Искрено, мислим да овај текст одређени број православних хришћана неће желети ни да прочита до краја. Зашто? Зато што желим да пишем о осећањима. Неки црквени људи гледају са неповерењем на сопствена осећања, немају скоро никакву жељу да се баве њима.

„Каква црна осећања… Само борба са помислима.“

Шта ћемо са нашим осећањима, шта радити када се појаве? На крају крајева, зашто уопште и нешто радити са њима? Све су ово питања на која често немамо одговоре, посебно ако смо одрастали у породици где се ни сами родитељи нису сналазили са сопственим осећањима… Зар није просто, једноставно боље и лакше правити се да их нема, сва осећања убрајати у страсти (гнев и тугу посебно), изједначавати их са страстима? Или се правити да се наша осећања нас не дотичу? Што се каже: „само да нађем довољно дебео тепих и видећеш како све може да се гурне испод…“

Да бих некако задржао пажњу читаоца, послужићу се једним „триком“. Навео бих један пример који ће нам свима сигурно и гарантовано привући пажњу… ако сматрамо да смо хришћани. Показаћу, надам се врло јасно, да је и Сам Господ Исус током живота на земљи итекако показивао и осећао Своја осећања. Да ли је то радио зато што је савршени Човек, без греха, у смислу „лако је Њему“? Или можда зато што није знао, (Боже сачувај), како се води „успешна борба са страстима“?!? Хајде да видимо на примеру из Јеванђеља.

Показао бих прво она осећања којих се сви плашимо, која зовемо „негативна“, а затим и „позитивна“. Одмах треба рећи да не постоје никаква „негативна“ или „позитивна“ осећања већ само непријатна и пријатна на основу тога какве сензације нам та осећања доносе – јер сва осећања су нам дата, видећемо од Кога, са одређеном сврхом. Када видимо примере непријатних, видећемо примере и пријатних осећања. Мислим да су и она исто тако веома важна, јер код многих верујућих људи просто постоји забрана на позитивна осећања: радост је ту најчешћи пример.

Љутња, гнев, огорченост:

„И начинивши бич од узица изагна све из храма, и овце и говеда: а мењачима просу новац и столове испретура. И рече онима што продају голубове: Носите то одавде! Не правите од дома Оца мога, дом трговине.“ (Јн. 2:15-16)

Мислите да је ово Господ радио спокојног духа, или са изразом извињења на лицу? У смислу: ‘Извините, али Ја заиста морам да истерам стоку из јединог Места на планети где се поштује истински Бог Творац, надам се да вам то не смета? Мало ћу поломити и инвентар, столове на којима тргујете док сте у свештеном храму…’

Добро, можда има људи који сматрају да је Он прогонио трговце и стоку из храма са потпуним миром и спокојем?! Онда нам (њима) може помоћи следећи стих да се увере да је Господ Исус итекако осећао гнев и није се правио да ово осећање не постоји:

„И погледавши на њих (фарисеје) са гневом, жалећи што су им срца окамењена, рече човеку: Пружи руку своју!“ (Мк. 3:5)

Пре него што пређемо на следеће осећање, ево још једног примера:

„А Исус одговарајући рече: O роде неверни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпети?“ (Мт. 17:17) О томе како се у овом тренутку осетио Господ Исус и зашто је изрекао ове речи, свети Николај Српски сјајно пише у својим Омилијама[1].

Туга:

„Онда Исус, кад је виде где плаче, и где плачу Јудејци који дођоше с њом, потресе се у духу и сам се узбуди, и рече: Где сте га метнули? Рекоше му: Господе, дођи да видиш. Исусу ударише сузе.“ (Јн. 11:33-35)

Ово је иначе јако важан пример и за неке црквене људе који из различитих разлога (о томе може исто један текст да се напише) имају уверење да због смрти најближих људи не треба пустити своју тугу да изађе напоље, да се она проживи и да се прође кроз њу, јер, ето: ‘Знамо да је Господ Исус васкрсао’, ‘Нема смрти заиста више, наш блиски се налази на много бољем месту’, итд. Тако су негде прочитали или покушавају да кроз рационализацију побегну од непријатног осећања туге са којим не знају шта да раде.

По њима је много „православније“ гурати, потискивати ово потпуно природно осећање у дубину своје душе и одржавати слику о себи као „узнапредовалом“ верујућем човеку који је превазишао „та нека“ осећања, јер он чека „живот будућег века, амин.“ А гле, Сам Богочовек плаче због смрти Свог друга, кога ће иначе за неколико тренутака Сам васкрснути. Исус Себи не брани тугу, види ти то…

„И када се приближи, видевши град заплака над њим“ (Лк. 19:41)

И не само да плаче због Свог друга (то некако и може да се разуме, зар не?) него дозвољава Себи тугу због људи који живе у Јерусалиму, за које види да ће јако страдати у будућности, али које, као Човек Исус лично и не познаје?

„И узе са Собом Петра и Јакова и Јована, и стаде се врло жалостити и туговати.“ (Мк. 14:33)

На крају, управо овим осећањем која је осећао у Гетсиманији, показује нама да је узео на себе праву људску природу, да је прави Човек, зато што се сваки човек боји страдања и смрти.

Сажаљење:

„А гледајући мноштво народа, сажали се на њих, јер бијаху сметени и напуштени као овце без пастира.“ (Мт. 9:36)

„И видевши је Господ сажали се на њу, и рече јој: Не плачи!“ (Лк. 7:13)

Господ сажаљева изгубљени народ, сажаљева и удовицу која је сада изгубила свог сина јединца. Сажаљева управо зато што зна која све непријатна и тешка осећања осећају сви ови људи у тим тренуцима, жели да их утеши. Није пришао удовици из Наина и рекао: ‘Добро, добро, ‘ајде, доста је, не плачи, твој син је сада на бољем месту…’

Да текст не би био предугачак, прешао бих сада и на једно пријатно осећање које можда исто тако збуњује, плаши као и туга и љутња, јер људи имају много својих „разлога“ зашто су ова осећања „неприкладна“ и „забрањена“…

Радост:

„У тај час обрадова се духом Исус и рече: Хвалим те, Оче, Господе неба и земље…“ (Лк. 10:21)

Шта мислите, да ли је Господ осећао радост када је рекао Петру: „Блажен си, Симоне, сине Јонин! Јер тело и крв не открише ти то, него Отац Мој који је на небесима“ (Мт.16:17)? Када је видео да Петар у име свих апостола исповеда Истину?

У опроштајној беседи говори ученицима: „Ово сам вам казао да радост Моја у вама остане и радост ваша да се испуни.“ (Јн. 15:11) Дакле, не само Његова радост, већ жели да и радост хришћана буде испуњена. Дакле, смемо да се радујемо, нема ничег лошег у томе.

