“Као да је у критичном тренутку био поред мене“

Не могу а да вам не испричам своју причу како ми је помогао велики светац и чудотворац свети Лука (Валентин Феликсович Војно Јасенецки), архиепископ Симферопољски и Кримски, професор медицине и духовни писац. Искрено верујем и увек ћу имати на уму да ми је светац заиста био заступник у тешком тренутку.

Крајем јануара 2013.г. био сам одвезен у једну од инфективних клиника у Москви због грипа и пнеумоније оба плућна крила. Почетком фебруара стање је било стабилно, али далеко од доброг.

У то време, мајка и стара бака су се налазиле у Пензи, где су петог фебруара довезли делић моштију светог Луке. Морам признати, до тог тренутка нисмо ништа знали о светитељу, али се мајка поклонила моштима, помолила се и набавила не тако велику икону коју ми је предала преко познаника у Москву.

У исто време, супруга је након посла отишла до храма у Сретењски манастир како би се помолила светом Пантелејмону за мене. Случајно јој је неко шапнуо да се помоли и нашем светом Луки. Пошто, чини ми се, у том храму нема његове иконе, жена је без одлагања купила акатист светом Луки. Донела ми је у болницу и акатист и икону од мајке.

Углавном, од тог тренутка сам почео да се опорављам. Желим да нагласим, да сам добијао апсолутну сву неопходну медицинску помоћ-све, и када су лекови у питању, и нега, и посвећеност лекара, на чему сам им врло благодаран. Касније су ми саопштили како је већ донета одлука да ме пребаце на одељење реанимације уколико се тешко стање настави и наредних дана.

На опоравку, док сам лежао у апартману и читао о животу и служењу Валентина Феликсовича, није ме напуштао осећај његове близине погледа у критичним моментима... од тог тренутка нисам више имао чак ни кијавицу. Забележено је много сведочанстава од чудесне помоћи светог Луке. Очигледно је да велики човек за живота наставља посао и после смрти. Кажу да и само молитве упућене њему исцељују.

* * *

Татјана Кашигина

„Тек тако су престале да ме боле ноге“

Молитвама светитеља Луке (у наш храм су доносили честицу његових светих моштију), прошли су ме болови у пети- неколико година сам патила од грчева. Ујутру сам се пробудила сасвим без болова! Дуго сам корачала по стану у чуђењу да су тек тако нестали болови!

Узгред буди речено, када сам пришла да се поклоним кивоту са моштима, уопште нисам мислила на себе, већ на тетку коју су мучили ужасни болови и којој нису никакви лекови помагали (чак ни анестетици). Постепено су болови пролазили.

Благодарим ти, оче Луко, мили молитвениче наш! Диван је Господ у свим светима својим!

* * *

Татјана

„Молитвама светитеља отац је последње године проживео без напада“

2010., 2011., 2013. године сам одлазила светитељу Луки. Тај велики лекар је помогао мом оцу... Отац је боловао од тешког психичког обољења. И напади су били страшни. Молитвама светитеља, отац је последње године проживео без напада и у умро у кући при здравом разуму.

Светитељ је и мени помогао. Једном су ми лоше извадили зуб, тако да су остали комадићи, болно и мучно су заживљавали, али акатист, уље од моштију светитеља су помогли у лечењу. Светитељ ме је упутио добром хирургу који ме је излечио.

Драги моји, то је велики свети отац и заступник. Нека би Бог дао свакоме да проникне топлом љубављу ка том великом светитељу... Светитељу оче Луко, моли Бога за нас!!!

* * *

Галина Константиновна Јефимова

„И видим да ме посматра....светитељ Лука!“

Крајем прошлог века (крајем 1990-их) путовала сам из Москве у Серпухов. Уз себе сам имала недавно купљену књигу „Заволео сам страдање“- аутобиографију светитеља Луке Кримског (В. Ф. Војно-Јасенецког). Књигу сам „прогутала“, три сата у путу су пролетела и била сам просто потресена животним путем и подвизима светитеља.

У храму сам почела да остављам имена на молебан.

Током лета 2001. године имала сам „грип“ плућа. Била сам јако болесна и лечење је трајало више од месец и по (инјекције, таблете, инхалације, итд.) и никако нисам могла у потпуности да оздравим. Био је исцрпљујући кашаљ, слабост (седиментација-40). Дежурни лекар ми је чак рекао: „Не знам шта са вама чинити....“

Септембар.... Јавила се помисао: да одпутујем на Крим, светитељу Луки. Резервисала сам место у лечилишту „Мисхор“ на две недеље.

По доласку у Симферопољ, прво сам узела такси и отишла у Троицки сабор светитељу Луки. Приклонила сам се кивоту са моштима, помолила се за помоћ. Купила сам иконе и оставила код кивота са моштима.

По завршетку терапијског лечења, пред укрцавање на воз, опет сам отишла код светитеља, заблагодарила му, помолила се: осећала сам да болест одлази,да је већ отишла...

2004. године, син је по завршетку школовања служио војни рок, у звању официра. На ручном зглобу му се појавио мали тумор. У амбуланти су рекли да је неопходна операција.

Одмах сам пронашла телефон Троицког сабора у Симферопољу (до тада је тамо већ постојао манастир), позвала сам и замолила да одслуже молебан код кивота светог Луке за оздрављење мог сина.

Операција је добро прошла, а хирург је рекао сину да су за време операције користили методу локалне анестезије коју је разрадио изванредни хирург В.Ф. Војно-Јасенецки.

Божић 2006.године. Сину сву ноћ нису пролазил болови у колену, није могао сам да корача. Ујутру смо звали хитну. Примили су га у градску болницу №54. Тог дана је син јавио да ће бити операција и замолио да му донесем неке ствари и штаке.

Опет зовем у Симферопољ и молим за молебан код кивота са моштима светитеља Луке уз обећање да ћу послати прилог.

Скупљам ствари, јурим у апотеку по штаке, јурим у пошту да пошаљем новац, идем у болницу са стварима и штакама, из метроа упадам у такси. Бојим се да је касно и да ме неће пустити, улећем у лоби и видим да ме посматра....светитељ Лука! Икона је била окачена над вратима у капели која је њему и посвећена, у приземљу. Било је то још једно чудо!

Операција је успешно завршена, опоравак је брзо ишао. Дошла сам по сина на одељење где је лежао. Полако смо (син на штакама, а ја са стварима) прилазили лифту да би смо се спустили у приземље. Исто на штакама, пришао нам је мушкарац, старији од мог сина, бивши „авганистанац“ са којим се син здружио. Попут старијег брата, загрлио га је и рекао: „Упали доле свећу!“

Спустили смо се у приземље, капела је била отворена. „Хајде, где је твој Лука?“-упитао је син. А ја, само што нисам заплакала од радости, тихо сам показала на велику икону свеца...

А пре три године, 18.марта, на Дан обретења моштију светитеља Луке Кримског, син је добио сина, а ја унука-Митјењку. Син у кући чува икону. Мали Митјењка кажипрстом показује на њу и говори: „Ука!“....18. марта Митјењка пуни три године.

Благодарим Господа за све милости послате нам због заступништва овог великог руског свеца!

* * *

Ана Маркова

„Молитвама светитеља пришла сам Цркви“

Жеља да присуствујем литургији родила се одавно, али сам је због нечега одлагала. Догодило се тако да сам прву службу гледала на тв програму. Био је Божић. Наравно, мало шта сам схватала, али се у души нешто променило и сећам се да сам била јако љубоморна на оне који су се причешћивали.

После службе ишла је емисија „Свеци ХХ века “. Један од светаца био је хирург, свештеник под репресијом. То је све чега се сећам о њему.

Било је још чудо о дечаку пијанисти које ме поразило својом простотом и у исто време нестварношћу. Дечак је остао без прстију на руци, а свирање на клавиру је био његов живот и призвање. Молитвама светог Луке догодило се чудо. Кости су почеле да расту...

Зима се завршавала, последња мећава је завејавала све приградске путеве. Пробијали смо се пуном брзином до локалне болнице. Погоршавање хроничне болести, могућа је операција.

После неколико дана, мајка и ја смо седеле у фоајеу. Предстојала је тешка операција, уколико не успе, мораће да се сече. Не знам како се то десило, али је мама спустила руку на фотељу, а када ју је подигла, ту је била икона. Мала, картонска. Свети Лука, исповедник, архиепископ Кримски.

Одмах сам се сетила емисије, испричала мајци и рекла: „Ево и моли се“. Треба ли говорити да операција није ни била потребна. Касније, у истом том фоајеу, пришла ми је старица са сузама у очима и рекла:

— Нисте видели…

— Ој, па то је била Ваша икона. Држите, он ће помоћи.

На Васкрс сам присуствовала Литургији, потом сам се и први пут причестила.

Недавно су у наш храм довезли кивот сам моштима светитеља. Много ми се допада тропар светом Луки. Светитељ ми је заиста показао спасоносни пут и упутио ме ка православној вери.

