Град Солун постао је средиште дијалога који се отворио према великим питањима човјека и његовог постојања у свијету који се муњевито мијења.

Завршним обраћањем Митрополита Солунског Филотеја, директора Одјељења за издавачку дјелатност при Светом Синоду, окончан је рад Другог међународног научног конгреса.

Митрополит Филотеј истакао је да Солун, као апостолски град, остаје трајни подсјетник на одговорност да вјера буде повезана са разумом, а духовност са свакодневним животом.

Технологија – снага која обликује, али и опасност која пријети да пороби

Митрополит је у својој бесједи анализирао кључне изазове дигиталног доба, нагласивши четири главне теме које су се издвојиле током рада конгреса.

Технологија није неутрално средство, већ сила која обликује начин на који мислимо, комуницирамо и живимо, јер у себи носи системе вриједности и представе о свијету.

Постоји опасност да човјек од ствараоца постане створење, односно од субјекта – објекат манипулације, нарочито онда када заборавља свој позив на превазилажење самога себе.

Иако технологија нуди огромне могућности – посебно у медицини и науци – потребни су јој границе, расуђивање и одговорност.

Одговорност Цркве и њен утицај на друштво

Четврта централна тачка била је посвећена улози Цркве:
да не стоји као противник технологији, већ као глас критичког размишљања и наде.

Митрополит Филотеј нагласио је да технологија данас дубоко утиче на све аспекте људског живота:
на друштво (преобликујући јавни простор),
на економију (стварајући нове неједнакости),
на образовање (доводећи до површног усвајања знања),
па све до самог човјека, чија се самосвијест и однос са Богом све више мијењају.

„Глас Цркве мора да подсјећа да се вриједност човјека, као личности створене по лику и подобију Божијем, не може мјерити дигиталним подацима, већ једино кроз слободу, однос и љубав.“

Резултати и порука: дијалог као нужност

Митрополит је истакао да овај конгрес није завршетак, већ почетак новог пута, представивши четири главна правца за будућност:

дијалог између Цркве и науке као императив,

потребу да филозофија и теологија понуде дубљи одговор на питање смисла људског постојања,

захтјев да друштво изграђује технологију која служи човјеку, а не обрнуто.

На крају, митрополит Филотеј је завршио свој говор снажним ријечима:

„Технологија може да напредује колико год хоће...
али никада не може да дарује смисао људском постојању.
Јер само Христос, Побједник над смрћу, може човјеку да подари пуноћу, слободу и истински живот.“

Приредио: Протопрезвитер Никола Гачевић (Атина)

Када си већ неколико година парохијанка храма, који се налази у твојој парохији, и када размислиш, схватиш да стварање парохије и није тако једноставна ствар. На добро се навикнеш лако, оно је сасвим природно, као чист ваздух, јер, ту су нормални људски односи. Али, оценити га у пуној мери можеш само када га изгубиш.

Чини ми се да се добра парохија не ствара, већ рађа, као дете, песма или научно откриће. Постоје узроци њеног рађања, постоје услови, који омогућавају да она дође на свет. Али, никада са увереношћу не треба рећи, родиће се или не. И опет, о условима и узроцима рађања парохије, може мало и да се поразмисли.

Основни узрок рађања православне парохије – јесте Богослужење. Парохијане храма у првом реду обједињује заједничко учешће у Светим Тајнама, као и молитва. Управо ово разликује парохију од свемогућих клубова «За оне, коме тре...», или обратно, разне радионице стваралаштва за децу и омладину. Што је Богослужење човеку драже и ближе, то је његова веза са црквеном заједницом, односно парохијом, чвршћа.

Када бирамо другове, ми стварамо круг дружења полазећи од својих интереса, укуса и погледа на живот. Центар овог круга – јесте наше «ја». Али, парохија је позвана да обједини људе око Христа. И само у том случају она је способна за живот. Све остало – настојатељ, који ствара парохију, добра дела, које парохијани чине, лепа зграда храма – мора да буде као прилог. Иначе ће парохија да личи на кућу која је саграђена на земљи без темеља (Лука 6, 49).

Цркву Христову често упоређују са бродом. А може да се упореди и са целом флотом, коју чини мноштво малих бродића – парохија. А настојатељ је сличан капетану брода, и улога његова је у пловидби по животном мору. Али, није једноставно да се све то поново процени. Совјетске реформе нису случајно усмерене на разбијање Цркве изнутра. Оне су превасходно уводиле демократску управу за парохије – то су трагично незаборавне «двадесетице».

А Црква је по својој природи хијерархијска. И због тога на парохији мора да буде парох који управља њеним животом. Он не само да издаје директиве и да тражи поштовање, већ носи отаџбинску одговорност за све парохијане и за све што се дешава у његовој парохији. Ако и сам настојатељ има љубави према Богу и људима, ако се његов рад види на делу, а не само на речима, ако је спреман да ради своје пастве жртвује и време, и снагу и здравље, људи ће обавезно то да увиде и да оцене. И он ће постати прави пример и узор. 

Веома је важно да парох, без обзира на своју заузетост, нађе времена за лично појединачно општење са парохијанима. И добро је ако се то дружење гради око духовног живота. На пример, код нас у Свето-Троицком храму, веома важну улогу у развоју парохијских односа одиграли су свакодневни сусрети и беседе настојатеља игумана Пахомија са парохијанима. На тим сусретима отац Пахомије заједно са парохијанима чита дела Светих отаца и парохијани заједно са оцем расуђују о духовном животу. И не само да сами много сазнају, већ и својим ближњима касније могу да испричају какво је мишљење свештеника по овом или оном питању. Посебно је то важно за људе, који тек што су прекорачили праг храма.

Парохију учвршћује заједничка молитва, не само у храму за време богослужења, већ и у домаћем правилу. Келијно или домаће правило – ствар је потпуно лична. Али, понекад и ово може да буде ствар заједничког деловања. Практикује се, на пример, молитва по договору, када се неколико људи договори да се за нешто Богу моле у одређено време, где год да се у то време нађу. Али, за такав напор, на жалост, нас пре свега покреће нека несрећа.

Ево, читање Псалтира за време вишедневног поста – овај напор је планиран. У нашем храму су Псалтир по благослову настојатеља почели да читају од Божићног поста 2004. године. Двадесеторо људи су свакодневно, у складу са правилом, у току целог поста читали по једну катизму, помињући на «славама» свештенослужитеље, учеснике читања, као и живе и упокојене сроднике. На тај начин би сви заједно прочитали цео Псалтир за један дан, а сваки учесник – за цео пост. Сада у читању Псалтира учествује више од осамдесет људи. За многе је ово читање Псалтира постало прво право познанство са Псалтиром у смислу читања заједничке молитве баш онако како треба. Осим тога, сваки учесник читања учи се да на себе преузме одговорност за заједничку ствар.

Велики догађај у животу и важна фаза у оквиру учвршћивања у вери, за многе парохијанке нашег храма постало је оснивање женског аматерског хора 2006. године. У ранохришћанској Цркви није било хорова, појање за време Богослужења вршио је верни народ у храму. Оснивање аматерског хора омогућило је нашим парохијанима да учествују у Богослужењу и да га боље спознају. Многи нису имали ни основно музичко образовање, али све их је обједињавала жарка жеља да науче да певају и то баш у храму. И захваљујући стрпљењу нашег диригента Светлане Пјанкове, ту жељу су успели да остваре.

Учествовати у Богослужењу, из разних разлога не могу баш сви, али, примити учешће у животу парохије, може свако. Помоћ у сређивању храма или околних просторија, у трпезарији или у припреми за празник – даје далеко више оном ко помаже, него храму и његовом настојатељу. Сећам се, када сам тек почела да идем у храм, јако сам желела да постанем као црквењак, и да учествујем у свакодневном животу храма. Али, чак и најједноставнија помоћ у храму тада ми се чинила нечим недостижним: како да ја тек тако, не знајући никога од свештеника и парохијана, почнем да учествујем у животу храма? Када су ми на Светој Тајни Крштења предложили да сипам свету воду, била сам пресрећна.

Почела сам постепено да добијам и друга послушања у храму. Али, оног првог заједничког спремања и помоћи у трпезарији – до данашњег дана сећам се са носталгијом. Јер, управо сам тада схватила, да човек за Бога не може да учини ништа. Све, што он ради у храму, њему лично је потребно хиљаду пута више, него Творцу и осталим људима. За свако дело, које се човек постарао да уради у славу Божију, он добија оно, што је неколико пута изнад практичне користи од његовог рада. Помажући у храму, човек је нешто схватио, нешто научио, видео себе са стране. И то постаје скупље од било ког поклона.

Са колегама, педагозима веронауке, често причамо о томе како не знамо да ли од нашег предавања имају користи деца и родитељи, али ми лично – несумњиво имамо, и огромна је.

Уосталом, управо веронаука у школама помаже не само деци, већ и њиховим родитељима да се осете као део парохије, да увиде простор сопствене делатности. Многе породице у храм долазе заједно са децом. И више од тога, знам много случајева, када управо због обавезе да воде дете на веронауку, родитељи почињу редовно да иду у храм. Дешава се и ово: оно, што се детету предаје на веронауци, све више и више интересује њихове родитеље, и они се полако увлаче у тај процес.

Уопште, веронаука, како ја видим, јесте велико поље мисионарске делатности. Јер, на веронауку долазе деца, али, и одрасли, који желе да нешто сазнају, који су спремни да нешто чују. А ако им је на веронауци интересантно, они доводе и своје рођаке, другове, познанике. Међутим, не треба мислити да је онај, који је нови дошао, важнији од оног који је стално у парохији и на веронауци. Учвршћивање у вери се наставља цео живот. А правилно организована веронаука васпитава праве мисионаре и парохијане, за које је парохија буквално од пелена важан део њиховог живота.

У развоју парохијског живота учествују и новине, и сајт Троицког храма, који су такође били основани по благослову нашег настојатеља оца Пахомија 2006. године. Ето, у Епархијским, тим пре у општецрквеним средствима јавног информисања, обележавају се догађаји, можда безначајни уопштено за целу цркву, али зато врло интересантни за свакога парохијана храма - рестаурација храмовних икона, путовања, празници у школи веронауке и много тога другог. Ако је парохија велика и ако се у њој нешто стално дешава, многи парохијани чак не могу ни да знају за све догађаје. Али, новине им помажу да се осете да су „у тренду последњих догађања“.

Осим тога, у новинама и на сајту постоји могућност да се објављује интервју са свештенослужитељима храма. Јер, општење свештеника са парохијанима дешава се често или у личним беседама, или за време проповеди, посвећеној празнику или читању Јеванђеља. А у интервјуу свештеника могу да питају о његовом путу ка Богу, и како се он односи према разним појавама у црквеном животу. То помаже читаоцима-парохијанима да се ближе упознају са оцем, и да у њему нађу нешто блиско.

Сваки човек, који има искуства са поклоничким путовањима по светим местима, зна колико се разликује путовање у друштву људи који су, на пример, из једне фирме, од путовања са својом парохијом. На жалост, није једноставно организовати таква путовања – ту су и финансијске потешкоће, и немогућност да се чак и у највећи аутобус смести цела парохија, и обавезе свештеника, и много тога другог. Али, када се ипак стекну услови да се некуда отпутује, то путовање постаје прави догађај. И настојатељ, и парохијани спреме писмене прилоге о светињама које су у плану за посету, тако да док путујемо читамо те прилоге и све време се заједно молимо. И, наравно, свако путешествије прате многе значајне и мање значајне ситуације, на пример, када је потребно да се укаже помоћ један другом, да се нешто претрпи, да се ближњи подржи макар и речима... Ти моменти, као и утисци о посети нових места, остају дуго у сећању.

Али, узајамна помоћ је потребна не само за време поклоничког путовања. Немогуће је пребројати, а и зашто бисмо бројали, све мале и не баш тако мале услуге које указују једни другима, које чине парохијани нашег храма. Немају сви новца, да би материјално помогли потребитима. Али, неким добрим делом може свако да помогне. Неко има кола, па старицу парохијанку после службе одвезе до куће, неко ради као лекар и може да помогне белесницима. За парохијске новине и сајт стално су нам потребне фотографије са Богослужења у храму. Истовремено, наши фотографи парохијанима објављују и умножавају њихове личне фотографије, сачињене за време службе. За јавну личност, која је навикла да своје лице стално гледа у новинама, то је безначајна ситница, али, за старију парохијанку храма, то је велики догађај.

Такву помоћ је немогуће планирати, и немогуће је предвидети као обавезан редослед ствари. Она се рађа спонтано, као практичан резултат свега онога , о чему се чује шта доживљава човек у храму. Захваљујући тој помоћи, ми се осећамо, можда не увек сасвим идеална, али, ипак као породица.

Да, лично од људи – и свештеника, и мирјана – зависи много тога. Па ипак, парохија се рађа по вољи Божијој, по само Њему знаном Промислу о нама. Она настаје када Господ, као одговор на људске напоре, чини чудо рађања нове човечанске заједнице – парохијске породице.

извор

Православно хришћанско служење – то није покушај да се умилостиви разгневљени Бог. То није дуг, чијим запостављањем ћемо да понесемо правну одговорност,  или стварање сцена и слика које нам помажу да то боље осетимо. То није сећање на древне историјске догађаје, које не смемо да заборавимо, то није покушај представљања некаквог предивног духовног света ради надахнућа, то није начин да дамо одмор својој души. Православно служење – то је стремљење к налажењу истинитог Бога Који се стално јавља у нашем свакодневном животу, улазак у ризнице Његове љубави, узвраћање изражавањем наше захвалности и љубави, придруживање Њему, Његовој радости и сили и, на крају, живот заједно с Њим.

У свештенослужењу нам се јавља Христос, прослављају се верници: „Када се Христос, наш Живот, јавио, и ви се јавите с Њим у слави“. Али шта то значи, јављање човека заједно с Христом? Овде се, очигледно, разматра есхатолошки смисао. Тада ће бити у потпуности јављена слава Бога, тада ће се прославити савршенство – Бог -  и тада ће се сваки човек јавити у слави.

Поред есхатолошког елемента, јављање човека заједно с Христом у слави, повезано је и с највишим циљем и предодређењем сваког од нас. На богослужењу, верници одлажу све своје бриге, одвајају се од земног, и на мистичан начин постају слични херувимима, сједињују се са Светим Духом, преживљавају последња времена. Свети Дух представља Бога у историји и Цркви, у Његовом вечном царству. Истовремено, он представља и сваког верника, тајну човека.

Служење је различито, зависно од молитве, од активности које се обављају у храму – не у соби у одређено време, не тада, када ми то желимо помоћу одређених фраза, не онако како ми то замишљамо. Служба може бити само општа и црквена. Човек не може служити сам у својој кући. Он Богу служи само заједно са својом браћом и браћом Христа, у храму – месту које му припада и које није намењено општем друштвеном коришћењу, већ на месту намењеном Богу. Окупљамо се у цркви с једним јединим циљем – да служимо заједно. Служење се не обавља ако нас је много, али смо разједињени. Богу не служи сваки човек одвојено, већ Црква као саборно јединство. Зато и Божанствена литургија преображава пространство у тачку, историју чини непрекидном и данас, истинском, сједињује све људе „и расејане по свету чини земљацима“.

На Божанственој литургији речи „све“, „свих“, „свакаквих“ се сусрећу скоро у свим молитвама: „Всје свјатије помјанувши“, то јест, ми се сећамо свих светих, не заборављајући ни једног. Помињући душе, ми такође, не искључујемо никог из своје молитве: „И всјех и всја“. На тај начин, свештенослужење се приноси свима заједно.  Зато Црква није локална и месна, већ саборна и свеопшта. Црква врши сваку литургију, концентришући у себе све храмове, све бескрвне жртве, које се приносе у целом свету, окупља „всјех и всја“ у једну јединствену, Богу угодну жртву. Та саборност изражава тајинство јединства.

Из ког посебног разлога се окупљамо заједно? Хајде да се сетимо нашег стварања. Када је Бог створио свет и Адама, Он је рекао: „Није добро да је човек сам“ и зато је решио да створи Еву. И од првих људи вуче порекло цео људски род, са свим благословима и недостацима, које је задобио после грехопада. „Није добро да је човек сам“. Егоизам – то није само жеља да се буде први. Још гора карактеристика егоизма је жеља човека да буде сам. И то је трагично. Навешћу пример који ће појаснити изречено. Често долазимо у цркву и, држећи у руци молитвеник, кријемо се у неком тамном углу. Не желимо да се бавимо ничим другим, и ако се неко поред нас покрене, бунимо се што нам смета да се сконцентришемо. Ако би наш циљ био концентрација пажње, онда би нам више одговарала келија. У храм долазимо ради општења. Живот једног човека се пресеца с животима других, он им отвара врата своје душе и они улазе у њу, носећи са собом Бога. Долазимо да бисмо се срели с другима, да бисмо се нашли на истом месту у исто време, да бисмо прослављали Бога у заједничком стајању пред Њим. Долазимо да бисмо разговарали са својом браћом, а не да наша глава била оптерећена усамљеним егоистичним мислима. Зато се Црква односи попустљиво према одређеном нереду, не обраћајући сувише пажње на неприличну буку, на природну бучност мале деце, на тешкоће које имају болесна лица, старци и психички нестабилне особе. Ипак, сви они носе свој велики удео у општењу богослужења. Храмови нису места где царује потпуна симетрија, ред и организованост. Напротив, устав, правила и упутства имају задатак да олакшају нашу комуникацију, како једних с другима, тако и с Богом. Из тог разлога, наше служење има карактер окупљања, и зове се Тајинством Причешћа, Телом Христовим, Црквом. Не можемо доћи до општења с Богом, ако не умемо да општимо међу собом. А да општимо с другима можемо само онда, када изађемо из своје „футроле“. Управо зато нас Црква и окупља заједно, да би свако заборавио на своју концентрацију, на сопствено „ја“.

На Божанствену литургију долазимо да бисмо нашли своје место у свештеним судовима, да се дотакнемо Христа, да будемо заједно са целим светом, са свом творевином, да опростимо својој сабраћи, да их осетимо делом своје ипостаси, свог тела и да схватимо да смо сви ми део Тела Христовог. Из тога се састоји наш живот и наша вера, који су уткани у наше свештенослужење. Када човек живи с радошћу општења с Христом, гледајући на то не као на лични, већ као на црквени догађај, када смо сви ми део вечног Тела Христовог, житељи Његовог Царства, причасници вечности, тада наше срце добија део од плода Тајинства. Помиловани, вољени, обједињени у Цркви, ми се преображавамо у Тајинство Божје и припремамо своју душу за прихватање Божанске радости.   Тада престајемо да будемо посматрачи и постајемо учесници свештенослужења.

митрополит Месогејски Николаос Хаџиниколау

извор

- Шта значи издати Христа?

Издати Христа значи изабрати не Њега, већ пропадљиве ствари овога света. Из Јеванђеља знамо да је Јуду мучила страст похлепе, упркос блиској вези са Христом и сведочењу свим Његовим благословима и чудима. Упркос сталном храњењу божанским енергијама, Искариотска љубав према сребру га је савладала. Упао је у Сатанине канџе, замку из које никада није успео да побегне.

- Зашто?

„Зато што се никада није борио против ове страсти, чак ни док је служио Христу. Носио је кутију за прилоге и, према предању, крао је новац из ње. Стога, у тренутку искушења, Јуда, пошто је претходно починио „ситне“ злочине, био је спреман да почини већи злочин – издају самог Господа. Тако, од „ситних“ издаја, човек на крају долази до издаје Бога – одрицања од Њега.“

– Како почиње издаја, шта је предуслов за њу?

„Устајао сам рано ујутру и био сам превише лењ да се молим, читам Јеванђеље, радим уобичајене ствари за породицу и пријатеље, или из обавезе... То је мала издаја. Делује тривијално, али временом се те ситнице нагомилавају, и ако се човек не бори сам са собом, јавља се ефекат прашине: када је има превише, почињемо да се гушимо. А када се човек суочи са озбиљним избором, постаје способан за издају.“

Али ако свакодневно радите на себи, не будете лењи у молитви да бисте стално били са Господом и трудите се да се покајете за мање грехе, онда развијате духовно језгро, неку врсту имунитета против издаје.

– Дешава се да људи који су достигли висине у духовном животу, заузимајући висок хијерархијски положај, такође одлучују да почине издају. Зашто се то дешава?

„Можда је поента у томе што многи воле Господа себичном љубављу. Када је све добро, захваљујемо Богу; али чим почну искушења или изгубимо нешто (моћ, на пример), љубав нестаје. Уместо да се боре уз Божју помоћ и савладавају искушења, људи духовно ослабљују и губе жељу да се одупру злу.“

– Што је човек виши на хијерархијској лествици, то има више искушења?

„Да. Обичан радник понекад може бити у искушењу да пије, користи ружан језик, свађа се са женом или краде са посла. То су његови свакодневни кардинални греси. Али када особа заузима високу позицију и има много људи који су јој подређени, често је под интензивним притиском и одозго и одоздо. Ако особи недостаје духовна инокулација о којој је горе било речи, не може чврсто да стоји. Тада се дешавају сломови, падови и издаје.“

– Може ли се издаја опростити?

Имамо пример непокајаног Јуде и апостола Петра, који се три пута одрекао Христа, али се покајао. Целог живота је оплакивао своје поступке, а Господ му је опростио и вратио га у апостолски чин. Јуда је, међутим, рекао: „Сагреших, издадох крв невину“, али није могао да нађе снаге да настави да живи, да падне пред Христа и да замоли за Његов опроштај. Можда га је страст ка среброљубљу, дубоко укорењена у њему, увелико омела. Апостолу Петру је било много лакше да се покаје: није био склон овој страсти. За разлику од Јуде, он се одликовао ревношћу за веру и издао је Христа само због своје ватрености и донекле нестабилног карактера.

– Неки издају из кукавичлука, плашећи се да ће погрешно изгледати у очима других када је тешко рећи истину...

„Кукавичлук је заиста повезан са страхом. Особа се плаши да ће изгубити свој положај, своје материјалне поседе и плаши се да ће је неко погрешно погледати. Из тог разлога, угађа људима, али заборавља на Бога. Бира немерљиво — компромитује своју савест. Можда јој савест говори да је то погрешно, али бира најгоре уместо најбољег.“

– Зашто су људи толико зависни од мишљења других?

„Гомила је веома агресивна. Понекад се чини као да би могла да вас згњечи као бубу. Страх од боравка у гомили је физички опипљив. А морално ићи против струје је увек тешко. Само они који су осетили моћ Божје благодати могу се супротставити суровој, а понекад чак и дрској, гомили. Ако је човек осетио божанску љубав, спреман је да издржи ударце и да чврсто стоји до смрти.
Без Божје благодати и љубави, нема на шта да се ослони. Зато се држи јавног мњења и плаши га се.“

– Зашто људи постају нестабилни у својој вери?

„Због ритуализма. Често се људи држе само формалне побожности. Свети Теофан Затворник упоређује такве хришћане са сатом: „И добар сат ради глатко; али ко ће рећи да у њему има живота?“ На први поглед, људи све раде исправно, али у њиховим срцима нема истинског пламена благодати.

У томе је цео проблем. Још у 11. веку, Свети Симеон Нови Богослов је рекао да човек који није искусио дејство Божје благодати у овом животу, неће моћи да је искуси ни у следећем. Стога је толико важно увек тежити стицању благодати.

Ако нема осећаја благодати, онда је добро понашање (редовно одлазак у цркву, причешће итд.) само навика. Понекад особу привлачи и естетика. На пример, ужива у химнама, древним црквеним сликама или прелепој проповеди свештеника. Али све је то само спољашња перцепција Цркве; неопходна је унутрашња срж.

– Или се дешава да човек разуме благодат као нешто што није благодат.

– Да, на пример, они који су обузети политичким страстима, свесно или несвесно верују да је патриотизам највиша манифестација благодати.

Патриотизам је, наравно, света ствар. Нико то не спори. Сви морамо волети своју Отаџбину, свој народ, међу којим смо одрасли и живимо, али морамо схватити да прави патриотизам не лежи у слоганима и декларацијама, не у одећи, ма колико лепа била, већ у савесном обављању свог посла и, пре свега, у топлим, искреним породичним односима. То јест, прво морамо научити да истински волимо своје вољене, па ћемо онда моћи да волимо и оне око себе, и тако даље. Није случајно што свети апостол Павле каже: „Ако се ко не брине за своје, а нарочито за домаће, одрекао се вере и гори је од неверника“ (1. Тим. 5:8).

Међутим, кључно је да љубав према Богу увек стоји изнад патриотизма. Без ове свете љубави, истинска љубав према ближњем и Отаџбини је немогућа (сетимо се „круга“ преподобног авве Доротеја). Када се хијерархија вредности поремети, настају велики проблеми, јер људи траже и налазе псеудоблагодат уместо благодати.

У свом кратком, надасве искреном обраћању о. Нектарије Морозов говори о, да тако кажем, идеалној особи за духовни и душевни (психолошки) рад на себи. Јако лепо је описао особине личности која заиста искрено жели да се измени. Да буде још овде на земљи срећна и испуњена. У миру са собом, људима и Богом.

*

Из искуства – пастирског, психолошких саветовања и просто људског.

Током времена веома добро, изузетно јасно почињеш да схваташ коме је најлакше помоћи: особи која се из свих сила труди да помогне себи самој. И није важно о чему се говори – да ли о духовном животу, о превазилажењу страха или неке кризе, о решавању компликоване финансијске или правне ситуације. Овај принцип је једнако применљив на све случајеве, без изузетка.

И више од тога: он „ради“ не само онда када се говори о помоћи човеку. У још већој мери је он актуелан за наше односе са Богом.

Да. Јер ми можемо да не радимо ништа (на томе) да нас Господ спаси и уведе у вечни живот са Њим. Можемо активно да се супротстављамо Његовом стремљењу да нам дарује најбољи удео.

А можемо… Можемо и свим снагама да Му у том стремљењу помажемо.

И уверен сам, да је истински срећна особа која живи аутентичним животом – пре свега човек који још налазећи се овде, на земљи, на тај начин „помаже“ Господу.

Помаже Њему да помогне нама.

*

Веома сам захвалан људима са којима радимо заједно… на њиховим проблемима.

Акценат је овде на речи „заједно“.

Јер решити психолошки проблем за човека без његовог учешћа, тим пре, уз његово активно супротстављање је крајње… проблематично. А у сарадњи и заједничком труду се овај циљ достиже релативно лако. И овакав труд и сарадња носе надахњујући и подржавајући карактер – и за самог човека и за стручно лице коме се човек обратио.

Како је то дивно, када особа не одлаже читање препоручене (и неопходне) књиге на „касније“, већ је чита одмах и користи се оним што је у књизи корисно!

Када испуњава „домаће задатке“, примењује у пракси све о чему се говорило на сеанси.

Не почиње сусрет са питањима која је већ постављао и на која је не једном слушао одговор.

Сваки дан се одлучује да опет и опет чини оно што му се још увек чини тешким, а што му је раније изгледало немогућим у принципу.

Иде у сусрет свом страху и убеђује се опет и опет у његовој илузорности, привиду и недоследности.

Не боји се да упознаје себе, своје вредности, жеље и стремљења.

Ради са уверењима и ставовима које је навикао да ћутке прихвата као истините, анализира их, разматра и одриче се оних које препознаје као лажне.

Исправљајући и коригујући оне у којима постоји део истине.

Како је заправо добро, када све то постоји!

И то је заправо оно за шта желим да захвалим.

Са телеграм канала игумана Нектарија Морозова.

Превео Станоје Станковић

Искрено, мислим да овај текст одређени број православних хришћана неће желети ни да прочита до краја. Зашто? Зато што желим да пишем о осећањима. Неки црквени људи гледају са неповерењем на сопствена осећања, немају скоро никакву жељу да се баве њима.

„Каква црна осећања… Само борба са помислима.“

Шта ћемо са нашим осећањима, шта радити када се појаве? На крају крајева, зашто уопште и нешто радити са њима? Све су ово питања на која често немамо одговоре, посебно ако смо одрастали у породици где се ни сами родитељи нису сналазили са сопственим осећањима… Зар није просто, једноставно боље и лакше правити се да их нема, сва осећања убрајати у страсти (гнев и тугу посебно), изједначавати их са страстима? Или се правити да се наша осећања нас не дотичу? Што се каже: „само да нађем довољно дебео тепих и видећеш како све може да се гурне испод…“

Да бих некако задржао пажњу читаоца, послужићу се једним „триком“. Навео бих један пример који ће нам свима сигурно и гарантовано привући пажњу… ако сматрамо да смо хришћани. Показаћу, надам се врло јасно, да је и Сам Господ Исус током живота на земљи итекако показивао и осећао Своја осећања. Да ли је то радио зато што је савршени Човек, без греха, у смислу „лако је Њему“? Или можда зато што није знао, (Боже сачувај), како се води „успешна борба са страстима“?!? Хајде да видимо на примеру из Јеванђеља.

Показао бих прво она осећања којих се сви плашимо, која зовемо „негативна“, а затим и „позитивна“. Одмах треба рећи да не постоје никаква „негативна“ или „позитивна“ осећања већ само непријатна и пријатна на основу тога какве сензације нам та осећања доносе – јер сва осећања су нам дата, видећемо од Кога, са одређеном сврхом. Када видимо примере непријатних, видећемо примере и пријатних осећања. Мислим да су и она исто тако веома важна, јер код многих верујућих људи просто постоји забрана на позитивна осећања: радост је ту најчешћи пример.

Љутња, гнев, огорченост:

„И начинивши бич од узица изагна све из храма, и овце и говеда: а мењачима просу новац и столове испретура. И рече онима што продају голубове: Носите то одавде! Не правите од дома Оца мога, дом трговине.“ (Јн. 2:15-16)

Мислите да је ово Господ радио спокојног духа, или са изразом извињења на лицу? У смислу: ‘Извините, али Ја заиста морам да истерам стоку из јединог Места на планети где се поштује истински Бог Творац, надам се да вам то не смета? Мало ћу поломити и инвентар, столове на којима тргујете док сте у свештеном храму…’

Добро, можда има људи који сматрају да је Он прогонио трговце и стоку из храма са потпуним миром и спокојем?! Онда нам (њима) може помоћи следећи стих да се увере да је Господ Исус итекако осећао гнев и није се правио да ово осећање не постоји:

„И погледавши на њих (фарисеје) са гневом, жалећи што су им срца окамењена, рече човеку: Пружи руку своју!“ (Мк. 3:5)

Пре него што пређемо на следеће осећање, ево још једног примера:

„А Исус одговарајући рече: O роде неверни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпети?“ (Мт. 17:17) О томе како се у овом тренутку осетио Господ Исус и зашто је изрекао ове речи, свети Николај Српски сјајно пише у својим Омилијама[1].

Туга:

„Онда Исус, кад је виде где плаче, и где плачу Јудејци који дођоше с њом, потресе се у духу и сам се узбуди, и рече: Где сте га метнули? Рекоше му: Господе, дођи да видиш. Исусу ударише сузе.“ (Јн. 11:33-35)

Ово је иначе јако важан пример и за неке црквене људе који из различитих разлога (о томе може исто један текст да се напише) имају уверење да због смрти најближих људи не треба пустити своју тугу да изађе напоље, да се она проживи и да се прође кроз њу, јер, ето: ‘Знамо да је Господ Исус васкрсао’, ‘Нема смрти заиста више, наш блиски се налази на много бољем месту’, итд. Тако су негде прочитали или покушавају да кроз рационализацију побегну од непријатног осећања туге са којим не знају шта да раде.

По њима је много „православније“ гурати, потискивати ово потпуно природно осећање у дубину своје душе и одржавати слику о себи као „узнапредовалом“ верујућем човеку који је превазишао „та нека“ осећања, јер он чека „живот будућег века, амин.“ А гле, Сам Богочовек плаче због смрти Свог друга, кога ће иначе за неколико тренутака Сам васкрснути. Исус Себи не брани тугу, види ти то…

„И када се приближи, видевши град заплака над њим“ (Лк. 19:41)

И не само да плаче због Свог друга (то некако и може да се разуме, зар не?) него дозвољава Себи тугу због људи који живе у Јерусалиму, за које види да ће јако страдати у будућности, али које, као Човек Исус лично и не познаје?

„И узе са Собом Петра и Јакова и Јована, и стаде се врло жалостити и туговати.“ (Мк. 14:33)

На крају, управо овим осећањем која је осећао у Гетсиманији, показује нама да је узео на себе праву људску природу, да је прави Човек, зато што се сваки човек боји страдања и смрти.

Сажаљење:

„А гледајући мноштво народа, сажали се на њих, јер бијаху сметени и напуштени као овце без пастира.“ (Мт. 9:36)

„И видевши је Господ сажали се на њу, и рече јој: Не плачи!“ (Лк. 7:13)

Господ сажаљева изгубљени народ, сажаљева и удовицу која је сада изгубила свог сина јединца. Сажаљева управо зато што зна која све непријатна и тешка осећања осећају сви ови људи у тим тренуцима, жели да их утеши. Није пришао удовици из Наина и рекао: ‘Добро, добро, ‘ајде, доста је, не плачи, твој син је сада на бољем месту…’

Да текст не би био предугачак, прешао бих сада и на једно пријатно осећање које можда исто тако збуњује, плаши као и туга и љутња, јер људи имају много својих „разлога“ зашто су ова осећања „неприкладна“ и „забрањена“…

Радост:

„У тај час обрадова се духом Исус и рече: Хвалим те, Оче, Господе неба и земље…“ (Лк. 10:21)

Шта мислите, да ли је Господ осећао радост када је рекао Петру: „Блажен си, Симоне, сине Јонин! Јер тело и крв не открише ти то, него Отац Мој који је на небесима“ (Мт.16:17)? Када је видео да Петар у име свих апостола исповеда Истину?

У опроштајној беседи говори ученицима: „Ово сам вам казао да радост Моја у вама остане и радост ваша да се испуни.“ (Јн. 15:11) Дакле, не само Његова радост, већ жели да и радост хришћана буде испуњена. Дакле, смемо да се радујемо, нема ничег лошег у томе.

*

Ако пажљиво читате Јеванђеље, видећете и сами да Господ Исус у Јеванђељу слободно и на прави начин показује Своја осећања. Дакле, ако Он има осећања и показује их, то треба да радимо и ми. Није ништа погрешно, није никаква срамота или грех ако смо свесни онога што осећамо и ако показујемо своја осећања. У томе нема греха, ако то радимо на правилан начин. Ми смо одговорни само за оно што се контролише разумом (мисли, речи, дела). Дакле, ако особа осећа нешто непријатно, то не значи да чини грех. Грех почиње тамо где ми престајемо да контролишемо осећања, када нас она подстичу да поступамо тако да чинимо штету себи и ближењем. Ово се дешава када их не освешћујемо, када не признајемо себи шта осећамо, када одсецамо од себе читав један део нас…

Управо је Господ дао осећања човеку, управо их је Он Сам показивао и ми само треба да следимо Његов пример. Ми не можемо да немамо осећања, ми само треба да научимо правилно да се служимо својим осећањима које нам је Господ дао.

Осећања припадају природним и непорочним страстима о чему преподобни Јован Дамаскин пише овако: „Исповедамо још да је Христос узео на Себе све човекове природне и непорочне страсти. Јер узео је на себе целокупног човека и све што је човечије, осим греха… природне и непорочне су оне страсти које нису у нашој власти, које су, наиме, кроз осуду за преступање заповести Божије ступиле у човечији живот, као што су: глад, жеђ, умор, бол, сузе, пропадивост, избегавање смрти, бојазан, агонија (од које долази зној, и капање крви), те помоћ од стране анђела због слабости природе, и друге такве непорочне страсти које природно постоје у свим људима… Наше природне страсти су, зацело, биле у Христу и по природи и изнад природе. Наиме, деловале су у њему по природи онда када је допуштао да тело трпи оно што му је сопствено; а изнад природе, онда када у Господу природне страсти нису претходиле вољи; јер ништа што je у Њему не сматрамо изнуђеним, него је све вољно: јер вољом је гладовао, вољом је жеднео, вољом је страховао, вољом је умро[2].“

Ово на крају цитата светог Јована Дамаскина је врло важно. Господ је имао избор да не осећа страх, следи из тога и да не осећа тугу, љутњу, радост. Он није робовао осећањима када их је показивао. Међутим, као што видимо из Јеванђеља, Господ Исус је добровољно изабрао да осећа сва она горенаведена осећања (уз још нека која нисам навео, пробајте да их уочите сами приликом читања Новог Завета) – управо зато да би нама показао да у осећањима нема ничег погрешног. Само је потребно да се њима служимо на прави начин.

Да видимо шта је права, духовна мера у проживљавању наших осећања. Ево како говори свети Златоуст: „Ако те стигне нека жалост, гледај да превелика чамотиња не измени твоје усне, већ говори као Христос. Јер и Он је туговао због Лазара и због Јуде. Ако те напада страх, труди се да говориш као Исус. Јер и Он се бојао за тебе када је био у подвигу спасења ради тебе… Ако плачеш, плачи умерено, као и Он. Ако трпиш клевету и невољу, прихватај све то слично Христу. Јер и Он је био оклеветан, жалостио се и говорио: „Жалосна је душа моја до смрти“ (Мт. 26:38). И уопште, у свему ти је Христос показао пример да би чувао ову умереност и не би нарушавао правила која су ти дана.“[3]

Дакле, крајности нам нису потребне. Једна крајност је да потискујемо оно што осећамо, да се правимо да тога нема, да све то погрешно убрајамо у страсти. А друга крајност је да дозвољавамо да нас наша осећања, колико год била тешка и непријатна, доводе до тога да повређујемо себе и ближњег и тако чинимо грех.

Пошто мислим да у Цркви тренутно има више људи који се држе прве крајности, није лоше завршити подсетником – када осетите нешто, запитајте се зашто се појавило неко конкретно осећање, немојте одмах, по аутоматизму, потискивати осећање и надати се да ће оно само по себи нестати. Неће, љутња или туга коју потискујемо и или од које бежимо вратиће нам се још у јачем облику. А то нам заиста није потребно…

*

Ако желите да стекнете навику, вештину да освешћујете, будете свесни својих осећања, да знате зашто сте нешто осетили, који је узрок изазвао неко ваше стање – скоро да нема бољег начина него да почнете са писањем дневника. Али, не белешки где сте били и шта сте радили током дана, већ прави дневник својих проживљавања, осећања и мисли које сте носили у себи.

Приредио сам мини-курс из три дела који бих желео да вам поклоним.

Ако желите да себе научите свему овоме, пријавите се и послаћу вам га потпуно бесплатно.

Станоје Станковић

извор

Брак – то је уистину величанствено путовање. Човек испред себе ставља Бога, узима другу особу за сапутника, воли је, сједињује се с њом, и они живе заједно цео живот.

На том путовању они се сусрећу са много чиме: са великим радостима, великим жалостима, временима мира, али такође и са временима смутње и збуњености. Нажалост, у нашој земљи (Кипру) се у последње време појавио велики проблем – распад породице. Пропада сваки трећи брак, а то значи да смо у кризи. На нас, као духовнике, пада одговорност да разматрамо, у најмању руку, већину тих случајева.

Да се разумемо, ниједан брак се, наравно, не распада због неког злог предумишљаја супружника: то нису лоши људи, не желе зла ни својој породици, ни детету, не желе да пролазе кроз бол растанка, али се, нажалост, често налазе пред тешким избором мањег зла. Испоставља се да је мање зло развод.

Посматрајући те људе и породице, анализирајући њихове приче, дошао сам до закључка да највећа опасност по њих није пучина, већ сигурна лука. Зашто? Зато што је свако на опрезу када се налази на отвореном мору, све време пази и бди, труди се из све снаге. Када је тешко, сви смо на опрезу. А када пристанеш у луку и видиш да је све у реду, тада почињеш да узимаш све здраво за готово и тада брод може почети да тоне, а да ти то ни не приметиш.

Свети оци Цркве су се плашили сигурне луке. Свети Јован Лествичник каже: «Бој се да не потонеш у луци.» Зато што су тоњења у луци неочекивана и оштра, и тешко је спасити се, јер сви спавају и нико не разуме да у сваком тренутку може постати бродоломник. Навешћу једноставан пример.

Колико ли је само породица почело свој заједнички живот предивно – првих десет година су се старали да добију децу, подигну их, осамостале их, трудили су се да нађу свој стан, купе добра кола. И ето, купили су стан, добили децу. И чим су закорачили у свој нови дом и рекли: «Слава Богу, коначно смо у својој кући!» – одмах је њихов брак почео да се распада. И мислиш: толико труда, толико мука и да све сад пропадне? Зашто се то дешава?

Зато што људима у браку прети огромни непријатељ (као и у духовном животу) – а то је небрига, лењост, заборав. Људи заборављају да је њихов брак попут цветића у саксији и да га морају стално заливати и неговати. И ако га заливаш одвише – увенуће, стога мораш бити пажљив: дај му све што му треба, све што му је на корист, све што је здраво и уравнотежено, како би цвет био свеж и дао плодове.

У нашој земљи породице и њихови односи су под нападом, баш зато што су у сигурној луци и заборављају да по сваку цену морају бити на опрезу и жртвовати се за ближње: муж мора стално да се жртвује ради жене, а жена ради мужа; они морају пружати једно другом оно што им је истински потребно. А ако ми почнемо да се бавимо нечим другим, јер се осећамо сигурно, па макар то била и деца, онда ћемо их нехотице претворити у саучеснике у распаду везе њихових родитеља.

То је тако зато што мужеви (то је велики минус за мушкарце и нека ми за ово опросте) осећају велику радост због рођења деце, и у једном тренутку почињу да малишанима дају сву своју љубав, бригу и нежност, заборављајући притом да су деца потекла од мајке, и да пре свега треба да обраћају пажњу на своје супруге, па тек онда на децу.

Иако, разуме се, ниједна мајка то не би признала. Ако јој кажете да се проблем ту скрива, она се неће сложити са тим:

– Није ми жао, и ја волим своју децу и она су за мене важнија од свега!

Тако осећа њено мајчинско срце. Али упоредо са мајчинским осећајем наставља да постоји и женска природа, која тражи оно што јој припада, која чека од мужа брижност, нежност, разумевање, приврженост, љубав која би је надахњивала да настави даље у правилном смеру, носећи на својим плећима велики подвиг подизања деце и вођења домаћинства.

Када нам се људи обраћају с потешкоћама, често им изгледа да су се њихови проблеми изненада појавили, као гром из ведрог неба. Ти га питаш:

– Зашто се то десило?

А он одговара:

– Ма, како је то могуће? Ја сам поштен човек! Радим дан и ноћ, сав новац дајем породици. Они имају све што им треба, ничим их нисам увредио. Радим два посла, чак три, да задовољим потребе породице, немам никакве везе са стране!

И одједном он види да му се породица распада, а он нема појма због чега. Заиста смо пуно пута видели да се то дешава, као што рекох, као гром из ведра неба, као да се човек буди из сна и забезекнут, види како ватра гута његову кућу. Али то се не дешава преко ноћи. А он није разумео, ни приметио да је зло почело много пре.

Болест која доводи до распада везе међу људима улази у наш организам много раније, она се постепено развија, а човек види само њен резултат. Људи то не осете, јер се налазе у сигурној луци и верују да је тамо све како треба да буде, али нажалост ту се налази и много притајених болести. И ништа од тога нас не тера да се тргнемо, да помислимо: «А можда и није све тако сјајно у мом браку?» – јер сви ми мислимо да је то што радимо довољно да веза остане жива.

Тако лука представља опасност за супружнички однос и за односе родитеља и деце. Често видимо родитеље, који изненада откривају да њихова деца имају озбиљне проблеме (није битно какве: психичке, друштвене, личне), или да су направила огромне грешке и почињу да јадикују:

– Ама, како је до овога дошло? Он је био тако добар! Зашто се моје дете дрогира?

Зашто оно то ради? Па, зато што су родитељи мислили да су у сигурној луци и да је све одлично, супер и да се ништа битно не дешава. Он није имао благу забринутост за то како живи његово дете. А да ствари буду још горе, убеђивао је себе: «Радим оно што је најбоље за децу, добар сам родитељ, добар отац, све им дајем. То значи да се у нашој породици неће појавити проблеми, као код других.» И често после чујемо:

– Овако нешто нисам очекивао! Моје дете да уради тако нешто? Да се то мени деси? Никада ми то није било ни на крај памети!

А то је наша грешка, јер нисмо тако нешто никада очекивали. Јер нас је лажна сигурна лука уљуљкала. Легосмо и заспасмо у заблуди да је све добро: «Све радим одлично и све им пружам што је неопходно, значи да ће све бити добро.» И ниједанпут се нисам забринуо, нисам посумњао у себе и своје поступке. Нисам се запитао: «Добро, а да ли су друга деца, коју муче проблеми, толико гора од моје?» Не, нисмо се запитали. Убеђени смо да се нама ништа неће десити.

Морамо бити благо забринути, како је говорио старац Пајсије. Он је увек говорио о томе – не о стресној и нездравој бризи, већ о благој, тихој, спокојној бризи, која се ослања на Бога, али потребна нам је усто и блага сумња у своје могућности. Не брига као део комплекса ниже вредности, већ та о којој су светитељи говорили: сви смо ми само људи. Наша дела су запечаћена нашом људском несавршеношћу. Ми не знамо све. Мислимо да је то што радимо добро, али да ли је то тако? И да ли је то наше добро, довољно добро? Да ли је све заиста тако како ја мислим да јесте и како желим да буде? Ми то не знамо.

Ако будемо имали благу забринутост, увек ћемо бити спремни да саслушамо другог, да поразмислимо, да сагледамо да ли је заиста све тако како ми ми мислимо. Признак је егоизма ако се човек не брине ни за шта што ради – осим ако се не ради о особи са психичким проблемима или која је под превеликим стресом. Такав човек мисли да је све добро, да он све контролише, да он све ради на најбољи начин и да му уопште не треба нико други коме би могао да се обрати за савет, а не пада му на памет ни да сам проанализира то што чини и како све то заиста изгледа.

У духовном животу то је погибељно и свети оци називају почетком прелести то стање када мислиш да је све добро и да не треба да провераваш ништа што чиниш. А како је то видео апостол Павле? Он је био највећи апостол, који је позван, не кроз проповед другог апостола, већ путем Самог Христа, јер Сам Христос му се јавио и подучавао га. Без обзира на то, он је говорио:

«Али вам дајем на знање, браћо, да оно Јеванђеље које сам ја јавио, није по човеку. Јер га ја не примих од човека, нити научих, него откривењем Исуса Христа. Јер сте чули моје живљење некад у Јеврејству, да сам одвише гонио Цркву Божију и раскопавао је. И напредовах у Јеврејству већма од многих врсника својих у роду свом, и одвише ревновах за отачке своје обичаје. А кад би угодно Богу, који ме изабра од утробе матере моје и призва благодаћу Својом. Да јави Сина Свог у мени, да Га Јеванђељем објавим међу људима незнабошцима; одмах не питах тело и крв, нити изиђох у Јерусалим к старијим апостолима од себе него отидох у арапску, и опет се вратих у Дамаск. А после тога на три године изиђох у Јерусалим да видим Петра, и остадох у њега петнаест дана (Гал. 1, 11–18).» То јест, он је то учинио како би Петру испричао све што је видео и како не би случајно у нечему погрешио, да његов пут и борба не би били узалудни.

Богоносни апостол, будући убеђен у своју мисију, проповед и пут од стране Самога Христа, није се задовољио тиме, већ је пошао да тражи Светог апостола Петра да би га упитао: «Да ли ја правилно поступам? Да ли то треба да радим?»

Мислим да је то речено ради свих нас, како би сви ми имали благу забринутост за своје породице, своје домове и како не бисмо осећали самодовољност код таквих важних питања. А кога ми да упитамо? Не комшију ваљда, не треба ићи по комшилуку и питати друге да ли смо добри људи. А и шта нам на то наши суседи могу одговорити?

– Ама, добри сте!

Уколико нам тако не одговоре онда ћемо засигурно престати и да им називамо добар дан. Или, ако се неко усуди да нам каже истину у лице, рећи ћемо:

– Како га само није срамота да такве ствари прича о мени! Ма, он ми просто завиди!

Па кога онда да упитамо? Своју супругу, децу. Француска пословица гласи: «Ако хоћеш да сазнаш да ли си свет, ти упитај слугу свог.» Он је једини који ће ти рећи да ли си свет. Или питајте своју кућну помоћницу. Питајте је:

– Реци ми, сестро драга, да ли сам ја свет човек?

Баш ће да ти каже… Па кога онда да питамо у нашој породици? Само немој овако да поставиш питање:

– Реци ми, љубљена жено моја, а да ли сам ја добар као супруг?

Ајде добро, може и тако, зашто да не? Него нешто мислим да је у браку потребно да се научимо великом умећу тумачења сигнала које нам шаље друга страна. Дете нам можда не говори директно о својим проблемима, али се труди да нам пошаље хиљаду сигнала на час – не преко СМС-а, већ својим понашањем, безобразлуком, ћутњом и побуном против нас.

Исто то важи и код жене. Њој можда фали смелости да нам у лице каже: «Не свиђа ми се овај твој поступак.» Али ми морамо да будемо спремни да је саслушамо, како би нам она рекла све што жели кроз своје држање или израз лица.

Морамо да се научимо великој вештни разумевања и слушања другог. А ко слуша другог? Онај који ћути, који престаје да прича, престаје да износи своје аргументе итд., то јест, онај који сам заћути и допушта другом да говори. Нажалост, имамо велике проблеме у том пољу. Не учимо да слушамо друге људе, јер не осећамо потребу да их саслушамо.

Знате ли колико често ми се обраћају млади људи са великим проблемима повезаним са наркоманијом? Родитељи их доводе. И родитељ зна да дете има проблем, јер га је сам довео к мени. Али креће одмах да ми диктира и тврди да оно нема никаквих проблема.

– Ма, ништа му не фали! Мало је пробао дрогу! А и није се дрогирао зато што је у проблемима, већ просто тако да се забави.

Пробај да убедиш тог човека да његово дете има проблем! Како да му његово дете каже да је у невољи, када овај живи у делиријуму свог егоизма и никада није спреман да саслуша другог? А како да саслуша своје дете, жену, ако се он стално налази у том стању делиријума и убеђује себе у супротно само да не наруши свој блажени лажни свет у сигурној луци, коју је сам створио?

Јер наше сигурне луке су често измишљене. Ми их сами стварамо и мислимо да су оне наше уточиште. То јест, око нас бесни бура, а нас се то не тиче, ми живимо у дубоком сну и немамо појма шта се заиста догађа, јер све посматрамо како нам је ћеф. И наша измишљена сигурна лука претвара се у најстрашнију опасност где све може поћи по злу, а нас баш брига за то. А када се пробудимо, испоставља се да је већ исувише касно, тада падамо или у очајање или нас обузима бес – упадамо у две крајности: или у суровост и нечовечност, или у очајање и безнадежност.

Спокојство, хладнокрвност и уравнотеженост средњег пута, што је једна од карактеристика скрушеног човека, нестају јер, као што је говорио старац Пајсије, тад почиње бесконачан низ питања «зашто»:

– Зашто се то десило? Зашто је он то урадио? Зашто ме је издао? Зашто мене? Зашто ме нико не разуме?

Тако човек улази у зачарани круг безбројних питања, којима нема одговора, ни краја и која постоје само зато да би нас мучила.

Имајући на уму ту огромну одговорност, коју сви носимо као родитељи, као породица увек треба да будемо на опрезу и никада се не смемо смиривати мислима да је све у реду. Да, радоваћемо се, уживати у тренуцима мира, среће, окусићемо сва блага коју нам пружа наша породица, деца, брак, нећемо допуштати да нас бриге нездраво преплаве и да нас доведу до болести. Али истовремено смо увек дужни да пратимо да ли добро поступамо, да ли све иде како би требало, да ли сам ја такав какав треба да будем, пружам ли другима оно што они желе? Обраћам ли пажњу на сигнале које ми шаље моја породица, жена (муж), деца? Слушам ли себе самога? Ако будемо тако поступали, бићемо духовно бодри и моћи ћемо у било ком тренутку да превазиђемо разне потешкоће.

Знате, један од највећих проблема у породици је то што се бојимо да откријемо другом оно што нас мучи. Навешћу пример. Долази жена и каже:

– Знате, један човек на послу (у аутобусу, у улазу) ми се неприлично удвара (или нешто горе) и не да ми мира. У тешком сам положају, у искушењу, и увиђам да немам довољно снаге, да већ почињем да се колебам и стога се бојим.

Врло вероватно, највероватније, ви ћете јој рећи:

– Испричај то свом мужу!

– Ама, како да му то кажем? Он ће убити мене, или њега!

А зашто? Зато што не може то да чује.

Други пример. Долази нам дете и признаје да се дрогира, а ми му кажемо:

– Испричај то родитељима!

– Како да им кажем? Мама то неће издржати! Дићи ће руку на себе! Или ће ме убити.

Често смо били у таквим ситуацијама. Неколико пута сам поклекао искушењу и испричао све родитељима. Тада сам био неискусан и направио сам много сличних грешака. Рекао сам момку:

– Ајде добро, ако немаш храбрости, хоћеш ли да им ја све испричам?

– Да, оче! Ти им реци!

Испричао сам им. Али, Господе помилуј, шта се све ту није издешавало и шта све није речено!

– Доста је, кћери, заустави се! Смири се! Буди хладнокрвнија!

Ништа не помаже… Она му је још и посмтрни говор одржала:

– То је то, он је умро, умро!

– Па није умро, кћери моја! Опскрби се стрпљивошћу, хладнокрвношћу.

Посматраш их тако: један упао у немоћ и чупа себи косу с главе, а други је спреман да га убије!

Како можеш да саздаш породицу и да је сачуваш на тај начин? А како да тако не реагујеш кад си све те године провео опијен слатким убеђењима да си добар отац, добар муж, да је све у реду и да се твој бродић укотвио у мирној луци?

Нажалост, та лука је често врло опасно место и управо се ту дешавају најгори бродоломи. Хајде да увек негујемо благу забринутост – не за друге, не да би их шпијунирали, већ за нас саме. Треба да се испитујемо, да сумњамо у себе и да тако будемо спремни да се уравнотежено и хладнокрвно, ослањајући се на Божију љубав, сусретнемо са свим недаћама породичног живота. Молим Бога да вас све благослови, да благослови ваше породице, децу, све људе и да вас сачува од сваког зла!

Реч „срамота“ нам је позната из детињства. „Зар те није срамота?“, говорили би нам одрасли када бисмо урадили нешто погрешно, и не разумевајући заправо шта је то, осећали смо стид. Неки се стиде својих рођака, док други, са дрскошћу која делује супротно од срамоте, изјављују да се стиде што су Руси. Међутим, овај чланак се неће фокусирати на маргиналне случајеве, већ на место срамоте у православном аскетизму и антропологији, или, још боље, у моралној теологији.

Треба одмах напоменути да је о стиду веома мало писано у православној литератури (било у делима, предавањима и проповедима савремених теолога и свештеника, или у разним брошурама сумњивог квалитета). Углавном се своди на савете о томе како превазићи стид пре исповести. Овај савет посматра стид као негативну емоцију, али, чудно, нема детаљног објашњења шта је стид или одакле долази.

Афоризам архимандрита Јована (Шаховског): „Неки се хвале Православљем. Православље није да се њиме хвалимо, већ да се стидимо њега“ ^[1] и проповед Светог Луке (Војно-Јасенецког) у Недељу о блудном сину 1958. године ^[2] оштро се истичу. Иако је анализа афоризма незахвалан задатак, с обзиром на субјективност жанра, оно што је речено у проповеди мора имати неки педагошки значај, и можемо то сматрати озбиљном теолошком изјавом. У овој проповеди, Свети Лука каже да је управо „стид и гласан глас савести сличан стиду“ ^[3] помогао блудном сину да се уразуми (видети Лука 15:17) . Кроз целу наредну проповед, Свети Лука, не говорећи то директно, изједначава стид са оним што се у патристичкој традицији назива виђењем или визијом својих грехова, што је, према Светом Игњатију (Брјанчанинову), први од три услова за „успешно и плодоносно покајање“ ^[4] . Али да ли је ово тачно? Да ли је стид синоним за виђење својих грехова? И да ли је стид користан за духовни живот хришћанина? Хајде да сазнамо.

У Светом писму, стид и сродне речи претежно имају негативну конотацију и описују стање особе или групе која је претрпела неуспех, војни пораз или пролази кроз неку врсту кризе (видети, на пример, Данило 3:33). Срам је, у овом случају, унутрашњи осећај особе која се стиди, а не резултат комуникације особе са Богом, као што је покајање. Ово одговара дефиницији стида коју дају секуларни психолози:

„Негативна емоција, осећај и свест особе да нека радња, мотив или квалитет можда не одговарају нормама прихваћеним у датом окружењу или претпостављеним очекивањима.“

Срам се такође често повезује са мукама пакла (видети, на пример, Ис. 65,14), што се огледа у иконографији Страшног суда, где су кажњени грешници приказани голи и како покривају своје срамотне делове тела.

У Књизи Премудрости Исуса, сина Сираховог, читамо једино учење о стиду у Светом Писму: „Клони се зла, и нећеш се постидети душе своје. Постоји стид који води у грех, и постоји стид који доноси славу и благодат“ (Сирах 4, 23-25). Мора се рећи да није било могуће пронаћи директно и детаљно патристичко тумачење ових стихова, осим прилично општег коментара Светог Антонија Великог:

„Срам због чињења греха је истинит и спасоносан срам; али срам из којег се рађа грех јесте срам који спречава човека да испуни Божје заповести. Не стиди се чинити било шта што је у складу са Божјом вољом и не криј се у истини; не бој се да проповедаш учење Господње, нити речи мудрости, и не стиди се да откријеш своје грехе свом духовном оцу“ ^[5] .

Овде нам оснивач хришћанског монаштва говори о две врсте прекорног стида: стид због учињеног преступа, који спречава човека да исповеди своје грехе (више о томе у наставку), и стид, који спречава човека да испуни своју дужност хришћанина, а самим тим и да буде ученик Христов, „јер ко се постиди мене и мојих речи у овом прељуботворном и грешном роду, постидеће се и Син Човечији њега, када дође у слави Оца свога са светим анђелима“ (Марко 8:38). Јасно је да је у време Светог Антонија стид због свог хришћанства био најхитнији, па се он само индиректно осврће на друге облике стида.

Стога, обратимо се коментарима теолога и хебреистичког архиепископа Агатангела (Соловјова) из средине 19. века. У свом делу је написао:

„Постоји стид који води греху, наиме, онај који је резултат наше гордости, који нас спречава да се искупимо за погрешно дело које смо учинили, да исправимо грех који смо починили. Онај ко има овај стид, све више ће тонути у грех и додавати грех греху. Али постоји и врста стида која нам доноси славу и благодат, наиме, стид који нас спречава да чинимо зло и да се понижавамо лошим делима. Овај стид је достојан хвале и производи унутрашњу радост у нама самима“ ^[6] .

Ако размотримо мисли које нам долазе када се стидимо нечега што смо учинили, чак и ако то не крши Божје заповести већ правила прихваћена унутар групе, видећемо да се оне своде на једно питање: „Како сам то могао да урадим?“ Особа која се стиди, која је подсвесно или свесно сматрала себе добром, чак савршеном,  пати од осећаја неслагања између очекивања и стварности. И, не желећи да други сазнају за њен грех, покушава да га сакрије. Смирена особа, с друге стране, не сматра себе добром, већ, сматрајући грех грешком, неуспехом, признаје га и настоји да га исправи делом. Ако је то немогуће, извињава се групи или се каје пред Богом.

Истовремено, стид је природна особина душе палог човека, јер пре Пада „обојица беху наги, Адам и жена његова, и не стидеше се“ (Постање 2:25). Коментаришући овај стих, Свети Филарет (Дроздов) даје можда једину патристичку дефиницију стида:

„Срам је осећај стварног или замишљеног, али приметног недостатка у савршенству или лепоти: стога се стид због нагости може догодити када она заиста открива или доноси у сећање неку несавршеност или ружноћу, која, пошто не може бити дело Божје, несумњиво је последица моралне покварености. Уобичајени ефекат стида је жеља за сакривањем, али ова жеља је карактеристична за дела таме, а не за дела светлости“ ^[7] .

Управо је тај стид спречио прве људе да се помире са Богом када, видевши себе наге, нису призвали Господа нити се покајали, већ су себи сашили кецеље и, чувши Његов глас, покушали да се сакрију од Творца у Еденском врту. Затим, постиђени и плашећи се казне, почели су да Га избегавају и лажу, кривећи једни друге, змију, па чак и Бога (видети Пост. 3:7–13).

Свети Амвросије Медиолански је у свом коментарисању Псалма 37 написао да је стид супротност покајању:

„Давид се добровољно подвргао бичевању и није се постидео, а ти се стидиш? Страх од срамоте неће ти помоћи када станеш пред суд Божји. Покајаћеш се због своје срамоте када, у присуству не само људи, већ и анђела и свих небеских сила, почнеш да признајеш своје грехе. Како ћеш се оправдати, ако си их толико починио? Оправдаћеш се слабошћу људске природе, јер нико није без греха. Одговориће ти: „Требало је да се покајеш! Ја сам ти дао лек, зашто си га одбацио?“ И срамота ће те савладати. Он ће рећи: „Ако си се ти постидео мене пред својим пријатељима, онда ћу се и ја постидети тебе пред својим Оцем који је на небесима“ (видети: Матеј 10:33; Лука 9:26)“ ^[8] .

Укратко, блудни син у причи се уразумио не због стида, већ зато што је препознао своје грехе и схватио да му само Отац може опростити, иако се то у том тренутку чинило немогућим. Стога, хришћанин који је згрешио мора се покајати , а не стидети. На крају крајева, стид због греха удаљава човека од Бога, док покајање приближава човека Њему. Стид спречава човека да говори о свом греху, усађујући страх од стида и одмазде; покајање отвара уста разумевањем да само оно може да исцели. Стид баца човека у ћорсокак очаја и води до омче, док покајање рађа здрав плач и претвара издајника у апостола.

Друга врста стида је осећај који спречава човека да почини грех, то јест, оно што би се погодније могло назвати скромношћу. Скромност, као и стид због учињеног греха, је особина људске душе, својствена у различитом степену свим људима, и спречава човека да постане потпуни роб тела. За разлику од страха Божјег, који спречава човека да греши у најгорем случају из страха од одмазде од Господа, а у најбољем случају из страха да Га не увреди, скромност је одбијање да се почини грех из страха да други не сазнају за то.

У најобимнијој збирци аскетских дела, „Добротољубљу“, стид и скромност се помињу веома ретко, и углавном узгред, што указује на релативну неважност овог осећања за духовни живот. Међутим, ако се испита контекст у коме се стид помиње, може се закључити да су га монаси схватали као природну баријеру која спречава човека да сагреши. Ево најопширнијег савета из „Добротољубља“ везаног за стид, који је дао Свети Антоније Велики:

„Да бисмо се заштитили од греха, придржавајмо се и следећег. Нека свако од вас забележи и запише своје поступке и духовне покрете, као да има намеру да их саопшти другима; и будите уверени да ћемо, посрамљени њиховом јавношћу, сигурно престати да грешимо, па чак и да гајимо било шта зло у својим мислима. Јер ко, када греши, жели да буде виђен? Или ко, сагрешивши, не би радије лагао, само да би сакрио грех? Ако запишемо своје мисли, са намером да их саопштимо другима, лакше ћемо се чувати од нечистих мисли, посрамљени њиховом јавношћу. Зато, нека писање заузме место очију наших сапутника, тако да, осећајући исти стид када пишемо као што осећамо када нас други гледају, нећемо гајити ништа зло у својим мислима. Ако се на овај начин васпитамо, доћи ћемо у стање поробљавања свог тела, угађања Господу и гажења лукавстава непријатеља“ ^[9] .

У горе наведеном учењу Светог Антонија Великог, стид игра само секундарну, реторичку улогу. Ако се пажљиво прочитају ови редови, може се разумети да је овом речју светац започео такозвано „откривање мисли“, односно монашку традицију исповедања обичних грехова и мисли изабраном брату, традицију која, заузврат, потиче од речи апостола: „Исповедајте грехе своје један другоме и молите се један за другога, да се исцелите“ (Јаков 5:16). Кроз откривање мисли другима и кроз молитву једних за друге, заједница или братија манастира треба да постану једно, приближавајући се стању првих људи пре пада.

Упокојио се старац Василије, Светогорац. Његово лице и данас стоји преда мном, иако сам га само кратко сусрео, можда једном или двапут. Али благослов који сам тада добио остао је у мом срцу као тихи печат, као светли траг који време не може избрисати. Важно је оно што је душа осетила. А моја душа памти да је у близини тог човека било лако дисати, било је мирно и светло.

Сећам се, били смо у манастиру Ивирону, са владиком Атанасијем. Старац је већ био оставио игуманство, али га је братство и даље поштовало као првог и јединог старца, као духовног оца чији је дух живео у сваком камену и у свакој молитви манастира. Владика и старац разговарали су тихо, дубоко. Ја сам слушао, али нисам све разумевао – нисам тада знао довољно грчки. Али нису ми биле потребне речи. Благодат, тишина, топлина њиховог сусрета била је сама поука.

Касније сам старца срео још једном, на броду, путујући ка Светој Гори. Опет сам узео благослов. Опет ми није рекао много, али у његовом погледу и кретању било је довољно речи. И тада сам осетио оно што се не може објаснити: да човек који је са Богом носи у себи мир који је јачи од сваке буке света.

Тај утисак остао је у мени као лекција – да није потребно много сусрета, ни много речи. Довољан је један тренутак, један поглед, један благослов да човеку открију дубину вечности. Такви људи као старац Василије сведоче да је Христос близу, да је могуће живети тихо, смирено, али дубоко, и да је свако ко се само мало отвори – већ обогаћен.

Зато, кад кажем „Види“, не кажем да видиш својим очима, већ да погледаш срцем. Да у једноставности препознаш благослов. Јер Бог нам често шаље свете људе кратко, тихо, готово неприметно. А на нама је да то сачувамо као бисер у својој души.

архимандрит Василије Костић

Извор: СПЦ

Из обраћања новопрестављеног архимандрита Василија (Гондикакиса), игумана светогорског манастира Ивирон, на Православном богословском факултету у Београду, 2012. године. Превео: Архиепископ западноамерички г. Максим (Васиљевић)

Истина Цркве је један бљесак, експлозија, али је сама по себи тиха, не стварајући буку. Херој у Цркви је заправо светитељ: смерни, духоносан, онај који је постао бог по благодати, који је по благодати до те мере узрастао да је постао сместилиште несместиве Тајне. Он се већ налази у Рају и постао је Рај за сваког човека, и праведног и неправедног. Дакле, то је „човек садашњег века са духом Будућег века.“

Сунцем праведности може да блиста и зрачи неки неупадљив, анониман човек, неко на кога нико не обраћа пажњу и ко је непознат за своју средину. Он има вредност, управо зато што је човек, вреди не због онога што има, већ због онога што јесте.

Када трпељиво подноси свако искушење говорећи: „Нека буде воља Твоја“; тада Тајну, посету благодати, прима тајанствено, тихо, и улази у други простор или „област нове твари“. Тада му све служи на корист, на свему је благодаран и он бива благослов за читав свет.

За Цркву није велики онај ко поседује умне или било какве друге способности, већ онај који је примио дар живота са благодарношћу и бива свестан да је све створено од Некога ко је Љубав.

Тај Невидљиви и Несхватљиви је Онај који је све добрим учинио и наставља да све чини добрим. И када човек то увиди и нађе смирај, тада у себи сажима свеукупну Тајну и постаје сарадник у Тајни спасења и читавог света. 

+++

Високопреподобни архимандрит Василије (Гондикакис), настојатељ манастира Ивирон на Светој Гори, упокојио се 17. септембра 2025. године, а сахрањен 18. септембра на ивиронском монашком гробљу.

Старац Василије је препознатљив по дубокој теолошкој монашкој мисли, посебно ослоњеној на личности Св. Григорија Паламе и Св. Николе Кавасиле.

Био је преко две деценије и игуман светогорског манастира Ставроникита.

Као познати духовник, неговао је братске и очинске односе са Српском православном црквом. Неколико пута је гостовао као предавач на Православном богословском факултету у Београду.

Вечан спомен!

Извор: Хиландар.орг

Док је држао у наручју двогодишњег сина, присјећао се вечери у којој је донио оно што је касније више пута назвао животном одлуком. То се догодило у ноћи уочи његовог тридесетог рођендана. Наиме, на основу прича и искустава старијих мушкараца –  самаца из његовог села, дошао је до закључка да нема потребе да тражи дјевојку за женидбу у граду, будући да ниједна од њих не би пристала да дође да живи на селу. Сјутрадан је обукао бијелу, платнену кошуљу, црне панталоне и ципеле и пошао у град који је удаљен неких стотинак километара од његовог планинског села. Требало му је читавих сат времена да нађе агенцију, која се налазила у маленој, неугледној канцеларији. Ту је потписао осмогодишњи уговор на папиру који му је дао крупни човјек, сиједе браде и необично густих обрва. Неких два мјесеца након тога, у село је стигла дјевојка са Сјевера Албаније, за коју би се рекло да није могла имати ни навршених двадесет година. После краћег упознавања, упитала га је за кревет у којем би могла да одмори након дугог и напорног пута. Заспала је врло брзо, док је он остао будан до касно у ноћ, будући да је све вријеме посматрао док спава, чудећи се свему што се тога дана догодило.

Ујутро га је пробудило лупање посуђа из судопере. Наиме, након што је пребрисала цијелу кућу и изнијела ћебад и постељину напољу да се провјетре, дјевојка је кренула са темељним прањем посуђа. На столу га је чекао обилан доручак. У наредном периоду, његова кућа је све више почела да поприма изглед топлог дома. Такву топлину је кућа имала за живота његове мајке, без које је јако рано остао. Дјевојка је брзо учила језик и постајала све омиљенија у селу у којем је живјело претежно старије становништво. Помагала је комшијама у пољским радовима, а неријетко и у кућним пословима. Када би се вратио кући из сеоске кафане или града припит, никада му није пребацивала, нити му се у вези било чега супротстављала. Након што му је родила треће дијете, учинило му се да се необично прољепшала и почео тек тада да према њој осјећа неку врсту заљубљености. Док ју је посматрао како се игра са њиховом дјецом, био је чврсто увјерен да је она овдје коријене пустила до краја свог земног живота, те да било какав уговор ту чињеницу не може да промијени.

Међутим, прије нешто мање од два мјесеца му је по први пут напоменула да уговор убрзо истиче. Будући да се те вечери вратио после радова на њиховом имању прилично уморан, није нарочито обратио пажњу на њене ријечи. У наредних неколико седмица га је све чешће напомињала на истек уговора. Њему је и даље дјеловала као нереална могућност да ће она напустити њихову дјецу и све што су створили у претходних осам година. Двије ноћи прије одласка, ушавши у једну од соба старе, простране куће, схватио је да је она већ спаковала своје ствари. Тада га је замолила да јој организује превоз до аутобуске станице у граду, у рану зору док дјеца још спавају.

Тог јутра, око пола пет њихов вјенчани кум је дошао са својим аутомобилом, по договору, тачно на вријеме. Иако кум није знао о чему се тачно ради, добро је схватао да је боље да их обоје ништа не пита. Прије него што је ушла у аутомобил, окренула се према свом мужу и препоручила му да дјеци у првом периоду говори да им је мајка морала да пође да се брине о својим болесним родитељима. Кад одрасту, нека им прича о њој и њеном одласку шта год мисли да треба да им каже. Након тога се окренула и без загрљаја и поздрава ушла у ауто.

И сада, док у наручју држи њихово најмлађе дијете, размишља о томе како, можда, ипак није требао да послуша своје старије другове, нежење. Можда би боље било да је био упорнији и нашао дјевојку из града. Могуће је да она не би била тако спретна у кућним пословима. Можда би му се каткад супротстављала и понешто му пребацивала, али би остала до краја поред њега и њихове дјеце. Такође је размишљао о томе како ће у свијету који се све више удаљава од Христа, љубав замијенити уговори које ће између себе потписивати људи, из чијих ће срца хируршки прецизно бити одстрањена осјећања која их и чине људима и без којих човјеков живот губи своје право назначење и смисао…

Аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског и ђакон у Цркви Свете Тројице у Старом граду у Будви

https://mitropolija.com/2025/09/18/ugovor/

Пише: Живојин Ракочевић

Окол­но срп­ско ста­нов­ни­штво је про­те­ра­но, а из су­сед­них срп­ских се­ла Ба­ња, Су­вог Гр­ла и Цр­ко­ле­за са­мо рет­ки до­ла­зе и у ти­ши­ни, у ру­ше­ви­ни за­па­ле све­ћу или оста­ве вас­кр­шње ја­је

„Пси су уну­тра и одо­ше”, го­во­ри­мо док го­то­во упа­да­мо у при­пра­ту Хра­ма Све­тог Ђор­ђа у Руд­ни­ку у Ме­то­хи­ји. Об­ру­ше­но ка­ме­ње и дав­но про­ва­ље­на вра­та уво­де нас у по­лу­та­му из ко­је, у сру­ше­ни део цр­кве, мир­но из­ла­зе два огром­на пса. То­пло је, па су се скло­ни­ли у храм. Ис­под но­гу епи­ско­па но­во­брд­ског Ила­ри­о­на Лу­пу­ло­ви­ћа пр­шти сит­но ка­ме­ње и зе­мља и ла­га­но кли­зе док ула­зи у храм. Цео ком­плекс је то­ли­ко за­ра­стао и не мо­же се пре­по­зна­ти, па се у ње­га мо­гу скло­ни­ти и пси и љу­ди, без бо­ја­зни да ће их не­ко ви­де­ти, от­кри­ти или уз­не­ми­ри­ти. Та­ко из­гле­да не­дав­на по­се­та епи­ско­па Ила­ри­о­на Хра­му Све­тог Ђор­ђа. Ово ме­сто и све­ти­ња по­ми­њу се у по­ве­љи ко­ју је краљ Ми­лу­тин дао ма­на­сти­ру Бањ­ска, ту су, пре­ма пи­са­њу Ми­ла­на Ива­но­ви­ћа, док је био ма­на­стир жи­ве­ле мо­на­хи­ње Ана и Ана­ста­си­ја. По­сто­ја­ње хра­ма ви­ди се у тур­ским по­пи­си­ма, у књи­га­ма ма­на­сти­ра Де­вич, да би то­ком ве­ли­ке об­но­ве у до­ба па­три­јар­ха Ма­ка­ри­ја Со­ко­ло­ви­ћа би­ла жи­во­пи­сна и укра­ше­на ле­пим фре­ска­ма.

Епи­скоп Ила­ри­он из при­пра­те, на чи­јим зи­до­ви­ма и сво­ду има но­ви­јих фре­са­ка на­че­тих вре­ме­ном и уни­шта­ва­њем, из­ла­зи у глав­ни део хра­ма, ме­ђу фре­ске ко­је већ 27 го­ди­на сто­је и про­па­да­ју под отво­ре­ним не­бом. Цр­ква је ми­ни­ра­на 1999. го­ди­не, остао је део се­вер­ног зи­да, део ол­та­ра и на по­ду ка­мен и цреп ко­ји пу­ца под но­га­ма док вла­ди­ка пе­ва: „Ве­ли­ко­му­че­ни­че Ге­ор­ги­је, мо­ли Хри­ста Бо­га, спа­сти­сја ду­шам на­шим”.

Из­над ње­га је гре­да или рог са зар­ђа­лим ек­се­ри­ма, иза ле­ђа ли­ко­ви, ве­ро­ват­но, ца­ра Кон­стан­ти­на и ца­ри­це Је­ле­не, са ле­ве стра­не оби­је­но ли­це Све­тог Спи­ри­до­на, ко­ји др­жи сви­так, из ол­та­ра – ис­под ли­ја­на и бр­шља­на про­ви­ру­ју ли­ца два све­ти­те­ља и ја­сни нат­пи­си на срп­ском је­зи­ку. Бо­је на зи­до­ви­ма су жи­ве, ли­ко­ви све­ти­те­ља гле­да­ју у отво­ре­но не­бо ви­ше од две и по де­це­ни­је. Да су на не­ком дру­гом ме­сту би­ле би чу­ва­не са нај­ве­ћом па­жњом, би­ле би по­се­ће­не и по­што­ва­не, али оне ов­де че­ка­ју са­мо ода­бра­не да им се по­кло­не. Окол­но срп­ско ста­нов­ни­штво је про­те­ра­но, а из су­сед­них срп­ских се­ла Ба­ња, Су­вог Гр­ла и Цр­ко­ле­за са­мо рет­ки до­ла­зе и у ти­ши­ни, у ру­ше­ви­ни за­па­ле све­ћу или оста­ве вас­кр­шње ја­је. Око Ђур­ђев­да­на, ка­да је и сла­ва све­ти­ње, из по­да кроз кр­хо­ти­не из­ра­сте жу­то цве­ће и по­кри­је глав­ни про­стор цр­кве.

Епи­ско­пу Ила­ри­о­ну се не иде одав­де, дво­стру­ко смо за­шти­ће­ни од по­гле­да, из­ла­зи­мо и у ту­не­ли­ма од ра­сти­ња оби­ла­зи­мо гро­бље око хра­ма. Он за­ста­је код јед­ног ма­њег на­кри­вље­ног спо­ме­ни­ка, мо­ли се ти­хо – чу­је се: „Хри­стос вас­кр­се из мр­твих”.

Про­фе­сор­ка Ми­тра Ре­љић ис­тра­жи­ва­ла је ово гро­бље и, у дру­гом, про­ши­ре­ном из­да­њу књи­ге „Срп­ска гро­бља на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји, уни­ште­на спо­ме­нич­ка и је­зич­ка ба­шти­на” пи­ше: „Про­би­ја­ју­ћи се кроз ши­бље, у жур­би ус­пе­смо да из­бро­ји­мо пет­на­е­стак ка­ме­них бе­ле­га – што ус­прав­них или по­ле­глих ма­сив­них кр­ста­ча, што оних ма­њих ди­мен­зи­ја, као и по­не­ки аморф­ни над­гроб­ник. И не­ко­ли­ко за­тра­вље­них хум­ки. Да је би­ло вре­ме­на, и да је про­стор рас­ко­ро­вљен, за­си­гур­но би их се, и на овом ’за­ро­бље­ном’ по­чи­ва­ли­шту на­ших усну­лих пре­да­ка, на­шло ви­ше”. Је­дан од ка­ме­них кр­сто­ва је го­то­во ње­не ви­си­не, ту мо­ра да је са­хра­њен не­ко ва­жан. Од спо­ме­ни­ка но­ви­јег до­ба, оста­ли су са­мо бе­тон­ски окви­ри и по­не­ки по­ста­мент. Над­гроб­них пло­ча не­ма – или су по­то­ну­ле у зе­мљу, или су од­не­се­не.

Све­ти Ђор­ђе је у све­му пре­жи­вео суд­би­ну сво­га на­ро­да и био је ме­сто на­де и мо­ли­тве. Уви­ђа­ју­ћи ње­гов зна­чај За­вод за за­шти­ту спо­ме­ни­ка, у пе­ри­о­ду по­сле Дру­гог свет­ског ра­та, про­гла­сио је цр­кву не­по­крет­ним кул­тур­ним до­бром. У истом, ко­му­ни­стич­ком пе­ри­о­ду, ста­нов­ни­штво овог кра­ја све­до­чи на­па­де и тр­пи дис­кри­ми­на­ци­ју све до пре­лом­не 1999. го­ди­не, ка­да храм, пр­ви пут у исто­ри­ји, оста­је без по­др­шке сво­јих вер­ни­ка ко­ји су про­те­ра­ни. Све­ти­ња, жи­вот, исто­ри­ја и при­ро­да ов­де су пре­пле­те­ни на исти на­чин као ово ра­сти­ње, у ком оп­ста­је јед­но чвор­но­ва­то др­во, го­то­во из­гу­жва­но. Мо­жда оно нај­ви­ше и под­се­ћа на из­бе­гле Ср­бе. У жи­вом и не­пре­ки­ну­том пре­да­њу, они су са­чу­ва­ли се­ћа­ње да је тај, ве­ли­ки цр­ни дуд у пор­ти, тек не­што мла­ђи од оног у Пећ­кој па­три­јар­ши­ји и да се раз­ра­стао из ње­го­ве пре­са­ђе­не мла­ди­це. У Пећ га је са је­ру­са­лим­ског хо­до­ча­шћа до­нео ар­хи­е­пи­скоп Са­ва Дру­ги, син кра­ља Сте­фа­на Пр­во­вен­ча­ног. Ко је мла­ди­це овог шам-ду­да до­нео у Руд­ник ни­ка­да се не­ће са­зна­ти. Ме­шта­ни су га зва­ли „му­ри­ка”, на­по­ла је сув, а у ши­ка­ри и ди­вљем ра­сти­њу ви­ди се ка­ко из­би­ја­ју и не­ке но­ве мла­ди­це.

„Из­гле­да да ра­ђа”, ка­же вла­ди­ка Ила­ри­он док од­ла­зи­мо ти­хо по­ред та­бле на ко­јој на ал­бан­ском и ен­гле­ском пи­ше: „Ру­ше­ви­не сред­њо­ве­ков­не цр­кве Све­тог Ђор­ђа”. У про­те­клих де­сет го­ди­на по­ја­вљу­је се сна­жна ини­ци­ја­ти­ва ал­бан­ских ин­сти­ту­ци­ја и не­фор­мал­них гру­па да се срп­ско на­сле­ђе на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји пре­и­ме­ну­је у ал­бан­ско. Циљ је при­сва­ја­ње и про­ме­на вла­сни­ка са обра­зло­же­њем „то је ко­сов­ско на­сле­ђе”. Упр­кос не­сум­њи­вим до­ка­зи­ма, до­ку­мен­ти­ма и исто­риј­ским чи­ње­ни­ца­ма, ова но­ва шко­ла ми­шље­ња за­сту­па те­зу да су „Ср­би у сред­њем ве­ку од Ал­ба­на­ца оте­ли и при­сво­ји­ли цр­кве и ма­на­сти­ре на Ко­со­ву”. Услед рат­них ра­за­ра­ња и про­го­на срп­ског ста­нов­ни­штва сто­ти­не цр­ка­ва, цр­кви­шта, ис­по­сни­ца и спо­ме­ни­ка оста­ли су у ал­бан­ском окру­же­њу. Но­ва ко­сов­ска ад­ми­ни­стра­ци­ја их, без ика­квих кон­сул­та­ци­ја и на­уч­них до­ка­за, че­сто пре­и­ме­ну­је у ал­бан­ске спо­ме­ни­ке. Нај­но­ви­ји слу­ча­је­ви су слу­же­ње ка­то­лич­ке ми­се на оста­ци­ма Хра­ма Бо­го­ро­ди­це Хво­стан­ске, се­ди­шту епи­ско­пи­је ко­ји је уста­но­вио Све­ти Са­ва, а нај­ка­рак­те­ри­стич­ни­ји при­мер је упад у Храм Све­тог Ар­хан­ге­ла Ми­ха­и­ла у Ра­кит­ни­ци, код По­ду­је­ва.

Од­ла­зи­мо, без гла­са. Одав­де би, да је све у ре­ду, вла­ди­ку Ила­ри­о­на ис­пра­ћа­ло цр­кве­но зво­но. На ста­ри­јим фо­то­гра­фи­ја­ма се ви­ди зво­ник, а да­нас се не мо­же на­ћи ни ме­сто где је био. Ипак, из­гле­да као да је пам­ће­ње цр­кве ста­ри­је од све­га и да се у по­се­ти овог ур­ба­ног чо­ве­ка са бе­о­град­ског ас­фал­та не­ка­ко са­бра­ла и раз­ја­сни­ла ми­си­ја и ду­хов­ност. Ко је он и шта ра­ди ту? Он је по­зна­ти му­зи­чар чи­ји је звук да­нас нај­ва­жни­ји на раз­ме­ђу Дре­ни­це и Ме­то­хи­је; он је при­зна­ти глу­мац чи­ја се сце­на, овог ле­та, на­шла из­ме­ђу до­бра и зла; он сли­ка ико­не… И све то ни­је до­вољ­но, јер тре­ба­ло је да му се глас, ср­це и ли­це по­ме­ша­ју са све­ти­њом, фре­ска­ма и ко­сов­ским Ср­би­ма.

Из­вла­чи­мо се ти­хо, отре­са­мо тр­ње и ли­шће, пси ла­ју на чи­сти­ни код ле­пе, бе­ле ал­бан­ске ку­ће са спу­ште­ним ро­лет­на­ма. У њој ни­ко не жи­ви.

Извор: Политика

Питање „личних граница“ је нешто на шта се веома обраћа пажња у психологији.

Овај конкретни термин се не среће у духовној литератури. У њој се са друге стране говори о томе да је потребно да се уступа и попушта другоме, зато што је заповест да полажемо живот за ближње. Како онда правилно поступити?

Мислим да је питање личних граница важно особама које су због начина на који су васпитаване и како су одрастале, научиле да по сваку цену, у свакој ситуацији, скоро као условни рефлекс, другима дају предност, угађају другима без обзира на то како се осећају, да ли су њихове потребе занемарене или не, итд.

Дубоко у нама често постоји уверење да нисмо довољно вредни и да једино на гореописани начин заслужујемо да постојимо, да нас други воле и да вредимо као људска бића. Још када прочитамо у Јеванђељу да је потребно да се окрене други образ и полаже живот за ближње, онда је то „потврда“ да је једино тако исправно и правилно. Међутим, нешто у нама се буни, нешто у нама није задовољно иако тако живимо јако дуго. Просто, нисмо задовољни и срећни.

Наше личне границе треба да разумемо као место где се завршавамо ми и где почиње друга особа. Рецимо, ако неко ради нешто што нама не прија, потпуно је нормално да тражимо да престане са тим. Друго је питање је да ли то умемо, да ли смо се научили томе, али мислим да је за почетак  довољно да постанемо свесни да као што други имају право да их поштујемо и водимо рачуна о њиховим осећањима, потребама и жељама, исто тако и ми имамо иста таква права.

Што се тиче окретања образа из Јеванђеља, блажени Августин је писао да ову јеванђелску заповест не треба схватати као јасно и недвосмислено руководство за поступање у свим ситуацијама, већ као позив нашем уму да буде спреман да поступи тако, ако буде умесно и корисно у тој конкретној ситуацији. Сетите се да Христос уочи Свог страдања, када Га је ударио слуга на суду код Кајафе, није окренуо други образ већ му се супротставио. Самим тим је Господ Исус показао да није све тако једноставно и да нам је расуђивање неопходно.

Важан хришћански путоказ ка очувању својих граница и истовремено поштовања свог ближњег треба тражити у поступку који би био користан за обе стране у ситуацији. Увек са расуђивањем. Потребно је да проценимо са којом намером и мотивом неко тако поступа у односу према нама. Некада је потребно човека ставити на своје место, некада је потребно да му се обратимо са разумевањем и нежно, а некада просто да прећутимо. Мислим да је наш пут у тежњи да чувамо себе и своје границе, али да се трудимо да тиме не нарушимо туђе. Да говоримо чврсто и јасно о осећањима која нам изазива понашање друге особе, али без обузетости љутњом.

Светитељ Неофит Љубимов је врло детаљно разматрао ову дилему: „Зар све оно што раде наши ближњи на моју материјалну штету, све оно што се негативно одражава на мој умни и морални развој: свака лаж, неправда, увреда, клевета, итд. – ми треба да трпимо са савршеном хладнокрвношћу и хришћанским трпљењем? Да не кажемо ни реч, нити да се на делу супротставимо злу које се шири међу људима, нашим ближњима са којима живимо и са којима смо у контакту? Истина, Христос Спаситељ је заповедио Својим следбеницима да се не противе злу; међутим, ово Његово учење не сме да се схвата безусловно. Христос није захтевао од људи апсолутно непротивљење злом човеку у свим животним ситуацијама, јер са таквим учењем би било у противречности морално осећање, правда и истина, закони божански и људски…

Инстинкт самоочувања сваког човека – као закон природе – упорно од нас захтева да не подвргавамо себе добровољном понижавању и насиљу од стране злих људи… Овај инстинкт налаже на нас дужност очувања здравља и части и нашег ближњег. По заповести Господњој, ми треба да га љубимо као себе саме и помажемо му, колико од нас самих зависи, у испуњењу божанских и људских закона, добрих дела и чистих стремљења… Постоје људи који, да тако кажем, имају све већи апетит што више једу; њихова злоба постаје снажнија што више хране налазе у људском толерисању и што мање наилазе на отпор својим нечовечним инстинктима. Не противити се таквим људима значи исто што и развијати племенитост у крвожедном вуку, уручујући тај задатак слабом јагњету. Зар је могуће ослонити се на поштење таквих људи, када се у њима не може видети ни страх Божији, нити дејство чисте савести? Они, будући неспособни да схвате вашу хришћанску незлобивост, из вашег одсуства супротстављања ће извући све могуће погодности за себе, претвориће вас у своје робове, животиње без права гласа, приморати да заборавите на своја људска права, достојанство и узвишено назначење…

Погрешно је називати хришћанском кротошћу понашање када не обраћамо никакву пажњу на преступе који се чине против нас; супротно томе, у питању је егоистично избегавање или равнодушност која није похвална. Трпљење човека може да има границе и треба да постоји све док видимо да у односу нашег ближњег према нама ми не трпимо штету. Показивање хришћанске незлобивости може да буде прикладно и има моралну корист само онда када човек који нас је увредио има мање или више развијено морално осећање“[1].

[1] https://azbyka.ru/otechnik/Neofit-Lyubimov/beseda-o-lyubvi-k-blizhnemu-i-nesoprotivlenii-zlomu-cheloveku/

извор