*

Ако пажљиво читате Јеванђеље, видећете и сами да Господ Исус у Јеванђељу слободно и на прави начин показује Своја осећања. Дакле, ако Он има осећања и показује их, то треба да радимо и ми. Није ништа погрешно, није никаква срамота или грех ако смо свесни онога што осећамо и ако показујемо своја осећања. У томе нема греха, ако то радимо на правилан начин. Ми смо одговорни само за оно што се контролише разумом (мисли, речи, дела). Дакле, ако особа осећа нешто непријатно, то не значи да чини грех. Грех почиње тамо где ми престајемо да контролишемо осећања, када нас она подстичу да поступамо тако да чинимо штету себи и ближењем. Ово се дешава када их не освешћујемо, када не признајемо себи шта осећамо, када одсецамо од себе читав један део нас…

Управо је Господ дао осећања човеку, управо их је Он Сам показивао и ми само треба да следимо Његов пример. Ми не можемо да немамо осећања, ми само треба да научимо правилно да се служимо својим осећањима које нам је Господ дао.

Осећања припадају природним и непорочним страстима о чему преподобни Јован Дамаскин пише овако: „Исповедамо још да је Христос узео на Себе све човекове природне и непорочне страсти. Јер узео је на себе целокупног човека и све што је човечије, осим греха… природне и непорочне су оне страсти које нису у нашој власти, које су, наиме, кроз осуду за преступање заповести Божије ступиле у човечији живот, као што су: глад, жеђ, умор, бол, сузе, пропадивост, избегавање смрти, бојазан, агонија (од које долази зној, и капање крви), те помоћ од стране анђела због слабости природе, и друге такве непорочне страсти које природно постоје у свим људима… Наше природне страсти су, зацело, биле у Христу и по природи и изнад природе. Наиме, деловале су у њему по природи онда када је допуштао да тело трпи оно што му је сопствено; а изнад природе, онда када у Господу природне страсти нису претходиле вољи; јер ништа што je у Њему не сматрамо изнуђеним, него је све вољно: јер вољом је гладовао, вољом је жеднео, вољом је страховао, вољом је умро[2].“

Ово на крају цитата светог Јована Дамаскина је врло важно. Господ је имао избор да не осећа страх, следи из тога и да не осећа тугу, љутњу, радост. Он није робовао осећањима када их је показивао. Међутим, као што видимо из Јеванђеља, Господ Исус је добровољно изабрао да осећа сва она горенаведена осећања (уз још нека која нисам навео, пробајте да их уочите сами приликом читања Новог Завета) – управо зато да би нама показао да у осећањима нема ничег погрешног. Само је потребно да се њима служимо на прави начин.

Да видимо шта је права, духовна мера у проживљавању наших осећања. Ево како говори свети Златоуст: „Ако те стигне нека жалост, гледај да превелика чамотиња не измени твоје усне, већ говори као Христос. Јер и Он је туговао због Лазара и због Јуде. Ако те напада страх, труди се да говориш као Исус. Јер и Он се бојао за тебе када је био у подвигу спасења ради тебе… Ако плачеш, плачи умерено, као и Он. Ако трпиш клевету и невољу, прихватај све то слично Христу. Јер и Он је био оклеветан, жалостио се и говорио: „Жалосна је душа моја до смрти“ (Мт. 26:38). И уопште, у свему ти је Христос показао пример да би чувао ову умереност и не би нарушавао правила која су ти дана.“[3]

Дакле, крајности нам нису потребне. Једна крајност је да потискујемо оно што осећамо, да се правимо да тога нема, да све то погрешно убрајамо у страсти. А друга крајност је да дозвољавамо да нас наша осећања, колико год била тешка и непријатна, доводе до тога да повређујемо себе и ближњег и тако чинимо грех.

Пошто мислим да у Цркви тренутно има више људи који се држе прве крајности, није лоше завршити подсетником – када осетите нешто, запитајте се зашто се појавило неко конкретно осећање, немојте одмах, по аутоматизму, потискивати осећање и надати се да ће оно само по себи нестати. Неће, љутња или туга коју потискујемо и или од које бежимо вратиће нам се још у јачем облику. А то нам заиста није потребно…

*

Ако желите да стекнете навику, вештину да освешћујете, будете свесни својих осећања, да знате зашто сте нешто осетили, који је узрок изазвао неко ваше стање – скоро да нема бољег начина него да почнете са писањем дневника. Али, не белешки где сте били и шта сте радили током дана, већ прави дневник својих проживљавања, осећања и мисли које сте носили у себи.

Приредио сам мини-курс из три дела који бих желео да вам поклоним.

Ако желите да себе научите свему овоме, пријавите се и послаћу вам га потпуно бесплатно.

Станоје Станковић

извор

Брак – то је уистину величанствено путовање. Човек испред себе ставља Бога, узима другу особу за сапутника, воли је, сједињује се с њом, и они живе заједно цео живот.

На том путовању они се сусрећу са много чиме: са великим радостима, великим жалостима, временима мира, али такође и са временима смутње и збуњености. Нажалост, у нашој земљи (Кипру) се у последње време појавио велики проблем – распад породице. Пропада сваки трећи брак, а то значи да смо у кризи. На нас, као духовнике, пада одговорност да разматрамо, у најмању руку, већину тих случајева.

Да се разумемо, ниједан брак се, наравно, не распада због неког злог предумишљаја супружника: то нису лоши људи, не желе зла ни својој породици, ни детету, не желе да пролазе кроз бол растанка, али се, нажалост, често налазе пред тешким избором мањег зла. Испоставља се да је мање зло развод.

Посматрајући те људе и породице, анализирајући њихове приче, дошао сам до закључка да највећа опасност по њих није пучина, већ сигурна лука. Зашто? Зато што је свако на опрезу када се налази на отвореном мору, све време пази и бди, труди се из све снаге. Када је тешко, сви смо на опрезу. А када пристанеш у луку и видиш да је све у реду, тада почињеш да узимаш све здраво за готово и тада брод може почети да тоне, а да ти то ни не приметиш.

Свети оци Цркве су се плашили сигурне луке. Свети Јован Лествичник каже: «Бој се да не потонеш у луци.» Зато што су тоњења у луци неочекивана и оштра, и тешко је спасити се, јер сви спавају и нико не разуме да у сваком тренутку може постати бродоломник. Навешћу једноставан пример.

Колико ли је само породица почело свој заједнички живот предивно – првих десет година су се старали да добију децу, подигну их, осамостале их, трудили су се да нађу свој стан, купе добра кола. И ето, купили су стан, добили децу. И чим су закорачили у свој нови дом и рекли: «Слава Богу, коначно смо у својој кући!» – одмах је њихов брак почео да се распада. И мислиш: толико труда, толико мука и да све сад пропадне? Зашто се то дешава?

Зато што људима у браку прети огромни непријатељ (као и у духовном животу) – а то је небрига, лењост, заборав. Људи заборављају да је њихов брак попут цветића у саксији и да га морају стално заливати и неговати. И ако га заливаш одвише – увенуће, стога мораш бити пажљив: дај му све што му треба, све што му је на корист, све што је здраво и уравнотежено, како би цвет био свеж и дао плодове.

