Тумачење Литургије и светих Тајни потиче из мистагошких катихеза IV века, које су имале за циљ да неофитима приближе богослужбени живот. Међу најстаријим делима су Катихезе Кирила Јерусалимског, те дела Амвросија Миланског, Јована Златоуста и других светих отаца. У тумачењу Литургије, као и Светог Писма, развила су се два главна приступа: александријски и антиохијски.

Антиохијска школа, са нагласком на историјски приступ, видела је Литургију као драмски приказ Христовог земаљског живота, што је развио Теодор Мопсуестијски (350-428). Његов метод, назван „драмска теорија“, истиче паралелу између литургијских обреда и догађаја из Христовог живота, али трпи одређени утицај несторијанства у мистагошком приступу. С друге стране, александријска школа је Литургију посматрала као пут ка духовном јединству са Богом. У Ареопагитским списима Литургија је описана као успон од телесног ка духовном, док Свети Максим Исповедник (580-662) наглашава да је она предукус Царства Божијег.

Свети Герман I Цариградски (715–730) први је ујединио оба приступа остајући веран византијској традицији, али уносећи и елементе антиохијског тумачења. Ово се показало врло практичним јер је његово дело остало кључно у византијској мистагогији и било главни извор тумачења Литургије више од шест векова.

Преводи тумачења Литургије на словенске језике појављују се од XI века. Значајна дела укључују Мистагогију Светог Максима Исповедника (1073), Катихезе Кирила Јерусалимског (XII век) и Ареопагитске списе која је 1371. превео Србин, инок Исаија. Први словенски превод тумачења Литургије приписује се Константину Преславском (IX век) који је превео дело Светог Германа и назвао га Сказаније церковноје. Напомињемо да када говоримо о српскословенској традицији озбиљно и садржајно мистагошко тумачење свете Литургије у Српској Цркви можемо пратити тек од Епитома Дионисија Новаковића (XVIII век).

У древној Русији текст Светог Германа Цариградског брзо је редигован јер су руски скриптори додавањем апокрифних елемената на одређени начин мењали светоотачка тумачења. Иако је интересовање за обредност било велико, разумевање њеног смисла често је изостајало. Преводи са грчког језика били су сажети, понекад нејасни, а интерполирани закључци често су потицали из несигурних извора, што је довело до верзија тумачења апокрифног карактера. Два позната текста тог типа су Откривење о Светој служби (која се у неким рукописима назива и Литургија Светог Григорија Богослова), као и Тумачење божанствене службе.

Тумачење Литургије које се приписује Светом Григорију Богослову било је веома популарно у староруским рукописима, што указује на његов значајан утицај на мистагогију рускословенске редакције. Овај текст је важан за историју теолошке мисли међу Словенима, јер чини основу најпопуларнијих староруских литургијских коментара и имао је велики утицај на евхаристијске текстове и иконографију у православној традицији. Осим ових рукописа, у Српској Крмчији Светог Саве налазе се тумачења Символа вере и молитве Оче наш, што указује на континуирану традицију преписивања мистагогија. Рукопис под називом Црквена повест, који је настао као компилација тумачења из дела Светог Германа Цариградског, засигурно је коришћен у манастиру Хиландару у XIII веку.

У нашем кратком осврту задржавамо се на два тумачења апокрифног карактера пронађена у рукописима рачанске преписивачке школе. У једном од тих рукописа проналазимо мистагогију посвећену светој Литургији, која је апокрифног карактера и по смислу веома слична текстовима као што су Откривење о светој служби које се зове Литургија Светог Григорија Богослова и Тумачење божанствене службе. Ова мистагогија носи назив „Указаније о светој Литургији како треба стајати у цркви са страхом и трепетом“ и налази се у рукопису Јеротеја Рачанина, који се у литератури  назива Часослов и каноник са поученијем. Овај Часослов је преписан 1698. године, негде у Фудвару, након Велике Сеобе (1690). Иако сам садржај ових текстова није идентичан, смисао је веома сличан. 

Литургиолог Л. Мирковић у својим проучавањима указао је на значај овог текста. Он је, наиме, анализирао фреско-сликарство у Марковом манастиру у близини Скопља, где је на фрескама у Цркви Светог Димитрија открио занимљиву сцену. На капителима осмоугаоних стубова који подржавају куполу, осликани су летећи анђели и демони. Анђели су представљени као да подижу свод цркве ка небу, док демони вуку свод надоле. Мирковић сматра да је ова фреска инспирисана апокрифним тумачењима Литургије, укључујући дела која се приписују Светом Григорију и рачански текст. Кључни мотив у овим текстовима је борба између анђела и демона, где анђели учествују у Евхаристији, а демони се боре против њих, покушавајући да људе одврате од Причешћа. Према Мирковићевом уверењу, опис у Јеротејевом тексту служио је као основа за фреске у Марковом манастиру, јер текст описује како анђели подижу и враћају сводове цркве током Литургије, узносећи молитве праведних на небеса. На основу распореда фресака из XIV века и њихове сличности са описом из Јеротејевог текста, Мирковић закључује да је овај текст био познат у српским рукописима бар од XIV века, што указује на то да га је Јеротеј Рачанин највероватније преписао са старијег предлошка.

Другу мистагогију проналазимо у чак седам архијерејских чиновника преписаних у периоду од 1686. па све до 1725. године и то руком различитих скриптора. Пет од тих седам су преписали Рачани, а друга два непознати скриптори. Текст је у структури поретка изложен након описа раздробљења Агнеца и гласи: „Тада Анђели имајући нож и држећи у руци дете, зарезују, и Крв његова истиче у Чашу, а Тело Његово раздробљују и полажу изнад Хлеба и бивају Тело и Крв Господа и Бога нашега“.

Паралелу овоме тумачењу налазимо у два списа која смо већ поменули: 1) Откривење о светој служби, која се зове Литургија Светог Григорија Богослова и 2) Тумачење божанствене службе. Оба налазимо у рукописима из XV века и веома су слична нашем тексту: Текст 1): Тада анђели, имајући нож, држећи у руци дете, зарезују га и Kрв Његова истиче у свету чашу. Тело режући стављају на хлеб и бива хлеб Тело и Крв Господа нашега Исуса Христа. Текст 2): Тада видех ангела који имаше нож и дете у рукама, и закла га и источи Крв његову у свету чашу и Тело Његово режући стави горе на хлеб и би Тело и Крв Господа Нашега Исуса Христа.

Мотив заклања Агнеца има дубоке корене у хришћанској теологији и уметности. Различити текстови, често датирани у разна времена и приписани различитим ауторима, приказују овај мотив. Преписивањем на различитим местима, ове приче су добијале специфичне детаље, попут имена и географских одредница.

У старословенским верзијама два мотива су посебно истакнута. Први говори о чудесном виђењу Амфилоха, сараценског владара, које је познато као „Слово о Сарацену који се крстио“. Према овом тексту, један Сарацен је присуствовао Литургији и имао три визије заклања детета током различитих делова богослужења, што га је навело да се крсти. Други текст, приписан Светом Јефрему Сирину, описује како је један монах, који је сумњао у претварање Дарова у Тело и Крв Христову, молитвама угледао заклање Агнеца на престолу. Ове представе могу се сматрати утицајем римокатоличког пијетизма и сентиментализма, који су унели елементе театралности у православно богослужење. 

Треба нагласити да Рачани и други скриптори нису саставили ове текстове, већ  су само користили предлошке из руских средњовековних литургијских текстова. Са Никоновом реформом оваква тумачења су углавном нестала, али су свој живот продужила у српском литургијском предању још неколико деценија.

Ова тумачења и мистагогије које су имале велики утицај на духовну праксу у периоду средњег века указују на одређене утицаје на богослужење и различита теолошка струјања епохе коју најтачније можемо описати речима као што су вишеслојност и мешање редакција. Све се то одражавало и на остале изражајне облике на које богослужење утиче као што су архитектура, уметност, иконографија, занати везани за утвари, рукопис црквених књига, црквени мобилијар итд.

Протојереј др Слободан Јаковљевић

https://eparhija-zicka.rs/protojerej-dr-slobodan-jakovljevic-apokrifne-mistagogije-u-srpskim-srednjovekovnim-rukopisima/

Наш сабеседник је – породични психолог, професор психологије Православног Свето-Тихоновског г универзитета, Татјана Борисовна Крамаренко. Међу онима који делазе код ње на консултације, не мало је и православних, верујућих. Гoворићемо о томе, да ли је могуће уједно желети срећу у овом животу и спасење душe, постоје ли границе праштању и трпљењу у породичном животу и каква је мера одговорности родитеља за децу.

