Одлазећи из Валаамског манастира са Севера Русије, отац Назарије је имао жељу да посети неке од пустињских манастира. Многи његови познаници су хвалили места у насељима козака на Црном мору као одговарајућа и добра за монашки живот. И тако је тамо пошао отац Назарије, а пратио га је његов ученик Иларион. Пут је водио кроз Вороњешку губернију. По казивању његовог ученика догодио се један значајан догађај на овоме путу...

Једне суботе возећи се на таљигама са коњчетом стигли су у неко село и замолили су за одмор и преноћиште у дому свештеника. Свештеник их је срдачно примио и пошто је говорио са оцем Назаријем, искрено је стекао према њему дубоко поштовање.

Када је било време да се служи свеноћно бдење које се обично служило суботом увече на недељу, отац Назарије је приметио да се свештеник не спрема за служење бдења, те га је упитао: «Оце, зар се код вас свеноћно бдење за недељу служи рано ујутру?» Свештеник је одговорио да га веома ретко служи и да не намерава ни ујутро да га служи. Рекао је: «Иако је моја парохија велика, иако у њој нема расколника, нико од сељана не долази чак ни у дане црквених празника у цркву. Скупе се једино да би играли у црквеном дворишту, а у цркву чак и не завире, тако да је црква увек празна – тако су охладнели, а уз њих сам се и ја олењио, мислећи да кад они не долазе у цркву, немам за кога ни ја да служим. Зато врло ретко и служим.»

Отац Назарије је приметио да свештеник чини велику грешку и да је то искушење дошло од непријатеља нашег спасења.

«Иако људи из ваше парохије и не испуњавају најпрече дужности, ви сте, као пастир, дужни да чврсто, без колебања извршавате своје обавезе.

Црква Божија никада не може бити празна. Од времена освећења цркве у њој се налази чувар престола Господњег – Анђео. Онда, ако ваши парохијани и не долазе на богослужења која ви вршите, она ће увек бити пуна анђела, чувара њихових душа, јер при сваком славословљу Божијем, због пламене љубави према Господу, анђели Божији пре свега бивају саслужитељи и славословитељи. Они би испунили свету цркву и присуствовали вашем служењу.

Када бисте се ви, усрдно испуњавајући своје обавезе ради спасења своје душе, молили за своју паству, да Господ загреје њихова срца и обрати их ка покајању и молитви, тада би Господ, ради ваших молитава, заповедио анђелима – чуварима да се приближе душама људи, да их они подстакну на молитву и да их наговоре на усрдност према богослужењу које ви вршите у светој цркви, где у божанственој литургији за њих приносите жртву умилостивљења пред Господа.

Шта ћете у Дан Страшнога Суда Божијег рећи као одговор за пропаст ваше пастве, када ви , са своје стране, нисте ништа урадили да бисте их преобратили и спасили?»

Ганут у дубину душе оправданим речима оца Назарија, свештеник му је рекао: «Помозите ми, старче и поучите ме, и ја ћу се потрудити да испуним оно у чему ме посаветујете».

Отац Назарије му је рекао тада: «Сада ћемо, оце, поћи у цркву Божију. Наредите да се звони за свеноћно бдење и спремите се са црквењацима за служење свеноћног Богослужења, а отац Иларион и ја ћемо вам помоћи.».

Звонили су за служење свеноћног бдења и служба је почела. Заиста, у почетку се нико није појавио у цркви, а онда је дошло око десетак стараца и старица. Шестопсалмије је читао отац Назарије, а катизме отац Иларион. Када су прочитали Јеванђеље, изнели су га на средину цркве. Отац Назарије је заједно са оцем Иларионом пошао да се поклони и целива Јеванђеље, док сви присутни који нису били на то навикнути нису ни пришли да се поклоне. Старац им је пришао и објаснио им каква је корист од освећења ако се сада овде поклоне светом Јеванђељу и старци и старице су онда пришли, поклонили се и заблагодарили. Отац Назарије је разговарао са њима и посаветовао их је да кажу и укућанима и суседима колико је корисно да буду на богослужењима у цркви и да се освештају поклоњењем и целивањем Светог Јеванђеља и других црквених светиња.

После шесте песме, отац Назарије је читао Пролог: неколико старица је изашло да би се са укућанима заједно вратили у цркву, тако да се већ окупило око тридесетак верујућих људи. При изласку из цркве старац је са парохијанима разговарао о потреби и користи молитве у цркви Божијој.

Ујутро је свештеник служио Божанствену литургију и отац Назарије је у уобичајено време читао поуке из књиге. На литургију се окупило нешто више народа него на свеноћном бдењу. Када се мало одморио после службе, отац Назарије је приметио да се у дворишту цркве скупља много народа, а свештеник му је објаснио да се народ тако окупља на сваки празник да би се провеселио. «Хајдемо и ми», рекао је отац Назарије свештенику, «узмите минеј». Изабрали су погодно место покрај цркве, сели су и старац је заповедио свештенику да наглас чита житије светога чији се помен слави тога дана. Старци су се обрадовали видевши оца Назарија који се јуче упознао са њима и прво су му они пришли. Наговорио их је да седну и саслушају житија светих. С времена на време прекидао је читање и поучавао их је. Број слушалаца се умножавао и отац Назарије се од свег срца обрадовао што се код православних пробудила жеља да слушају духовну беседу.