У нашој земљи породице и њихови односи су под нападом, баш зато што су у сигурној луци и заборављају да по сваку цену морају бити на опрезу и жртвовати се за ближње: муж мора стално да се жртвује ради жене, а жена ради мужа; они морају пружати једно другом оно што им је истински потребно. А ако ми почнемо да се бавимо нечим другим, јер се осећамо сигурно, па макар то била и деца, онда ћемо их нехотице претворити у саучеснике у распаду везе њихових родитеља.

То је тако зато што мужеви (то је велики минус за мушкарце и нека ми за ово опросте) осећају велику радост због рођења деце, и у једном тренутку почињу да малишанима дају сву своју љубав, бригу и нежност, заборављајући притом да су деца потекла од мајке, и да пре свега треба да обраћају пажњу на своје супруге, па тек онда на децу.

Иако, разуме се, ниједна мајка то не би признала. Ако јој кажете да се проблем ту скрива, она се неће сложити са тим:

– Није ми жао, и ја волим своју децу и она су за мене важнија од свега!

Тако осећа њено мајчинско срце. Али упоредо са мајчинским осећајем наставља да постоји и женска природа, која тражи оно што јој припада, која чека од мужа брижност, нежност, разумевање, приврженост, љубав која би је надахњивала да настави даље у правилном смеру, носећи на својим плећима велики подвиг подизања деце и вођења домаћинства.

Када нам се људи обраћају с потешкоћама, често им изгледа да су се њихови проблеми изненада појавили, као гром из ведрог неба. Ти га питаш:

– Зашто се то десило?

А он одговара:

– Ма, како је то могуће? Ја сам поштен човек! Радим дан и ноћ, сав новац дајем породици. Они имају све што им треба, ничим их нисам увредио. Радим два посла, чак три, да задовољим потребе породице, немам никакве везе са стране!

И одједном он види да му се породица распада, а он нема појма због чега. Заиста смо пуно пута видели да се то дешава, као што рекох, као гром из ведра неба, као да се човек буди из сна и забезекнут, види како ватра гута његову кућу. Али то се не дешава преко ноћи. А он није разумео, ни приметио да је зло почело много пре.

Болест која доводи до распада везе међу људима улази у наш организам много раније, она се постепено развија, а човек види само њен резултат. Људи то не осете, јер се налазе у сигурној луци и верују да је тамо све како треба да буде, али нажалост ту се налази и много притајених болести. И ништа од тога нас не тера да се тргнемо, да помислимо: «А можда и није све тако сјајно у мом браку?» – јер сви ми мислимо да је то што радимо довољно да веза остане жива.

Тако лука представља опасност за супружнички однос и за односе родитеља и деце. Често видимо родитеље, који изненада откривају да њихова деца имају озбиљне проблеме (није битно какве: психичке, друштвене, личне), или да су направила огромне грешке и почињу да јадикују:

– Ама, како је до овога дошло? Он је био тако добар! Зашто се моје дете дрогира?

Зашто оно то ради? Па, зато што су родитељи мислили да су у сигурној луци и да је све одлично, супер и да се ништа битно не дешава. Он није имао благу забринутост за то како живи његово дете. А да ствари буду још горе, убеђивао је себе: «Радим оно што је најбоље за децу, добар сам родитељ, добар отац, све им дајем. То значи да се у нашој породици неће појавити проблеми, као код других.» И често после чујемо:

– Овако нешто нисам очекивао! Моје дете да уради тако нешто? Да се то мени деси? Никада ми то није било ни на крај памети!

А то је наша грешка, јер нисмо тако нешто никада очекивали. Јер нас је лажна сигурна лука уљуљкала. Легосмо и заспасмо у заблуди да је све добро: «Све радим одлично и све им пружам што је неопходно, значи да ће све бити добро.» И ниједанпут се нисам забринуо, нисам посумњао у себе и своје поступке. Нисам се запитао: «Добро, а да ли су друга деца, коју муче проблеми, толико гора од моје?» Не, нисмо се запитали. Убеђени смо да се нама ништа неће десити.

Морамо бити благо забринути, како је говорио старац Пајсије. Он је увек говорио о томе – не о стресној и нездравој бризи, већ о благој, тихој, спокојној бризи, која се ослања на Бога, али потребна нам је усто и блага сумња у своје могућности. Не брига као део комплекса ниже вредности, већ та о којој су светитељи говорили: сви смо ми само људи. Наша дела су запечаћена нашом људском несавршеношћу. Ми не знамо све. Мислимо да је то што радимо добро, али да ли је то тако? И да ли је то наше добро, довољно добро? Да ли је све заиста тако како ја мислим да јесте и како желим да буде? Ми то не знамо.

Ако будемо имали благу забринутост, увек ћемо бити спремни да саслушамо другог, да поразмислимо, да сагледамо да ли је заиста све тако како ми ми мислимо. Признак је егоизма ако се човек не брине ни за шта што ради – осим ако се не ради о особи са психичким проблемима или која је под превеликим стресом. Такав човек мисли да је све добро, да он све контролише, да он све ради на најбољи начин и да му уопште не треба нико други коме би могао да се обрати за савет, а не пада му на памет ни да сам проанализира то што чини и како све то заиста изгледа.

У духовном животу то је погибељно и свети оци називају почетком прелести то стање када мислиш да је све добро и да не треба да провераваш ништа што чиниш. А како је то видео апостол Павле? Он је био највећи апостол, који је позван, не кроз проповед другог апостола, већ путем Самог Христа, јер Сам Христос му се јавио и подучавао га. Без обзира на то, он је говорио:

«Али вам дајем на знање, браћо, да оно Јеванђеље које сам ја јавио, није по човеку. Јер га ја не примих од човека, нити научих, него откривењем Исуса Христа. Јер сте чули моје живљење некад у Јеврејству, да сам одвише гонио Цркву Божију и раскопавао је. И напредовах у Јеврејству већма од многих врсника својих у роду свом, и одвише ревновах за отачке своје обичаје. А кад би угодно Богу, који ме изабра од утробе матере моје и призва благодаћу Својом. Да јави Сина Свог у мени, да Га Јеванђељем објавим међу људима незнабошцима; одмах не питах тело и крв, нити изиђох у Јерусалим к старијим апостолима од себе него отидох у арапску, и опет се вратих у Дамаск. А после тога на три године изиђох у Јерусалим да видим Петра, и остадох у њега петнаест дана (Гал. 1, 11–18).» То јест, он је то учинио како би Петру испричао све што је видео и како не би случајно у нечему погрешио, да његов пут и борба не би били узалудни.

Богоносни апостол, будући убеђен у своју мисију, проповед и пут од стране Самога Христа, није се задовољио тиме, већ је пошао да тражи Светог апостола Петра да би га упитао: «Да ли ја правилно поступам? Да ли то треба да радим?»

Мислим да је то речено ради свих нас, како би сви ми имали благу забринутост за своје породице, своје домове и како не бисмо осећали самодовољност код таквих важних питања. А кога ми да упитамо? Не комшију ваљда, не треба ићи по комшилуку и питати друге да ли смо добри људи. А и шта нам на то наши суседи могу одговорити?