Видети себе: у плену «православних погледа на свет»
– К вама, како се види, чешће него код других ваших колега долазе верујући православни људи, углавном су то жене. Да ли би могли да у општим  цртама опишете средњестатистички портрет ваше сабеседнице у марами?
– Могу рећи да жене «у марамама» код мене не долазе. Из разних разлога. Те које заиста одговарају том опису – смирене, кротке, које носе свој хришћански крст, немају потребу за мном.
Ма како им живот био тежак, оне имају унутарње основе да га не мењају. Он за њих може бити не само издржљив (тј. да имају довољно снаге да трпе), него чак и радостан, ако у том трпљењу постоји смисао, ако се кроз невоље човек приближава Богу, осећа Његово присутство у свом животу. Говоре, где се умножи душевна бол, тамо изобилује благодат. Други, код којих тешки услови живота не изазивају ништа друго осим унутарњег ропота, можда би и пошли к психологу, но…
– Баћушка није благословио?
– Да, често и Баћушка. То је уопште распрострањено мишљење у православној средини: психолог те неће ничему добром научити, него ће још почети и «од Бога да те одвраћа». И заиста, шта он може помоћи ако «чак ни Бог мени није помогао? Ево молим се, исповедам, причешћујем, а униније (гневљивост, блудне мисли, жеља да умрем итд.) ме не напуштају?». А можда би неко, не нашавши решење својих проблема у Цркви, и пошао психологу, но нема се новаца, а те услуге се плаћају и нису баш јефтине.
– Свеједно је та опрезност разумљива, има разних психолога, и разним путевима воде човека, понекад веома чудним техникама, зар не?
– Да. И свеједно то не значи да су сви психолози опасни. Постоје и православни психолози, који, такођер, «пред Богом ходе» и старају се да свој посао ускладе са заповастима Божијим.
И свеједно када загусти, чак и православни људи иду код психолога. У већини случајева су то, наравно, жене (мушкарци се уопште ређе обраћају к психолозима). Моје «жене у марамама» – су обично са различитим степеном уцрковљења – које размишљају својом главом, које схватају да је психолог исто такав специјалиста у својој области, као и доктор-кардиолог, гинеколог, правник – у својој. Многе од њих су часно покушавале да реше свој проблем искључиво «духовним средствима» – молећи се, исповедајући се, причешћујући се, но ситуација се није мењала, и више нису имале снаге.
– Чудно, а шта је са оним «вера твоја спала те је»? Како вера може да не спаси, молитва да не избави?
– И спасава, и избавља – таквим примерима нема броја, но превише често се показује да су људи таоци својих искривљених представа о тој истој вери, о православљу. И годинама живе у плену својих тзв. Православних погледа, у којима од православља, од хришћанства није остало скоро ништа.
То се обично дешава када се у Јеванђељу или мислима светих отаца смеша нешто што савршено искривљује њихову суштину. 
Таквих «искривљавања» у погледу имају сви људи, но управо се «православни» веома противе покушајима да се они преиспитају, да се подвргну анализи њихови погледи, да се код њих нађе та кашика горке речи која цело буре меда поквари. Сматрајући свој аспект и убеђења хришћанским, тј истинитим, они блокирају саму могућност да увиде та невољна, несвесна искривљавања истине, па оне су у њиховим очима освећене ауторитетом Цркве.
– Какве погледе, на пример, и убеђења?
– На пример, «циљ живота за хришћанина је – спасење душе». С чим ту да се спори? Но, видите, произилази  да, спасавати се – значи непрестано трпети и мучити се. Ако се не мучиш нећеш се спасити. Зато, боље, ја ћу тајно да мрзим свога мужа, маштати ноћима «само кад би умро, и ја би била часна удовица!» и свеједно живети с њим, зато што је «развести се – грех».
Тешко да је то више спасавајуће него часно признати самој себи: «Мој живот с мужем не би био тако мучан за мене када ја не би трпела то и то, правећи се да је све «нормално», када би дала мужу могућност да сазна како на самом делу стоје ствари». Јер држећи у заблуди мужа тј. обмањујући га, разумете, тешко да ја тако испуњавам свој «хришћански дуг трпљења». Но, ако признамо да, «трпети» по цену мржње – никако није врлина, да неке ствари не треба трпети јер је обома штетно, тада ће се ослободити нове силе за главно, за љубав.
Или друга «истина» – о свепраштању. «Треба све опростити!», – говори таква «православна» жена, скривајући мужевљеве увреде и накупљајући их. Да, треба праштати, но зашто не казати човеку да он редовно, не схватајући то, стаје теби на жуљ? Јер, можда он то и не буде радио ако сазна како заиста стоје ствари, ако види реакцију. У психологији се то зове «дати повратну информацију».
Чему у пракси доводи такво «свепраштање»? Ка скривеној, затајеној мржњи према увредиоцу, зато што «праштати» и «сакривати увреду» није једно те исто. Човек може непрестано да понавља: «Не треба да се вређам, дужан сам да све опраштам», не примећујући да све то не води ка праштању. Како кажу на Истоку, ако и сто пута кажеш «алва», од тога у устима слађе не бива.
– Зиста је тешко не увидети све то у себи – мржњу, обману, искривљења. Како је то уопште могуће?
– Ма како то чудно звучало, неретко се показује да је, видети себе без улепшавања, лакше људима који не сматрају себе верујућима. «Православни» (под наводницима – зато што су многи од нас од тога далеко) су сувише чврсто уверени у своју исправност, у то да их њихова вера аутоматски обезбеђује системом правилних поступака, форми понашања и савршено штити од сумњи у себе. Зато су управо «православни», са унутарњом часношћу (искреношћу), ма како то звучало чудно, танки.
За спасење душе потребан је пажљив поглед на то шта се у њој, у души твори. Ми у молитви говоримо: «О Господе, дај ми да будем свесан грехова својих!» Иначе за шта да се кајем, шта да исправљам (с Божијом помоћу) у себи, ако нисам свестан унутарњег стање своје душе?
– Исповест управо томе учи - како видети себе. Но, говоре како је то веома компликовано!
– Компликовано је зато што је далеко лакше сакрити се иза речи, иза форме. Агресиван муж оправдава своје разуздано понашање заповешћу «жена да се боји мужа свога». Чега се треба бојати жена? Да не огорчи свога мужа, да не изгуби његову љубав (ту је иста ствар као и са «страхом Господњим»). Но мужу је удобније мислити да је у тој заповести главно да се жена боји мужа, а то значи да жену треба плашити.
«Православни» често затварају очи на то, још и због тога што себи задају исувише висок циљ - да буду «пре времена свети» тј. да се понашају са форамлне тачке гледишта правилно, беспрекорно. Но усредсређујући се на спољашњу побожност, човек губи доступ ка свом унутарњем свету, престаје да види покрете своје душе.
– Да ли сам исправно разумела, да се у томе и састоји ваш посао, да помогнете човеку да увиди себе, своју душу?
– И у томе такође. Зависи са чим човек долази, са каквим проблемом.
 Породична срећа: Насиље се не сме прихватати
– Сви желе да буду срећни: и верујући и неверујући. То је тако природно и разумљиво, и свеједно је у православној средини распострањено убеђење да земаљска срећа – није наш циљ, ми хоћемо више, наш циљ је – бити са Богом, спасававати се и томе се радовати.
– А шта овде противречи спасењу душе? Ево узела сам из енциклопедије дефиницију среће. Показало се да је то стање човека које одговара највећем унутарњем задовољству животном ситуациом, пуноћи и осмишљености живота, остварењу свог човечанског призвања.
– То јест срећа је – стање хармоније? Ако ограничимо питање о срећи оквирима породичног живота – како ту хармонију достићи у породици? Како победити рутинске односе, да ли треба мењати годинама изграђиване улоге у породичном животу?
– Уопште није обавезно потребно ломити их! Улоге су такође нужне, у суштини то су «фолклорна правила» како човек тревба да се понаша да би испуњаво своју функцију. Није обавезно да то буде функција мајке или жене. И ако очекиване улоге супружника одговарају једно другом, не ничу никакви проблеми.
Шта се тиче «рецепта за срећу», хајде да се ослонимо на њену дефиницију. Шта је ту главно? Унутарње задовољство или, како сте исправно приметили, стање када се човек налази у сагласности са целим светом, у хармонији са њим. И, у првом реду, са самим собом. Задовољство није циљ, него последица, разултат хармоничних односа човека са светом, усаглашеност с њим. Ето, ка томе и треба да стремимо.  Стремљење ка срећи није стремљење ка задовољству. Да би били у хармонији са светом, треба да се ка њему «приближавамо» тј. да се потрудимо и ограничимо себе у нечему, прилагодимо се, ускладимо свој звук са звуцима ближњих, стремећи не толико ка хармонији (то је досадно!), него ка сложном многогласју, сагласју.
– Поменули сте да се жене чешће обраћају психологу. Може ли жена, сама, својим трудом испунити срећом свој живот и живот своје породице? 
– Мислим да је то могуће, није тек тако Серафим Саровски говорио: «Стекни дух миран, и хиљаде око тебе ће се спасити»! Да ли је то лако? Наравно да није. Да ли сви имају снаге за то? Такође, тешко. Но, да би то постало могуће, жени је неопходно да постане свесна своје улоге у породици, улоге устројитељке и чуварке породичног огњишта. И да стреми да је испуни. При правилном унутарњем устројењу то и није тако тешко. А може бити да уопште није тешко, него лако и радосно.
– Интересантно је, колико је важно да устројитељка и чуварка породичног огњишта уме да трпи? Без трпљења у породичном животу јасно је да неће моћи, «носите бремена једни дригих и тако испуните закон Христов», но до којег степена треба трпети? Шта је то што ипак не треба трпети?
– То свако одлучује сам. Не да одлучује, него осећа, шта може да трпи, а шта не. И шта значи ношење терета, чему призива апостол? Терет – то је тежак удео, бреме. Помагајте једно другом носити свој удео кроз живот, ето о чему је, чини ми се, овде реч.
Шта значи трпети? Мучити се? Или односити се трпељиво, тј. кротко, ка особеностима карактера својих блиских, не покушавајући да их измениш, преправиш? Схватати да су сви људи различити, и да од зеца никако не можеш да направиш тигра, а од тигра – зеца. Наравно такво трпљење је неопходно. Но, ви имате у виду нешто друго. Шта не треба приихватати? Насиље.
Бог нам је свима дао слободу воље и на њу не претендује, не приморава нас насилно ка добру, ка чувању заповести итд. Откуд ми себи тако нешто дозвољавамо? Граница моје слободе се завршава тамо где почиње слобода воље другог човека. Могу да поступам како сматрам за нужно, ако од тога не страда други човек, ако се не нарушава његова воља.
– Да, но, само што почне та борба за границе, за своју територију – одмах настаје рат. Ту је, вероватно, важно пронаћи на какав начин, у каквој форми давати отпор? 
– У каквој форми? Наравно, у словесној. Само фразе типа «Како смеш са мном да тако разговараш?!» не само да не помажу, него су чак и штетне. Реч треба да буде спокојна и чврста. «Ја не могу да тако поступам» (при услову да заиста не могу да поступам другачије) или «Ја ћу урадити то и то, зато што сматрам да је то нужно (правнилно, правично итд.)», под условом да то не нарушава права и интересе другог човека. Треба да се научимо да ценимо вољу другог исто као и своју. Може бити да то и јесте једна од форми испуњавања заповести «љуби ближњега свога као самог себе».
Ако не желиш да ратујеш, не ратуј. Познато је да је рат лакше започети него зауставити. Агресија рађа контра агресију (као одговор), тражи освету за ненесену увреду – ниче порочни зачарани круг који није лако прекинути зато што свако од супружника види само агресију партнера, но не види своју. Или види и своју, но сматра је оправданом, јер он «само одговара»  на узнемиравање, увреде.
Породичне битке се тако дуго воде зато што сваки од супружника сматра да је он у праву, а да други није. Свако хоће да остане на своме, да натера другог да призна његову «правду». Хоће победу. 

Деца: "невољник" – не богомољник
– Ту победу правосални родитељи хоће да остваре и над сопственом децом. Многе православне маме забрињава како ће да одговарају за децу на Страшном суду, и тиме оправдавају своје насиље над њима.
– Свака од њих неће одговарати за поступке своје деце, којима је Бог дао слободну вољу, него за своје сопствене, за то, каква мајка је она била. И «рађањем се жена спасава» не зато што је носила и родила, него зато што материнство код жене (обично!) буди способност ка самоодрицању, избавља од егоизма. Могућност испуњења заповести «волети другог као себе самог» мајци се даје самом природом – то је посебно јако видљиво у случајевима са болесном децом, којих мајке често воле не само као себе, него и више од себе.
Но «православна» мајка може да пренебрегава своје материнске обавезе, да запусти домаћинство, прикривајући се тиме, што је «добри део» изабрала – хођење у храм, поклоничка путовања итд. – као Марија, а не као Марта, која се «брине о трулежном», или тиме, што се «на празник ништа не сме радити, грех је». Наравно, лењива може бити не само «православна» мајка, али код других, у крајњем случају, нема тако уважавајућег «оправдања».
– А ако дете не жели да иде у цркву? Треба ли га наговарати, подкупљивати или га пустити? На пример, детету је четири-пет година?
– Мислим да треба поћи од тога да дете од пет година није у стању да сазнатељно «ходи у храм». Може ли он тамо поћи сам, без маме? Не. Схвата ли он смисао причешћа? Може ли да учестввује у саборној молитви, да разуме њен дубљи смисао за време Богослужења? Тешко да да. Је ли потребно да дете иде у цркву а да не разуме шта се тамо дешава? Да би се причестило? Наравно да да ако хоћемо да наша деца буду чланови Цркве као Тела Христовог, како би Му се присајединили кроз причешће, како би упијали у себе наш однос према храму, служби, причешћу, православљу. А то је могуће само у том случају ако је детету с мајком лепо. И ако је њему са мајком лепо, онда је њему практички свеједно, где ће бити – у кући, на улици, у храму.
Дете које хоће да иде у храм, хоће то зато што ту иде његова мама (или отац, ако с оцем постоји такав контакт). Контакт са дететом, способност родитеља да осећа потребе свог детета и да одговара на њих – залог је тога, да ће дете прихватити то што родитељи хоће у њега да «положе».
– С малом децом је све јасно, но када они одрасту, у младалачким узрасту, они често одбијају да иду у цркву, буне се. Може ли се, је ли потребно ту нешто чинити?
– Мени се чини да то није бунт против цркве као такве, него против принуђавања. Невољник, каже се, није богомољник, но ми из страха, да ће се дете «одбити од храма», «упасти у саблазни овога света и погинути», вршимо насиље на његову слободу савести. Страх је, уопште, лош саветник. И нема никакве директне зависности између тога иде ли наше дете данас, под нашим притиском, у храм или не, и тога, шта ће «од њега постати».
Многи од нас, садашњих верујућих, су одрасли у атеистичким породицама, нису веровали у Бога, али, Господ нас је ипак привео. Како онда мислите да ће Он да остави нашу децу без бриге ? Ви верујте и ваш пример неће да остане непримећен. Но, стварно верујте, а не машите само рукама, крстећи се свако мало или помињући име Господње узалуд. Радите на себи, Господ неће да уместо нас ради наш посао, зато што смо ми Његови сараднци.
– Последњих двадесет година свет се силно изменио; између осталог и односи међу половима су се почели осмишљавати другачије. Чак и у серијалима, књигама за омладину, свугде. Деца нису слепа, како им помоћи да сачувају целомудрије, не преобразујући их у биљке из стаклене баште, како их снабдети имунитетом?
–  Устрајност према разним «вредностима» се не гради у стерилној атмосфери. И под «стакленим звоном» дете свеједно не можеш задржати. У свету је уопште много опасности, много ризика, зато треба учити дете, било ког узраста, да разликује добро од зла, да би могло да процењује разне појаве у животу, да чини свој свестан избор како би могао да се супротстави притиску референтне групе – значајних људи за њега, друштву из улице, друштву из школе или реклами.
А за то је потребно учити га да има своје мишљење и при неопходности да га заступа. Деца треба да знају и наше мишљење поводом спорних питања, наш однос ка «саблазнима», но на њих дете било ког узраста може да обрати пажњу само ако су мајка и отац за њега најзначајнији људи. А да би то постали, дужни смо чувати оно најглавније – поверење детета према нама, контакт с њим.

