Међу његовим тамошњим задужбинама је и најважнија Манастир Тисмана – најстарији у Румунији. Ктитори су му, уз влашке војводе, били кнез Лазар и деспот Стефан Лазаревић.

Са српским монахом-дипломатом саветовали су се и привилегије му давали угарски племић и војсковођа српског порекла Сибињанин Јанко, кога Мађари зову Јанош Хуњади, и његов син угарски краљ Матија Хуњади Корвин.

Пише: Александар Живковић

У својим бројним варијацијама народне пјесме Ој, свијетла мајска зоро (јунаштва), Секула Дрљевић је почетком двадесетих година прошлог стољећа, „испјевао“ и варијанту: Ој, сељачка Црна Горо.

Било је то у вријеме када је коначно завршио са амбицијама да буде радикалски министар и приклонио се Хрватској сељачкој странци.

Можда тај напјев данас дјелује смијешно, али у условима када су земљораднички покрети имали значајно мјесто на европској политичкој сцени, па и код нас, то није био.

Релативно успјешан демагошки трик.

Земљораднички покрет у Црној Гори задаваће и касније доста мука Секули Дрљевићу и Савићу Марковићу Штедимлији. Нарочито су им сметали земљорадници окупљени око Стојана Церовића и његовог сјајног часописа Слободна мисао.

Објалавали су их да су скривени сљедбеници Марка Даковића, да отупљују оштрицу тзв. социјалне литературе итд. И иначе, завидни, једноставно су морали завидјети на једном таквом часопису, који квалитетом превазилази и све ондашње, а богами и данашње, публикације тог типа.

Шта је даље било требало би да је општепознато, но, чини се, треба подсјетити: земљорадници са Стојаном Церовићем укључили су се у народно-ослободилачку борбу; Дрљевић и Штедимлија у усташке, али и директно нацистичке редове.

Овај историјски ексурз, предузех да бих схватио стање у несретњој Социјалистичкој народној партији. Код ње није остало ни пуно социјализма ни пуно народњаштва. Остао је министар пољопривреде са тежњом да политички капитализује свој положај у преосталој „сељачкој Црној Гори“.

Кратка и на малом, признајем, узорку, љетња анкета Журнала показала је да у Црној Гори још влада велико поштовање према политици Слободана Милошевића и Момира Булатовића. То за СНП, разумије се, није тема. Лишени сваке идеологије и интелектуалне инфраструктуре, изабрали су да истрајавању на функцијама, па док траје…

Агилну омладину углавном су одбацили, са друге стране, социјалисти старог кова не препознају се у њима.

Колико је дубок тај пад најбоље се види у компарацији са раздвојеним од њих сијамским близанцем – ДПС-ом.

Он има некакву франковачко-правашку идеологију, маскирану бригом за идентитет и едукацију Црногораца, али није то оно што му доноси још увијек снажно упориште у бирачком тијелу. Оно због чега се највише гласа за ДПС јесте у транзиционим меандрима изграђен клијентелистички систем. Медијска машинерија којом располажу само је дио тог система.

И ДПС је постао модел за све политичке партије у Црној Гори. Боље бити, макар мали, Мило, него без дјелића власти и припадајућег новца, штампати, на примјер, Слободану мисао.

https://zurnal.me/aleksandar-zivkovic-oj-seljacka-crna-goro-sta-je-to-u-snp-u-sto-ga-vuce-ka-dnu/

Свеукупни историјски и културни значај манастира Св. Апостола Петра и Павла, који се налази недалеко од села Грлишта на ободу истоименог језера, је велики. Сви писани подаци о овом крају говоре о битним догађањима који су управо везани за овај манастир односно парохијску цркву. Почев од натписа из 14. века који је пронађен код манастира, па касније, договор у њему о дизању устанка против Турака у овим крајевима из 1805. године, између кнеза Милисава, попа Радосава и извесног Ивка из Кривог Вира, па све до података да је у манастирском конаку до 1876. године била и школа за децу из целе околине. Овај манастир био је и средиште духовног живота целог краја и у њему су се, поред свакодневних служби, обављала крштења и венчања мештана и људи из ових крајева па чак и Зајечараца све док Зајечар није добио своју цркву.
Знамо да је овај манастир, устројен у општежићу, имао пет монахиња све до 1967. године са духовником руским свештеником Порфиријем Борисенком. Касније се манастирски живот гаси.
Манастирска црква посвећена Св. Апостолима Петру и Павлу је од тврдог материјала скромних димензија, са припратом, пространим тремом и помоћном просторијом. Данашњи звоник је из 1885. године са два звона и потребна му је грађавинска реконструкција због попуштања камене основе и труљења дрвених стубова.
Манастирски конак и поред повремених поправки, данас је у врло лошем стању, и потребна је потпуна реконструкција и обнова. Иза манастирске цркве са северне стране налази се монашко и свештеничко гробље саслужитеља овог светог манастира (око 30 гробова са нешто мање надгробних споменика) које је веома старо.
Ограда око манастирског комплекса је од камена и делимично је урушена.
Радови на обнови манастирског комплекса отпочели су благословом Његовог Преосвештенства Епископа тимочког Господина Јустина. Како би се створили неопходни услови за живот и боравак у овој светињи која једног дана можда опет дочека нове монахе, до сада су обављени следећи радови :
– Проширен је и насипан пут до самог манастира са паркингом и окретницом.
– Доведена је здрава, пијаћа вода из тупижничког водовода са даљине од 200 метара, урађена шахта са водомером и чесмом у непосредној близини конака.
– Доведена је струја са високонапонског далековода и постављен трафо од 10 киловата у манастирском комплексу.
– Манастир је окречен споља и изнутра и префарбана је столарија.
– Звона су реконструисана и учвршћена.
– Урађен је нови горионик за паљење свећа од поцинкованог лима у два нивоа.
– Бетонирана је помоћна просторија, обезбеђени су прозори прикладним решеткама, богослужбене књиге су укоричене…
И поред тога што се доста урадило, ради се и даље али то су само припреме за оно што ће ако Бог да бити, а то је потпуна реконструкција манастирског конака (или изградња новог) и поновно оживљавање манастирског живота на добробит и спасење свих нас.

https://eparhija-timocka.org/manastiri/manastir-grliste/

Житије Светог Германа први пут је састављено од стране братије Валаамског манастира 1867. године. Већ 1868. године објављено је под насловом „Житије валаамског монаха Германа, америчког мисионара“.

У 2005. години, на основу нових података о животу светитеља, које је у Кунсткамери – Музеју антропологије и етнографије Руске академије наука – пронашао кандидат историјских наука Сергеј Корсун, Валаамски манастир је издао нову студију под насловом „Преподобни Герман Аљаски: валаамски подвижник у Америци“.

Истраживања Сергеја Корсуна

Сергеј Корсун дуги низ година ради у области етнографије народа Аљаске и аутор је више од педесет чланака. У архивима је дошао до занимљивих докумената који се тичу Руске мисије на Аљасци:

„Почео сам да тражим прецизније податке о Светом Герману и 2003. године у Санкт Петербургу, у Централном државном историјском архиву, пронашао сам два документа.

Први је запис о издавању пасоша петорици искушеника Саровског манастира, који су под вођством игумана Назарја кренули у Валаам. Међу њима био је и будући Свети Герман.

Други документ је писмо Светом синоду у којем настојатељ Валаамског манастира, отац Гаврило, извештава да је 1782. године он постригао у монаштво бивше искушенике из Сарова. Међу њима је, под именом Герман, пострижен Јегор Иванович Попов — тако се звао Свети Герман пре монашког пострига.“

Нови подаци о пореклу и раним годинама

— „Да ли се тамо помињу још неки детаљи о преподобном?“

Да, пронађена је година и место његовог рођења. Није рођен 1757. године, како се раније мислило, већ 1751. године. У црквеним календарима и даље стоји да је преподобни био из Серпухова и из трговачке породице. У стварности, он је био из сељачког сталежа, из Кадомског округа Вороњешке губерније. Његова породица живела је недалеко од града Шацка.