– Ама, добри сте!

Уколико нам тако не одговоре онда ћемо засигурно престати и да им називамо добар дан. Или, ако се неко усуди да нам каже истину у лице, рећи ћемо:

– Како га само није срамота да такве ствари прича о мени! Ма, он ми просто завиди!

Па кога онда да упитамо? Своју супругу, децу. Француска пословица гласи: «Ако хоћеш да сазнаш да ли си свет, ти упитај слугу свог.» Он је једини који ће ти рећи да ли си свет. Или питајте своју кућну помоћницу. Питајте је:

– Реци ми, сестро драга, да ли сам ја свет човек?

Баш ће да ти каже… Па кога онда да питамо у нашој породици? Само немој овако да поставиш питање:

– Реци ми, љубљена жено моја, а да ли сам ја добар као супруг?

Ајде добро, може и тако, зашто да не? Него нешто мислим да је у браку потребно да се научимо великом умећу тумачења сигнала које нам шаље друга страна. Дете нам можда не говори директно о својим проблемима, али се труди да нам пошаље хиљаду сигнала на час – не преко СМС-а, већ својим понашањем, безобразлуком, ћутњом и побуном против нас.

Исто то важи и код жене. Њој можда фали смелости да нам у лице каже: «Не свиђа ми се овај твој поступак.» Али ми морамо да будемо спремни да је саслушамо, како би нам она рекла све што жели кроз своје држање или израз лица.

Морамо да се научимо великој вештни разумевања и слушања другог. А ко слуша другог? Онај који ћути, који престаје да прича, престаје да износи своје аргументе итд., то јест, онај који сам заћути и допушта другом да говори. Нажалост, имамо велике проблеме у том пољу. Не учимо да слушамо друге људе, јер не осећамо потребу да их саслушамо.

Знате ли колико често ми се обраћају млади људи са великим проблемима повезаним са наркоманијом? Родитељи их доводе. И родитељ зна да дете има проблем, јер га је сам довео к мени. Али креће одмах да ми диктира и тврди да оно нема никаквих проблема.

– Ма, ништа му не фали! Мало је пробао дрогу! А и није се дрогирао зато што је у проблемима, већ просто тако да се забави.

Пробај да убедиш тог човека да његово дете има проблем! Како да му његово дете каже да је у невољи, када овај живи у делиријуму свог егоизма и никада није спреман да саслуша другог? А како да саслуша своје дете, жену, ако се он стално налази у том стању делиријума и убеђује себе у супротно само да не наруши свој блажени лажни свет у сигурној луци, коју је сам створио?

Јер наше сигурне луке су често измишљене. Ми их сами стварамо и мислимо да су оне наше уточиште. То јест, око нас бесни бура, а нас се то не тиче, ми живимо у дубоком сну и немамо појма шта се заиста догађа, јер све посматрамо како нам је ћеф. И наша измишљена сигурна лука претвара се у најстрашнију опасност где све може поћи по злу, а нас баш брига за то. А када се пробудимо, испоставља се да је већ исувише касно, тада падамо или у очајање или нас обузима бес – упадамо у две крајности: или у суровост и нечовечност, или у очајање и безнадежност.

Спокојство, хладнокрвност и уравнотеженост средњег пута, што је једна од карактеристика скрушеног човека, нестају јер, као што је говорио старац Пајсије, тад почиње бесконачан низ питања «зашто»:

– Зашто се то десило? Зашто је он то урадио? Зашто ме је издао? Зашто мене? Зашто ме нико не разуме?

Тако човек улази у зачарани круг безбројних питања, којима нема одговора, ни краја и која постоје само зато да би нас мучила.

Имајући на уму ту огромну одговорност, коју сви носимо као родитељи, као породица увек треба да будемо на опрезу и никада се не смемо смиривати мислима да је све у реду. Да, радоваћемо се, уживати у тренуцима мира, среће, окусићемо сва блага коју нам пружа наша породица, деца, брак, нећемо допуштати да нас бриге нездраво преплаве и да нас доведу до болести. Али истовремено смо увек дужни да пратимо да ли добро поступамо, да ли све иде како би требало, да ли сам ја такав какав треба да будем, пружам ли другима оно што они желе? Обраћам ли пажњу на сигнале које ми шаље моја породица, жена (муж), деца? Слушам ли себе самога? Ако будемо тако поступали, бићемо духовно бодри и моћи ћемо у било ком тренутку да превазиђемо разне потешкоће.

Знате, један од највећих проблема у породици је то што се бојимо да откријемо другом оно што нас мучи. Навешћу пример. Долази жена и каже:

– Знате, један човек на послу (у аутобусу, у улазу) ми се неприлично удвара (или нешто горе) и не да ми мира. У тешком сам положају, у искушењу, и увиђам да немам довољно снаге, да већ почињем да се колебам и стога се бојим.

Врло вероватно, највероватније, ви ћете јој рећи:

– Испричај то свом мужу!

– Ама, како да му то кажем? Он ће убити мене, или њега!

А зашто? Зато што не може то да чује.

Други пример. Долази нам дете и признаје да се дрогира, а ми му кажемо:

– Испричај то родитељима!

– Како да им кажем? Мама то неће издржати! Дићи ће руку на себе! Или ће ме убити.

Често смо били у таквим ситуацијама. Неколико пута сам поклекао искушењу и испричао све родитељима. Тада сам био неискусан и направио сам много сличних грешака. Рекао сам момку:

– Ајде добро, ако немаш храбрости, хоћеш ли да им ја све испричам?

– Да, оче! Ти им реци!

Испричао сам им. Али, Господе помилуј, шта се све ту није издешавало и шта све није речено!

– Доста је, кћери, заустави се! Смири се! Буди хладнокрвнија!

Ништа не помаже… Она му је још и посмтрни говор одржала:

– То је то, он је умро, умро!

– Па није умро, кћери моја! Опскрби се стрпљивошћу, хладнокрвношћу.

Посматраш их тако: један упао у немоћ и чупа себи косу с главе, а други је спреман да га убије!

Како можеш да саздаш породицу и да је сачуваш на тај начин? А како да тако не реагујеш кад си све те године провео опијен слатким убеђењима да си добар отац, добар муж, да је све у реду и да се твој бродић укотвио у мирној луци?

Нажалост, та лука је често врло опасно место и управо се ту дешавају најгори бродоломи. Хајде да увек негујемо благу забринутост – не за друге, не да би их шпијунирали, већ за нас саме. Треба да се испитујемо, да сумњамо у себе и да тако будемо спремни да се уравнотежено и хладнокрвно, ослањајући се на Божију љубав, сусретнемо са свим недаћама породичног живота. Молим Бога да вас све благослови, да благослови ваше породице, децу, све људе и да вас сачува од сваког зла!

