У наставку можете прочитати сведочанство човека на кога је веома утицао један од догађаја из детињства. Свештеник Александар Гаврилов кога помиње у свом сведочанству има и психолошко образовање и велико искуство у пружању подршке људима који су много тога прошли. Надам се да ћете имати користи од овог сведочења, можда пронађете нешто заједничко са искуством човека који је ово поделио, тему за размишљање и интроспекцију.

*

Уводно објашњење оца Александра: Како је насиље у детињству сломило Едуардов живот и шта му је помогло да се опорави? Едуарда сам упознао у фази када је одбацио наркотике. Дошао је изгубљен мени у храм Иконе Мајке Божије „Чаша која се не испија“. Коју професију да изабере? У ком граду да живи? Са којом женом? Говорио је да живи чудним животом, као да није његов.

„Поздрав свима, зовем се Едуард. Када сам дошао до оца Александра, моје стање је било, како то зову, емоционално дно. Иако сам споља водио пристојно уређен живот. Осећао сам страшан бол са којим сам живео практично цео свој живот. Много страха и кривице, много неодређености. Као млад сам користио наркотике, затим сам успео да их одбацим, схватајући да ми више не пружају олакшање, а да су преда мном тешки наркотици. Осећао сам да не волим никога, да могу само да имитирам љубав. Познаница ме је посаветовала да дођем у овај храм, рекавши: „чини ми се да треба да будеш тамо“. Отишао сам.

Отац Александар ми је објаснио ово моје изгубљено стање и посаветовао ми да прођем програм 12 корака. Рекао да ће ми помоћи да се разаберем са собом. Почео сам да одлазим на различите групе и ево шта сам схватио.

Иако моји родитељи нису били алкохоличари, били су ми блиски проблеми људи који су одрасли у алкохоличарским породицама. Имао сам 48 година, али сам изнутра остао дете. Дошао сам до кључног тренутка у мом детињству, када се догодио слом моје личности.

Добили смо задатак да пишемо о три најболније ситуације из детињства. Сетио сам се ситуације, имао сам седам година, мајка ме је веома сурово претукла. Отерала ме у ћошак и тукла вијачом за прескакање, није могла да се заустави, као да је имала помрачење свести. Гледао сам у њене стаклене очи и у неком тренутку сам у свом уму седмогодишњака помислио да је то крај. Она ће ме убити. Једноставно није у стању да се заустави. Страх је ушао у моју душу.

У том тренутку су ме сломили, као што се ваза разбије о камени под. Моја личност се изменила, почео сам да се бојим да будем свој. Почео сам да се прилагођавам мајци, да јој угађам, да хватам и примећујем њена расположења. Да не би бих био претучен поново, био сам спреман да се одрекнем себе.

Са седамнаест година сам завршио школу у свом граду, прешао у Петроград на даље школовање, али се ништа није променило, вратило као раније. Ја сам био сломљен човек. Могао сам да се снађем на грађевини са радницима, умео сам да разговарам са припадницима интелигенције и притом – губио себе. Тако сам живео од своје 7 до 47 године, све док нисам дошао оцу Александру.

Прорађивање детињства са љубављу према себи, без оптуживања мајке, извукла ме је из тог бола, из страха, из кривице за све на овом свету.

Постао сам способан да погледам на себе као на дете Божије. Нико ми у животу није упућивао речи подршке! Нико ме није тешио. Нико због мене није био поносан. Нико ми није био предан. Као 48-годишњи човек сам ридао схватајући ово. И захваљујући љубави Божијој, успео сам да изађем из овог бола.

Почео сам да проналазим себе. Коначно сам схватио којом ћу се професијом бавити. Престао сам да се бојим жена, почео сам им верујем. Сусрео сам жене са којима сам заједно долазио на групну терапију, стицао поверење. На парохији код оца Александра сам почео да се подижем из пепела.

Овде су људи са којима говорим на истом језику, који такође стреме да подигну себе, излече и уопште говоре на језику искрености. Хвала свима!“

извор

Ево једног искуства верујуће хришћанке која је свесна својих психолошких немоћи и покушава храбро да ради на себи. У овом психолошком (душевном) раду на себи дошла је до веома значајних увида (закључака) и о духовном животу између осталог.

*

Недавно сам прочитала текст на православном порталу са речима намесника свето Успењског Псково-Печерског манастира, архимандрита Тихона (садашњег митрополита Тихона Шевкунова):

„Карактеристична црта савременог аскетизма је трпљење. Оно је одувек било потребно, али су раније више трпели околности, а сада више трпе себе саме.“

Слажем се са оцем Тихоном – истрпети себе је уопште говорећи, најтежи, понекада практично немогући задатак. Ја понекада јако нервирам себе. Ја тако желим да у сопственим очима будем успешна, предивна, добра, пуна љубави. Међутим, потребно је да само погледам на себе непристрасно, без илузија – и тада почиње. Ужас и одвратност према ономе каква сам ја заправо. Покушавам да одговарам свом идеалу, али ми не полази за руком. И тада желим да побегнем од себе и јако жалим што је тако нешто немогуће.

Највећи проблем савремених људи је у томе да ми у сујети свакодневице не успевамо да постанемо свесни какви смо ми сами, да схватимо наше реалне снаге и могућности. Човек се данас налази под толиким теретом обавеза, захтева, да он већ не осећа чијим животом заправо живи. Јако важан и сложен тренутак у самопознању представља храброст да прихватиш себе онаквим каквим јеси, не заустављајући се притом на путу ка Богу. Јер то је, верујем, смирење?

Чини ми се да јединствени разлог због кога је могуће смирити се са својом ништавношћу – љубав Божија према мени лично. Ова љубав превазилази сваки разум, несхватљива је и невероватна.

Господ ме види онаквом каква јесам, Он ме познаје боље од свих. Бог види колико сам ја далеко од Његовог образа и притом се не окреће од мене, не оставља ме, већ ме воли као и раније.
Мислим да је јако важан део духовног живота – стећи истинску љубав према себи: као према икони Божијој, јединственој и непоновљивој.

извор

Да ли сте икада приметили да старији људи често траже од млађих: „Успори... Успори...“? Увек сам мислила да је то због споријег темпа живота оних много старијих од мене. Сећам се како ме у младости иритирао такав захтев, сугестија. Али сада, са педесет година, све више мислим да захтеви за „успори-успори“ нису због чињенице да старији људи „не могу да прате“ младост, већ због њихове мудрости и разумевања како живот функционише. 

И живот заиста постаје бржи са сваком деценијом. Савремени човек, да би остао у тренду и био уважен у друштву, осуђен је да буде брз и да апсорбује огромне количине информација. 

Али како ми, данас, осећамо живот? Да ли имамо времена да обратимо пажњу на важне, дубоке ствари које се дешавају у њему? Да ли обраћамо пажњу на своја осећања овде и сада? Да ли смо пажљиви за сваки тренутак нашег живота? Да ли нам недостаје нешто заиста суштинско? 

Кад размишљам о овоме, увек се сетим цртаног филма „Мали воз из Ромашкова“ и фразе: „Ако сада не видимо излазак сунца, могли бисмо закаснити за цео живот!“ 

Способност успоравања, способност да се „жури полако“ је неопходна вештина да бисмо живели пуним животом и осећали се живима. 

Како можемо повратити оно што смо могли да радимо од рођења? Како можемо себи дозволити да проведемо дуго, дуго времена гледајући пчеле како лете изнад тек процветалог мака? Како се можемо сетити да погледамо у небо и видимо хировите облаке? Како се можемо сетити да уживамо у дугим загрљајима са онима који су нам блиски? 

Мислим да треба да почнемо са одговором на питање: „У име чега штедим време које бих могао да потрошим на себе?“

На пример, јутарња кафа. Можете је прогутати у ходу или док спремате доручак за целу породицу. Или можете одвојити пет дугих минута да полако пијете кафу, осећајући њен киселкасти укус и уживајући у мирису. То је успоравање за вас. 

Ако уз кафу додате мисли не о томе шта треба да урадите, или листање друштвених мрежа, већ поглед кроз кухињски прозор и посматрање како су се двориште, дрвеће и небо променили данас у односу на јуче, ако размишљате о себи и пролећу које се приближава, онда ћете добити тај осећај живота „овде и сада“. 

Само обратите пажњу на своју јутарњу кафу - и видећете како се мења квалитет целог дана. А живот се састоји од дана које живимо и примећујемо. 

Уместо „јутарње кафе“ може бити шетња парком док чекате да се дете врати са тренинга, и слушање омиљене музике у слушалицама док перете судове. Увек је било трчања до продавница током тренинга вашег детета, а сада је ту опуштена шетња парком. Судови су се увек прали „уз гледање ТВ-а“, а сада је ту музика која вам пружа прилику да будете сами са собом. 

Ако сте икада тражили савет како да успорите, вероватно сте чули да треба да престанете са мултитаскингом, да користите праксе свесности и тако даље. Све је то тачно, не противим се. Али тешко могу да замислим одсуство мултитаскинга и присуство пракси свесности за запослену мајку троје школске деце , када истовремено разговара са својом старом мајком телефоном, качи веш, пази на пилетину која се пржи на шпорету, проверава домаћи задатак из математике свог петака и поново покреће цртани филм за свог првака, који је већ научио све своје лекције. И сада, чини се, можете „свесно да погледате кроз прозор“, али онда се врата отварају - и на прагу се појављује ваше најстарије дете, тинејџер, који опет није пронашао заједнички језик са целим светом... 

Зато вам предлажем да почнете тако што ћете себи дозволити да попијете кафу рано ујутру у тишини. Или чај, или какао. И чаша воде је такође у реду. Можете себи дозволити да седнете на клупу на путу од вртића и гледате дрвеће око себе. Можете гледати филм који само ви волите док пеглате одећу.

Да, можете! Можете и треба да унесете спорост у свој живот. 

Са моје тачке гледишта, важно је да у живот унесемо успоравање које нам је толико потребно, почевши од малих ствари. Ако мале ствари добију на вредности, добиће на вредности и живот у целини. 

После неког времена, имаћете снагу и жељу да осетите себе, не само мирис кафе, и вратиће се стабилна веза са вашим осећањима, жељама и право разумевање шта заиста желите. Управо за то је потребно успоравање - сусрет са самим собом. 

Сви знамо да сваког дана треба да станемо и погледамо свет око себе.

Екатерина Сиванова

https://foma.ru/authors/sivanova-ekaterina

Пише: протојереј Слободан Лукић

У савременој пастирској пракси, важно питање које захтијева обухватнији приступ јесте – питање кремације, спаљивања тијела упокојених. Званични став Став Српске православне Цркве по питању опијела кремиранима, јесте следећи: Ако је православни хришћанин кремиран мимо своје воље, свештеник му може одржати опијело прије кремирања, али не у крематоријуму, него или у цркви или капели. Може то учинити и над урном са његовим пепелом, али у оба случаја по благослову Епископа. Међутим, у пракси се често срећу одступања од овог упутства, а разлози томе су различити. Стога је неопходно посветити пажњу овом важном питању и указати на богословске и пастирске принципе који би помогли да се одржи исправна пракса.