Са седамнаест година Јегор Попов био је регрутован у војску и служио је једанаест година, након чега је ушао у Саровски манастир.

Веза са Светим Серафимом Саровским

Свети Серафим Саровски и Герман Аљаски били су веома слични. Чак и на иконама често су приказани налик један на другог — у близини шумске келије, како хране медведа. Били су подвижници исте генерације, истог духа.

У Саровски манастир ушли су исте године, 1778, и свакако су се лично познавали. Једино је Свети Серафим остао у Сарову, док је Свети Герман отишао на север.

Руски језик на Аљасци

„Прошло је век и по откако је Русија продала Аљаску. Да ли тамо још неко говори руски?“

Пре 150 година престоница Аљаске био је Новоархангелск (данас Ситка), где су Руси чинили већину становништва. У другим насељима преовлађивали су Креоли и домородачки народи. Врло брзо су прешли или на енглески или на своје ескимске језике.

Већина Руса се временом преселила у „нижа државна подручја“ – у унутрашњост САД, ближе цивилизацији. Главни талас емиграције догодио се између 1920. и 1940. године, када је у Сан Франциску настала велика „аљаска колонија“. Са Русима је отишло и много Креола, али су неки ипак остали.

Једна занимљива чињеница је позната. На Кенајском полуострву у Аљасци постоји руско село Нинилчик. После продаје Аљаске, у то место није пристао ниједан брод пуних седамдесет седам година — људи су живели у потпуној изолацији. Када је 1935. године тамо дошао први протестантски проповедник, био је запањен што га нико није разумео — људи су говорили само руски.

Скромни монах који постаје духовни вођа

„У вашој књизи пишете да је у време мисије на Аљасци Свети Герман био обичан монах који је вршио послушање пекара. Ипак, он на крају предводи Мисију; управитељи Руске Америке долазе код њега на острво Спрюс, не само ради духовних савета, већ и због државних питања. Шта је то било необично у овом човеку?“

Преподобни није био ни свештеник; упокојио се као прост монах. За старешину Мисије постао је против своје воље. Светог Германа је увек оптерећивао световни живот — чак је и на Валааму живео као затворник. Чини ми се да он уопште није желео да буде мисионар, мада је добровољно отишао на Аљаску.

Већина осталих чланова Мисије отишла је из дужности или по наређењу, а не из жеље. Када му се указала прилика, Герман се повукао на острво Спрюс да живи као пустињак у молитви. Али Господ је одредио другачије.

Почетак мисионарског рада

1819. године Аљаску је захватила страшна епидемија у којој је много људи изгубило живот. Герман је тада примио двогодишњег креолског сирочета по имену Герасим Зиријанов. Ово је за оца Германа био знак да је призван на мисију. Престао је да бежи од људи и на острво Спрюс почели су да му долазе ученици.

Касније је, чувши за његове подвиге, код њега дошла Алеутка по имену Софија Власова, а убрзо и још дванаест жена. Тако је поред пустињачке келије оца Германа почео да се формира прави манастир.

Истинска мисија у смирењу

„Можда је управо Германова невољност да буде мисионар довела до истинског мисионарског рада? Да је у молитви стекао благодат, па су га људи сами тражили?“

Да, Свети Герман је чинио права чудеса и дубоко је бринуо о домородачком становништву — и управо је то привлачило људе ка њему. Али он никада то није тражио намерно. Из смирења, монах је себе сматрао недостојним тако тешког подвига као што је мисионарски рад.

Сачувано је прво писмо које је Свети Герман написао по доласку на Аљаску, упућено игуману Назарју на Валаам. У њему отац Герман — пекар Мисије — са дивљењем пише о мисионарским подвизима своје братије.

Наслеђе мисије

Вреди напоменути да су мисионари радили несебично и успут крстили хиљаде домородаца. Али у почетку је то било углавном формално крштавање, јер наши оци нису познавали локалне језике и нису могли да објасне суштину православне вере.

Истинска мисија започела је касније, када је земља већ била припремљена — и то управо молитвеним подвизима Светог Германа.

извор

Знаменити православни теолог 20. вијека, о. Георгије Флоровски, у једном опису духовног и црквеног живота руског народа, упозорио је на опасност од незаинтересованости вјерника за догмате Цркве. Узрок тој незаинтересованости, како наводи о. Георгије, јесте увријежено мишљење да су догмати нешто што се тиче само одређеног броја „стручњака“, да познавање догмата није неопходно за црквени хришћански живот, него је важно „живљење“ по вјери. Супротно становиште узима познавање догматског учења Цркве као примарни критеријум исправности вјере, без обзира на хришћанско владање „у пракси“. Тако долази до раздвајања два аспекта хришћанског живота, без чијег јединства он остаје непотпун. О. Георгије Флоровски, разматрајући овај проблем, указује на потребу за (поновним) успостављањем равнотеже: “догме морају да живе и не треба да буду ограничене самим апстрактним мишљењем, јер на тај начин може доћи до обмане која ће да поремети не само учење, већ и живот. Ова навика раздвајања је изобличавања самог живота. Нико не би могао да раздвоји духовност од богословља светог Јована Дамаскина или светог Григорија Назијанзина. Било је и оних који су избјегавали да кажу да је главно средиште духовности оца Јована Кронштатског промишљено апстраховано из његовог богословског образовања. Светост је у православном предању увијек богословски тумачена, а не у категоријама аскетизма или емoтовног усхићења. Тумачена је категоријама духовне трезвености и уравнотежености, у вјери у Истину.“

Колико су ови увиди о. Георгија релевантни и важни за наше вријеме? Ако погледамо стање код нас, видјећемо да постоји забрињавајућа незаинтересованост и крајње непознавање црквеног учења и богословља. Тако смо у прилици да скоро свакодневно, на порталима јавних телевизијских сервиса читамо наслове попут: „Данас је Свети Стефан љетњи – чувајте се вјетрова“… или „Данас је Спасовдан, најсрећнији дан у години, дан кад се дјеца не купају“. Све ове „поуке“ праћене су детаљним „упутствима“ о томе шта треба чинити, а шта избјегавати итд. Ово су само неки од бројних примјера који илуструју одсуство елементарног познавања православне вјере и начина на који се она изражава. Дошли смо у стање да за многе хришћане њихов црквени, вјерски живот поприма искључиво спољашње, површне облике и тако полако умире. Свођење богатства црквеног живота на површан ниво, такође, даје простор и оним, крајње недобронамјерним према Цркви, да се недолично односе према неким елементима црквене праксе. Тако смо протеклих дана, када су у храмовима у Црној Гори служени молебни за кишу, због јаких пожара који су однијели и један људски живот, слушали појединце који су се изругивали служењу молебна, са већ отрцаним флоскулама о „враћању у средњи вијек“ итд. Чињеница да је непосредно након ових молепствија пала киша која је умногоме помогла у борби са ватром, можда је и мање важна од суштинског момента везаног за њихово служење у оваквим и сличним ситуацијама. На првом мјесту јесте схватање и исповиједање наше немоћи пред оним што нас, као људе, надилази, те обраћање Богу Који влада природним стихијама (Мк. 4, 41) за Његову благодатну помоћ. Црквене молитве нису магијски ритуали и оне подразумијевају спремност не само да се од Бога добије потврдан одговор на оно што молимо, већ оно што је по Његовом промислу спасоносно за народ.