Весниче пута спасоносног, исповедниче и архипастиру Кримске земље, истински чувару отачких предања, стубе непоколебиви, Православља наставниче, лекару богомудри, светитељу Луко, Христа Спаса непрестано моли веру непоколебиву православним даровати и спасење и велику милост.

* * *

Макејева Анастасија

„Баш од тог тренутка бол је почео да слаби“

Не тако давно осетила сам бол у грлу. Помислила сам да је обична прехлада и нисам обратила посебну пажњу. Прошло је неколико дана, болови су се појачали. При томе није болело само грло , већ и уво, и десни. Расли су ми умњаци. Таблете нису помагале, и бол је постајао скоро неподношљив. Мислила сам да, вероватно, зуб расте погрешно уз мноштво озбиљних последица...

Ноћу сам се молила светом Луки, из неког разлога баш њему.Сан је тешко долазио на очи. У руци сам држала малу икону свеца. Те ноћи сам мирно спавала, а баш од тог тренутка бол је почео да попушта. Након два дана могла сам нормално да једем.

Можда ће се некоме ова прича учинити обична, али ја сам осетила помоћ, молитвено заступништво светог. Још је интересантно да сам у молитви обећала да ћу о овом чуду причати свима да би се што више људи обраћало овом дивном извору Божанствене светлости. И ево после неког времена, видим чланак на вашем сајту. Диван је Бог у светима својим!

* * *

Михаил Харитонов

„Светитељ Лука као да је управљао рукама доктора“

Моја прича је о томе како ми је помогао свети отац Лука. Поштено признајем, нисам раније познавао таквог светитеља. 2006.године, нажалост, отац се јако разболео. Тада је имао 73 године.Срчани напади и позиви хитне помоћи постали су скоро свакодневница. Доктори су рекли да је неопходно уградити бајпас. Схватао сам да је у питању врло компликована операција на отвореном срцу и природно, много сам бринуо за вољеног оца.

У неком тренутку, осетивши мој бол, колега из групе посаветовао ми је да се молим светитељу Луки Кримском, који је сам некада био талентовани хирург, који и дан-данас помаже приликом компликованих операција, а такође ми је поклонио и његову иконицу са честицом моштију и књигу.

Истог трена сам прочитао житије светитеља и схватио да ће нам он сигурно помоћи. Човек такве снаге, као што је био светитељ Лука, не може да не помогне! Кажу, да је он готово сам управљао рукама лекара и многима јавио своју помоћ. Када је операција почела, са болом у души сам испред иконе прочитао акатист светом Луки, целивао је и чекао....

Отац је после причао да професор Акчурин који је по вољи Божијој и на моју велику радост, пристао да уради операцију, пред сам почетак је скинуо крст и ставио га оцу под јастук. Онда је погледао пажљиво на њега и рекао: „С Богом!...“

Као што наслућујете, тешка операција је под чудесним руководством професионалца и светитеља успешно прошла! Отац наставља да се радује животу у 81.години. Много сам захвалан поменутом професору, и никада га нећу заборавити. А светом Луки се сада често молим пред иконом коју сам добио од друга, и која је заувек нашла своје место у молитвеном углу.

                                                                                                        *

Наталија Шнитлер

„Током трудноће нисам се растајала са иконом светитеља“

Добар дан. Благодарна сам светом Луки за његову помоћ и мислим да ћу испричавши своју причу, моћи да макар мало изразим захвалност и поштовање према овом изузетном, светом човеку.

Сада имам 35 година и недавно сам постала мама. Пре тога, десет година нисам могла да затрудним. Никако. У седамнестој су ми уклонили јајник и организам је био сломљен. Мислим да они који су се сусрели са таквим проблемом, знају како се осећа човек у таквој ситуацији.

Када сам сазнала за своју прву трудноћу, супруг и ја смо били пресрећни. Али није успело. Трудноћа је прекинута у раном стадијуму. Сада је о томе лако писати, а тада сам мислила да ми се живот завршио.

Више се ни не сећам ко ми је саветовао да се обратим светом Луки за помоћ. Почела сам да молим, не верујући много да ће имати неког резултата. Једноставно сам изгубила веру. Али чудо се догодило, затруднела сам и други пут. Читаву трудноћу нисам се растајала од иконе светитеља, ноћима сам је приносила стомаку и молила, молила, молила...и батјушка Лука је помогао. Трудноћа је мирно прошла, резултати су били одлични, порођај лак. Постала сам мама прелепе девојчице.

Ни сада нам није све тако глатко. Ко има малу децу, добро зна. Али у свим тешким ситуацијама, молим: „Оче Луко, молим те, помози!“ И он помаже.

Иконицу ћу обавезно предати ћерки, када одрасте. Желим рећи: „Благодарим ти оче Луко! Опрости ми кад сагрешим. Помози нам грешнима. Светитељу оче наш Луко, моли Бога о нас!“

* * *

Јевгениј Јефремов

„Лекари су рекли да немам шансе“

Добар дан! Зовем се Јевгениј, имам 25 година, студент сам на постдипломским студијама Московске духовне академије, и имам овакву причу везану за светог Луку.

Осмог априла 2006. године (тада сам био студент прве године Московске духовне семинарије) при повратку кући са Свеноћног бденија уочи Недеље, жестоко су ме пребили непознати људи: двојица, наоружани палицама за бејзбол, немилосрдно су наносили тешке ударце, при чему искључиво по глави. Без обзира на то што сам већ после првог ударца у главу беспомоћно лежао у бари прљавштине и никако нисам могао да узвратим нападачима, двојица непознатих нападача настављали су да бију по већ разбијеној глави.

Божијом благодарношћу, ускоро су се чули гласови пролазника, чега су се разбојници уплашили. Побегли су са места злочина. Од тог времена, о њима се ништа не зна.

Као резултат напада, доктори су констатовали отворену повреду лобање и мозга, са тешком контузијом мозга, преломом лобање на више места, депресивним преломом потиљка (кост се расула унутар лобање), преломом чеоног дела лобање, два хематома на мозгу. Доктори су родитељима рекли да немам никакве шансе.

Одлежао сам оба викенда (дани, када тешкоболесни људи покушавају да догурају до понедељка), а у понедељак сам хитно оперисан у болници С.П. Боткина.

Свих тих и наредних дана многобројни професори и студенти МДА на челу са ректором Академије архиепископом Јевгенијем (Верејским), парохијани нашег храма Преображења Господња (град Љуберци, Московска област), на челу са настојатељем протојерејом Дмитријем Мурзјуковим, огроман број рођака, ближњих, пријатеља узносили су своје молитве да Господ исцели Свог раба од тешке болести. Молили су се, наравно, Мајци Божијој и угодницима Божијим међу којима је био светитељ Лука.

У понедељак трећег дана болести, извандредни лекар Д.В. Векатов је професионално извео две трепанације лобање. Касније, пред пуштањем из болнице, признао је да није очекивао да ће лечење проћи са таквим успехом. После пола године, урађена је трећа операција-пластична реконструкција лобање: уместо сломљене кости потиљка, исти доктор је уградио титанијумску плочу.

Месец дана касније, залагањем оца Димитрија, отворило ми се да први пут у животу будем у Симферопољу и да се поклоним моштима великог лекара-светитеља Луке! Од тог тренутка, он је један од најомиљенијих светаца у нашој породици. Касније се испоставило да је мајка рођена истог дана и године када је завшен животни пут светитеља Луке.

Захваљујући напорима оца Димитрија, који је намесник цркве у Љуберцком округу (Московска епархија) и по благослову митрополита Крутицког Јувеналија, у нашем намесништву отворене су болничке капеле у част светог Луке.

Милошћу Божијом и молитвама светитеља Луке након годину и по дана рехабилитационог лечења могао сам да наставим школовање у семинарији, упишем магистратуру, а потом и постдипломске студије.

извор

Сећате се чувеног рефрена из Балашевићеве песме „Никад као Бане“?

„Као Бане добри син,
Тих и миран, чист и фин.
Као Бане, васпитан и солидан и користан,
Као Бане, вредни мрав, послушан и учтив сав.“

Зашто ово помињем? Вероватно сте наилазили или можда и сами осетили феномен када на верујуће људе гледају са неким сажаљењем, чуђењем или недоумицом, у смислу: „Зашто то себи радиш? Зашто се трудиш да живиш по неким правилима која те ограничавају?“ Сећам се једног коментара: „Требало би некада себи да дозволиш да опсујеш, видео би колико то олакшања доноси.“

Говоримо о томе шта стоји иза морала верујућих људи, зашто се труде да буду верни, пристојни, поуздани и за друштво корисни људи? Зашто се дакле трудимо да будемо такви? Да ли је у питању нешто што су нам родитељи или друштвена идеологија утуткали у главу па ми сада јадни, због неке присиле или комплекса, ни не можемо другачије?

Суштина наших напора се не крије у томе да очекујемо да нас неко хвали, тапше по рамену и каже за нас да смо пристојни, да смо фини, да смо „душе од људи“, да могу да нас „мажу на хлеб“ колико смо добри, итд. Као што говори свети Василије Велики, заповести Божије не треба да испуњавамо да бисмо угађали људима или због неке друге страсти.

О чему се ради онда? Као прво, ми једино кроз испуњавање заповести показујемо своју љубав према Господу Исусу. То од нас захтева Сам Христос. Врло просто и једноставно. Ево како Он о томе говори:

„Ако ме неко љуби, реч Моју држаће.“

И о супротном говори исто тако јасно:

„Ко Мене не љуби, речи Моје не држи“.

Јеванђеље је између осталог сјајно зато што не оставља никакве дилеме. Мало касније ћу говорити о наставку ове заповести – шта ће се десити ако држимо реч Господа Исуса?

Дакле, не треба ми да испуњавамо заповести и будемо морални људи, зато што тако ваља или тако мора, већ зато што је то начин на који ми узвраћамо Богу за љубав коју нам је показао, тако показујемо да желимо да будемо са Њим и сада и у вечности.

Често недоумица настаје када неко и одлучи да прочита заповести, тада се најчешће појави мисао да су оне бесмислене јер су претешке и немогуће за испуњавање. Који смисао је да се трудиш да испуњаваш нешто што од почетка знаш да не можеш да испуниш? Ту одмах покажу на ову заповест:

„Сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме.“

Или:

„Не брините се, дакле, говорећи: Шта ћемо јести, или шта ћемо пити, или чиме ћемо се оденути?“

Навео сам баш ове две заповести јер данас људи у великој мери гледају да блуд или трку за згртањем новца прогласе за истински смисао живота. И заиста, ове две Христове заповести ми сами по себи не можемо да испунимо, јер немамо снаге за тако нешто. Међутим, добра вест је што Бог није ни рекао да ми својим снагама треба да покушавамо то да испунимо.

Сам Бог нам обећава да ће нам дати снагу да то испунимо ако Му будемо верни кроз испуњавање заповести. Не верујете? Ево шта каже Господ Исус у наставку заповести коју сам поменуо на почетку:

„Ако Ме неко љуби, реч Моју држаће, и Отац Мој љубиће њега; и њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити.“

И још:

„Ко остаје у Мени и Ја у њему, тај доноси многи плод. Јер без Мене не можете чинити ништа“.

Наравно, човеку неће из првог покушаја успети да испуњава беспрекорно Божије заповести. Али када погледате, шта сте у свом животу што је иоле вредно труда успели да учините из прве, без труда и грешака? Том изграђивању своје душе и служи целокупни црквени живот. Према мери нашег труда, долази и помоћ Божија.

Још једна ствар коју осећају само људи који испуњавају заповести јесте колико су оне пријатне, колико испуњавају и умирују нашу душу. Колико год да се у медијима прељуба, коцкање или алкохол представљају као врхунац људског искуства, то не може да се пореди са оним што осећаш када учиниш добро по заповести Божијој. То знају људи који испуњавају заповести јер су били на оба краја, служили су некада страстима, а сада се труде да служе Богу. Тако да њих не можеш да завараш рекламом порока и страсти. По искуству светог Симеона Новог Богослова:

„Колико је задивљујућа сила Божијих заповести и у какво предивно стање доводи оне који их испуњавају!“

И последњи, најузвишенији разлог – када чувамо заповести Господа Исуса ми постајемо, колико је то нама могуће, слични Њему. Замислите се над овим, да човек почиње да макар мало личи на Бога! Како?

Када држимо заповест „не чини прељубу” (2. Мојс. 20:14) постајемо слични Богу, јер “Бог је веран” (Рим. 3:4). Или када испуњавамо заповест „не сведочи лажно на ближњег свог” (2 Мојс. 20:16), самим тим се уподобљавамо Богу јер је “Бог истинит” (Јн. 3:33). А што се тиче недоумице са почетка, о нашем несхватању наводне користи од псовања, ево како апостол Павле пише: „А блуд и свака нечистота … да се и не спомиње међу вама, као што и доликује светима; Ни срамотне ни луде речи или шале, што год је непристојно, него радије захваљивање.“ (Еф. 5:3-4)

Свака заповест коју нам је оставио Исус Христос, како у Старом тако и у Новом Завету, дата нам је са циљем да све више и више карактером личимо на Њега, наравно, колико је то могуће човеку. По речима светог Василија Великог:

„Човек је биће коме је заповеђено да постане бог“.

Што би рекла једна реклама: „Мислите о томе!“

Свако добро од Господа желим!

Станоје Станковић

извор

Од свих осећања, туга је вероватно на првом месту по потискивању и нежељености. Нико не ужива у туговању јер је то осећање снажног интензитета и по квалитету врло непријатно. Ако посматрамо мушкарце и жене, постоји разлика у испољавању осећању туге. Код мушкараца је то ређе, него код жена. Разлог није у природи једног или другог пола, већ у васпитању.

Туга се у мушком свету сматра слабошћу, а како мушкарци требају зрачити снагом и одважношћу, чини се да за осећање туге нема много места. Парадокс је у томе, што су заправо снага и храброст потребни како би се човек препустио том осећању. Јер, иза потискивања туге стоји страх. Страх да ћу нпр. испасти слаб, а да ћу због тога бити одбачен, презрен или мање вреднован. За суочавање са тим страхом, признаћете, потребна је прилична доза храбрости.

Туговање је природан и врло важан процес. Он служи како бисмо се од нечега или од некога развезали. Ако нам је неко драг премину, пријатељ се одселио на други крај планете и наша ће блискост неминовно бити мања чак иако постоји скајп, ако нам неко украде љубимца из дворишта или омиљену играчку, услед раскида или било које друге врсте губитка. Сваки пут када нешто изгубимо туга је осећање које се природно јавља.

Трајање процеса туговања зависи од важности ствари или особе коју смо избули. Наравно, најдуже траје туга када нека вољена особа умре. То може трајати пола године, годину дана или дуже. Природно је и да након јако дугог низа година можемо осетити ту исту тугу, мада слабијег интензитета, јер нам особа недостаје.

Суочавање са реалношћу која нам није пријатна, која нам не иде ,,на руку“ и није оно што желимо је истински фрустрирајуће. Оно што нам омогућује да то преболимо, да реалност прихватимо и са њом се помиримо јесте осећање туге.

Потискивањем овог осећања, било неиспољавањем или потпуним неосећањем реалност се неће променити. Али ће зато реалност постати пријатнија или бар подношљивија уколико је прихватимо. Када губитак прихватимо можемо кренути даље. Иако непријатно, туговање чини свет пријатнијим местом јер на тај начин свет поприма људскији изглед.

аутор: Филип Стојковић

извор

Постоји пет основних осећања, то су срећа, туга, љутња, брига и страх. Да се приметити да је само једно од наведених осећања пријатно, остала су непријатна. С разлогом их не називам позитивним или негативним јер осећања су врло корисна, па стога не могу бити негативна. Она имају адаптивну функцију. То значи да нам осећања пре разума говоре о ситуацији у којој се налазимо. Прилично су аутоматизована како би штедели енергију и време.

Говорићу о непријатним осећањима јер осећање среће углавном није спорно, мада ни то није правило.  Но, о томе ћу неки други пут. Брига је с друге стане иако непријатно осећање, приично подржавана јер људи сматрају да ће бригом успети да реше неки проблем или да ће унапред предупредити настанак проблема. Али и о бризи ћу неком другом приликом.

Различити су начини и разлози због којих смо себи могли забранити непријатна осећања, то може бити под видом не показивања или чак и не осећања, а како не осећање није могуће заправо је реч о потискивању.

Туга је сама по себи врло непријатна за особу која је тужна. Ако на тугу у најранијем детињству нисмо добили адекватну реакцију у виду загрљаја или саосећања постоји могућност да ћемо је се одрећи будући да нам није донела добит. Дечацима људи из окружења често сузе не одобравају, сматрајући је слабошћу која за мушки пол није дозвољена. Осећање туге је присутно када нешто изгубимо, када након више упорних покушаја у нечему не успемо, или када изгубимо неку драгу особу. Оно нам служи како бисмо се привикли на реалност да то што желимо не можемо имати, или да то што смо имали више немамо. Кроз тугу се развезујемо од свега што је наше или сматрамо да нам припада а више немамо.

Љутња је осећање којим се заузимамо за себе. Када нам нешто смета, када се осећамо оштећеним наљутићемо се на особу чије нам понашање смета или нас на било који начин угрожава. Можемо се наљутити и на себе када сматрамо да смо урадили нешто што није требало, себи или другима. Љутњу деце околина или родитељи понекад не узимају за озбиљно. Неретко родитељ на ког се дете наљутило уме да одговори још већом љутњом, а као највећа казна може се јавити игнорисање детета. Ни други ауторитети, као што су надређени на послу, не гледају на љутњу запослених са одобравањем. Потискивање овог осећања или његово не испољавање значи да ће особа тешко успети да се избори за себе и своја права.

Страх је вероватно прво осећање које човек осети од момента свог рођења. У пренатални период не бих овом приликом залазио, мада можемо претпоставити да беба у стомаку своје мајке може осетити сва њена осећања, као и да је бебино доминантно осећање среће, што и не чуди будући да се заиста налази на најбезбрижнијем месту на свету. Осећање страха је изузетно важно јер омогућује човеку да се заштити. Онога покреће да се попне на дрво уколико га нападне чопор паса, или да се супротстави уколико је у некој мање опасној ситуацији а верује да је снажнији. Као и туга, страх најчешће није пожељан за дечаке који би требало да делују неустрашиво. Страх је врло моћно осећање које по правилу увек мотивише на акцију, осим ако није тако снажан да је паралишућ, али тада можемо говорити о патологији осећања страха јер као такво нема позитивну функцију.

Да резимирам, сва набројана осећања су урођена и вишеструко корисна. Била она пријатна или непријатна служе нам да се адаптирамо на ситуацију у којој смо, прихватимо је и спрам тога одредимо своје даље поступке. Не осећати или не испољити осећања сигуран је знак не усклађености човека са средином у којој је.

аутор: Филип Стојковић

извор

Звала се Даница. Упознали смо се скоро пре двадесет година, у једно доба када се чинило да су и звезде гледале другачије него данас.
Дошла је у град са старим кофером и очима пуним светлости — да студира, да нађе посао, да живи неки нови живот. Била је тиха, али не невидљива. Све што је радила, имало је неку чудну дубину, као да се у њој крије још једна стварност.
Када је у оближњем манастиру почео да се развија литургијски живот — као да се из земље подигао невидљиви пламен — Даница је скоро свакодневно долазила на богослужења. Стизала је пре звона, стајала у тишини, понекад као камен, понекад као светлост што пада на иконе. Била је ту колико је могла, а онда би журно одлазила на посао, не говорећи много, као да нешто носи у себи што се не сме просути.
Али оно што нико није знао — нити слутио — јесте да Даница није припадала само овом свету...
Често је долазила на исповест. Села би мирно, поставила једно или два кратка питања — понекад као дете које не жели да се открије, понекад као неко ко већ зна одговоре, али тражи потврду. После одговора би се само захвалила, тихо, скоро као да јој глас не припада, па би жустро устала и нестала низ манастирске степенице, као сенка што се враћа у свој свет.
Никад није говорила више него што треба. Никад није просула душу као други. Али у њеним очима је било нешто што није давало мира — као да изнутра слуша музику коју нико не чује.
Понекад бисмо се срели у граду. Пролазила би поред мене без поздрава, као да ме није препознала. Али у њеном ходу је било нешто што је говорило више од речи — не туђина, не хладноћа, већ нека врста одвојености. Као да је у сваком тренутку корак изнад стварности. Као да је већ припадала неком другом времену.
Тек много касније сам схватио — Даница није бежала од људи, већ од онога што је у њој расло. Нечега што није било сасвим људско, али ни сасвим анђеоско.
Касније ми је, у једном од ретких тренутака када је остала дуже након исповести, објаснила.
Глас јој је био једва чујан, као да се боји да ће речи пореметити неки виши поредак:
— Немојте ми замерити… нисам пролазила без поздрава из гордости. Само… имам велико страхопоштовање према свештенослужитељима. Као према нечем светом. А кад је нешто свето, човек не сме да му прилази као свакодневици…
Живела је просто: одлазила је на посао, враћала се касно, долазила у манастир…
То је, чини ми се, био почетак нечега што ће променити живот многима — не само њих, већ и нас који смо их гледали, несвесни да посматрамо једну невидљиву историју у настајању.
Дошле су њих три. Тихо, ненаметљиво, као јутарња магла која прекрије село пре него што се пробуде први петлови. Даница, и још две младе девојке, добиле су благослов од владике да буду послушнице у манастиру. За почетак — да остану ту, у миру, у тишини, у послушању.
Даница је, као и увек, све радила пре него што би је неко и замолио. Долазила је у цркву пре свих. Прва је улазила, а изгледало је као да уопште није ни излазила. Палила је кандила, брисала иконе... Али више од свега — молила се. Не наглас, не раскошно, већ у дубини која се осећала у целој цркви.
Када би неко ушао у храм, а она већ клечала, осећао би нешто што је тешко описати. Као да је тишина била жива. Као да је ваздух вибрирао од невидљивог присуства. Нико то није гласно говорио, али у нама је растао осећај да Даница више није само једна од нас. Не у смислу гордости — већ у смислу посвећености која мења саму природу човека.
Када је, по њеном избору и благослову владике, дошло време да узме Крст Христов и крене Његовим путем — то није био обичан дан. Небо је тог јутра било необично тихо, без птица и без ветра, као да је и природа устала у страхопоштовању.
Монашење сам обавио ја.
Даница је пришла са главом погнутом, али кораком сигурним као да је коначно стигла тамо где је одувек припадала. Њено лице, обасјано свећама и молитвама, било је спокојно, али у очима је тињала сила коју нисмо могли именовати. Ни радост, ни туга — већ нешто што припада онима који су већ прошли кроз врата смрти и вратили се.
А када је дошло време да прими монашко име — није било ни најмање колебања.
— Варвара — рекла је. — По Светој Великомученици Варвари, чија је љубав према Христу била јача од сваке тамнице, сваке муке, сваке смрти.
У том тренутку, иако сам изговарао речи молитве, осетио сам како пролази талас кроз целу цркву. Једна старица је касније рекла да су се свеће заталасале иако ветра није било.
Од тог дана, више нико није говорио "Даница". Сви су знали — та девојка је оставила свој стари живот иза себе и постала део нечег већег. Варвара. Монах и сведок. И нешто више, чинило се…
Са великом радошћу, од тог тренутка почиње њен крсно-васкрсни пут ка Царству Небеском — у загрљај Христу, Коме је цео живот служила, често тихо, често невидљиво, али увек потпуно.
Ништа се споља није много променило. Варвара је и даље устајала пре свих, улазила у храм као у рајска врата, брисала иконе са пажњом као да дотиче лице самог Господа. Али унутар ње — нешто се преломило. Не као лом, већ као пробој светлости. Постала је лаганија. Чак је и корак њен био нечујан, као да више није ходала по земљи, већ по некој невидљивој стази што води из срца право у вечност.
Једна сестра је једном рекла:
— Варвара више не гледа у нас као ми у њу. Она гледа преко. Као да у свакоме од нас већ види оно што ћемо постати — или оно што смо изгубили.
Понекад, за време Литургије, неко би заклецкетао од хладноће, али Варвара је стајала непомично, као да је обгрљена огњем који није од овога света. А једном — за Велики Петак — један дечак је шапнуо мајци:
— Мама, она жена гори.
— Која жена?
— Она што се моли. Видим да гори као свећа.
Од тада, нико није више сумњао: њен пут је почео, и водио је право кроз Крст ка Васкрсењу.
Имала је послушање да научи да шије свештеничке одежде и мантије. И као и све чему се предавала — и томе је приступила с молитвом, са страхопоштовањем, као да сваку нит провлачи кроз молитву, не кроз иглу.
Нико не зна тачан број — колико је одежди сашила, колико је храмова њеним рукама украшавено, колико је пута тканина заплакала под њеним прстима.
Многе одежде које је направила носили су свештеници по манастирима и црквама широм земље,. И увек би неко, негде, осетио да се у томе моли лакше, дубље, као да та одежда није само тканина — већ благослов.
Али Варвара никада није говорила о томе. Када би је питали колико је одежди сашила, само би се благо осмехнула и рекла:
— Колико је Господ дозволио.
И тако, кроз иглу и концем, кроз молитву и ћутање, Варвара је шила одежде — не само за тела, већ и за душе, не знајући да у свакој од њих оставља део оног небеског света којем се већ приближавала.
Не познајем никога ко је толико волео Мајку Божију као Варвара.
То није била љубав која се мери речима, песмама или књигама. То је била она унутрашња, потпуно предана љубав — тиха као дах у поноћ, али чврста као стуб на коме почива храм.
Сваког празника посвећеног Пресветој Богородици, Варвара је изгледала као да живи у другом свету. Лице би јој добило мекоћу коју нисмо виђали у другим данима. Није плакала, али у њеним очима је сијао свет који није од овога света. Једна сестра је једном прошапутала:
— Као да разговара с Њом. Не у мислима. Стварно. Као дете с мајком.
Посебну, готово неисказиву љубав, Варвара је имала према две иконе Мајке Божије: чудотворној икони Пећке Богородице и Почајевској Мајци Божијој. Обе су јој биле као два тајанствена прозора — један ка прошлости која никада није прошла, а други ка будућности која већ почиње у срцу.
Сваки дан, без изузетка, читала им је Акатист. Понекад у храму, а понекад у тишини своје келије, где је једна мала, поцрнела икона стајала на столу поред кандила које никада није гасила.
Нико није знао када је почела та веза.
Сестре су често причале да су улазиле у храм рано ујутру и затицале Варвару како стоји пред иконом Пећке Богородице — непомична, као укорењена у земљу, а лице јој као пламен — не од ватре, већ од љубави. Из њеног читања акатиста избијала је топлина која се осећала и кад се молитва завршила.
Једном приликом, док је читала акатист Почајевској Мајци Божијој у цркви где није било никога, једна млада сестра која је улазила на задња врата стала је као укопана. Варвара је стајала пред иконом, али изнад ње, према њеним речима, светлела је нека благост, као невиђена светлосна сенка, која је пратиле сваку реч као дах мајке изнад спавајућег детета.
Као што је живот и подвиг Свете Великомученице Варваре био неразумљив њеном оцу, тако је и молитвени подвиг монахиње Варваре често остајао тајна многима који су је познавали. Њена унутрашња борба, тежња и самоћа — све то било је као тиха река која тече испод видљивог света, а ретки су они који су могли да је виде или схвате.
Као што тропар Светој Варвари описује као голубицу — симбол чистоте, слободе и мира — тако је и монахиња Варвара тежила тој слободи, не оној земаљској, већ оној истинској, вечитој. Жудела је да што пре оконча свој животни подвиг и стигне у вечно пристаниште, у оно место где бол и патња више не постоје, а душа проналази свој мир у загрљају Христовом.
Њене молитве нису биле само речи — биле су то изливи душе, понекад тихи и лагани као шапат, понекад снажни и упорни као невидљиви бој на небу. Многи су је слушали са дивљењем, али и са зачудом, јер није било лако разумети ту дубину, ту тежњу која ју је водила ка светлости.
Иако су многи желели да јој помогну, да јој приближе земаљске радости и утехе, она је тихо и упорно корачала путем који јој је био дат — путем који је само она могла да разуме и поднесе.
Јер пут Свете Варваре, и оне која је по њој добила име, био је пут крста и васкрсења, пут који само најхрабрији душе могу проћи.
Отишла је тако да је многима оставила сумњу — као да је Бог био љут на њу. Зашто баш тако?
Многи су се питали зашто Бог, коме је она служила читав живот, није дао више времена тој светли души. Зашто је управо она, која је носила у себи љубав према Мајци Божијој и Христу, ишла тако рано? Зар није заслужила још једну прилику, још једну годину, још један дан?
Али било је и оних који су схватили нешто друго. Један стари јеромонах, који је познавао њену тајну и подвиг, рекао је:
— Бог није љут на Варвару. Напротив. Он је узео своју најчистију голубицу раније јер је њена мисија овде била завршена. Када душа прерано одлази, то је понекад знак да је њен пут већ почео у оном другом свету, у Царству Небеском, где ће се припремати за нешто што ми не можемо још да разумемо.
Њена смрт није била казна, већ почетак новог живота — живота у који је ушла са истом радошћу и вером којом је ходала земаљским путем. Само што је сада била ослобођена свих земаљских окова.
И баш та непојмљива тишина, тај мрак без бола, постао је знак — знак да је Варвара више него само монахиња. Постала је светлост која наставља да сија у срцима оних који су је познавали.
Када сам касније читао Житије Светог Атанасија Атонског, и када сам наишао на тај део — да је свој живот окончао тако што је купола саборног храма, који се управо градио, пала и убила Светитеља — нешто у мени се преломило. Али не као бол, већ као тишина после дуге олује.
У том тренутку, као да ми је сва тежина са душе пала.
Зашто баш тако? Зашто баш они који се предају Христу најдубље, најискреније, често одлазе на начине које људски разум не може да оправда, ни да објасни?
Ту, пред тим реченицама о Светом Атанасију, сагледао сам и Варвару. Њену тишину. Њен подвиг. Њену неочекивану смрт која је деловала као прекор, као недовршеност, као нешто што нас је све оставило затечене и збуњене.
Али неке смрти, као и неки животи, нису дати да би били разумљиви. Дати су да би нас ућуткали. Да би нас сагнули. Да би нас натерали да гледамо дубље.
Као што је Свети Атанасије преминуо под куполом храма — на прагу нечег светог, усред градње Дома Божијег — тако је и монахиња Варвара отишла у тишини свог подвига, усред молитве, у ходу ка слободи коју је годинама жудела.
Обоје су, на неки начин, постали камен темељац нечега већег. Не темељ који се види, већ онај скривени — онај који држи све остало.
И зато ми је лакнуло. Јер сам схватио:
Бог не мери подвиг по крају, него по дубини.
А дубина Варварина није се могла измерити ни речима, ни годинама, ни сузама.
Она је већ давно живела на граници вечности. Само смо ми мислили да је још ту.
 

извор

Не знам да ли сте приметили да у многим текстовима који говоре о крају света, антихристу, знацима који указују на његов долазак – постоји (не само) једна заблуда. Конкретна заблуда на коју мислим и коју бих желео да расветлим примерима из Предања гласи да ако нам антихрист или његове слуге ставе жиг звери на руку или чело чак и без наше воље, то је то, осуђени смо на пропаст.

Заблуда да Бог не гледа на наше намере, на покрет нашег срца, већ само на спољашњу форму, на поступак. То је иначе толико карактеристично за наше време, када су људи фокусирани само на спољашња правила и некако се заборавља да Бог тражи наше срце. Да, спољашње је важно, али је другостепено у односу на наш избор да будемо са Богом или не.

Ево и неколико врло, врло упечатљивих примера из Предања који говоре у прилог овоме. Притом, у питању су сведочанства мученика којима је Господ Исус обећао да ће Дух Свети говорити уместо њих: „А кад вас предаду, не брините се како ћете или шта ћете говорити; јер ће вам се у онај час дати шта ћете казати. Јер нећете ви говорити, него ће Дух Оца вашега говорити из вас.“ (Мт. 10:9-20)

Мученици Ирини римски војвода прети врло понижавајућим мучењем – групним силовањем до смрти. Претња која је у стању да поколеба не само због свог ужаса који се крије у њој, већ би могла да се појави и дилема – да ли ће онда тако измрцварено и понижено тело и даље остати „храм Божији“ (1. Кор. 3:16) како о томе говори апостол Павле? Прочитајте и сами Иринин одговор и њено богословље:

„Рече јој војвода: Наредићу да те голу одведу у блудилиште и да те тамо срамоте до умртвљења. Света одговори: На тај начин ће тело моје страдати од блудника као од пса који уједа, или од вука, или од медведа, или од змије. И више волим да ми тело пострада од оскврњења него да душу оскврним идолопоклонством, јер невољна нечистота, на коју душа не пристаје, не поставља се у грех пред Богом. Еда ли се оскврнише свети, којима мучитељи силом сипаху у уста од идоложртвене крви? Војвода на то рече: Зар се не, оскврнише окусивши од наших жртава? Света одговори: Не само се не оскврнише него и венце добише за то, пошто им руке беху везане, уста силом отворена и крв жртвена у њих сипана. Добровољно наслађивање тим било би грех и заслуживало казну, а кад се то на силу чини, доноси венац ономе над ким се врши насиље. Тако и ви ако ма шта насилно учините телу мом које сам ја предала Христу мом, надам се да нећу бити постиђена пред бесмртним Жеником мојим него ћу још одликовање добити од Њега што сам Њега ради поднела муку и насиље. Стога не марим па ма шта чинили с мојим телом: макар га предали оскврњењу, или ранама, или огњу, све сам готова поднети ради имена Бога мог. А Бог мој моћан је да вам не допусти да ми учините то што сте намислили“ Иако у Житију пише да она није била силована, да су је Анђели спасили, важно је њено расуђивање и њена непоколебива свест да чак ни тиме не би могла да буде одвојена од Господа Исуса.

Света мученица Лукија је још јаснија – чак и приношење идолима које неко на силу без наше воље уради, Бог не гледа као да смо ми у томе учествовали. Ево одговора ове свете девојке коју је Бог прославио: „Тело никада не може бити оскврњено без пристанка духа. Ако ти чак ставиш на руку моју тамјан, и насилно га мојом руком бациш на идолски жртвеник, Бог ће се, видећи то, подсмехнути теби, јер Он нас осуђује за слободна хтења и добровољна дела, а не за дела која учинимо силом приморани од других. Тако и насилно одузимање девствености Он само допушта, као што допушта искушења, разбојништва, незнабоштво. Стога ако ти и наредиш да ми се силом одузме девственост, ти ћеш ми тиме само удвостручити награду за моју чистоту”.

 Неко може да каже, све је то у реду, али антихрист је антихрист, то су већ озбиљне ствари… Као да све време није суштина у истој ствари – нашој слободној вољи и слободном избору који чинимо током живота овде. Управо на ово питање у вези са антихристом обраћа пажњу и истакнути црквени аутор и проповедник нашег времена, схиигуман Авраам Ридман. Он говори веома занимљиво:

„Треба да схватимо да какав год тај печат (антихриста) био, ако нам га буду стављали мимо наше воље, он неће имати никаквог значаја. Навешћу као пример такве чувене светитеље, као што су Теофан и Теодор Начертани. Такав чудан назив су добили – узвишен, јако леп, а опет повезан са њиховим највећим понижењем. Светитељи Теофан и Теодор су по благослову јерусалимског патријарха који је био ревнитељ иконопоштовања отишли византијском цару иконоборцу да би изобличили његову заблуду. Дошавши они су га храбро изобличили – нису му се ругали, већ су указали на његову заблуду.  Цар се толико разгневио због њиховог супротстављања њему да је наредио да их жигошу, да им на лицу урежу речи изругивања православној вери. Зато су они и добили назив „Начертани“. Да ли то значи да они на свом челу носе печат антихриста? Или, супротно томе, да су урезане речи симбол највеће славе и храбрости ових људи? Наравно, тачна је друга тврдња. Зато не треба мислити да понижење од наношења печата против наше воље има некакав значај.“

Суштина је у томе да о овоме не би требало ни да се пише да у нашим умовима не постоје помешани појмови. А можда се узрок за овакве дилеме крије у нечему дубљем – да у нашим срцима не постоји уверење да је Бог заиста наш Родитељ, већ неки удаљени Творац коме и није много стало до нас, чију љубав морамо да зарађујемо, да испуњавамо и најмању ситницу, а све зато да се не би окренуо од нас и ми онда остали сами и напуштени?

Ако је ово у питању, то се неће решити тиме што ћемо се трудити да свим силама испунимо сваку ситницу, у нади да ћемо тако умирити своје срце и смањити страх да не будемо одбачени од Бога. То се мења на други начин. Први корак је овај.

Станоје Станковић

извор

Како говорити са децом о вери и Цркви... С малишанима је нешто лакше, али са тинејџерима је потребно разрадити озбиљан приступ. За тако нешто не постоји рецепт, који ће одговарати свима. И хвала Богу за то! Сви се ми разликујемо, па су и наша деца сва посебна. Зато разговору са њима треба приступати промишљено. Ако у било шта кренемо непромишљено, увек ће све резултирати жалосним духовним последицама... Без промишљености нема добрих дела.

Прво што родитељи и свештеници треба да ураде, када започињу разговор о вери са младима, је да у себи пронађу онај тренутак истинске духовности. Нека се сете тихе молитве, или када у покајању стоје пред Богом при Исповести, нека то буде тренутак када су осетили присуство Бога. Наравно, све то зависи од случаја и околности у којима се разговор води, увек се треба прилагодити ситуацији. Али од суштинске важности је да без скривања, без било каквих маски и искрено започнемо овај јако битан разговор. Сви ми вољно или невољно носимо мноштво маски: учитеља, шефова, жртви итд. Све те маске само скривају наше праве личности. Тинејџери имају истанчан осећај да препознају ту лаж. Зато у том разговору одрасли морају да покажу своја искрена осећања, бол, саосећање, али не због себе, већ због своје деце! То је јако битно!

Дечја вера је „вера маме и тате“, зато што „тако треба“, или „да ме не би грдили“, а у случају тинејџера то може бити и ствар инерције, ако су дете водили у цркву од малих ногу. Деца још увек нису проживела лични сусрет с Богом, тај својеврсни и прекрасни догађај који их очекује. Постоје изузетни случајеви, када без сумње видимо у детету живу, тврду и праву веру. Можемо слободно рећи да су та деца света.

Веома је тешко са децом говорити о вери, а нарочито са тинејџерима. Они су посебни људи и с њима се не може претварати, или разговарати путем отрцаних фраза и клишеа. Кроз минут досаде, они ће већ бити у другом свету, а кроз пет минута, већ ће почети да вас избегавају. Али то не значи да ми треба да се играмо са њима и да их забављамо. Понављам, само искреност и поштовање према њима, прихватање тог младог човека као себи равног саговорника, може бити успешан метод. Не можемо третирати младе, као неку „глупу дечурлију“.

На почетку треба изградити исправан људски однос са младима да би разговор успео, а после долази интеракција. После тога је сваки случај за себе. Не треба моралисати и придиковати. Неподесна проповед и извештачена побожност могу одгурнути младића од Бога и Цркве. Треба да се изражавамо просто и разумљиво. Христос је проповедао кроз приче, које су биле разумљиве за народ. Ако једноставно желимо да „обрушимо“ Јеванђеље на тинејџера, код њега ће прорадити његов младалачки инстинкт за самоодржање. Једино ако не вршимо претерани притисак и ништа не намећемо, можемо пружити прилику том младом човеку да нам крене у сусрет. Не можемо да „утерамо“ младе у Царство Божије, бољи приступ је да се мало дружимо са њима. Треба да сазнамо њихова интересовања и проблеме, како бисмо могли да започнемо једноставан разговор из душе. Након тога ће контакт бити успостављен.

Најбоље је не урадити сав посао уместо њих, треба им дати онолико колико им је духовно потребно и оставити могућност тинејџеру да сам поразмисли, да сам изведе закључке. Потребна је вештина упутити младог човека ка Христу, али другог пута нема. Ако заиста желимо да наша деца постану искрени верници, морамо да ризикујемо. У принципу, као и увек. Треба увек обратити пажњу на узраст детета, и на то да ли се ради о дечаку или девојчици и разрадити специфичну тактику. Такође, морамо прихватити да наша деца имају право на избор и на грешке. То право им је подарио Бог, јер Он је сваку душу створио слободном и јединственом.

Уопштено говорећи, сваки разговор о вери не треба да почне од духовних танчина, већ од душевности. Сетимо се речи апостола Павла упућених Коринћанима. „Али није прво духовно, него душевно, потом духовно“ (1 Кор. 15, 46). На пример, дете се играло и разбило чашу. Кроз један трен дете ће тражити нашу подршку. До малопре је било безгрешно весело (обратимо пажњу на 50. Псалм), а сад је узнемирено, још нема страха, али ту је плашљиво ишчекивање. Шта то чека дете? Шта оно може чути од нас? У пракси постоје само две варијанте. Прва је гнев и бес родитеља, и кажњавње детета. Као последица тога, детету се умртвљују мисли и осећања, а у будућности то може довести до слабости душе. Оно из тога ништа позитивно не може да закључи. Родитељи често пренагљују у кажњавању деце. И што је најгоре деца не бивају кажњавана због својих неморалних поступака (због лењости, лажи, подлости, кукавичлука), већ због тога што не дају родитељима да се „опусте“ или због неке друге личне штете, коју им наносе. Постоји и друга варијанта. Одрасли имају предивну могућност да науче своју децу кроз неки, спонтани, животни пример. Треба се тиме послужити и истаћи оно што је заиста битно. На пример, млађи брат је нешто разбио, а старија сестра је почела да чисти неред. Треба рећи брату, да се захвали својој сестри и да је пољуби у образ. Тиме ћемо га научити да не треба да се боји да призна своју грешку и да је исправи. Научићемо га и да се према стварима односи пажљиво. Његова старија сестра ће такође извући поуку из тога. За њу ће то бити добар пример љубави, да треба да помаже ближњима, а не да пребројава заслуге и добра дела. Од једне чашице, корист може бити огромна.

На крају крајева, морамо признати да је младима занимљивје друшто њихових вршњака од нашег, то је очигледно. Али ако разговарамо са њима од срца ка срцу, они ће то разумети и осетити и неће све то одбацити. Не можемо спречити нашу децу да греше. Она могу поступити непромишљено, непажљиво и превише самоуверено, као што је поступила Ева. Они мисле да је сав свет њихов и у једном тренутку ће пожелети да окусе грех. Али једна је ствар, ако је то само један случај, а сасвим друга, ако им то пређе у навику. Наш задатак је да изградимо темељ на који ће се у будућности ослањати наша деца и можемо само да се надамо, да ће она изабрати исправан пут добрих дела.

Протојереј Александар Овчаренко

извор

Психологија је данас веома популарна, као некада античка философија у древности, временима великих Отаца Цркве. У последње време психологија је све више присутна, психотерапија не представља нешто егзотично, све више људи се обраћа за психолошку помоћ.

Како хришћани гледају на њу? Зависи кога питате. Скоро сви знају за некога из Цркве ко има отпор према психологији, у смислу да је присутан (ригидан) став да човек који верује у Бога нема никакве користи од ње, да психологија не може ништа да пружи, али итекако може да нашкоди. „Нама је потребан само духовни живот, само пост и молитва“, помоћу подвига се решавају сви проблеми: духовни, душевни и телесни.

Ево једног аргумента у корист психолошког рада за људе који верују у Господа Исуса као тема за размишљање.

Много нас је нажалост одрастало у условима који су били далеко од идеалног (некада просто и нормалног) и кроз све то стекли смо и развили различите душевне немоћи. Са свим тим немоћима смо дошли у храм. Заблуда је да смо ми „празан лист хартије“ на коме, након окретања ка Богу, пише једино вера у Бога. Као да не постоји ништа из претходног периода што не може да утиче на наш однос према Богу.

Човек ће на Бога гледати у зависности на начин на који је васпитаван и подизан у својој породици. Ако смо осетили строго васпитавање, без показивања љубави, ако се није водило рачуна о нашим осећањима и потребама, ако је дете понижавано или трпело насиље од стране родитеља, врло је вероватно, скоро сигурно да ће оно такав однос пројектовати (пренети) на Бога.

Бог за такву особу неће бити Бог Љубави Коме је она таква каква јесте, са свим њеним немоћима, драга и драгоцена – сама по себи. Бог ће за такву особу бити искључиво строги и праведни Судија који само чека да грешку да би одмах уследила казна. У таквој ситуацији човек у односу са Богом мора непрестано да заслужује љубав и помиловање. Исто као и током свог одрастања.

Особи која је тако васпитавана и подизана просто није јасно зашто би њу Бог волео, зашто би је поштовао? На жалост, врло добро може да разуме, да осети из дубине свог бића, да ће бити кажњена ако учини неки грех, без саосећања и самилости.

Ове „наочаре“ које смо ставили у детињству (или тачније, које су нам ставили други), којима гледамо на Бога и на свет око себе је јако тешко скинути самостално, јер пречесто нисмо ни свесни да их носимо. Али као што се и свако дрво препознаје по свом роду, тако се препознају и плодови оваквог погледа на Бога. Узнемиреност, одсуство душевног мира, фиксираност на грехе и преступе, одсуство било какве радости, страх и ишчекивање казне…

Овај за нас веома често невидљиви али врло осетни утицај из детињства у стању је да прилично утиче на наш духовни живот. Рецимо, особа може много пута да иде да се исповеда, а да ипак са исповести одлази са нејасним осећањем кривице и неуверености да су јој греси заиста опроштени и избрисани… И онда прекорева себе за маловерје, појачавајући себи кривицу зато што је лош хришћанин или хришћанка. А уопште се не ради о томе…

Када у неком тренутку човеку овакав живот постане претежак, ту психолог који верује у Бога, који се и сам труди да води (здрав) духовни живот – може да помогне. Може да помогне тако што ће заједно са човеком, пажљиво и саосећајно потражити узроке за такав поглед на свет и на Бога. Заједно ће радити на томе да се постепено такав поглед промени, да се научимо нечем новом, да пружимо себи оно што нам недостаје: љубав, саосећање, подршка и стрпљење. И тек кроз пут ка себи, можемо доћи до истинског контакта са Богом Који јесте љубав, Који воли све људе (па и нас саме, веровали ми то или не).

Психолог са хришћанском вером и уверењима, може помоћи људима који верују у Бога, да кроз себе, кроз рад на себи, дођу прво до правог контакта са собом, а онда након тога и паралелно са тим, крену да граде искренији и радоснији однос са Богом.

извор

Од свег срца бих препоручио искрени одговор свештеника и психолога Александра Гаврилова на тему која је, на жалост, исувише добро позната многима од нас.

*

„Имам страх да не увредим или узнемирим било кога. Јако зависим од туђег мишљења. Осећам снажна осећања кривице и узнемиреност, ако схватим да сам некога нечим повредила. Одмах почињем да грдим себе, не могу да се умирим док се не извиним, док се не оправдам некако. Ово је посебно снажно у односима са мамом. Схватам да често претерујем правим слона од мрава, али свеједно то исто радим…“

Ово што сте сада прочитали је уобичајена „дијагноза“ особе која је васпитавана помоћу манипулација. То је оно класично:

„Зар желиш маму да узнемириш и ожалостиш? Хајде, хајде, да ме срце сада не заболи…“

Када ви на исти начин манипулишете својом децом, претварате их у исте такве одрасле који:

– зависе од туђег мишљења,

– извињавају се свима три пута дневно,

– грде себе због свега на овом свету,

– нису у стању да се зауставе док не добију „зелено светло“ од маме, шефа на послу или касирке у радњи.

Ради се о томе да дете није у стању да се према некоме односи на један начин, а према другоме на други.

Ако се буде бојало да узнемири маму, бојаће се да узнемири и учитељицу.

Осећаће кривицу ако се шефица намрштила.

И извините, неће послати тамо где треба, мушкарца који ради пића и изласка жели да је одвуче у кревет – јер је непријатно, „он ће се увредити“…

И шта сада да ради таква девојка?

У најбољој варијанти, кренуће на психотерапију. Седам година од јутра до вечери ће прорађивати, копати по себи. И ако јој пође за руком – научиће да пружа отпор.

*

Међутим, 99% таквих људи неће отићи нигде. Они једноставно на себе стављају крст.

Али је то зато баш пријатно, зар не?

Она има златну медаљу, дипломе завршених школа. Све као и други људи.

А то што се боји да увреди човека који је ето, обратио пажњу на њу и улази му у кревет или што три године ради на послу где јој не плаћају – па ето, дешавају се такве ствари.

Тако да девојке, док нисте закасниле, док деци није 15 година, прекидајте такве манипулације кривицом, стидом и страхом. Јер ће се касније таква деца цео свој живот опорављати. Због вас.

А шта да ради сама девојка која је поставила питање?

Да почне да уважава себе.

Да почне да воли себе.

Да почне да улаже у себе.

Да иде на психотерапију, на групну терапију. Да прорађује своје теме.

Много посла има.

Што се каже, „хвала“ родитељима.

извор

У овом кратком расуђивању игуман Нектарије Морозов одлично показује колико нам је неопходан и у чему се састоји прави „рад на себи“. И најважније, даје одговор зашто често тако упорно избегавамо да радимо на себи.

*

Зашто је тако тешко познати себе? Познати себе на начин на који ти је заиста потребно, схватити који смисао је – твој? Који циљ је твој? Тешкоћу изазива много ствари, пре свега чињеница да је у питању заиста – труд. Међутим, постоји једна веома озбиљна препрека о којој бих говорио посебно.

Ради се о страху. Страху од сусрета са собом. Често се сусрећем са овим за време сеанси. Човек буквално као да кружи око себе самог, не одлучујући се да се приближи себи, не одлучује се да погледа у себе, да се упозна са собом.

Чега се човек заправо боји у овој ситуацији? Није лако формулисати ово.

Понекада човек говори да познајући себе, боји се разочарења у себе. Понекада да се боји да ће о себи сазнати нешто толико „страшно“ да након тога неће бити јасно како живети. Међутим, најчешће човек није у стању да објасни чега се управо он боји. У питању је нешто неодређено, њему самом до краја неразумљиво – попут „чудовишта“ које се појављује у соби када се угаси светло.

У реалности је у питању – страх од бола. Оног бола који осећамо када се приближавамо, дотичемо давнашњег бола, бола из детињства, онога што је било рањено али није било исцељено, што је било само „добро“ скривено, заблокирано. И чак предосећај да ће ова заштита бити демонтирана, да ће оно што се налази испод ње бити обнажено, постати поново рањиво – изазива ужас.

Међутим, потребно је, обавезно је неопходно да се изборимо са овим ужасом, одлучимо се да уклонимо заштиту и зацелимо коначно то што нас боли, да бисмо након тога живели спокојно и аутентично, заиста, не бојећи се више.

Ово нам је потребно не само што је добро живети без страха. Већ и зато што је у питању јединствени пут да упознаш себе, схватиш шта ти је потребно, у чему се састоји твој лични смисао и какав циљ је управо твој. И да се уз Божију помоћ потрудиш да све то себи пружиш.

извор

У наставку можете прочитати сведочанство човека на кога је веома утицао један од догађаја из детињства. Свештеник Александар Гаврилов кога помиње у свом сведочанству има и психолошко образовање и велико искуство у пружању подршке људима који су много тога прошли. Надам се да ћете имати користи од овог сведочења, можда пронађете нешто заједничко са искуством човека који је ово поделио, тему за размишљање и интроспекцију.

*

Уводно објашњење оца Александра: Како је насиље у детињству сломило Едуардов живот и шта му је помогло да се опорави? Едуарда сам упознао у фази када је одбацио наркотике. Дошао је изгубљен мени у храм Иконе Мајке Божије „Чаша која се не испија“. Коју професију да изабере? У ком граду да живи? Са којом женом? Говорио је да живи чудним животом, као да није његов.

„Поздрав свима, зовем се Едуард. Када сам дошао до оца Александра, моје стање је било, како то зову, емоционално дно. Иако сам споља водио пристојно уређен живот. Осећао сам страшан бол са којим сам живео практично цео свој живот. Много страха и кривице, много неодређености. Као млад сам користио наркотике, затим сам успео да их одбацим, схватајући да ми више не пружају олакшање, а да су преда мном тешки наркотици. Осећао сам да не волим никога, да могу само да имитирам љубав. Познаница ме је посаветовала да дођем у овај храм, рекавши: „чини ми се да треба да будеш тамо“. Отишао сам.

Отац Александар ми је објаснио ово моје изгубљено стање и посаветовао ми да прођем програм 12 корака. Рекао да ће ми помоћи да се разаберем са собом. Почео сам да одлазим на различите групе и ево шта сам схватио.

Иако моји родитељи нису били алкохоличари, били су ми блиски проблеми људи који су одрасли у алкохоличарским породицама. Имао сам 48 година, али сам изнутра остао дете. Дошао сам до кључног тренутка у мом детињству, када се догодио слом моје личности.

Добили смо задатак да пишемо о три најболније ситуације из детињства. Сетио сам се ситуације, имао сам седам година, мајка ме је веома сурово претукла. Отерала ме у ћошак и тукла вијачом за прескакање, није могла да се заустави, као да је имала помрачење свести. Гледао сам у њене стаклене очи и у неком тренутку сам у свом уму седмогодишњака помислио да је то крај. Она ће ме убити. Једноставно није у стању да се заустави. Страх је ушао у моју душу.

У том тренутку су ме сломили, као што се ваза разбије о камени под. Моја личност се изменила, почео сам да се бојим да будем свој. Почео сам да се прилагођавам мајци, да јој угађам, да хватам и примећујем њена расположења. Да не би бих био претучен поново, био сам спреман да се одрекнем себе.

Са седамнаест година сам завршио школу у свом граду, прешао у Петроград на даље школовање, али се ништа није променило, вратило као раније. Ја сам био сломљен човек. Могао сам да се снађем на грађевини са радницима, умео сам да разговарам са припадницима интелигенције и притом – губио себе. Тако сам живео од своје 7 до 47 године, све док нисам дошао оцу Александру.

Прорађивање детињства са љубављу према себи, без оптуживања мајке, извукла ме је из тог бола, из страха, из кривице за све на овом свету.

Постао сам способан да погледам на себе као на дете Божије. Нико ми у животу није упућивао речи подршке! Нико ме није тешио. Нико због мене није био поносан. Нико ми није био предан. Као 48-годишњи човек сам ридао схватајући ово. И захваљујући љубави Божијој, успео сам да изађем из овог бола.

Почео сам да проналазим себе. Коначно сам схватио којом ћу се професијом бавити. Престао сам да се бојим жена, почео сам им верујем. Сусрео сам жене са којима сам заједно долазио на групну терапију, стицао поверење. На парохији код оца Александра сам почео да се подижем из пепела.

Овде су људи са којима говорим на истом језику, који такође стреме да подигну себе, излече и уопште говоре на језику искрености. Хвала свима!“

извор

Ево једног искуства верујуће хришћанке која је свесна својих психолошких немоћи и покушава храбро да ради на себи. У овом психолошком (душевном) раду на себи дошла је до веома значајних увида (закључака) и о духовном животу између осталог.

*

Недавно сам прочитала текст на православном порталу са речима намесника свето Успењског Псково-Печерског манастира, архимандрита Тихона (садашњег митрополита Тихона Шевкунова):

„Карактеристична црта савременог аскетизма је трпљење. Оно је одувек било потребно, али су раније више трпели околности, а сада више трпе себе саме.“

Слажем се са оцем Тихоном – истрпети себе је уопште говорећи, најтежи, понекада практично немогући задатак. Ја понекада јако нервирам себе. Ја тако желим да у сопственим очима будем успешна, предивна, добра, пуна љубави. Међутим, потребно је да само погледам на себе непристрасно, без илузија – и тада почиње. Ужас и одвратност према ономе каква сам ја заправо. Покушавам да одговарам свом идеалу, али ми не полази за руком. И тада желим да побегнем од себе и јако жалим што је тако нешто немогуће.

Највећи проблем савремених људи је у томе да ми у сујети свакодневице не успевамо да постанемо свесни какви смо ми сами, да схватимо наше реалне снаге и могућности. Човек се данас налази под толиким теретом обавеза, захтева, да он већ не осећа чијим животом заправо живи. Јако важан и сложен тренутак у самопознању представља храброст да прихватиш себе онаквим каквим јеси, не заустављајући се притом на путу ка Богу. Јер то је, верујем, смирење?

Чини ми се да јединствени разлог због кога је могуће смирити се са својом ништавношћу – љубав Божија према мени лично. Ова љубав превазилази сваки разум, несхватљива је и невероватна.

Господ ме види онаквом каква јесам, Он ме познаје боље од свих. Бог види колико сам ја далеко од Његовог образа и притом се не окреће од мене, не оставља ме, већ ме воли као и раније.
Мислим да је јако важан део духовног живота – стећи истинску љубав према себи: као према икони Божијој, јединственој и непоновљивој.

извор

Да ли сте икада приметили да старији људи често траже од млађих: „Успори... Успори...“? Увек сам мислила да је то због споријег темпа живота оних много старијих од мене. Сећам се како ме у младости иритирао такав захтев, сугестија. Али сада, са педесет година, све више мислим да захтеви за „успори-успори“ нису због чињенице да старији људи „не могу да прате“ младост, већ због њихове мудрости и разумевања како живот функционише. 

И живот заиста постаје бржи са сваком деценијом. Савремени човек, да би остао у тренду и био уважен у друштву, осуђен је да буде брз и да апсорбује огромне количине информација. 

Али како ми, данас, осећамо живот? Да ли имамо времена да обратимо пажњу на важне, дубоке ствари које се дешавају у њему? Да ли обраћамо пажњу на своја осећања овде и сада? Да ли смо пажљиви за сваки тренутак нашег живота? Да ли нам недостаје нешто заиста суштинско? 

Кад размишљам о овоме, увек се сетим цртаног филма „Мали воз из Ромашкова“ и фразе: „Ако сада не видимо излазак сунца, могли бисмо закаснити за цео живот!“ 

Способност успоравања, способност да се „жури полако“ је неопходна вештина да бисмо живели пуним животом и осећали се живима. 

Како можемо повратити оно што смо могли да радимо од рођења? Како можемо себи дозволити да проведемо дуго, дуго времена гледајући пчеле како лете изнад тек процветалог мака? Како се можемо сетити да погледамо у небо и видимо хировите облаке? Како се можемо сетити да уживамо у дугим загрљајима са онима који су нам блиски? 

Мислим да треба да почнемо са одговором на питање: „У име чега штедим време које бих могао да потрошим на себе?“

На пример, јутарња кафа. Можете је прогутати у ходу или док спремате доручак за целу породицу. Или можете одвојити пет дугих минута да полако пијете кафу, осећајући њен киселкасти укус и уживајући у мирису. То је успоравање за вас. 

Ако уз кафу додате мисли не о томе шта треба да урадите, или листање друштвених мрежа, већ поглед кроз кухињски прозор и посматрање како су се двориште, дрвеће и небо променили данас у односу на јуче, ако размишљате о себи и пролећу које се приближава, онда ћете добити тај осећај живота „овде и сада“. 

Само обратите пажњу на своју јутарњу кафу - и видећете како се мења квалитет целог дана. А живот се састоји од дана које живимо и примећујемо. 

Уместо „јутарње кафе“ може бити шетња парком док чекате да се дете врати са тренинга, и слушање омиљене музике у слушалицама док перете судове. Увек је било трчања до продавница током тренинга вашег детета, а сада је ту опуштена шетња парком. Судови су се увек прали „уз гледање ТВ-а“, а сада је ту музика која вам пружа прилику да будете сами са собом. 

Ако сте икада тражили савет како да успорите, вероватно сте чули да треба да престанете са мултитаскингом, да користите праксе свесности и тако даље. Све је то тачно, не противим се. Али тешко могу да замислим одсуство мултитаскинга и присуство пракси свесности за запослену мајку троје школске деце , када истовремено разговара са својом старом мајком телефоном, качи веш, пази на пилетину која се пржи на шпорету, проверава домаћи задатак из математике свог петака и поново покреће цртани филм за свог првака, који је већ научио све своје лекције. И сада, чини се, можете „свесно да погледате кроз прозор“, али онда се врата отварају - и на прагу се појављује ваше најстарије дете, тинејџер, који опет није пронашао заједнички језик са целим светом... 

Зато вам предлажем да почнете тако што ћете себи дозволити да попијете кафу рано ујутру у тишини. Или чај, или какао. И чаша воде је такође у реду. Можете себи дозволити да седнете на клупу на путу од вртића и гледате дрвеће око себе. Можете гледати филм који само ви волите док пеглате одећу.

Да, можете! Можете и треба да унесете спорост у свој живот. 

Са моје тачке гледишта, важно је да у живот унесемо успоравање које нам је толико потребно, почевши од малих ствари. Ако мале ствари добију на вредности, добиће на вредности и живот у целини. 

После неког времена, имаћете снагу и жељу да осетите себе, не само мирис кафе, и вратиће се стабилна веза са вашим осећањима, жељама и право разумевање шта заиста желите. Управо за то је потребно успоравање - сусрет са самим собом. 

Сви знамо да сваког дана треба да станемо и погледамо свет око себе.

Екатерина Сиванова

https://foma.ru/authors/sivanova-ekaterina