Светиња НЕОБИЧНОГ ИМЕНА за коју мало ко зна: Од свих манастира на Фрушкој гори овај је НАЈМЛАЂИ

Највећи број манастира Фрушке горе стари су вековима и приче о њима сежу дубоко у прошлост нашег народа. Ипак, како је „српска Света гора“ место где духовност и данас сија неугаслим сјајем, на њој се и у новије време подижу цркве и „рађају се“ неке нове светиње. Најмлађа међу њима је манастир Манђелос…

Од свих манастира Фрушке горе, Манђелос је најмлађи. Одлука о његовој изградњи донета је 2008. а радови су почели 2011. Ктитори цркве били су Милан и Сенка Миланковић, пореклом из Бродца код Бијељине, који живе и раде у Аустралији, а који су трагичним сплетом околности овде изгубили ћерку. Манастир је посвећен Светом Василију Острошком и освећен је 2014. године.

Манастир јединственог изгледа

Осим „младости“, манастир Манђелос јединственим чини и његова спољашњост. Наиме, лепа, мала црква комплетно је изграђена од дрвета! Кажу да је коришћен норвешки бели бор и чамовина, па читава богомоља својом архитектуром одудара од осталих фрушкогорских светиња.
 

Необично име

Манастиру је „кумовало“ истоимено насеље необичног назива – Манђелос. Реч је о „преради на српски“ мађарског имена „Нађолас“ или „Nagyolasz“, што у преводу значи „велико италијанско село“ тј. „велико романско село“ – место у коме живе Романи, потомци Римљана, ту досељени у време средњовековне владавине Франака над Сремом.
Осим овог имена, манастир понекад зову и Врањаш, по истоименом извору који се ту налази.
 

Место манастира није изабрано случајно!

Као и многи други фрушкогорски манастири, и овај се налази у прелепој природи. Црква је изграђена у малој, зеленој ували између села Гргуревци и Манђелос, на потезу који се зове Јоргованиште. А место није изабрано случајно! Црква је подигнута тачно изнад извора воде који је посвећен Светим Врачима – Козми и Дамјану, а који је познат од давнина као лековит.

Наиме, слично као што је случај са Јазак водом чије благотворном дејство је познато надалеко и о којој је још Милош Црњански писао у роману „Сеобе“, и историјат овог фрушкогорског извора богат је и дуг. Предање каже да су га још древни Римљани користили како би, преко аквадукта, водом снабдевали Сирмиум тј. данашњу Сремску Митровицу. Вековима након, за ово место су знали и Турци, па су ту направили бању са лековитим блатом чији се остаци, кажу локалци, још увек могу пронаћи у околини манастира.

Извор који се још назива и Врањаш, данас је уређен, а краси га и леп мозаик на коме су приказани Свети Козма и Дамјан.

https://www.istorijskizabavnik.rs/blog/najmladji-manastir-fruske-gore

аутор: Филип Стојковић

извор

Отац Јустин Ћелијски је велика личност, а чудесно је мјесто гдје је оставио своје свете мошти и свети спомен који одавде сада зрачи не само ове наше просторе, него цијелу васељену. Отац Јустин тиме што је прибројан лику светих је постао васељенски учитељ и просветитељ заједно са Светим владиком Николајем, његовим учитељем, и са свим оним светим људима који су послужили Христу Богу од апостолских времана до наших дана. Његова ријеч, наука, се шири по цијелој православној васељени. (Митрополит Амфилохије о свом духовном оцу 14. јуна 2019. године у манастиру Ћелије)

Митрополит Амфилохије на обиљежавању 40 година од земаљске кончине и 125 година од рођења Св. Јустина Ћелијског – видео 

У наставку можете прочитати разговор Слободанке Грдинић са Митрополитом Амфилохијем, који је вођен за прву емисију серијала “Срна у изгубљеном рају” (који се на Радио Светигори емитовао поводом 120 година од рођења и 35 година од упокојења Аве Јустина)

• Гроб Преподобног Аве Јустина, у Ћелијама ваљевским, још од његовог упокојења постао је мјесто поклоништва за многе побожне душе, а забиљежен је и велики број чуда поред његовог гроба. Oд празника Благовијести 2014. године можемо да цјеливамо његове свете мошти у манастирској цркви Ћелија ваљевских. Владико, реците нам нешто о том свечаном догађају – преносу Авиних моштију.

Да, поводом 35-годишњице упокојења оца Јустина, Бога молећи, договорили смо се са Владиком ваљевским Милутином и мати игуманијом Гликеријом, уз благослов Његове Светости, нашег Патријарха Иринеја, да се изврши пренос моштију Светог оца Јустина у цркву Светих Архангела, у којој је он тридесет и више година служио. И раније је било говора о овоме, међутим ипак није било сазрело вријеме. Ова је годишњица, показало се, била благопријатно вријеме да се то учини. У времену од његовог упокојења до данас, Авино име и његови списи постали су познати широм Васељене. Дјела Аве Јустина објављују се не само на српском, него и на јелинском, руском, румунском, француском, енглеском, њемачком и другим језицима. Велико је интересовање за његове списе, у најновије вријеме нарочито у Русији и Румунији. Скоро су нам тражили да на румунски језик буде преведена његова тротомна Догматика. Ава је био познат, наравно, и за вријеме свог живота од времена кад је био професор Карловачке и Битољске богословије, онда професор на Богословском факултету, а није остао сакривен чак ни онда када је прогнан 1946. године. Прво је био затворен па онда и протјеран са Универзитета, да би преко тридесет година провео у манастиру Ћелије ваљевске. Сјећам се кад смо разговарали о томе, па му ја кажем: „Аво, па добро је што су вас ови комунисти протјерали.“„А што?“, каже. „Па да вас нијесу протјерали овдје, у манастир Светих Архангела, у Ћелије, ви не бисте могли да нам оставите ово бесцјен благо, посебно дванаест томова Житија Светих.“ (Јер то је огроман подвиг који могу да раде само читаве екипе, а све то је он сам урадио – и превео, и написао, и припремио за штампу.) А он ће рећи: „Па да знаш да си у праву.“ Ава је, иначе, волио монашку обитељ. Дата му је могућност да остатак живота проведе у монашкој обитељи у непрекидној молитви, свакодневној Литургији и осталим богослужењима, као и у великом, огромном, јединственом труду на богословљу. Отац Јустин је и у то вријеме био познат, нарочито у Грчкој, благодарећи и нашем присуству у Грчкој и преводу једног зборника његових текстова под насловом ,,Човјек и Богочовјек”. Та књига је доживјела седамдесетих година више издања на грчком језику, а после тога штампани су и други његови списи. Нарочито је био познат и признат на Светој Гори, јер слично се сличноме радује. Светогорци су у њему препознали човјека истинске, светогорске духовности, иако он никад није био на Светој Гори, а читавог живота је желио да тамо оде. Сјећам се, кад сам се вратио из иностранства у Београд, па сам дошао у манастир Ћелије, и причамо ми о Светој Гори, о Светогорцима. Тамо сам боравио годину дана и причамо ми о поједницима као што је био отац Јефрем, отац Харалампије, наш отац Георгије, па отац Пајсије и други. А Отац слуша, слуша, слуша… Гута моје ријечи као мало дијете. Како ја причам, он плаче, па ће на крају да каже: „Е мој Јустине, то су прави монаси. То су прави подвижници, а не ти овдје у свијету.“ А онда ме гледа, па као да од мене очекује спас, каже: „Ја се надам, оче Амфилохије, да ће, њиховим молитвама и мене Господ помиловати. Шта ти мислиш?“ Ето, такав је био отац Јустин. Човјек бескрајног смирења, духовног огња којим је пламтио кроз читав свој живот. Свеукупно његово дјело, и као васпитача, и као проповједника, и као богословског писца, као пјесника и философа, сво је испуњено управо тим духовним огњем, вјером која горе премјешта и љубављу, изнад и прије свега, према Христу Господу, једином Човјекољупцу. Кроз све што је писао он је практично писао о Христовој личности и њу тумачио. Дуга је то прича, а ово је један кратак увид у његову личност.