извор

Када ми је било четири године развели су ми се родитељи. Био сам најмлађе дете и живео сам са мајком и сестром у малој кући у шуми. Трудио сам се да им будем утеха. Моја бака, сликар и директни потомак Абрахама Линколна, научила ме је шта је саосећање. Моја једина утеха била је да мирно седећи у шуми размишљам о саосећању све док не заплачем.
Када бих осећао тугу знао сам да сам жив. Патња ми је била драга. Она је за мене била Истина. Мој професор глуме на колеџу волео ме је зато што сам могао да заплачем у сваком тренутку. Свугде сам налазио повод за туговање. Оплакивао сам пад. Удаљеност од Бога.
Желео сам да ми се ругају, да будем прогањан и да ме свет мрзи. Свет није праштао, а ја нисам марио да ли ће да ме мучи или обеси или остави да умрем. Када ми је било деветнаест година покушао сам да приступим Методистичкој цркви. Напустио сам је, збуњен. Изгледало је да је свет свуда. Једне недеље вратио сам се тамо носећи мајицу на којој је писало „Сачувајте веру – катакомбе“ са песницом на њој. Нико није хтео да разговара са мном.
Растао сам надомак Њујорка. Сео бих у аутобус и возио се кроз град потпуно сам. Мајка је увек бринула, па сам је лагао. Дангубио сам са бескућницима и писао графите где год сам стигао. Надимак ми је био „Монах“. Дружио сам се са сваким ко „ко није ишао у длаку са овим светом“, углавном са скинхедима и панкерима. Месецима сам свакодневно носио исту одећу и ретко се купао.
Знао сам да припадам негде. Желео сам да будем сам и да се осећам усамљеним. Желео сам да све оде од мене да бих могао да слушам. Не могу заправо објаснити шта то значи. Када бих био у друштву људи који су причали, ћутао сам. Када бих отворио уста, сви би ме презриво гледали. Одувек сам имао осећај да немам „кључ“. Био сам неприлагођен.
Слушао сам само мали број композиција за виолончело и Морисија (The Smits). Писао сам песме, мој бенд се звао „Монах“. Пријатељи су ме такође тако звали. Желео сам да знам шта та реч заправо значи. С времена на време сам покушавао да извршим самоубиство. Одлазио сам од једног до другог психолога у школи. Они су ме још више депримирали. Волео сам тежак физички рад, али нисам могао да нађем запослење. Једина личност која је је оставила утисак на мене био је Христос. У Њега нисам сумњао. У трагању за Христом изучавао сам Будизам, Хиндуизам и Таоизам.
Зато вам кажем: Не брините се душом својом шта ћете јести, или шта ћете пити; нити телом својим, у шта ћете се обући. (Мт 6,25)
Био сам достављач у Њујорку. Јурио сам на бициклу улицама као манијак. Био сам очајан, постојало је нешто важније за шта треба живети него што је храна, одећа и кров над главом. Свет је био налик на окрутну, бездушну, тешку машину која копа властити гроб.
Године 1994. прешао сам у храм Мунове унификационе цркве и ту живео девет месеци. Мислио сам да сам можда монах. Продавао сам цвеће возачима за време црвеног светла. Једне ноћи једна млада девојка прелазила је улицу, враћајући се са колеџа. Поклонио сам јој цвет. Звала се Наталија и питала ме је шта радим. Рекао сам јој да трагам за Богом, да слушам. Чинило се да разуме. Одавно сам се помирио са тиме да ме нико не разуме. Разменили смо адресе. Храм је тражио да учиним нешто што никако нисам могао, па сам отишао.
Лета 1995. године мој добар пријатељ Мајк дошао је да ме посети у месту у коме сам тада живео, у шумама источне Пенсилваније. Донео ми је на поклон једну књигу. Рекао је: „Прочитао сам је и схватио да је мораш имати“
Та књига се звала „Казивања једног боготражитеља“. Немам речи којима бих могао да изразим захвалност пријатељу за ту малену књигу. Она као да је описивала само Небо. Боготражитељ је лутао Русијом тражећи духовнике који би га научили непрестаној молитви. Говорило се о манастирима, о духовним оцима. Изгледало ми је као нестварна прича! Али не, то је била истина. Шта су значиле те чудне речи: Јутрење? Литургија? Добротољубље? Са собом сам носио, у два задња џепа, само ту књигу и малу Библију.
Лисице имају јаме и птице небеске гнезда, а Син Човечији нема где главу заклонити. (Мт 8,20)
Лето се ближило крају и више нисам могао остати на том месту. У то време почео сам све теже да подносим то што не знам зашто живим. Нисам имао циљ, само сам, на неки начин, желео да учествујем у нечем што је веће од мене, веће од света. Спаковао сам пар ствари у ранац, моја „Казивања једног боготражитеља“, и састао се са својим добрим пријатељем Џимом на Тајмс скверу у Њујорку.
Била је недеља поподне, 1. септембар 1995. године. Било ми је двадесет три године. Док смо ходали празним улицама, торњеви светских трговачких центара назирали су се испред нас, сиви и злослутни. Понављао сам у себи Исусову молитву коју сам научио од боготражитеља: Господе Исусе Христе, помилуј ме. Ускоро је пао мрак и требало нам је место за спавање. Сетио сам се места на које сам одлазио тражећи мир, на горњој западној страни парка поред реке. Док смо метроом ишли тамо, понављао сам Исусову молитву.
Кад смо легли на траву да спавамо, зачули смо глас: „Ви момци кампујете овде?“ Одговорили смо да бисмо камповали сваке ноћи. Био је то младић у својим раним двадесетим. Његови пријатељи били су ту близу. Љубазно нас је упитао да ли бисмо хтели да проведемо ноћ у његовом склоништу у месту које је назвао „Тунели слободе“. Сагласили смо се и прошли кроз врата, ушавши у потпуно мрачан простор. Ишли смо пругом око миљу или две све док нисмо дошли до велике грађевине налик на кућу. Целим путем наглас сам говорио Исусову молитву. Пустили су нас да уђемо и дали нам храну и ћебад. Немо сам захвалио Богу и заспао.
Са друге стране пруге, високо у зиду тунела, иза маленог отвора налазио се велики удубљени простор. Џим и ја смо пробили отвор за врата и почели да радимо. Од конопаца смо направили механизам за пењање и за неколико недеља направили место за становање. Неизрецива радост испунила ми је срце. Желео сам да разговарам са Богом, али нисам знао како да се молим.
Сакупљали смо воду и купали се у хидранту у подножју тунела. Јели смо суве земичке из контејнера у 83. улици. Струју смо добијали из кабла који су наши пријатељи преко пруге спровели из малог пристаништа изнад нас. Отпаци из контејнера подмиривали су све наше потребе и чак нас искушавали да будемо екстравагантни. Сакупљали смо дрва из контејнера, крпе, душеке, украсе и све што нам је требало, радећи као мрави. Живећи високо у зиду, дубоко у цевима преплављеног опасног тунела, осећао сам се да сам недостојан такве раскоши.
Та зима је била најгора у историји Њујорка. Изнад земље је било десет степени испод нуле, што значи да је у тунелу било минус двадесет. Крупне громаде леда пружале су се са висине све до земље, као зид. Пре почетка јануара биле су три страшне мећаве. Ветар је као ураган завијао кроз тунел. Човек који је живео миљу од нас умро је од зиме. Наш дом био је као хладан гроб.
Сетио сам се девојке Наталије коју сам некада срео. Позвао сам је и састали смо се у парку. Показао сам јој своју књигу „Казивања једног боготражитеља“. Знала је за њу. Како је знала? Рекао сам јој да сам саградио место за становање у тунелу и да покушавам да живим као овај боготражитељ. Изненадио сам се када ме је замолила да је одведем тамо. Чврсто сам је држао за руку док смо ходали пругом. Схватила је све. Мислио сам да ми је Бог послао анђела. Оставила ми је часопис „Смрт свету“.
Џим је отишао на неко време. Чим је отишао почела је страшна мећава. Нестало је струје. Наталија је отишла на пут на неколико недеља. Било је неописиво мрачно и хладно. Био сам сам. За новогодишњу ноћ, 1995/96., упалио сам свећу и почео да читам „Смрт свету“. Било је то као да гледам у огледало. Ко су били ови монаси? „Ја сам монах“, помислих у себи. Примакао сам се свећи и почео да преписујем сваку реч у свој дневник. Бојао сам се да ћу изгубити овај часопис међу многима који су били расути свуда около, а био ми је тако драгоцен.
Када се Наталија вратила крајем јануара, позвала ме је на вечерњу службу у цркву на Ист Вилиџу. Била је то Руска православна црква. Никада нисам чуо за такву цркву. Када се служба у маленој капели осветљеној свећама завршила, питао сам свештеника одевеног у црно да ли бих могао понекад да поразговарам са њим.
Савет бескућника исељавао је људе из тунела, тако да сам морао ускоро да напустим свој дом. Куда ћу сада? Сећам се да сам молио Бога да погледа на моју недостојну молитву и да ми открије Своју вољу да бих могао да је извршим. У једним новинама видео сам оглас: „Запослење на Аљасци, зарадите новац.“ Тај оглас ме је тајанствено и снажно привукао. Новац! Можда ћу овога пута успети да га зарадим. Знајући за моје сиромаштво, а и због доброте свога срца, Наталија је понудила да ми плати пут. Спаковао сам своју малену торбу и једне хладне фебруарске ноћи напустио своју подземну келију.
За пар дана био сам на обали далеког Алеутског острва, на броду на којем смо радили као средњовековни робови. Два месеца радио сам напорну смену од шеснаест сати рада и шест сати одмора. Недељама нисам видео светлост дана, а тешко је било поднети огромне таласе Беринговог мора. Код себе сам држао „Казивања једног боготражитеља“, и када бих био исцрпљен (а то је било често) понављао сам: „Господе Исусе Христе, помилуј ме.“
У међувремену, Наталија је напустила колеџ и отишла у Сиетл. Тамо јој је једна жена дала карту за Анхориџ и док сам ја био на мору, она је тражила место на којем ће провести празник над празницима – Васкрс. Пронашла је малу подвижничу заједницу у планинама северно од Анхориџа. Позвали су је да остане са њима. Када сам коначно напустио брод придружио сам јој се тамо, не знајући заправо шта је то. Био сам захалан што имам где да будем.
Ушао сам у собу, а на столу је лежала хрпа часописа „Смрт свету“, а међу многима и онај који сам читао у тунелу и преписивао у свој дневник. Нисам могао да верујем својим очима. Питао сам се да ли је ово могуће! Ускоро се појавио човек у црној одори и са дугачком црном брадом. Звао се отац Павле. Представио сам се као боготражитељ. Пожелео ми је добродошлицу и замолио ме да се ујутру припремим за Јутрење. Јутрење? Као у мојој књизи? Нисам могао да говорим, па сам немо захвалио Богу и заспао.
Ујутру је јутрење служено у маленој дрвеној капели Светог Сергија. Певало се и сви су говорили „Христос Воскресе“. У следећих неколико дана почињао сам да схватам да сам милошћу Божијом доведен у прави живот из моје књиге. Ту је била литургија, ту духовници. Отац Павле је говорио о манастирима и управо оним монасима о којима сам читао у часопису „Смрт свету“. Ретко бих шта проговорио. Вратио бих се у мислима само три месеца уназад, у мрачни тунел. Овде сунце недељама није залазило. Из неизрецивог мрака до незалазне светлости. Ошамућен, поделио сам са њима оно што ми се дешавало – тунел, књигу „Казивања једног боготражитеља“, цркву у Ист Вилиџу, брод. Упутили су ме на манастир на малом острву надомак Кодијака где ћу први пут срести праве монахе.
Оно што се дешавало на том острву у мом срцу не може стати у речи, и не може се ставити на папир. Тамо је била тишина испуњена миром. Мир и савршена тишина обузели су ми душу. Све око мене, велико, маховином обрасло дрвеће, оштре гребене обале, све је то слушало Бога у савршеној послушности. Колико сам ја у својој тврдоглавој својевољности нижи од све твари! Како сам чезнуо да се придружим овој твари и да и ја у савршеној послушности слушам Бога! Док сам стајао усред тихе шуме желео сам више од живота само једну ствар – да ми се опрости. Желео сам да будем Православни хришћанин.
Монаси су ме прихватили, мене, неприлагођеног човека из њујоршких тунела препуних пацова, отпадак друштва. Док се у малој цркви служио помен мртвима, пао сам на под пред Живим Богом и неконтролисано заплакао. Колико дуго сам трагао! Колико сам се удаљио од живота! Сва моја душа отворила се преда мном. Било је као да стојим на јарком светлу под којим се виде све моје горде мисли, речи и дела. Колико их је! Како сам могао да осуђујем друге? Раније сам мислио да је покајање глупост, али сада је оно за мене постало једина ствар која ми је у животу потребна, више од хране, више од ма чега на земљи! Желео сам да се крстим. Ускоро ћу морати напустити ово место, мој дом.
Монаси су познавали оног свештеника из Ист Вилиџа у Њујорку, оца Кристофера, кога сам посетио пре неколико месеци и рекли ми да је он њихов добар пријатељ. Још једно чудо Божијег Промисла!
Крштен сам 8. марта 1997. године, са именом Сергије, у част светитеља пустиножитеља чији се спомен слави на дан мога рођења и који ме је позвао из хладног и мрачног тунела на Аљаску, где ме је мој живот пронашао. Када сам, за време крштења изашао из воде, отац Кристофер је свечано запевао древне Псалме:
"Блажени којима се отпустише безакоња,
и којима се покрише греси.
Блажен је човек којему Господ не урачуна грех,
нити има у устима његовим лукавства.
Када ућутах, посахнуше кости моје
од викања по цео дан.
Јер дању и ноћу отежа на мени рука Твоја;
обратих се у јад, када ме трн (греха) убоде.
Грех мој познадох,
и безакоње моје не сакрих.
Рекох: Исповедићу против себе безакоње моје Господу,
и Ти си опростио безбожност греха мога.
За то ће се помолити Теби свак преподобни, у време погодно.
Али при потопу вода многих, неће му се (оне) приближити.
Ти си ми прибежиште од притуге која ме захватила.
Радости моја, избави ме од оних који ме опколише.
Уразумићу те и упутити те на пут овај којим ћеш поћи,
утврдићу на теби очи моје.
Не будите као коњ и мула, који немају памети..."
Схвативши, заплакао сам.
Свим младима који препознају душе-кварљиве страсти света у нама, и немилосрдна искушења света око нас, нека нас, на крилима Христа, Чија икона је сачувана у светим манастирима Православне вере, вине изнад немира...

