У срцу жупских винограда где рађа најслађе грожђе и где се од вајкада прави најбоље вино, пет километара од Александровца налази се манастир Дренча у близини истоименог потока. Дуго је чувао рушевине старе цркве „Душманице“ како су је звали мештани, али и бројне тајне које су светлост дана угледале после 600 година током реконструкције ове светиње. У ову цркву, каже легенда, често и радо је долазио кнез Лазар Хребељановић, а како и не би кад је манастир подигао његов витез. Данас, манастир Дренча се налази под заштитом Републике Србије као споменик културе од великог значаја.

 Задужбина Доротеја Хиландарца

Манастир је израђен у периоду између 1350. до 1355. Дренчу је као своју задужбину подигао некадашњи велможа кнеза Лазара, трећи хиландарски игуман Доротеј са сином и Данилом ИИИ који је касније постао патријарх Српске православне цркве. Овај манастир помиње се и у Жичкој повељи из 1382. која је рађена  на зеленој свили и са воштаним печатом чува се у манастиру Свети Пантелејмон, на Светој Гори.

 Нажалост, после турских освајања 1454. године Дренчу су готово до темеља срушили Турци. Зарастао у коров и заборављен манастирски комплекс је вековима пропадао. Како спада у изузетно ретке грађевине српске средњовековне сакралне архитектуре 1952. доноси се одлука да се обнови манастирска црква посвећена Ваведењу пресвете Богородице. Међутим, било је потребно да прође још 60 година да црква и буде реконструисана и засија пуним сјајем, а раскошном лепотом опчини све који у њу долазе. Приликом обнављања ове светиње у југозападном углу наоса у цркви откривена нетакнута зидана гробница ктитора Доротеја, која је била затворена каменим плочама. Око цркве пронађен је средњовековни некропол, а западно од храма откривени су темељни остаци манастирског конака с краја 14. и почетка 15. века. Пронађени су и вредни фрагменти моравске керамике, вероватно кухињске и за то доба врло луксузне, као и фрагмент зооморфног изливника који је прави раритет. Претпоставља се да је могао припадати изузетно скупој култној посуди акваманила која се користила у ритуалном обреду прања руку.

 Веза Дренче и Хиландара

По стилу, Дренча припада раној Моравској школи. Манастирска црква посвећена Ваведењу пресвете Богородице је триконхалне основе, декоративно зидана сигом и опеком, са троделним олтарским простором и слободним ступцима који носе куполу. У архитектонском смислу специфична је јер се основа шири са запада ка истоку, има крстасте сводове над просторима протезиса и ђаконикона. У питању су просторије из ранохришћанских цркви које су се налазиле код јужне стране улаза у храм у коју су верници остављали намирнице као прилоге за манастирско братство. Служиле су и као једна врста оставе у којој су чувани разни освештани предмети потребни за богослужење. Простор над певницама је полукружни, олтарски део петостран а аспиде четворостране. Клесани украси са необично компонованим људским фигурама, животињским и цветним мотивима био је некада обојен. Храм је са спољне  стране украшен необичном каменом декорацијом. Већ на први поглед види се велики утицај Хиландара који је био узор градитељима  Моравске школе, тачније споменика насталих у време кнеза Лазара и деспота Стефана Лазаревића. На жалост зуб времена и турски освајачи уништили су оригиналне фреске у овом храму.

Приликом рестаурације храма уређена је порта, направљен конак а манастир је поново заживео 2005. Дренча је у почетку била мушки манастир, а први игуман био Данилом ИИИ. Међутим, након обнове СПЦ је одлучила да овај манастир буде дом за монахиње. Прва се у њега уселила монахиња Фотина која је постављена за игуманију манастира. Како кажу они који су имали част да је упознају, мати Фотина је нежна према људима који долазе у манастир, али и према биљкама које брижно суши како би остала зелена или боја цвета. Од лековитих трава праве се мелеми за разне бољке од болова у синусима и костима до креме против убода инсеката и комараца.

