Замислите младог човека који је одлучио да тренира ради свог здравља, рецимо уплатио је себи месечну чланарину у оближњој теретани. Почиње да претражује по интернету како би требало да изгледа његов тренинг и наилази на много, много текстова који улазе у све детаље тренинга, објашњавају како и колико пута треба да се тренира, које мишићне групе у ком дану да буду укључене, колико протеина да уноси на дневном нивоу, када да их узима, итд.

Захваљујући обиљу информација наш јунак је и пре него што је закорачио у теретану итекако информисан, зна шта би требало да ради, колико тренинг треба да траје, како ће се опоравити након њега, итд. Наравно да се дивио изгледу врхунских бодибилдера, да је гледао њихове фотографије, маштао да и он једног дана изгледа тако.

И ето, његови тренинзи почињу, он се труди да уради све како је на интернету написано, да испрати све савете врхунских бодибилдера. Пролази један дан, други, трећи, четврти и већ током петог дана он схвата да је толико исцрпљен, да није у стању да се опорави, да га све боли, да се осећа јако лоше. И… одустаје од тренинга. Зашто? Зато што је покушао да живи и тренира као људи који су цео свој живот посветили само тренингу, који живе од тога. А он поред тренинга, има породицу, посао од кога живи, рачуне које плаћа, родбину, пријатеље… Једноставно, он је обичан млади човек коме није могуће да живи као професионални бодибилдери.

*

Нешто слично се дешава и са некима од нас када покушавамо да живимо оним што смо прочитали у монашкој литератури. Када се трудимо да постимо по монашким уставима, исповедамо помисли, имамо молитвена правила као и они. Овакав утицај на нас није за изненађење, јер се у храмовима највише продају књиге духовних савета које су писали монаси подвижници из свог искуства. За кога? Па за монахе који живе истим таквим начином живота, а не за хришћане који живе у свету.

Навео бих један пример. Занимљиво је рецимо да се често и хришћанима у свету препоручује изучавање Лествице током Великог поста. Још занимљивије да је свети Јован Лествичник у својој књизи упутио једну поуку хришћанима који живе у свету.

Ево цитата из Лествице: „Неки од оних што воде површан живот у свету, поставили су ми следеће питање: Како се можемо приближити монашком животу и поред својих жена и пословних брига?“

Хтео бих само да нагласим нешто,  да не бисмо прешли у брзини преко једне важне чињенице. Ово питање су му поставили људи који су живели у околини планине Синај у седмом веку. Свети Јован је њихов живот назвао „површним“, без икаквог ниподаштавања, већ само у поређењу са монашким животом тог времена.

Али, како је изгледао овај „површни“ живот? Они нису имали мобилне телефоне, компјутере, друштвене мреже, електричну струју, водовод, чврст кров над главом, изграђене путеве, стални посао, здравствено или животно осигурање, годишње одморе, пензију, било какву медицинску терапију за своје хроничне или акутне болести. Није било ватрогасаца, полиције или војске која би их штитила од поплава, пожара, земљотреса, напада разбојника или непријатељске војске. Једном речју, ови људи „површног живота“ су живели тако да то ни многи савремени подвижници у манастирима не би могли да издрже. Шта рећи онда за нас који живимо у свету?

Свети Лествичник им одговара следеће: „Свако добро дело које можете учинити, учините. Никога немојте ружити. Никога не пљачкајте. Никога немојте лагати. Не правите се важни ни пред ким. Никога немојте мрзети. Често посећујте цркву. Будите милосрдни према сиротињи. Никога не саблажњавајте. Туђе се жене не дотичите: нека вам буде довољна ваша. Ако тако будете поступали, нећете бити далеко од Царства небеског.[1]“

Дакле, људи одрасли и навикнути на врло сурове животне услове су изразили жељу да се, иако још у свету, приближе монашком идеалу, а светитељ Јован Лествичник им је одговорио уопштеним саветом који садржи искључиво врлине за људе који живе у свету. Тако је сматрао древни учитељ монаха.

Други светитељ, такође монах, кога у Цркви сматрају савременим учитељем монаха, Игњатије Брјанчанинов је у писму једном хришћанину у свету, који је имао жељу да се подвизава попут монаха, писао следеће: „Хришћанин који живи у свету не треба да чита Свете Оце који су писали за монахе. Каква је корист од читања о оним врлинама које се не могу испунити у стварности? Не може бити никакве користи, већ може бити штете, која је у томе што ће се у духовном стању човека побудити занесењаштво, које му никако не пристоји. To сањарење повремено ће варљиво наслађивати уображавањем високих врлина, повремено ће наводити на душу униније и очајање када увидимо да не можемо да негујемо те врлине. Свагда и стално нас одвлачећи од добрих дела, која нам се управо указују, на тај начин сањарење чини наш живот празним и бесплодним. Хришћанин чији је удео да проводи и заврши живот у свету, треба да чита Свете Оце који су писали уопште за све хришћане.[2]“

Обратите пажњу, два велика светитеља, један древни и један временски нама блиски монах, говоре по духу исте ствари.

Хајдемо мало детаљније, да видимо у пракси како се ми заносимо читајући монашку литературу? Како треба онда да изгледа рецимо оно што ми подразумевамо под „испитивањем себе“, чиме мислимо да највише напредујемо духовно?

Ево како пише свети Игњатије Брјанчанинов: „Не бих Вам саветовао да улазите у подробно и потанко претресање грехова и греховних особина Ваших. Саберите их све у један сасуд покајања и баците у бездан милосрђа Божјег. Потанко испитивање грехова својих не пристоји човеку, који води светски живот, оно ће га само бацити у униније, недоумицу, смућеност. Бог зна наше грехе, и ако ми будемо постојано прибегавали Њему у покајању, Он ће онда постепено исцелити саму нашу греховност, то јест греховне навике, својства срца. Грехе учињене речју, делом, стварањем помисли, треба изрећи на исповести оцу духовном, a у потанко претресање духовних особина, понављам, световни човек не треба да се упушта: то је замка коју је поставио ловац наших душа. А она се познаје по томе што изазива у нама смућеност и униније, мада је по спољашњости обучена у пријатан изглед добра[3].“

А како стоје ствари у односу на један од стубова духовног живота – исповест? Ево како је о томе расуђивао искусни духовник, свјатејши патријарх московски Алексеј II и упозоравао: „Постоји и друга крајност, карактеристична пре свега за духовништво у манастирима. Човеку који је дошао на исповест сугеришу да мора да се сети и исповеди сваки до најситнијих детаља. И не само грех, већ и помисао. Резултат је жалостан: човек одлази са исповести, осећа себе неисцељеним, а понекада и упада у потпуно очајање, бивајући свестан чињенице да није могуће да се сети апсолутно свега. Такви духовници би требало да се присете првобитног предназначења Тајне исповести. Овде се не тражи велика премудрост, потребно је само да се отвори Требник и погледају питања која се постављају човеку који се каје. На почетку су Тајни исповести прибегавали у ситуацијама када је човек учинио смртни грех кроз који је отпадао од Цркве. Што се тиче греховних жеља, учињених у мислима (борба са помислима), оне су се обично откривале на исповедању помислу које се вршило у манастирима. Међутим, исповедање помисли није било повезано са Тајном исповести. Њу је примао старац, који некада није имао ни свештени чин. Притом је он давао поуке и наравно није читао разрешну молитву, пошто је у питању била беседа.[4] … Исповест се често претвара у механичко, формално набрајање грехова: ‘раздражујем се, осуђујем, мало се молим’, итд. Набрајање ових грехова може да буде бесконачно. Многобројне брошуре са набрајањем најчуднијих грехова, које су издане без било чијег благослова, изузетно помажу ширењу сличне праксе. Човеку се сугерише да је главно – да наброји све грехе и да ништа не заборави, а не да промени свој живот, да се покаје и да се измени. И ето, хришћанин који је једном стао на овај ‘спасавајући’ пут, целог свог живота ће са беспрекорном прецизношћу набрајати на свакој исповести своје свакодневне грехе као да су они његова највећа ризница на свету. Свештеник је дужан да код својих парохијана развије православни систем вредности, да би они могли да схвате шта у овом животу има првостепени значај, а шта води до уситњавања људске личности и крајње извитопереним облицима духовног живота. Ако тога нема, исповест често постаје принудна и замарајућа формалност, како за свештеника тако и за особу која се каје. Таква исповест може да роди осећање очаја и немоћи зато што се непрестано понављају једни и исти греси.“[5]

Какав је онда исправан став и поглед на наше свакодневне падове и клизања? Шта треба да радимо као људи који живе у свету? Свети Јован Златоуст: „Није могуће, чак ако се хиљаду пута будемо чували да не будемо криви за многе и различите погрешке: да ли смо нешто неумесно рекли или слушали испразне разговоре, да ли смо имали неприкладну помисао или смо гледали на другог са неуздржањем, или смо узалуд и испразно изгубили време без икаквог смисла. Зато свако вече треба да измолимо опроштај од Бога за све то и да прибегавамо и призивамо Божије човекољубље.“[6]

Патријарх јерусалимски Доситеј II Нотара нас уверава да таква врста свакодневних греховних спотицања „не изгони Бога из човека и не спречава љубав према Богу; не чини онога ко их учини кривцем за све грехе. Јер то потиче од људске немоћи, а не од нечисте воље. Она се не рачуна ни у шта, уништава свакодневном молитвом верних… Неправилно би било говорити да се не-смртни греси кажњавају након смрти. Јер тада би сви потпали под казну и нико након смрти не би отишао на небеса.“[7]

Монаси имају своја правила, свој поредак по коме живе и то је нормална и природна ствар. За њих. Ми хришћани који живимо у свету смо у проблему ако покушавамо да спојимо два различита начина живота, ако покушавамо да живимо подвигом који једноставно није наш ниво… Просто је изнад наших снага, не треба ни да покушавамо да опонашамо њих јер не живимо тако. По дубоком запажању светог Игњатија Брјанчанинова: „Монашка делања, када их започну мирјани, сама пропадају и доносе душевну пропаст својим делатницима.“[8]

Хајде да се присетимо нашег јунака са почетка. Шта мислите, да ли би истрајао са вежбањем и здравом исхраном да је, уместо што је покушавао слепо да копира програме напредних бодибилдера са интернета, пробао да ради вежбе за које је заправо способан – склекове, згибове, чучњеве, искораке, трбушњаке? Истина је, ове вежбе не изгледају атрактивно ако се посматра са стране, али ако неко буде истрајан са њима, исто тако могу да изграде здраво тело. Зар није било боље да је наш вежбач кренуо са „слабијим“ вежбама, да је напредовао споро али сигурно. Каква му је корист била од тога што је помислио да може да буде као Арнолд Шварценегер или Ли Хејни само зато што је покушао да тренира као и они, па се врло брзо сломио и одустао од било каквог тренинга?