Познавање учења Цркве, дакле, није споредно питање, јер је догматско мишљење нераскидиво повезано са духовним стањем човјека. Осиромашењем молитве и подвига, као и са либерализацијом морала, човјек хришћанин престаје да осјећа дјеловање благодати у души, те губи православни начин мишљења и унутрашњу потврду и свједочанство истине. Зато су светитељи удаљавање од догмата увијек доживљавали као губитак благодати. Сасвим је тачно запажање о. Рафаила Карелина да „мистичке интуиције“ (молитва и подвиг) чине догмат реалном и опипљивом истином, “док савремени човјек са својим отупјелим духовним интуицијама доживљава догмат као продукт одређеног времена и епохе, разматра га попут философске апстракције, свјесно или несвјесно уноси у Цркву и Откривење принцип еволуције и на тај начин чини догмат релативистичким и плуралистичким појмом. По том мишљењу, догмати се привремено могу уважавати као што се уважавају стари људи, али се такође без проблема могу измијенити или просто игнорисати. Практичну пројаву таквог рационализма у религији представља екуменизам, унијатство и многоглава хидра модернизма.“

Сергеј Фудељ је говорио да је главна грешка савремене омладине (и не само омладине, додали бисмо) у „убјеђењу да је хришћанство философски систем, логички доказив, који они могу усвојити у стању у којем се налазе. А хришћанство је – живот.“ Незаобилазни елементи тог живота јесу – подвиг и покајање, те уколико они изостану доживљај Цркве је искривљен и појављују се сурогати духовног живота. „Вјера је тиме вјера, учи нас св. Јустин Ћелијски, што вјечне догматске истине Еванђеља претвара у живот човјеков… Претварајући благодатним подвизима вјечне догматске истине у свој живот, Христов човјек поступно улази у разумијевање ових истина, али увијек под руководством светог и саборног разума Цркве васељенске.“

Када се говори о рјешењу ових проблема, илузорно је очекивати неку велику промјену у односу вјерног народа према упознавању догматског учења Цркве и њеног богослужења. Међутим, не треба одустати од задатка да се исправном и пожртвованом пастирском педагогијом код вјерника изгради исправна свијест о значају црквеног учења и смислу богослужбене праксе. У добу када не постоји катихизација какву је Црква имала у ранијим временима, потребно је предано поучавати оне који су већ ступили у Цркву истинама вјере и хришћанског живота, да би оно што одступа од догмата Цркве и њеног етоса било  као такво препознато и одбачено.

протојереј Слободан Лукић, парох будвански 

https://mitropolija.com/2025/08/25/svestenik-slobodan-lukic-o-nepoznavanju-crkvenog-ucenja-kod-savremenih-hriscana

Замислите младог човека који је одлучио да тренира ради свог здравља, рецимо уплатио је себи месечну чланарину у оближњој теретани. Почиње да претражује по интернету како би требало да изгледа његов тренинг и наилази на много, много текстова који улазе у све детаље тренинга, објашњавају како и колико пута треба да се тренира, које мишићне групе у ком дану да буду укључене, колико протеина да уноси на дневном нивоу, када да их узима, итд.

Захваљујући обиљу информација наш јунак је и пре него што је закорачио у теретану итекако информисан, зна шта би требало да ради, колико тренинг треба да траје, како ће се опоравити након њега, итд. Наравно да се дивио изгледу врхунских бодибилдера, да је гледао њихове фотографије, маштао да и он једног дана изгледа тако.

И ето, његови тренинзи почињу, он се труди да уради све како је на интернету написано, да испрати све савете врхунских бодибилдера. Пролази један дан, други, трећи, четврти и већ током петог дана он схвата да је толико исцрпљен, да није у стању да се опорави, да га све боли, да се осећа јако лоше. И… одустаје од тренинга. Зашто? Зато што је покушао да живи и тренира као људи који су цео свој живот посветили само тренингу, који живе од тога. А он поред тренинга, има породицу, посао од кога живи, рачуне које плаћа, родбину, пријатеље… Једноставно, он је обичан млади човек коме није могуће да живи као професионални бодибилдери.

*

Нешто слично се дешава и са некима од нас када покушавамо да живимо оним што смо прочитали у монашкој литератури. Када се трудимо да постимо по монашким уставима, исповедамо помисли, имамо молитвена правила као и они. Овакав утицај на нас није за изненађење, јер се у храмовима највише продају књиге духовних савета које су писали монаси подвижници из свог искуства. За кога? Па за монахе који живе истим таквим начином живота, а не за хришћане који живе у свету.

Навео бих један пример. Занимљиво је рецимо да се често и хришћанима у свету препоручује изучавање Лествице током Великог поста. Још занимљивије да је свети Јован Лествичник у својој књизи упутио једну поуку хришћанима који живе у свету.

Ево цитата из Лествице: „Неки од оних што воде површан живот у свету, поставили су ми следеће питање: Како се можемо приближити монашком животу и поред својих жена и пословних брига?“

Хтео бих само да нагласим нешто,  да не бисмо прешли у брзини преко једне важне чињенице. Ово питање су му поставили људи који су живели у околини планине Синај у седмом веку. Свети Јован је њихов живот назвао „површним“, без икаквог ниподаштавања, већ само у поређењу са монашким животом тог времена.

Али, како је изгледао овај „површни“ живот? Они нису имали мобилне телефоне, компјутере, друштвене мреже, електричну струју, водовод, чврст кров над главом, изграђене путеве, стални посао, здравствено или животно осигурање, годишње одморе, пензију, било какву медицинску терапију за своје хроничне или акутне болести. Није било ватрогасаца, полиције или војске која би их штитила од поплава, пожара, земљотреса, напада разбојника или непријатељске војске. Једном речју, ови људи „површног живота“ су живели тако да то ни многи савремени подвижници у манастирима не би могли да издрже. Шта рећи онда за нас који живимо у свету?

Свети Лествичник им одговара следеће: „Свако добро дело које можете учинити, учините. Никога немојте ружити. Никога не пљачкајте. Никога немојте лагати. Не правите се важни ни пред ким. Никога немојте мрзети. Често посећујте цркву. Будите милосрдни према сиротињи. Никога не саблажњавајте. Туђе се жене не дотичите: нека вам буде довољна ваша. Ако тако будете поступали, нећете бити далеко од Царства небеског.[1]“

Дакле, људи одрасли и навикнути на врло сурове животне услове су изразили жељу да се, иако још у свету, приближе монашком идеалу, а светитељ Јован Лествичник им је одговорио уопштеним саветом који садржи искључиво врлине за људе који живе у свету. Тако је сматрао древни учитељ монаха.

Други светитељ, такође монах, кога у Цркви сматрају савременим учитељем монаха, Игњатије Брјанчанинов је у писму једном хришћанину у свету, који је имао жељу да се подвизава попут монаха, писао следеће: „Хришћанин који живи у свету не треба да чита Свете Оце који су писали за монахе. Каква је корист од читања о оним врлинама које се не могу испунити у стварности? Не може бити никакве користи, већ може бити штете, која је у томе што ће се у духовном стању човека побудити занесењаштво, које му никако не пристоји. To сањарење повремено ће варљиво наслађивати уображавањем високих врлина, повремено ће наводити на душу униније и очајање када увидимо да не можемо да негујемо те врлине. Свагда и стално нас одвлачећи од добрих дела, која нам се управо указују, на тај начин сањарење чини наш живот празним и бесплодним. Хришћанин чији је удео да проводи и заврши живот у свету, треба да чита Свете Оце који су писали уопште за све хришћане.[2]“

Обратите пажњу, два велика светитеља, један древни и један временски нама блиски монах, говоре по духу исте ствари.