извор

„Напредак технологије је водио и још увек води до концентрације и централизације моћи.“ Олдоус Хаксли

„Али пазите на себе да срца ваша не отежају преједањем и пијанством и бригама овога живота, и да Дан онај не наиђе на вас изненада. Јер ће доћи као замка на све који живе на лицу васцеле земље. Бдите, дакле, у свако време молећи се да се удостојите да избегнете све што се има догодити, и да станете пред Сина Човечијега.“ (Лк 21, 34-36)

Темељно за хришћански живот је сећање на Бога. 

Сећање док смо будни. Сећање док радимо. Сећање током испуњавања животних обавеза. Сећање док спавамо. Хришћанин гаји сећање на Бога у свему што ради. Оно не треба да се посебно елаборира; верујући служи унутрашњом комором срца. Служи у самоћи или док је усред мноштва.

Најситније ствари могу послужити да наша срца и умове прелију на Св. Тројицу. Док смо на послу – „Обликуј ме, Господе, по Твом подобију.“ Док једемо – „Нахрани ме, Господе, небеском храном.“ Док пијемо – „Дај ми, Господе, воду живу“. Чак и када наиђемо на непријатне ситуације – лудог возача на аутопуту – „Смилуј се, Господе и спаси нас! Сачувај од зла наш пут.“ Дакле, можемо се тренирати да користимо свакодневне материјалне ствари да бисмо мислили на небеске ствари. Кратке молитве узенете током дана ће учинити да се у нашим срцима култивише сећање на Бога.

Ако је сећање на Бога основа хришћанском животу, онда је супротстављена основа, основа анти-хришћанског живота – заборав Бога. 

Непријатељ користи све бриге овог живота да утопи душу у заборавности. Он настоји да је успава лажним осећајем самозадовољства или да је окупира сталном бригом и страхом. Он настоји да дехуманизује човечанство. У стању дехуманизованог заборава, он усмерава трку маса ка литици пропадања. Масама које се гурају напред у тами заборавности стално се говори: то је права слобода. И, под принудом, оне почињу да верују у то.

Ђаво настоји да убеди човека да се сведе на голо материјално постојање – нема ничег изван онога што се може видети физичким очима и додирнути месом прстију. 

Чак и ако се дозволи могућност нечег већег, оно се истовремено одбацује као „непознато или несазнатљиво“. Стога се човек ослобађа дужности да промишља о вишим стварима – на крају крајева, помисао се помаља, шта је истина и како би и могла бити заиста позната? 

Маса која вуче ноге кроз живот добро је снабдевена наркотиком индиферентности. 

То доказује ватра којом плане на било шта што би могло да узнемири њен покорни марш ка понору.

Ми смо у временима који захтевају да се се исповеди да је тај понор небића крајње „добро“. Да би непријатељ учинио такву илузију стварном, он мора да очисти људску свест од било каквог стремљења и чежње за вечним стварима. Мора да избрише сећање на Бога у срцу човека. Он то није у стању да учини својом властитом силом, али може да лукавством убеди човека да својевољно живи у таквом стању.

Олдоус Хаксли у свом раду „Врли нови свет; поново посећен“, доноси изузетно много занимљивих опажања. Без обзира да ли неко мисли да је Хаксли покушавао да упозори људе о циљевима елита или да се бавио врло типичном тактиком „скривања на највидљивијем месту“, то није примарна брига у овом тренутку. 

На овај или на онај начин он изражава идеале, методе и циљеве - дух - новог Поретка који настоји да преузме контролу над човеком.

„Шта год да се дешавало у раним годинама, чини се да је прилично сигурно да тренутно комунистичка полиција не користи мучење. Они добијају инспирацију не од инквизитора или СС-а, већ од физиолога и њихових методички условљених лабораторијских животиња. За диктатора и његове полицајце, налази Павлова носе важне практичне импликације. Ако централни нервни систем паса може бити сломљен, може и централни нервни систем политичких затвореника – и тај постулат важи и за питање опште популације, да нам и то буде одмах јасно – једноставно је ствар примене праве количине стреса у правој дужини времена. На крају третмана, затвореник ће бити у стању неурозе или хистерије и биће спреман да призна шта год да његови тамничари желе да призна.“

(Храбри нови свет - поново посећен, Harper Perennial, 2004, стр. 289)

Таква тактика коришћена је у целом совјетском систему. Толико историјских доказа сведочи о томе. Један од најистакнутијих таквих експеримената спровођен је у комунистичкој Румунији у затвору Питешти. Једноставно је зван „Преваспитавање“. 

Модерни материјалисти виде човека као биолошку машину.

Господин Хаксли наставља: 

"...али, признање није довољно. Безнадежни неуротичар никоме не треба. Оно што интелигентном и практичном диктатору треба није пацијент који ће бити институционализован или жртва која ће да буде упуцана, већ конвертит који ће радити за Циљ.“ (Ibid)

Ту је на делу нови анти-евангелизам, онај који за свој истински циљ има преобраћење. 

Узимам време да истакнем ове ствари како бисмо могли бити свесни метода које се користе.

Јер нам је речено да будемо будни. 

Не можемо не бити део човечанства и не бити, ако не будемо опрезни у Христу, подложни подлим тактикама које се користе.

„Још једном се окрећемо Павлову: он учи да, на путу до тачке коначног распада, пси постају више него уобичајено подложни утицају. Нови обрасци понашања се најлакше могу инсталирати док је пас на или у близини границе церебралне издржљивости, а ти нови обрасци понашања су нерецидирајући, неповратни. Животиња у коју су имплантирани не може бити враћена у претходно стање; оно што је научила под стресом остаће саставни део њене шминке.“  (Ibid. 289-290)

Циљ непријатеља је да преобликује човека – својом перверзном имитацијом Христовог обновљења човека као „нове твари“ (2 Кор. 5, 17) – тако да направи од њега животињу која је одвојена душом од остатка човечанства, утилитаристички објекат који, ако се утврди да није довољно употребљив и практичан, може бити одбачен без великог отпора. 

У разноликости периферних начина да се дође тог циља, темељна униформност заборава Бога је неупитна; активно се култивише у душама људи и представља темељ свих осталих процеса обезбожења, анти-евангелизације.

Веома је вредно приметити средства и методе производње психолошког стреса које је обрадио господин Хаксли; читалац ће, сигуран сам, наћи много заједничког са нашим социјалним окружењем. 

„Растезања душе („stress“ није само удар, већ је у корену и растезање; п.п.) могу се произвести на више начина... Откривено је да намерно индуковање страха, беса или анксиозности значајно појачава подложност паса утицајима. Ако се ове емоције одржавају на високом интензитету довољно дуго времена, мозак у одређеном тренутку одлази у „штрајк“. 

Када се то догоди, то је тренутак за инсталирање нових образаца понашања биолошког ентитета.“

(Храбри нови свет: поново посећен, стр. 290)

Због тога је наш свет пун онога што су неки означили као „псеудо-идеје“. 

Људски ум је намерно срушен и храњен лажним идејама, можемо мирне душе рећи фантастичним и себи супротстављеним идејама које људско биће тада узима као неку врсту стварности јер је – у овом стању чулним утисцима (слике, звуци...) произведене сталне емоционалне и сентименталне реактивности – тако растројеним бићем врло лако управљати.

Да би процес био ефикасан, мора се произвести нестабилна околина како би се предмет држао у трајном стању анксиозности, која ће произвести жељени страх и бес. 

Да ли вам то звучи познато?

Наставља се: 

„Међу физичким ударима који повећавају подложност пса утицају су умор, ране и сваки облик болести.“ (Ibid)

А онда као да објашњава догађаје нашег дана, разрађује...

„Болест је још ефикаснија од умора као појачавач сугестибилности.“ (Ibid)

Као што сам навео много пута, основни циљ ковидизма (да, постојао је прави вирус; говорим о употреби вируса за политичку агенду) је био психолошки, душевни – маске, забрана кретања или локдаун (примењена, уклоњена и поново примењена), нове социјалне навике и тако даље.