Реч „срамота“ нам је позната из детињства. „Зар те није срамота?“, говорили би нам одрасли када бисмо урадили нешто погрешно, и не разумевајући заправо шта је то, осећали смо стид. Неки се стиде својих рођака, док други, са дрскошћу која делује супротно од срамоте, изјављују да се стиде што су Руси. Међутим, овај чланак се неће фокусирати на маргиналне случајеве, већ на место срамоте у православном аскетизму и антропологији, или, још боље, у моралној теологији.

Треба одмах напоменути да је о стиду веома мало писано у православној литератури (било у делима, предавањима и проповедима савремених теолога и свештеника, или у разним брошурама сумњивог квалитета). Углавном се своди на савете о томе како превазићи стид пре исповести. Овај савет посматра стид као негативну емоцију, али, чудно, нема детаљног објашњења шта је стид или одакле долази.

Афоризам архимандрита Јована (Шаховског): „Неки се хвале Православљем. Православље није да се њиме хвалимо, већ да се стидимо њега“ ^[1] и проповед Светог Луке (Војно-Јасенецког) у Недељу о блудном сину 1958. године ^[2] оштро се истичу. Иако је анализа афоризма незахвалан задатак, с обзиром на субјективност жанра, оно што је речено у проповеди мора имати неки педагошки значај, и можемо то сматрати озбиљном теолошком изјавом. У овој проповеди, Свети Лука каже да је управо „стид и гласан глас савести сличан стиду“ ^[3] помогао блудном сину да се уразуми (видети Лука 15:17) . Кроз целу наредну проповед, Свети Лука, не говорећи то директно, изједначава стид са оним што се у патристичкој традицији назива виђењем или визијом својих грехова, што је, према Светом Игњатију (Брјанчанинову), први од три услова за „успешно и плодоносно покајање“ ^[4] . Али да ли је ово тачно? Да ли је стид синоним за виђење својих грехова? И да ли је стид користан за духовни живот хришћанина? Хајде да сазнамо.

У Светом писму, стид и сродне речи претежно имају негативну конотацију и описују стање особе или групе која је претрпела неуспех, војни пораз или пролази кроз неку врсту кризе (видети, на пример, Данило 3:33). Срам је, у овом случају, унутрашњи осећај особе која се стиди, а не резултат комуникације особе са Богом, као што је покајање. Ово одговара дефиницији стида коју дају секуларни психолози:

„Негативна емоција, осећај и свест особе да нека радња, мотив или квалитет можда не одговарају нормама прихваћеним у датом окружењу или претпостављеним очекивањима.“

Срам се такође често повезује са мукама пакла (видети, на пример, Ис. 65,14), што се огледа у иконографији Страшног суда, где су кажњени грешници приказани голи и како покривају своје срамотне делове тела.

У Књизи Премудрости Исуса, сина Сираховог, читамо једино учење о стиду у Светом Писму: „Клони се зла, и нећеш се постидети душе своје. Постоји стид који води у грех, и постоји стид који доноси славу и благодат“ (Сирах 4, 23-25). Мора се рећи да није било могуће пронаћи директно и детаљно патристичко тумачење ових стихова, осим прилично општег коментара Светог Антонија Великог:

„Срам због чињења греха је истинит и спасоносан срам; али срам из којег се рађа грех јесте срам који спречава човека да испуни Божје заповести. Не стиди се чинити било шта што је у складу са Божјом вољом и не криј се у истини; не бој се да проповедаш учење Господње, нити речи мудрости, и не стиди се да откријеш своје грехе свом духовном оцу“ ^[5] .

Овде нам оснивач хришћанског монаштва говори о две врсте прекорног стида: стид због учињеног преступа, који спречава човека да исповеди своје грехе (више о томе у наставку), и стид, који спречава човека да испуни своју дужност хришћанина, а самим тим и да буде ученик Христов, „јер ко се постиди мене и мојих речи у овом прељуботворном и грешном роду, постидеће се и Син Човечији њега, када дође у слави Оца свога са светим анђелима“ (Марко 8:38). Јасно је да је у време Светог Антонија стид због свог хришћанства био најхитнији, па се он само индиректно осврће на друге облике стида.

Стога, обратимо се коментарима теолога и хебреистичког архиепископа Агатангела (Соловјова) из средине 19. века. У свом делу је написао:

„Постоји стид који води греху, наиме, онај који је резултат наше гордости, који нас спречава да се искупимо за погрешно дело које смо учинили, да исправимо грех који смо починили. Онај ко има овај стид, све више ће тонути у грех и додавати грех греху. Али постоји и врста стида која нам доноси славу и благодат, наиме, стид који нас спречава да чинимо зло и да се понижавамо лошим делима. Овај стид је достојан хвале и производи унутрашњу радост у нама самима“ ^[6] .

Ако размотримо мисли које нам долазе када се стидимо нечега што смо учинили, чак и ако то не крши Божје заповести већ правила прихваћена унутар групе, видећемо да се оне своде на једно питање: „Како сам то могао да урадим?“ Особа која се стиди, која је подсвесно или свесно сматрала себе добром, чак савршеном,  пати од осећаја неслагања између очекивања и стварности. И, не желећи да други сазнају за њен грех, покушава да га сакрије. Смирена особа, с друге стране, не сматра себе добром, већ, сматрајући грех грешком, неуспехом, признаје га и настоји да га исправи делом. Ако је то немогуће, извињава се групи или се каје пред Богом.

Истовремено, стид је природна особина душе палог човека, јер пре Пада „обојица беху наги, Адам и жена његова, и не стидеше се“ (Постање 2:25). Коментаришући овај стих, Свети Филарет (Дроздов) даје можда једину патристичку дефиницију стида:

„Срам је осећај стварног или замишљеног, али приметног недостатка у савршенству или лепоти: стога се стид због нагости може догодити када она заиста открива или доноси у сећање неку несавршеност или ружноћу, која, пошто не може бити дело Божје, несумњиво је последица моралне покварености. Уобичајени ефекат стида је жеља за сакривањем, али ова жеља је карактеристична за дела таме, а не за дела светлости“ ^[7] .

Управо је тај стид спречио прве људе да се помире са Богом када, видевши себе наге, нису призвали Господа нити се покајали, већ су себи сашили кецеље и, чувши Његов глас, покушали да се сакрију од Творца у Еденском врту. Затим, постиђени и плашећи се казне, почели су да Га избегавају и лажу, кривећи једни друге, змију, па чак и Бога (видети Пост. 3:7–13).

Свети Амвросије Медиолански је у свом коментарисању Псалма 37 написао да је стид супротност покајању:

„Давид се добровољно подвргао бичевању и није се постидео, а ти се стидиш? Страх од срамоте неће ти помоћи када станеш пред суд Божји. Покајаћеш се због своје срамоте када, у присуству не само људи, већ и анђела и свих небеских сила, почнеш да признајеш своје грехе. Како ћеш се оправдати, ако си их толико починио? Оправдаћеш се слабошћу људске природе, јер нико није без греха. Одговориће ти: „Требало је да се покајеш! Ја сам ти дао лек, зашто си га одбацио?“ И срамота ће те савладати. Он ће рећи: „Ако си се ти постидео мене пред својим пријатељима, онда ћу се и ја постидети тебе пред својим Оцем који је на небесима“ (видети: Матеј 10:33; Лука 9:26)“ ^[8] .

Укратко, блудни син у причи се уразумио не због стида, већ зато што је препознао своје грехе и схватио да му само Отац може опростити, иако се то у том тренутку чинило немогућим. Стога, хришћанин који је згрешио мора се покајати , а не стидети. На крају крајева, стид због греха удаљава човека од Бога, док покајање приближава човека Њему. Стид спречава човека да говори о свом греху, усађујући страх од стида и одмазде; покајање отвара уста разумевањем да само оно може да исцели. Стид баца човека у ћорсокак очаја и води до омче, док покајање рађа здрав плач и претвара издајника у апостола.

Друга врста стида је осећај који спречава човека да почини грех, то јест, оно што би се погодније могло назвати скромношћу. Скромност, као и стид због учињеног греха, је особина људске душе, својствена у различитом степену свим људима, и спречава човека да постане потпуни роб тела. За разлику од страха Божјег, који спречава човека да греши у најгорем случају из страха од одмазде од Господа, а у најбољем случају из страха да Га не увреди, скромност је одбијање да се почини грех из страха да други не сазнају за то.

У најобимнијој збирци аскетских дела, „Добротољубљу“, стид и скромност се помињу веома ретко, и углавном узгред, што указује на релативну неважност овог осећања за духовни живот. Међутим, ако се испита контекст у коме се стид помиње, може се закључити да су га монаси схватали као природну баријеру која спречава човека да сагреши. Ево најопширнијег савета из „Добротољубља“ везаног за стид, који је дао Свети Антоније Велики:

„Да бисмо се заштитили од греха, придржавајмо се и следећег. Нека свако од вас забележи и запише своје поступке и духовне покрете, као да има намеру да их саопшти другима; и будите уверени да ћемо, посрамљени њиховом јавношћу, сигурно престати да грешимо, па чак и да гајимо било шта зло у својим мислима. Јер ко, када греши, жели да буде виђен? Или ко, сагрешивши, не би радије лагао, само да би сакрио грех? Ако запишемо своје мисли, са намером да их саопштимо другима, лакше ћемо се чувати од нечистих мисли, посрамљени њиховом јавношћу. Зато, нека писање заузме место очију наших сапутника, тако да, осећајући исти стид када пишемо као што осећамо када нас други гледају, нећемо гајити ништа зло у својим мислима. Ако се на овај начин васпитамо, доћи ћемо у стање поробљавања свог тела, угађања Господу и гажења лукавстава непријатеља“ ^[9] .

У горе наведеном учењу Светог Антонија Великог, стид игра само секундарну, реторичку улогу. Ако се пажљиво прочитају ови редови, може се разумети да је овом речју светац започео такозвано „откривање мисли“, односно монашку традицију исповедања обичних грехова и мисли изабраном брату, традицију која, заузврат, потиче од речи апостола: „Исповедајте грехе своје један другоме и молите се један за другога, да се исцелите“ (Јаков 5:16). Кроз откривање мисли другима и кроз молитву једних за друге, заједница или братија манастира треба да постану једно, приближавајући се стању првих људи пре пада.

Упокојио се старац Василије, Светогорац. Његово лице и данас стоји преда мном, иако сам га само кратко сусрео, можда једном или двапут. Али благослов који сам тада добио остао је у мом срцу као тихи печат, као светли траг који време не може избрисати. Важно је оно што је душа осетила. А моја душа памти да је у близини тог човека било лако дисати, било је мирно и светло.

Сећам се, били смо у манастиру Ивирону, са владиком Атанасијем. Старац је већ био оставио игуманство, али га је братство и даље поштовало као првог и јединог старца, као духовног оца чији је дух живео у сваком камену и у свакој молитви манастира. Владика и старац разговарали су тихо, дубоко. Ја сам слушао, али нисам све разумевао – нисам тада знао довољно грчки. Али нису ми биле потребне речи. Благодат, тишина, топлина њиховог сусрета била је сама поука.

Касније сам старца срео још једном, на броду, путујући ка Светој Гори. Опет сам узео благослов. Опет ми није рекао много, али у његовом погледу и кретању било је довољно речи. И тада сам осетио оно што се не може објаснити: да човек који је са Богом носи у себи мир који је јачи од сваке буке света.

Тај утисак остао је у мени као лекција – да није потребно много сусрета, ни много речи. Довољан је један тренутак, један поглед, један благослов да човеку открију дубину вечности. Такви људи као старац Василије сведоче да је Христос близу, да је могуће живети тихо, смирено, али дубоко, и да је свако ко се само мало отвори – већ обогаћен.

Зато, кад кажем „Види“, не кажем да видиш својим очима, већ да погледаш срцем. Да у једноставности препознаш благослов. Јер Бог нам често шаље свете људе кратко, тихо, готово неприметно. А на нама је да то сачувамо као бисер у својој души.

архимандрит Василије Костић

Извор: СПЦ

Из обраћања новопрестављеног архимандрита Василија (Гондикакиса), игумана светогорског манастира Ивирон, на Православном богословском факултету у Београду, 2012. године. Превео: Архиепископ западноамерички г. Максим (Васиљевић)

Истина Цркве је један бљесак, експлозија, али је сама по себи тиха, не стварајући буку. Херој у Цркви је заправо светитељ: смерни, духоносан, онај који је постао бог по благодати, који је по благодати до те мере узрастао да је постао сместилиште несместиве Тајне. Он се већ налази у Рају и постао је Рај за сваког човека, и праведног и неправедног. Дакле, то је „човек садашњег века са духом Будућег века.“

Сунцем праведности може да блиста и зрачи неки неупадљив, анониман човек, неко на кога нико не обраћа пажњу и ко је непознат за своју средину. Он има вредност, управо зато што је човек, вреди не због онога што има, већ због онога што јесте.

Када трпељиво подноси свако искушење говорећи: „Нека буде воља Твоја“; тада Тајну, посету благодати, прима тајанствено, тихо, и улази у други простор или „област нове твари“. Тада му све служи на корист, на свему је благодаран и он бива благослов за читав свет.

За Цркву није велики онај ко поседује умне или било какве друге способности, већ онај који је примио дар живота са благодарношћу и бива свестан да је све створено од Некога ко је Љубав.

Тај Невидљиви и Несхватљиви је Онај који је све добрим учинио и наставља да све чини добрим. И када човек то увиди и нађе смирај, тада у себи сажима свеукупну Тајну и постаје сарадник у Тајни спасења и читавог света. 

+++

Високопреподобни архимандрит Василије (Гондикакис), настојатељ манастира Ивирон на Светој Гори, упокојио се 17. септембра 2025. године, а сахрањен 18. септембра на ивиронском монашком гробљу.

Старац Василије је препознатљив по дубокој теолошкој монашкој мисли, посебно ослоњеној на личности Св. Григорија Паламе и Св. Николе Кавасиле.

Био је преко две деценије и игуман светогорског манастира Ставроникита.