Ипак, Дренча је од памтивека позната по вину и ракији, па од те традиције не одустаје ни сестринство. Вино је првокласно, али и ракија од грожђа, кајсије, дуње и крушке, као и ципуру пиће слично мастики.  Ракије манастира Дренча су више лек него пиће. Праве се у малим количинама и служе за по једну ујутру. Лек су и likeri од ароније, дрењина, купина, малине који служе за спуштање температуре, јачање организма,  уношења великих количина витамина Ц.

https://agropress.org.rs/сеоски-туризам-и-рурални-развој/dusmanica-se-uzdigla-iz-rusevina/

У оквиру циклуса трибина „Православље и млади“ је са благословом Епископа ваљевског Исихија и у организацији ЦО Ваљево при Саборном Храму Васкрсења Христовог, 10. маја 2025. године у Покровској цркви у Ваљеву беседио Бранко Радунковић, самоуки уметник, моделар, аутор књиге „Воља чини чуда“, појац, вероучитељ и мотивациони говорник. Протонамесник Дејан Трипковић, уредник трибина, пожелео је добродошлицу драгом госту, који иако рођен без руку и ногу, својим животом сведочи да је у Богу све могуће и да човек после сваког пада може и мора да устане. Звучни запис трибине преузели смо са „Ју-тјубˮ канала Епархије ваљевске.

Манастир Свете Матроне Московске (у изградњи) налази се у селу Ритешић код Добоја, поред магистралног пута Добој - Модрича.
 

Дана 08. априла 2010. године почела је градња манастира Свете Матроне.

Епископ зворничко-тузлански г. Василије освештао је темеље манастирске цркве 1. маја 2010. године. 02. маја 2012. године епископ Василије освештао је звоно тежине 300 килограма које је удружење жена Вучијака даривало манастиру. 2014. године настављени су радови на изградњи овог манастира. Радови још трају.

Прва монахиња, а истовремено и в.д. настојатељице овог манастира била је монахиња Злата Живковић (2014/15. године).

На празник Сабора 70 светих апостола, 17.јануара 2020. године, уснуо је у Господу игуман Нектарије (Радовановић), намјесник манастира Свете Матроне Московске.

Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије, на празник Светих бесребреника Кира и Јована 13.фебруара 2020, посјетио манастир и представио новопристигло манастирско братства предвођено високопреподобним игуманом Исаијом (Лукић).
 