Такође је то и разлог зашто се претња било којом новом болешћу уопште и појављује у мејнстрим медијима.

Ковидизам је доказао да су људи, чак и хришћани, спремни да прихвате „нову нормалност“ под претњом болести. 

Било је то као избацивање ваздуха из шприца пре увлачења наркотика у њега. 

Људи су вољни да прихвате нове стандарде људске интеракције (или њеног изостајања), па су чак и хришћани спремни да прихвате модификацију литургијског живота и интеракције са Господом под претњом болести. 

Неки хришћани су чак одбили и улаз без маске у храмове; неки су чак и вољно одвојили невакцинисане или им забранили присуство на богослужењима. Они који нису прихватили нову масовну психозу су много пута ућуткивани од „браће и сестара у Христу“. 

Шта таква дела говоре и да ли смо се за њих покајали и измирили међу собом?

Или је једноставно било лакше да се та ствар гурне испод тепиха? 

Зар то не указује на опасност, а на неком нивоу и потенцијал снаге онога што се решава у овом чланку? 

Иако се може тренутно чинити да је ковидизам успаван, враћам га у први план јер је њиме освојен знатан простор у преобликовању човечанства. 

Одређени модели понашања и мишљења, нови менталитети култивисани су у многима и они су сви још увек ту.

Господин Хаксли напомиње:

„интензиван, продужен страх разбио их је и произвео стање увелико интензивиране подложности сугестији (...) ако се индоктринација на прави начин даје у одговарајућој фази нервне исцрпљености, она ће успети. 

Под повољним условима, практично, сви се могу претворити у практично све што се жели.“ (Ibid, стр. 291)

Кад је ковидизам изгубио потенцијал и моћ, свет је ужурбано померен у следећу кризу. 

Некако је почео рат у земљи коју већина Американаца није могла ни да нађе на мапи. И тај рат је постао велики жртвени јарац за мноштво глобалних „несташица“.

И не заборавимо нипошто ни на употребу „климатских промена“ за производњу страха. 

Држање маса у стању анксиозности и бриге. 

Такође морамо узети у обзир да, када постоји нестабилност, људи имају тенденцију да постају отворенији за „спасиоце“.

Несумњиво постоји одређена истина у материјалистичком разумевању људске психе. Њихове методе су имплементиране са великим успехом на многим местима. Ако ништа, потврђују да људски ум може бити обликован у складу са нечим или неким.

Па, шта да ради хришћанин? 

Сећајте се Бога. 

Ако је неоспорно да у ситуацијама појачаног стреса постајемо „осетљивији“, окренимо конструисане ситуације сталне кризе око нас на добро. 

У искушењима и невољама, обратимо се Богу. 

Ако је циљ да нас сруше, охрабримо себе у Господу. 

Циљ им је да нас ментално ослабе – ојачајмо наше умове у Христу. 

Коначно, планови Ђавола, провођени кроз оне јадне особе које му служе – сви ће се срушити и бити уништени.

Свето писмо нас опомиње... 

„Понизите се, дакле, под моћну руку Божију, да вас узвиси кад дође време. Све своје бриге положите на Њега, јер се Он стара за вас. Будите трезвени и бдите, јер супарник ваш, ђаво, као лав ричући ходи и тражи кога да прождере. Њему се противите утврђени вером, знајући да се таква иста страдања догађају вашем братству по свету.“ (1 Пет. 5, 6-9)

„Пренеси на Господа бригу своју, и Он ће те прехранити; неће дати довека посртања праведнику. А Ти ћеш их, Боже, низвести у јаму пропасти. Људи крвници и лукави неће саставити ни половину дана својих.“ (ПС. 54, 23-24)

А онда, ако останемо у Христу Исусу, можемо рећи са праведним Јосифом:

„не бојте се, јер припадам Богу. Али ви, мислили сте зло над мном; али Бог то окрену на добро.“ (Постање 50, 20)

Ако у нестабилности наших дана гајимо у нашим срцима сећање на Бога, тада ћемо увек пронаћи пут кроз олујне воде. 

Чак и у свим овим глобалним махинацијама људским, видећемо Бога.

„Господе, овај свет пролази и сва пожуда његова, само Царство Твоје столује заувек! Сети ме се кад дођеш у слави својој!“

Контранапад психолошком удару (нападу на душу) злог је култивисање, гајење у нашој души/психи сећања на Бога. 

Нека бисмо имали трезвености да схватимо тактике које се користе против нас како би применили одговарајућу духовну одбрану у нашем Господу Христу.

„Нека се не збуњује срце ваше, верујте у Бога, и у мене верујте. Ово сам вам казао, да у мени мир имате. У свету ћете имати жалост; али не бојте се, ја сам победио свет.“ (Јн 14: 1; 16:33)

Молитва Ст. Анатолија (млађег) Оптинског:

„Сачувај ме, Господе, од обмана богомрзећих и злих антихриста, чији је долазак на домаку и саклони ме од замки њихових у тајну пустињу Твог спасења. Дај ми, Господе, јачину и храброст да чврсто исповедам Твоје најслађе име, да Те не напустим због ђавољег страха и да не порекнем Тебе, Спаситеља мог и Откупитеља, нити Цркву Твоју. Већ дај ми, Господе, сузе и плач за грехе моје и поштеди ме у часу Суда Твог. Амин.“

Отац Захарија Линч

https://smrt-svetu.blogspot.com/2023/01/psihoze-i-secanje-na-boga.html

Само у Русији постоји више од триста икона које су се, по благочестивом предању, појавиле на неки чудесан начин.

Неки од најпознатијих су Богородица Владимирска, Госпојина Казанска, Госпојина Смоленска, и Богородица владајућа.

Часнију од Херувима и неупоредиво славнију

Од Серафима

Тебе што Бога Реч непорочно роди

Ваистину Богородицу

Величамо

https://www.facebook.com/OrthodoxFaith

Светиња НЕОБИЧНОГ ИМЕНА за коју мало ко зна: Од свих манастира на Фрушкој гори овај је НАЈМЛАЂИ

Највећи број манастира Фрушке горе стари су вековима и приче о њима сежу дубоко у прошлост нашег народа. Ипак, како је „српска Света гора“ место где духовност и данас сија неугаслим сјајем, на њој се и у новије време подижу цркве и „рађају се“ неке нове светиње. Најмлађа међу њима је манастир Манђелос…

Од свих манастира Фрушке горе, Манђелос је најмлађи. Одлука о његовој изградњи донета је 2008. а радови су почели 2011. Ктитори цркве били су Милан и Сенка Миланковић, пореклом из Бродца код Бијељине, који живе и раде у Аустралији, а који су трагичним сплетом околности овде изгубили ћерку. Манастир је посвећен Светом Василију Острошком и освећен је 2014. године.

Манастир јединственог изгледа

Осим „младости“, манастир Манђелос јединственим чини и његова спољашњост. Наиме, лепа, мала црква комплетно је изграђена од дрвета! Кажу да је коришћен норвешки бели бор и чамовина, па читава богомоља својом архитектуром одудара од осталих фрушкогорских светиња.
 

Необично име

Манастиру је „кумовало“ истоимено насеље необичног назива – Манђелос. Реч је о „преради на српски“ мађарског имена „Нађолас“ или „Nagyolasz“, што у преводу значи „велико италијанско село“ тј. „велико романско село“ – место у коме живе Романи, потомци Римљана, ту досељени у време средњовековне владавине Франака над Сремом.
Осим овог имена, манастир понекад зову и Врањаш, по истоименом извору који се ту налази.
 

Место манастира није изабрано случајно!

Као и многи други фрушкогорски манастири, и овај се налази у прелепој природи. Црква је изграђена у малој, зеленој ували између села Гргуревци и Манђелос, на потезу који се зове Јоргованиште. А место није изабрано случајно! Црква је подигнута тачно изнад извора воде који је посвећен Светим Врачима – Козми и Дамјану, а који је познат од давнина као лековит.

Наиме, слично као што је случај са Јазак водом чије благотворном дејство је познато надалеко и о којој је још Милош Црњански писао у роману „Сеобе“, и историјат овог фрушкогорског извора богат је и дуг. Предање каже да су га још древни Римљани користили како би, преко аквадукта, водом снабдевали Сирмиум тј. данашњу Сремску Митровицу. Вековима након, за ово место су знали и Турци, па су ту направили бању са лековитим блатом чији се остаци, кажу локалци, још увек могу пронаћи у околини манастира.

Извор који се још назива и Врањаш, данас је уређен, а краси га и леп мозаик на коме су приказани Свети Козма и Дамјан.

https://www.istorijskizabavnik.rs/blog/najmladji-manastir-fruske-gore

аутор: Филип Стојковић

извор

Отац Јустин Ћелијски је велика личност, а чудесно је мјесто гдје је оставио своје свете мошти и свети спомен који одавде сада зрачи не само ове наше просторе, него цијелу васељену. Отац Јустин тиме што је прибројан лику светих је постао васељенски учитељ и просветитељ заједно са Светим владиком Николајем, његовим учитељем, и са свим оним светим људима који су послужили Христу Богу од апостолских времана до наших дана. Његова ријеч, наука, се шири по цијелој православној васељени. (Митрополит Амфилохије о свом духовном оцу 14. јуна 2019. године у манастиру Ћелије)

Митрополит Амфилохије на обиљежавању 40 година од земаљске кончине и 125 година од рођења Св. Јустина Ћелијског – видео 

У наставку можете прочитати разговор Слободанке Грдинић са Митрополитом Амфилохијем, који је вођен за прву емисију серијала “Срна у изгубљеном рају” (који се на Радио Светигори емитовао поводом 120 година од рођења и 35 година од упокојења Аве Јустина)

• Гроб Преподобног Аве Јустина, у Ћелијама ваљевским, још од његовог упокојења постао је мјесто поклоништва за многе побожне душе, а забиљежен је и велики број чуда поред његовог гроба. Oд празника Благовијести 2014. године можемо да цјеливамо његове свете мошти у манастирској цркви Ћелија ваљевских. Владико, реците нам нешто о том свечаном догађају – преносу Авиних моштију.