Као познати духовник, неговао је братске и очинске односе са Српском православном црквом. Неколико пута је гостовао као предавач на Православном богословском факултету у Београду.

Вечан спомен!

Извор: Хиландар.орг

Док је држао у наручју двогодишњег сина, присјећао се вечери у којој је донио оно што је касније више пута назвао животном одлуком. То се догодило у ноћи уочи његовог тридесетог рођендана. Наиме, на основу прича и искустава старијих мушкараца –  самаца из његовог села, дошао је до закључка да нема потребе да тражи дјевојку за женидбу у граду, будући да ниједна од њих не би пристала да дође да живи на селу. Сјутрадан је обукао бијелу, платнену кошуљу, црне панталоне и ципеле и пошао у град који је удаљен неких стотинак километара од његовог планинског села. Требало му је читавих сат времена да нађе агенцију, која се налазила у маленој, неугледној канцеларији. Ту је потписао осмогодишњи уговор на папиру који му је дао крупни човјек, сиједе браде и необично густих обрва. Неких два мјесеца након тога, у село је стигла дјевојка са Сјевера Албаније, за коју би се рекло да није могла имати ни навршених двадесет година. После краћег упознавања, упитала га је за кревет у којем би могла да одмори након дугог и напорног пута. Заспала је врло брзо, док је он остао будан до касно у ноћ, будући да је све вријеме посматрао док спава, чудећи се свему што се тога дана догодило.

Ујутро га је пробудило лупање посуђа из судопере. Наиме, након што је пребрисала цијелу кућу и изнијела ћебад и постељину напољу да се провјетре, дјевојка је кренула са темељним прањем посуђа. На столу га је чекао обилан доручак. У наредном периоду, његова кућа је све више почела да поприма изглед топлог дома. Такву топлину је кућа имала за живота његове мајке, без које је јако рано остао. Дјевојка је брзо учила језик и постајала све омиљенија у селу у којем је живјело претежно старије становништво. Помагала је комшијама у пољским радовима, а неријетко и у кућним пословима. Када би се вратио кући из сеоске кафане или града припит, никада му није пребацивала, нити му се у вези било чега супротстављала. Након што му је родила треће дијете, учинило му се да се необично прољепшала и почео тек тада да према њој осјећа неку врсту заљубљености. Док ју је посматрао како се игра са њиховом дјецом, био је чврсто увјерен да је она овдје коријене пустила до краја свог земног живота, те да било какав уговор ту чињеницу не може да промијени.

Међутим, прије нешто мање од два мјесеца му је по први пут напоменула да уговор убрзо истиче. Будући да се те вечери вратио после радова на њиховом имању прилично уморан, није нарочито обратио пажњу на њене ријечи. У наредних неколико седмица га је све чешће напомињала на истек уговора. Њему је и даље дјеловала као нереална могућност да ће она напустити њихову дјецу и све што су створили у претходних осам година. Двије ноћи прије одласка, ушавши у једну од соба старе, простране куће, схватио је да је она већ спаковала своје ствари. Тада га је замолила да јој организује превоз до аутобуске станице у граду, у рану зору док дјеца још спавају.

Тог јутра, око пола пет њихов вјенчани кум је дошао са својим аутомобилом, по договору, тачно на вријеме. Иако кум није знао о чему се тачно ради, добро је схватао да је боље да их обоје ништа не пита. Прије него што је ушла у аутомобил, окренула се према свом мужу и препоручила му да дјеци у првом периоду говори да им је мајка морала да пође да се брине о својим болесним родитељима. Кад одрасту, нека им прича о њој и њеном одласку шта год мисли да треба да им каже. Након тога се окренула и без загрљаја и поздрава ушла у ауто.

И сада, док у наручју држи њихово најмлађе дијете, размишља о томе како, можда, ипак није требао да послуша своје старије другове, нежење. Можда би боље било да је био упорнији и нашао дјевојку из града. Могуће је да она не би била тако спретна у кућним пословима. Можда би му се каткад супротстављала и понешто му пребацивала, али би остала до краја поред њега и њихове дјеце. Такође је размишљао о томе како ће у свијету који се све више удаљава од Христа, љубав замијенити уговори које ће између себе потписивати људи, из чијих ће срца хируршки прецизно бити одстрањена осјећања која их и чине људима и без којих човјеков живот губи своје право назначење и смисао…

Аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског и ђакон у Цркви Свете Тројице у Старом граду у Будви

https://mitropolija.com/2025/09/18/ugovor/

Пише: Живојин Ракочевић

Окол­но срп­ско ста­нов­ни­штво је про­те­ра­но, а из су­сед­них срп­ских се­ла Ба­ња, Су­вог Гр­ла и Цр­ко­ле­за са­мо рет­ки до­ла­зе и у ти­ши­ни, у ру­ше­ви­ни за­па­ле све­ћу или оста­ве вас­кр­шње ја­је

„Пси су уну­тра и одо­ше”, го­во­ри­мо док го­то­во упа­да­мо у при­пра­ту Хра­ма Све­тог Ђор­ђа у Руд­ни­ку у Ме­то­хи­ји. Об­ру­ше­но ка­ме­ње и дав­но про­ва­ље­на вра­та уво­де нас у по­лу­та­му из ко­је, у сру­ше­ни део цр­кве, мир­но из­ла­зе два огром­на пса. То­пло је, па су се скло­ни­ли у храм. Ис­под но­гу епи­ско­па но­во­брд­ског Ила­ри­о­на Лу­пу­ло­ви­ћа пр­шти сит­но ка­ме­ње и зе­мља и ла­га­но кли­зе док ула­зи у храм. Цео ком­плекс је то­ли­ко за­ра­стао и не мо­же се пре­по­зна­ти, па се у ње­га мо­гу скло­ни­ти и пси и љу­ди, без бо­ја­зни да ће их не­ко ви­де­ти, от­кри­ти или уз­не­ми­ри­ти. Та­ко из­гле­да не­дав­на по­се­та епи­ско­па Ила­ри­о­на Хра­му Све­тог Ђор­ђа. Ово ме­сто и све­ти­ња по­ми­њу се у по­ве­љи ко­ју је краљ Ми­лу­тин дао ма­на­сти­ру Бањ­ска, ту су, пре­ма пи­са­њу Ми­ла­на Ива­но­ви­ћа, док је био ма­на­стир жи­ве­ле мо­на­хи­ње Ана и Ана­ста­си­ја. По­сто­ја­ње хра­ма ви­ди се у тур­ским по­пи­си­ма, у књи­га­ма ма­на­сти­ра Де­вич, да би то­ком ве­ли­ке об­но­ве у до­ба па­три­јар­ха Ма­ка­ри­ја Со­ко­ло­ви­ћа би­ла жи­во­пи­сна и укра­ше­на ле­пим фре­ска­ма.