Следећег дана је био празник посвећен Тихвинској икони Мајке Божије и свештеник је, по савету старца, служио и свеноћно бдење и литургију, као и за све празнике који су затим уследили. Парохијани су видно показали своје расположење за молитву и сваким даном било их је све више на богослужењима.

Отац Назарије је, уз свештеников наговор, остао преко две недеље, не пропустивши ниједну прилику за беседу и поучавање истинској хришћанској побожности како сељане из овог места, тако и оне који су из суседних места долазили код старца да би се користили његовим духовним поукама. Сви су га искрено заволели. Свештеник је, постао његов духовни син и најусрдније је испуњавао поуке оца Назарија и у њему видео оруђе, Богом послано, како за његово спасење, тако и за његову паству.

Старац се опростио са свештеником и парохијанима који су га заволели, кренуо на пут који води у насеље козака уз Црно море.Обишао је места која су толико хвалили, али није нашао ни једно где би се дух његов могао смирити јер му се чак ни карактер ових обитељи није свидео. Без оклевања је пошао назад, с намером да се настани у Саровској пустињи у којој је и започео свој монашки живот.

Желео је на повратку да обавезно посети свог духовног сина. Догодило се да је отац Назарије стигао у село управо док су звона оглашавала недељну литургију.

Народ, који се у великом броју окупио у цркви, видевши старца, само што га није на рукама донео од кола до цркве. Свештеник, обрадован његовим доласком, већ је служио проскомидију. Старац је са сузама заблагодарио Господу због тако чудесне промене, видевши да је црква препуна народа.

Народ се са страхопоштовањем тискао око старца да би добили благослов, а свештеник је одслужио Божанствену литургију и загрлио старца, показивајући и своју и његову радост, и говорећи присутнима да је тако многобројан сабор плод молитава оца Назарија. Света Црква више није могла да прими народ, тако да се и припрата испунила верујућима.

Пошто је провео неко време у овом селу, отац Назарије је на одласку замолио пастира и паству да иду даље и да поставе добар почетак побожном испуњавању својих обавеза. Спремио се за пут, праћен сузама свештеника и свих његових парохијана, који су изашли да испрате свог старца, оца и доброчинитеља, како су га прозвали парохијани. Пратили су га неколико километара изван села, а свештеник се дописивао са оцем Назаријем цео живот.

Стигавши у Саров, он је у шуми, покрај речице Саровке, из љубави према тиховању, подигао себи пустињску келију. По казивању његовог ученика, кад год би имао снаге волео је да током ноћи шета по шуми и напамет изговара молитвословље дванаест псалама. У келију се враћао са изласком сунца. Више пута се догодоило да у непроходној шуми сусретне медведе, али га они никада нису напали. Корачао је без страха, увек се препуштајући вољи свог Господа.

одломак из књиге - Валаамски старци

Шта нам је чинити? Како ћемо се спасити? Наше спасење је лако. Не кажем ти да идеш тамо у неку спиљу на Светој Гори и да се замонашиш. Не кажем ти да узмеш бројаницу, као света Марија Египћанка и да идеш у пустињу и да тамо живиш тешким испосничким животом. Не кажем ти да напустиш своју жену и децу. Не кажем ти да идеш на брдо, не. Остани са својом женом и децом у друштву и веруј, да, да верујеш поред толиких доказа да постоји Бог. Лако се спасити на тај начин.

Да верујеш да је Христос сишао на земљу, да понесе терет наших грехова. Да верујеш да само једна капљица његове крви, је избављење за човечанство, и затим да се приближиш скрушено и са сузама Распетом и да кажеш: «О Боже мој! – да изговориш једну реч. Једну реч да кажеш и довољно је. Да кажеш «сагрешио сам». Сагрешио сам да каже мало дете, сагрешио сам да каже велики човек, сагрешили смо да кажемо сви ми. Да кажеш сагрешио сам искрено а не подсмешљиво и гордо, да кажеш сагрешио сам са сузама као Марија Египћанка у пустињи. Да кажеш сагрешио сам, где? Пред иконама? Не, пред иконама, али пред својим духовником, пред исповедником. Пред њим стани и са пажњом реци сагрешио сам и учинио сам то и то. А тада ће анђели и арханђели у своје руке те узети и понети до звезда небеских јер радост бива на небу због сваког покајника. Сагрешио сам очекујемо.

Послао сам исповедника, као епископ који имам одговорност пред Богом и који ћу дати одговор за ваше душе пред Богом, за све вас који сте сада овде и слушате реч Божију. Послао сам духовника у једно место и када је он зазвонио од 4.000 становника које је то место имало само се 300 душа дошло исповедити и то су била деца Основне школе и Гимназије, а мушкараца ни 20 није дошло да се исповеди. О, Боже мој! О, Боже и Ствараоче свега, осветли душе, пошаљи дух покајања у наша срца!