Да ли видите овде неке паралеле са духовним животом?

Смирено и реално мишљење о себи, уместо покушаја да се живи изнад својих снага, никада неће наштетити, никада неће изневерити. Завршио бих речима светог хришћанина који је живео у свету, Николе Кавасиле: „нико не може рећи да је иста врлина потребна онима који имају какву јавну службу и онима који повучено живе и делају. Нико не може рећи да су исте врлине оних који, примивши бању крштења, ништа нису Богу заветовали и оних који живе монашким животом, који су изабрали девственост и нестицање добара, те не само да нису господари неког поседа, него ни себе самих.[9]“

Станоје Станковић

извор

[1] https://svetosavlje.org/lestvica/4

[2] https://svetosavlje.org/glas-iz-vecnosti-pisma-monasima-i-mirjanima-o-spasenju-duse/5/#11

[3] https://svetosavlje.org/glas-iz-vecnosti-pisma-monasima-i-mirjanima-o-spasenju-duse/5/#04

[4] https://sppsobor.by/bractva/vilna/publish/ruscalendar/7226/2

[5] https://www.patriarchia.ru/db/text/173887.html

[6] https://azbyka.ru/otechnik/Ioann_Zlatoust/oglasitelnye-gomilii

[7] https://azbyka.ru/grex

[8] https://svetosavlje.org/glas-iz-vecnosti-pisma-monasima-i-mirjanima-o-spasenju-duse/5/#09

[9] https://svetosavlje.org/o-zivotu-u-hristu/7

Шта се десило с недељом? Јуче сам је целог дана тражио и нигде нисам могао да је нађем. Некад је, сећам се, свака недеља била празник, облачила се бела кошуља и прале се уши и врат. Недељом се ишло на породичне ручкове после којих су сви дремали, разбацани по стану као насукани китови, и тек би нас мирис црне кафе будио из те омамљености. Устајали смо полако, пажљиво, ништа није смело да буде брзо и нагло. Недеља је била дан спорости, дан лењости, дан који се проводио тако као да му ништа није претходило или као да се ништа неће десити после њега.
„Недеља – дан без будућности“, написао је у једној својој песми Раша Ливада. Не знам на шта је он мислио када је написао тај стих, али то је за мене најлепши опис недеље. Оне друге недеље, каква је некада била, а не каква је сада и каква је била када сам јуче изашао из куће.

Некада недељом нису радиле радње. У ствари, до десет се у неким продавницама могао купити хлеб, млеко и погачице, а били су, такође до десет, отворени и киосци за продају штампе. Све остало је било затворено и уживало у недељном миру.
На пијацу се ишло суботом. То је био прави дан за куповину паприка, лубеница и кајмака. Недељом се одлазило на пијацу само у случају да вас је нешто спречило у суботу. Уосталом, недељна понуда на пијаци је пружала бледу слику у поређењу са суботњим обиљем.
Недеља је била дан за излет. Пењали смо се на Авалу као да освајамо Монт Еверест, а онда смо трчали низбрдо све док се не бисмо уморили. Тада бисмо извадили кифле намазане бутером, тврдо кувана јаја, кришке „Зденка“ сира и црвене јабуке.

Недељом је подневни мир у дворишту дуже трајао. Нисмо играли фудбал, нисмо ударали лоптом у зид. Ћутали смо чак и док смо играли кликере. Тек касније поподне, када се сутон већ прикрадао преко неба, почињали смо да говоримо гласније и слободније, мада ни тада нису наши гласови одјекивали као током других дана.
Недеља је била спор дан. Дан обнове. Дан када су у целом граду у подне сложно звецкале кашике за супу, када су улице биле пусте, а возила градског саобраћаја празна.
„Недеља – дан без будућности.“ Дан у којем се заборављала прошлост и није се мислило на будућност. Прошлост је била ужурбана субота, коју је требало што пре сметнути са ума; будућност је долазила са понедељком, страшним даном, који је представљао почетак нове једноличне радне недеље.
Недеља је била као рајска башта, дан између стварности и снова. Дан у којем је све могло да почне, а ништа није морало да се заврши. Чардак ни на небу ни на земљи.
Међутим, када сам јуче изашао напоље, помислио сам да је четвртак, или петак, или било који дан. Само не недеља. Наиме, све радње су биле отворене: пиљарница, бакалница, чак и апотека.

Једино банка није радила. Међутим, то и не очекујем од банке, јер банке свугде раде мање од свих других. Ако и банке почну да раде недељом, биће то знак да ускоро долази пропаст света. (Нек пропадне, није штета...)
Онда сам почео да тражим недељу. Завиривао сам у разне зграде, прошетао сам поред реке, питао сам људе који су чекали на аутобуској станици, затим младиће и девојке са слушалицама на ушима, али нико није знао да ми одговори. Слегали су раменима и гледали ме погледима који су показивали да не разумеју шта их питам, као да је недеља заборављен и мртав језик, разумљив само неким лингвистима и археолозима.
Лепа је некад била недеља. Ујутру се дуже спавало, касније се доручковало и свако је смео да одуговлачи колико год жели.
Недељом се ишло на фудбалске утакмице, затим у шетње поред реке, а онда, пред крај дана, наручивале су се палачинке са чоколадом и орасима. Вече се шуњало преко неба, али нико на то није обраћао пажњу јер смо знали да је недеља дан другачији од свих дана и да се, у ствари, никада не завршава.
Али онда се нешто десило и недеља је нестала. Ма шта ми радили, ма колико покушавали, не успевамо да је нађемо. Сакрила се негде, увређена и застрашена од могућности да је неко натера да промени име. Наиме, ако назив недеља потиче од речи „не делати“, а сви се тог дана понашају као да је у питању било који дан и не престају са својим делатностима, онда недеља није недеља и с правом је побегла. Отишла је негде где се још увек поштује једноставан наук: шест дана ради, а седмог се одмарај, читај књиге, пиши песме, отиђи у природу, буди нешто друго, нешто различито од онога што си осталих шест дана. Буди другачији тог дана да би осталих дана био увек исти. Успори ритам. Нађи неку спору песму и слушај је целог дана. Уживај у спорости. Кажи: „Спор сам, признајем, али када бих био бржи, не бих знао да постојим.“
Да, крајње је време да вратимо недељу. Ако то ускоро не учинимо, никада је више нећемо видети. А живот без недеље, односно, живот без дана одмора није више живот, већ суморни рингишпил који се зауставља само једном – онда када је касно за све.

https://www.politika.rs/scc/clanak/141019/specijalni-dodaci/nedelja

Људско биће учи у оној мери у којој учествује у откривању и изумевању. Мора имати слободу мишљења, да би могао грешити, исправљати се, да би искушавао методе и путеве, истраживао. Иначе ћемо, у најбољем случају, створити ерудите, а у најгорем, књишке мољце и папагаје који понављају излизане текстове. Књига је једна величанствена помоћ, ако се не претвори у сметњу. Да се Галилеј ограничио на то да понавља Аристотелове текстове (као једно од оне деце коју учитељи сматрају „добрим ђацима“), не би утврдио да се учитељ преварио по питању падања тела. И то што кажем за књиге такође важи и за учитеља, што је добро ако није препрека; изгледа као шала, али је то једна од најчешћих невоља.

У етимолошком смислу, educare, образовати, значи развијати, водити према споља оно што је још у заметку, остварити оно што само потенцијално постоји. Тај посао бабице учитељ веома ретко постиже, и можда је средиште свих зала сваког образовног система. Платон запањује као извор филозофије, односно знања. И зато би морао бити основа сваког образовања. Изгледа да запањеност не треба подстицати, сама се јавља пред непознатим. А шта је мање познато од васељене, од стварности, за некога ко тек почиње? Ма како парадоксално изгледало, није тако, и готово би се могло тврдити да је лакше запањити развијен или надмоћан неголи непоуздан дух. Обична особа полако губи првобитну способност какву има дете, јер је отупела од општих места, све док не престане да примећује како човек са две главе није ништа фантастичнији од човека са само једном. Поново се дивити једноглавости, или се изненадити што људи немају четири ноге, захтева неку врсту поновног учења чуђењу. Било да се дете полако учи тој способности, било да је мали број особа има у високом степену, извесно је да се ништа важно не може предавати ако претходно не постоји способност да се изазове чуђење.

Живимо окружени тајном; живимо висећи између оног двоструког бескраја који је застрашивао Паскала: све је фантастично, па и невероватно, а ипак се обичан човек ретко чуди, медиокритетизован понављачким образовањем, здравим разумом, а сада још и телевизијом. Ни деца се више не чуде када виде човека како хода по Месецу, иако физичар зна да је то потпуно неуобичајено и безмало чудесно. Зашто би се говорило о другим чудима: постоји ли машина којом пишем? Зашто сањамо? Како се сећамо прошлих догађаја и где се они чувају? Да ли је дневни свет стварнији од света из кошмара? Треба приморати ученика да поставља себи питања. Треба га научити да зна да не зна, и да углавном не знамо, да бисмо га припремили не само за истраживање и науку, него и за знање и мудрост, јер, по Шелеру, образован човек је неко ко зна да не зна, човек оне старе и племените docta ignorantia, човек који предосећа да је стварност бескрајно пространија и тајанственија него оно чиме је наша наука овладала.

Када се ђак једном нађе у таквом духовном расположењу, остало долази малтене само по себи, јер отуда потичу питања и учи се само оно што нам је животно потребно. Ту је наново потребан мајеутски рад учитеља, који не сме предавати филозофију него, како је говорио Кант, подучавати филозофирању. Јер знање и култура су истовремено традиција и обнова, тако да у једном тренутку ученик може да се претвори у обновитеља; тренутак у којем ће истински велик учитељ морати да покаже своје врхунске квалитете, прихватајући стваралачку клицу која се тако често јавља у младалачким умовима, не само зато што су свежији, него и зато што су одважнији.

Не знам које је професоре имао Галилеј у време када му је пало на ум да се успентра на торањ да одозго баци два камена, а заједно са њима и Аристотелову теорију; ако су били лоши, зацело су се наљутили због таквог злочина; ако су били прави учитељи, вероватно су се обрадовали тој светој побуни, jер на супротном крају од демагошког професора који деци повлађује, налази се глупи, ауторитарни професор који сматра да је знање заувек окамењено, непокретно, увек једнако само себи. То је професор који види у ученику потенцијалног непријатеља, а не сина кога мора волети; онај који заводи злокобну гвоздену дисциплину, често да би прикрио сопствено незнање и слабости; онај који само служи за фабриковање папагаја и бубалица, који кажњава уместо да образује и ослобађа; онај који означава као „доброг ђака“ оног осредњег који се придржава његових прописа и лепо се понаша. То је тип професора који је коначно пронашао обећану земљу у тоталитарним земљама, у којима су знање и култура замењени идеологијом.

Ернесто Сабато

извор

Пише: Ђакон Павле Љешковић

“ Док сам био млађи, чинило ми се да сам имао рјешење за сваки проблем. Ко је год дошао код мене са муком и тјескобом, добијао је ријечи утјехе и многобројне савјете. Данас ми више него икада људи долазе са многобројним недоумицама и питањима. Увијек их саслушам са пажњом. Међутим, једини савјет који добију од мене је да се што чешће и преданије моле Богу. Као да је у мени пресушила ријека мудрих ријечи, савјета и препорука којима сам некада обасипао људе. Сада се све своди на моје ћутање и недвосмислене позиве на молитву“ – говори ми седамдесетогодишњи свештеник у пензији, који је у Будву дошао на предлог љекара.

Наиме, вишедеценијско избјегавање сунца је изазвало код њега читав низ здравствених проблема, због којих би требао чешће да борави на мору. На долазак у Будву, у коју никада прије у животу није боравио, су га наговорила дјеца и унучад, уплативши му десетодневни аражман. Он је онижи, сувоњави човјек, густе сиједе косе и кратке браде, са необично великим шакама , у којима се једва примијећује црна бројаница, коју несвјесно пребацује из једне у другу руку у току разговора. Прича ми о томе како је овдје невољно дошао , будући да није могао да се одупре наговарањима дјеце и унука: “ Већ годинама живим у кућици на селу коју сам својим рукама изградио. Поред ње имам башту и врт о којима се свакодневно бринем. На пола сата, односно сат вожње од села се налазе два женска манастира у којима често служим. Након литургије, сестрице ми скувају кафу или чај и пођу за својим послушањима. Сједећи тако у манастирској порти, некада и читаве сате проводим у ћутању и молитви „…

Прича ми како га је најмлађа унука научила да користи интернет на свом телефону:“ Повремено ми се на екрану појаве видео снимци младих духовника, активних на друштвеним мрежама. Дивим се томе са којом лакоћом они давају одговоре на нека егзистенцијална питања, на која бих ја једино могао да одговорим ћутањем и молитвом“.
Каже да је дуго времена размишљао о томе шта су узроци и коријени његове, како се изразио, малоглагољивости, која се пројављује у оним моментима када треба да одговори на тешка питања која оптерећују живот малог човјека.

“ Међутим, прије пар година је несрећним случајем живот изгубио син мог бившег парохијанина. Мјесецима након тога сам одлазио код њега кући. И као да је њему и његовој породици пријало то што не покушавам да одговорим фразама и извјештаченим ријечима на питања која ми нису ни постављали. Једноставно сам сједио са њима разговарајући о свакодневним темама и молио се Господу да преброде бол и искушење које их је снашло, у мјери у којој је то могуће у овом свијету. Тада сам и схватио да је коријен мог молчанија и тиховања у ћутању пред трагедијом смрти и смртности. Као да је свака смрт неког од мени блиских људи – родитеља, супруге, рођака и пријатеља одузимала ријеч по ријеч из мога срца и стављала на моја плећа нове наслаге ћутања. Са друге стране, молитвом и ћутањем сам почео тада да градим невидљиви одбрамбени зид који ме је штитио од бола, патње, страдања и одсуства добра у овом свијету“.

Прије него што је отишао у апартман који се налази недалеко од Старог града , из горњег џепа мантије је извадио малени блок у којем је записао моје и имена чланова моје породице, како би нас помињао на проскомидији. Након тога се поздравио са мном и рекао следеће:“ Љекари и моја дјеца ме увјеравају да је моје здравље у изврсном стању , с обзиром на моје године. Међутим, као што у овим августовским, врућим данима ми , ипак, осјећамо да се ближи студна јесен, тако и ја осјећам да се ближи и моје сопствено суочавање са тајном смрти. Не заборави да ме поменеш у својим молитвама! И упамти , оче ђаконе, када будеш дошао у моје године, видјећеш да ће ти само молитвени разговор са Господом давати утјеху. Док ће на сва животна трагања, недоумице и вапаје једини твој одговор бити ћутање “ …

https://mitropolija.com/2025/08/13/djakon-pavle-ljeskovic-cutanje/

Псалам 106.

Алилуја (=Хвалите Господа).(МТ: Псалам 107)

1. ИСПОВЕДАЈТЕ и хвалите Господа, јер је добар,

јер је до века милост Његова.

2. Нека (то) кажу искупљени (=избављени) од Господа,

које је избавио из руке непријатеља.

3. Из земаља сабра их,

од истока и запада и севера и мора;

4. лутаху у пустињи, у (земљи) безводној,

пут ка граду насељења не нађоше,

5. гладујући и жеђујући,

душа њихова у њима ишчиле.

6. И повикаше ка Господу када се мучаху,

и из невоља њихових избави их,

7. и одведе их путем правим

да отиду у град насељења.

8. Нека исповедају Господу милости Његове

и чудеса Његова синовима људским,

9. јер нахрани душу празну

и душу гладујућу испуни добрима.

10. Оне који седе у тами и сенци смрти,

оковане у сиромаштву и гвожђу.

11. Јер преогорчише речи Божије

и савет Вишњега раздражише,

12. и понизи се у мукама срце њихово,

онемоћаше, и не би кога да помогне.

13. И повикаше ка Господу када се мучаху,

и из невоља њихових спасе их,

14. и изведе их из таме и сенке смрти,

и окове њихове раскину.

15. Нека исповедају Господу милости Његове

и чудеса Његова синовима људским,

16. јер скрши врата бакарна

и полуге гвоздене поломи.

17. Прихвати их са пута безакоња њиховог,

јер се због безакоња свога понизише.

18. Сваког јела узгнуша се душа њихова,

и приближише се до врата смрти.

19. И повикаше ка Господу када се мучаху,

и од свих невоља њихових спасе их.

20. Посла Реч Своју и исцели их,

и избави их из трулежи њихових.

21. Нека исповедају Господу милости Његове

и чудеса Његова синовима људским;

22. и нека принесу Њему жртву хвале

и нека објављују дела Његова у весељу.

23. Који силазе у море лађама,

(и) који чине послове у водама многим,

24. они видеше дела Господња

и чудеса Његова у дубини (мора).

25. Рече, и стаде ветар бурни,

и подигоше се таласи његови,

26. уздижу се до небеса и силазе до бездана;

душа се њихова растапаше у залима;

27. смутише се, потресоше се као пијаница,

и сва мудрост њихова потону.

28. И повикаше ка Господу када се мучаху,

и од невоља њихових изведе их,

29. и заповеди бури и стаде као лахор,

и ућуташе се таласи њени.

30. И обрадоваше се што се умирише,

и одведе их у залив воље Своје.

31. Нека исповедају Господу милости Његове

и чудеса Његова синовима људским;

32. нека Га узвишују у цркви (=сабору) народа,

и на седишту презвитера нека Га хвале.

33. Постави реке у пустињи

и изворе вода за жеђ (људску);

34. земљу плодоносну (окрену) у слану (бару)

од злобе њених становника.

35. Постави пустињу у језера водна,

и земљу безводну у изворе вода;

36. и настани тамо гладне (људе),

и подиже градове становања;

37. и засејаше поља и засадише винограде

и произведоше плод жита.

38. И благослови их и умножише се врло,

и стоку њихову не умањи.

39. А (пре тога) умањише се и напатише

од жалости зала и болова.

40. И (зато) изли понижење на кнезове (незнабошце),

и заведе их у беспуће, а не на пут.

41. И убогог (Израиља) поможе од сиромаштва,

и постави као овце родове (његове).

42. Видеће прави (срцем) и обрадоваће се,

и свако ће безакоње затворити уста своја.

43. Ко је мудар да ово сачува,

и схватиће милости Господње.

Жеља за савршеним постоји колико и људски род. Рођена је из несавршености самог човека. У жељи да се помири са сопственом несавршеношћу често ће се трудити да досегне савршенство тако што ће покушати да направи савршени оброк, савршену зграду или савршено уметничко дело. Понекад ће желети да и сам буде савршен, па ће зато све што ради радити са том мишљу. Савремена култура подстиче перефкционизам и сматра га једном од најзначајнијих врлина.

Ако желимо да купимо ауто, а не разумемо се нарочито у то, тражићемо неког мајстора који ће нам у томе помоћи. Мајстор који је перфекциониста може бити заиста користан јер ће видети апсолутно све. Послодавац ће радије запослити некога за кога сматра да је перфекциониста јер је могуће да ће посао обављати са невероватном тачношћу. Али, како перфекционизам као особина утиче на човека ког та особина ,,краси“ и како она утиче на његов живот?

Ако узмемо у обзир то да савршеност не постоји, да је није могуће бити савршен нити је могуће нешто савршено урадити онда је прилично јасна сва узалудност перфекционизма. То је практично Сизифов посао. Ухватиш се у коштац са нечим, радиш га темељно, посвећујеш пажњу најситнијим детаљима, проведеш много времена како би то нешто завршио и када дођеш до краја то није савршено. Ако сам не примећујеш да је несавршено, неко ће то сигурно приметити. И шта онда? То више нема вредност?

Перефкциониста гори од жеље да нешто учини савршеним, бије битку која је унапред изгубљена. Али са којим циљем?

Савршенство је императив који смо научили, тако што нас је неко томе научио, на то нас приморавао или смо то сами усвојили као критеријум. Када децу не похвалимо за четворку јер је једино петица довољно добра, или сматрамо да је писмени рад за 5- будући да садржи једну грешку, или дете три пута вратимо да свој кревет намести јер је претходна два пута уочљив набор на постељини, врло је вероватно да ће израсти у перфекционисту.

Перфекциониста троши изузетно много времена, енергије, воље и емоција, дакле све што има како би идеал савршенства досегао, а како то никада неће достићи, неће закључити да је то немогуће, већ да он сам, као човек није довољно добар, није адекватан да императив савршенства испуни. Зато ће се осећати лоше, биће тужан због своје несавршености, или љут на себе јер није успео. Све то умањује могућност за квалитетан и срећан живот. Одмор неће бити леп јер је на мору био један кишан дан, или је гума успут пукла. Никада се неће осећати као довољно добар и квалитетан радник јер шта год уради имаће бар једну грешку, а вероватно себе неће сматрати ни добрим родитељем када његово дете не буде имало све петице, или просто не буде оно што он очекује.

Перфекциониста врло често сопствену вредност условљава тиме што ради. Па како продукт његовог рада неће бити савршен ни он сам неће бити  вредан као биће. Парадоксална је жеља за савршеношћу, јер уместо да произведе општу срећу и задовољство чини потпуно супротно. Перфекциониста никада неће бити срећан и задовољан, јер и кратки тренуци задовољства нису довољно добри, будући да то и даље није потпуна и савршена срећа.

Главно питање на које себи перфекциониста треба да одговори, како би могао да сузбије своју потребу за савршеношћу јесте ,,Шта је довољно добро како бих био задовољан?“. Уколико себи да одговор могуће је да ће коначно наћи своју срећу не у несавршености, већ упркос несавршености.

аутор: Иван Стојковић

извор

Расписао се ових дана Светислав Басара, и то у два наставка у „Kuriru“, па се из улоге сталног колумнисте овог дневног листа ненадлежно пребацио у улогу ђавољег адвоката (advocatus diaboli) свештеника Вукашина Милићевића и Благоја Пантелића. У два наставка је објавио колумне под насловима „Света тајна суђења“ и „Црквеносудска хроника“ (електронско издање „Kurira“, 24. и 25. јула 2027. године). 

Пише и богорада Басара као „велики стручњак“ и „врли познавалац“ црквено-судских процеса у Српској Православној Цркви о „процесу века“, па приде и „монтираном“, са „унапред изреченом пресудом“ и то „на највишем месту“. Не зна, како пише, казну која чека ову двојицу, али зна пресуду. Не зна ни оптужницу, али сматра да, ипак, треба да буде написана. Пише о неком „Вишем црквеном суду“ који под тим називом не постоји, али ђавољи адвокат поуздано зна да тај суд „ретко заседа“. Наклапа о врстама кривице за које је надлежан црквени суд и пише нове „другосрбијанске каноне“ лупетајући да се суди само за „огрешења о доктрину вере и скретање у јерес“, за „сукобе са локалним епископом“ и за „финансијске малверзације“.

Ђавољи адвокат се преко „Kurira“ куне цењеном публикуму наводећи да познаје свештеника Вукашина Милићевића и Благоја Пантелића и да се они „ни у кошмарном сну нису огрешили о доктрину православне вере“, а да су се „још мање упуштали у унутарцрквене шпекулације и новчане малверзације“.

Ђавољи адвокат прориче казне за овај двојац са N1 и NovaS, али истовремено црквени суд, преко „Kurira“, проглашава „ненадлежним“. Нада се Басара, али залуду, да ће се ствар завршити на државном, а не на црквеном суду.

Advocatus diaboli уопште не зна рану, а ни новију историју Цркве. Посебно, новију! Да је, ради цењеног му публикума, макар „прогуглао“ нешто о томе пре писанија видео би, на пример, да је његов политички пајташ Епископ Григорије 2009. године пред Црквени суд Епархије у Требињу извео, ни мање ни више, двојицу требињских активиста невладиних организација – Николу Секуловића, председника невладине организације „Покрет за Требиње“ и Блажа Стевовића, члана Савета за борбу против криминала и корупције и члана невладине организације „Лига за заштиту приватне својине и људских права“. Њих двојица су писали о томе како је Епископ Григорије стављао цркве и црквене зграде под хипотеку да би узимао кредите код пословних банака. 

Црквени суд у Требињу их је, по налогу Епископа Григорија, осудио због „клеветничког деловања у писаним и електронским медијима и блаћења црквених великодостојника, свештеника и народа“. Секуловић и Стевовић се, по „канонима“ лица звања аdvocatus diaboli, „нису огрешили о доктрину вере“ и „нису се упуштали у унутарцрквене шпекулације и новчане малверзације“, али су кажњени.

Пуцало је тада Басари што је Црквени суд у Требињу, по налогу Епископа Григорија, стигматизовао и сатанизовао Секуловића и Стевовића у малој средини у којој свако сваког познаје. Шта би аdvocatus diaboli данас рекао за овај део саопштења Црквеног суда Епархије захумско-херцеговачке:

„За вријеме искључења из црквене заједнице оптужени се одлучују од свих Светих Тајни и исти не могу користити друге дарове који припадају члану Православне Цркве, нити уопште улазити у свете храмове, присуствовати Светој литургији, нити било којој свештенорадњи, богослужењу, хришћанском крштењу, вјенчању, сахрани итд., а члановима Православне Цркве забрањено је молити се са изопштенима“.

Секуловића и Стевовића је, у своје време, јавно бранио чак и Мирко Ђорђевић, али није Светислав Басара који сада „брани“ свештеника Вукашина Милићевића и Благоја Пантелића. Јер, Басари ништа није пуцало за оном двојицом као што му сада пуца за овом двојицом. А она двојица из Требиња нису били свештеник и теолог као ова двојица. Она двојица из Требиња су били прави анђели за ову двојицу из Београда и Власотинца - клијената лица са звањем advocatus diaboli. Исто му је пуцало и за оним требињским новинаром коме је Епископ Григорије, по крајњем милосрђу и човекољубљу, јавно, пред камерама у манастиру Тврдошу, претио не само црквеним судом и анатемом него и батинама.

А она двојица из Требиња (Секуловић и Стевовић) прави су анђели за свештеника Вукашина Милићевића и Благоја Пантелића. Не памти се да је неко у свештеничком чину и са звањем теолога за краће време Српској Православној Цркви испоручио толико бљувотина, клевета и неистина као што су то урадили и раде свештеник Вукашин Милићевић и Пантелић. 

Advocatus diaboli невољно признаје да су Милићевић и Пантелић изрекли „тешке”, па и „потешке речи“, али упућенији од Басаре знају да није само то у питању. Advocatus diaboli није успео да се на време, макар и преко вајбера, макар и површно упозна са темом како због цењеног му публикума тако и због цењених му клијената.

Имају Срби у Метохији једну лепу изреку: није што не зна него што се тера! Тако се и Басара као advocatusdiaboli свештеника Вукашина Милићевића и Благоја Пантелића тера по „Kuriru“, а ништа не зна о црквеној одговорности свештеника и верника и црквеном судству. Да зна не би се терао и не би одмагао као што одмаже! 