Да, поводом 35-годишњице упокојења оца Јустина, Бога молећи, договорили смо се са Владиком ваљевским Милутином и мати игуманијом Гликеријом, уз благослов Његове Светости, нашег Патријарха Иринеја, да се изврши пренос моштију Светог оца Јустина у цркву Светих Архангела, у којој је он тридесет и више година служио. И раније је било говора о овоме, међутим ипак није било сазрело вријеме. Ова је годишњица, показало се, била благопријатно вријеме да се то учини. У времену од његовог упокојења до данас, Авино име и његови списи постали су познати широм Васељене. Дјела Аве Јустина објављују се не само на српском, него и на јелинском, руском, румунском, француском, енглеском, њемачком и другим језицима. Велико је интересовање за његове списе, у најновије вријеме нарочито у Русији и Румунији. Скоро су нам тражили да на румунски језик буде преведена његова тротомна Догматика. Ава је био познат, наравно, и за вријеме свог живота од времена кад је био професор Карловачке и Битољске богословије, онда професор на Богословском факултету, а није остао сакривен чак ни онда када је прогнан 1946. године. Прво је био затворен па онда и протјеран са Универзитета, да би преко тридесет година провео у манастиру Ћелије ваљевске. Сјећам се кад смо разговарали о томе, па му ја кажем: „Аво, па добро је што су вас ови комунисти протјерали.“„А што?“, каже. „Па да вас нијесу протјерали овдје, у манастир Светих Архангела, у Ћелије, ви не бисте могли да нам оставите ово бесцјен благо, посебно дванаест томова Житија Светих.“ (Јер то је огроман подвиг који могу да раде само читаве екипе, а све то је он сам урадио – и превео, и написао, и припремио за штампу.) А он ће рећи: „Па да знаш да си у праву.“ Ава је, иначе, волио монашку обитељ. Дата му је могућност да остатак живота проведе у монашкој обитељи у непрекидној молитви, свакодневној Литургији и осталим богослужењима, као и у великом, огромном, јединственом труду на богословљу. Отац Јустин је и у то вријеме био познат, нарочито у Грчкој, благодарећи и нашем присуству у Грчкој и преводу једног зборника његових текстова под насловом ,,Човјек и Богочовјек”. Та књига је доживјела седамдесетих година више издања на грчком језику, а после тога штампани су и други његови списи. Нарочито је био познат и признат на Светој Гори, јер слично се сличноме радује. Светогорци су у њему препознали човјека истинске, светогорске духовности, иако он никад није био на Светој Гори, а читавог живота је желио да тамо оде. Сјећам се, кад сам се вратио из иностранства у Београд, па сам дошао у манастир Ћелије, и причамо ми о Светој Гори, о Светогорцима. Тамо сам боравио годину дана и причамо ми о поједницима као што је био отац Јефрем, отац Харалампије, наш отац Георгије, па отац Пајсије и други. А Отац слуша, слуша, слуша… Гута моје ријечи као мало дијете. Како ја причам, он плаче, па ће на крају да каже: „Е мој Јустине, то су прави монаси. То су прави подвижници, а не ти овдје у свијету.“ А онда ме гледа, па као да од мене очекује спас, каже: „Ја се надам, оче Амфилохије, да ће, њиховим молитвама и мене Господ помиловати. Шта ти мислиш?“ Ето, такав је био отац Јустин. Човјек бескрајног смирења, духовног огња којим је пламтио кроз читав свој живот. Свеукупно његово дјело, и као васпитача, и као проповједника, и као богословског писца, као пјесника и философа, сво је испуњено управо тим духовним огњем, вјером која горе премјешта и љубављу, изнад и прије свега, према Христу Господу, једином Човјекољупцу. Кроз све што је писао он је практично писао о Христовој личности и њу тумачио. Дуга је то прича, а ово је један кратак увид у његову личност.

• Високопреосвећени, рекли сте једном да се Преподобни ава Јустин већ након вашег првог сусрета уписао у ваше срце неизбрисивим словима, подијелите са нама своја сјећања на тај први сусрет.

Први пут сам се сусрео са њим још док сам био у Богословији, читајући неке његове списе који су штампани прије рата, јер је после рата штампање његових списа било забрањено. Читање његових и списа Светог владике Николаја за нас, онда младе богословце у времену гоњења Цркве и безбожништва, несумњиво је одиграло веома значајну улогу. Ипак, први пут сам се лично срео са њим 1959. године. Чуо сам да ће отац Јустин доћи на сахрану Љубице Барловец, дворске даме из времена Краљевине Југославије, изузетно побожне жене, пријатељице оца Јустина. Иначе, Отац је имао велики број тих угледних личности између два рата са којима се сретао, дружио и који су слушали његову ријеч. Дошли смо на Ново гробље, у цркву Светог Николе. Окупили су се тамо пријатељи и познаници госпође Барловец, и био је ту и отац Јустин. Као да га сад гледам како стоји на дверима храма Светог Николе. Један преображен лик, очевидно сав погружен у молитву, у себе. Покрети су му били огњени, хармонично огњени. На Новом гробљу су бесједе тада биле скраћене из практичних разлога. Пошто су се бојали да отац Јустин не каже нешто што је било опасно тада (за шта је он увијек био спреман), питали су га свештеници: „Колико ће трајати, оче Јустине, ваша бесједа?“ А он ће на то да каже: „Кад говорим о вјечности заборавим на вријеме.“ Није дуго бесједио, једно десетак минута, уобичајено за бесједу. Али била је то заиста незаборавна бесједа свима нама који смо га чули. Био је ту присутан и тадашњи Зоран Јевтић, садашњи умировљени Владика захумско-херцеговачки Атанасије, и садашњи Епископ шабачки Лаврентије, ондашњи Живко Трифуновић. Сјећам га се како се приклања до земље пред покојницом, госпођом Барловец, па јој говори: „Поздрави, сестро, Небеску Србију и кажи да је распет Свети Сава на Теразијама, да су прогнани Христос и Свети Сава са Београдског универзитета.“ И док је и даље говорио у том духу, из његова два ока текла су два извора. Било је то код њега и огњено али и спокојно, стамено, тврдо. Тако се завршио тај први сусрет са Авом Јустином, који је заиста остао незабораван. То су неки мали детаљи из тих првих сусрета са нашим Оцем Јустином. Има доста таквих детаља, незаборавних, који свједоче о њему и ономе што је он примио од Господа као уздарје за свој животни подвиг. А његов животни подвиг је био у духу оне светогорске изреке која гласи: Пролиј крв да би задобио Светога Духа. Светогорци, сваком новом који дође да остане на Светој Гори то правило дају као програм његовог монашког живота. Отац Јустин је то дефинисао на свој начин: ,,Толико живим колико капи крви из срца свога доливам у кандило вјере своје”. То је ава Јустин. То је његов животни став, његов животни програм, светогорски, светоотачки, светосинајски, светојовановски. Био је ђак Светог владике Николаја – Бог повеже такве људе једне са другима. И сам је, нема сумње, био даровит, али тај сусрет са Владиком Николајем, у преломним годинама, оставио је на њега јак утисак. Утисак су на Аву оставили и његови благочестиви родитељи, из Врања, простора у коме се укрштају вјековна предања Цариграда, Свете Горе, наших српских простора. И Свети Прохор Пчињски му је такође био путоказ. И раније док је био студент а и касније док је био професор, Ава је сваке године ишао на поклоњење Светом Прохору. Док је једном тако ишао неком чезом до Светог Прохора (јер је то подалеко од Врања), догодило се да је успут видио једну старицу како иде пјешице. Он заустави чезу и каже: „Ајде, мајко, са нама.“„Нека“, каже, „оче, нека. Ја сам сиромашна, немам ништа да принесем и подарим Светом оцу, па мало да се потрудим. Ајте ви.“ А он се лупи шаком по челу, па каже: „Е мој Јустине, ти предајеш догматику и богословље а ево ти одржа предавање ова проста сељанка“. Исплати кочијаша и заједно са баком настави пјешице пут према Прохору Пчињском.

• „Његово присуство у Србији тамо негдје педесетих година XX вијека личило је на глас вапијућег у пустињи”, рекли сте једном. Како је то било духовно узрастати уз светог човјека, угодника Божјег, какав је био Ава Јустин? Шта је то што је Ава Јустин оставио вама и свима нама?

И био сам и нисам био често. У то вријеме ја сам био на факултету. Долазио бих можда два пута годишње, до ’63. године. Онда сам одскитао у бијели свијет и вратио сам се тек ‘75/76. године. Више од дванаест година се, значи, уопште нисам ни враћао у земљу. Али, имали смо комуникацију преко писама. Писао је мени и владики Атанасију, и другој братији која је онда била у Грчкој, тако да је тај контакт са њим стално био жив. Ми смо му увијек, по потреби, постављали питања на која је он одговарао, мени или владики Атанасију. Тај контакт је заиста био непрекидан, нарочито после мог повратка, од ’75. до ’79. године, када сам боравио у Ћелијама понекад и по мјесец дана, служећи. И ја, а нарочито владика Атанасије помагали смо му око Житија Светих која су тада настајала. Рецимо житије Светог Василија Великог, Светог Јована Златоуста, Светог Нектарија Егинског, Козме Етолског… Ми бисмо му прикупљали материјал а он је то после обликовао како је умио и знао. У то вријеме нас је позвао да прегледамо његов превод Литургија Светог Јована Златоустог и Светог Василија Великог и Литургије Пређеосвећених дарова. Рекао је: „Знате, ви сте млади, пратите језик. Ја сам већ старац. Ви ћете то знати боље.“ Био је то превод који је он издао још 1922. године, али га је онда, колико сам обавијештен, чак и Синод био забранио, јер је у то вријеме било нечувено да неко на српском језику служи Литургију. То је било такво вријеме, али сад су та времена прошла и сазрела. Једино је он у нашој Цркви, и мимо тога, непрекидно служио на српском језику. Његова велика врлина је да није био самоувјерен. Био је јасан што се тиче истина вјере, дубински, али је око формулисања увијек био спреман да запита, да прихвати. Пише нам тако једном једно писмо у коме одговара на наше питање из Атине. И пише по тачкама, како смо га питали, а онда на крају каже: ,,Све ово што сам ја овдје написао, провјерите – ви сте тамо на извору светоотачком. Провјерите то Светим оцима, јер се бојим да се због своје свегрешности не огријешим свјесно или несвјесно о тросунчану тајну Оца и Сина и Светога Духа”. То је био отац Јустин. Отворен за тајну. Стајао је пред тајном – пред тајном цвијета, пред тајном ока… Знао је да каже: ,,Какво око, чудесно – какви свјетови у једном оку!“ Као сад да га гледам – сав је био у том дивљењу Божјој љепоти, љепоти свеукупне Божије творевине, сваког створења, сваког бића, а првенствено људског бића, људског лика, човјека. Човјека који је толико узвишен да је Бог Сам зажелио да се, преко Пресвете Дјеве, сједини са људском природом и постане Богочовјек. Отуда је сва његова философија, његово богословље, све је у том прожимању човјека и Богочовјека, човјечности и богочовјечности. Богочовјек је мјера свих ствари, свих бића. У свом чувеном чланку ,,Човјек и богочовјек”, гдје одговара Митрополиту Дамаскину из Швајцарске, Цариградске Патријаршије, који је тражио његово мишљење о Другом ватиканском концилу, Ава каже: ,,Код неких од хеленских мудраца – човјек је мјерило свих ствари. Код Аристотела, Платона и тих већих философа – Бог је мјерило свих ствари. А Јеванђеље, Нови завјет, Хришћанство све то обједињује у себи. Нити је сам човјек и људски разум мјерило свих ствари, нити је сам Бог мјерило свих ствари. Мјерило свих ствари је Богочовјек! Богочовјек је мјерило свих ствари, свега! То је први и последњи критериј свега постојећег”. Ава Јустин Њиме премоштава те провалије између онога и овога свијета, између оностраног и овостраног, између свијета као творевине и Бога. Ту се све премошћује, постајући јединствено у својим дубинама. Бог је, по ријечима Светог Атанасија Великог, које нам је често цитирао, постао човјек да би човјек могао да постане бог. У томе је дубинска оригиналност свеукупног богословља и мисли оца Јустина. Он тиме, у ствари, одговара на суштинска, судбинска питања и проблеме модерног човјека, човјека науке, човјека разума, човјека овога свијета који управо обоготворује човјека. То је сва прича о хуманизму, који се нарочито развио у Европи од времена ренесансе, гдје је полако човјек постао мјерило свих ствари. Ава тиме тумачи и примат римског папе гдје је папа себе прогласио за непогрешивог. Непогрешивог по себи – не по сагласности Цркве, како се каже у одлуци Првог ватиканског концила. А Ава Јустин каже – ако је један човјек, било који, непогрешив, ако је непогрешив човјек у Риму зашто онда не може да буде такав човјек и у Берлину и у Њујорку? Дакле непогрешивост модерног човјека, човјека модерне евроамеричке цивилизације је утемељена на непогрешивости римског папе, и одатле то потиче. Папа је собом замијенио Христа, вољно или невољно. Зато Ава Јустин каже: ,,Сва европска мисао бави се разоваплоћењем Бога Логоса”. Бога који је примио тијело, као што каже Свети Јован Богослов: ,,Бог постаде тијело и усели се у нас”, тог Бога прогоне из овога свијета. Ту се Ава Јустин ослања на Достојевског, на чувени одломак из дјела ,,Браћа Карамазови” о Великом инквизитору. Појавио се Христос а Велики инквизитор каже: „Ти си мени дао кључеве од раја и од пакла, све си нам дао и шта ћеш ти више овдје. Не требаш нам. Ми ћемо да сређујемо овај свијет“. Ту је отприлике негдје његово дубоко осјећање и сазнање отпада савременог човјека и то бившег хришћанског човјека. То је управо највећа трагедија од Христа наовамо – потискивање Христа из људске историје, из људског живота, из људског бића и свођење свега на оквире човјека, на овоземаљске оквире. Нема више Царства небеског, нема више бесмртности и за човјека је све ограничено. Није ту Бог Онај који је ушао у матицу живота и изнутра уздиже човјека, омогућавајући му усавршавање у безмјерну мјеру раста Христовога, како би то рекао отац Јустин: „безмјерна мјера Христовог раста“. Био је толико радостан што је негдје, у неким житијима Светих нашао да се човјеково усавршавање не ограничава овим земаљским животом него и после смрти, и у смрти и кроз смрт, човјек се усавршава у бесконачности. Бесконачност је неизрецива и недоступна мјера Христове личности, мјера човјековог раста и усавршавања. Тиме је он, на неки начин, дао једно хришћанско, дубинско значење, тумачење и објашњење појма прогреса којим се одушевљава ренесансни, европски човјек. Зато Ава каже: ,,Прогрес који није прогрес напредовања у мјеру раста висине Христове, онда је то прогрес у воденици смрти. Смрт је она која меље непрекидно. Све оно што расте поново самеље и претвара у ништа”. Е тако, дакле… Није лако о старцу Јустину причати…