• Високопреосвећени, рекли сте једном да се Преподобни ава Јустин већ након вашег првог сусрета уписао у ваше срце неизбрисивим словима, подијелите са нама своја сјећања на тај први сусрет.

Први пут сам се сусрео са њим још док сам био у Богословији, читајући неке његове списе који су штампани прије рата, јер је после рата штампање његових списа било забрањено. Читање његових и списа Светог владике Николаја за нас, онда младе богословце у времену гоњења Цркве и безбожништва, несумњиво је одиграло веома значајну улогу. Ипак, први пут сам се лично срео са њим 1959. године. Чуо сам да ће отац Јустин доћи на сахрану Љубице Барловец, дворске даме из времена Краљевине Југославије, изузетно побожне жене, пријатељице оца Јустина. Иначе, Отац је имао велики број тих угледних личности између два рата са којима се сретао, дружио и који су слушали његову ријеч. Дошли смо на Ново гробље, у цркву Светог Николе. Окупили су се тамо пријатељи и познаници госпође Барловец, и био је ту и отац Јустин. Као да га сад гледам како стоји на дверима храма Светог Николе. Један преображен лик, очевидно сав погружен у молитву, у себе. Покрети су му били огњени, хармонично огњени. На Новом гробљу су бесједе тада биле скраћене из практичних разлога. Пошто су се бојали да отац Јустин не каже нешто што је било опасно тада (за шта је он увијек био спреман), питали су га свештеници: „Колико ће трајати, оче Јустине, ваша бесједа?“ А он ће на то да каже: „Кад говорим о вјечности заборавим на вријеме.“ Није дуго бесједио, једно десетак минута, уобичајено за бесједу. Али била је то заиста незаборавна бесједа свима нама који смо га чули. Био је ту присутан и тадашњи Зоран Јевтић, садашњи умировљени Владика захумско-херцеговачки Атанасије, и садашњи Епископ шабачки Лаврентије, ондашњи Живко Трифуновић. Сјећам га се како се приклања до земље пред покојницом, госпођом Барловец, па јој говори: „Поздрави, сестро, Небеску Србију и кажи да је распет Свети Сава на Теразијама, да су прогнани Христос и Свети Сава са Београдског универзитета.“ И док је и даље говорио у том духу, из његова два ока текла су два извора. Било је то код њега и огњено али и спокојно, стамено, тврдо. Тако се завршио тај први сусрет са Авом Јустином, који је заиста остао незабораван. То су неки мали детаљи из тих првих сусрета са нашим Оцем Јустином. Има доста таквих детаља, незаборавних, који свједоче о њему и ономе што је он примио од Господа као уздарје за свој животни подвиг. А његов животни подвиг је био у духу оне светогорске изреке која гласи: Пролиј крв да би задобио Светога Духа. Светогорци, сваком новом који дође да остане на Светој Гори то правило дају као програм његовог монашког живота. Отац Јустин је то дефинисао на свој начин: ,,Толико живим колико капи крви из срца свога доливам у кандило вјере своје”. То је ава Јустин. То је његов животни став, његов животни програм, светогорски, светоотачки, светосинајски, светојовановски. Био је ђак Светог владике Николаја – Бог повеже такве људе једне са другима. И сам је, нема сумње, био даровит, али тај сусрет са Владиком Николајем, у преломним годинама, оставио је на њега јак утисак. Утисак су на Аву оставили и његови благочестиви родитељи, из Врања, простора у коме се укрштају вјековна предања Цариграда, Свете Горе, наших српских простора. И Свети Прохор Пчињски му је такође био путоказ. И раније док је био студент а и касније док је био професор, Ава је сваке године ишао на поклоњење Светом Прохору. Док је једном тако ишао неком чезом до Светог Прохора (јер је то подалеко од Врања), догодило се да је успут видио једну старицу како иде пјешице. Он заустави чезу и каже: „Ајде, мајко, са нама.“„Нека“, каже, „оче, нека. Ја сам сиромашна, немам ништа да принесем и подарим Светом оцу, па мало да се потрудим. Ајте ви.“ А он се лупи шаком по челу, па каже: „Е мој Јустине, ти предајеш догматику и богословље а ево ти одржа предавање ова проста сељанка“. Исплати кочијаша и заједно са баком настави пјешице пут према Прохору Пчињском.

• „Његово присуство у Србији тамо негдје педесетих година XX вијека личило је на глас вапијућег у пустињи”, рекли сте једном. Како је то било духовно узрастати уз светог човјека, угодника Божјег, какав је био Ава Јустин? Шта је то што је Ава Јустин оставио вама и свима нама?

И био сам и нисам био често. У то вријеме ја сам био на факултету. Долазио бих можда два пута годишње, до ’63. године. Онда сам одскитао у бијели свијет и вратио сам се тек ‘75/76. године. Више од дванаест година се, значи, уопште нисам ни враћао у земљу. Али, имали смо комуникацију преко писама. Писао је мени и владики Атанасију, и другој братији која је онда била у Грчкој, тако да је тај контакт са њим стално био жив. Ми смо му увијек, по потреби, постављали питања на која је он одговарао, мени или владики Атанасију. Тај контакт је заиста био непрекидан, нарочито после мог повратка, од ’75. до ’79. године, када сам боравио у Ћелијама понекад и по мјесец дана, служећи. И ја, а нарочито владика Атанасије помагали смо му око Житија Светих која су тада настајала. Рецимо житије Светог Василија Великог, Светог Јована Златоуста, Светог Нектарија Егинског, Козме Етолског… Ми бисмо му прикупљали материјал а он је то после обликовао како је умио и знао. У то вријеме нас је позвао да прегледамо његов превод Литургија Светог Јована Златоустог и Светог Василија Великог и Литургије Пређеосвећених дарова. Рекао је: „Знате, ви сте млади, пратите језик. Ја сам већ старац. Ви ћете то знати боље.“ Био је то превод који је он издао још 1922. године, али га је онда, колико сам обавијештен, чак и Синод био забранио, јер је у то вријеме било нечувено да неко на српском језику служи Литургију. То је било такво вријеме, али сад су та времена прошла и сазрела. Једино је он у нашој Цркви, и мимо тога, непрекидно служио на српском језику. Његова велика врлина је да није био самоувјерен. Био је јасан што се тиче истина вјере, дубински, али је око формулисања увијек био спреман да запита, да прихвати. Пише нам тако једном једно писмо у коме одговара на наше питање из Атине. И пише по тачкама, како смо га питали, а онда на крају каже: ,,Све ово што сам ја овдје написао, провјерите – ви сте тамо на извору светоотачком. Провјерите то Светим оцима, јер се бојим да се због своје свегрешности не огријешим свјесно или несвјесно о тросунчану тајну Оца и Сина и Светога Духа”. То је био отац Јустин. Отворен за тајну. Стајао је пред тајном – пред тајном цвијета, пред тајном ока… Знао је да каже: ,,Какво око, чудесно – какви свјетови у једном оку!“ Као сад да га гледам – сав је био у том дивљењу Божјој љепоти, љепоти свеукупне Божије творевине, сваког створења, сваког бића, а првенствено људског бића, људског лика, човјека. Човјека који је толико узвишен да је Бог Сам зажелио да се, преко Пресвете Дјеве, сједини са људском природом и постане Богочовјек. Отуда је сва његова философија, његово богословље, све је у том прожимању човјека и Богочовјека, човјечности и богочовјечности. Богочовјек је мјера свих ствари, свих бића. У свом чувеном чланку ,,Човјек и богочовјек”, гдје одговара Митрополиту Дамаскину из Швајцарске, Цариградске Патријаршије, који је тражио његово мишљење о Другом ватиканском концилу, Ава каже: ,,Код неких од хеленских мудраца – човјек је мјерило свих ствари. Код Аристотела, Платона и тих већих философа – Бог је мјерило свих ствари. А Јеванђеље, Нови завјет, Хришћанство све то обједињује у себи. Нити је сам човјек и људски разум мјерило свих ствари, нити је сам Бог мјерило свих ствари. Мјерило свих ствари је Богочовјек! Богочовјек је мјерило свих ствари, свега! То је први и последњи критериј свега постојећег”. Ава Јустин Њиме премоштава те провалије између онога и овога свијета, између оностраног и овостраног, између свијета као творевине и Бога. Ту се све премошћује, постајући јединствено у својим дубинама. Бог је, по ријечима Светог Атанасија Великог, које нам је често цитирао, постао човјек да би човјек могао да постане бог. У томе је дубинска оригиналност свеукупног богословља и мисли оца Јустина. Он тиме, у ствари, одговара на суштинска, судбинска питања и проблеме модерног човјека, човјека науке, човјека разума, човјека овога свијета који управо обоготворује човјека. То је сва прича о хуманизму, који се нарочито развио у Европи од времена ренесансе, гдје је полако човјек постао мјерило свих ствари. Ава тиме тумачи и примат римског папе гдје је папа себе прогласио за непогрешивог. Непогрешивог по себи – не по сагласности Цркве, како се каже у одлуци Првог ватиканског концила. А Ава Јустин каже – ако је један човјек, било који, непогрешив, ако је непогрешив човјек у Риму зашто онда не може да буде такав човјек и у Берлину и у Њујорку? Дакле непогрешивост модерног човјека, човјека модерне евроамеричке цивилизације је утемељена на непогрешивости римског папе, и одатле то потиче. Папа је собом замијенио Христа, вољно или невољно. Зато Ава Јустин каже: ,,Сва европска мисао бави се разоваплоћењем Бога Логоса”. Бога који је примио тијело, као што каже Свети Јован Богослов: ,,Бог постаде тијело и усели се у нас”, тог Бога прогоне из овога свијета. Ту се Ава Јустин ослања на Достојевског, на чувени одломак из дјела ,,Браћа Карамазови” о Великом инквизитору. Појавио се Христос а Велики инквизитор каже: „Ти си мени дао кључеве од раја и од пакла, све си нам дао и шта ћеш ти више овдје. Не требаш нам. Ми ћемо да сређујемо овај свијет“. Ту је отприлике негдје његово дубоко осјећање и сазнање отпада савременог човјека и то бившег хришћанског човјека. То је управо највећа трагедија од Христа наовамо – потискивање Христа из људске историје, из људског живота, из људског бића и свођење свега на оквире човјека, на овоземаљске оквире. Нема више Царства небеског, нема више бесмртности и за човјека је све ограничено. Није ту Бог Онај који је ушао у матицу живота и изнутра уздиже човјека, омогућавајући му усавршавање у безмјерну мјеру раста Христовога, како би то рекао отац Јустин: „безмјерна мјера Христовог раста“. Био је толико радостан што је негдје, у неким житијима Светих нашао да се човјеково усавршавање не ограничава овим земаљским животом него и после смрти, и у смрти и кроз смрт, човјек се усавршава у бесконачности. Бесконачност је неизрецива и недоступна мјера Христове личности, мјера човјековог раста и усавршавања. Тиме је он, на неки начин, дао једно хришћанско, дубинско значење, тумачење и објашњење појма прогреса којим се одушевљава ренесансни, европски човјек. Зато Ава каже: ,,Прогрес који није прогрес напредовања у мјеру раста висине Христове, онда је то прогрес у воденици смрти. Смрт је она која меље непрекидно. Све оно што расте поново самеље и претвара у ништа”. Е тако, дакле… Није лако о старцу Јустину причати…

• Ви сте имали благослов да присуствујете богослужењима Аве Јустина, да служите заједно са њим. Кажу да се Ава на сваком богослужењу молио са обилним сузама, иако је он прикривао тај дар суза…

Јесте… Нарочито у неким периодима. Причале су сестре, када је био онај несрећни раскол наш у Америци, када је Дионисије рашчињен, Ава је читаво то љето постио. Практично ништа није јео сем суботом и недјељом, када после Свете литургије узме запивку и нафору. И све то вријеме је преплакао у молитви. Био се извјежбао, гутао би сузе и не би се видјело споља ни у његовом гласу да плаче, само би тише и некако спокојније изговарао ријечи. А осјећало би се да ријечи извиру из његовог дамара, из његовог бића, свако оно: Господу помолимсја, и свака друга молитва. Сав је био умолитвљен читавог свог живота. То се види и у оној књизи ,,На богочовјечанском путу”, из његовог дневника, да је он на хиљаде молитава, још као млад монах, јеромонах, обављао још док је био на студијама у Атини. Знао је да уђе у универзитетску библиотеку, и онда чита, чита, па онда изађе на један балкон у згради библиотеке, и ту на бројаницама обави своје правило, на стотине бројаница окрене, па се онда поново врати унутра у библиотеку. Да, заиста је био велики молитвеник.

• Владико, ако смијем да питам, како је у вашој души одјекнула вијест о упокојењу Аве Јустина?

Па како да кажем… морам да признам да нисам туговао. То је сад прича за себе. Толико је било препуно неког благодатног, Божјег присуства у тим данима док се он припремао за упокојење, и кад се упокојио, и та три дана до сахране… малтене се жалост претворила у радовање, али радовање посебне врсте. Очевидно је да кад се Свети људи упокојавају то тако буде. Било је то уочи Благовијести, већ је било бденије за Благовијести. Ујутру смо узели благослов од њега. Причестио се. Као што се родио на Благовијести тако га је Бог удостојио да му сав живот буду Благовијести, и упокојио се на Благовијести… Атанасије и ја смо га спремали за погреб. Сва три дана, док је био ту, његове руке су биле потпуно мекане, као да није покојник. А лик…чинило се сад ће да се пробуди, да те помилује својим погледом, својом љубављу. Па и хоће. Јесте, заиста има и туге за неким ко вам је најближи, најдрагоцјенији, а у исто вријеме није то туга у нашем, уобичајеном људском значењу него је то, како кажу Свети оци, радостотворна туга. Таква је била и туга за нашим Авом Јустином. Радостотворна туга.

• Владико, да ли је наш православни, српски народ послушао благовијест Аве Јустина? Да ли су Срби чули његову ријеч, како сте се и сами запитали у бесједи на његовој сахрани?

Видјећемо. Видјећемо колико смо је чули и да ли смо је чули, да ли смо је схватили и хоћемо ли је схватити. У сваком случају и његова ријеч и његов живот, и његово присуство и његово, сад, благодатно присуство кроз његова дјела, кроз његов лик, оставили су дубоког трага у души нашег народа. Оставио је трага и у души једноставног народа иако за једноставни народ његове бесједе и нијесу биле баш лако разумљиве. С једне стране имао је он ту благовијест, то свједочење радосног Господа. А с друге стране био је свјестан све ругобе зла које влада савременим човјеком, тог богоодступништва које је разјединило, разбило, не само српски народ него народ на ширим просторима, словенским, европским. Ава је дубоко доживљавао трагику модерног, савременог човјека. Нарочито га је бољело богоодступништво светосавског народа, као и богодоступништво Европе, некада хришћанске Европе која је кренула нехришћанским, антихришћанским путевима, чега је Ава био потпуно свјестан. Ава Јустин је био свјестан тог беспућа којим греди модерна цивилизација од самог свог почетка. Био је свјестан све моћи демонске и непрекидно је подвлачио ту борбу против зла, сатане и смрти. Зло, смрт и сатана – то је демонско тројство с којим се он носио кроз свој живот, лијечећи себе и свијет Светом Тројицом, Оцем и Сином и Духом Светим, кроз тајну Богочовјека, Његове љубави и Његове голготске жртве. Његово присуство осјетило се и на Авиној сахрани. Било је пуно народа из свих крајева, из Грчке, Русије, из Париза… одакле све нису дошли људи који су већ осјетили значај његовог присуства. И све се то наставља и до данас, и трајаће и убудуће.

• За крај, Владико, која је ваша порука православном српском народу – како да се одужимо Преподобном Ави и шта наш народ да уради да не остане глув на његову благовијест?

Једно је сигурно јасно – пут Аве Јустина је Христов пут. То је пут Светих апостола и Светих отаца, то је пут Светог Саве којем пјевамо Пута који води у живот био си наставник и првопрестолник Светитељу Саво. Исто то можемо да кажемо и за оца Јустина, да је његов пут – пут који заиста води у живот. У наше вријеме то је велики дар нама, овом народу, Европи, свијету. Увјерен сам да ће се сада још више осјетити његово дјество и да ће још више људи бити подстакнуто и привучено његовом личношћу, његовим дјелом и примјером и још више ће их кренути тим путем који води у Живот вјечни, који је његов пут, који је Христов, Богочовјечански пут. Прва књига која је изашла на годишњицу по Авином упокојењу зове се ,,На богочовјечанском путу”. Ето, то је наш пут…

О есеју ,,Срна у изгубљеном рају“

• Владико, благословили сте да се ова емисија зове ,,Срна у изгубљеном рају”. Протумачите нам мало, шта Преподобни ава Јустин, у ствари, поручује својом ,,Срном у изгубљеном рају”. Да ли је ово дјело Преподобног Аве у ствари његова исповијест?

То јесте његова исповијест. Он то и каже. Он исповиједа, да је она, како за њу каже – „чуло васионске туге“. Интересантно је да је Ава Јустин, иначе, волио тужног Христа. Један познати руски умјетник је насликао Христа у пустињи, како сједи на неком камену, препун туге. Ава је волио ту слику. И срна у себи носи тугу. Има она и љепоте и радости, али има и неку тугу уткану у себе. Ава срну открива као чуло васионске туге, откривајући преко ње, у ствари, своју душу. Срна је, у ствари, његова душа која доживљава тајне свих ових свјетова, и љепоте и ругобе свијета и човјека. И прича о томе како је срна била у рају, и како је због подивљалог човјека изгубила свој рај, свој мир. Човјек је онај који је оскрнавио природу, који скрнави природу и њену доброту. Он је тај који убија. Човјек је затрован мржњом, братоубиством, тако да је срна и њему подсјетник на Божију доброту и Божију љубав. Та срна ће злом и опаком човјеку судити и суди му до Страшног суда. Јесте, то је Авина исповијест, то је његова душа, његова дубинска чежња за Богом, за Божјом љубављу, за добротом, оваплоћеном у лику срне.

Пошто се ова емисија зове ,,Срна у изгубљеном рају” да поменем и ово. Својевремено сам тајним каналима добио ,,Философске урвине”, штампане негдје 1957. године у Минхену. Онда су биле забрањене његове књиге, иако у њима није било ничег политичког, али је он као личност био проскрибован. Кажем ја њему тада: „Аво, читао сам ваше Философске урвине и највише ми се допала Срна у изгубљеном рају. Откуда то да баш напишете о срни?“ А он се окрену, онако сав пун радости, пун топлине, доброте, мудрости и рече: „Ја много волим срну. То ми је најмилија животиња.“ Срна заиста јесте чудесна, препуна оне лакоће, препуна милоште. Има у себи нечега, заиста има неку љепоту, неку доброту, покретљивост, не зна то човјек да опише… Није зато ни чудо што је Ава волио срну.

Извор: Часопис “Светигора” бр. 256

https://mitropolija.com/2025/06/13/mitropolit-amfilohije-ava-justin-vaseljenski-ucitelj-i-prosvetitelj/

Велики старац,

Загонетни архимандрит Кирил (Павлов)

Међу значајним датумима Другог светског рата, 2. фебруар заузима посебно место. Тог дана 1943. године Црвена армија је ослободила Стаљинград, а Стаљинградска битка с правом се сматра не само једном од највећих битака у историји, већ и прекретницом у рату која је променила судбину света.

Када говоримо о херојима Стаљинграда, о њиховом неупоредивом подвигу, жртвовању и храбрости, често се сусрећемо са белим мрљама у историји. Једна од најзагонетнијих прича у том контексту јесте судбина чувене зграде Павлова и тајанствена личност архимандрита Кирила (Павлова).

С наредником Иваном Павловим, браниоцем Стаљинграда од првих дана битке, судбина се необично поиграла. Прошао је ратне путеве све до Аустрије и Јапана, а затим је живео као смирени старац и упокојио се у 98. години у Тројице-Сергијевој лаври. Био је духовник тројице патријарха и остао упамћен као старац Кирил – духовни отац целе Русије.

Његов гроб и данас походе многи верници, тражећи помоћ и благослов од човека кога већ сматрају праведником на небу.

Међутим, мало ко зна да је архимандрит Кирил 1993. године, поводом 50-годишњице Стаљинградске битке, одликован Златном звездом Хероја Совјетског Савеза. Како је могуће да је такав чин остао у сенци?

Отац Кирил никада није носио своја војна одликовања, а било их је много. Зато је велики број људи био изненађен када је 2019. године, поводом његовог 100. рођендана, Тројице-Сергијева лавра издала календар са његовим портретом, поред којег се налазила Златна звезда. О томе како је одликовање стигло до њега, након пола века, детаљно се говори у књизи Олге Соколове „Помоћник преподобног Сергија“, као и у документарном филму „Духовник целе Русије“, у којем је учествовао патријарх Алексије II.

Тајна коју је носио са собом

Зашто је отац Кирил тако нерадо говорио о свом ратном искуству? Док су многи монаси-ветерани, макар на Дан победе, облачили униформу и делили сећања, он је упорно избегавао ову тему. Било је то више од пуке скромности.

Отац Кирил је био човек коме је било непријатно да привлачи пажњу, али ни без тога није могао проћи лавром, а да га не окружи мноштво верника који су тражили његов благослов. О његовој прошлости највише сазнајемо захваљујући патријарху Алексију II, који га је 1993. године повео у Волгоград на свечаности поводом годишњице битке. Том приликом је у локалном студију снимљена емисија у којој је старац Кирил, као учесник битке, требало да подели своја сећања.

Управо захваљујући залагању патријарха, нареднику Ивану Павлову – тада већ седом архимандриту Кирилу – уручена је Златна звезда Хероја Совјетског Савеза за одбрану Стаљинграда.

Загонетка Дома Павлова

Највећа мистерија у животу оца Кирила остаје питање његове улоге у одбрани чувене зграде у Стаљинграду, познате као Дом Павлова.

Званична историја говори да је зграду бранио поручник Јаков Павлов са својим саборцима. Али, занимљиво је да се о њему није говорило све до Брежњевљеве епохе. Штавише, многи прави браниоци те зграде су после рата остали у сенци, неки су чак били изложени прогонима. У архивским снимцима Јаков Павлов увек понавља исту, научену причу, без икаквих нових детаља – што није типично за сведочења људи који су стварно проживели неки догађај.

С друге стране, када би неко директно питао оца Кирила: „Оче, да ли сте ви бранили Дом Павлова?“ – он није одговарао потврдно, али никада то није ни демантовао. Уместо тога, говорио би како је у једној рушевини у Стаљинграду пронашао похабано Јеванђеље, које му је помогло да поново пронађе веру, неговану од детињства.

Гонитељи и Божја промисао

Још један део његове ратне биографије је мало познат. У време када је као млад наредник одбио да приступи комунистичкој партији, ризиковао је много. У то време, млади комунисти су имали загарантовану успешну каријеру, па је његов отказ изазвао бес руководства.

Као верника, нису могли да га пошаљу у казнени батаљон – то би био превелик скандал. Уместо тога, послали су га у јединицу која је имала готово сигурну смртну пресуду: био је распоређен као аутоматичар у тенковску јединицу, где су десантни војници најчешће први страдали.

Када је стигао у нову јединицу, начелник штаба је прочитао налог и запитао: „За шта га шаљете у смрт?“

„Он је верник!“ – неко је одговорио.

„Па пола мојих војника су верници! Шта, треба све да их пошаљем у смрт?“

Из разлога који су остали непознати, начелник је одлучио да га не пошаље у борбу, већ га је послао у пољопривредно добро код Павлограда (данашња Дњепропетровска област) да бере диње и лубенице. Тако је провео неколико мирних месеци, што му је помогло да се опорави после тешког рата.

Исповести духовног оца

Док је у јавним наступима био крајње уздржан о рату, у разговорима са блиским људима старац Кирил је повремено помињао како га је Божија промисао више пута спасла.

Његова прича није само сведочанство о историји, већ и дубоко духовна поука – о човеку који је у пакао рата ушао као обичан војник, а изашао као слуга Божији.

Његов живот остаје велика мистерија, али једно је сигурно – у свему што је радио, тражио је вољу Божију, без обзира на цене које је морао да плати.

извор: В.Т.Васељенска

Знате ону стару шалу када се једна девојка жали својој другарици на свог момка: ”Јесте да ми је момак психопата и да ме прогања…, али барем ми је у томе посвећен”.

Иако може звучати веома сурово, ова шала носи у себи болну истину о томе колико свако од нас има дубоку природну потребу да буде неком привржен… и да му се неко посвети. 

Страх од губитка односа (сепарациони страх), који ”вучемо” од детињства временом почне да се преноси и на наше односе са супружником, вереником/вереницом, момком/девојком… И то додатно стимулише анксиозност.

Једном приликом је др Габор Мате рекао: ”Ако желите да видите колико сте емотивно исповређивани, уђите у брак са неким и постаће вам убрзо веома очигледно”. 

И то заиста јесте тако зато што у браку постајемо јако блиско емотивно упућени једно на друго и тада из нас излази све оно што нисмо ни знали да је дубоко скривено у нама. 

Уколико нисмо имали адекватну повезаност (емотивну усклађеност, извесно и сигурно повезивање) са нашим родитељима, велика је вероватноћа да ћемо касније у везама пристајати на ”било шта што нам се понуди”, макар нас то и повређивало.

Када смо одрастали под константним страхом од губитка односа са родитељем (или једноставно у немогућности да се са њим повежемо), и када потом ућемо у однос са супружником, начин на који смо се емоционално повезивали са нашим родитељима се тада преноси и на тај однос, што често још више интензивира анксиозност у нама.

При томе, наш супружник може стварно да буде чак и ”најбоља особа на свету”, али то неће умањити страх у нама да ће он ”једног дана да схвати каква сам и остави ме”, ”да ћу му досадити”, јер ”заслужује бољу”.... 

Зашто? 

Зато што је то наш страх… а не његов. И колико год нас други разуверавали, они не могу уместо нас променити начин који се ми у себи носимо са нашим сопственим страхом. Могу нам бити велика подршка у томе, али не могу они уместо нас направити ту промену у нама. 

Када смо годинама одрастали у неизвесном начину емотивног повезивања и усклађивања, наша биохемија мозга је измењена и тада мозак и нервни систем функционишу као да је и даље ”ратно стање” и да ”сваког тренутка можемо бити повређени”. 

Емоције попут љутње, туге, страха, стида које не буду виђене од родитеља и не посвети им се адекватна пажња, подстичу формирање несвесних уверења да ”нисам вредан туђе пажње”, ”лош сам па ме зато овако третирају”, ”са мном нешто није у реду”... 

И онда несвесно све то уносимо у однос са супружником, често имајући утисак ”да мене опет не виде и не разумеју”...

Научена да скенира и пронађе опасност како би нас на време заштитила, наша психа, будући да није имала такво рано искуство у детињству, не зна како да тумачи и прихвати љубав и пажњу коју нам сада супружник посвећује и то може додатно да подиже анскиозност у нама, јер ниво неизвесности коју стимулише наше несвесно уверење ”када ће ме оставити” све више расте и наша психа непрестано скенира потенцијалне опасности…

Уколико те опасности не проналази у реалном свету око себе, она почиње да их креира у имагинарном (маштом), како би имала ”барем нешто опипљиво” на шта може да се усмери и тиме ”разреши” напетост (”Ти измишљаш проблем тамо где га нема!”)…

др. Данило Михајловић

Отприлике у време хаџи-Георгија, живео је чудесни отац Данило, који је творио чуда још као монах почетник, и њима све задивљавао. Руси су чак и писали о томе у својим верским часописима.

 Ово мало сто сам чуо о светом Оцу и што ми је много користило, желео сам да запишем, како би корист имале и друге душе.

Како сам чуо, пореклом је био из Грчке, а на Свету Гору је дошао у време грчке револуције, око 1821. године. Овај побожни младић, након што се поклонио Иверској Мајци Божијој – Портаитиси, прошао је кроз Велику Лавру. Тамо се поклонио светом Атанасију, топло се молећи да га Мајка Божија упути на неког побожног Старца, коме би се покорио да би постао монах. Пошао је и безбрижно ходио, ослањајући се на Бога. Када је прошао Керасију, на путу ка Светој Ани пошао је погрешним путем и дошао до келије Светог Артемија. Тамошњи Старац је био веома побожан и врли подвижник, украшен многим врлинама. Код њега је младићев дух нашао спокој.

Видевши младог искушеника како се подвизава попут светог Старца, оци из суседних келија су се забринули. Скретали су пажњу Старцу да припази на њега, јер се као млад нагло одао подвижништву. Међутим, Старац је говорио:

- Не брините, знам ја каквог човека имам.

После кратког времена, младић је замонашен и добио је име Данило. Достигао је велику духовну висину јер је био чист, не само телом и душом, већ и умом, будући да је увек имао само добре помисли. У његовом чистом срцу обитавао је Христос.

Једном приликом наложили су пећ да би пекли хлебове и правили двопек. Отац Данило је машицама, чији је врх била метална кука, а дршка дрвена, хтео да распореди жар како би се читава пећница равномерно загрејала. Од велике температуре изгорела је дрвена дршка, а у пећници је остао метални део. Одмах је то рекао Старцу како се посао не би успоравао, а овај на то одговори:

- Шта ме гледаш? Прекрсти се, уђи унутра и извади га да не губимо време.

Отац Данило се прекрстио, ушао у зажарену пећ и ухватио рукама зажарено гвожђе, а да није задобио ни један једини плик, нити му је изгорела иједна длака са браде. Међутим, највеће од свега било је то што није имао чак ни помисао да је урадио нешто велико.

Неком другом приликом, опет, један Старац из суседних Влашких келија се разболео. Бол су му ублаживали само горки краставчићи. Када је наступила зима, болови су се опет појавили. Старац је сишао до Светог Павла, не би ли нашао макар туршију од краставаца која би му помогла да ублажи бол. Али, нажалост, ни њу није нашао. Тако болестан и жалостан пео се од Свете Ане према Крсту. Мада је била зима и туршија од краставаца није могла да се нађе, пред њим се изненада појавио отац Данило, који је, оставивши му шест-седам краставчића, одмах отишао. Болесни Старац се задивио, прославио Бога и појевши краставчиће, оздравио за свагда. Овог пута отац Данило је носио љубав, благослов из веома удаљене, топле земље (у Грчкој тада није било пластеника).

Неки други Старац из Влашких келија је враћао се по великом мразу из Свете Ане. Када је већ био близу врха, почела је мећава. Био је принуђен да се врати мало натраг, како би нашао заклон крај неке стене. Била је ноћ и више није имао времена да се врати у Свету Ану. Снег је непрестано падао, а дувао је и јак ветар. Када се Старац ослонио на стену, дрхтећи од хладноће, од‌једном је приметио да га неко грли, и осетио топлину. Слатки сан га је лагано обузимао. Тада је угледао оца Данила који га је загрлио са много љубави. Када је свануло, пробудио се и наставио пут, јер је мећава престала. Али шта је имао да види? Снег је био свуда, осим на стени са које се отопио од свете топлине коју је ширио отац Данило! Пошто се тако и духовно огрејао, старчић је радостан отишао у своју келију, славећи Бога. А сам отац Данило је био непрестано загрејан љубављу Христовом.

Његове молитве нека би биле са нама. Амин.

старац Пајсије светогорац

извор

Јеромонах Рафаило (Бољевић) – игуман манастира Подмаине одржаће предавање на тему: “ Јесте и биће“ на платоу испред Храма „Светог Саве“ на Врачару, у уторак, 3. јуна у 19 сати.

Извор:ТВ Храм

Христе мој, како можемо тражити да идемо у рај када смо од твоје земље направили пакао? 

Господе, на месту званом „свето“, Твоја деца умиру. Не од болести или старости. Не, јер још није дошло време. Умиру од бомби, од мржње, од равнодушности. Они умиру зато што су неки одрасли одлучили да је живот другог препрека њиховим интересима. 

У дугострадалној Гази, детињство нема глас. Гуше га експлозије, прекривено је прашином из рушевина. Ћутање моћних га уништава. Деца спавају без сутра, деца дрхте ноћу, деца се не буде у зору. Мајке сакупљају тела своје деце, а не њихове играчке. А ми? Ми, они „Христови“, они који смо крштени у име Љубави? Ми затварамо очи. Али Христос је рекао: „Што год учинисте једном од ове моје најмање браће, мени учинисте.“ А ако су ова деца „најмања“, где смо онда били, Христе мој, када су умирала? 

Како да тражимо да видимо Бога када смо заборавили на човека?? Како да тражимо рај, када смо се навикли на пакао? 

Хришћанска теологија је ништа ако се не спроведе у практичну љубав. Вера без дела је мртва. И ми смо испунили своју веру речима — а дозволили да се дела изгубе под рушевинама равнодушности. 

Христос је био избеглица. Био је дете које је прогонила моћ. У сваком делу појаса Газе, Он се изнова разапиње. И више му нису потребне речи, већ руке које подижу ближњег, гласови који бране мир, очи и савест који одбијају да се навикну на зло. 

Немојмо више бити „пролазници“ који виде повређену особу и пролазе поред ње. Будимо Самарјани, који нису питали рањеног човека у шта верује, већ су га подигли. Јер, Бог је са том децом. А Рај ће припадати онима који то нису заборавили. 

о. Хараламбос Пападопулос

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

У срцу жупских винограда где рађа најслађе грожђе и где се од вајкада прави најбоље вино, пет километара од Александровца налази се манастир Дренча у близини истоименог потока. Дуго је чувао рушевине старе цркве „Душманице“ како су је звали мештани, али и бројне тајне које су светлост дана угледале после 600 година током реконструкције ове светиње. У ову цркву, каже легенда, често и радо је долазио кнез Лазар Хребељановић, а како и не би кад је манастир подигао његов витез. Данас, манастир Дренча се налази под заштитом Републике Србије као споменик културе од великог значаја.

 Задужбина Доротеја Хиландарца

Манастир је израђен у периоду између 1350. до 1355. Дренчу је као своју задужбину подигао некадашњи велможа кнеза Лазара, трећи хиландарски игуман Доротеј са сином и Данилом ИИИ који је касније постао патријарх Српске православне цркве. Овај манастир помиње се и у Жичкој повељи из 1382. која је рађена  на зеленој свили и са воштаним печатом чува се у манастиру Свети Пантелејмон, на Светој Гори.

 Нажалост, после турских освајања 1454. године Дренчу су готово до темеља срушили Турци. Зарастао у коров и заборављен манастирски комплекс је вековима пропадао. Како спада у изузетно ретке грађевине српске средњовековне сакралне архитектуре 1952. доноси се одлука да се обнови манастирска црква посвећена Ваведењу пресвете Богородице. Међутим, било је потребно да прође још 60 година да црква и буде реконструисана и засија пуним сјајем, а раскошном лепотом опчини све који у њу долазе. Приликом обнављања ове светиње у југозападном углу наоса у цркви откривена нетакнута зидана гробница ктитора Доротеја, која је била затворена каменим плочама. Око цркве пронађен је средњовековни некропол, а западно од храма откривени су темељни остаци манастирског конака с краја 14. и почетка 15. века. Пронађени су и вредни фрагменти моравске керамике, вероватно кухињске и за то доба врло луксузне, као и фрагмент зооморфног изливника који је прави раритет. Претпоставља се да је могао припадати изузетно скупој култној посуди акваманила која се користила у ритуалном обреду прања руку.

 Веза Дренче и Хиландара

По стилу, Дренча припада раној Моравској школи. Манастирска црква посвећена Ваведењу пресвете Богородице је триконхалне основе, декоративно зидана сигом и опеком, са троделним олтарским простором и слободним ступцима који носе куполу. У архитектонском смислу специфична је јер се основа шири са запада ка истоку, има крстасте сводове над просторима протезиса и ђаконикона. У питању су просторије из ранохришћанских цркви које су се налазиле код јужне стране улаза у храм у коју су верници остављали намирнице као прилоге за манастирско братство. Служиле су и као једна врста оставе у којој су чувани разни освештани предмети потребни за богослужење. Простор над певницама је полукружни, олтарски део петостран а аспиде четворостране. Клесани украси са необично компонованим људским фигурама, животињским и цветним мотивима био је некада обојен. Храм је са спољне  стране украшен необичном каменом декорацијом. Већ на први поглед види се велики утицај Хиландара који је био узор градитељима  Моравске школе, тачније споменика насталих у време кнеза Лазара и деспота Стефана Лазаревића. На жалост зуб времена и турски освајачи уништили су оригиналне фреске у овом храму.

Приликом рестаурације храма уређена је порта, направљен конак а манастир је поново заживео 2005. Дренча је у почетку била мушки манастир, а први игуман био Данилом ИИИ. Међутим, након обнове СПЦ је одлучила да овај манастир буде дом за монахиње. Прва се у њега уселила монахиња Фотина која је постављена за игуманију манастира. Како кажу они који су имали част да је упознају, мати Фотина је нежна према људима који долазе у манастир, али и према биљкама које брижно суши како би остала зелена или боја цвета. Од лековитих трава праве се мелеми за разне бољке од болова у синусима и костима до креме против убода инсеката и комараца.

Ипак, Дренча је од памтивека позната по вину и ракији, па од те традиције не одустаје ни сестринство. Вино је првокласно, али и ракија од грожђа, кајсије, дуње и крушке, као и ципуру пиће слично мастики.  Ракије манастира Дренча су више лек него пиће. Праве се у малим количинама и служе за по једну ујутру. Лек су и likeri од ароније, дрењина, купина, малине који служе за спуштање температуре, јачање организма,  уношења великих количина витамина Ц.

https://agropress.org.rs/сеоски-туризам-и-рурални-развој/dusmanica-se-uzdigla-iz-rusevina/

У оквиру циклуса трибина „Православље и млади“ је са благословом Епископа ваљевског Исихија и у организацији ЦО Ваљево при Саборном Храму Васкрсења Христовог, 10. маја 2025. године у Покровској цркви у Ваљеву беседио Бранко Радунковић, самоуки уметник, моделар, аутор књиге „Воља чини чуда“, појац, вероучитељ и мотивациони говорник. Протонамесник Дејан Трипковић, уредник трибина, пожелео је добродошлицу драгом госту, који иако рођен без руку и ногу, својим животом сведочи да је у Богу све могуће и да човек после сваког пада може и мора да устане. Звучни запис трибине преузели смо са „Ју-тјубˮ канала Епархије ваљевске.

Манастир Свете Матроне Московске (у изградњи) налази се у селу Ритешић код Добоја, поред магистралног пута Добој - Модрича.
 

Дана 08. априла 2010. године почела је градња манастира Свете Матроне.

Епископ зворничко-тузлански г. Василије освештао је темеље манастирске цркве 1. маја 2010. године. 02. маја 2012. године епископ Василије освештао је звоно тежине 300 килограма које је удружење жена Вучијака даривало манастиру. 2014. године настављени су радови на изградњи овог манастира. Радови још трају.

Прва монахиња, а истовремено и в.д. настојатељице овог манастира била је монахиња Злата Живковић (2014/15. године).

На празник Сабора 70 светих апостола, 17.јануара 2020. године, уснуо је у Господу игуман Нектарије (Радовановић), намјесник манастира Свете Матроне Московске.

Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије, на празник Светих бесребреника Кира и Јована 13.фебруара 2020, посјетио манастир и представио новопристигло манастирско братства предвођено високопреподобним игуманом Исаијом (Лукић).
 

https://www.eparhijazt.com/sr/34.manastir-svete-matrone-moskovske.html

Пише: ђакон Павле Љешковић

Прошло је неких дванаест или тринаест година од тренутка када сам на Маинском путу по први пут угледао необичну четворочлану руску породицу. Возили су се на бициклима, носивши на себи одјећу веселих, свијетлих боја. Сјећам се да је и тог јутра, баш као и сваки пут када би их у наредним годинама сусретао, читавом улицом одзвањао њихов гласан смијех и жамор, који би престао у тренутку када пролазе поред мене. Тада би, готово увијек, упућивали љубопитљиве погледе у правцу моје мантије. Бициклистичку колону би најчешће предводио отац, сувоњави човјек дуге, густе косе. За њим би по неписаном правилу возиле ћерке, близнакиње у двадесетим годинама, док би на крају колоне увијек била њихова мајка, четрдесетогодишњакиња кратке косе, офарбане у плаво. Једном приликом је њихов отац из неких разлога возио знатно брже него обично и стигао у Маинску улицу много прије своје породице. Угледавши ме, зауставио је бицикло, поздравио ме и започео разговор са мном. Рекао ми је да су се из руске метрополе још прије десетак година доселили у Будву.
Такође је напоменуо да своју породицу учи тзв. здравим стиловима живота – вегетаријанству и медитацији. Значајним тоном је додао и следеће: „Ви православци погрешно поимате свијет. Бог и природа су једно! Живот је нужно кретање у круг којем нема краја. То је као да се непрестано по замишљеном кругу возиш бициклом. Тако ја и моја породици сваког јутра возимо један велики круг по Будви, ширећи љубав и позитивну енергију.“
Рекох му да Творац и творевина не могу бити једно. Међутим, творевина возглављена човјеком може бити у вјечној и непропадљивој заједници са Творцем. За то је био потребан позитиван одговор првог човјека – Адама, који је првородним гријехом ту заједницу одбио. У Новом Адаму – Христу, човјек, а преко њега и цијела творевина, је добио нову шансу за заједницу са Богом, коју треба слободно да одабере. Такође, живот није кружење већ праволинијски пут од рођења до смрти. Човјекова слобода није потпуна. Међутим, ни нужност није апсолутна, будући да човјек одабира, својом вјером и дјелима, да ли ће се његова душа након овоземаљског живота успети до заједнице са Богом или ће се стрмоглавити до најкрајње таме.
Моје ријечи је пажљиво слушао до момента када је на бициклима пристигао и остатак породице. Након тога се поздравио са мном и наставио са вожњом. Од тада је сваки пут када би ме угледао учтиво климнуо главом према мени у знак поздрава. Међутим, након неколико година приликом њихових редовних вожњи могли су се видјети само он и ћерке, док његове жене више није било са њима. Он је и даље предводио колону, али је дјеловао тужно и замишљено. Мене није ни примијећивао, па ми се није ни јављао када прође поред мене. Последњи пут сам га видио неколико седмица прије последњег Божића. Овог пута је у вожњи прилично заостајао иза својих ћерки.
Возио је толико споро да се сасвим јасно могао видјети болан грч на његовом лицу. У једном тренутку је погледао према мени. По начину на који ме је посматрао, закључио сам да ме уопште није препознао, нити се сјећао разговора који смо давно водили.
Када сам трећи дан Васкрса кренуо у правцу Старог града на јутарњу службу и литургију, лагано ходајући Маинским путем, најприје сам зачуо добро познати звук који су производили точкови бицикала. Који секунд касније сам угледао дјевојке, сада већ тридесетогодишњакиње, како се возе устаљеном рутом. Умјесто одјеће веселих боја, обадвије су носиле панталоне и мајице црне боје. Такође, овога пута се није чуо онај весели жамор и смијех, који их је красио, будући да су возиле у потпуној тишини, пројављујући тако своју тугу и бол…
Од необичне је важности да на вријеме пронађемо пут Истине којим ћемо се возити за вријеме свог земног живота. Важно је и то да у тој спасоносној вожњи не претичемо друге људе, нити да нагло кочимо, угрожавајући тако и себе и ближњег свога. Такође, поред пута ћемо с времена на вријеме бити у прилици да опазимо немали број странпутица, које на први поглед изгледају много привлачније од пута Истине. Међутим, странпутице увијек воде у бездан ништавила. Када човјек једном ту закорачи, касније ће му бити неописиво тешко да се врати на прави пут.
Стога је важно стрпљиво и полако возити јединим истинским путем који води у вјечно блаженство и заједницу са Господом…

Аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског и ђакон у Цркви Свете Тројице у Старом граду у Будви

https://mitropolija.com/2025/04/24/tockovi-zivota/

Сујета...гордост и јако високо мишљење о себи нам апсолутно никада неће направити никакав проблем све док нам је живот добар...а судбина лака...

Оног момента када ћурак окрене...а увек окрене...и када дођу муке и проблеми...људи који су сујетни и горди дупло пате...и због саме тежине животне ситуације...али и због оне дубоко искрене мисли "како овако дивном човеку овако тешка судбина да западне...па није фер...мени треба увек да буде лако...ја заслужујем само лепе дане"...

А никад није лако...

И никоме није стално лепо...

И овде важи она стара "ко високо леди увек ниско пада"...можда и понајвише...

Плус што за ових 15 година где слушам само тешке људске судбине...још нисам чуо ниједну која је јединствена...и која се још никада никоме на свету није десила...

А за неке моје пацијенте и клијенте заиста важи она "ко их клео није дангубио"...

Све је то део живота...

Саставни део Игре...

Ништа лично...

И мала слова на задњој страни уговора...која смо нехотице потписали кад смо се родили...

Зато је и решење двојако...

Или да будемо Срећници...што не знам како се постиже...ми Ђурићи још нисмо успели...јавите ако знате...молим вас...

Или да смањимо очекивања...да схватимо да смо сасвим обични Земљани...за које важе иста сурова правила...и да навежбамо Скромност у очекивањима спрам судбине...као врлину најважнију од свих...

Можда нас не чека Црвени Тепих...

Али ни Трње није лоше када човек зна где се запутио...шта му је важно...и да је бол у стопалима само саставни део Путовања...

А да вам не кажем колико се дивим оним Сасвим Обичним Људима алијас Нормалцима...који знају да се радују малим стварима и ситницама...обично највећим...и највреднијим...

Знате оно...

Обична недеља...

Сунце продире са терасе...

Омањи стан...

Препун сто преукусних ђаконија...

Граја...смех...пуно добре енергије...

Слога...подршка и љубав...

Чаша домаћег вина...

Лагана музика у позадини...

Сви на броју...

И нико болестан...

Како само живот зна да буде леп...

https://drvladimirdjuric.rs