https://www.eparhijazt.com/sr/34.manastir-svete-matrone-moskovske.html

Пише: ђакон Павле Љешковић

Прошло је неких дванаест или тринаест година од тренутка када сам на Маинском путу по први пут угледао необичну четворочлану руску породицу. Возили су се на бициклима, носивши на себи одјећу веселих, свијетлих боја. Сјећам се да је и тог јутра, баш као и сваки пут када би их у наредним годинама сусретао, читавом улицом одзвањао њихов гласан смијех и жамор, који би престао у тренутку када пролазе поред мене. Тада би, готово увијек, упућивали љубопитљиве погледе у правцу моје мантије. Бициклистичку колону би најчешће предводио отац, сувоњави човјек дуге, густе косе. За њим би по неписаном правилу возиле ћерке, близнакиње у двадесетим годинама, док би на крају колоне увијек била њихова мајка, четрдесетогодишњакиња кратке косе, офарбане у плаво. Једном приликом је њихов отац из неких разлога возио знатно брже него обично и стигао у Маинску улицу много прије своје породице. Угледавши ме, зауставио је бицикло, поздравио ме и започео разговор са мном. Рекао ми је да су се из руске метрополе још прије десетак година доселили у Будву.
Такође је напоменуо да своју породицу учи тзв. здравим стиловима живота – вегетаријанству и медитацији. Значајним тоном је додао и следеће: „Ви православци погрешно поимате свијет. Бог и природа су једно! Живот је нужно кретање у круг којем нема краја. То је као да се непрестано по замишљеном кругу возиш бициклом. Тако ја и моја породици сваког јутра возимо један велики круг по Будви, ширећи љубав и позитивну енергију.“
Рекох му да Творац и творевина не могу бити једно. Међутим, творевина возглављена човјеком може бити у вјечној и непропадљивој заједници са Творцем. За то је био потребан позитиван одговор првог човјека – Адама, који је првородним гријехом ту заједницу одбио. У Новом Адаму – Христу, човјек, а преко њега и цијела творевина, је добио нову шансу за заједницу са Богом, коју треба слободно да одабере. Такође, живот није кружење већ праволинијски пут од рођења до смрти. Човјекова слобода није потпуна. Међутим, ни нужност није апсолутна, будући да човјек одабира, својом вјером и дјелима, да ли ће се његова душа након овоземаљског живота успети до заједнице са Богом или ће се стрмоглавити до најкрајње таме.
Моје ријечи је пажљиво слушао до момента када је на бициклима пристигао и остатак породице. Након тога се поздравио са мном и наставио са вожњом. Од тада је сваки пут када би ме угледао учтиво климнуо главом према мени у знак поздрава. Међутим, након неколико година приликом њихових редовних вожњи могли су се видјети само он и ћерке, док његове жене више није било са њима. Он је и даље предводио колону, али је дјеловао тужно и замишљено. Мене није ни примијећивао, па ми се није ни јављао када прође поред мене. Последњи пут сам га видио неколико седмица прије последњег Божића. Овог пута је у вожњи прилично заостајао иза својих ћерки.
Возио је толико споро да се сасвим јасно могао видјети болан грч на његовом лицу. У једном тренутку је погледао према мени. По начину на који ме је посматрао, закључио сам да ме уопште није препознао, нити се сјећао разговора који смо давно водили.
Када сам трећи дан Васкрса кренуо у правцу Старог града на јутарњу службу и литургију, лагано ходајући Маинским путем, најприје сам зачуо добро познати звук који су производили точкови бицикала. Који секунд касније сам угледао дјевојке, сада већ тридесетогодишњакиње, како се возе устаљеном рутом. Умјесто одјеће веселих боја, обадвије су носиле панталоне и мајице црне боје. Такође, овога пута се није чуо онај весели жамор и смијех, који их је красио, будући да су возиле у потпуној тишини, пројављујући тако своју тугу и бол…
Од необичне је важности да на вријеме пронађемо пут Истине којим ћемо се возити за вријеме свог земног живота. Важно је и то да у тој спасоносној вожњи не претичемо друге људе, нити да нагло кочимо, угрожавајући тако и себе и ближњег свога. Такође, поред пута ћемо с времена на вријеме бити у прилици да опазимо немали број странпутица, које на први поглед изгледају много привлачније од пута Истине. Међутим, странпутице увијек воде у бездан ништавила. Када човјек једном ту закорачи, касније ће му бити неописиво тешко да се врати на прави пут.
Стога је важно стрпљиво и полако возити јединим истинским путем који води у вјечно блаженство и заједницу са Господом…

Аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског и ђакон у Цркви Свете Тројице у Старом граду у Будви

https://mitropolija.com/2025/04/24/tockovi-zivota/

Сујета...гордост и јако високо мишљење о себи нам апсолутно никада неће направити никакав проблем све док нам је живот добар...а судбина лака...

Оног момента када ћурак окрене...а увек окрене...и када дођу муке и проблеми...људи који су сујетни и горди дупло пате...и због саме тежине животне ситуације...али и због оне дубоко искрене мисли "како овако дивном човеку овако тешка судбина да западне...па није фер...мени треба увек да буде лако...ја заслужујем само лепе дане"...

А никад није лако...

И никоме није стално лепо...

И овде важи она стара "ко високо леди увек ниско пада"...можда и понајвише...

Плус што за ових 15 година где слушам само тешке људске судбине...још нисам чуо ниједну која је јединствена...и која се још никада никоме на свету није десила...

А за неке моје пацијенте и клијенте заиста важи она "ко их клео није дангубио"...

Све је то део живота...

Саставни део Игре...

Ништа лично...

И мала слова на задњој страни уговора...која смо нехотице потписали кад смо се родили...

Зато је и решење двојако...

Или да будемо Срећници...што не знам како се постиже...ми Ђурићи још нисмо успели...јавите ако знате...молим вас...

Или да смањимо очекивања...да схватимо да смо сасвим обични Земљани...за које важе иста сурова правила...и да навежбамо Скромност у очекивањима спрам судбине...као врлину најважнију од свих...

Можда нас не чека Црвени Тепих...