Хајдемо мало детаљније, да видимо у пракси како се ми заносимо читајући монашку литературу? Како треба онда да изгледа рецимо оно што ми подразумевамо под „испитивањем себе“, чиме мислимо да највише напредујемо духовно?

Ево како пише свети Игњатије Брјанчанинов: „Не бих Вам саветовао да улазите у подробно и потанко претресање грехова и греховних особина Ваших. Саберите их све у један сасуд покајања и баците у бездан милосрђа Божјег. Потанко испитивање грехова својих не пристоји човеку, који води светски живот, оно ће га само бацити у униније, недоумицу, смућеност. Бог зна наше грехе, и ако ми будемо постојано прибегавали Њему у покајању, Он ће онда постепено исцелити саму нашу греховност, то јест греховне навике, својства срца. Грехе учињене речју, делом, стварањем помисли, треба изрећи на исповести оцу духовном, a у потанко претресање духовних особина, понављам, световни човек не треба да се упушта: то је замка коју је поставио ловац наших душа. А она се познаје по томе што изазива у нама смућеност и униније, мада је по спољашњости обучена у пријатан изглед добра[3].“

А како стоје ствари у односу на један од стубова духовног живота – исповест? Ево како је о томе расуђивао искусни духовник, свјатејши патријарх московски Алексеј II и упозоравао: „Постоји и друга крајност, карактеристична пре свега за духовништво у манастирима. Човеку који је дошао на исповест сугеришу да мора да се сети и исповеди сваки до најситнијих детаља. И не само грех, већ и помисао. Резултат је жалостан: човек одлази са исповести, осећа себе неисцељеним, а понекада и упада у потпуно очајање, бивајући свестан чињенице да није могуће да се сети апсолутно свега. Такви духовници би требало да се присете првобитног предназначења Тајне исповести. Овде се не тражи велика премудрост, потребно је само да се отвори Требник и погледају питања која се постављају човеку који се каје. На почетку су Тајни исповести прибегавали у ситуацијама када је човек учинио смртни грех кроз који је отпадао од Цркве. Што се тиче греховних жеља, учињених у мислима (борба са помислима), оне су се обично откривале на исповедању помислу које се вршило у манастирима. Међутим, исповедање помисли није било повезано са Тајном исповести. Њу је примао старац, који некада није имао ни свештени чин. Притом је он давао поуке и наравно није читао разрешну молитву, пошто је у питању била беседа.[4] … Исповест се често претвара у механичко, формално набрајање грехова: ‘раздражујем се, осуђујем, мало се молим’, итд. Набрајање ових грехова може да буде бесконачно. Многобројне брошуре са набрајањем најчуднијих грехова, које су издане без било чијег благослова, изузетно помажу ширењу сличне праксе. Човеку се сугерише да је главно – да наброји све грехе и да ништа не заборави, а не да промени свој живот, да се покаје и да се измени. И ето, хришћанин који је једном стао на овај ‘спасавајући’ пут, целог свог живота ће са беспрекорном прецизношћу набрајати на свакој исповести своје свакодневне грехе као да су они његова највећа ризница на свету. Свештеник је дужан да код својих парохијана развије православни систем вредности, да би они могли да схвате шта у овом животу има првостепени значај, а шта води до уситњавања људске личности и крајње извитопереним облицима духовног живота. Ако тога нема, исповест често постаје принудна и замарајућа формалност, како за свештеника тако и за особу која се каје. Таква исповест може да роди осећање очаја и немоћи зато што се непрестано понављају једни и исти греси.“[5]

Какав је онда исправан став и поглед на наше свакодневне падове и клизања? Шта треба да радимо као људи који живе у свету? Свети Јован Златоуст: „Није могуће, чак ако се хиљаду пута будемо чували да не будемо криви за многе и различите погрешке: да ли смо нешто неумесно рекли или слушали испразне разговоре, да ли смо имали неприкладну помисао или смо гледали на другог са неуздржањем, или смо узалуд и испразно изгубили време без икаквог смисла. Зато свако вече треба да измолимо опроштај од Бога за све то и да прибегавамо и призивамо Божије човекољубље.“[6]

Патријарх јерусалимски Доситеј II Нотара нас уверава да таква врста свакодневних греховних спотицања „не изгони Бога из човека и не спречава љубав према Богу; не чини онога ко их учини кривцем за све грехе. Јер то потиче од људске немоћи, а не од нечисте воље. Она се не рачуна ни у шта, уништава свакодневном молитвом верних… Неправилно би било говорити да се не-смртни греси кажњавају након смрти. Јер тада би сви потпали под казну и нико након смрти не би отишао на небеса.“[7]

Монаси имају своја правила, свој поредак по коме живе и то је нормална и природна ствар. За њих. Ми хришћани који живимо у свету смо у проблему ако покушавамо да спојимо два различита начина живота, ако покушавамо да живимо подвигом који једноставно није наш ниво… Просто је изнад наших снага, не треба ни да покушавамо да опонашамо њих јер не живимо тако. По дубоком запажању светог Игњатија Брјанчанинова: „Монашка делања, када их започну мирјани, сама пропадају и доносе душевну пропаст својим делатницима.“[8]

Хајде да се присетимо нашег јунака са почетка. Шта мислите, да ли би истрајао са вежбањем и здравом исхраном да је, уместо што је покушавао слепо да копира програме напредних бодибилдера са интернета, пробао да ради вежбе за које је заправо способан – склекове, згибове, чучњеве, искораке, трбушњаке? Истина је, ове вежбе не изгледају атрактивно ако се посматра са стране, али ако неко буде истрајан са њима, исто тако могу да изграде здраво тело. Зар није било боље да је наш вежбач кренуо са „слабијим“ вежбама, да је напредовао споро али сигурно. Каква му је корист била од тога што је помислио да може да буде као Арнолд Шварценегер или Ли Хејни само зато што је покушао да тренира као и они, па се врло брзо сломио и одустао од било каквог тренинга?

Да ли видите овде неке паралеле са духовним животом?

Смирено и реално мишљење о себи, уместо покушаја да се живи изнад својих снага, никада неће наштетити, никада неће изневерити. Завршио бих речима светог хришћанина који је живео у свету, Николе Кавасиле: „нико не може рећи да је иста врлина потребна онима који имају какву јавну службу и онима који повучено живе и делају. Нико не може рећи да су исте врлине оних који, примивши бању крштења, ништа нису Богу заветовали и оних који живе монашким животом, који су изабрали девственост и нестицање добара, те не само да нису господари неког поседа, него ни себе самих.[9]“

Станоје Станковић

извор

[1] https://svetosavlje.org/lestvica/4

[2] https://svetosavlje.org/glas-iz-vecnosti-pisma-monasima-i-mirjanima-o-spasenju-duse/5/#11

[3] https://svetosavlje.org/glas-iz-vecnosti-pisma-monasima-i-mirjanima-o-spasenju-duse/5/#04

[4] https://sppsobor.by/bractva/vilna/publish/ruscalendar/7226/2

[5] https://www.patriarchia.ru/db/text/173887.html

[6] https://azbyka.ru/otechnik/Ioann_Zlatoust/oglasitelnye-gomilii

[7] https://azbyka.ru/grex

[8] https://svetosavlje.org/glas-iz-vecnosti-pisma-monasima-i-mirjanima-o-spasenju-duse/5/#09

[9] https://svetosavlje.org/o-zivotu-u-hristu/7

Шта се десило с недељом? Јуче сам је целог дана тражио и нигде нисам могао да је нађем. Некад је, сећам се, свака недеља била празник, облачила се бела кошуља и прале се уши и врат. Недељом се ишло на породичне ручкове после којих су сви дремали, разбацани по стану као насукани китови, и тек би нас мирис црне кафе будио из те омамљености. Устајали смо полако, пажљиво, ништа није смело да буде брзо и нагло. Недеља је била дан спорости, дан лењости, дан који се проводио тако као да му ништа није претходило или као да се ништа неће десити после њега.
„Недеља – дан без будућности“, написао је у једној својој песми Раша Ливада. Не знам на шта је он мислио када је написао тај стих, али то је за мене најлепши опис недеље. Оне друге недеље, каква је некада била, а не каква је сада и каква је била када сам јуче изашао из куће.

Некада недељом нису радиле радње. У ствари, до десет се у неким продавницама могао купити хлеб, млеко и погачице, а били су, такође до десет, отворени и киосци за продају штампе. Све остало је било затворено и уживало у недељном миру.
На пијацу се ишло суботом. То је био прави дан за куповину паприка, лубеница и кајмака. Недељом се одлазило на пијацу само у случају да вас је нешто спречило у суботу. Уосталом, недељна понуда на пијаци је пружала бледу слику у поређењу са суботњим обиљем.
Недеља је била дан за излет. Пењали смо се на Авалу као да освајамо Монт Еверест, а онда смо трчали низбрдо све док се не бисмо уморили. Тада бисмо извадили кифле намазане бутером, тврдо кувана јаја, кришке „Зденка“ сира и црвене јабуке.

Недељом је подневни мир у дворишту дуже трајао. Нисмо играли фудбал, нисмо ударали лоптом у зид. Ћутали смо чак и док смо играли кликере. Тек касније поподне, када се сутон већ прикрадао преко неба, почињали смо да говоримо гласније и слободније, мада ни тада нису наши гласови одјекивали као током других дана.
Недеља је била спор дан. Дан обнове. Дан када су у целом граду у подне сложно звецкале кашике за супу, када су улице биле пусте, а возила градског саобраћаја празна.
„Недеља – дан без будућности.“ Дан у којем се заборављала прошлост и није се мислило на будућност. Прошлост је била ужурбана субота, коју је требало што пре сметнути са ума; будућност је долазила са понедељком, страшним даном, који је представљао почетак нове једноличне радне недеље.
Недеља је била као рајска башта, дан између стварности и снова. Дан у којем је све могло да почне, а ништа није морало да се заврши. Чардак ни на небу ни на земљи.
Међутим, када сам јуче изашао напоље, помислио сам да је четвртак, или петак, или било који дан. Само не недеља. Наиме, све радње су биле отворене: пиљарница, бакалница, чак и апотека.

Једино банка није радила. Међутим, то и не очекујем од банке, јер банке свугде раде мање од свих других. Ако и банке почну да раде недељом, биће то знак да ускоро долази пропаст света. (Нек пропадне, није штета...)
Онда сам почео да тражим недељу. Завиривао сам у разне зграде, прошетао сам поред реке, питао сам људе који су чекали на аутобуској станици, затим младиће и девојке са слушалицама на ушима, али нико није знао да ми одговори. Слегали су раменима и гледали ме погледима који су показивали да не разумеју шта их питам, као да је недеља заборављен и мртав језик, разумљив само неким лингвистима и археолозима.
Лепа је некад била недеља. Ујутру се дуже спавало, касније се доручковало и свако је смео да одуговлачи колико год жели.
Недељом се ишло на фудбалске утакмице, затим у шетње поред реке, а онда, пред крај дана, наручивале су се палачинке са чоколадом и орасима. Вече се шуњало преко неба, али нико на то није обраћао пажњу јер смо знали да је недеља дан другачији од свих дана и да се, у ствари, никада не завршава.
Али онда се нешто десило и недеља је нестала. Ма шта ми радили, ма колико покушавали, не успевамо да је нађемо. Сакрила се негде, увређена и застрашена од могућности да је неко натера да промени име. Наиме, ако назив недеља потиче од речи „не делати“, а сви се тог дана понашају као да је у питању било који дан и не престају са својим делатностима, онда недеља није недеља и с правом је побегла. Отишла је негде где се још увек поштује једноставан наук: шест дана ради, а седмог се одмарај, читај књиге, пиши песме, отиђи у природу, буди нешто друго, нешто различито од онога што си осталих шест дана. Буди другачији тог дана да би осталих дана био увек исти. Успори ритам. Нађи неку спору песму и слушај је целог дана. Уживај у спорости. Кажи: „Спор сам, признајем, али када бих био бржи, не бих знао да постојим.“
Да, крајње је време да вратимо недељу. Ако то ускоро не учинимо, никада је више нећемо видети. А живот без недеље, односно, живот без дана одмора није више живот, већ суморни рингишпил који се зауставља само једном – онда када је касно за све.

https://www.politika.rs/scc/clanak/141019/specijalni-dodaci/nedelja

Људско биће учи у оној мери у којој учествује у откривању и изумевању. Мора имати слободу мишљења, да би могао грешити, исправљати се, да би искушавао методе и путеве, истраживао. Иначе ћемо, у најбољем случају, створити ерудите, а у најгорем, књишке мољце и папагаје који понављају излизане текстове. Књига је једна величанствена помоћ, ако се не претвори у сметњу. Да се Галилеј ограничио на то да понавља Аристотелове текстове (као једно од оне деце коју учитељи сматрају „добрим ђацима“), не би утврдио да се учитељ преварио по питању падања тела. И то што кажем за књиге такође важи и за учитеља, што је добро ако није препрека; изгледа као шала, али је то једна од најчешћих невоља.

У етимолошком смислу, educare, образовати, значи развијати, водити према споља оно што је још у заметку, остварити оно што само потенцијално постоји. Тај посао бабице учитељ веома ретко постиже, и можда је средиште свих зала сваког образовног система. Платон запањује као извор филозофије, односно знања. И зато би морао бити основа сваког образовања. Изгледа да запањеност не треба подстицати, сама се јавља пред непознатим. А шта је мање познато од васељене, од стварности, за некога ко тек почиње? Ма како парадоксално изгледало, није тако, и готово би се могло тврдити да је лакше запањити развијен или надмоћан неголи непоуздан дух. Обична особа полако губи првобитну способност какву има дете, јер је отупела од општих места, све док не престане да примећује како човек са две главе није ништа фантастичнији од човека са само једном. Поново се дивити једноглавости, или се изненадити што људи немају четири ноге, захтева неку врсту поновног учења чуђењу. Било да се дете полако учи тој способности, било да је мали број особа има у високом степену, извесно је да се ништа важно не може предавати ако претходно не постоји способност да се изазове чуђење.

Живимо окружени тајном; живимо висећи између оног двоструког бескраја који је застрашивао Паскала: све је фантастично, па и невероватно, а ипак се обичан човек ретко чуди, медиокритетизован понављачким образовањем, здравим разумом, а сада још и телевизијом. Ни деца се више не чуде када виде човека како хода по Месецу, иако физичар зна да је то потпуно неуобичајено и безмало чудесно. Зашто би се говорило о другим чудима: постоји ли машина којом пишем? Зашто сањамо? Како се сећамо прошлих догађаја и где се они чувају? Да ли је дневни свет стварнији од света из кошмара? Треба приморати ученика да поставља себи питања. Треба га научити да зна да не зна, и да углавном не знамо, да бисмо га припремили не само за истраживање и науку, него и за знање и мудрост, јер, по Шелеру, образован човек је неко ко зна да не зна, човек оне старе и племените docta ignorantia, човек који предосећа да је стварност бескрајно пространија и тајанственија него оно чиме је наша наука овладала.

Када се ђак једном нађе у таквом духовном расположењу, остало долази малтене само по себи, јер отуда потичу питања и учи се само оно што нам је животно потребно. Ту је наново потребан мајеутски рад учитеља, који не сме предавати филозофију него, како је говорио Кант, подучавати филозофирању. Јер знање и култура су истовремено традиција и обнова, тако да у једном тренутку ученик може да се претвори у обновитеља; тренутак у којем ће истински велик учитељ морати да покаже своје врхунске квалитете, прихватајући стваралачку клицу која се тако често јавља у младалачким умовима, не само зато што су свежији, него и зато што су одважнији.

Не знам које је професоре имао Галилеј у време када му је пало на ум да се успентра на торањ да одозго баци два камена, а заједно са њима и Аристотелову теорију; ако су били лоши, зацело су се наљутили због таквог злочина; ако су били прави учитељи, вероватно су се обрадовали тој светој побуни, jер на супротном крају од демагошког професора који деци повлађује, налази се глупи, ауторитарни професор који сматра да је знање заувек окамењено, непокретно, увек једнако само себи. То је професор који види у ученику потенцијалног непријатеља, а не сина кога мора волети; онај који заводи злокобну гвоздену дисциплину, често да би прикрио сопствено незнање и слабости; онај који само служи за фабриковање папагаја и бубалица, који кажњава уместо да образује и ослобађа; онај који означава као „доброг ђака“ оног осредњег који се придржава његових прописа и лепо се понаша. То је тип професора који је коначно пронашао обећану земљу у тоталитарним земљама, у којима су знање и култура замењени идеологијом.

Ернесто Сабато

извор

Пише: Ђакон Павле Љешковић

“ Док сам био млађи, чинило ми се да сам имао рјешење за сваки проблем. Ко је год дошао код мене са муком и тјескобом, добијао је ријечи утјехе и многобројне савјете. Данас ми више него икада људи долазе са многобројним недоумицама и питањима. Увијек их саслушам са пажњом. Међутим, једини савјет који добију од мене је да се што чешће и преданије моле Богу. Као да је у мени пресушила ријека мудрих ријечи, савјета и препорука којима сам некада обасипао људе. Сада се све своди на моје ћутање и недвосмислене позиве на молитву“ – говори ми седамдесетогодишњи свештеник у пензији, који је у Будву дошао на предлог љекара.

Наиме, вишедеценијско избјегавање сунца је изазвало код њега читав низ здравствених проблема, због којих би требао чешће да борави на мору. На долазак у Будву, у коју никада прије у животу није боравио, су га наговорила дјеца и унучад, уплативши му десетодневни аражман. Он је онижи, сувоњави човјек, густе сиједе косе и кратке браде, са необично великим шакама , у којима се једва примијећује црна бројаница, коју несвјесно пребацује из једне у другу руку у току разговора. Прича ми о томе како је овдје невољно дошао , будући да није могао да се одупре наговарањима дјеце и унука: “ Већ годинама живим у кућици на селу коју сам својим рукама изградио. Поред ње имам башту и врт о којима се свакодневно бринем. На пола сата, односно сат вожње од села се налазе два женска манастира у којима често служим. Након литургије, сестрице ми скувају кафу или чај и пођу за својим послушањима. Сједећи тако у манастирској порти, некада и читаве сате проводим у ћутању и молитви „…

Прича ми како га је најмлађа унука научила да користи интернет на свом телефону:“ Повремено ми се на екрану појаве видео снимци младих духовника, активних на друштвеним мрежама. Дивим се томе са којом лакоћом они давају одговоре на нека егзистенцијална питања, на која бих ја једино могао да одговорим ћутањем и молитвом“.
Каже да је дуго времена размишљао о томе шта су узроци и коријени његове, како се изразио, малоглагољивости, која се пројављује у оним моментима када треба да одговори на тешка питања која оптерећују живот малог човјека.

“ Међутим, прије пар година је несрећним случајем живот изгубио син мог бившег парохијанина. Мјесецима након тога сам одлазио код њега кући. И као да је њему и његовој породици пријало то што не покушавам да одговорим фразама и извјештаченим ријечима на питања која ми нису ни постављали. Једноставно сам сједио са њима разговарајући о свакодневним темама и молио се Господу да преброде бол и искушење које их је снашло, у мјери у којој је то могуће у овом свијету. Тада сам и схватио да је коријен мог молчанија и тиховања у ћутању пред трагедијом смрти и смртности. Као да је свака смрт неког од мени блиских људи – родитеља, супруге, рођака и пријатеља одузимала ријеч по ријеч из мога срца и стављала на моја плећа нове наслаге ћутања. Са друге стране, молитвом и ћутањем сам почео тада да градим невидљиви одбрамбени зид који ме је штитио од бола, патње, страдања и одсуства добра у овом свијету“.

Прије него што је отишао у апартман који се налази недалеко од Старог града , из горњег џепа мантије је извадио малени блок у којем је записао моје и имена чланова моје породице, како би нас помињао на проскомидији. Након тога се поздравио са мном и рекао следеће:“ Љекари и моја дјеца ме увјеравају да је моје здравље у изврсном стању , с обзиром на моје године. Међутим, као што у овим августовским, врућим данима ми , ипак, осјећамо да се ближи студна јесен, тако и ја осјећам да се ближи и моје сопствено суочавање са тајном смрти. Не заборави да ме поменеш у својим молитвама! И упамти , оче ђаконе, када будеш дошао у моје године, видјећеш да ће ти само молитвени разговор са Господом давати утјеху. Док ће на сва животна трагања, недоумице и вапаје једини твој одговор бити ћутање “ …

https://mitropolija.com/2025/08/13/djakon-pavle-ljeskovic-cutanje/

Псалам 106.

Алилуја (=Хвалите Господа).(МТ: Псалам 107)

1. ИСПОВЕДАЈТЕ и хвалите Господа, јер је добар,

јер је до века милост Његова.

2. Нека (то) кажу искупљени (=избављени) од Господа,

које је избавио из руке непријатеља.

3. Из земаља сабра их,

од истока и запада и севера и мора;

4. лутаху у пустињи, у (земљи) безводној,

пут ка граду насељења не нађоше,

5. гладујући и жеђујући,

душа њихова у њима ишчиле.

6. И повикаше ка Господу када се мучаху,

и из невоља њихових избави их,

7. и одведе их путем правим

да отиду у град насељења.

8. Нека исповедају Господу милости Његове

и чудеса Његова синовима људским,

9. јер нахрани душу празну

и душу гладујућу испуни добрима.

10. Оне који седе у тами и сенци смрти,

оковане у сиромаштву и гвожђу.

11. Јер преогорчише речи Божије

и савет Вишњега раздражише,

12. и понизи се у мукама срце њихово,

онемоћаше, и не би кога да помогне.

13. И повикаше ка Господу када се мучаху,

и из невоља њихових спасе их,

14. и изведе их из таме и сенке смрти,

и окове њихове раскину.

15. Нека исповедају Господу милости Његове

и чудеса Његова синовима људским,

16. јер скрши врата бакарна

и полуге гвоздене поломи.

17. Прихвати их са пута безакоња њиховог,

јер се због безакоња свога понизише.

18. Сваког јела узгнуша се душа њихова,

и приближише се до врата смрти.

19. И повикаше ка Господу када се мучаху,

и од свих невоља њихових спасе их.

20. Посла Реч Своју и исцели их,

и избави их из трулежи њихових.

21. Нека исповедају Господу милости Његове

и чудеса Његова синовима људским;

22. и нека принесу Њему жртву хвале

и нека објављују дела Његова у весељу.

23. Који силазе у море лађама,

(и) који чине послове у водама многим,

24. они видеше дела Господња

и чудеса Његова у дубини (мора).