Желим да сви ви који сте овде одете код свога духовног оца и кажете «сагрешио сам». Отвориће се небеса и рај ћете осетити у своме срцу и тада ће настати радост и весеље на овоме свету. Амин.

Део из говора Епископа Августина Кандиота

https://www.facebook.com/photo?fbid=1034815782077504&set=a.446487457577009

О Дјево Владичице, која си Бога Логоса телом родила! знам, потпуно знам да ја, овако нечиста и гадна блудница, нисам достојна ни да погледам на чесну икону твоју, икону Пречисте Приснодјеве Марије, која имаш и тело и душу чисту и неоскврњену.
И право је да твоја девствена чистота ненавиди и мрзи мене блудницу.
Но пошто сам слушала да је Бог,
кога си Ти родила, зато постао човек да зове грешнике на покајање, помози мени усамљеној која ни од кога немам помоћи.
Учини, да и мени буде допуштен улаз у цркву, и не лиши ме тога да видим Часно Дрво на коме би телом распет Бог од Тебе рођени, који крв Своју даде за моје искупљење.
Нареди, о Владарко! да се и мени отворе врата ради поклоњења божанском Крсту! 

И Ти ми буди најдостовернији сведок пред Сином Твојим, да никада више нећу тело своје оскврнити блудом, него чим будем видела Свето Дрво Крсно Сина Твог, ја ћу се одрећи света и свега на свету, и одмах ћу отићи онамо куда ме Ти сама, као Посредница мога спасења, будеш упутила.

(из ЖИТИЈА СВЕТИХ)

Благодаримо Благоме, који је ослободио род наш од ропства ђаволу и смрти, и помирио нас са вишњом Правдом, која се прогневила на нас, ради неправде наше.

Нека је благословен Милосрдни, који нас је потражио, иако ми Њега нисмо тражили; који се обрадовао нашем спасењу, и у причи о заблуделој овци показао нам пример како смо били изгубљени, па враћени.

Наследник и Син, призвао је и вратио заблуделу природу нашу, умро је и васкрсао, и нашим покајањем и обраћењем обрадовао сабор (небесних) духова.

Неизрециво је велика љубав, какву је објавио Човекољубац, јер је из нашег рода узео Он Заступника, и Њиме помирио свет са величанством Својим.

Велико је и ново чудо за нас и за сву творевину учинио Бог у нашој људској (природи), јер тело је наше учинио храмом, да би га испунио оним што је достојно свачијег поштовања.

Ходите, земни и небески, дивите се и чудите пред величином достојанства, зато што је род наш узведен на безмерну висину недостижног Божанства.

Небо и земља и све што је на њима, нека славослове заједно са нама Онога који је узвисио род наш, јер је Он обновио лик Свој у нама, избрисао грехе наше, дао нам Име Своје и све нам подредио.

Сваке славе достојан је, од оних који Га поштују, Он, који нас је над свима уздигао. Сви једногласно запевајмо хвалу Њему, и Оцу, који Га је послао, и Духу Светоме.

Свет, свет, свет! Благословен нека је Онај који је унизио Себе по благовољењу Своме, и који је обручио себи Цркву свету!

Светлост Твоја, Господе наш Исусе, засијала је над творевином и растерала таму заблуде. Нека засија и сада у душама нашим, светлост Твоја, Исусе, Царе наш, Светлости истинита.

Избави нас од свих пагубних помисли које душу смућују. Тада ћемо чистим умом хвалити Тебе, Сине скривеног Оца, јер си Ти Светлост истинита.

Преподобни Јефрем Сирин - Псалам 44.

Испунио си се миром, Славо горњих светова, и гнев свих земаља не може усколебати мир Твој. Међу смртнима је мален мир, за то се гнев осилио. У недрима охолости гнев свија гнездо своје, а у недрима гнева убиство се леже. Сви греси воде убиству, но ниједан не станује тако близу убиства као гнев. Једнооки закони земаљски не кажњавају гнев, јер не виде, да гнев убија. А видовити закон Твој, Славо горњих светова, именује гнев убиством. Паштим се, при сунцу и на месечини, да проникнем у тајну Твога закона. И од кад ово паштење омрша све моје земаљске наде, почех осећати, како ме убија гнев мојих суседа. Робови су деца гнева, а синови су деца мира. Зато Премудрост Твоја и говори људима, и понавља говорећи: будите синови! Јер син гледа у лице оца свога, и своје лице управља према лицу оца свога. И кад види мир на лицу очевом, како може он своје лице нагрдити гневом, а да се не окрене од оца свога? У двојицу гнев уноси немоћ: у онога, ко се гневи, и у онога, на кога се гнев излива. А немоћ је претходница смрти. Чудотворац не чини чуда међу децом гнева, јер деца гнева уносе немоћ у њега. Суседи моји: зашто се осећате моћни међу онима, који вас воле, а немоћни међу онима, које гневи присуство ваше? Није ли зато, што они први љубављу додају животу вашем, а ови други гневом одузимају од живота вашег? Зато ми омиле, да будем стално с Тобом, Славо горњих светова. Јер само у Твом присуству нити убијам, нити ме убијају. Као што кап по кап воде разједа и најтврђу стену, тако гнев разједа живот двојице. Као крвник с ножем у заседи, тако гнев чека у гордоме срцу. Заиста, охолост зна, да је крива; зато је и поставила гнев на вратима, да јој стражари. Охолост зна, да је грешна; зато је нашла себи адвоката у другоме греху. Смирењем испуни срце моје, Славо горњих светова, смирењем ангела пред престолом Твојим. Јер смирење нема ни конака ни обданка за гнев. Дај ми синовско смирење, и биће ме стид гневити се на робове и убијати робове. Оклопи ме миром Твојим, што гнев деце гнева неће моћи усколебати.