Али ни Трње није лоше када човек зна где се запутио...шта му је важно...и да је бол у стопалима само саставни део Путовања...

А да вам не кажем колико се дивим оним Сасвим Обичним Људима алијас Нормалцима...који знају да се радују малим стварима и ситницама...обично највећим...и највреднијим...

Знате оно...

Обична недеља...

Сунце продире са терасе...

Омањи стан...

Препун сто преукусних ђаконија...

Граја...смех...пуно добре енергије...

Слога...подршка и љубав...

Чаша домаћег вина...

Лагана музика у позадини...

Сви на броју...

И нико болестан...

Како само живот зна да буде леп...

https://drvladimirdjuric.rs

Одлазећи из Валаамског манастира са Севера Русије, отац Назарије је имао жељу да посети неке од пустињских манастира. Многи његови познаници су хвалили места у насељима козака на Црном мору као одговарајућа и добра за монашки живот. И тако је тамо пошао отац Назарије, а пратио га је његов ученик Иларион. Пут је водио кроз Вороњешку губернију. По казивању његовог ученика догодио се један значајан догађај на овоме путу...

Једне суботе возећи се на таљигама са коњчетом стигли су у неко село и замолили су за одмор и преноћиште у дому свештеника. Свештеник их је срдачно примио и пошто је говорио са оцем Назаријем, искрено је стекао према њему дубоко поштовање.

Када је било време да се служи свеноћно бдење које се обично служило суботом увече на недељу, отац Назарије је приметио да се свештеник не спрема за служење бдења, те га је упитао: «Оце, зар се код вас свеноћно бдење за недељу служи рано ујутру?» Свештеник је одговорио да га веома ретко служи и да не намерава ни ујутро да га служи. Рекао је: «Иако је моја парохија велика, иако у њој нема расколника, нико од сељана не долази чак ни у дане црквених празника у цркву. Скупе се једино да би играли у црквеном дворишту, а у цркву чак и не завире, тако да је црква увек празна – тако су охладнели, а уз њих сам се и ја олењио, мислећи да кад они не долазе у цркву, немам за кога ни ја да служим. Зато врло ретко и служим.»

Отац Назарије је приметио да свештеник чини велику грешку и да је то искушење дошло од непријатеља нашег спасења.

«Иако људи из ваше парохије и не испуњавају најпрече дужности, ви сте, као пастир, дужни да чврсто, без колебања извршавате своје обавезе.

Црква Божија никада не може бити празна. Од времена освећења цркве у њој се налази чувар престола Господњег – Анђео. Онда, ако ваши парохијани и не долазе на богослужења која ви вршите, она ће увек бити пуна анђела, чувара њихових душа, јер при сваком славословљу Божијем, због пламене љубави према Господу, анђели Божији пре свега бивају саслужитељи и славословитељи. Они би испунили свету цркву и присуствовали вашем служењу.

Када бисте се ви, усрдно испуњавајући своје обавезе ради спасења своје душе, молили за своју паству, да Господ загреје њихова срца и обрати их ка покајању и молитви, тада би Господ, ради ваших молитава, заповедио анђелима – чуварима да се приближе душама људи, да их они подстакну на молитву и да их наговоре на усрдност према богослужењу које ви вршите у светој цркви, где у божанственој литургији за њих приносите жртву умилостивљења пред Господа.

Шта ћете у Дан Страшнога Суда Божијег рећи као одговор за пропаст ваше пастве, када ви , са своје стране, нисте ништа урадили да бисте их преобратили и спасили?»

Ганут у дубину душе оправданим речима оца Назарија, свештеник му је рекао: «Помозите ми, старче и поучите ме, и ја ћу се потрудити да испуним оно у чему ме посаветујете».

Отац Назарије му је рекао тада: «Сада ћемо, оце, поћи у цркву Божију. Наредите да се звони за свеноћно бдење и спремите се са црквењацима за служење свеноћног Богослужења, а отац Иларион и ја ћемо вам помоћи.».