25. Рече, и стаде ветар бурни,

и подигоше се таласи његови,

26. уздижу се до небеса и силазе до бездана;

душа се њихова растапаше у залима;

27. смутише се, потресоше се као пијаница,

и сва мудрост њихова потону.

28. И повикаше ка Господу када се мучаху,

и од невоља њихових изведе их,

29. и заповеди бури и стаде као лахор,

и ућуташе се таласи њени.

30. И обрадоваше се што се умирише,

и одведе их у залив воље Своје.

31. Нека исповедају Господу милости Његове

и чудеса Његова синовима људским;

32. нека Га узвишују у цркви (=сабору) народа,

и на седишту презвитера нека Га хвале.

33. Постави реке у пустињи

и изворе вода за жеђ (људску);

34. земљу плодоносну (окрену) у слану (бару)

од злобе њених становника.

35. Постави пустињу у језера водна,

и земљу безводну у изворе вода;

36. и настани тамо гладне (људе),

и подиже градове становања;

37. и засејаше поља и засадише винограде

и произведоше плод жита.

38. И благослови их и умножише се врло,

и стоку њихову не умањи.

39. А (пре тога) умањише се и напатише

од жалости зала и болова.

40. И (зато) изли понижење на кнезове (незнабошце),

и заведе их у беспуће, а не на пут.

41. И убогог (Израиља) поможе од сиромаштва,

и постави као овце родове (његове).

42. Видеће прави (срцем) и обрадоваће се,

и свако ће безакоње затворити уста своја.

43. Ко је мудар да ово сачува,

и схватиће милости Господње.

Жеља за савршеним постоји колико и људски род. Рођена је из несавршености самог човека. У жељи да се помири са сопственом несавршеношћу често ће се трудити да досегне савршенство тако што ће покушати да направи савршени оброк, савршену зграду или савршено уметничко дело. Понекад ће желети да и сам буде савршен, па ће зато све што ради радити са том мишљу. Савремена култура подстиче перефкционизам и сматра га једном од најзначајнијих врлина.

Ако желимо да купимо ауто, а не разумемо се нарочито у то, тражићемо неког мајстора који ће нам у томе помоћи. Мајстор који је перфекциониста може бити заиста користан јер ће видети апсолутно све. Послодавац ће радије запослити некога за кога сматра да је перфекциониста јер је могуће да ће посао обављати са невероватном тачношћу. Али, како перфекционизам као особина утиче на човека ког та особина ,,краси“ и како она утиче на његов живот?

Ако узмемо у обзир то да савршеност не постоји, да је није могуће бити савршен нити је могуће нешто савршено урадити онда је прилично јасна сва узалудност перфекционизма. То је практично Сизифов посао. Ухватиш се у коштац са нечим, радиш га темељно, посвећујеш пажњу најситнијим детаљима, проведеш много времена како би то нешто завршио и када дођеш до краја то није савршено. Ако сам не примећујеш да је несавршено, неко ће то сигурно приметити. И шта онда? То више нема вредност?

Перефкциониста гори од жеље да нешто учини савршеним, бије битку која је унапред изгубљена. Али са којим циљем?

Савршенство је императив који смо научили, тако што нас је неко томе научио, на то нас приморавао или смо то сами усвојили као критеријум. Када децу не похвалимо за четворку јер је једино петица довољно добра, или сматрамо да је писмени рад за 5- будући да садржи једну грешку, или дете три пута вратимо да свој кревет намести јер је претходна два пута уочљив набор на постељини, врло је вероватно да ће израсти у перфекционисту.

Перфекциониста троши изузетно много времена, енергије, воље и емоција, дакле све што има како би идеал савршенства досегао, а како то никада неће достићи, неће закључити да је то немогуће, већ да он сам, као човек није довољно добар, није адекватан да императив савршенства испуни. Зато ће се осећати лоше, биће тужан због своје несавршености, или љут на себе јер није успео. Све то умањује могућност за квалитетан и срећан живот. Одмор неће бити леп јер је на мору био један кишан дан, или је гума успут пукла. Никада се неће осећати као довољно добар и квалитетан радник јер шта год уради имаће бар једну грешку, а вероватно себе неће сматрати ни добрим родитељем када његово дете не буде имало све петице, или просто не буде оно што он очекује.

Перфекциониста врло често сопствену вредност условљава тиме што ради. Па како продукт његовог рада неће бити савршен ни он сам неће бити  вредан као биће. Парадоксална је жеља за савршеношћу, јер уместо да произведе општу срећу и задовољство чини потпуно супротно. Перфекциониста никада неће бити срећан и задовољан, јер и кратки тренуци задовољства нису довољно добри, будући да то и даље није потпуна и савршена срећа.

Главно питање на које себи перфекциониста треба да одговори, како би могао да сузбије своју потребу за савршеношћу јесте ,,Шта је довољно добро како бих био задовољан?“. Уколико себи да одговор могуће је да ће коначно наћи своју срећу не у несавршености, већ упркос несавршености.

аутор: Иван Стојковић

извор

Расписао се ових дана Светислав Басара, и то у два наставка у „Kuriru“, па се из улоге сталног колумнисте овог дневног листа ненадлежно пребацио у улогу ђавољег адвоката (advocatus diaboli) свештеника Вукашина Милићевића и Благоја Пантелића. У два наставка је објавио колумне под насловима „Света тајна суђења“ и „Црквеносудска хроника“ (електронско издање „Kurira“, 24. и 25. јула 2027. године). 

Пише и богорада Басара као „велики стручњак“ и „врли познавалац“ црквено-судских процеса у Српској Православној Цркви о „процесу века“, па приде и „монтираном“, са „унапред изреченом пресудом“ и то „на највишем месту“. Не зна, како пише, казну која чека ову двојицу, али зна пресуду. Не зна ни оптужницу, али сматра да, ипак, треба да буде написана. Пише о неком „Вишем црквеном суду“ који под тим називом не постоји, али ђавољи адвокат поуздано зна да тај суд „ретко заседа“. Наклапа о врстама кривице за које је надлежан црквени суд и пише нове „другосрбијанске каноне“ лупетајући да се суди само за „огрешења о доктрину вере и скретање у јерес“, за „сукобе са локалним епископом“ и за „финансијске малверзације“.

Ђавољи адвокат се преко „Kurira“ куне цењеном публикуму наводећи да познаје свештеника Вукашина Милићевића и Благоја Пантелића и да се они „ни у кошмарном сну нису огрешили о доктрину православне вере“, а да су се „још мање упуштали у унутарцрквене шпекулације и новчане малверзације“.

Ђавољи адвокат прориче казне за овај двојац са N1 и NovaS, али истовремено црквени суд, преко „Kurira“, проглашава „ненадлежним“. Нада се Басара, али залуду, да ће се ствар завршити на државном, а не на црквеном суду.

Advocatus diaboli уопште не зна рану, а ни новију историју Цркве. Посебно, новију! Да је, ради цењеног му публикума, макар „прогуглао“ нешто о томе пре писанија видео би, на пример, да је његов политички пајташ Епископ Григорије 2009. године пред Црквени суд Епархије у Требињу извео, ни мање ни више, двојицу требињских активиста невладиних организација – Николу Секуловића, председника невладине организације „Покрет за Требиње“ и Блажа Стевовића, члана Савета за борбу против криминала и корупције и члана невладине организације „Лига за заштиту приватне својине и људских права“. Њих двојица су писали о томе како је Епископ Григорије стављао цркве и црквене зграде под хипотеку да би узимао кредите код пословних банака. 

Црквени суд у Требињу их је, по налогу Епископа Григорија, осудио због „клеветничког деловања у писаним и електронским медијима и блаћења црквених великодостојника, свештеника и народа“. Секуловић и Стевовић се, по „канонима“ лица звања аdvocatus diaboli, „нису огрешили о доктрину вере“ и „нису се упуштали у унутарцрквене шпекулације и новчане малверзације“, али су кажњени.

Пуцало је тада Басари што је Црквени суд у Требињу, по налогу Епископа Григорија, стигматизовао и сатанизовао Секуловића и Стевовића у малој средини у којој свако сваког познаје. Шта би аdvocatus diaboli данас рекао за овај део саопштења Црквеног суда Епархије захумско-херцеговачке:

„За вријеме искључења из црквене заједнице оптужени се одлучују од свих Светих Тајни и исти не могу користити друге дарове који припадају члану Православне Цркве, нити уопште улазити у свете храмове, присуствовати Светој литургији, нити било којој свештенорадњи, богослужењу, хришћанском крштењу, вјенчању, сахрани итд., а члановима Православне Цркве забрањено је молити се са изопштенима“.

Секуловића и Стевовића је, у своје време, јавно бранио чак и Мирко Ђорђевић, али није Светислав Басара који сада „брани“ свештеника Вукашина Милићевића и Благоја Пантелића. Јер, Басари ништа није пуцало за оном двојицом као што му сада пуца за овом двојицом. А она двојица из Требиња нису били свештеник и теолог као ова двојица. Она двојица из Требиња су били прави анђели за ову двојицу из Београда и Власотинца - клијената лица са звањем advocatus diaboli. Исто му је пуцало и за оним требињским новинаром коме је Епископ Григорије, по крајњем милосрђу и човекољубљу, јавно, пред камерама у манастиру Тврдошу, претио не само црквеним судом и анатемом него и батинама.

А она двојица из Требиња (Секуловић и Стевовић) прави су анђели за свештеника Вукашина Милићевића и Благоја Пантелића. Не памти се да је неко у свештеничком чину и са звањем теолога за краће време Српској Православној Цркви испоручио толико бљувотина, клевета и неистина као што су то урадили и раде свештеник Вукашин Милићевић и Пантелић. 

Advocatus diaboli невољно признаје да су Милићевић и Пантелић изрекли „тешке”, па и „потешке речи“, али упућенији од Басаре знају да није само то у питању. Advocatus diaboli није успео да се на време, макар и преко вајбера, макар и површно упозна са темом како због цењеног му публикума тако и због цењених му клијената.

Имају Срби у Метохији једну лепу изреку: није што не зна него што се тера! Тако се и Басара као advocatusdiaboli свештеника Вукашина Милићевића и Благоја Пантелића тера по „Kuriru“, а ништа не зна о црквеној одговорности свештеника и верника и црквеном судству. Да зна не би се терао и не би одмагао као што одмаже! 

Треба научити Басару да да црквено-судски поступак против свештеника Вукашина Милићевића и Благоја Пантелића не представља никакав „процес века“. Могао је да потражи, на пример, податке о Милоју Стевановићу, алијас Грешном Милоју из Чачка, који је 2011. године због бројних црквених преступа искључен из Српске Православне Цркве. Ни он није био „упосленик“ Српске Православне Цркве!

Advocatus diaboli из дебеле хладовине Сланкамена саветује својим клијентима Милићевићу и Пантелићу да се никако не одазивају позиву Црквеног суда. Сматра да они нису „упосленици“ Српске Православне Цркве и да због тога не потпадају под црквену одговорност. Наводи да је то „политички процес“, па је, по ђавољем адвокату, „црквени суд, из напред подастртих разлога, ненадлежан“. Не зна Басара да црквени судови нису преки судови и да нису ad hoc судови и да су, без обзира на Басарина млаћења празне сламе, надлежни и за свештенике и за вернике.

Прориче аdvocatus diaboli да „Црквени суд може осудити Пантелића и Милићевића у одсуству“, па се пита: „постоји ли правни лек“? И, на крају, сугерише им да би он, да је којим случајем добио позив од Црквеног суда, „моментално отишао у прву католичку цркву и аплицирао за пријем“. Могао је и да се осунети – кућа му га даје!

Уместо тога, Басара је могао, на пример, да нам открије како је прикривени ментор потрошио Вукашина Милићевића и Благоја Пантелића за кратко време. Могао је и да завапи што су свештеник и теолог ментору послужили као средство за једнократну употребу. Али, није!

Пита се Басара да ли има излаза из ове ситуације и цитира неку госпоју која је рекла да има, али само треба изаћи. Граја, па и преко „Kurira“, у оваквим случајевима не помаже. Могао је да им напише коју реч о покајању, али није.

M.Р.

извор

На обронцима планине Видлич, на надморској висини од 1004 метара надморске висине, недалеко од села Смиловци налази се манастир светих Кирика и Јулите. Постоје претпоставке да је првобитни манастир саграђен у X или XI веку. Дугогодишњи игуман манастира Арсеније Куршумнин записао је у Летопису, да је манастир подигнут крајем XVII века, а да су га подигли Цинцари, који су живели у околним селима. Када су одавде расељени, на жалост није познато. Манастир је страдао од Турака и био је у рушевинама све до 1839. године. На темељима старог разореног храма, протомајстор Никола из села Бољев Дол подигао је данашњи храм. Манастирска Црква је саграђена од обичног тесаног камена и покривена је каменим плочама. У време обнове манастира, овим крајевима је харала куга, која је дневно односила на десетине живота. Људи су бежали од куге на ово место и помогли обнову манастира. Изградња манастира је у потпуности завршена 1839. године, у време пиротског митрополита Нектарија, јеромонаха Никанора и духовника Елефтерија Зографског. Исте године подигнут је велики манастирски конак, који је назван митрополија.
     У храму је тада постављен и иконостас, рад Јована Николова. Манастир је био под великим утицајем пиротских фанариотских митрополита. У Летопису је забележено да се богослужило и проповедало на грчком језику. После Првог светског рата и револуције у Русији 1925. године у манастир долази преко 40 руских монахиња из Бесарабије, које су оживеле манастир. 1930. године, манасти је преображен у мушки, а сестринство је пресељено у манастире Темска и Дивљана. Поред монаха и монахиња, у манастиру су од 1924. до 1928. године живели многи образовани Руси, који су у манастиру формирали велику библиотеку, од које ништа није остало сачувано. Манастир је поседовао велико имање. Јеромонах Спиридон Бугарун, који је1941. године пописао манастирско имање затекао је 23,2 хектара шуме, 21,5 хетара ливада, око 120 хектара пашњака, две мање воденице, амбар у селу Смиловци.
     После 1945. године већена имања је одузета како од Државе тако и крађом од појединих безбожника. У том периоду у манастиру се подвизавају јеромонах Михајло (1954- 1980), јеромонах Василије, јеромонах Стефан, јеромонах Сава. Након њих у манастир долази монахиња Харитина. Затиче пустош али вредним радом постпено обнавља конак, па храм и на крају владикин конак, а гради и шталу где чува две краве и двадесет оваца са својим братом Илијом и монахињом Маријом у пероду од 2003. до 2014. године, а од 2006. до 2012. године, у манастир долази архимандрит Николај који успева да од Републике Србије, кроз разне пројекте (рестаурацију иконостаса, изградњу економског дела, реконструкцију конака, изградњу асфалтног пута у дужини од једног километра од манастира према селу, прикључење електричне енергије од високонапонског вода) добије прилог. Сви радови су обављани по благослову епископа нишког Јована и патријарха српског Иринеја, а уз стални надзор и пројекат Завода за заштиту споменика у Нишу. Манастирски конак има два спрата- трпезарију, кухињу и седам келија.
     1984. године, манастир је стављен под заштиту Државе, као Културно добро од великог значаја.

https://eparhijaniska.rs/manastiri/manastir-smilovci