свети владика Николај

(Молитве на језеру)

"Дани патријарха Павла" у Чачку, Кућанцима, Гацку, Никшићу и Призрену

10. "Дани патријарха Павла" у Чачку

10. Дрворезбарска колонија „Крст патријарха Павла“

Јавни позив за учешће на дрворезбарској колонији „Крст патријарха Павла“

Ове године, по десети пут, организујемо манифестацију „Дани патријарха Павла“  у Чачку са огранцима у Кућанцима, Гацку, Никшићу и Призрену. Један од основних садржаја Манифестације је дрворезбарска колонија „Крст патријарха Павла“. Удружење „Павле – живот по Јеванђељу“, као утемељивач и организатор позива академске вајаре и аматере који се баве дрворезом да учествују на овогодишњој Kолонији. Дрворезбарска колонија се организује у част лика и дела патријарха Павла.

Потребно је ручно изрезбарити дрвени крст и доставити га до 31. августа 2025. године на адресу „Павле – живот по Јеванђељу“, Кнеза Васе Поповића 14/5, 32000 Чачак. Вашу намеру учешћа на колонији доставите организатору до 30. јуна 2025. године на електронску адресу danipatrijarhapavla@gmail.com. Стручни жири ће оценити приспеле радове и одабрати најлепши крст чији аутор добија главну награду и плакету, а остали учесници награду за труд и захвалницу. Максимална висина крста је 33 цм (укључујући и постамент уколико је крст са постаментом).

На заједничкој свечаности свих који су део овог пројекта отварамо Манифестацију у манастиру Благовештење кабларско у Овчар Бањи. На Дан Воздвижења Часног Крста (Крстовдан), 27. септембра 2025. године, заједно сабрани ћемо, na sve;anosti после Свете Литургије, уз изложбу крстова, беседе о делу патријарха Павла и хорски концерт, доделити награде, плакету и захвалнице учесницима колоније. 

Свечаност организује удружење „Павле – живот по Јеванђељу“ у сарадњи са Епархијом жичком и Центром за неговање традиције Чачак. Покровитељ је град Чачак.

Радови, ручно резбарени крстови, се трајно чувају, од прве колоније која је одржана 2016. године. Награђени и најлепши крстови се јавности представљају изложбама које се организују где за то постоји интересовање.

Изрезбарите и принесите и Ви крст у знак поштовања према лику и делу патријарха Павла који ћемо заједно сабрани узнети њему у част, на свечаности, 27. септембра 2025. године у манстиру Благовештење кабларско у Овчар Бањи код Чачка.

Будите и ви део приче која промовише највеће вредности овоземаљског живота, живот по Јеванђељу, угледањем на патријарха Павла!

Детаљније о Колонији и Манифестацији прочитајте на сајту https://danipatrijarhapavla.rs/.