• Ви сте имали благослов да присуствујете богослужењима Аве Јустина, да служите заједно са њим. Кажу да се Ава на сваком богослужењу молио са обилним сузама, иако је он прикривао тај дар суза…

Јесте… Нарочито у неким периодима. Причале су сестре, када је био онај несрећни раскол наш у Америци, када је Дионисије рашчињен, Ава је читаво то љето постио. Практично ништа није јео сем суботом и недјељом, када после Свете литургије узме запивку и нафору. И све то вријеме је преплакао у молитви. Био се извјежбао, гутао би сузе и не би се видјело споља ни у његовом гласу да плаче, само би тише и некако спокојније изговарао ријечи. А осјећало би се да ријечи извиру из његовог дамара, из његовог бића, свако оно: Господу помолимсја, и свака друга молитва. Сав је био умолитвљен читавог свог живота. То се види и у оној књизи ,,На богочовјечанском путу”, из његовог дневника, да је он на хиљаде молитава, још као млад монах, јеромонах, обављао још док је био на студијама у Атини. Знао је да уђе у универзитетску библиотеку, и онда чита, чита, па онда изађе на један балкон у згради библиотеке, и ту на бројаницама обави своје правило, на стотине бројаница окрене, па се онда поново врати унутра у библиотеку. Да, заиста је био велики молитвеник.

• Владико, ако смијем да питам, како је у вашој души одјекнула вијест о упокојењу Аве Јустина?

Па како да кажем… морам да признам да нисам туговао. То је сад прича за себе. Толико је било препуно неког благодатног, Божјег присуства у тим данима док се он припремао за упокојење, и кад се упокојио, и та три дана до сахране… малтене се жалост претворила у радовање, али радовање посебне врсте. Очевидно је да кад се Свети људи упокојавају то тако буде. Било је то уочи Благовијести, већ је било бденије за Благовијести. Ујутру смо узели благослов од њега. Причестио се. Као што се родио на Благовијести тако га је Бог удостојио да му сав живот буду Благовијести, и упокојио се на Благовијести… Атанасије и ја смо га спремали за погреб. Сва три дана, док је био ту, његове руке су биле потпуно мекане, као да није покојник. А лик…чинило се сад ће да се пробуди, да те помилује својим погледом, својом љубављу. Па и хоће. Јесте, заиста има и туге за неким ко вам је најближи, најдрагоцјенији, а у исто вријеме није то туга у нашем, уобичајеном људском значењу него је то, како кажу Свети оци, радостотворна туга. Таква је била и туга за нашим Авом Јустином. Радостотворна туга.

• Владико, да ли је наш православни, српски народ послушао благовијест Аве Јустина? Да ли су Срби чули његову ријеч, како сте се и сами запитали у бесједи на његовој сахрани?

Видјећемо. Видјећемо колико смо је чули и да ли смо је чули, да ли смо је схватили и хоћемо ли је схватити. У сваком случају и његова ријеч и његов живот, и његово присуство и његово, сад, благодатно присуство кроз његова дјела, кроз његов лик, оставили су дубоког трага у души нашег народа. Оставио је трага и у души једноставног народа иако за једноставни народ његове бесједе и нијесу биле баш лако разумљиве. С једне стране имао је он ту благовијест, то свједочење радосног Господа. А с друге стране био је свјестан све ругобе зла које влада савременим човјеком, тог богоодступништва које је разјединило, разбило, не само српски народ него народ на ширим просторима, словенским, европским. Ава је дубоко доживљавао трагику модерног, савременог човјека. Нарочито га је бољело богоодступништво светосавског народа, као и богодоступништво Европе, некада хришћанске Европе која је кренула нехришћанским, антихришћанским путевима, чега је Ава био потпуно свјестан. Ава Јустин је био свјестан тог беспућа којим греди модерна цивилизација од самог свог почетка. Био је свјестан све моћи демонске и непрекидно је подвлачио ту борбу против зла, сатане и смрти. Зло, смрт и сатана – то је демонско тројство с којим се он носио кроз свој живот, лијечећи себе и свијет Светом Тројицом, Оцем и Сином и Духом Светим, кроз тајну Богочовјека, Његове љубави и Његове голготске жртве. Његово присуство осјетило се и на Авиној сахрани. Било је пуно народа из свих крајева, из Грчке, Русије, из Париза… одакле све нису дошли људи који су већ осјетили значај његовог присуства. И све се то наставља и до данас, и трајаће и убудуће.

• За крај, Владико, која је ваша порука православном српском народу – како да се одужимо Преподобном Ави и шта наш народ да уради да не остане глув на његову благовијест?

Једно је сигурно јасно – пут Аве Јустина је Христов пут. То је пут Светих апостола и Светих отаца, то је пут Светог Саве којем пјевамо Пута који води у живот био си наставник и првопрестолник Светитељу Саво. Исто то можемо да кажемо и за оца Јустина, да је његов пут – пут који заиста води у живот. У наше вријеме то је велики дар нама, овом народу, Европи, свијету. Увјерен сам да ће се сада још више осјетити његово дјество и да ће још више људи бити подстакнуто и привучено његовом личношћу, његовим дјелом и примјером и још више ће их кренути тим путем који води у Живот вјечни, који је његов пут, који је Христов, Богочовјечански пут. Прва књига која је изашла на годишњицу по Авином упокојењу зове се ,,На богочовјечанском путу”. Ето, то је наш пут…

О есеју ,,Срна у изгубљеном рају“

• Владико, благословили сте да се ова емисија зове ,,Срна у изгубљеном рају”. Протумачите нам мало, шта Преподобни ава Јустин, у ствари, поручује својом ,,Срном у изгубљеном рају”. Да ли је ово дјело Преподобног Аве у ствари његова исповијест?

То јесте његова исповијест. Он то и каже. Он исповиједа, да је она, како за њу каже – „чуло васионске туге“. Интересантно је да је Ава Јустин, иначе, волио тужног Христа. Један познати руски умјетник је насликао Христа у пустињи, како сједи на неком камену, препун туге. Ава је волио ту слику. И срна у себи носи тугу. Има она и љепоте и радости, али има и неку тугу уткану у себе. Ава срну открива као чуло васионске туге, откривајући преко ње, у ствари, своју душу. Срна је, у ствари, његова душа која доживљава тајне свих ових свјетова, и љепоте и ругобе свијета и човјека. И прича о томе како је срна била у рају, и како је због подивљалог човјека изгубила свој рај, свој мир. Човјек је онај који је оскрнавио природу, који скрнави природу и њену доброту. Он је тај који убија. Човјек је затрован мржњом, братоубиством, тако да је срна и њему подсјетник на Божију доброту и Божију љубав. Та срна ће злом и опаком човјеку судити и суди му до Страшног суда. Јесте, то је Авина исповијест, то је његова душа, његова дубинска чежња за Богом, за Божјом љубављу, за добротом, оваплоћеном у лику срне.

Пошто се ова емисија зове ,,Срна у изгубљеном рају” да поменем и ово. Својевремено сам тајним каналима добио ,,Философске урвине”, штампане негдје 1957. године у Минхену. Онда су биле забрањене његове књиге, иако у њима није било ничег политичког, али је он као личност био проскрибован. Кажем ја њему тада: „Аво, читао сам ваше Философске урвине и највише ми се допала Срна у изгубљеном рају. Откуда то да баш напишете о срни?“ А он се окрену, онако сав пун радости, пун топлине, доброте, мудрости и рече: „Ја много волим срну. То ми је најмилија животиња.“ Срна заиста јесте чудесна, препуна оне лакоће, препуна милоште. Има у себи нечега, заиста има неку љепоту, неку доброту, покретљивост, не зна то човјек да опише… Није зато ни чудо што је Ава волио срну.

Извор: Часопис “Светигора” бр. 256

https://mitropolija.com/2025/06/13/mitropolit-amfilohije-ava-justin-vaseljenski-ucitelj-i-prosvetitelj/

Велики старац,

Загонетни архимандрит Кирил (Павлов)

Међу значајним датумима Другог светског рата, 2. фебруар заузима посебно место. Тог дана 1943. године Црвена армија је ослободила Стаљинград, а Стаљинградска битка с правом се сматра не само једном од највећих битака у историји, већ и прекретницом у рату која је променила судбину света.

Када говоримо о херојима Стаљинграда, о њиховом неупоредивом подвигу, жртвовању и храбрости, често се сусрећемо са белим мрљама у историји. Једна од најзагонетнијих прича у том контексту јесте судбина чувене зграде Павлова и тајанствена личност архимандрита Кирила (Павлова).

С наредником Иваном Павловим, браниоцем Стаљинграда од првих дана битке, судбина се необично поиграла. Прошао је ратне путеве све до Аустрије и Јапана, а затим је живео као смирени старац и упокојио се у 98. години у Тројице-Сергијевој лаври. Био је духовник тројице патријарха и остао упамћен као старац Кирил – духовни отац целе Русије.

Његов гроб и данас походе многи верници, тражећи помоћ и благослов од човека кога већ сматрају праведником на небу.

Међутим, мало ко зна да је архимандрит Кирил 1993. године, поводом 50-годишњице Стаљинградске битке, одликован Златном звездом Хероја Совјетског Савеза. Како је могуће да је такав чин остао у сенци?

Отац Кирил никада није носио своја војна одликовања, а било их је много. Зато је велики број људи био изненађен када је 2019. године, поводом његовог 100. рођендана, Тројице-Сергијева лавра издала календар са његовим портретом, поред којег се налазила Златна звезда. О томе како је одликовање стигло до њега, након пола века, детаљно се говори у књизи Олге Соколове „Помоћник преподобног Сергија“, као и у документарном филму „Духовник целе Русије“, у којем је учествовао патријарх Алексије II.

Тајна коју је носио са собом

Зашто је отац Кирил тако нерадо говорио о свом ратном искуству? Док су многи монаси-ветерани, макар на Дан победе, облачили униформу и делили сећања, он је упорно избегавао ову тему. Било је то више од пуке скромности.

Отац Кирил је био човек коме је било непријатно да привлачи пажњу, али ни без тога није могао проћи лавром, а да га не окружи мноштво верника који су тражили његов благослов. О његовој прошлости највише сазнајемо захваљујући патријарху Алексију II, који га је 1993. године повео у Волгоград на свечаности поводом годишњице битке. Том приликом је у локалном студију снимљена емисија у којој је старац Кирил, као учесник битке, требало да подели своја сећања.

Управо захваљујући залагању патријарха, нареднику Ивану Павлову – тада већ седом архимандриту Кирилу – уручена је Златна звезда Хероја Совјетског Савеза за одбрану Стаљинграда.