Историју и развој идеје и праксе кремирања у Европи, као и у Србији, исцрпно је представила Александра Павићевић у књизи “Пламена тела“. Како ауторка с правом запажа, преломни моменат у прихватању кремације била је Француска револуција. Њена заслуга није била толико у промоцији новог начина сахрањивања, јер то и није био њен циљ, већ у идеолошком наслијеђу које је том приликом у идеју кремације уграђено. Револуција је актуелизовала могућност промјене поретка, не само друштвеног, него и природног. Цивилизацијско “преумљење“ које је револуција донијела најдиректније се одразило у сфери која је традиционално припадала Цркви, као што су смрт и погреб. У европским земљама, покрет који је тежио да афирмише кремацију је у почетку наишао на отпор хришћанских цркава. Међутим, временом је тај отпор попуштао, те је у различитим државама и у различитим тренуцима кремација била прихватана. Најпре су спаљивање мртвих прихватиле протестантске цркве и заједнице, које су већ од краја 19. века почеле да се прилагођавају све већем интересовању за кремирање. Римокатоличка црква је апсолутном нормом сматрала инхумацију, али је 1917. године издала закон којим је дозволила кремацију у изузетним случајевима (углавном када се радило о великим епидемијама заразних болести). Године 1963. инструкцијом Свете столице Piam et constantem укинуте су казне претходно предвиђене за кремционисте, а исте године је издата и инструкција De cadaverum cremationе. Године 1969. постконциларни литургијски комитет је у документу Ordo Exsequarium омогућио да се посмртни ритуал може одржати како на гробљу тако и у крематоријуму.

Идеја модерне кремације и кремирање у претхришћанском контексту никако нису почивале на истим ни културолошким ни теолошким премисама. Зато Црква од 19. вијека долази у ситуацију да се на нов начин изјасни у односу на ову праксу. Православна Црква није никада одобрила кремирање али је током времена успостављена врста прећутног пристајања на обављање хришћанске посмртне службе над покојницима који ће бити кремирани. Ово, међутим, није никада постало општа пракса, те је одлука о одржавању опијела варирала, а и данас варира, од једне до друге епархије, па чак и од једног до другог свештеника. Оваква рјешења карактеришу Румунију и Србију, док, на примјер, у Грчкој, Црква заузима најмање помирљив став. О комплексности ситуације у овој држави свједочи и чињеница да је тамо први и за сада једини креамторијум отворен тек 2019. године.

Иако Православне помјесне цркве до данас нису промијениле свој, раније исказан званични став о питању кремације, ипак се у пракси срећу различити приступи овој проблематици. Најважнији разлози због којих се Црква противила кремацији били су у првом реду догматске природе и односили су се на схватања о светости људског тела, психосоматском јединству људске личности и на вјеру у васкрсење (и) тијела. Теолози су признавали да Васкрсење не може да буде ометено спаљивањем тијела, али су инсистирали на суштинској разлици између природне деградације, уништења материје и оне у којој је одлучујућа интервенција самосталне и од Бога отуђене људске воље. Осим тога, дуга историјска традиција сахрањивања потврђена и примјером сахране Господа Исуса Христа, била је снажан аргумент у борби против нових приступа у третирању мртвог тијела.

Синод РПЦ је 1927. године донио одлуку којом се забрањује вршење опијела над онима који ће бити кремирани. Овој одлуци претходио је вишегодишњи период током кога је преведен зборник црквеног права далматинског епископа Никодима Милаша из 1875. године. На Архијерејском сабору РПЦ 2016. године кремација није прихваћена као форма погребења, али је тада установљено да Црква може да молитвено помиње оне хришћане чија су тијела спаљена. Тада су архијереји примјетили да се у Библији налази само један обавезан услов за погребење – читање молитви над упокојеним, и зато Црква говори да на кремацију, као и на обичну сахрану, треба позвати свештеника да изврши заупокојену службу. При томе, обавеза свештеника је да напомене парохијанима о односу Цркве према том процесу. Сагласно ставу Сабора, послије кремације прах упокојеног по православном предању треба бити сахрањен у земљу.

Током 20. вијека и у Румунији су вођене широке расправе о питању оправданости кремације, у којима су бројни представници Румунске Цркве изнијели низ теолошких аргумената који указују на неприхватљивост спаљивања покојника са аспекта хришћанске вјере и учења. Баде Циресану, професор Теолошког факултета у Букурешту, 1912. године пише и публикује студију о кремацији са литургијског становишта, а свештеници често организују протесте против кремације.

Заборав смрти

Идеја модерне кремације почива на концепту индивидуалности и слободног избора, као и на  схватању да човјек и након смрти остаје власник свога тијела. Због тежње ка  протјеривању смрти из јавног простора – што је вршено бржим и неосјетнијим уклањањем мртвог тијела – долазило је и до реформи погребних ритуала. Сахрана је остала важан друштвени догађај, не само за породицу, него и за ширу заједницу, али стари ритуали бивају замјењивани новим – поклопац на сандуку све чешће је спуштен, а последњи цјелив покојника замјењује љубљење затвореног ковчега у коме се он налази. Брзим и трајним уклањањем мртвог тијела из простора живих, кремација је омогућавала ефикасну ревитализацију система. У овоме је, како запажа А. Павићевић, као одличног савезника имала и секуларизовано и суштински преиначено хришћанско учење о бесмртности, које се од тога времена, у лаичким интерпретацијама, првенствено односи на схватања о души.

Дуализам који је својствен одређеним теолошким струјањима, кулминирао је у протестантској теологији током 19. и 20. вијека и довео је до спиритуализације догме о Васкрсењу, а у одређеном облику ушао је и у православну теологију. На тај начин, оно што је започето са реформацијом, прерађено и у културу преведено просвјетитељством, и коначно отјелотворено постмодерном јесте заправо губитак вјере у Васкрсење (тијела), односно у коначно обожење и поновно сједињење духа и материје у вјечности. У том контексту, кремација постаје сасвим прихватљива идеја, јер, када физичко тијело престане да живи, остаје дух који не представља никакву препреку да се његово дотадашње станиште (тј. тијело) потпуно уништи.

У новом културном контексту, смрт се све мање посматра као прелазак у вјечни живот, а све више као природни феномен објашњив уз помоћ знања природних наука. Смрт постаје искључиво смрт тијела, док душа (за оне који у њу још вјерују), након тјелесне кончине, наставља своју беспочетну и бесконачну егзистенцију. Овакво схватање свакако ће погодовати ширењу идеје кремације, чији је један од основних аргумената почивао на излишности сахрањивања (чувања) тијела.

Идеја кремације у Србији – став СПЦ

Идеја кремације у Србији се ширила захваљујући онима који су своју бригу усмјерили првенствено ка тијелу – захваљујући љекарима, најпре Јовану Јовановићу Змају, а затим др Војиславу Кујунџићу, који 1904. године у Београду оснива Друштво „Огањ“ за спаљивање мртваца. Изводи из радног материјала овог друштва, које А. Павићевић документује у поменутој студији, садрже понајвише расправе о високој естетичности кремације, насупрот непријатних призора труљења и пропадања, затим прорачуне који указују на прихватљивију цијену кремирања, као и тврдње да се кремацијом, више него класичном сахраном, бришу социјалне и економске разлике међу људима.

У Извјештају са Треће редовне скупштине “Огња“ нашла се и вијест о смрти младог љекара, Марка Марковића, који је умро 13. марта 1907. године у Јени, гдје је извршена и кремација његових посмртних остатака. Урну са пепелом донио је у Београд његов отац, београдски трговац Јоца Марковић, и положио је у породичну гробницу на Новом гробљу. Овоме је присуствовало, како наводи Кујунџић, много свијета, а прије самог чина полагања, урну је благосиљао један београдски прота ,,читајући исте црквене молитве, као да пред собом има тијело у мртвачком сандуку […] послије су сви присутни љубили урну…“. Пепео Видосаве Поповић, супруге Љубомира Поповића, инжењера, која је умрла и кремирана у Женеви 1909. године, такође је испраћен уз вјерски обред обављен над породичном гробницом на Новом гробљу у Београду. Занимљиво је споменути да је покојница изгледа била ћерка архимандрита Арсенија, старјешине манастира Раковица, а да је у опису овог догађаја назначено да су само два београдска свештеника пристала да изврше опијело.

Недефинисаност односа свештеника према кремацији, о чему свједоче и наведени примјери, потиче од тога што СПЦ све до 1934. године није заузела званични став по овом питању. Након јавне полемике у Политици 1929. године, богословска омладина је у тексту у часопису Светосавље, 1932. године, критиковала проту Миливоја Петровића, који је на слави Друштва „Огањ“ пререзао колач и рекао да сматра да ће Црква ускоро озаконити акције кремациониста. Видјећи у Српској Цркви највећег противника за прихватање кремације, Војилсав Кујунџић се трудио да и на предавањима, и у публикацијама “Огња“, нагласи да кремационистичка идеја нема никакве везе ни са религијом ни са Црквом. Чланови друштва су се чак изјашњавали као хришћани, а у прилог томе требало ја да говори и установљавање славе Друштва, при чему је за светитеља-заштитника изабрана Огњена Марија. Њен празник је неколико година обиљежаван по црквено-народним обичајима, уз присуство свештеника који је резао славски колач, хора који је пјесмом пратио службу и великог броја угледних Београђана. Међутим, као што је већ споменуто, 1934. године Свети архијерејски синод доноси рјешење којим се свештеницима Српске православне цркве забрањује да учествују у обиљежавању славе кремационистичког друштва.

Став Српске православне цркве по питању кремирања је и током наредног периода остао готово непромијењен, с тим што није било потребне активности у погледу образлагања неисправности кремације. Ово можда и није било неопходно у вријеме када су се лојалност и поштовање црквене дисциплине подразумевали код највећег дијела њене пастве, али се може рећи да се предратна неактивност Српске православне цркве одразила на схватања каснијих генерација. Тако се важност питања поново наметнула црквеној јавности и у другој половини 20. вијека. Међутим, у периоду између шездесетих и деведесетих година у црквеној публикацији штампано је свега неколико текстова о кремацији. Они су изражавали да је став Цркве остао непромијењен – кремација је сматрана нехришћанским чином, а служба за упокојене била је и остала служба која се врши над ковчегом и над гробом. Неколико текстова које је о проблему кремације написао Патријарх Павле, Црква је наприје штампала као сепарате у Гласнику, а потом су они обједињени и објављени у оквиру тротомне едиције „Да нам буду јаснија нека питања наше вере“. Патријарх је сугерисао да свештеници могу вршити опијело над покојницима који нису кремирани по сопственој вољи.

У новије вријеме, тачније 2006. године, часопис Митрополије црногорско-приморске Светигора објавио је краћи текст о спаљивању мртвих, а у међувремену су за ову тематику интересовање повремено показивали и секуларни листови и новине као што су Политика, НИН, Курир и Данас. Мање или више сензационалистички текстови, по правилу су се освртали и на став Српске православне цркве по питању кремације, те су свакако били преносиоци информације са којом, на примјер, нецрквени грађани можда нису били довољно упознати.

Богословске оцјене питања кремације

Са аспекта православне теологије, тијело игра суштинску улогу у нашем спасењу. Почев од крштења када се помазује „уљем радости“, па све до чина погребења када се такође помазује уљем и вином, човјеково тијело је оно које он „употребљава“ за живот по заповијестима Божијим. У Светом писму налазимо више примјера који потврђују да је кремација страна и противна истинама хришћанског учења. Тако у Првој посланици Коринћанима апостола Павла читамо: „… прослављајте Бога вашим тијелом и духом који су Божији“ (1Кор. 6,20). Ово значи да наша тијела и душе припадају не нама, него Богу и да стога немамо апсолутно право да чинимо с нашим тијелом оно што није у складу са Божијим назначењем. Православни хришћанин који поступа по предсмртној жељи оних чланова родбине који желе да буду кремирани и допушта да њихова тијела буду спаљења,  заправо скрнави тајне Крштења, Миропомазања, Брака и Свете Евхаристије тиме што занемарује чињеницу да је тијело покојника, за његовог живота, било прималац и носилац благослова и дарова Духа Светога. Свако насиље над мртвим тијелом представља скрнављење храма Божијег. Према томе, одговорност је не само на клирицима, него на свим православним вјерницима, да учине све што је могуће како би оне који прихватају кремацију увјерили да је тај обичан погрешан и антихришћански.

Будући да је у овом вијеку, у стању „чекања васкрсења мртвих“,  тијело хришћанина позвано на спасење, преображење и коначно обожење у Тијелу Васкрслог Христа, оно има не само пролазни, привремени, него превасходно есхатолошки значај и вриједност. Кремација се јавља као насилно уништење Божије творевине и дара, а често и као израз невјеровања у васкрсење, те је тачна оцјена да је кремација „дјело мржње и протест против вјечности.“ (о. Рафаил Карелин). Најважнији аргумент против кремације темељи се на догађају погреба Господа Исуса Христа. Један од најупечатљивијих момената у богослужењу Велике суботе јесте чин изношења Плаштанице који символише погребење Спаситеља. У богослужењу овог дана открива се дубоки смисао тајне новог живота који се рађа из Христове крсне смрти и Његовог животворног Гроба. У химнографији овог светог дана исказан је основни смисао Велике суботе: животворно упокојење Господа Христа тијелом у гробу и побједоносни силазак с душом у Ад. Све то наговјештава прве зраке пахалне зоре и објаве Његовог свечаног васкрсења. Обавијање тијела Спаситељевог чистим платном и помазивање мирисиима потресни су моменти који чине срж црквене празничне химнографије и који снажно наглашавају однос Христових сљедбеника према Његовом тијелу. И бројни други моменти и теме недјеља по Васкрсењу (Томина недјеља, Недјеља Мироносица итд.) управо свједоче о реалности вакрслог тијела Христовог. С тим у вези, једино је традиционални хришћански начин погребења упокојеног хришћанина литургијски потпуно осмишљен.

Имајући све наведено у виду, сложићемо се са ријечима А. Шмемана да „кремација није само техника, већ богословска изјава – она говори да је човјек ствар која се спаљује, не личност која се полаже у наду васкрсења.“

https://mitropolija.com/2025/07/05/problem-kremacije-u-savremnoj-pastirskoj-praksi/

Недеља прва по Педесетници-
свих Светих

НА ВЕЛИКОМ ВЕЧЕРЊУ
[Певамо: Блажен је човек... 1. антифон.]
На Господе, завапих... стихире, глас 6.

       Братија хиландарска и лазаричка* торжествено ликују,* јер као духовно пролеће у Цркви засија* празник Владичице наше Богородице,* Чија икона „Стена необорива“* као незалазно сунце милости Њене* лепотом небеских дарова* сву васељену просветљује.* Због ње је град Крушевац* опет царствено светао и славан.*

[Двапут.]

      Косовски јунаци некад* на кнежевој вечери* пред косовску битку* Тебе, Дјево, пред ликом Твојим* у помоћ призиваху* као неразрушиву Стену спасења свога,* а Ти данас иконом Својом* све земаљске народе* на Евхаристијску Тајну Вечеру призиваш* као на победничко славље Цара Христа,* да се у Њој Хлебом небеским причесте.*

[Двапут.]

       Кнез Лазар са војском својом* икону Твоју у бој носаше* за Крст часни и слободу златну.* За Тобом као за изабраном Војвоткињом идући* венце победе као Мученици примише,* и крвљу својом од царске порфире скупоценијом* и од звезда сјајнијом се огрнуше,* и тако се до смрти верни Сведоци* Васкрсења Христовог показаше.*

[Двапут.]

       Из Србије на Свету Гору дође* икона твоја, Богомати.* Као божанствени дар с висина,* обитељ хиландарска је прими,* и Теби се као врховној Игуманији својој* благодарно поклони,* јер Ти њој не дође да она Тебе чува,* већ Ти њу да чуваш,* и да Заштитница рода српског крстоноснога* одатле кроз све векове будеш.*

 [Двапут.]

       Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, и сада и увек и у векове векова. Амин. глас 4.

       Сада нам се црква Лазарица* часнија и од неба јавља,* јер се икона Твоја, Богородице Дјево,* у њу као царска круна* у царски град поврати.* Свети кнез Лазар у Царству Божјем* због тога се узвесели.* Крушевац као врт Богородичин,* заливен крвљу Новомученика багдалских* и свих крушевачких,* Духом Светим замиомириса.*

Вход. Прокимен дана. Читања три:
Читање из Књиге Постања (28, 10-17).
Читање из Пророштва Језекиљевих (43, 27 и 44, 1-4).
Читање из Прича Соломонових (9, 1-11)

На литији: стихире, глас 8.

       Брзопомоћнице Лазаричка,* Ти си иконом Својом неистраживи Бездан доброте* и безобално Море штедрости,* и уистину свима све:* Радост жалосних,* Тишина узнемирених,* палих Подизање,* Посета болних,* Снага немоћних* и Покров свих Православних.*

       Исцелитељко Лазаричка,* икона Твоја као крушевачка бања Витезда,* не једном годишње,* већ свагда лечи душевне и телесне болести* свима који јој са вером прилазе* и матеролепни глас Твој* тајанствено из ње чују:* „Иди и не греши више“!*

       Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, и сада и увек и у векове векова. Амин. глас 6.

       Утешитељко Лазаричка,* Ти Која си праведне родитеље Своје* разрешила срамоте бездетности,* сада преко иконе Своје* бесплодним супружницима* подајеш децу на славу Божју,* како би пре свега другога* чеда своја подизали* у васпитању и науци Господњој.*

На стиховње: стихире, глас 4.

       Неописиви Бог Логос* из Тебе се, Богородице, описа Оваплоћењем,* и човека као упрљану икону Своју* у древну лепоту преобрази,* и Божанској красоти га присаједини.* То исповедајући, поклањамо се* икони Твојој „Стени необоривој* кличући: Слава Теби.*

Стих: Чуј, кћери, и види, и приклони ухо твоје.

       Као неисцрпни источник благодати Твојих* стекосмо икону Твоју, Дјево,* јер она из лазаричког храма Твога* као из новога Врта Рајскога,* излива воде богопознања,* свима који Те са духом скрушеним химнохвале,* и кличу: Слава Теби.*

Стих: Споменућу име Твоје у сваком нараштају. 

       Ти иконом Својом, Увекдјево,* сва поколења српска* надахњујеш целомудреношћу и чистотом,* учећи их да је свети венац девства* и од царске круне бољи,* и да је оно најбољи и царски пут* којим и Цар небески и Архидевственик,* Бог Логос, дође.* Зато слава Теби.*

       Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, и сада и увек и у векове векова. Амин. глас 2.

       Украс је божански* свих српских земаља* икона Твоја „Видовданска Красница“.* Због ње се сва природа радује и обнавља,* јер родивши се од Тебе, Дјево,* Творац свих Те је учинио* Господарком сваке земне и надземне твари,* која поје: Слава Теби.*

На благосиљању хлебова:

Тропар икони „Стени необоривој“
глас 8.

У царском граду Твоме Крушевцу,*
Војвоткињо наша Богородице,*
узносимо Ти песме благодарне,*
јер Тобом вођени јунаци косовски*
победним венцима мучеништва се украсише,*
од сваке царске дијадеме часнијим.*
Као што си некад Светом кнезу Лазару*
необорива Стена спасења била,*
тако од свих зала ослободи и нас*
који Ти с љубављу кличемо:*
Радуј се, Заштитнице рода српскога*
крстоноснога кроза све векове.*

[Трипут.] 

НА ЈУТРЕЊУ

Тропар икони „Стени необоривој“
глас 8.

 [Трипут.]

По првом стихословљу: седалан, глас 6:

       Ходите сви христоименити људи* да неувенљиве цветове славословља* Богородици Марији принесемо,* због Њене чудотворне иконе „Стене необориве“,* јер је Њој као Мајци Бога Речи* најблагопријатнија жртва* свештена песма из чистог срца.*

       Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, и сада и увек и у векове векова. Амин.

По другом стихословљу: седалан, глас 2:

       Српски витезови на кнежевој вечери сеђаху* као апостоли у горници сионској,* и пред иконом Твојом, Дјево, се молећи,* у Силу с висине се обукоше.* Зато огњеним језицима свима благовестише* да земаљско је за малена царство,* а Небеско увек и довека.*  

       Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, и сада и увек и у векове векова. Амин.

По полијелеју: Величање:

       Величамо Те, Пречиста Дјево, и поштујемо икону Твоју коју нам цар Лазар остави као своје царско Свеоружје непобедивости!

После полијелеја, седален, глас 6.

        Када је Светом кнезу Лазару* за Христа, главу Цркве,* глава одсечена,* он је српски народ Теби,* Богородице, поверио,* да му Ти будеш* необорива Стена заштите,* Кула сигурности,* Поборница праве вере,* Двери спасења,* Путеводитељка ка небеској отаџбини,* Лествица ка Богу,* и Царица једина и вечна.*

       Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, и сада и увек и у векове векова. Амин.

Степена, 1-8 антифон 4. гл.

Прокимен: Поменућу име твоје у сваком нараштају и нараштају.

Стих: Лицу Tвоме помолиће се сви богаташи земаљски.

Све што дише.

Јеванђеље по Луки, зачало 4.

По 50. псалму, јеванђељска стихира, глас 6.

       У благознаменити дан празника* иконе Твоје, Богородице,* Ти невидљиво у Цркви предстојиш* окружена војском Светих Мученика Косовских* као богославна Царица њихова.* Због Тебе је храм сав испуњен Анђелима.* О, шта је тужније од одсутних,* а шта блаженије од нас који смо дошли* и наслађујемо се овом светковином?!*  

Канон Богородици
глас 8.

Песма 1.

       Ирмос: Прешавши воду као копно, и побегавши од египатског зла,* Израиљац клицаше:* Избавитељу и Богу нашем појмо!*

       Света Гора Те слави, Дјево,* због иконе Твоје,* јер се од Тебе као од Горе преузвишене одсече* Камен крајеугаони, Христос Бог.* Њега имајући кнез Лазар* Исмаилћане порази* као Давид Голијата.*

       Мученици Косовски као невина јагњад* ради Јагњета Божјег, Христа, заклање претрпеше,* и зато на рајску пашу изиђоше.* Због тога Тебе, Матер Његову,* као непорочну Овчицу прославише.*

       Слава Оцу и Сину и Светоме Духу

       Јавила се јеси Књига запечаћена* у Коју се, Христос, Реч Очева,* пером Духа уписа.* Њиме и имена Светих Страдалника Косовских* у Књизи вечног живота* руком Твојом записана беху.*

       И сада и увек и у векове векова. Амин.

       Ти си, Дјево, Бразда неорана* из Које Клас бесмртности, Христос, произрасте.* Њиме причешћени српски јунаци,* иако до смрти на земљи косовској пострадаше* небеску Земљу живих наследише.*  

Катавасија: празнична

Песма 3.

       Ирмос: Небескога круга Врхотворче Господе,* и Цркве Градитељу,* Ти ме утврди у љубави Твојој,* Крају жеља, Тврђаво верних,* једини Човекољупче.*

       Пред иконом Твојом, Богородице,* цар Лазар на вечери пред Косовску битку* на верност Христу се заветова,* што и крвљу својом запечати,* и то као царски указ свој* нараштајима српским остави.*

       Икону Твоју, Дјево, „Стену необориву“* српски војници у бој носаше* као заставу Православља.* Смрт за Христа претрпеше,* и зато нетљене венце живота* од Њега, вишњег Цара свог, добише.*

       Слава Оцу и Сину и Светоме Духу

       Лазар кнез на земљи, а цар на небу,* Крст свој као царски скиптар понесе* и крвљу својом као пурпурном багреницом се украси.* Зато, као победоносац Христу сацарује* у непролазном Царству Његовом.*

       И сада и увек и у векове векова. Амин.

       Као што се Син Твој, Дјево,* телом на небески царски Трон Свој вазнесе,* тако се тело Лазарево* у вазнесењски храм његов раванички* као на царски трон положи,* одакле лепотом бесмртне славе блиста.*

Катавасија: празнична 

Седалан, глас 2.

       Народу као телу Цркве Српске* даде се жалац у месо,* Турци, анђели сатанини,* да му пакосте.* Зато Срби Тебе, Богородице,* пред иконом Твојом* „Стеном необоривом“ мољаху* да непријатељи одступе од њих,* али Ти им, Дјево, каза:* „Доста вам је благодат Моја,* јер се сила Моја у немоћи* показује савршена“.*

Песма 4.

        Ирмос: Господе, чух тајну Твога домостроја спасења,* разумех дела Твоја и прославих Твоје Божанство.*

       Правоверни род српски* као виноград Господњи* од кривоверних погажен беше,* али Ти, Дјево, као необрађени Виноград* Сином Твојим као Гроздом Божанским* све горчине његове услади.*       

       Усред трња исламског* Срби хришћани ожалошћени беху,* али Ти, Дјево, као Врт затворени* из Кога Христос, Цвет Богоипостасни, изниче,* миомиром наднебеске утехе* душе њихове облагоуха.*

       Слава Оцу и Сину и Светоме Духу

       Као три младића у пећи халдејској* тако и народ српски страдаше* од огња зала турских,* али освежен беше Росом доброте, Христом,* Који на Тебе, Дјево, сиђе* као на Руно Које Гедеон унапред виде.*

       И сада и увек и у векове векова. Амин.

       Народ за земљом горко плакаше* као Адам пред затвореним вратима Раја сладости,* али му се Ти, Дјево, отвори* као небозасађени Рај,* од Едема лепши,* усред Кога је Дрво живота, Христос.*

Катавасија: празнична

Песма 5.

          Ирмос: Просвети нас заповестима Твојим, Господе,* и мишицом Твојом узвишеном* подај нам мир Твој, Човекољупче.*

       Када царство и држава* српски пропадоше,* Ти, Дјево, народу остаде* као Дијадема непропадљива,* Жезал правде, Држава силе,* Штит благочешћа* и Палата Свецара, Христа.*

       Храмови српски од руку злочестивих* разорени беху,* али си Ти, Дјево, као Храм нерукотворени* у Коју Велики Архијереј, Христос, уђе,* под кров милосрђа Свога* род наш сабирала.*

       Слава Оцу и Сину и Светоме Духу

       Безумље турског насиља владаше* и многи Срби без домова земаљских осташе,* али им Ти, Дјево, беше* Дом небески Кога Премудрост Божја,* Христос, Господар света, Себи сазда.*

       И сада и увек и у векове векова. Амин.

       Тама туге све беше покрила,* и народ српски земљу немаше,* али Тебе, Дјево, богодивно имаше* као словесно и одуховљено Небо* из Кога Сунце радости,* Христос Бог и Спаситељ, засија.*

Катавасија: празнична

Песма 6.

       Ирмос: Излићу молитву ка Господу,* и Њему ћу казати туге моје,* јер се душа моја испуни зала и живот се мој приближи аду,* и молим се као Јона: Боже, изведи ме из трулежи.*

       Када кнез Лазар на Косову пострада* народ српски земног владара* на престолу изгуби,* али не изгуби Тебе, Богородице,* небеску Царицу Своју* и богоносни Престо Цара славе, Христа.*

       Усред потопа безбожја агарјанског* Црква Светосавска је као барка од Нојеве боља* чеда Своја чувала,* а Ти им се, Дјево, као чиста Голубица јављаше,* Изданак спасења, Христа Бога, им доносећи.*

       Слава Оцу и Сину и Светоме Духу

       Ноћ неправедног страдања српског* пет векова трајаше,* али си Ти, богозарна Дјево,* као свештенолепна Зора безвечерњег Дана* људе Своје Сунцем правде,* Христом, обасјавала.*

       И сада и увек и у векове векова. Амин.

       Богоглагољиви Давид о Теби, Дјево,* псалмопојаше као о Граду Божјем* Кога реке Духа веселе.* Зато Те је и род српски химнохвалио,* имајући Тебе као неосвојиви Град свој,* од Крушевца царственији.*

Катавасија: празнична

Кондак, глас 3.
подобан: Дјева днес...

Дјева данас благовољење Своје нам показује,*
Гора Атон жртву хвале Богомајци приноси,*
Анђели са монасима славослове,*
 „Необорива Стена“ из Србије путује,*
нас ради Свецарица на трон Свој дође,*
у царску лавру хиландарску.*

Икос 1.

       Анђео земни и човек небески, Свети благоверни кнез српски Лазар, потруди се да икону Твоју „Стену необориву“ за себе нађе и у двор свој у Крушевац постави, имајући тебе као Покров од свих видљивих и невидљивих непријатеља, и једину Наду и Утврђење, Пречиста Дјево. Он под светли омофор милости Твоје свагда прибегаваше, и Теби, Царици неба и земље, у усрдним молитвама овако говораше: Радуј се, позлаћени Кивоте, Који Законодавца, Господа свих, прими! Радуј се, нерукотворена Скинијо у Коју Христос, Велики Архијереј, уђе! Радуј се, запечаћена Књиго у Коју се Духом Светим Реч Очева уписа! Радуј се, небеска Лествице, Коју патријарх Јаков виде, а Којом Бог сиђе! Радуј се, превисока Горо од Које се Камен Крајеугаони одсече! Радуј се, Богородице Дјево, необорива Стено спасења нашега!

Синаксар:

       По предању, после виђења у коме му се јавила Пресвета Богородица у атонској пустињи и посаветовала га, Свети Сава је дао да се направи велика икона Богородице названа необорива Стена, коју је даровао својој ктиторији – манастиру Филокал у Солуну. Због тога је на њеној полеђини изображен Свети Сава, одевен у сакос, са ромејском царском круном на глави, са којом нигде више није насликан, а са којом се изображава Христос, као Цар и Првосвештеник. Пред том иконом Мајке Божје на кнежевој вечери уочи Косовске битке 1389. године, српски витезови су се заклели на верност Христу и своме благочестивом кнезу Лазару. Икона је ношена у бој на Косову, а потом враћена у манастир Хиландар, где се све до данас чува у манастирској ризници. Њен други назив је  Лазарева или Видовданска. После тачно 628 година од Косовске битке, чувени препис иконе "Необориве Стене" стигао је у цркву Лазарицу у Крушевцу. Мајка Божја преко ове иконе пружа брзу помоћ и утеху свима који је са вером призивају.

Молитвама Пресвете Мајке Твоје,
Господе Исусе Христе, Боже наш,
помилуј и спаси нас. Амин.

Стрес, несаница, бриге, проблеми... Све ово су ствари које уништавају модерног човека, нарушавају колико његово физичко, толико и душевно здравље. Колико пута сте лежали у кревету у касне вечерње сате, бринувши о томе шта носи нови дан? Шта ће се десити на послу, хоћете ли платити рачуне, да ли ћете положити испит, зашто вам се девојка није јавила... Бриге ноћу навиру на човекову душу у тренуцима када остане сам и обузима га неспокој и немир.

Целог дана били смо заузети, растрзани између толико обавеза, телефонских позива и порука... Зашто је тако? Шта је то што нама доноси сталне бриге? Истина је да се данас живи брзо, да је већина људи окружена проблемима, да влада новчана криза... Ипак, да ли спољашње ствари морају да стварају унутрашњи немир? Потребно је само једно – поверење у Бога и Његов Промисао. Све што се дешава у нашем животу има свој смисао. Без поверења у Бога, проблеми ће нам стварати нервозу и стрес, болести и телесне немоћи прелазити у очајање и депресију. Само је потребно да исправно поступамо, и да се искрено молимо, и тада неће бити ничега што може да потресе нашу душу, колика год искушења и проблеми били око нас. Уколико заборавимо на Бога и молитву, и најмањи проблеми код нас ће створити највећи стрес и немир.

Запамтимо речи светог владике Николаја Велимировића и њима унесимо мир у своје срце: 

О три ствари не жури да говориш: 
о Богу – док не утврдиш веру у Њега, 
о туђем греху – док се не сетиш свог 
и о сутрашњем дану – док не сване.

извор

”Стално осећам неки немир у грудима и као да ми цело тело бриди… Онда ми срце убрзано куца и осећам као да ћу се онесвестити”.

”Мени је увек нека напетост у грлу, као неко гушење… Нека кнедла која ме гуши и притиска”... рече Милана и прогута сузе које су желеле да изађу.

”У стомаку ми стално кува и буде неки снажан бол у желуцу…” изусти Никола са стидљивим покушајем да се при томе још и осмехне како ме не би ”оптеретио”.

Не пишем ово као некакву осуду, него само констатујем на основу искуства из праксе да ово постаје све распрострањенији изазов људима. 

Нико ово не ради себи намерно, нити ужива у таквом стању. Међутим, да би то променио потребно је да ”намерно” (са намером, вољно) уложи смислен труд како би то превазишао.

Зашто наше тело тако реагује? О чему се овде ради?

Емоције имају своје биолошко утемељење. Оне настају као конкретна биохемијска промена у нашем мозгу и нервном систему. Дакле, емоције нису нешто што ”измишљамо”, него се реално остварују и у нашем телу. 

Емоција у суштини јесте ”енергија у покрету” (energy in motion - emotion), енергија акционог потенцијала нервног система која је попут електрицитета који се креће нашим телом у циљу да нас подстакне на одређену акцију: страх - да будемо опрезни и побегнемо ако смо угрожени, љутња - да се боримо да бисмо преживели, туга - да прихватимо ствари изван нас које не можемо да променимо… 

Проблем настаје када наше емоције током одрастања нису биле виђене и када им није била посвећена АДЕКВАТНА подршка (онаква каква је требала детету, а не онаква какву је родитељ пружио - јер родитељ може да пружи најбољу подршку коју зна, али то не значи да је таква подршка у исто време и оно што је самом детету потребно).

Тада се не развије природна способност психе која се зове ”интероцепција”, способност која подразумева да можемо да препознамо сопствене емоције у нашем телу. 

Да би емоција урадила свој посао, није довољно само да је освестимо. На шта овде мислим? На ово:

Знате оно када сте можда чак и ишли на психотерапију и схватили зашто нешто радите и освестили да то радите нпр. из страха…, али не дође до промене, него и даље поступате исто иако сте сада свесни да је то из страха? На то мислим…

Није довољно само да се емоција освести. Неопходно је да се она свесно и осети у телу, за шта је задужен посебни део у мозгу (медијални префронтални кортекс), јер тек тада долази до ауторегулације, тј. до тога да ”прође немир у грудима”, ”кнедла у грлу”, ”грч у желуцу”...

Ова способност да свесно осетимо сопствену емоцију се природно развија у сигурном односу са емотивно зрелом особом чији мозак је развио ту способност. Иако су технике за развијање интероцепције корисне и неопходне, оне остварују свој резултат тек кроз однос, када се осећамо сигурно јер мозак може тек тада да се развија и усваја нова искуства.

др Данило Михајловић

Пре много година, пријатељ мојих родитеља био нам је у кућној посети. На одласку се поздравио са сваким од нас снажним стиском руке, продорним значајним погледом уз поруку ,,Буди добар према себи!“. Смејали смо се томе, звучало је истовремено чудно и интересантно, помало и неразумљиво јер такву изреку ми у нашем језику немамо. Мислили смо да је то покупио негде у Немачкој где је деценијама арбајтовао. Проћиће дуги низ година док не будем разумео значење и увидео значај тих његових речи.

Док одрастамо и сазревамо ми највише учимо од људи који су нам важни. Родитеља, баба и деда, рођака, кумова, свештеника, пријатеља, друштва у целини. Уз то, имамо јаку жељу да се свима њима допаднемо, да нас воле и прихвате. У томе успевамо тако што испуњавамо њихове жеље, прохтеве и очекивања које од нас и за нас имају, или верујемо да их имају. Временом, важне процесе и људе често поунутримо, чиме постају део нашег идентитета.

Кроз живот настављамо са истим жељама, прохтевима и очекивањима и од себе тражимо да све то задовољимо. Када у томе не успемо, често се осећамо лоше, тужно, бесно, неадекватно или мање вредно. У жељи да испунимо сва очекивања у вези са својим успехом заборављамо на праве себе, наше истинске потребе.

Када престанемо да се трудимо у испуњавању критеријума нашег оца или мајке, стрица или тетке, учитеља или Бога, у себи се можемо сусрести са сопственим аутентичним жељама. Зато је, што би Јалом рекао, важно да престанемо да се трудимо како се не бисмо разочарали у себе и да почнемо да се трудимо да будемо добри према себи.

https://putkaautenticnosti.wordpress.com/2018/03/29/budi-dobar-prema-sebi/

Депресија је сплет више осећања, то је стање жалости, туговања, незадовољства, а најпре је негативан став о себи, свету и будућности. Потиштеност и повлачење у себе су редовни симптоми. За то стање одговорни смо ми сами, на начин на који смо одговорни и за настанак својих емоција.

Где је наша одговорност у свему томе?

Најпре у мислима које су покретачи депресивности. То су мисли о сопственој неадекватности, стравичности услед немања онога што сматрамо неопходним и ужасавању стварима онаквим какве су.

Самоокривљавање

Константно самоокривљивање је сигуран пут у депресију. Мисли попут погрешио сам, згрешио сам, ненамерно сам повредио другога јесу здраве и људске у реалним ситуацијама и ако им не би следиле мисли попут не би требало да грешим и радим лоше ствари, требало би да сам непогрешив и савршен. Високи захтеви себи постављени у вези са својом погрешивошћу, односно непогрешивошћу онемогућавају праштања грешке. И зато ће на крају овог низа депресивних мисли бити закључак ја сам лоша особа и заслушујем казну.

Ток мисли самоокривљавања:

 погрешио сам

 (а) никада не смем урадити нешто лоше

 (пошто сам ипак урадио) ја сам лош и зато заслужујем казну

Самосажаљевање

Иако самосажаљевање делује квалитативно другачије од самоокривјавања има исту завршницу – депресију. Мисао којом самосажаљевање угавном почиње је онемогућавају ми да буде по мом, што у неким ситуацијама и јесте истина, али када говоримо о депресији, ову мисао прати и ја морам имати оно што ми треба или што мислим да ми је потребно. Ако то ипак не добијем биће ужасно. Ужасавање поводом неиспуњеног морања призваће и темељну мисао самосажаљевања јадан ја.

Ток мисли самосажаљевања:

 спречавају ме да буде како ја мислим, верујем и осећам да треба

 (а) ја морам имати оно што мислим да ми је потребно

 (пошто то ипак није испуњено) ужасно је што то немам – јадан ја

Сажаљевање других

Било би заиста лепо када лоше ствари не би постојале, или када би се макар дешавале по заслузи, али то у реалности ипак није тако. Зато ће депресивност почети да се развија око мисли да лоше ствари не смеју да се дешавају другима када то не заслужују. Пошто се то ипак догађа свет је једно грозно место када допушта да се такве ствари дешавају. Ако је свет грозан онда и не постоји нека могућност за срећу, задовољство и испуњеност. Само је депресија становник таквог света.

Ток мисли сажаљевања других:

 људима се дешавају лоше ствари

 људима се не смеју дешавати лоше ствари ако то нису заслужили – људи морају живети како заслужују

 ужасно је што се лоше ствари дешавају добрим људима – свет је једно грозно место

Депресивност настаје када неки егзистенцијални захтеви нису испуњени. Што је више морања у животу, већа је могућност за депресију. Неиспуњено морање рађа озлојеђеност, стравничност и ужасност. Нека морања заиста постоје у животу и она се углавном односе на задовољење потреба без којих нема живота (мора да се спава, да се једе, пије, мора се радити да би се све то обезбедило…). Морања која се односе на квалитет живота а без којих се може живети (поштење, доброта, љубав, истина…) су она која праве проблем. С једне стране, потребно је одрећи се морања, а са друге повећати своју толеранцију на фрустрацију – да не мора све бити како ја мислим, осећам и желим. Све те мисли у форми морања и ужаса несвесне су, углавном се не чују, зато их је неопходно најпре чути, освестити. ,,Хватање” својих мисли, промена уверења о себи, другима и свету је лек за депресију. Туговање над собом, својом и судбином човечанства, кривљење себе за то, све су то одлике депресије. Немогуће је решити се депресије без сусрета са баш тим мислима и осећањима, уверењима освету и човеку. Наравно, да читање овог текста и евентуална примена овог кратког ,,рецепта” неће решити проблем депресивности, за то је потребан континуирани рад.

Аутор : Филип Стојковић

извор

… Многи кажу да смо ми православни Срби можда једини народ на земљи који – празнујући Видовдан, празнујући Косово и држећи се Светокосовског завјета – празнује пораз, док сви други народи празнују своје побједе. На први поглед су у праву, међутим оно што је пред земаљским мудрацима пораз то је пред Богом, пред истином Божијом, пред Царством небеским, било и остало побједа. Није Христос Господ на Голготи поражен, па ми славимо пораз Његов славећи Његову голготу. Својом голготом, својом жртвом, Он не само што није поражен него је побједио овај свијет, принио себе за живот свијета, Своју крв и Своје тијело и отуда је с правом рекао да је Он Онај који побиједи свијет.

И као што Голгота није пораз него је побједа над сатаном, побједа добра над злом, побједа љубави саможртвене над мржњом, побједа човјечности над нечовјечношћу, побједа истине над лажју, тако су и сви они који су кроз вјекове за Њим ходили, Њему служили, за Њега и правду Његову се жртвовали, побједници у овом свијету.

Не треба изгубити из вида да Црква Божија само три рођендана слави (тек у новије вријеме су измислили да сами себе прослављају, па смо на жалост почели и ми то да усвајамо и да празнујемо своје рођендане): рођендан Христов, рођендан Мајке Божије и рођендан највећега од жене рођенога, Јована Крститеља. Зашто та три рођендана? Зато што је тим рођењима – Христовим, Оне која Га је родила и онога који је припремао путеве за Његов долазак – дошло до истинског правог рођења, препорода и задобијања вјечног и непролазног живота и смисла за свако људско биће, за сву творевину. Када било ког другог светитеља прослављамо, ниједнога рођендан не прослављамо.

Прослављајући великомученика Димитрија ми његову смрт прослављамо, прослављајући Светог Василија Острошког ми његово упокојење прослављамо… Тако исто и Светог Петра Цетињскога и Светога Саву архиепископа и просветитеља српскога, тако и Сергија Радоњешкога и Светог Димитрија Ростовскога, тако и Светога Јована Владимира и Светога Владимира Равноапостолнога, руског великог просветитеља. Дакле, у очима људи земаљских и овога свијета и за њихову кратку памет, прослављамо њихове поразе…

Али, не: онај који побиједи у смрти, тај је побједник за вјечни и непролазни живот и у том се дану последњем огледа сва људска судбина. У њему се огледају и снага и немоћ људска, и појединаца и народа земаљских. Срећни су они народи који имају такве људе, који су жртвовали себе за живот свијета; који су жртвовали себе за добро, за правду, за Бога, за Божији закон, за истину, за светињу Божију, који су том жртвом задобили побједу. Побједили су мрак, мржњу, зло; побједили су сатанску силу, оца лажи и све носиоце лажи. Отуда је њихов крај свједочанство не њиховог пораза, него њихове побједе.

Зато и славимо Видовдан славећи Амоса, пророка Божијег побједитеља, славећи Вита мученика побједитеља, славећи великомученика косовског Лазара и оне који су својом жртвом побједили таму и мрак, зло и тиране овога свијета и који су се сврстали у онај број Христових сљедбеника који приносе себе за живот свијет. Од тада, а и прије тога, и до данас, постоје двије врсте људи, а посебно у нашем народу после Косова: они који се сврставају са великомучеником косовским Лазаром и они други, који су се и до Косова и послије Косова до данас сврставали са тиранином, са Муратом, муратовску философију исповједајући и његовим безбожничким, тиранским и нечовјечним путем ходећи…

Наше је опредјељење опредјељење за великомученика косовског Лазара, јер знамо и признајемо да је то једини пут, пут Богочовјека, којим смо призвани да ходимо и којим су ходили сви најсветији наши преци.

Прослављајући Видовдан, ми побједу прослављамо – побједу добра, побједу Божију, побједу љубави Божје, побједу истине Божје над лажју, побједу оних који су задобили Побједиоца и који су себе уписали у књигу вјечнога живота. Зато нека би нас Господ утврдио у тој вјерности. Да путем великомученика косовског Лазара, пророка Амоса и Вита мученика ходимо; путем Богочовјека, јер ми други пут не знамо, ми смо тим путем кренули, тим путем ходимо и ходићемо у све дане нашега живота и у вјекове вјекова.

Срећан и благословен празник Видовдана свима, свему роду нашем на земаљском шару у вјекове вјекова. Амин.

Митрополит Амфилохије

https://mitropolija.com/2025/06/28/danas-je-vidovdan-pobjeda-onih-koji-su-zadobili-pobjedioca-2/

Беседа Митрополита будимљанско-никшићког Г. Методија (Остојића), одржана 7. јуна 2025. у манастиру Подмалинско, доживела је изразито бурне реакције једног дела јавности у Црној Гори. Уколико изузмемо лавину острашћених напада, приговорâ ad hominem и потоње подношење кривичне пријаве, уравнотежене критике су, углавном, биле усмерена на терминолошку неадекватност делова беседе и на оспоравање тачности изнетих ставова. Мало ко је, међутим, у садржају те беседе приметио исконску потребу целе једне генерације за утврђивањем целовите истине о личностима и догађајима Другог светског рата. С тим у вези, овај текст представља скроман прилог вишедеценијској тежњи српских интелектуалаца да се до те истине коначно дође.

*

Својевремено је, на једној од београдских телевизија са националном фреквенцијом, приказана емисија у којој су [према сећању аутора текста] учествовали српски гимназијалци, износећи своја размишљања на одређене историјске теме. Једно од постављених питања за расправу било је [парафразирам]: ко је имао бољу тактику током Другог светског рата, генерал Драгољуб Михаиловић или Јосип Броз Тито? Младић који је учествовао у размени мишљења је одлучно изнео став да је генерал Михаиловић имао бољу тактику, будући да му је примарни циљ био да сачува свој народ. Тај закључак је, очигледно, извео имајући у виду чињеницу да је Михаиловић, после првих директних сукоба са Немцима и остварених ратних победа, схватио колико је висока цена цивилних жртава [нацисти су, подсетимо, једино у Србији увели правило одмазде по коме је стотину српских цивила стрељано за сваког убијеног немачког војника, а педесет за једног рањеног]. Ученик је, дакле, користећи елементарну логику, сматрао исправном потоњу Михаиловићеву тактику отпора немачким окупаторима, која је била усмерена углавном на диверзије и стрпљиво чекање тренутка савезничког искрцавања на Балкан које би омогућило да се удари на нацифашисте свом расположивом силом, а без претње од огромних губитака у цивилном становништву. Са друге стране, поменути ученик није подржао Брозову тактику, која је подразумевала наставак напада на немачке војнике, сматрајући да таква стратегија [због мале ефектности, а великих губитака у људству због бруталних мера реторзије] никако није могла бити боља за народ од оне коју је формирао Михаиловић.

Поменути младић је припадао такозваној генерацији Z, а то су, начелно гледано, особе рођене у периоду од средине деведесетих година 20. века до друге деценије 21. века. Уколико је судити по његовом одговору (који, разуме се, не мора одражавати генерално мишљење његових вршњака), поменута генерација има довољну ширину перцепције и потребан степен критичке опсервације да независно, без острашћености и ван било какве идеолошке пристрасности, сагледава личности и догађаје српске националне историје у прошлом веку. Кључни разлог за то је, рекло би се, могућност слободног истраживања које је тој генерацији билo омогућенo, уз општу доступност различитих база знања у електронском облику. Што се тиче претходне, такозване генерације Y, коју сачињавају рођени у периоду непосредно после Титове смрти па све до појаве интернета, њени најмлађи припадници су током школовања такође имали поменуте могућности, премда не у истој мери као генерација Z. Када је реч о такозваној генерацији X, која оквирно обухвата рођене од почетка 60-тих година до почетка 80-тих година прошлог века, она је на територији целокупне некадашње социјалистичке Југославије била највећим делом индоктринирана титоизмом током школовања, без могућности сазнавања другачијег погледа на друштвену реалност и без дозволе за изношењем алтернативног мишљења у јавној сфери. С тим у вези, да се којим случајем десило да је неки гимназијалац генерације X у тој Југославији јавно заступао мишљење припадника генерације Z са почетка текста, неизоставно би добио недовољну оцену из историје. А било би, несумњиво, и других последица.

За ову тему је веома значајно уочити особености и једне специфичне, прелазне генерације, која се ретко када помиње у начелној подели на X–Y–Z–Alpha [последња обухвата садашње основношколце и млађе]. У питању је такозвана генерација XY, која укључује људе који својим искуством представљају прелаз између генерација X и Y, и обухвата рођене крајем 70-тих или почетком 80-тих година прошлог века. У контексту наше теме, то би била: а) последња генерација која је у основној школи учила аксиом по коме је Јосип Броз Тито био изузетна личност без мане, б) последња генерација која памти обавезно ношење плавих капа и црвених марама током прослâва вештачки створеног празника којим је негован бизаран култ личности, и в) последња генерација који има колективна трауматична сећања на пост-титоизам, чији је главни симбол била фамозна сирена која се оглашавала сваког 4. маја у 15:05, када су све активности у друштву прекидане, а сви грађани стајали у ставу мирно, где год да су се затекли (у школским учионицама поготово). Управо XY генерацији припада Митрополит Методије [као и аутор овог текста].

Пад Берлинског зида и распад Совјетског Савеза упоредо је пратио и формални раскид са пост-титоизмом на балканским просторима, при чему је вредносна матрица претходног друштва и даље била јасно присутна (додајмо: приметна је и данас, у крајње деструктивној појави партократије). Бурне деведесете донеле су нова сазнања припадницима генерације XY, који су у то време били у средњошколском периоду. Под руке им долазе часописи у којима се могла наћи потпуно другачија слика Југословенске војске у отаџбини од оне коју су, примера ради, гледали у филмовима Вељка Булајића. Истовремено, у јавности се појављују и фотографије које су говориле више од хиљаду речи, као и фототипски документи који су незадрживо урушавали углед комунистичке историографије. Први „земљотрес“ у том смислу био је објављивање потернице за генералом Михаиловићем у крагујевачким Погледима 1990. године и сазнање опште јавности да је његова глава током рата од стране Немаца била уцењена на сто хиљада рајхсмарака у злату. Други „земљотрес“ настаје после сазнања шире српске јавности за операцију Ваздушни мост (Halyard), највећу појединачну акцију спасавања савезничких пилота иза непријатељских линија у Другом светском рату. Откривање историјског постојања акције спасавања америчких пилота од стране Михаиловићевих елитних јединица генерацију XY затиче током студија, у време када је интернет општедоступан, а књиге западних аутора могу да се поруче преко Amazon-а. Потоња појава материјала америчких војних архива са којих је скинута ознака тајности само је дала финални печат.

После поменутих (и многих других) сазнања, само су три врсте људи у Србији и Црној Гори и даље некритички афирмисали тезе комунистичке историографије: 1) они слабијих когнитивних капацитета, који су аксиоматски прихватили став да друг Тито и његови саборци никада не лажу 2) они који су били изразито интелигентни, али нису имали довољно храбрости да признају сопствене заблуде и 3) они којима је искључиво било стало до одбране стечених привилегија, макар и по цену да не говоре истину. Што се тиче генерације XY, она се у напону својих снага суочила са чињеницом да је доведена у заблуду током свог школовања наративом да је на овим просторима постојао само један покрет отпора (партизански), који је, притом, идеализован до митолошког степена. У главама припадника те генерације ређала су се питања која су захтевала јасан одговор. Нека од њих била су: Колико је ратних подвига Југословенске војске у отаџбини, попут операције Ваздушни мост, о којима ништа нисмо знали? Колико је припадника краљевске војске и њихових симпатизера завршило свој живот у заробљеништву у нацистичким логорима? Колико је интелектуалаца попут Иве Андрића, Исидоре Секулић, Милоша Ђурића, … подржавало Михаиловићев покрет? Колико је знаменитих Словенаца попут Ивана Фрегла и Александра Бајта, Хрвата попут Ника Бартуловића и Звонимира Вучковића, муслиманских првака попут Мустафе Мулалића, Исмета Поповца и Алије Коњхоџића…, постојало у Михаиловићевог покрету отпора, за који се у време титоизма тврдило да је био шовинистички и монолитан по националној структури? Како је могуће да се деценијама ништа није знало о страшним масовним злочинима Титових јединица током рата, као и злочинима злогласне службе ОЗНА, учињеним над српским становништвом после рата? И, поврх свега, зашто се и даље медијски рециклирају митолошке приче југословенске кинематографије, попут Отписаних?

Сличних питања, која су, рекло би се, посебно генерацију XY учинила преосетљивом на теме Другог светског рата, било је много. Са друге стране, та прелазна генерација је била идеална да покрене иницијативу да се ове теме истраже без компромиса и до краја: попут генерације X, била је довољно стара да буде сасвим свесна претходне вишедеценијске системске индоктринације и њених последица, а попут генерације Y, била је довољно млада да покрене промене на овом пољу, да би се сазнала пуна истина о догађајима и личностима Другог светског рата на Балкану. Аутору овог текста се чини да управо то својеврсно распеће генерације XY, из чисто емоционалних разлога, чини разумљивијим изразито оштар тон беседе једног њеног типичног припадника – митрополита Методија (Остојића). Колико год да је та беседа имала спорних места и непрецизних података (а несумњиво јесте), она је у својој суштини била сасвим искрен вапај изречен у име целе једне генерације да се коначно утврди истина, пуна истина и ништа друго до истина када је реч о мучним епизодама Другог светског рата и да се тако одужи дуг свима који су страдали само зато што су били другачије припадности. Уколико беседу владике Методија схватимо на тај начин – не као прецизно изношење фактографије, већ као дубоко искрен позив за утврђивање целовите истине (поготово у Црној Гори) – онда се нећемо само задржати само на секвенцијалној критици њеног садржаја, него ћемо је сагледати као додатни импулс за темељно истраживачко делање на овом пољу. Уосталом, ту врсту мотивационог импулса митрополит Методије је дао и састављачу овог текста.

Рекло би се да је у сличном кључу размишљања поменуту беседу сагледао и митрополит црногорско-приморски Г. Јоаникије, који је само неколико дана касније у Љубљани, на промоцији зборника радова на научном скупу под називом Страдални пут од Везировог до Зиданога моста, навео: Залажем се најискреније и најенергичније да се попишу сви злочини и да се научно истраже, и четнички, било их је нема никакве сумње, али и комунистички и нацистички и сви, нарочито, злочини који су се догодили међу браћом, да се они изуче. Нијесу изучени, нијесу пописани, гробнице нијесу откривене, још увијек ови побијени несрећници, наши, тако да кажемо, родитељи, ђедови, баке, сестре… још нијесу ни пописани, нити су њихове гробнице на људски начин обиљежене. Речима митрополита Јоаникија се, суштински гледано, мало шта има додати када је ова тема у питању. Остаје, међутим, питање: откуда то да у Црној Гори, а једним делом и у Србији, још увек нема довољно политичке воље да се покрене процес утврђивања целовите истине о личностима и догађајима из периода Другог светског рата на овим просторима? Одговор је једноставан: стога што солидном делу србијанско-црногорских елита недостаје истинољубивост као вредносна водиља и храброст као карактерна одлика.

У таквим условима, сваки српски интелектуалац је дужан да учини што до њега стоји. Разуме се, с обзиром да нисмо сви историчари, не можемо сви бити ни референтни ни релевантни за историјска истраживања, али зато на основу већ утврђених историјских чињеница и истраживачких радова имамо право да кажемо свој став и макар да постављамо питања историчарима. Као допринос том делању од стране припадникâ генерације XY – а ограничено на афирмацију методолошке доследности када је реч о употреби неких термина – у наставку текста ће бити дато неколико кратких осврта и пропратних питања.

*

Пре неголи дамо кратак осврт на тему недоследне употребе терминâ на овом пољу, приметимо нешто јако занимљиво. Наиме, србијанско-црногорски лево-либерални кругови не реагују увек на исти начин када се износи афирмативан став о генералу Михаиловићу и Равногорском покрету отпора. Тако, рецимо, нико од њих није бурно реаговао када је амерички конгресмен Тед По 2018. године уручио писмо тадашњој премијерки Србије, у коме је тражио обелодањивање материјала везаног за суђење и убиство генерала Михаиловића, наводећи храброст Генерала и његових јединица приликом спасавања америчких пилота, и, с тим у вези, залажући се да се у част и успомену вође Равногорског покрета отпора ови подаци учине јавним. Да је то учинио неки великодостојник СПЦ, рецимо, реакције левих либерала би биле, сасвим сигурно, веома оштре.

А сада, претпоставимо да аутор овог текста, као свештеник СПЦ, изнесе став да је генерал Михаиловић симбол древне српске борбе за Крст Часни и Слободу златну. Са великом дозом сигурности можемо претпоставити да би од дежурног лево-либералног сектора у Србији добио етикету „свештеника-ревизионисте“, а какав би епитет „зарадио“ од стране истог сектора у Црној Гори, заиста је тешко рећи. Поменути став о генералу Михаиловићу, међутим, није оригинална мисао аутора овога текста – то је (према Леланду Андерсону, чувеном америчком истраживачу и колекционару Теслиних текстова) био став никог другог до Николе Тесле, и то изречен верном пријатељу и угледном професору експерименталне психологије Колумбија Универзитета, Паји Радосављевићу. Е кад већ сазнају да тако стоје ствари, онда је мало вероватно да ће припадници „дежурног“ сектора уопште реаговати – реакције су по правилу резервисане за неке друге.

После овог кратког екскурса, вратимо се на главну тему и уочимо феномен инфлаторног коришћења термина „ревизионизам“ од стране интелектуалних кругова који унапред одбацују свако критичко разматрање комунистичке историографије. Ти интелектуалци, очигледно, теже да историју представе као неку врсту окамењене науке, иако је научном методу инхерентна сумња и оспоравање претходно постављених теза на основу нових сазнања. Коначно, да ли би историја уопште могла бити названа науком уколико би остајала на старим закључцима и поред проналазака прворазредних докумената који бацају ново светло на неке историјске догађаје и личности? То, разуме се, не би била никаква наука, већ типична идеологија (а једна од кључних одлика идеологије јесте управо да не трпи критички осврт). Стога поновно сагледавање (re–vision), у оквиру строго научне методологије и у светлу новооткривених докумената и података, представља сасвим очекиван и природан научни процес којим тежимо ка утврђивању целовите истине и одбацивању заблуда прошлости. Додатно, могли бисмо рећи да је та врста поновног сагледавања не само очекивана, већ да је и обавезна за сваког савесног историчара. Уколико те врсте научне свести и научничке савести нема, онда се термин ревизионизам користи као типичан механизам одбране у недостатку адекватне аргументације.

И овде ћемо, као упутне, навести мудре, али и опомињуће речи митрополита Јоаникија, који примећује: И оптужени смо, наравно, да вршимо ревизију историје. И то би било тачно да је та историја стварно написана и завршена, али није. Умјесто писања историје, вршена је ревизија истине и то од рата па на овамо и скоро све до дана данашњег. Научне установе и у Србији и у Црној Гори, посебно у Црној Гори, још се нијесу озбиљно позабавиле овим проблемима. Нијесу се позабавиле пасјим гробљима комунистичких злочина, масовним гробницама од Бара па до Зиданога моста, нијесу се позабавиле јамама које су комунисти напунили главама своје побијене браће. Дакле, нешто још шкрипи и фали нам много да се суочимо са истином, а то нам је потребније од хљеба.

Приметимо још један пример терминолошке недоследности на овом пољу, будући да не треба бити доктор историјских наука да би се он уочио, већ је довољно користити елементарну логику. Реч је о селективној употреби негативних епитета. Тако припадници лево-либералне интелектуалне елите на овим просторима уз име генерала Драгољуба Михаиловића редовно додају епитет „злочинац“, да би апострофирали ратне злочине за које су били одговорни одметнути четнички команданти или, пак, оне злочине који су настали као освета неких четничких јединица за зверства претходно почињена над српским становништвом или над припадницима краљевске војске. Тих и таквих злочина је, као што рече митрополит Јоаникије, несумњиво било. Притом, за највећи број тих четничких злочина знамо, с обзиром да су их комунистички историчари марљиво и детаљно пописали. Но уколико из поменутих разлога генералу Михаиловићу неизоставно „пришивају“ поменути епитет (иако у великом броју случајева он није имао контролу над командантима чије су јединице починиле ратне злочине), из ког разлога тај исти епитет не додају уз име Јосипа Броза, будући да је неспорно да су и неки партизански команданти и њихове јединице чинили масовне злочине над цивилним становништвом, и то са Титовим знањем? То што им за поменуте злочине, због разлога идеолошке природе, није суђено, не чини их ништа мање злочинцима, напротив – управо због историјске правде као такви треба да буду јасно означени. Додајмо томе да после совјетског изгона нацифашиста са ових простора није било забележених злочина почињених од стране припадникâ Равногорског покрета отпора, док је Брозова ОЗНА након завршених ратних дејстава против нациста на територији Србије побила на десетине хиљада идеолошки неподобних грађана по принципу преког суда (државна комисија, под вођством историчара Срђана Цветковића, је пописала око 60 хиљада имена страдалих цивила). Зар то није – због обима, систематичности и идеолошког мотива – један од најтежих злочина против човечности на Балкану за који нико никад није одговарао? Питамо се: да ли је управо на то мислио владика Методије када је навео геноцид који је Титов режим спровео над Србима?

Приметимо још нешто веома занимљиво. У домену негативних термина и крајње недоследности у њиховом коришћењу од стране кругова који су жестоко реаговали на беседу владике Методија, постоји нешто што се ван сваке сумње може применити на Броза, а ни у ком случају на Михаиловића, али се као такво никада не истиче. Наиме, уколико је све време владавине Јосипа Броза Тита у социјалистичкој Југославији постојао: а) строго једнопартијски систем, б) апсолутни медијски монопол, в) хапшење грађана због вербалног деликта и г) доживотна владавина једног човека чији ауторитет није било дозвољено довести у питање; откуда то да припадници лево-либералних интелектуалних кругова Тита никад не именују епитетом „диктатор“? Ако, којим случајем, сматрају да горњи параметри не указују на диктатуру, нека нам онда објасне шта би диктатура била. При свему томе, најзанимљивије је то да Слободана Милошевића солидан део њих карактерише диктатором, иако су за време његове владавине постојали: а) вишепартијски систем, б) опозициони медији, в) слобода говора и г) смена на председничким изборима (што све заједно говори да се његов режим владавине ни у ком случају не може назвати диктаторским, иако јесте био ауторитаран). Чудна нека логика, зар не?

Уколико истрајемо на методолошкој доследности у коришћењу терминологије, онда ћемо истрајати и на другим пољима, где је довољно само укључити мозак и бити истрајан у питањима и потоњим захтевима. Примера ради, пошто се у Србији упорно истиче да такозвана Кућа цвећа мора да се сачува из историјских разлога јер је она, тобоже, „део српске историје“, онда хајде да у име очувања наше историје око поменутог топонима захтевамо подизање камених плоча на којима ће бити уклесана имена и презимена свих до сада пописаних цивила који су у Београду страдали од стране Брозовог режима и његове тајне службе непосредно после изгона нацифашиста из Србије. Јер и то је део наше историје – и то оне коју морамо по сваку цену сачувати од заборава (ако ништа, макар да се угледамо на Словенију у том погледу). Притом, пошто се стално истиче и туристички значај поменутог топонима, биће то јединствена прилика да цео свет сазна за огромно страдања српског народа не само од нацизма, већ и од комунизма.

А када смо већ код тоталитарних идеологија какве су нацизам и комунизам… Да ли ће нам неко коначно објаснити зашто се на овим просторима и даље искључиво помиње борба против фашизма, а не и борба против нацизма (илити национал-социјализма, како год желите)? Зар највећи крвници српског народа у Другом светском рату нису били управо немачки нацисти и хрватске усташе, као и остали њихови балкански сателити? Да ли у сталном наглашавању антифашизма и избегавању апострофирања антинацизма постоји неки посебан мотив? При свему томе, приметимо и то да они „антифашисти“ (који, истовремено, нису и антикомунисти) генералу Михаиловићу редовно спочитавају издају државе и колаборацију са Немцима, а све ове године лагодно проводе углавном у београдском „кругу двојке“ док је Косово и Метохија окупирани део српске територије. Какав је онда њихов став према окупацији Косова и Метохије? Ако сматрају да Косово и Метохија није део Србије, онда су управо они издајници и колаборационисти, а не генерал Драгољуб Михаиловић, који никад није пристао на чин окупације ни једног јединог педља Краљевине. А ако Косово и Метохију сматрају интегралним делом Србије, али се залажу да треба сачекати повољније геополитичке околности да тај део територије повратимо под свој суверенитет уз помоћ савезника, онда следују управо расуђивању и тактици генерала Михаиловића, те према њему треба да имају макар елементарно поштовање.

*

Пред српским историчарима X, Y и Z генерације и даље остаје задатак да темељно, непристрасно, sine ira et studio, пруже целовиту слику о догађајима и личностима Другог светског рата на Балкану. Неки од њих су, у мери својих снага и компетенција, солидан део тог посла урадили – научници какви су Бојан Димитријевић, Коста Николић, Чедомир Антић, Срђан Цветковић, Милош Тимотијевић и Немања Девић су, сваки на свој начин, дали немерљив допринос на овом пољу [мишљења сам да списку заслужних дефинитивно треба додати и Милослава Самарџића, иако није историчар по вокацији, будући да је дао значајан допринос проналаску и објављивању великог броја важних историјских докумената]. Но огроман посао тек предстоји – није згорег подсетити да релевантне историјске архиве још увек нису у потпуности отворене, а остаје и питање истраживања колико је архивске грађе Југословенске војске у отаџбини уништено непосредно после рата од стране комуниста.

Без утврђивања целовите истине на овом пољу (уз подршку свих мислећих људи нашег друштва) стално ћемо се враћати на теме и дилеме које су давно требале бити разрешене. У којој мери ће поменути задатак бити извршен и која од поменутих генерација историчара ће у томе дати највећи допринос, то већ зна само Господ Бог. Но оно што је сигурно јесте да се тај задатак извршити мора. На то нас, по ко зна који пут, подсећају и српски митрополити.

Уочи Видовдана, лета Господњег 2025.

презвитер др Оливер Суботић

https://iskra.co/reagovanja/otac-oliver-subotic-jedna-refleksija-na-besedu-mitropolita-metodija/

Архимандрит Евсевије (Меанџија), клирик храма Свете Марине у Атинској архиепископији говорио је у Теми јутра за Радио ”Светигора” о Светој литургији, истакавши да без Свете литугрије хришћански живот нема смисао, јер из ње извире сва пуноћа живота.

„Оно што данашњи човек заборавља јесте да је он и биће молитве, јер молити се Богу ми постајемо уједно и ближи једни другима. Кад ми неко говори: ’Волим те’ , а никада се не моли за мене, онда та љубав завршава у гробу. А када се неко моли за нас и ми за друге, е онда та љубав васкрсава и вазнесе се све до небеса и тада заиста осећамо да смо ми кроз молитву једна велика породица у Христу, једна велика заједница у којој је глава сам Господ, наш Исус Христос. Осећамо кроз моливу да смо једни другима неопходни на путу нашега, не само спасења и царства небескога, него на путу нашег овоземаљског живота, једни другима смо узрок радости. Управо данас у доба великих немира, потребно је да се молимо како лично, тако и саборно. Свако од нас по благослову свога духовника и свештеника има неко мало молитвено правило, али, пре свега, молимо се за ближњег, како за живе, тако и за упокојене, али и за непријатеље своје – за сваког човека.“ – казао је архимандрит Евсевије.

На питање како поступити према ближњима који не иду тако често на литургију, он је указао да је осуђивање једна од највећих препрека ка спасењу, те да не бисмо требали бити брзи на ријечима, већ да се молимо за њих.

„Да не будемо никада наметни, него да будемо тихи, да будемо људи који се моле за друге, а да они и не знају, да никада не причамо другима да смо се молили за њих, да смо им помагали на тајанствен начин. Треба бити благ, јер Бог трпи нас који смо заиста никакви, а да смо сви били бољи, не би данас било овакво стање у свету. Не би можда били ни ратови, ни природне катастрофе, ни толики немири међу људима, али пошто ми сами нисмо бољи, како онда можемо да намећемо терет другим људима? Да се правимо свети, а ни сами нисмо свети. Него у смирењу да се молимо једни за друге и да не будемо као они који ће да терају правду, него они који ћемо бити помоћ свим другим људима и да једне друге подржавамо у нашим жвотним потешкоћама и околностима. Да будемо доброћудни. Пожељно би било да иде цела породица на литургију, али обзиром да је то понеки пут тешко, на нама је да се молимо за своје ближње који не иду на литургију из разноразних разлога. Ми не треба да гледамо разлог, треба да гледамо пре свега њих као личности и да се молимо Богу за њих и да их Бог просветли и отвори њихово срце. Ако се ми вратимо са литургије и кренемо кући, а понашамо као да смо изнад њих, да смо супериорнији, е онда нема пуно ефекта. Треба бити смирен, кротак, као што су били Свети старац Тадеј, патријарх Павле, митрополит Амфилохије… Видјећи грех других људи, не требамо бити неки који ће осуђивати, него треба да раздвојимо грех од тих личности, можда би било добро свакоме од нас – прво да се мало помоли, па онда тек нешто ако му Бог отвори срце да каже другом, јер нажалост данас смо сви постали брзи да осуђујемо све, почевши од његове светости патријарха, од епископа, свештеника, све око себе осуђујемо, а не знамо крст који они носе. Тако да, било би добро да имамо мало смирења, више љубави и поверења. Ако је човјек у гријеху, не треба ни ми да будемо још један терет на његовој души, него напротив, треба да се молимо за њега, да будемо један велики загрљај.“ – казао је између осталог архимандрит Евсевије.

Комплетан разговор послушајте на сајту Радија ”Светигора”. 

Када погледаш око себе, са болом у срцу видиш: људи постају све више нетрпељиви, несаосетљиви. Разлози, који су довели до те појаве су различити: економске тешкоће, раскош малобројних и сиромаштво већине, ниски ниво културе и морала, конфликти на међунационалној основи, несигурност за сутрашњи дан. Због ситница настају свађа, на први мах се сручују увреде и раздраженост.
Пастирско искуство показује: човек који, не показавши се у својим душевним особинама, почео је да зида здање духовних врлина, чак верно следећи светоотачким саветима, подижући такву стену гордости и егоизма, коју је после изузетно тешко срушити. Седамдесетогодишњи прекид у прејемству православног живота довео је до појаве, о којој сада треба говорити на сав глас. Не поставши људима љубећим, брижним, добрим, искреним, многи верујући су почели о себи да мисле не само као о црквеним, не само православним, већ у свему, без изузетка, исправним…
Плодови нашег “уздржања” – то су често разрушене породице, које су мање или више биле срећне, до “уцрковљења” једног од супружника… Плодови наше “побожности” су наши ближњи, који су, преставши да буду неутрални по питањима Вере, почели да буду њени непријатељи.
Може бити, да смо ми криви за то, а не “они”?
– Да, али на нама као да се испуњава Писмо…
А ако искреније погледамо на ствар? Ето, на пример, ти си постала верујућа, а муж пије?
– Ја читам за њега акатист “Неупивајема чаша”.
За њега или против њега? Љубиш ли га за време читања? У чему се конкретно пројављује твоја љубав?
– А како да љубим њега, пијаницу? Не жели да иде у цркву, не жели да се венча…
Ето, такав је дијалог… Не остваривши се у супружничком животу, у очинству, у материнству, не научивши се да будемо захвална деца, отвореним, верним, љубећим људима, ми тражимо духовно, али нам се духовно не даје. Служећи се јако коришћеним механизмима за достизање постављених циљева у световном животу, достижемо нешто у црквеном животу: једни – свештенички чин, други – радно место у сферама које су повезане са Црквом, трећи – привилеговани положај у најближем кругу врло поштованих духовника у народу. Али се при том не решава главно питање – због чега?
Жеља да се “постане”; схватање црквеног живота као тла за самоутврђивање, не дају нам да видимо главно – где је у свему томе место Христу, подвигу, жртвеној љубави према ближњем, коју је Он заповедио?
Старац – отац Алексеј Мечев је говорио о односима са ближњим следеће: “Будите топлота и светлост за оне који вас окружују; старајте се у почетку да загрејете породицу, трудите се над тим, а затим ће вас ти напори тако привући, да ће вам већ бити узак круг породице, и ти зраци ће временом захватати све нове и нове људе, и круг, освећиван вама, ће се све више повећавати.”
Рекли би, све је постављено на темељу правилних формула: изрека Светих Отаца, савета и благослова духовника. При томе, гордост оних који нас окружују ће се пратити и откривати, а сопствена – никада. Аскетика без љубави је налик на замак Снежне Краљице – хладан, неприступачан, али споља прекрасан.
Иза спољашње црквености, иза црквене терминологије: “праштајте”, “благословите”, “слава Богу”, иза црквене проблематике (борба са екуменизмом, масонством, секташтвом) људи понекад желе да се сакрију од покрета у дубину, од сусрета са истинским самим собом. Немамо никакве користи, ако уцрквенивши се, не засветлимо љубављу.
“Нико не би остао незнабожац, ако би ми били истински хришћани” – рекао је Јован Златоусти. Ако је у неверујућој породици један човек поверовао, он има само један начин да остале приведе Вери – ако се не буде отуђивао од њих и супротстављао себе “чистог” осталим “грешницима”. Ако он каже: “Нећу доћи на вашу пијанку, празнујте ваш породични јубилеј без мене, ја постим!”, он ће заувек остати једини верујући у породици. Ако он у сваком прикладном и неприкладном случају буде “проповедао” – такође ће остати једини.
Запамтите – насиље ради љубави, убија љубав.
Али ако они примете, да твоја Вера помаже решавању породичних проблема, ако они виде да се из храма враћаш светлији него у одласку тамо, ако виде да је твој свет постао дубљи и богатији од света читалаца новина – “гутача празнине” – тада ће Вери постепено да приђу сви ваши ближњи. Учите децу пре свега, не како да правилно узму благослов од свештеника, већ како да устану старијој особи, да додају руку жени која излази из аутобуса, и да све то чине ради Христа. Пре приче о Небеској Отаџбини, научите децу да љубе своју земљу. Религиозно васпитање почиње не онда, када мајка дете учи молитви Оче наш, већ када отац учи сина да захвали мајци за опрану кошуљу и припремљено јело. Намерно се нисам дотицао духовне дубине, која се пројављује у човеку по мери његовог уцрковљења. Ово је био покушај да подстакнем читаоца да се снађе у душевном зидању себе самога.
И ако вас за време читања изненада питају за неку услугу, прекините читање, сачекаће вас. Испуните људску молбу, тим пре, што Сам Господ Исус Христос, кроз ближњег моли за помоћ.

oтац Александар Овчаренко

извор

Стрес наравно јесте свуда око нас. Сви живимо у низу неизвестности : породични односи су све турбулентнији, животна егзистенција све упитнија, бринемо о клими, пренасељености, вирусу, геополитичкој ситуацији…

Наши стресови су све видљивији кроз наше здравствено стање. Људи чија је свакидашњица стрес постају све мање здрави.Дуготрајни конфликти су јаки стресори и не завешавају се само на нивоу породице. Они имају и своју економску цену, како за појединца тако и за државу.  Број парница око имовинских питања у Србији из године у годину расте. Оно што се некада мирно, разложно, решавало унутар породице, сада је предмет дуготрајног стреса и једнако дугих парница које воде трошковима и, наравно, новим бригама.

Ово је само један од релативно нових феномена који је раније био знатно ређи.Присуство стреса видите у друштвеној клими (чувена „негативна енергија“) и чини се да то није случај само код нас. Свет је глобално постао стреснији.

Али свет никада није ни био безбедно место за живот. Ако размислите о животима својих родитеља и бабе и деде – чућете страшне приче које ми, срећом, нисмо морали на својој кожи да осетимо. Они су прошли голготу рата, тешке беде, неретко имају логорско искуство, тешке породичне губитке.

Па ипак, они се нису жалили на стрес. Неки од наших старијих су прерано отишли на онај свет али многи, укључујући напаћене Голооточане или децу одраслу у логорима, у готово немогућим условима – прославили су дуговечност и достигли свима видљиву мудрост.

Често сам их сретала, радећи као психолог. Обично су они били чланови породица оних са којима сам радила. Тим поводом нисам пропуштала прилику да питам своје клијенте: Ко се у Вашој породици најбоље носи са стресом?

КАРАКТЕРИСТИКЕ  „ОДАБРАНИХ“

Одговоре тих људи сам систематично пратила, проналазила им заједничке карактеристике и та сазнања редовно користим у свом раду.

За читаоце Православног психолога навешћу неке од њих.

Њихово очекивање од живота пре је личило на очекивање борбе него на очекивање лагодности

Нико од оних који су се успешно борили са стресом није ми рекао да је имао детињство током кога је био припреман за живоот без стреса. Често су и њихови родитељи током живота имали велика искушења и они су могли видети да се то током живота уобичајено и дешава. Они су расли очекујући живот са изазовима и препрекама.

Многи од њих су читали животописе знаменитих људи и врло рано су спознали да се и најбољи међу људима редовно сусрећу са искушењима те да смисао живота јесте у преброђивању изазова.

Способност трпљења и наде

Толеранција ових људи била је упадљиво већа. Они су могли да „трпе и ћуте“ месецима а да при томе, не говорећи никоме ништа, лагано развијају свој план спасења захваљујући нади која их није напуштала. Они су успевали да наду одрже чак и ако су се њихови циљеви морали мењати. Учесник рата у Српској преживео је велике страхоте и видео велике неправде, надајући се да опет загрли свог малолетног јединца.Када му је син страдао у ратном Сарајеву, он се и даље борио настојећи да доживи да направи споменик на гробу свога сина. Након рата је изнова основао породицу и био велики помагач свом новом, слабовидом детету.

Мањак самозаваравања и заблуда

Премда су људи који имају већу способност превладавања стреса објективно психолошки јачи од оних који то не могу – они су далеко реалнији у односу на процену себе самих. Људи који теже превладавају стрес склонији су да себе опазе као јаке „само у другачијим околностима“ – док људи који добро превазилазр стрес ретко узимају „околности“ као фактор или га напросто само констатују као ометајући фактор, не задржавајући се на томе предуго. Уздржанији су и када предвиђају своје способности или будућност и генерално нису склони усхићењима као ни великим „потонућима“. 

Ово представља само неке од стратегија оних који су добри у превладавању стреса. Они ретко имају проблем да се обрате за психолошко саветовање, како за себе тако и за члана породице. Будући да су реални и способни да сагледају све околности, рад са њима је инспиративан и резултује великим помацима.

Оно што може један човек могу наравно и многи други. Саветодавни рад оснаживања људи са проблемима превазилажења стреса не само да је прикладан, он је неопходан.

Заправо ми не можемо много утицати на догађаје. Оно на шта можемо у великој мери утицати јесте како ти догађаји утичу на нас. Стресови некога „ломе“ док неко други ојача у сусрету са њима. У временима која долазе чини се да је потребно да припремимо себе да се нађемо међу овима последњима, ојачанима.

Спомена Милачић клинички психолог

извор