Четврта недеља поста
Демонизам, пост, молитва
(Мк 9:17-31)
„Овај род ничим се не изгони осим молитвом и постом.“
Док ходимо, драга браћо, кроз пустињу Велике Четрдесетнице, кроз овај период поста и духовне борбе, Црква нам данас доноси, кроз јеванђељску причу коју смо управо чули, велико, страшно и потресно откривење о демонском.
Ова јеванђељска прича заиста је дубоко потресна, јер једно невино створење, дијете у најранијем узрасту, без своје кривице, страда под утицајем демонске силе. Још је потресније што га само Господ може исцијелити, док Његови ученици, који су покушали, нису успјели да истјерају демона.
Али шта је, браћо моја, демонско? Како је настало? Како се испољава? Како се против њега боримо?
Ово су само нека од питања која бих желио да поставим вашој љубави у вези с тим.
Демонизам је свака склоност и свака сила уништења, која води чак и до самоуништења. Демонизам је сила коју човјек не може да контролише, и узалуд покушава да је истјера из свог постојања. Демонизам је оно што јеушло, преко слободе човјека, у свијет. Демонизам је оно што држи човјека заробљеним у гријеху. Демонизам је оно што се испољава на разне начине, посебно у оним облицима који се не подвргавају контроли човјека, као што су зависности. Дакле, такве нису само оне крајње форме опседнутости демонима, о којима говори јеванђелска прича, већ и облици који држе човека у ропству – ропству његових страсти, до те мјере да, иако жели, не може да се ослободи њихове силе.
Не треба ићи далеко да бисмо то схватили. Довољно је да погледамо сами себе или око себе и видимо колико човјек тешко превазилази своје страсти. Једноставне ствари, попут пушења, за многе људе су непремостива немоћ. А да не говоримо о бројним другим страстима које господаре над човjеком и које он не може да побиједи.
Демонизам је ушао у свијет кроз слободу – прво анђела, а затим и људи. Слобода која се није користила само за „да“, већ и за „не“ према Богу. Демонизам је ушао као побуна против Бога и управо у томе се састоји његова суштина.
Демонизам жели да уништи све што је Бог створио, јер у лицу творевине, љепоте природе види самог Бога. То је оно што жели да уништи – али не може. Зато борба демона није у суштини борба против људи, већ борба против самог Бога. Али, пошто су и сами демони, као и људи који су под њиховим утицајем, такође створења Божија, крајњи исход ове демонске тежње, ове демонске силе, јесте самоуништење. Они се не задовољавају тиме да уништавају друге, већ, пошто су и сами створења Божија, желе на тај начин да увриједе самог Створитеља и да униште чак и себе.
Демонизам је, заиста, једна стварност, драга браћо, и колико год да човек покушава да га негира својом логиком, не може, јер у нашем животу заиста постоје силе које не можемо да контролишемо –силе зла које измичу нашој контроли.
И зато је човек, суочен са овом силом зла, покушао да пронађе разне начине да га избаци из свог живота. Али ниједан од тих начина није био успξешан, нити доноси резултате. Један од таквих начина је увјерење да, ако човјеку покажемо шта је добро, а шта зло, он ће сам изабрати добро и одбацити зло. Колико је то, заправо, наивно, драга браћо! Јер човјек обично зна шта је добро а шта је зло, али његова воља му не дозвољава да слиједи добро.
Многи су мислили да ће образовање учинити људе добрима и тиме избацити демонизам из њиховог живота.Али и то се показало као наивно размишљање.
И ми сами, који смо недавно проживјели страхоте Другог свјетског рата, можемо сведочити томе.
Сјетимо се, браћо, да је народ велике културе и посебно развијене хуманистичке мисли постао жртва демонских сила, што је довело до разарања света(нацизам). Дакле, образовање не рјешава проблем зла.Да ли га онда рјешава врлина, или наш труд да будемо бољи људи? И то, браћо моја, показује се немоћним да нас ослободи од зла. Сјетимо се случаја фарисеја, који је уистину испуњавао заповијести, али је на крају постао заробљеник зла.
Није у нашој моћи да се ослободимо зла. Зато нам данас Црква предочава Христове ријечи, које заиста остављају снажан утисак. Када су ученици питали Господа зашто они нису могли да истјерају демона, Он им је одговорио да с еовај род, дакле демонски род, ничим се не може изагнати осим молитвом и постом. И заиста, можда ће се неко запитати: Зашто су баш ова два средства толико јака да побиједе демонизам који не може бити побијеђен нити образовањем, нити врлином, нити нашом вољом, нити нашим знањем, па ни науком, која нас често заводи обећањем да ће да побиједи зло, излијечи болести, побиједи смрт, али се стално показује да сваки проблем који ријеши ствара нове проблеме.
Зашто онда молитва и пост? Зато што је, браћо моја, демонизам ушао у свијет, као што сам већ рекао, кроз побуну слободних бића – анђела и људи – против Бога. И та побуна, како се манифестовала у Адаму, првом човјеку, није била ништа друго до збацивање Бога са престола и уздизање човјека у божанство од стране самог човјека. Ово осамостаљивање човјека постало је носилац демонског у нашем животу. И молитва је та која поништава овакву демонску самосталност и враћа човјека у заједницу са Богом. Она, молитва, је та која препознаје да је једини господар над злом, једини који може побиједити зло, сам Бог. И на тај начин чини човјека смиреним пред Богом, подстиче га да тражи Божију милост, односно, да схвати да он сам није бог, да није способан да се суочи са злом, осим у Богу и кроз Бога, кроз саму силу Божију.
Пост је, такође, преокрет онога што се догодило падомчовјековим. Јер када је човјек пао у гријех, он је прекршио заповијест поста. Бог му је рекао: „Нећеш јести са тог дрвета.“ А човек је рекао у себи: „Шта год да Бог каже, ја ћу ипак јести.“ И тако је на тај начин пао и постао заробљеник зла и демонске силе. Зато је пост толико благословен да може да преокрене став човјека према Богу и да му помогне да заиста излије Божију милост у свој живот, како би могао да се супротстави и побиједи зло.
Браћо моја, живимо у култури која вјерује, и жели да нас убиједи, да је сам човек – својом снагом – у стању да промијени свој живот, да створи рај на земљи и истјера зло из свијета. И данас, Црква, у овом времену духовних борби које воде њена чеда против зла, подиже свој глас усред овог свијета и ове културе, да би рекла да је велика заблуда вјеровати да можемо побиједити зло сопственим снагама.
Црква нас позива да се окренемо у молитви и посту према милости Божијој, јер једино Он може да побиједи зло. Он га је победио кроз улазак у историју Свога Сина и Логоса, победио га је Својим Васкрсењем, које је показало да зло нема последњу реч у свету. На крају, свијет ће се преобразити у Царство Божије, али само са Другим доласком Христовим. И тада, ако се будемо нашли уз Христа, ако будемо вјеровали у Њега и само Њега – а не у сопствене снаге, нити у моћ овог свијета, нити у моћ науке, знања или врлине – тек тада ћемо бити удостојени Царства Божијег, које ће бити коначна победа над злом. Амин.