Загонетка Дома Павлова

Највећа мистерија у животу оца Кирила остаје питање његове улоге у одбрани чувене зграде у Стаљинграду, познате као Дом Павлова.

Званична историја говори да је зграду бранио поручник Јаков Павлов са својим саборцима. Али, занимљиво је да се о њему није говорило све до Брежњевљеве епохе. Штавише, многи прави браниоци те зграде су после рата остали у сенци, неки су чак били изложени прогонима. У архивским снимцима Јаков Павлов увек понавља исту, научену причу, без икаквих нових детаља – што није типично за сведочења људи који су стварно проживели неки догађај.

С друге стране, када би неко директно питао оца Кирила: „Оче, да ли сте ви бранили Дом Павлова?“ – он није одговарао потврдно, али никада то није ни демантовао. Уместо тога, говорио би како је у једној рушевини у Стаљинграду пронашао похабано Јеванђеље, које му је помогло да поново пронађе веру, неговану од детињства.

Гонитељи и Божја промисао

Још један део његове ратне биографије је мало познат. У време када је као млад наредник одбио да приступи комунистичкој партији, ризиковао је много. У то време, млади комунисти су имали загарантовану успешну каријеру, па је његов отказ изазвао бес руководства.

Као верника, нису могли да га пошаљу у казнени батаљон – то би био превелик скандал. Уместо тога, послали су га у јединицу која је имала готово сигурну смртну пресуду: био је распоређен као аутоматичар у тенковску јединицу, где су десантни војници најчешће први страдали.

Када је стигао у нову јединицу, начелник штаба је прочитао налог и запитао: „За шта га шаљете у смрт?“

„Он је верник!“ – неко је одговорио.

„Па пола мојих војника су верници! Шта, треба све да их пошаљем у смрт?“

Из разлога који су остали непознати, начелник је одлучио да га не пошаље у борбу, већ га је послао у пољопривредно добро код Павлограда (данашња Дњепропетровска област) да бере диње и лубенице. Тако је провео неколико мирних месеци, што му је помогло да се опорави после тешког рата.

Исповести духовног оца

Док је у јавним наступима био крајње уздржан о рату, у разговорима са блиским људима старац Кирил је повремено помињао како га је Божија промисао више пута спасла.

Његова прича није само сведочанство о историји, већ и дубоко духовна поука – о човеку који је у пакао рата ушао као обичан војник, а изашао као слуга Божији.

Његов живот остаје велика мистерија, али једно је сигурно – у свему што је радио, тражио је вољу Божију, без обзира на цене које је морао да плати.

извор: В.Т.Васељенска

Знате ону стару шалу када се једна девојка жали својој другарици на свог момка: ”Јесте да ми је момак психопата и да ме прогања…, али барем ми је у томе посвећен”.

Иако може звучати веома сурово, ова шала носи у себи болну истину о томе колико свако од нас има дубоку природну потребу да буде неком привржен… и да му се неко посвети. 

Страх од губитка односа (сепарациони страх), који ”вучемо” од детињства временом почне да се преноси и на наше односе са супружником, вереником/вереницом, момком/девојком… И то додатно стимулише анксиозност.

Једном приликом је др Габор Мате рекао: ”Ако желите да видите колико сте емотивно исповређивани, уђите у брак са неким и постаће вам убрзо веома очигледно”. 

И то заиста јесте тако зато што у браку постајемо јако блиско емотивно упућени једно на друго и тада из нас излази све оно што нисмо ни знали да је дубоко скривено у нама. 

Уколико нисмо имали адекватну повезаност (емотивну усклађеност, извесно и сигурно повезивање) са нашим родитељима, велика је вероватноћа да ћемо касније у везама пристајати на ”било шта што нам се понуди”, макар нас то и повређивало.

Када смо одрастали под константним страхом од губитка односа са родитељем (или једноставно у немогућности да се са њим повежемо), и када потом ућемо у однос са супружником, начин на који смо се емоционално повезивали са нашим родитељима се тада преноси и на тај однос, што често још више интензивира анксиозност у нама.

При томе, наш супружник може стварно да буде чак и ”најбоља особа на свету”, али то неће умањити страх у нама да ће он ”једног дана да схвати каква сам и остави ме”, ”да ћу му досадити”, јер ”заслужује бољу”.... 

Зашто? 

Зато што је то наш страх… а не његов. И колико год нас други разуверавали, они не могу уместо нас променити начин који се ми у себи носимо са нашим сопственим страхом. Могу нам бити велика подршка у томе, али не могу они уместо нас направити ту промену у нама. 

Када смо годинама одрастали у неизвесном начину емотивног повезивања и усклађивања, наша биохемија мозга је измењена и тада мозак и нервни систем функционишу као да је и даље ”ратно стање” и да ”сваког тренутка можемо бити повређени”. 

Емоције попут љутње, туге, страха, стида које не буду виђене од родитеља и не посвети им се адекватна пажња, подстичу формирање несвесних уверења да ”нисам вредан туђе пажње”, ”лош сам па ме зато овако третирају”, ”са мном нешто није у реду”... 

И онда несвесно све то уносимо у однос са супружником, често имајући утисак ”да мене опет не виде и не разумеју”...

Научена да скенира и пронађе опасност како би нас на време заштитила, наша психа, будући да није имала такво рано искуство у детињству, не зна како да тумачи и прихвати љубав и пажњу коју нам сада супружник посвећује и то може додатно да подиже анскиозност у нама, јер ниво неизвесности коју стимулише наше несвесно уверење ”када ће ме оставити” све више расте и наша психа непрестано скенира потенцијалне опасности…

Уколико те опасности не проналази у реалном свету око себе, она почиње да их креира у имагинарном (маштом), како би имала ”барем нешто опипљиво” на шта може да се усмери и тиме ”разреши” напетост (”Ти измишљаш проблем тамо где га нема!”)…

др. Данило Михајловић

Отприлике у време хаџи-Георгија, живео је чудесни отац Данило, који је творио чуда још као монах почетник, и њима све задивљавао. Руси су чак и писали о томе у својим верским часописима.

 Ово мало сто сам чуо о светом Оцу и што ми је много користило, желео сам да запишем, како би корист имале и друге душе.

Како сам чуо, пореклом је био из Грчке, а на Свету Гору је дошао у време грчке револуције, око 1821. године. Овај побожни младић, након што се поклонио Иверској Мајци Божијој – Портаитиси, прошао је кроз Велику Лавру. Тамо се поклонио светом Атанасију, топло се молећи да га Мајка Божија упути на неког побожног Старца, коме би се покорио да би постао монах. Пошао је и безбрижно ходио, ослањајући се на Бога. Када је прошао Керасију, на путу ка Светој Ани пошао је погрешним путем и дошао до келије Светог Артемија. Тамошњи Старац је био веома побожан и врли подвижник, украшен многим врлинама. Код њега је младићев дух нашао спокој.

Видевши младог искушеника како се подвизава попут светог Старца, оци из суседних келија су се забринули. Скретали су пажњу Старцу да припази на њега, јер се као млад нагло одао подвижништву. Међутим, Старац је говорио:

- Не брините, знам ја каквог човека имам.

После кратког времена, младић је замонашен и добио је име Данило. Достигао је велику духовну висину јер је био чист, не само телом и душом, већ и умом, будући да је увек имао само добре помисли. У његовом чистом срцу обитавао је Христос.

Једном приликом наложили су пећ да би пекли хлебове и правили двопек. Отац Данило је машицама, чији је врх била метална кука, а дршка дрвена, хтео да распореди жар како би се читава пећница равномерно загрејала. Од велике температуре изгорела је дрвена дршка, а у пећници је остао метални део. Одмах је то рекао Старцу како се посао не би успоравао, а овај на то одговори:

- Шта ме гледаш? Прекрсти се, уђи унутра и извади га да не губимо време.

Отац Данило се прекрстио, ушао у зажарену пећ и ухватио рукама зажарено гвожђе, а да није задобио ни један једини плик, нити му је изгорела иједна длака са браде. Међутим, највеће од свега било је то што није имао чак ни помисао да је урадио нешто велико.

Неком другом приликом, опет, један Старац из суседних Влашких келија се разболео. Бол су му ублаживали само горки краставчићи. Када је наступила зима, болови су се опет појавили. Старац је сишао до Светог Павла, не би ли нашао макар туршију од краставаца која би му помогла да ублажи бол. Али, нажалост, ни њу није нашао. Тако болестан и жалостан пео се од Свете Ане према Крсту. Мада је била зима и туршија од краставаца није могла да се нађе, пред њим се изненада појавио отац Данило, који је, оставивши му шест-седам краставчића, одмах отишао. Болесни Старац се задивио, прославио Бога и појевши краставчиће, оздравио за свагда. Овог пута отац Данило је носио љубав, благослов из веома удаљене, топле земље (у Грчкој тада није било пластеника).

Неки други Старац из Влашких келија је враћао се по великом мразу из Свете Ане. Када је већ био близу врха, почела је мећава. Био је принуђен да се врати мало натраг, како би нашао заклон крај неке стене. Била је ноћ и више није имао времена да се врати у Свету Ану. Снег је непрестано падао, а дувао је и јак ветар. Када се Старац ослонио на стену, дрхтећи од хладноће, од‌једном је приметио да га неко грли, и осетио топлину. Слатки сан га је лагано обузимао. Тада је угледао оца Данила који га је загрлио са много љубави. Када је свануло, пробудио се и наставио пут, јер је мећава престала. Али шта је имао да види? Снег је био свуда, осим на стени са које се отопио од свете топлине коју је ширио отац Данило! Пошто се тако и духовно огрејао, старчић је радостан отишао у своју келију, славећи Бога. А сам отац Данило је био непрестано загрејан љубављу Христовом.

Његове молитве нека би биле са нама. Амин.

старац Пајсије светогорац

извор

Јеромонах Рафаило (Бољевић) – игуман манастира Подмаине одржаће предавање на тему: “ Јесте и биће“ на платоу испред Храма „Светог Саве“ на Врачару, у уторак, 3. јуна у 19 сати.

Извор:ТВ Храм

Христе мој, како можемо тражити да идемо у рај када смо од твоје земље направили пакао? 

Господе, на месту званом „свето“, Твоја деца умиру. Не од болести или старости. Не, јер још није дошло време. Умиру од бомби, од мржње, од равнодушности. Они умиру зато што су неки одрасли одлучили да је живот другог препрека њиховим интересима. 

У дугострадалној Гази, детињство нема глас. Гуше га експлозије, прекривено је прашином из рушевина. Ћутање моћних га уништава. Деца спавају без сутра, деца дрхте ноћу, деца се не буде у зору. Мајке сакупљају тела своје деце, а не њихове играчке. А ми? Ми, они „Христови“, они који смо крштени у име Љубави? Ми затварамо очи. Али Христос је рекао: „Што год учинисте једном од ове моје најмање браће, мени учинисте.“ А ако су ова деца „најмања“, где смо онда били, Христе мој, када су умирала? 

Како да тражимо да видимо Бога када смо заборавили на човека?? Како да тражимо рај, када смо се навикли на пакао? 

Хришћанска теологија је ништа ако се не спроведе у практичну љубав. Вера без дела је мртва. И ми смо испунили своју веру речима — а дозволили да се дела изгубе под рушевинама равнодушности. 

Христос је био избеглица. Био је дете које је прогонила моћ. У сваком делу појаса Газе, Он се изнова разапиње. И више му нису потребне речи, већ руке које подижу ближњег, гласови који бране мир, очи и савест који одбијају да се навикну на зло. 

Немојмо више бити „пролазници“ који виде повређену особу и пролазе поред ње. Будимо Самарјани, који нису питали рањеног човека у шта верује, већ су га подигли. Јер, Бог је са том децом. А Рај ће припадати онима који то нису заборавили. 

о. Хараламбос Пападопулос

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор