слава Теби, Погребени!

Слава Теби, Васкрсли! Слава Теби, Проповедани! Слава Теби у кога смо поверовали! Слава Теби, Вазнесени на небо! Слава Теби, који седиш у слави с десне стране Оца и који ћеш опет доћи са мноштвом Анђела да судиш свакој души која презире света страдања Твоја.

У онај трепетни и страшни час када се покрену небеске силе, када пред славом Твојом, са страхом и трепетом буду стајали сви Анђели, Арханђели, Херувими и Серафими, када се потресу темељи земље и ужасне се све што дише од, ни са чим упоредивог, величанства славе Твоје, - у онај час нека ме покрије рука Твоја у закриљу Твоме, да се избави душа моја од страшног огња и шкргута зуба, и таме најкрајње и плача вечног, да бих и ја могао рећи, благосиљајући Тебе: „Слава Ономе, који је благоизволео да спасе грешника по великој доброти Свога милосрђа.”

МОЛИТВЕНИК И ПСАЛТИР
Преподобни Јефрем Сирин

„Адаму језа би, наспрам раја.“

Овим ријечима црквени пјесник нас, драга браћо, уводи у суштину данашње недјеље.

Данашња недјеља посвећена је сјећању на Адамов излазак, његов прогон из раја. И значење овог празника је толико велико да дотиче најдубље струне нашег постојања. Јер ништа, драга браћо, није тако дубоко укоријењено у људској души као сјећање на рај. Ништа не боји наше поступке, мисли и напоре тако снажно као изгубљени рај – рај за који смо створени.

Довољно је само да пажљиво погледамо свој живот и видјећемо да се у цјелокупној творевини једино ми, људи, осјећамо трагично. Осјећамо да је наше постојање обиљежено нечим дубоко драматичним, да оно што јесмо и што посједујемо оно што радимо није оно што бисмо жељели и што бисмо жељели да имамо и да радимо. Многе су манифестације нашег живота које то потврђују.

Сваки пут када подигнемо глас протеста против неправде која постоји у свијету, сваки пут када видимо да јачи гази право слабијег, сваки пут када видимо да су наши непријатељи јачи од нас и да нам ускраћују наша права, сваки пут када трпимо рат, клевету, оговарање других, сваки пут када осјећамо да нас наши пријатељи издају, сваки пут када тугујемо због свега тога, ми чезнемо за Рајем.

И тражимо Га, нарочито онда када се бунимо и жалимо против смрти и пропадљивости. Унутар цијелог створеног свијета, човјек је једино биће које се не мири са смрћу. Он не прихвата смрт као природну и биолошку чињеницу. Буни се против ње, и та побуна није само негативна. Али та његова побуна ствара у њему увјерење да смрт није толико моћна да уништи и избрише лица која волимо и која нас воле, да она живе и после смрти, да смрт није крај.

Та потрага за бесмртношћу је вапај за изгубљеним Рајем. Јер, створени смо за бесмртност. Створени смо за вјечност. Позвани смо на вјечни живот. Али, нажалост, тај позив смо одбили и више смо вољели да изгубимо Рај, да се одрекнемо те будућности за коју нас је Бог позвао, и пали смо у постојање које уништавају смрт, пропадање и неправда. И потрага за Рајем чини се интензивном у свим нашим напорима, али ти напори често се покажу трагичним. Ипак, они указују на нашу носталгију за Рајем.

Погледајте шта се дешава с нашом цивилизацијом, са сваком цивилизацијом. Шта човјек жели да изрази кроз цивилизацију, умјетност, свако своје стваралаштво? Жели да изрази да свијет какав јесте није довољан, није задовољавајући. Жели да се бори против смрти и страха кроз умјетност, кроз културу, кроз живот. Жели да побиједи зло. Али, да ли у томе успијева? Напротив! Често се дешава нешто трагично: цивилизовани народи и друштва постају жртве зла и чак служе злу. То смо видјели у свјетским ратовима прошлог вијека. Људи културе и умјетности предводили су у уништењу човјечанства. Дакле, цивилизација нам није осигурала Рај.

И мислимо да нам га може обезбиједити знање, наука, тежња да повећамо своје спознаје. Посебно данас, у нашем времену, живимо с увјерењем да ће наука ријешити све наше проблеме. А брзи напредак науке не свједочи ни о чему другом осим о трагичном ћорсокаку у којем се налазимо. Јер сваки напредак науке доноси и нова питања, нове проблеме и нове потешкоће, нове ћорсокаке. И на тај начин се показује да чак ни науком нећемо моћи да задовољимо ову жељу за Рајем.

Такође, ни образовање, у које смо полагали толике наде, не може нам обезбиједити ово испуњење чежње за Рајем. Јер, образовање може често бити повезано са дјелима и радњама које изражавају зло и које воде у Пакао, умјесто у Рај. И тако, браћо моја, остајемо пуни носталгије за Рајем. И питамо се на који начин га можемо поново пронаћи. Одговор на ово питање пронаћи ћемо ако размислимо о томе како је Рај изгубљен. Јер, ако разумијемо како је Рај изгубљен, пронаћи ћемо пут ка његовом поновном проналаску.

Рај је изгубљен зато што је човјек повјеровао да може да га створи сам. Зато што се одвојио од Бога, јер је повјеровао да је он сам бог и преузео је судбину свијета и судбину сопственог живота у своје руке, као што данас видимо кроз уништавање природне средине и судбину читавог створеног свијета. Узео је све у своје руке, прогласио себе богом, и ето какав је то рај који је створио. Покушао је кроз различите политичке и друштвене системе, кроз економске планове, да покаже да може да преобрази земљу у рај. Али имамо горко искуство резултата свих тих покушаја.

Да би се Рај поново пронашао, потребно је да човјек схвати своја ограничења, своју немоћ, да се покаје – другим ријечима. Мора да разумије да није бог, да је позван да  буде бог али само у заједници и односу са јединим и истинитим Богом. И свако удаљавање од Бога, свака аутономија човјека, јесте губитак Раја. Дакле, први корак који човек треба да учини да би поново пронашао Рај јесте његово покајање. Да схвати своју немоћ. Да схвати да треба да буде у заједници са Богом, истинитим Богом, и да не може сам да створи Рај на овој земљи.

Други разлог због којег је Рај изгубљен јесте то што је, одбацујући Бога, Адам – а самим тим и сви ми, јер је Адам наш праотац, наш символ – одбацио и другог човјека, сваког другог. Уздигао је себе, своје „ја“, у божанство. Тако се у људском животу појавила бактерија индивидуализма. А ако та бактерија не буде искоријењена међу нама, Рај се не може поново пронаћи.

Чули смо у Јеванђељу следеће:

„Јер ако опростите људима њихове гријехе, опростиће и вама Отац ваш небески; ако пак не опростите људима њихове гријехе, ни Отац ваш неће опростити ваше.“

Зашто је опроштај наше браће толико важан? И зашто га Господ повезује са Царством Божјим, постављајући га као услов за улазак у Царство Божије, дакле као предуслов за Рај. Дакле, браћо моја, Рај се налази тамо гдје је наш брат, тамо гдје је други човјек. Рај се налази у љубави. Рај је простор у којем сви имамо мјеста. И од тренутка када га почнемо присвајати за себе, губимо га!

Шта значи опроштај? То није само престанак осјећања зла према другоме. То значи, ако анализирамо саму ријеч, да се „крећемо заједно“ с другим ка истом циљу, да дијелимо исто путовање. Дакле, не смије бити у нашој души ни трунке зла према другоме. Морамо осјећати радост његовог присуства у свом животу. Морамо осјећати потребу другог човјека, његову егзистенцијалну присутност у нашем животу.

Тако, Рај није ништа друго до оно што нам Црква даје кроз Божанску Литургију. То је заједнички живот с другима у љубави. И само када се то догоди, тада ће бити побијеђена и смрт. Јер смрт није ништа друго до наше отуђење, прекид наше везе с другима. То је слом заједништва с људима. И „праштање“, или „са-постојање“ у истом простору с другима, јесте Рај.

Један млади филозоф егзистенцијалиста, познат свима нама, рекао је да је „други човјек мој пакао“. И заиста, то одражава стање човјека после његовог пада. Али супротно томе, истина је следећа: други човјек је мој Рај. Само када волимо тада осјећамо шта значи Рај. И могли бисмо дефинисати Рај у неколико ријечи: то је љубав без смрти! Љубав која побјеђује смрт! Љубав која нас води у непрестано заједништво са својим братом, ближњим.

Браћо моја, сада улазимо у Велики пост, и Црква, у својој мудрости, данас нас позива да опраштамо једни другима. То није нека формална морална обавеза, нити побожно дјело, нити просто обичај. То је управо оно што значи Рај, то је потрага за Рајем. И кроз овај позив, који је Бог упутио Адаму и који је Адам одбио, кроз исти тај позив, Црква данас позива нас да га прихватимо, да промијенимо пут Адама. Да схватимо кроз покајање да само у заједници са Богом можемо поново пронаћи Рај, и да схватимо кроз љубав и опроштај да је постојање другог човјека неопходан услов за нашу срећу, за наше постојање.

Са овим мислима, љубљена браћо моја, нека у овом периоду Великог поста стално имамо на уму да смо створени за Рај. Али Рај почиње већ овдје, у овом животу, и то кроз наш однос према Богу и ближњем. Почиње већ кроз промјену коју чинимо у свом ставу у односу на првоствореног и нашег праоца Адама.

Желим да Света и Велика Четрдесетница прође за све нас у овом духу – духу покајања и љубави према нашем брату, како бисмо могли– очишћени од индивидуализма и егоизма, очишћени од уверења да сами можемо створити рај на овом свијету – могли да угледамо гдје се налази истински Рај и да се удостојимо да га живимо. Амин!

https://mitropolija.com/2025/03/01/nedelja-siropusna-raj/

Пета беседа о Светој литургији
Митрополит лимасолски Атанасије

Прошли пут смо размотрили прозбу коју ђакон узноси за свети храм и за оне који у њега долазе с вером, побожношћу и страхом Божијим. А данас ћемо размотрити следећу прозбу:

„За архиепископа нашег (име), часно презвитерство, у Христу ђаконство и за сав клир и народ, Господу се помолимо.“ 1)

Другим речима, „хајде да упутимо Господу молбу за нашег архиепископа, за поштоване свештенике, за ђаконе наше Цркве и за сав клир и народ.“

Зашто је толико важно, па чак и неопходно и обавезно молити се за епископа на свакој литургији?

Пре свега, то је важно због свештено-канонских разлога. Јер управо узношење имена надлежног архијереја сведочи о томе да се у датом храму обављају истинске тајне. Знамо да је први савршитељ Свете Евхаристије био Господ наш Исус Христос. Он је за време Тајне Вечере у горњој одаји обавио прву Евхаристију и дао нам је заповест: „Ово чините у Мој спомен“ (Лк. 22, 19), чините то да бисте Ме се сећали. Од тада за Цркву главно сећање на Христа представља Света Евхаристија, чији причесници учествују у тајни спасења и вечног живота. Свети апостоли су постали Христови наследници. На почетку су управо они служили Евхаристију, о чему читамо у Делима (в. Дап. 2, 42). Апостоли су окупљали вернике, поучавали су их у вери, молили су се и обављали тајну Евхаристије после чега су се сви причешћивали Телом и Крвљу Господњом. Број хришћана је стално растао, апостоли физички нису могли свуда да стигну и због тога су ради обављања Евхаристије рукоположили епископе и презвитере. У првим годинама Христове Цркве Евхаристију су служили само епископи, а презвитери су били њихови помоћници. Ни данас ниједан јереј нема права да служи Евхристију, нити било које друго свештенодејство без благослова надлежног архијереја. Као што видите, директна апостолска наследност епископа представља једну од битних страна истинске Цркве.

Још је у I веку свештеномученик Игњатије Богоносац писао:

„Истинском треба сматрати ону евхаристију коју обављају канонски рукоположени епископи, односно наследници апостола.“

Црква је врло брзо постала свесна потребе за тим да се на богослужењу изговара име канонски рукоположеног епископа, и ова традиција се поштује и данас.

Дакле, апостолско наследство има велики значај. Црква га и данас врло брижљиво поштује. На који начин? Чувајући канонско рукоположење. Само канонски епископ може да рукополаже презвитере и ђаконе. А њега самог рукополажу најмање тројица епископа који су, са своје стране, канонски наследници самих апостола. Канонски рукоположени епископ у Цркви стоји на месту Христа, он представља Спаситеља, независно од тога какав је по свом карактеру и понашању (може бити грешан и проклет, после смрти може доспети у пакао – то је његова лична ствар). Место епископа се налази у олтару иза престола. Кад ту стоји и гледа према храму он као да надгледа све хришћане. Због тога се и назива епископ, као човек који нагледа целу Цркву. 2)

У свим вековима било је много лажних епископа и лажних презвитера. На пример, код нас на Кипру се могу срести људи који носе расу и представљају се као свештеници, иако немају хиротонију. Они тако поступају или зато што се налазе у стању духовне обмане, или зато што су психички болесни или зато што су просто преваранти. Могу се срести и они који изгледају као православни јереји, али су у ствари расколници. Ко су расколници? То су људи који су се због неких питања црквеног поретка, чина или Устава одвојили од канонске Цркве. Расколнички јереји нису канонски свештеници и тајне које они обављају су неважеће. Постоје још и јеретици – на пример, римокатолици и протестанти – они су потпуно отпали од Православне Цркве, створили су сопствену, такозвану цркву, имају своју хијерархију, своје бискупе и презвитере.

Вероватно сте чули за Унију и унијате. Недавно је нашу епархију посетио митрополит Христофор 3) поглавар Православне Цркве Чешке и Словачке. Он је у својој поздравној беседи говорио да унијатство представља огроман проблем за Чешку Цркву. Зашто? Зато што у Чешкој и Словачкој на хиљаде људи улази у храмове који се по својој архитектури нимало не разликују од православних цркава; виде свештенике у истим одорама које носе православни клирици; виде да ови свештеници служе литургију исто као православци, по истим богослужбеним књигама. Постоји само једна разлика између унијатске и православне службе. Која? Свештеници-унијати на богослужењу помињу римског папу. Разлика је само у томе. Нема никакве друге. Тамошњи православни хришћани падају у замку, а да тога нису свесни. Католици варају вернике приказујући као православни храм заправо храм друге вере, католички.

Овде, у Лимасолу, на пример, има расколника-старокалендараца. Један од њих себе назива епископом нашег града. Ако одете на њихову литургију видећете да је потпуно иста као наша, само што на њој старокалендарци не помињу канонског епископа 4), већ свог.

Наши старокалендарци тврде: „Код нас је све исправно. И у Јерусалимској Цркви, и на Светој гори, и у Русији се служи исто као што ми служимо, по старом календару.“ Они оваквим изјавама варају људе. Њихове речи су потпуно лажне. Зашто? Зато што ако старокалендарци оду у Јерусалим, нико их неће причестити и ни са ким неће моћи да служе. Јерусалимски патријарх не општи са староверцима. Исто тако их не прима ниједан митрополит или презвитер Јерусалимске Цркве. Наравно, притом се канонска Кипарска и Јерусалимска Црква налазе у евхраистијском општењу. Кад служимо литургију ми помињемо јерусалимског патријарха Теофила. А он, кад служи, помиње поглавара Кипарске Цркве. Дакле, ми смо једна Црква.

Кад човек пита старокалендарце:

— Да ли верујете у Благодатни Огањ?

— Наравно.

— Да ли Благодатни Огањ може сићи по молитвама јеретика?

— Не. 5)

— Па ако Огањ не силази по молитви јеретика, то значи да је патријарх Теофил православац. А ако је он православац, значи да смо сви ми који се налазимо у општењу с њим и који га помињемо, и које он помиње – чланови јединственог Тела Православне Цркве. Значи, онај ко се не налази у општењу с патријархом Теофилом, не служи с њим и не помиње га и они које он не помиње – налазе се ван Православне Цркве.

Јер да би човек био православни хришћанин није довољно само да верује у оно чему учи Црква. Треба да буде члан Цркве кроз Свето Крштење и учествовање у осталим тајнама, посебно у тајни Светог Причешћа. Можеш да верујеш у све учење Православне Цркве не одступајући ни за јоту, али да не будеш православац. Пример за то су староверци. Они верују у исто што и ми, али су се одвојили од канонског епископа, а то значи и од Цркве, налазе се ван ње. Они су у расколу.

Постоји још једа разлог због којег се име епископа узноси на литургији. Који?

Епископ је отац Цркве која му је поверила ово служење. Као добри пастир он иде испред своје пастве, а верници иду за својим епископом. Они га слушају и испуњавају оно што им говори. Неколико епископа формира Помесни Сабор који, са своје стране може да сазове Сабор целе Православне Цркве, а ми, чланови Цркве, прихватамо одлуке Сабора. Треба да се молимо за своје епископе како би их Господ просветлио да „тачно преносе реч истине“ (2 Тим. 2, 15).

На основу сопственог искуства вам кажем: епископска служба је велики-превелики крст о којем свет често ништа не зна. Не можете ни да замислите с колико тешкоћа се епископ свакодневно суочава! Скандали, искушења, невоље, и страдања, она која сви виде и скривена од туђих очију о којима човек никоме ништа не може да каже...

Апостол Павле учи хришћане да буду послушни првима међу њима, односно епископима и презвитерима и да их не ометају. На основу свог малог искуства рећи ћу да сам у протеклих 13 година свог епископског служења највеће тешкоће доживео од људи који долазе у храм, а не од оних који су ван Цркве: инсистирају на свом, неће да слушају и да схвате оно што им говорим, прете, вичу и не понашају се нимало јеванђељски.

Наравно, имамо много невоља од нецрквених људи: и раније су нас вређали у пљували, а то се наставља и сад. Сетите се светитеља Лука Кримског – сви сте читали његово житије. И данас се издају књиге о новомученицима – епископима, свештеницима, ђаконима, монасима, монахињама и мирјанима који су пострадали за Христову веру у земљама у којима је владао атеистички режим. Читајући ове књиге човек види какве су све прогоне трпели сви ови људи. И не тако давно, пре света 20–25 година, може се рећи данас. У Албанији је један епископ жив закопан у земљу. А колико је мучења претрпео свештеномученик Хризостом, епископ Смирне! 6) Ископали су му очи, одсекли руке, одсекли су му језик, вукли су га градским улицама и рашчеречили. И велико мноштво других епископа је пострадало на сличан начин. Нико не зна кад такве ствари могу да се понове.

Има људи који смртно мрзе епископе, свештенике и клирике. И не зато што имају нешто конкретно против њих. Нипошто. Само због тога што свештенослужитељ представља Христа и Цркву.

Док сам студирао у Солуну десио ми се следећи случај. Једном сам се враћао кући с факултета. Носио сам расу. Иза мене је ишла нека жена. Грдила ме је и псовала на све начине. На улици је било много света, а она ме је сустопице пратила и није хтела да ме остави на миру. Прво нисам схватио кога грди. Мене? Али одакле ме познаје? Можда сама са собом разговара? Нагло сам скренуо у једну уличицу – она је скренула за мном. Скренуо сам још једном – скренула је и она. Господе, помилуј! Шта да ради? Пролазећи поред излога књижаре одлучио сам да застанем. И она је застала поред мене.

— Тебе грдим, — каже ми. — Јеси ли чуо како сам те грдила?

— Јесам.

— Све си чуо?

— Да, све. Хвала.

— Добро! — на крају је рекла задовољно, окренула се и отишла је.

Уопште ме није познавала. Једноставно је видела пред собом клирика у раси и то је у њој изазвало мржњу. Могао бих да испричам много других сличних догађаја...

Треба саосећајно да се односимо према људима који носе крст свештенства. И ожењени свештеници се суочавају с великим бројем недаћа! На колико потешкоћа наилазе њихова деца! Понекад их у школи задиркују: „Твој татица је свештеник! Поповска кћери! Поповски сине!“ У новинама се објављују разни бесмислени чланци с „бомбастичним“ насловима. На пример, „Кћерка свештеника претукла комшиницу!“, а у ствари, просто су се посвађале две комшинице – колико се комшиница свакодневно свађа? Или: „Свештеников пас је ујео пролазника!“ „Свештеникова мачка...“, „Свештеников миш...“ Шта год да радиш постајеш мета разноразних напада.

Међутим, једна је ствар кад се са сличним тешкоћама суочавамо од људи који су ван Цркве. Човек може на неки начин да се утеши: људи поступају тако зато што не знају Бога. Али кад се проблеми појављују у окриљу Цркве и од људи из Цркве – то је много теже.

Сваки епископ тежи ка добробити Цркве и људи око себе. И несумњиво, сваки владика се подвизава великим подвигом за који ми не знамо. А пошто не знамо, немојмо никога осуђивати, боље је да се молимо за оне који су на себе добровољно прихватили овај подвиг и добровољно су се посветили Цркви.

Сви ми, остали чланови Цркве, желимо добре духовнике, добре свештенике и добре проповеднике. Сами нисмо изабрали крст свештенства ни за себе, ни за своју децу, ни за своју унучад. Мислимо: нека се неко други тиме бави. А нама дајте добре свештенике и епископе! Али они не падају с неба, већ се рађају у породицама, од родитеља. Наравно, не можемо сви да се бавимо истим послом, сви ми имамо различите жеље и немамо исте могућности, али молимо се једни за друге и макар немојмо правити препреке онима који су на себе преузели епископски крст. Не будимо строги према њиховим грешкама.

И епископи су људи, и нема сумње у то да чине мноштво грешака. Већ сам вам много пута говорио да се љутим кад ме људи из околине сматрају непогрешивим, кад мисле да не чиним промашаје и грешке. Ко сам ја? Ванземаљац? Несумњиво је да имам и грешака, и грехова, и страсти. И мене ђаво напада као све остале људе. Огромна је прелест кад неко тврди: „Ја немам искушења, ни у чему не грешим, немам сагрешења.“ Ко највише греши? Онај ко каже да не греши.

Дакле, као прво, немојмо правити разноразне препреке својим клирицима и не саплићимо их, а као друго, помажимо им својом молитвом. Молимо се за наше епископе, свештенике и ђаконе, за оне који служе у Цркви. Веома су им потребне братске молитве. Због тога нам Христос и заповеда да се молимо за оне који се труде на жетвеном пољу. Ако сам не можеш да ореш, не можеш да сејеш и не можеш да жањеш њиву, барем немој бацати камење у поље и моли се за оних 5-10 „ненормалних“ који раде на овом пољу, помози им својом молитвом. И ми смо могли да се оженимо и да имамо породицу да носимо одело, возимо кола, да после вечере шетамо по обали, да идемо у викендицу кад имамо слободне дане... Али смо се добровољно посветили Цркви због љубави према Христу.

Кад се у Цркви дешавају саблазни и скандали, кад епископ греши, кад доживљава искушења и тешкоће, ми, верници, треба да се понашамо онако као што се понашамо кад се проблеми појаве у нашој кући, у нашој породици, код наше деце. Јер онда се не радујемо, не излазимо на балкон и не објављујемо о својим тешкоћама. Напротив, трудимо се да сакријемо породичне проблеме, да не откривамо наготу блиског човека, да не понижавамо његово достојанство, лечимо их својом љубављу и молитвом.

На сличан начин не треба да поступамо само према клирицима, већ и према сваком човеку: не ширимо причу о неуспесима и патњи другог човека, не будимо злуради и не тријумфујмо. Рецимо, имаш проблема с комшиницом. Кад је оговараш с другим комшиницама, искушење се само повећава и ствари се погоршавају. И комшинице постају горе и сама ти постајеш гора. Како исправно да поступиш у сличној ситуацији? Да ћутиш и да се молиш Христу за своју комшиницу. Само не овако: „Опрости јој, Христе мој, због тога што ми чини толико зла. Ја сам невина голубица незлобиво јагње, а она је тигар који ме прождире... Али јој ипак опрости, Христе мој.“ Наравно, немам у виду такву молитву.

Молитва за време тешкоћа које су нас задесиле ублажава искушења, просвећује нас, делује као балзам, као уље које омекшава ране. Осуда, злурадост и сплетке, напротив, погоршавају ситуацију и претварају нас у оруђе сатане: ми осуђујемо, а наши ближњи страдају. И знате шта је најстрашније? То што се често може десити да осуђујемо свете или потпуно невине људе. Христос нам у Јеванђељу забрањује да било кога осуђујемо. Зато треба с љубављу и благонаклоношћу да се односимо према свим људима из своје околине, а посебно према онима који су добровољно преузели Христов крст, крст епископске или свештеничке службе. Увек се молимо за њих.

https://srpska.pravoslavie.ru/147022.html

Прича о незнаним судовима Божијим

Неки монах из Скитске пустиње, идући у Александрију да прода своје рукодеље – јер је израђивао корпице – виде неку сахрану. Био је умро игемон (управитељ, губернатор) дотичног града, велики паганин, који је побио хиљаде хришћана, јер то беше у време великих прогона. Беше леп дан, и читава варош иђаше за њим, спровођаше га до гроба.

Када је стигао нађе неког великог пустињака, који живљаше у пустињи 60 година и живљаше само од корења и с оним што налазаше у пустињи, нађе га поједеног од хијене.

Онда је монах помислио: са колико је почасти ишао ка гробу игемон, који је побио хиљаде хришћана, а овога, који је служио Богу 60 година и живео само о посту и молитви, појела је хијена! Какве то судове има Бог? Чини ми се да Бог, будући предобар, допушта и неправедне ствари.

Молићу се Богу да ми покаже какви су Његови судови, јер и поједини људи расуђују против Божијег промисла, Божијег бриговођења. Један је зао, грешник је, а иде му добро. Други је добар, али су деца зла, жена је болесна, а он утекнувши од једне наилази на другу невољу. Један је зао, а живи дуго, а други је добар и умире рано. Гле, неки хришћанин је добар, моли се Богу, пости, и само на гнусобе наилази, а други је зао, псује, пије, и тога Бог не кажњава.

И тако, монах је уочио много таквих ствари, као што се каже код пророка Јеремије: Господе, шта је, јер пут злих напредује, а пут правих увек је у невољи.

И од тога дана почео је да се моли: „Господе, покажи ми судове Своје, да не бих судио!“ И почео је онај монах да се моли Богу да му покаже судове Његове: како то да један, сиромах, који је свет и прав, буде болестан, страда, наилази на невоље, а други, грешан, ради по својој глави, а здрав је и богат, има успеха, постаје велик у служби, у части, и у свему му иде добро. И молио се монах дуго Богу да му покаже због чега бивају ове неправде, да добри често пате, а злима иде добро. „Нека ми покаже Бог судове Своје, јер је и мене често саблажњавала ова ствар, јер сам видео многе неправде, којекако ми се чини – да је Бог допустио“.

А Преблаги Бог, пошто човек не зна судове Његове, предочио му је на овакав начин судове Своје, иако је могао да га сатре због овог испитивања, да сазна тајне Божије, које не знају ни анђели. Али пошто га љубљаше због светог живота, хтео је да га умудри, јер судове Божије нико не може знати.

Једном је пошао пустињак сам у Александрију да прода своје корпице, јер беше три дана хода. Али чим је пошао од своје пећине, на некој лепој пољани изашао му је у сусрет други монах, млад, веома леп.

– Благослови, оче!

– Господ нека те благослови, сине!

– Камо идеш, оче?

– Идем до трга, да продам своје рукодеље.

Они продаваху корпице и куповаху хлеба, прављаху двопек и хранили су се зеленишем који су налазили по пустињи.

– Оче, ја исто у Александрију идем.

– Слава Богу да имам сапутника!

Пошто је преузео терет старца, млади монах му је рекао:

– Оче, гледај шта је. Знаш шта треба да чине монаси када иду на пут. Да се моле све време и да разговарају с Богом. То је дужност монаха и хришћанина, кад иду путем: да се моле.

– Тако, оче, до Александрије ћемо се молити!

– Да не проговоримо ни реч! – рекао му је онај млади. Идући заједно три дана овим путем, видећеш на мени неке страшне ствари. Да не говориш, да ми не судиш и да не погазиш заклетву!

– Да, сине! Ако ми Бог помогне, нећу више говорити!

И пошли су обојица. Млади монах ношаше корпице, и иђаху ћутећи. Око поднева, када је сунце жегло веома јако, наишли су на неко село, и изашла су пред њих два млада човека:

– Оци, од сада не можете више путовати, јер сунце жеже веома јако. Хајдете код нас!

Та два младића су их примила са великом чашћу, јер на Истоку током дана не можеш путовати, него само јутром и вечером. И тамо је таква традиција: како те прими у кућу, да ти опере ноге. Спаситељ је рекао Симону фарисеју: Уђох ти у кућу твоју; ни воде ми на ноге ниси дао! (уп. са Лк. 7,44). Јер је тамо песак веома врео, и кад си стигао човеку у кућу и лине ти мало хладне воде на ноге, чини ти велико добро. Ноге се ужасно ужаре због песка и камења. Ти младићи, када су знали да су из Скитске пустиње, где беху само свети монаси – Свети Антоније Велики, Свети Макарије Велики, Свети Сисоје Велики, Свети Онуфрије Велики и други велики испосници које имамо у календару – примили су их са још већом чашћу, са љубављу, опрали су им ноге, одморили их и поставили за сто.

Ти младићи имађаху у кући неки сребрни суд, веома скуп, што им беше остао с колена на колено. У тај суд су им ставили пустињачку храну, из побожности, указујући им доличну част. Монаси су јели, благодарили су и пошли су да отпочину, јер беху уморни. Пред вече, кад да пођу на пут, млади монах је украо сребрни суд. Стари монах је видео и помислио је: „Гледај! Примили су нас људи са толиком чашћу, опрали су нам ноге, дали нам да једемо, а овај монах је украо сребрну зделу“.

Идући они мало даље, прешли су преко неке ћупријице. Млади монах је осенио онај суд крстом и бацио га је у воду. Старац је видео и помислио је: „Каква неправда! Зашто узе зделу и баци је у воду? Зашто је није оставио тамо?“ Али је прећутао, јер имађаше завет до Александрије да не говори.

Увече су стигли код друго двоје младих. И ови су изашли пред њих, примили их с љубављу, опрали им ноге, како је обичај, и дали им да се одморе. Ти су имали детенце од неколико месеци. Ујутру, кад да пођу, млади монах је отишао код дечије колевке, а да његови родитељи не примете, и убио га је. Старац је видео и говораше у свом уму: „са каквим сам зликовцем пошао ја на пут! Тамо је украо сребрну зделу, овде је убио дете!“ Али га он беше упозорио: „Видећеш много код мене на овом путу, немој случајно да проговориш, јер кршиш заклетву!“

Другог дана око поднева, пролазећи кроз неко село, изашао им је у сусрет неки домаћин:

– Оци, од сада не можете више ићи, јер је сунце припекло и велика је врућина. Хајдете код нас да се одморите неколико сати, а пред вече ћете поново поћи.

Тај човек имађаше везаног пса, који чуваше читаво домаћинство. Примио их је човек, угостио их, дао им да се одморе. Пред вече, кад се почело прохлађивати, они су отишли. Млади монах се вратио натраг и – да власник не примети – закрстио је пса, и пас је скочио увис и угинуо је. Тада старац гледаше, али ћуташе: „Каква је ово работа? Тамо је украо сребрну зделу, онамо је угушио дете, овде је убио пса!“

Идући они другога дана, успут су прошли поред неке крчме. Тамо више нико не говораше о Богу, говорио је алкохол у њиховим главама: подврискиваху, певаху, звиждаху, псоваху; и кад су видели монахе, почели су викати: „Гледај попурде!“ – Кад је човек пијан, не говори више он, говори ђаво!

Стари монах није рекао ништа, гледао је свој пут. А млади се окрену ка крчми и направи три метаније. пошто се поклонио према крчми, пошао је даље.

На ивици шуме било је село и нека напуштена црква. Није имала ни крста, врата беху узета, прозори полупани; пуста црква, напуштена сигурно пре више од 40 година. Млади монах је узео неколико каменчића, осенио их Светим крстом и почео их бацати на цркву. А стари монах говораше у себи: „Види ти ово! Да је од Бога, не би то чинио. Али од ђавола је, јер се крчми клањао, а на цркву баца камење“. Али му не беше дозвољено да говори. До Александрије беше још један дан.

Трећега дана ујутру, идући они покрај неког села, стигну до неке куће покривене сламом и трском. На кућном трему била су дечица, њих петоро, и плакаху. Стари монах је извадио нешто из ранца и дао им. Затим их је упитао:

– Што плачете?

– Јуче су сахранили мајку!

– А имате ли оца?

– Отац је умро лане.

Немађаху, јадници, ни оца ни мајку. Пошто су отишли, млади монах се врати натраг и запали кућу. Деца су се разбежала куд који. Стари монах је помислио: „је ли то човек? Запалио је кућу! Господе, колико ћу ја још трпети овог убицу? Тамо се клањао крчми, овамо је гађао цркву! Овај само зла чини!“ Али ћуташе, јер ће увече стићи у Александрију, у варош.

Кад су стигли у Александрију, беше вече. Тамо беше нека велика вила и власник не беше код куће. Млади монах је мало погледао кућу, и врло брзо већ је био на врху куће. За један сат уништио је целу кућу. Разлупао је кров, врата, прозоре, све што беше у кући покварио је. Стари се зачудио, како је за сат времена разлупао целу кућу, и поплашио се кад је видео. Али сада, пошто беше стигао у Александрију, могао је да говори. Кад је онај изашао пошто је разлупао целу кућу човекову, узеи га је на страну и запитао га:

– Деде слушај, брате! Од сада више не могу да ћутим! Је ли био завет међу нама да не говоримо довде? Ти мени да кажеш шта си ти! Ђаво ли си, човек ли си или анђео ли си!

– Али зашто, оче? Јесам ли што зло учинио?

– Море, па од три дана, од када идемо заједно, чинио си само зла дела!

– А шта сам, оче, учинио зло?

– Па добро, море, они људи оданде, кад смо сишли с брега, зар нас нису примили, зар нас нису угостили, и што су скупоценије имали поставили су – ону зделу! Ниси ли је отуда украо и бацио у воду?

– Шта велиш, оче?

– Зло си урадио. Велика лудост, јер они људи ће нас осуђивати да смо крали!

– Оче, три велике и добре ствари сам учинио тамо! Она сребрна здела беше петохљебница из цркве онога села. Њу беше украо прадеда оних, али они не знађаху. Беше писано на њој старим црквеним писмом: „Ово је петохљебница цркве Светог Николаја, дарована од те и те породице, и ко је буде отуђио од цркве да буде у паклу док је не врати назад“. Тако је писало на здели. И због те зделе девет душа које су је употребљавали мучиле су се у паклу. И сада је требало да и ови оду у пакао, јер је употребљаваху. И мени је било жао њих, и украо сам зделу; али мени није била потребна, јер сам је бацио у воду. Сутрадан ће доћи црквењак цркве да се купа у оној води и наћи ће суд. Он, будући из цркве, познавајући црквено писмо, однеће га свештенику. И када буде ставио зделу у Свети олтар, оних девет ће изаћи из пакла, јер тамо је писано: „Да буду у паклу док је не врате назад“. Значи, оче, ја сам тамо учинио три добра дела: и оних деветоро извукао сам из пакла, и ове што су у животу сачувао сам да не уђу, и дао сам зделу назад цркви, да је има, јер беше веома потребна. И ти кажеш да сам зло чинио, а ја сам добро чинио!

Тада се задивио старац. „Гледај, брате, како је било, а ја сам рачунао да је лопов, да је украо зделу!“

– А кад си убио дете, јеси ли такође добро учинио?

– Добро дело сам и тамо учинио.

– Како, убио си дете и кажеш да си добро дело урадио?

– Стани и не суди по свом уму. Јеси ли видео детенце? Оно је зачето на дан Васкрса. Пошто се нису уздржали родитељи на дан Васкрсења Господњег, дете је, по Божјем суду, имало да у својој 20. години постане разбојнички заповедник и да убије своје родитеље. То беше казна за њихово неуздржавање. И много је људи имао да побије, и много пометње имао је да чини у свету, јер је био зачет на тако велики дан. Ја сам овде учинио три велика добра дела: послао сам душу детенцетову чисту на небо, спасао сам његове родитеље од убиства од руке њиховог сопственог детета, и они, нашавши дете мртво, плакаће веома много, и кроз тај плач опрашта им се и грех који су учинили уочи дана Васкрса. И ти кажеш да сам зло чинио, а ја сам добро чинио!

– А зашто си тамо убио човековог пса?

– И тамо сам учинио добро дело! Онај пас чуваше цело домаћинство, али је сутрадан требало да побесни. И када је требало да дође газдарица да му да за јело, имао је да је уједе, и велика је гнусоба имала да буде у кући онога човека! Пошто нас је примио, било ми их је жао и убио сам пса пре, да не уједе газдарицу. И ти кажеш да сам зло чинио, а ја сам добро чинио!

– А што си се код крчме крстио и клањао се?

– И тамо сам учинио добро дело! У ту крчму беху дошли најбољи домаћини из села. Црквени тутор, кнез и један добар домаћин. Они су се саветовали да се удруже и да направе цркву у селу која беше напуштена. Кад смо ми тада пролазили, они су рекли: „Помози, Господе, да направимо цркву!“ Мада беху у крчми, ја сам видео да су људи хтели да учине добро дело, направио сам и ја три метаније и рекао сам: „Господе, помози им да направе цркву!“ И ти кажеш да сам зло чинио, а ја сам добро чинио. Ја се нисам клањао крчми, поклонио сам се Богу, да помогне онима што су се одлучили да обнове напуштену цркву.