митрополит пергамски др. Јован Зизјулас

https://mitropolija.com/2025/03/29/cetvrta-nedelja-posta-demonizam-post-molitva/

Недеља четврта поста
«Вјерујем, Господе, помози моме невјерју»
Природна тешкоћа да схватимо и живимо оно што је Христос рекао апостолу Томи: „Блажени који не видјеше, а вјероваше“, што је сама по себи велика тешкоћа, а за многе људе и непремостива, умножава се када се комбинује са болом – нарочито болом вољених особа, јер тада она постаје експлозивна мјешавина која потреса цјелокупно наше биће.
Отац, утопљен у тугу због свог болесног дјетета (Мк 9, 17-31), очајан због могућности излечења, јер је, осим љекара, већ одвео своје дијете, тражећи исцељење, и Христовим ученицима – апостолима, али без резултата, као последњу наду обраћа се Христу, изражавајући свој природни умор ријечима: „Ако можеш нешто, смилуј се на нас и помози нам…!“ Христос му одговара: „Ако можеш да вјерујеш… јер све је могуће ономе који вјерује!“ Тада тај измучени отац изговара највећи и најдубљи људски вапај: „Вјерујем, Господе! Помози моме невјерју…!“
Пошто имамо погрешну представу о врлинама (плодовима Светога Духа), замишљамо да их већ посједујемо, да их стичемо или да нам се, у крајњем случају, дају у пакету – односно, као једна фиксна цјелина, а не као постепено учествовање у њима. Исто тако, исту заблуду прихватамо и када је ријеч о вјери – као да неко или има вјеру, или је нема! Замишљамо вјеру као нешто што је исто као наша рука или боја наших очију. Односно, као једну задату, непромјенљиву чињеницу. Или имам руку, или је немам.
Или су ми очи плаве, или нису. Али вјера није таква. Вјера је малена или велика, растућа или опадајућа.Вјера је осјећај који се рађа из односа. Осјећајсигурности или неизвјесности. Осјећај поузданости или неодлучности. Осећај великог, дубоког повјерења или слабог повјерења
Вера је оно што учвршћује срце човека тако да буде сигуран у другога.То је оно што каже Блез Паскал:„Срце има разлоге да вјерује, које ум не може да схвати.“ Дакле, вјера је унутрашњи процес који, почевши од људских односа (прво је доживљавамо у односу са родитељима), постаје основа и темељ на којем се гради и утврђује вера у Христа. Све ово, наравно, нема никакве везе са обичним увјерењем да Бог постоји.Јеванђелска вјера је већ у љубави. Вјера у Христа значи препустити се Њему – у свему што чини нашу егзистенцију. Вјера је извјесност да смо вољени, да нисмо сами, да нас Бог прати и води кроз живот. Чак и када ходамо „усред сјенке смрти“ (Псалам 22), или смо суочени са „лавом и аждајом“ (Псалам 90),
чак и у најгорим искушењима кроз која пролазимо.
Бог је увиек Бог Изласка, Бог ослобођења од наших ропстава. Зато вјера и радост иду заједно. Као што каже апостол Павле у Посланици Јеврејима:
„Вјера је основ свега чему се надамо, потврда ствари неведљивих.“ (Јевр. 11,1) Блудница у 7. глави Јеванђеља по Луки изражава своју благодарност (стихови 37-38)
иако још није чула ријечи опроштаја (стих 48).Христос тек на крају каже: „Вјера твоја спасла те је“. То је вјера која је, кроз један гест благодарности, већ унапријед предосјетила исход њеног сусрета са Господом!
Христос моли да не ишчезне вјера Петрова, да би могао да укријепи своју браћу када се врати, у тренутку када Сатана тражи да нас „просеје као пшеницу“ на жрвњу искушења (Лука 22,31-34). У почетку, Христос говори у једнини (обраћајући се Петру), а затим прелази на множину, истичући да се ово питање односи на све.
Јеванђелисти су нам пренијели неизвјесност вјере првих Христових следбеника и ученика,
да бисмо схватили да није лако имати потпуно повјерење у Христа
и да су сумње нешто сасвим природно.
Отац болесног (опсједнутог) младића, својим вапајем „Вјерујем, Господе! Помози моме неверју!“, изговара најљудскији крик. Његова мука и страх пред неконтролисаном патњом
не дозвољавају му – као што често не дозвољавају ни нама –
да има вјеру какву је имала она блудница коју смо већ поменули,
која је потпуно предала себе промјени и исцјељењу. Ако бисмо користили савремену слику, вјера те тјера да наставиш да корачаш кроз живот, као репортер у непознатој земљи…! Наравно, квалитет вјере свакога од нас је личан.
Може бити здрав или болестан. Али за то није одговорна вјера,
већ њен носилац.
Ако вас ваша вјера чини мање осјетљивима, ако вас чини суровима пред радошћу живота или вас чини грубима,ако вам ствара самозаваравајућу илузију да све држите под контролом, ако, на крају, ваша вјера чини да постајете мање разумни, онда можете рећи себи да таква вјера не долази од Живог Бога, Исуса! То је лоша имитација:Умјесто да буде снажна, отворена и задивљујућа (као што јесте када је истинска), она се ограничава и постаје сува, попут празног слогана.
Вера је спона између људске немоћи и Божанске свемоћи.
Вера је око којим гледамо Христа. И замућено или сузно око и даље остаје око које може видјети Христа.
Вера је рука којом се држимо за Христа. И рука која дрхти је ипак рука која може да се прислони и дохвати скут Христове хаљине.
Вјера је језик којим окушамо и спознајемо да је „благ Господ“. И језик који пали било каква грозница и даље остаје језик комуникације и повјерења.
Вера је нога којом корачамо ка Христу. И нога која храма и даље остаје нога која, макар споро, може ићи ка Христу.
Чак и ако наш егоизам жели да имамо савршено око, веома чврсту руку, беспрекоран језик и потпуно здрава стопала, ми нека учинимо напор да се повежемо са Христом и да Му повјеримо себе, са оним што имамо, у каквом год стању да се налазимо.
То је и труд наше вјере. Да Га призовемо, да нам отвори слијепе очи (Мк 10,46),
да исцели нашу осушену руку (Мк 3,1), да ослободи наш везани језик (Мк 7,32)
и да нас подигне из потпуне тјелесне парализе (Мт 4,24).
„Верујем, Господе! Помози моме невјерју.“
Амин.
С љубављу и молитвеним жељама,
Ваш парох,
о. Теодосије

https://mitropolija.com/2025/03/29/vjerujem-gospode-pomozi-mome-nevjerju/

Манастир Будисавци налази се у селу истог имена, 17 км источно од Пећке патријаршије. Манастирска црква Светог Преображења саграђена је у првој половини XIV века. Према неким становиштима, цркву је подигао краљ Милутин, док је према народном предању она задужбина његове ћерке, сестре Стефана Дечанског. Од свог оснивања, манастир у Будисавцима је био метох Пећке патријаршије, те је стога био предмет пажње бројних поглавара српске цркве. Порушену цркву у потпуности је обновио први патријарх обновљене патријаршије, Макарије Соколовић 1568. године, када је црква и живописана о чему сведочи натпис изнад западних врата, као и онај који прати његов ктиторски портрет.
Црква манастира Будисавци представља складну грађевину основе у виду равнокраког уписног крста, са осмостраним кубетом, споља тространом, изнутра полукружном апсидом.
Припрата је накнадно призидана 1872. и виша је од првобитне, будући да прекрива западну бифору. Црква је зидана алтернацијом камена и опеке која је на појединим местима декоративно ређана.
Док од првобитног живописа из XIV века нема сачуваних трагова, у унутрашњости се сачувало фреско-сликарство из времена патријарха Макарија, чији је ктиторски портрет насликан на јужном зиду поткуполног простора. Насликани су и портрети Светог Саве и Симеона Немање, као и три српска архиепископа, док су се у вишим зонама делимично сачувале сцене из циклуса Великих празника и Христових страдања. У припрати, у лунети изнад улазних врата је насликано Преображење са натписом о обнови цркве и конака од стране архиепископа Мелентија 1872 године. 1874. Године, браћа Ђиноски из Галичника код Дабра, израдили су иконостас за цркву манастира у Будисавцима.

https://www.blagofund.org/Archives/Budisavci/sr/Pictures/

Ниједан твој вапај, ниједно твоје стењање, ниједан твој тежак уздах, ниједна суза – ништа, што је у теби страдало и трепетно откућавало у уморном срцу твоме, Ја нисам оставио узалуд. Моје милости су те окружавале управо у тим тренуцима твог живота, када то ниси очекивао и зато ниси ни примећивао због својих грехова. Оне су јавно сведочиле о Мојој бризи за тебе.

*** 

Када невоље и униније почну да раздиру твоју душу, сети се само колико сам ти Ја радости давао у дане детињства и младости.

***

Сада Ја не гледам на твоја лоша дела, већ слушам вапаје и сузна стењања твога покајања – и они су Ми драги, због тога што су сада искрени и својевремени. Ти си Ми драг, и драга су Ми сва твоја страдања, која си искрено преживео. Ти си Ми драг и зато сам ти Ја тако често помагао, чувао те од смрти, пагуба и разних животних потреса. Ти си Ми драг и зато што те не напушта начин искреног покајања и жеља да се исправиш јача у твојој свести и твом срцу.

*** 

Малодушни! Како ти ниси примећивао у мрачним тренуцима, да те је Моја рука, која те води, увек укрепљавала, и помоћ Моја, иако и у последњем тренутку (када се више ниоткуда није могла очекивати), је стизала. Јер све је то било од Мене. Јер је на тренутак гнев Мој, али је за цео живот милост Моја. Јер вечером долази плач, а јутром радост (Пс. 29, 6). Сети се да сва та преживљавања и настројења не треба да ти буду својствени, јер ти идеш путем самоограничења и беспоштедности према себи. Ти не треба да им дозволиш да те додирну, сећајући се у тим тужним тренуцима оних радости, којима сам те Ја водио ка новом животу у годинама твог боготражитељства.

*** 

Укрепи се, уморни путниче! Уздај се у Моју брижну руку за тебе! Ти видиш да Ја разним путевима водим сваку хришћанску душу ка спашењу. И тебе такође, чак и у једанаести час твога живота, Ја водим посебним путем. Следи Ме. Желео сам да те видим како се уздаш у Мене, како си некад чинио. Следи за Мном не колебајући се. Ти зато треба да будеш свет у свему, у свим својим поступцима, у свим својим помислима, како не би осквернио Моју светињу.

*** 

Победи, - говори у теби унутрашњи глас. Победи све лоше у себи, - понавља он. Тако победи и докази да си неповратно одбацио грех. Буди човек, који се не стиди да укажује пажњу малим, јадним, неприметним људима, углавном незаштићеним, показујући снисходљивост према њиховим слабостима. Буди човек, у коме се увек може наћи подршка, и зато у општењу са људима не дозвољавај себи да испољиш окорелост и неосетљивост, како си много пута грешио претходних година.

*** 

Ти си сам, али не заборављај и памти увек, да сам Ја с тобом. Није лако преживљавати осећај снажне туге и самоће, али је то неизбежан пут свих људи са обостраном интуицијом и саосећањем за туђу невољу. Желим да већ сад почнеш да оправдаваш поверење које сам Ја уградио у твоје срце. Имам право да од тебе захтевам све то, јер сам ти дао и превише. Колико пута сам те упозоравао да се исправиш и покајеш! Очекујем од тебе искрен одговор, поткрепљен покретом твоје душе. Шта ти сада преостаје? Да стремиш ка дубокој тишини, каква бива на дну језера или у бунарима и дубоким спремиштима, и да се чешће затвараш у клет срца свога, не упадајући у дремљиву тишину.

*** 

Ја желим, да ти будеш домаћин свих својих мисли. Примећуј, какве су оне ...Када рад иде пречизно и лако – мисли су свеже и слободне, прозрачне и теку. Ти само треба да их организујеш, да их јасно и тачно уопштиш. И треба много, много мислити над њима, одбацујући оне непотребне и стране. Желим да би радећи над њима, створио у свом срцу ризницу за творење непрекидне Исусове молитве.

***

Ти си Ми драг и зато што си са свом ревношћу заволео Пречисту мајку Моју и у простоти срца свога се обраћаш Њој, као Рођеној Мајци. Драги си ми и зато што те недремљиво око Моје стално прати. Зар ниси примећивао у свом животу и међу онима који те окружују, искрено или лицемерно оне који брину о олакшању твог горког удела и твојих страдања, - зар ниси примећивао Моју бригу о теби?

*** 

Ја желим да ти будеш човек са добрим карактером, да те никад не напушта осећај праведности, и да увек поступаш онако како треба, то јест како ти налаже твоја савест, како би се од тебе људи учили благородности, расуђивању, великодушности и зрелости сваког поступка и речи. Желим да сви који те знају и окружују могу увек за тебе да кажу следеће: ево човека, на кога се за све и увек може поуздати и коме се може поверити. Желим да саосећаш са тугама и невољама својих ближњих. Желим да увек више дајеш, него што тражиш за себе. Желим да учврстиш у себи пречизност у раду, тежњу ка циљу – као главни стимуланс. Желим да ти се мисли и дела не размимоилазе. Томе тежи, јер Ја желим да будеш човек чврстог карактера, како те никад не би напустила снага духа, испуњеност и способност да се цео жртвујеш за дело на које си призван и које радиш. Такав човек се никада не зауставља на пола пута и то је основна црта његовог карактера.

*** 

Запамти да се све с тобом дешава по Мом Промислу, и зато су све мисли и покушаји са твоје стране да убрзаш ствари недостојни тебе и преступни. Веруј да се све дешава по Мојој вољи, и да се пре одређеног испуњеног времена ништа на свету па самим тим и с тобом не дешава. И зато храбрије подноси сва страдања повезана са искушењима временом, незнањем и очекивањем, знајући да је све то било од Мене.

одломак из књиге "Духовне поуке и беседе"