Звонили су за служење свеноћног бдења и служба је почела. Заиста, у почетку се нико није појавио у цркви, а онда је дошло око десетак стараца и старица. Шестопсалмије је читао отац Назарије, а катизме отац Иларион. Када су прочитали Јеванђеље, изнели су га на средину цркве. Отац Назарије је заједно са оцем Иларионом пошао да се поклони и целива Јеванђеље, док сви присутни који нису били на то навикнути нису ни пришли да се поклоне. Старац им је пришао и објаснио им каква је корист од освећења ако се сада овде поклоне светом Јеванђељу и старци и старице су онда пришли, поклонили се и заблагодарили. Отац Назарије је разговарао са њима и посаветовао их је да кажу и укућанима и суседима колико је корисно да буду на богослужењима у цркви и да се освештају поклоњењем и целивањем Светог Јеванђеља и других црквених светиња.

После шесте песме, отац Назарије је читао Пролог: неколико старица је изашло да би се са укућанима заједно вратили у цркву, тако да се већ окупило око тридесетак верујућих људи. При изласку из цркве старац је са парохијанима разговарао о потреби и користи молитве у цркви Божијој.

Ујутро је свештеник служио Божанствену литургију и отац Назарије је у уобичајено време читао поуке из књиге. На литургију се окупило нешто више народа него на свеноћном бдењу. Када се мало одморио после службе, отац Назарије је приметио да се у дворишту цркве скупља много народа, а свештеник му је објаснио да се народ тако окупља на сваки празник да би се провеселио. «Хајдемо и ми», рекао је отац Назарије свештенику, «узмите минеј». Изабрали су погодно место покрај цркве, сели су и старац је заповедио свештенику да наглас чита житије светога чији се помен слави тога дана. Старци су се обрадовали видевши оца Назарија који се јуче упознао са њима и прво су му они пришли. Наговорио их је да седну и саслушају житија светих. С времена на време прекидао је читање и поучавао их је. Број слушалаца се умножавао и отац Назарије се од свег срца обрадовао што се код православних пробудила жеља да слушају духовну беседу.

Следећег дана је био празник посвећен Тихвинској икони Мајке Божије и свештеник је, по савету старца, служио и свеноћно бдење и литургију, као и за све празнике који су затим уследили. Парохијани су видно показали своје расположење за молитву и сваким даном било их је све више на богослужењима.

Отац Назарије је, уз свештеников наговор, остао преко две недеље, не пропустивши ниједну прилику за беседу и поучавање истинској хришћанској побожности како сељане из овог места, тако и оне који су из суседних места долазили код старца да би се користили његовим духовним поукама. Сви су га искрено заволели. Свештеник је, постао његов духовни син и најусрдније је испуњавао поуке оца Назарија и у њему видео оруђе, Богом послано, како за његово спасење, тако и за његову паству.

Старац се опростио са свештеником и парохијанима који су га заволели, кренуо на пут који води у насеље козака уз Црно море.Обишао је места која су толико хвалили, али није нашао ни једно где би се дух његов могао смирити јер му се чак ни карактер ових обитељи није свидео. Без оклевања је пошао назад, с намером да се настани у Саровској пустињи у којој је и започео свој монашки живот.

Желео је на повратку да обавезно посети свог духовног сина. Догодило се да је отац Назарије стигао у село управо док су звона оглашавала недељну литургију.

Народ, који се у великом броју окупио у цркви, видевши старца, само што га није на рукама донео од кола до цркве. Свештеник, обрадован његовим доласком, већ је служио проскомидију. Старац је са сузама заблагодарио Господу због тако чудесне промене, видевши да је црква препуна народа.

Народ се са страхопоштовањем тискао око старца да би добили благослов, а свештеник је одслужио Божанствену литургију и загрлио старца, показивајући и своју и његову радост, и говорећи присутнима да је тако многобројан сабор плод молитава оца Назарија. Света Црква више није могла да прими народ, тако да се и припрата испунила верујућима.

Пошто је провео неко време у овом селу, отац Назарије је на одласку замолио пастира и паству да иду даље и да поставе добар почетак побожном испуњавању својих обавеза. Спремио се за пут, праћен сузама свештеника и свих његових парохијана, који су изашли да испрате свог старца, оца и доброчинитеља, како су га прозвали парохијани. Пратили су га неколико километара изван села, а свештеник се дописивао са оцем Назаријем цео живот.

Стигавши у Саров, он је у шуми, покрај речице Саровке, из љубави према тиховању, подигао себи пустињску келију. По казивању његовог ученика, кад год би имао снаге волео је да током ноћи шета по шуми и напамет изговара молитвословље дванаест псалама. У келију се враћао са изласком сунца. Више пута се догодоило да у непроходној шуми сусретне медведе, али га они никада нису напали. Корачао је без страха, увек се препуштајући вољи свог Господа.

одломак из књиге - Валаамски старци

Шта нам је чинити? Како ћемо се спасити? Наше спасење је лако. Не кажем ти да идеш тамо у неку спиљу на Светој Гори и да се замонашиш. Не кажем ти да узмеш бројаницу, као света Марија Египћанка и да идеш у пустињу и да тамо живиш тешким испосничким животом. Не кажем ти да напустиш своју жену и децу. Не кажем ти да идеш на брдо, не. Остани са својом женом и децом у друштву и веруј, да, да верујеш поред толиких доказа да постоји Бог. Лако се спасити на тај начин.

Да верујеш да је Христос сишао на земљу, да понесе терет наших грехова. Да верујеш да само једна капљица његове крви, је избављење за човечанство, и затим да се приближиш скрушено и са сузама Распетом и да кажеш: «О Боже мој! – да изговориш једну реч. Једну реч да кажеш и довољно је. Да кажеш «сагрешио сам». Сагрешио сам да каже мало дете, сагрешио сам да каже велики човек, сагрешили смо да кажемо сви ми. Да кажеш сагрешио сам искрено а не подсмешљиво и гордо, да кажеш сагрешио сам са сузама као Марија Египћанка у пустињи. Да кажеш сагрешио сам, где? Пред иконама? Не, пред иконама, али пред својим духовником, пред исповедником. Пред њим стани и са пажњом реци сагрешио сам и учинио сам то и то. А тада ће анђели и арханђели у своје руке те узети и понети до звезда небеских јер радост бива на небу због сваког покајника. Сагрешио сам очекујемо.

Послао сам исповедника, као епископ који имам одговорност пред Богом и који ћу дати одговор за ваше душе пред Богом, за све вас који сте сада овде и слушате реч Божију. Послао сам духовника у једно место и када је он зазвонио од 4.000 становника које је то место имало само се 300 душа дошло исповедити и то су била деца Основне школе и Гимназије, а мушкараца ни 20 није дошло да се исповеди. О, Боже мој! О, Боже и Ствараоче свега, осветли душе, пошаљи дух покајања у наша срца!

Желим да сви ви који сте овде одете код свога духовног оца и кажете «сагрешио сам». Отвориће се небеса и рај ћете осетити у своме срцу и тада ће настати радост и весеље на овоме свету. Амин.

Део из говора Епископа Августина Кандиота

https://www.facebook.com/photo?fbid=1034815782077504&set=a.446487457577009

О Дјево Владичице, која си Бога Логоса телом родила! знам, потпуно знам да ја, овако нечиста и гадна блудница, нисам достојна ни да погледам на чесну икону твоју, икону Пречисте Приснодјеве Марије, која имаш и тело и душу чисту и неоскврњену.
И право је да твоја девствена чистота ненавиди и мрзи мене блудницу.
Но пошто сам слушала да је Бог,
кога си Ти родила, зато постао човек да зове грешнике на покајање, помози мени усамљеној која ни од кога немам помоћи.
Учини, да и мени буде допуштен улаз у цркву, и не лиши ме тога да видим Часно Дрво на коме би телом распет Бог од Тебе рођени, који крв Своју даде за моје искупљење.
Нареди, о Владарко! да се и мени отворе врата ради поклоњења божанском Крсту! 

И Ти ми буди најдостовернији сведок пред Сином Твојим, да никада више нећу тело своје оскврнити блудом, него чим будем видела Свето Дрво Крсно Сина Твог, ја ћу се одрећи света и свега на свету, и одмах ћу отићи онамо куда ме Ти сама, као Посредница мога спасења, будеш упутила.

(из ЖИТИЈА СВЕТИХ)

Благодаримо Благоме, који је ослободио род наш од ропства ђаволу и смрти, и помирио нас са вишњом Правдом, која се прогневила на нас, ради неправде наше.