Треба научити Басару да да црквено-судски поступак против свештеника Вукашина Милићевића и Благоја Пантелића не представља никакав „процес века“. Могао је да потражи, на пример, податке о Милоју Стевановићу, алијас Грешном Милоју из Чачка, који је 2011. године због бројних црквених преступа искључен из Српске Православне Цркве. Ни он није био „упосленик“ Српске Православне Цркве!

Advocatus diaboli из дебеле хладовине Сланкамена саветује својим клијентима Милићевићу и Пантелићу да се никако не одазивају позиву Црквеног суда. Сматра да они нису „упосленици“ Српске Православне Цркве и да због тога не потпадају под црквену одговорност. Наводи да је то „политички процес“, па је, по ђавољем адвокату, „црквени суд, из напред подастртих разлога, ненадлежан“. Не зна Басара да црквени судови нису преки судови и да нису ad hoc судови и да су, без обзира на Басарина млаћења празне сламе, надлежни и за свештенике и за вернике.

Прориче аdvocatus diaboli да „Црквени суд може осудити Пантелића и Милићевића у одсуству“, па се пита: „постоји ли правни лек“? И, на крају, сугерише им да би он, да је којим случајем добио позив од Црквеног суда, „моментално отишао у прву католичку цркву и аплицирао за пријем“. Могао је и да се осунети – кућа му га даје!

Уместо тога, Басара је могао, на пример, да нам открије како је прикривени ментор потрошио Вукашина Милићевића и Благоја Пантелића за кратко време. Могао је и да завапи што су свештеник и теолог ментору послужили као средство за једнократну употребу. Али, није!

Пита се Басара да ли има излаза из ове ситуације и цитира неку госпоју која је рекла да има, али само треба изаћи. Граја, па и преко „Kurira“, у оваквим случајевима не помаже. Могао је да им напише коју реч о покајању, али није.

M.Р.

извор

На обронцима планине Видлич, на надморској висини од 1004 метара надморске висине, недалеко од села Смиловци налази се манастир светих Кирика и Јулите. Постоје претпоставке да је првобитни манастир саграђен у X или XI веку. Дугогодишњи игуман манастира Арсеније Куршумнин записао је у Летопису, да је манастир подигнут крајем XVII века, а да су га подигли Цинцари, који су живели у околним селима. Када су одавде расељени, на жалост није познато. Манастир је страдао од Турака и био је у рушевинама све до 1839. године. На темељима старог разореног храма, протомајстор Никола из села Бољев Дол подигао је данашњи храм. Манастирска Црква је саграђена од обичног тесаног камена и покривена је каменим плочама. У време обнове манастира, овим крајевима је харала куга, која је дневно односила на десетине живота. Људи су бежали од куге на ово место и помогли обнову манастира. Изградња манастира је у потпуности завршена 1839. године, у време пиротског митрополита Нектарија, јеромонаха Никанора и духовника Елефтерија Зографског. Исте године подигнут је велики манастирски конак, који је назван митрополија.
     У храму је тада постављен и иконостас, рад Јована Николова. Манастир је био под великим утицајем пиротских фанариотских митрополита. У Летопису је забележено да се богослужило и проповедало на грчком језику. После Првог светског рата и револуције у Русији 1925. године у манастир долази преко 40 руских монахиња из Бесарабије, које су оживеле манастир. 1930. године, манасти је преображен у мушки, а сестринство је пресељено у манастире Темска и Дивљана. Поред монаха и монахиња, у манастиру су од 1924. до 1928. године живели многи образовани Руси, који су у манастиру формирали велику библиотеку, од које ништа није остало сачувано. Манастир је поседовао велико имање. Јеромонах Спиридон Бугарун, који је1941. године пописао манастирско имање затекао је 23,2 хектара шуме, 21,5 хетара ливада, око 120 хектара пашњака, две мање воденице, амбар у селу Смиловци.
     После 1945. године већена имања је одузета како од Државе тако и крађом од појединих безбожника. У том периоду у манастиру се подвизавају јеромонах Михајло (1954- 1980), јеромонах Василије, јеромонах Стефан, јеромонах Сава. Након њих у манастир долази монахиња Харитина. Затиче пустош али вредним радом постпено обнавља конак, па храм и на крају владикин конак, а гради и шталу где чува две краве и двадесет оваца са својим братом Илијом и монахињом Маријом у пероду од 2003. до 2014. године, а од 2006. до 2012. године, у манастир долази архимандрит Николај који успева да од Републике Србије, кроз разне пројекте (рестаурацију иконостаса, изградњу економског дела, реконструкцију конака, изградњу асфалтног пута у дужини од једног километра од манастира према селу, прикључење електричне енергије од високонапонског вода) добије прилог. Сви радови су обављани по благослову епископа нишког Јована и патријарха српског Иринеја, а уз стални надзор и пројекат Завода за заштиту споменика у Нишу. Манастирски конак има два спрата- трпезарију, кухињу и седам келија.
     1984. године, манастир је стављен под заштиту Државе, као Културно добро од великог значаја.

https://eparhijaniska.rs/manastiri/manastir-smilovci

Ако желимо помоћи ожалошћеним људима, тада посебно из ума, без учествовања срцем, не треба ништа говорити. Прочитао човек негде добар савет и решио да га искористи - рекао "Радуј се!" некоме коме кости пуцају од болова. То је окрутно. Све се мора узети у обзир и пропустити кроз себе. Зато се пре свега треба обратити свом срцу, да не исфалшира, да не наприча човеку који лежи и мучи се много лепих и исправних речи, које ће му причинити још већи бол. Погледати са састрадавањем, са љубављу, или просто узети човека за руку и рећи: “Господ да Вам помогне”. Ништа више не треба. Кад човек страда, кад лежи на свом одру, цело му тело гори, треба себе ставити на његово место. Наравоученија “то је Промисао Божији”, “све је то на спасење”, нису потребна. Можда човек жели да тихо поседимо уз њега, поћутимо и поделимо његов бол без речи.
    Ако човек очекује речи утехе, оне ће се наћи, Бог ће нам их дати. А то што ми кажемо од свог болесног, гордог ума, никога неће утешити. Сам Бог треба да говори кроз уста човека.
     Био је овакав тренутак у мом животу. Служио сам први дан после рукоположења, а увече је требало да идем на опело у кућу у којој је умрло једино дете у породици. Стижем – крици, онесвешћивања, хитна помоћ. Нисам имао пастирског искуства. Плашио сам се, хтео сам да помогнем, али нисам знао како. Шта могу људима у таквом стању рећи? Молио сам од Бога. И Бог је дао реч, и она им је помогла. Затим су дошли у храм, венчали се. У другим околностима такву реч не бих нашао: овде је била потребна Божија реч, која је проникла у срце и дала им снагу да живе.
   Људима је потребна помоћ, и она долази – од Бога преко човека. Бог нас приводи ка страдајућима, и ми постајемо сведоци Божијег дејства. Неопходно је да Бог делује у нама увек. Ми примамо Причешће – и ми живимо, јер је у нама Христос. Али то бива веома ретко, мало, на пар секунди, а потом опет живи наше болесно “Ја”.
   Ако се ожалошћени човек налази у стању неверја, огорчен је, сумња, нећемо наћи речи. Шта чинити? Треба се помолити за њега, јер човек у том случају ништа неће чути, неће желети да слуша. Колико таквих људи одлази у вечност без покајања! Али то су судови Божији. Спасење душе је тајна. Зашто један човек прима Божију помоћ, а други не? Свако има слободу воље, и ту слободу не нарушава чак ни Бог.

   Протојереј Андреј Лемешонок

извор

Желео бих да опишем, по мом мишљењу, три важна корака који нам могу помоћи да изградимо искрен однос са собом и са Господом.

Шта је оно што оставља ожиљке након неких тешких догађаја из детињства? Шта је оно што нас боли у случају да смо одрастали у породицама у којима за нас није било разумевања и љубави? Тешка и болна за нас су управо осећања усамљености, одбачености и напуштености која су попут сенке била присутна у нашим животима. Људи који се баве и истражују ову тему говоре да је управо осећање и искуство да смо се осетили потпуно сами (чак иако смо били окружени другим људима) оно што нас боли у конкретном трауматичном догађају.

Да су у болним тренуцима наша осећања препозната, да су уважена, да су нам веровали, да нас нису понизили, ниподаштавали наше искуство страха или бола, да је неко препознао да нам је тешко, пружио подршку и разумевање, ми бисмо прошли без душевних ожиљака или би то било много, много мање болно него што је сада. Из овог и због овог осећања усамљености и одбачености смо били принуђени да радимо неке ствари да бисмо емоционално (а понекада и физички) преживели. Мислим да се опоравак, повратак ка себи самима састоји у корацима који су супротног смера.

*

Прво. Одсецали смо од себе свако осећање које бисмо проценили као „опасно“. Нисмо смели да кажемо шта осећамо јер просто није било безбедно. На наша осећања смо гледали као на „опасна“ јер су она наилазила на негодовање, љутњу, одбацивање од стране наших родитеља (или особа које су нас подизале). Наша реакција је потпуно природна, јер без ових људи ми физички нисмо могли да преживимо. Временом смо научили да будемо неприметни, да препознајемо веома вешто шта је другом потребно, одсецамо од себе било које непријатно осећање (за себе и другог), да не бисмо ожалостили родитеље. Једном речју, трудили смо се да будемо ‘беспрекорни’, Тада нисмо имали никакав избор, били смо принуђени на то, то је било најбоље решење које смо у том тренутку могли да смислимо. У свом том прилагођавању и угађању другима, изгубили смо прави додир са собом. Ово није разлог да себе грдимо или мрзимо, већ да саосећамо са собом, јер смо били принуђени да све то радимо да бисмо емоционално (понекада и физички) преживели. Ово намерно више пута понављам, јер знам колико је тешко да то стварно освестимо и препознамо. Често постоји велики отпор према овој истини, зато што то квари нашу идеалну слику детињства и родитеља. Бојимо се своје дубоко потиснуте љутње и туге због свега онога што смо морали да претрпимо, прећутимо и прогутамо у детињству.

Дакле, први корак који треба да предузмемо на нашем путу ка себи (истинском себи) и Богу јесте наша одлука да будемо искрени са собом шта год осећали. Треба да се учимо да будемо потпуно искрени пред собом и пред Господом. Али, стварно искрени. Да престанемо да лажемо себе и кријемо од себе оно што осећамо. Ми верујући људи имамо много, много забрана које смо наметнули себи самима. На шта мислим? Некада за најобичнију ствар мислимо да је грех, не зато што је у питању искуство Цркве већ зато што то мислимо због наше кривице (када осећамо да смо за нешто криви, а не знамо да опишемо због чега конкретно), наше научене одговорности за осећања других људи, итд. Нашим наметнутим забранама доста помаже и наше погрешно разумевање онога што читамо у духовној литератури. Човек све што чита, чита кроз „диоптрију“ претходног сопственог искуства.

Велики хришћански подвижник нашег времена, игуман Никон Воробјов је написао следеће, за нас врло актуелне речи: „Неправилно се односимо према самима себи, нисмо свесни својих ‘фалинки’, којих у свима нама има поприлично. Никад нећемо моћи да их се избавимо без потпуног обнаживања себе до краја пред Богом. Ово је аксиома унутрашњег живота“[1].

Ево пар конкретних примера. Рецимо, изнервирао вас је неко. Уместо да по аутоматизму и навици то осећање (које сигурно имате и осећате, колико год били уверени да сте га „превазишли“) гурнете у дубину своје душе, можда да кажете пред собом и Богом: ‘Ух, баш ме је изнервирао тај и тај, како може тако да се понаша… ‘ Или ‘јао, излуђује ме моја мајка, како не схвата да ми се стално меша у живот!’ И не брините се, неће онда Бог због те „откривене тајне“ да се окрене од вас, јер Он већ зна и види да сте изнервирани и љути.

Или, на пример, мрзи вас да идете на Литургију. Пре него што одлучите да одете (или не одете), можете пробати да видите како се заиста осећате и признате то себи и Богу. На пример: ‘Јао, баш ме мрзи да идем на службу данас. Господе, знам да бих требало да одем, али не иде ми се. Не осећам се добро, уморан сам, тужан сам, није ми ни до чега, само бих лежао у кревету’. И не брините се, неће вас Бог мање волети због тога, Он већ види да се вама не иде. На вама је да одлучите шта ћете урадити, али знајте да због тога нећете бити одбачени од стране Бога. Бог не изједначава вас и ваш конкретни поступак.

Или сте поступили погрешно у односу према себи и другој особи, примера има много. Да пробате да видите зашто сте то урадили, да искрено дођете до узрока за тај поступак. И ово није покушај правдања себе, већ рад на томе да будете у контакту са собом, са оним што заиста осећате и мислите.

Ради се о томе да кроз ове поступке искрености и отворености пред собом, ми долазимо до нас правих. До онога шта заиста осећамо. Престајемо да лажемо себе, да се кријемо од себе и тако губимо прави контакт са собом, а онда и са Богом. Глумимо пред собом и Богом неку савршену побожност. Не дозвољавамо себи да осећамо било шта што мислимо да није у складу са хришћанским идеалом који смо сами себи насликали. И не схватамо да тако и даље живимо одсечени од својих осећања – управо као у детињству, понављамо исту причу. Велика, не, огромна разлика у односу на некада раније је чињеница да сада то од нас више нико не тражи, све то нам није потребно да преживимо. Ови наши механизми ‘преживљавања’ нам сада просто сметају.

А што се хришћанског живота тиче, реците, шта је бољи пут ка смирењу? Да понављамо себи научене речи које смо прочитали у књигама, које уопште не осећамо (јер нису део нашег искуства и духовног нивоа), на пример: „најгрешнији од свих људи“, „гори од демона“, „бићу бачен у пакао након смрти због својих грехова“… Или да се трудимо да будемо искрени и отворени пред собом и Богом, да заиста видимо наше стварне немоћи, да отворено себи признамо сваки пут када се изнервирамо, завидимо, оговарамо, ако нас занесе блудна или гневна мисао… И да онда кроз ово наше лично искуство стварно схватимо да смо немоћни и да нам је потребна Божија помоћ.

*

Друго. Господ је рекао: „ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство Небеско“ (Мт. 18:3). У великој мери знамо шта значе светоотачка објашњења ових стихова, треба да будемо незлобиви, искрени, једноставни као деца. Ја бих скренуо пажњу на још један угао гледања, у смислу да искрено говорећи, многи међу нама нису имали право искуство да буду деца, да имају детињство у правом смислу те речи. Многи међу нама су били чак принуђени да брину емоционално о својим родитељима, да буду ту за њих, да се максимално прилагођавају. Затим ту су искуства да су морали да се брину о млађој браћи или сестрама, јер родитељи нису били у стању за тако. То су она „зрела“ деца, која су прерано морала да одрасту.

Како да радимо на овоме? Мислим тако што ћемо се трудити да сада сами себи пружимо нека дечија, невина уживања и задовољства. Да истражимо шта је оно што се нама заиста ради у слободно време, у чему уживамо, шта нас испуњава и чини радосним? Да пробамо да се сетимо шта нам се допадало док смо одрастали? Ово знање и искуство се налази у нама. Рецимо неко је у детињству желео да научи да плеше или свира неки инструмент, а није имао могућности за тако нешто. Или да се бави спортом или да упише средњу фармацеутску школу на пример из љубави према хемији, али је мајка одлучила да је боље да се упише друга школа, без обзира шта је дете хтело. Можда да се онда у слободно време прати неки ЈуТјуб канал са занимљивим садржајем из хемије или математике, без икакве кривице што се на то „троши“ време. А особа која је желела да се бави спортом, може да одлучи да почне да планинари, да почне да трчи, да рекреативно вежба, једном речју да нађе оно што јој се допада. И да то ради без икакве кривице. Јер дете на које нас је Господ усмерио воли да се игра, да ужива у тренутку, да не брине и да се радује. Многи светитељи су волели да се у слободним тренуцима шетају шумом, возе кочијама кроз природу, посматрају реку, седе у природи или гаје цвеће у башти…

Суштина овог труда је да постепено мењамо своја уверења, да заиста имамо право на задовољство и уживање од онога што желимо да радимо. Да радимо нешто само за себе, зато што се само нама то допада, колико год то можда било некоме чудно. Јер не састоји се наш живот само и једино од обавеза и одговорности, колико год нам то уверење било блиско и природно… И не брините, није ово „нехришћански“. Преподобни Јован Дамаскин сјајно пише о добрим уживањима и помаже нам како да знамо која су: „Добрим, пак, уживањима треба сматрати она која нису скопчана са тугом, нити узрокују кајање, нити чине било какву штету, нити, пак, превршују меру, нити нас умногоме одвлаче од важних дела или поробљавају.[2]“ Дакле уживања са мером, без претеривања, али – ипак, уживања. Мислим да ако овако пише светитељ монах, онда можемо и ми који живимо у свету то себи да дозволимо, зар не?

*

Треће. Да радимо активно и свесно на нашем личном односу са Господом. Пре свега у погледу онога што нам је у детињству недостајало – нашем осећању сигурности. Сада треба да развијамо уверење да нас Господ неће заборавити, напустити, да је Богу важно шта се са нама дешава, да смо Му драги, драгоцени, да нам се радује. Наглашавам сигурност зато што нам је пре свега то недостајало у детињству. Сигурност у то да ли нас наши родитељи прихватају какви јесмо, да ли ми вредимо сами по себи, да ли нас неко може волети…

Ово је веома важан део рада на себи, не само на души, већ и на духу. Тиче се истовремено и душевне и духовне стране нашег бића. И овде постаје делом јасније зашто су хришћански светитељи толико волели Псалтир цара Давида, зашто су се молили помоћу псалама, зашто су их учили напамет, зашто су им они служили као непрестано духовно поучавање. Неколико псалама посебно одише Божијим обећањима, позивањем да се уздамо у Њега, да развијамо толико важан осећај сигурности у односу са Њим. Осећај сигурности детета у наручју свог Оца (слободно се може рећи и – Тате).

Ако имате времена научите неке од ових псалама напамет. Ако вам се допадну и осетите утеху и сигурност, можете укључити неки од њих у своје молитвено правило или се током дана молити помоћу њих. Оци су препоручивали да се удубљујемо у стихове псалама, да размишљамо шта они заправо значе у вези са нама. Свети Теофан Затворник је писао: „Веома је добро да се напамет научи неколико Псалама и да се они читају током посла, понекад уместо кратке молитве и то уз размишљање. Ово је врло стари хришћански обичај, који су забележили и увели као правило још свети Пахомије и свети Антоније.“

Ево стихова који се мени веома допадају у вези са учвршћивањем нашег осећања сигурности које нам је недостајало током претходног живота.

23. псалам

1. Господ је пастир мој, ништа ми неће недостајати.
2. На зеленој паши пасе ме, води ме на тиху воду.
3. Душу моју опоравља, води ме стазама праведним имена ради свога.
4. Да пођем и долином сена смртнога, нећу се бојати зла; јер си Ти са мном; штап Твој и палица Твоја теши ме.
5. Поставио си преда мном трпезу на видику непријатељима мојим; намазао си уљем главу моју, и чаша је моја препуна.
6. Да, доброта и милост Твоја пратиће ме у све дане живота мојега, и ја ћу наставати у дому Господњем задуго.

91. псалам

1. Који живе у заклону Вишњега, у сену Свемогућега почива.
2. Говори Господу: Ти си уточиште моје и бранич мој, Бог мој у којега се уздам.
3. Он ће те избавити из замке птичареве, и од љутога помора;
4. Перјем својим осениће те, и под крилима његовијем заклонићеш се; истина је његова штит и ограда.
5. Нећеш се бојати страхоте ноћне, стреле која лети дању,
6. Помора који иде по мраку, болести која у подне мори.
7. Пашће поред тебе тисућа и десет тисућа с десне стране теби, а тебе се неће дотаћи.
8. Само ћеш гледати очима својима, и видећеш плату безбожницима.
9. Јер си ти, Господе, поуздање моје. Вишњега си изабрао себи за уточиште.
10. Неће те зло задесити, и ударац неће досегнути до колибе твоје.
11. Јер анђелима својим заповеда за тебе да те чувају по свим путовима твојим.
12. изворНа руке ће те узети да где не запнеш за камен ногом својом.
13. На лава и на аспиду наступаћеш и газићеш лавића и змаја.
14. „Кад Ме љуби, избавићу га; заклонићу га кад је познао име Моје.
15. Призваће Ме, и услишићу га; с њим ћу бити у невољи, избавићу га и прославићу га.
16. Дуга живота наситићу га, и показаћу му спасење своје.“

121. псалам

1. Подижем очи своје ка горама. Одакле ми долази помоћ?
2. Помоћ је мени од Господа који је створио небо и земљу.
3. Неће дати да попузне нога твоја; не дремље чувар твој.
4. Гле, не дремље и не спава чувар Израиљев.
5. Господ је чувар твој, Господ је сен твој, он ти је с десне стране.
6. Дању те неће сунце убити, ни месец ноћу.
7. Господ ће те сачувати од свакога зла, сачуваће душу твоју Господ.
8. Господ ће чувати улазак твој и излазак твој, одсад и довијека.

*

Ово су, по мом мишљењу, три корака која нам могу бити од велике помоћи. Наравно, не своди се све на њих, али мислим да могу да буду врло корисни.

И запамтите, промена не настаје преко ноћи. Имајте стрпљења, разумевања и саосећања за себе. Најважније је – нисте сами.

Станоје Станковић

“Као да је у критичном тренутку био поред мене“

Не могу а да вам не испричам своју причу како ми је помогао велики светац и чудотворац свети Лука (Валентин Феликсович Војно Јасенецки), архиепископ Симферопољски и Кримски, професор медицине и духовни писац. Искрено верујем и увек ћу имати на уму да ми је светац заиста био заступник у тешком тренутку.

Крајем јануара 2013.г. био сам одвезен у једну од инфективних клиника у Москви због грипа и пнеумоније оба плућна крила. Почетком фебруара стање је било стабилно, али далеко од доброг.

У то време, мајка и стара бака су се налазиле у Пензи, где су петог фебруара довезли делић моштију светог Луке. Морам признати, до тог тренутка нисмо ништа знали о светитељу, али се мајка поклонила моштима, помолила се и набавила не тако велику икону коју ми је предала преко познаника у Москву.

У исто време, супруга је након посла отишла до храма у Сретењски манастир како би се помолила светом Пантелејмону за мене. Случајно јој је неко шапнуо да се помоли и нашем светом Луки. Пошто, чини ми се, у том храму нема његове иконе, жена је без одлагања купила акатист светом Луки. Донела ми је у болницу и акатист и икону од мајке.

Углавном, од тог тренутка сам почео да се опорављам. Желим да нагласим, да сам добијао апсолутну сву неопходну медицинску помоћ-све, и када су лекови у питању, и нега, и посвећеност лекара, на чему сам им врло благодаран. Касније су ми саопштили како је већ донета одлука да ме пребаце на одељење реанимације уколико се тешко стање настави и наредних дана.

На опоравку, док сам лежао у апартману и читао о животу и служењу Валентина Феликсовича, није ме напуштао осећај његове близине погледа у критичним моментима... од тог тренутка нисам више имао чак ни кијавицу. Забележено је много сведочанстава од чудесне помоћи светог Луке. Очигледно је да велики човек за живота наставља посао и после смрти. Кажу да и само молитве упућене њему исцељују.

* * *

Татјана Кашигина

„Тек тако су престале да ме боле ноге“

Молитвама светитеља Луке (у наш храм су доносили честицу његових светих моштију), прошли су ме болови у пети- неколико година сам патила од грчева. Ујутру сам се пробудила сасвим без болова! Дуго сам корачала по стану у чуђењу да су тек тако нестали болови!

Узгред буди речено, када сам пришла да се поклоним кивоту са моштима, уопште нисам мислила на себе, већ на тетку коју су мучили ужасни болови и којој нису никакви лекови помагали (чак ни анестетици). Постепено су болови пролазили.

Благодарим ти, оче Луко, мили молитвениче наш! Диван је Господ у свим светима својим!

* * *

Татјана

„Молитвама светитеља отац је последње године проживео без напада“

2010., 2011., 2013. године сам одлазила светитељу Луки. Тај велики лекар је помогао мом оцу... Отац је боловао од тешког психичког обољења. И напади су били страшни. Молитвама светитеља, отац је последње године проживео без напада и у умро у кући при здравом разуму.

Светитељ је и мени помогао. Једном су ми лоше извадили зуб, тако да су остали комадићи, болно и мучно су заживљавали, али акатист, уље од моштију светитеља су помогли у лечењу. Светитељ ме је упутио добром хирургу који ме је излечио.

Драги моји, то је велики свети отац и заступник. Нека би Бог дао свакоме да проникне топлом љубављу ка том великом светитељу... Светитељу оче Луко, моли Бога за нас!!!

* * *

Галина Константиновна Јефимова

„И видим да ме посматра....светитељ Лука!“

Крајем прошлог века (крајем 1990-их) путовала сам из Москве у Серпухов. Уз себе сам имала недавно купљену књигу „Заволео сам страдање“- аутобиографију светитеља Луке Кримског (В. Ф. Војно-Јасенецког). Књигу сам „прогутала“, три сата у путу су пролетела и била сам просто потресена животним путем и подвизима светитеља.

У храму сам почела да остављам имена на молебан.

Током лета 2001. године имала сам „грип“ плућа. Била сам јако болесна и лечење је трајало више од месец и по (инјекције, таблете, инхалације, итд.) и никако нисам могла у потпуности да оздравим. Био је исцрпљујући кашаљ, слабост (седиментација-40). Дежурни лекар ми је чак рекао: „Не знам шта са вама чинити....“

Септембар.... Јавила се помисао: да одпутујем на Крим, светитељу Луки. Резервисала сам место у лечилишту „Мисхор“ на две недеље.

По доласку у Симферопољ, прво сам узела такси и отишла у Троицки сабор светитељу Луки. Приклонила сам се кивоту са моштима, помолила се за помоћ. Купила сам иконе и оставила код кивота са моштима.

По завршетку терапијског лечења, пред укрцавање на воз, опет сам отишла код светитеља, заблагодарила му, помолила се: осећала сам да болест одлази,да је већ отишла...

2004. године, син је по завршетку школовања служио војни рок, у звању официра. На ручном зглобу му се појавио мали тумор. У амбуланти су рекли да је неопходна операција.

Одмах сам пронашла телефон Троицког сабора у Симферопољу (до тада је тамо већ постојао манастир), позвала сам и замолила да одслуже молебан код кивота светог Луке за оздрављење мог сина.

Операција је добро прошла, а хирург је рекао сину да су за време операције користили методу локалне анестезије коју је разрадио изванредни хирург В.Ф. Војно-Јасенецки.

Божић 2006.године. Сину сву ноћ нису пролазил болови у колену, није могао сам да корача. Ујутру смо звали хитну. Примили су га у градску болницу №54. Тог дана је син јавио да ће бити операција и замолио да му донесем неке ствари и штаке.

Опет зовем у Симферопољ и молим за молебан код кивота са моштима светитеља Луке уз обећање да ћу послати прилог.

Скупљам ствари, јурим у апотеку по штаке, јурим у пошту да пошаљем новац, идем у болницу са стварима и штакама, из метроа упадам у такси. Бојим се да је касно и да ме неће пустити, улећем у лоби и видим да ме посматра....светитељ Лука! Икона је била окачена над вратима у капели која је њему и посвећена, у приземљу. Било је то још једно чудо!

Операција је успешно завршена, опоравак је брзо ишао. Дошла сам по сина на одељење где је лежао. Полако смо (син на штакама, а ја са стварима) прилазили лифту да би смо се спустили у приземље. Исто на штакама, пришао нам је мушкарац, старији од мог сина, бивши „авганистанац“ са којим се син здружио. Попут старијег брата, загрлио га је и рекао: „Упали доле свећу!“

Спустили смо се у приземље, капела је била отворена. „Хајде, где је твој Лука?“-упитао је син. А ја, само што нисам заплакала од радости, тихо сам показала на велику икону свеца...

А пре три године, 18.марта, на Дан обретења моштију светитеља Луке Кримског, син је добио сина, а ја унука-Митјењку. Син у кући чува икону. Мали Митјењка кажипрстом показује на њу и говори: „Ука!“....18. марта Митјењка пуни три године.

Благодарим Господа за све милости послате нам због заступништва овог великог руског свеца!

* * *

Ана Маркова

„Молитвама светитеља пришла сам Цркви“

Жеља да присуствујем литургији родила се одавно, али сам је због нечега одлагала. Догодило се тако да сам прву службу гледала на тв програму. Био је Божић. Наравно, мало шта сам схватала, али се у души нешто променило и сећам се да сам била јако љубоморна на оне који су се причешћивали.

После службе ишла је емисија „Свеци ХХ века “. Један од светаца био је хирург, свештеник под репресијом. То је све чега се сећам о њему.

Било је још чудо о дечаку пијанисти које ме поразило својом простотом и у исто време нестварношћу. Дечак је остао без прстију на руци, а свирање на клавиру је био његов живот и призвање. Молитвама светог Луке догодило се чудо. Кости су почеле да расту...

Зима се завршавала, последња мећава је завејавала све приградске путеве. Пробијали смо се пуном брзином до локалне болнице. Погоршавање хроничне болести, могућа је операција.

После неколико дана, мајка и ја смо седеле у фоајеу. Предстојала је тешка операција, уколико не успе, мораће да се сече. Не знам како се то десило, али је мама спустила руку на фотељу, а када ју је подигла, ту је била икона. Мала, картонска. Свети Лука, исповедник, архиепископ Кримски.

Одмах сам се сетила емисије, испричала мајци и рекла: „Ево и моли се“. Треба ли говорити да операција није ни била потребна. Касније, у истом том фоајеу, пришла ми је старица са сузама у очима и рекла:

— Нисте видели…

— Ој, па то је била Ваша икона. Држите, он ће помоћи.

На Васкрс сам присуствовала Литургији, потом сам се и први пут причестила.

Недавно су у наш храм довезли кивот сам моштима светитеља. Много ми се допада тропар светом Луки. Светитељ ми је заиста показао спасоносни пут и упутио ме ка православној вери.

Весниче пута спасоносног, исповедниче и архипастиру Кримске земље, истински чувару отачких предања, стубе непоколебиви, Православља наставниче, лекару богомудри, светитељу Луко, Христа Спаса непрестано моли веру непоколебиву православним даровати и спасење и велику милост.

* * *

Макејева Анастасија

„Баш од тог тренутка бол је почео да слаби“

Не тако давно осетила сам бол у грлу. Помислила сам да је обична прехлада и нисам обратила посебну пажњу. Прошло је неколико дана, болови су се појачали. При томе није болело само грло , већ и уво, и десни. Расли су ми умњаци. Таблете нису помагале, и бол је постајао скоро неподношљив. Мислила сам да, вероватно, зуб расте погрешно уз мноштво озбиљних последица...

Ноћу сам се молила светом Луки, из неког разлога баш њему.Сан је тешко долазио на очи. У руци сам држала малу икону свеца. Те ноћи сам мирно спавала, а баш од тог тренутка бол је почео да попушта. Након два дана могла сам нормално да једем.

Можда ће се некоме ова прича учинити обична, али ја сам осетила помоћ, молитвено заступништво светог. Још је интересантно да сам у молитви обећала да ћу о овом чуду причати свима да би се што више људи обраћало овом дивном извору Божанствене светлости. И ево после неког времена, видим чланак на вашем сајту. Диван је Бог у светима својим!

* * *

Михаил Харитонов

„Светитељ Лука као да је управљао рукама доктора“

Моја прича је о томе како ми је помогао свети отац Лука. Поштено признајем, нисам раније познавао таквог светитеља. 2006.године, нажалост, отац се јако разболео. Тада је имао 73 године.Срчани напади и позиви хитне помоћи постали су скоро свакодневница. Доктори су рекли да је неопходно уградити бајпас. Схватао сам да је у питању врло компликована операција на отвореном срцу и природно, много сам бринуо за вољеног оца.

У неком тренутку, осетивши мој бол, колега из групе посаветовао ми је да се молим светитељу Луки Кримском, који је сам некада био талентовани хирург, који и дан-данас помаже приликом компликованих операција, а такође ми је поклонио и његову иконицу са честицом моштију и књигу.

Истог трена сам прочитао житије светитеља и схватио да ће нам он сигурно помоћи. Човек такве снаге, као што је био светитељ Лука, не може да не помогне! Кажу, да је он готово сам управљао рукама лекара и многима јавио своју помоћ. Када је операција почела, са болом у души сам испред иконе прочитао акатист светом Луки, целивао је и чекао....

Отац је после причао да професор Акчурин који је по вољи Божијој и на моју велику радост, пристао да уради операцију, пред сам почетак је скинуо крст и ставио га оцу под јастук. Онда је погледао пажљиво на њега и рекао: „С Богом!...“

Као што наслућујете, тешка операција је под чудесним руководством професионалца и светитеља успешно прошла! Отац наставља да се радује животу у 81.години. Много сам захвалан поменутом професору, и никада га нећу заборавити. А светом Луки се сада често молим пред иконом коју сам добио од друга, и која је заувек нашла своје место у молитвеном углу.

                                                                                                        *

Наталија Шнитлер

„Током трудноће нисам се растајала са иконом светитеља“

Добар дан. Благодарна сам светом Луки за његову помоћ и мислим да ћу испричавши своју причу, моћи да макар мало изразим захвалност и поштовање према овом изузетном, светом човеку.

Сада имам 35 година и недавно сам постала мама. Пре тога, десет година нисам могла да затрудним. Никако. У седамнестој су ми уклонили јајник и организам је био сломљен. Мислим да они који су се сусрели са таквим проблемом, знају како се осећа човек у таквој ситуацији.

Када сам сазнала за своју прву трудноћу, супруг и ја смо били пресрећни. Али није успело. Трудноћа је прекинута у раном стадијуму. Сада је о томе лако писати, а тада сам мислила да ми се живот завршио.

Више се ни не сећам ко ми је саветовао да се обратим светом Луки за помоћ. Почела сам да молим, не верујући много да ће имати неког резултата. Једноставно сам изгубила веру. Али чудо се догодило, затруднела сам и други пут. Читаву трудноћу нисам се растајала од иконе светитеља, ноћима сам је приносила стомаку и молила, молила, молила...и батјушка Лука је помогао. Трудноћа је мирно прошла, резултати су били одлични, порођај лак. Постала сам мама прелепе девојчице.

Ни сада нам није све тако глатко. Ко има малу децу, добро зна. Али у свим тешким ситуацијама, молим: „Оче Луко, молим те, помози!“ И он помаже.

Иконицу ћу обавезно предати ћерки, када одрасте. Желим рећи: „Благодарим ти оче Луко! Опрости ми кад сагрешим. Помози нам грешнима. Светитељу оче наш Луко, моли Бога о нас!“

* * *

Јевгениј Јефремов

„Лекари су рекли да немам шансе“

Добар дан! Зовем се Јевгениј, имам 25 година, студент сам на постдипломским студијама Московске духовне академије, и имам овакву причу везану за светог Луку.

Осмог априла 2006. године (тада сам био студент прве године Московске духовне семинарије) при повратку кући са Свеноћног бденија уочи Недеље, жестоко су ме пребили непознати људи: двојица, наоружани палицама за бејзбол, немилосрдно су наносили тешке ударце, при чему искључиво по глави. Без обзира на то што сам већ после првог ударца у главу беспомоћно лежао у бари прљавштине и никако нисам могао да узвратим нападачима, двојица непознатих нападача настављали су да бију по већ разбијеној глави.

Божијом благодарношћу, ускоро су се чули гласови пролазника, чега су се разбојници уплашили. Побегли су са места злочина. Од тог времена, о њима се ништа не зна.

Као резултат напада, доктори су констатовали отворену повреду лобање и мозга, са тешком контузијом мозга, преломом лобање на више места, депресивним преломом потиљка (кост се расула унутар лобање), преломом чеоног дела лобање, два хематома на мозгу. Доктори су родитељима рекли да немам никакве шансе.

Одлежао сам оба викенда (дани, када тешкоболесни људи покушавају да догурају до понедељка), а у понедељак сам хитно оперисан у болници С.П. Боткина.

Свих тих и наредних дана многобројни професори и студенти МДА на челу са ректором Академије архиепископом Јевгенијем (Верејским), парохијани нашег храма Преображења Господња (град Љуберци, Московска област), на челу са настојатељем протојерејом Дмитријем Мурзјуковим, огроман број рођака, ближњих, пријатеља узносили су своје молитве да Господ исцели Свог раба од тешке болести. Молили су се, наравно, Мајци Божијој и угодницима Божијим међу којима је био светитељ Лука.

У понедељак трећег дана болести, извандредни лекар Д.В. Векатов је професионално извео две трепанације лобање. Касније, пред пуштањем из болнице, признао је да није очекивао да ће лечење проћи са таквим успехом. После пола године, урађена је трећа операција-пластична реконструкција лобање: уместо сломљене кости потиљка, исти доктор је уградио титанијумску плочу.

Месец дана касније, залагањем оца Димитрија, отворило ми се да први пут у животу будем у Симферопољу и да се поклоним моштима великог лекара-светитеља Луке! Од тог тренутка, он је један од најомиљенијих светаца у нашој породици. Касније се испоставило да је мајка рођена истог дана и године када је завшен животни пут светитеља Луке.

Захваљујући напорима оца Димитрија, који је намесник цркве у Љуберцком округу (Московска епархија) и по благослову митрополита Крутицког Јувеналија, у нашем намесништву отворене су болничке капеле у част светог Луке.

Милошћу Божијом и молитвама светитеља Луке након годину и по дана рехабилитационог лечења могао сам да наставим школовање у семинарији, упишем магистратуру, а потом и постдипломске студије.

извор