Задивио се старац, говорећи: „Ни овде нисам био у праву!“

– А тамо, кад смо стигли на крај села, зашто си се бацао камењем на цркву?

– То беше она напуштена црква. И будући црква пуста, ђаволи играху на Светој трпези, на прозорима, на храму и смејаху се опустошењу дома Божијег, и беше ми криво. И видео си да сам осенио крстом оне каменчиће и почео се бацати на цркву, а ђаволи су се разбежали оданде. Ја нисам гађао цркву, него ђаволе који беху тамо!

– А онамо зашто си запалио кућу деци? Видео си дечицу и није ти било жао њих?

– Та било ми је жао више него теби! И урадио сам веома добро. Видео си да она дечица не имађаху ни мајку ни оца, и остала су са оном страћаром од куће. Али она не знађаху да под кућним тремом постоји благо скривено од њиховог прадеде. Суд са чистим златницима. И ја сам запалио кућу, јер они живљаху у сиромаштву и не знађаху да имају благо под кућним тремом. Након неколико дана деца ће тражити туда да виде шта је још остало и наићи ће на оно благо и позваће неког свог деду, који је црквени тутор. Овај, будући богобојажљив човек, узеће под своје старање ону децу, и са нaђеним новцем направиће им велику кућу са свим што им треба, школоваће их, и постаће велики људи и верници. И ти велиш да сам зло учинио, оче, што сам запалио кућу, али ја сам добро учинио, јер да нисам запалио кућу, не би нашли благо.

– А овде зашто си покварио кућу?

– Оче, ова лепа кућа беше направљена новцем од крађе. И било је заповеђено од Бога овако: „Пошто је направљена туђим трудом и новцем од крађе, овде муж и жена никада неће живети! Жена је требало да умре код првог порођаја. Само муж удов имао је да живи целога века у овој кући“. И покварио сам кућу, јер су они отишли на неку свадбу, и кад буду дошли и видели да је све разлупано, начиниће на месту мању кућу, сопственим трудом, и жена онда неће умрети код рађања првог детета. И ти кажеш да сам зло учинио, а ја сам учинио добро, по вољи Божијој.

Онда је запитао монах:

– Да ти мени кажеш, брате, пошто си толико великих чуда учинио, шта си ти?

– Али да и ти кажеш мени, свети оче, шта си тражио у молитви од Бога?

– Ја се неколико година молим да ми покаже Бог своје судове, јер ми се учинило да многе неправедне ствари допушта Бог у овом свету.

– Да? А зар ниси чуо пророка Исаију? Колико су небеса виша од земље, колико је Исток даље од Запада, толико су судови моји виши од ваших судова и мисли моје од мисли ваших, синови људски (уп. са Иса 55,9).

Ниси ли чуо Соломона шта вели? Што је теже од тебе немој подизати и што је дубље од тебе немој испитивати, да не умреш.

Ниси ли чуо Давида пророка који каже: Судови Господњи дубоко су веома.

Како си се усудио ти, један човек, да знаш судове Божије, које ни арханђели, ни херувими не знају? Али Бог није хтео да те сатре, јер је могао да те сатре због испитивања, али знајући трудове твоје, послао је мене, оче, да ти покажем да судови Божији нису као људски. Видиш ли колико си ти судио о мени? Што год сам урадио теби се учинило да је зло: да сам убица, да сам украо суд, да сам запалио кућу, и што сам год урадио. А то је све било добро веома, и све је учињено на велику корист. Било је добро по судовима Божијим, не по судовима људским! И ти си нешто расуђивао, али судови Божији нису били као твоји, јер они су били врло добри! Ти си рекао да сам зло чинио, а ја сам чинио само добро. Дакле, од сада да више не судиш никога и што год будеш видео, реци: Господе, ти све знаш. Ја не познајем твоје судове!

Дакле, Свети оче, нико од људи да се више не усуди да испитује судове Божије, јер ни анђели не могу знати судове Његове! Али пошто си човек, Бог ти је опростио, али ме је послао да те умудрим да се више не усудиш уходити судове Његове, јер судови Божији су много дубоко и не може их знати нико, ни анђели са неба. Дакле, да упамтимо из ове приче да се у свему што нама у овом свету изгледа криво и зло много пута варамо! Јер не познајемо судове Божије скривене и необухватне. Не испитуј неиспитљиво и не жели да достигнеш недостижно. Амин.

Из књиге „Старац Клеопа – Велики је Бог“

manastirozerkovici.com

Ова прелепа прича везана је за острво Кефалонија, или „острво чуда“ како га многи зову. Сваке године уочи празника Успења Мајке Божије, на острво долази до малог земљотреса, а на сам дан празника пада киша, која је у то време године тамо права реткост.

Становници овог необичног острва, сваке године на празник Благовести Пресвете Богородице, доносе у цркву исечене цветове белих љиљана. Те цветове стављају у икону Мајке Божије која се налази у стаклу. Они ту и остају, наредних пет месеци, осушени и потпуно без воде. И онда, на сам празник Успења Пресвете Богородице, дешава се чудо. Из сувих стабљика љиљана расцветвају се нежно бели нови цветови, свежи, као да су тек убрани. После Литургије у цркви се служи молебан. Цветови са иконе се овећују и деле верницима као посебан благослов.

Љиљан или бели крин је вишегодишња биљка, пореклом из југозападне Азије. То је библијски цвет који се често помиње у Старом и у Новом Завету, као симбол лепоте, посебности и изабраности; и љубави, чистоте и невиности – указујући директно на Пресвету Богородицу.

https://manastirozerkovici.com/2024/11/01/bogorodicini-krinovi/