Нека је благословен Милосрдни, који нас је потражио, иако ми Њега нисмо тражили; који се обрадовао нашем спасењу, и у причи о заблуделој овци показао нам пример како смо били изгубљени, па враћени.

Наследник и Син, призвао је и вратио заблуделу природу нашу, умро је и васкрсао, и нашим покајањем и обраћењем обрадовао сабор (небесних) духова.

Неизрециво је велика љубав, какву је објавио Човекољубац, јер је из нашег рода узео Он Заступника, и Њиме помирио свет са величанством Својим.

Велико је и ново чудо за нас и за сву творевину учинио Бог у нашој људској (природи), јер тело је наше учинио храмом, да би га испунио оним што је достојно свачијег поштовања.

Ходите, земни и небески, дивите се и чудите пред величином достојанства, зато што је род наш узведен на безмерну висину недостижног Божанства.

Небо и земља и све што је на њима, нека славослове заједно са нама Онога који је узвисио род наш, јер је Он обновио лик Свој у нама, избрисао грехе наше, дао нам Име Своје и све нам подредио.

Сваке славе достојан је, од оних који Га поштују, Он, који нас је над свима уздигао. Сви једногласно запевајмо хвалу Њему, и Оцу, који Га је послао, и Духу Светоме.

Свет, свет, свет! Благословен нека је Онај који је унизио Себе по благовољењу Своме, и који је обручио себи Цркву свету!

Светлост Твоја, Господе наш Исусе, засијала је над творевином и растерала таму заблуде. Нека засија и сада у душама нашим, светлост Твоја, Исусе, Царе наш, Светлости истинита.

Избави нас од свих пагубних помисли које душу смућују. Тада ћемо чистим умом хвалити Тебе, Сине скривеног Оца, јер си Ти Светлост истинита.

Преподобни Јефрем Сирин - Псалам 44.

Испунио си се миром, Славо горњих светова, и гнев свих земаља не може усколебати мир Твој. Међу смртнима је мален мир, за то се гнев осилио. У недрима охолости гнев свија гнездо своје, а у недрима гнева убиство се леже. Сви греси воде убиству, но ниједан не станује тако близу убиства као гнев. Једнооки закони земаљски не кажњавају гнев, јер не виде, да гнев убија. А видовити закон Твој, Славо горњих светова, именује гнев убиством. Паштим се, при сунцу и на месечини, да проникнем у тајну Твога закона. И од кад ово паштење омрша све моје земаљске наде, почех осећати, како ме убија гнев мојих суседа. Робови су деца гнева, а синови су деца мира. Зато Премудрост Твоја и говори људима, и понавља говорећи: будите синови! Јер син гледа у лице оца свога, и своје лице управља према лицу оца свога. И кад види мир на лицу очевом, како може он своје лице нагрдити гневом, а да се не окрене од оца свога? У двојицу гнев уноси немоћ: у онога, ко се гневи, и у онога, на кога се гнев излива. А немоћ је претходница смрти. Чудотворац не чини чуда међу децом гнева, јер деца гнева уносе немоћ у њега. Суседи моји: зашто се осећате моћни међу онима, који вас воле, а немоћни међу онима, које гневи присуство ваше? Није ли зато, што они први љубављу додају животу вашем, а ови други гневом одузимају од живота вашег? Зато ми омиле, да будем стално с Тобом, Славо горњих светова. Јер само у Твом присуству нити убијам, нити ме убијају. Као што кап по кап воде разједа и најтврђу стену, тако гнев разједа живот двојице. Као крвник с ножем у заседи, тако гнев чека у гордоме срцу. Заиста, охолост зна, да је крива; зато је и поставила гнев на вратима, да јој стражари. Охолост зна, да је грешна; зато је нашла себи адвоката у другоме греху. Смирењем испуни срце моје, Славо горњих светова, смирењем ангела пред престолом Твојим. Јер смирење нема ни конака ни обданка за гнев. Дај ми синовско смирење, и биће ме стид гневити се на робове и убијати робове. Оклопи ме миром Твојим, што гнев деце гнева неће моћи усколебати.

свети владика Николај

(Молитве на језеру)