Епи­скоп Ила­ри­он из при­пра­те, на чи­јим зи­до­ви­ма и сво­ду има но­ви­јих фре­са­ка на­че­тих вре­ме­ном и уни­шта­ва­њем, из­ла­зи у глав­ни део хра­ма, ме­ђу фре­ске ко­је већ 27 го­ди­на сто­је и про­па­да­ју под отво­ре­ним не­бом. Цр­ква је ми­ни­ра­на 1999. го­ди­не, остао је део се­вер­ног зи­да, део ол­та­ра и на по­ду ка­мен и цреп ко­ји пу­ца под но­га­ма док вла­ди­ка пе­ва: „Ве­ли­ко­му­че­ни­че Ге­ор­ги­је, мо­ли Хри­ста Бо­га, спа­сти­сја ду­шам на­шим”.

Из­над ње­га је гре­да или рог са зар­ђа­лим ек­се­ри­ма, иза ле­ђа ли­ко­ви, ве­ро­ват­но, ца­ра Кон­стан­ти­на и ца­ри­це Је­ле­не, са ле­ве стра­не оби­је­но ли­це Све­тог Спи­ри­до­на, ко­ји др­жи сви­так, из ол­та­ра – ис­под ли­ја­на и бр­шља­на про­ви­ру­ју ли­ца два све­ти­те­ља и ја­сни нат­пи­си на срп­ском је­зи­ку. Бо­је на зи­до­ви­ма су жи­ве, ли­ко­ви све­ти­те­ља гле­да­ју у отво­ре­но не­бо ви­ше од две и по де­це­ни­је. Да су на не­ком дру­гом ме­сту би­ле би чу­ва­не са нај­ве­ћом па­жњом, би­ле би по­се­ће­не и по­што­ва­не, али оне ов­де че­ка­ју са­мо ода­бра­не да им се по­кло­не. Окол­но срп­ско ста­нов­ни­штво је про­те­ра­но, а из су­сед­них срп­ских се­ла Ба­ња, Су­вог Гр­ла и Цр­ко­ле­за са­мо рет­ки до­ла­зе и у ти­ши­ни, у ру­ше­ви­ни за­па­ле све­ћу или оста­ве вас­кр­шње ја­је. Око Ђур­ђев­да­на, ка­да је и сла­ва све­ти­ње, из по­да кроз кр­хо­ти­не из­ра­сте жу­то цве­ће и по­кри­је глав­ни про­стор цр­кве.

Епи­ско­пу Ила­ри­о­ну се не иде одав­де, дво­стру­ко смо за­шти­ће­ни од по­гле­да, из­ла­зи­мо и у ту­не­ли­ма од ра­сти­ња оби­ла­зи­мо гро­бље око хра­ма. Он за­ста­је код јед­ног ма­њег на­кри­вље­ног спо­ме­ни­ка, мо­ли се ти­хо – чу­је се: „Хри­стос вас­кр­се из мр­твих”.

Про­фе­сор­ка Ми­тра Ре­љић ис­тра­жи­ва­ла је ово гро­бље и, у дру­гом, про­ши­ре­ном из­да­њу књи­ге „Срп­ска гро­бља на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји, уни­ште­на спо­ме­нич­ка и је­зич­ка ба­шти­на” пи­ше: „Про­би­ја­ју­ћи се кроз ши­бље, у жур­би ус­пе­смо да из­бро­ји­мо пет­на­е­стак ка­ме­них бе­ле­га – што ус­прав­них или по­ле­глих ма­сив­них кр­ста­ча, што оних ма­њих ди­мен­зи­ја, као и по­не­ки аморф­ни над­гроб­ник. И не­ко­ли­ко за­тра­вље­них хум­ки. Да је би­ло вре­ме­на, и да је про­стор рас­ко­ро­вљен, за­си­гур­но би их се, и на овом ’за­ро­бље­ном’ по­чи­ва­ли­шту на­ших усну­лих пре­да­ка, на­шло ви­ше”. Је­дан од ка­ме­них кр­сто­ва је го­то­во ње­не ви­си­не, ту мо­ра да је са­хра­њен не­ко ва­жан. Од спо­ме­ни­ка но­ви­јег до­ба, оста­ли су са­мо бе­тон­ски окви­ри и по­не­ки по­ста­мент. Над­гроб­них пло­ча не­ма – или су по­то­ну­ле у зе­мљу, или су од­не­се­не.

Све­ти Ђор­ђе је у све­му пре­жи­вео суд­би­ну сво­га на­ро­да и био је ме­сто на­де и мо­ли­тве. Уви­ђа­ју­ћи ње­гов зна­чај За­вод за за­шти­ту спо­ме­ни­ка, у пе­ри­о­ду по­сле Дру­гог свет­ског ра­та, про­гла­сио је цр­кву не­по­крет­ним кул­тур­ним до­бром. У истом, ко­му­ни­стич­ком пе­ри­о­ду, ста­нов­ни­штво овог кра­ја све­до­чи на­па­де и тр­пи дис­кри­ми­на­ци­ју све до пре­лом­не 1999. го­ди­не, ка­да храм, пр­ви пут у исто­ри­ји, оста­је без по­др­шке сво­јих вер­ни­ка ко­ји су про­те­ра­ни. Све­ти­ња, жи­вот, исто­ри­ја и при­ро­да ов­де су пре­пле­те­ни на исти на­чин као ово ра­сти­ње, у ком оп­ста­је јед­но чвор­но­ва­то др­во, го­то­во из­гу­жва­но. Мо­жда оно нај­ви­ше и под­се­ћа на из­бе­гле Ср­бе. У жи­вом и не­пре­ки­ну­том пре­да­њу, они су са­чу­ва­ли се­ћа­ње да је тај, ве­ли­ки цр­ни дуд у пор­ти, тек не­што мла­ђи од оног у Пећ­кој па­три­јар­ши­ји и да се раз­ра­стао из ње­го­ве пре­са­ђе­не мла­ди­це. У Пећ га је са је­ру­са­лим­ског хо­до­ча­шћа до­нео ар­хи­е­пи­скоп Са­ва Дру­ги, син кра­ља Сте­фа­на Пр­во­вен­ча­ног. Ко је мла­ди­це овог шам-ду­да до­нео у Руд­ник ни­ка­да се не­ће са­зна­ти. Ме­шта­ни су га зва­ли „му­ри­ка”, на­по­ла је сув, а у ши­ка­ри и ди­вљем ра­сти­њу ви­ди се ка­ко из­би­ја­ју и не­ке но­ве мла­ди­це.

„Из­гле­да да ра­ђа”, ка­же вла­ди­ка Ила­ри­он док од­ла­зи­мо ти­хо по­ред та­бле на ко­јој на ал­бан­ском и ен­гле­ском пи­ше: „Ру­ше­ви­не сред­њо­ве­ков­не цр­кве Све­тог Ђор­ђа”. У про­те­клих де­сет го­ди­на по­ја­вљу­је се сна­жна ини­ци­ја­ти­ва ал­бан­ских ин­сти­ту­ци­ја и не­фор­мал­них гру­па да се срп­ско на­сле­ђе на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји пре­и­ме­ну­је у ал­бан­ско. Циљ је при­сва­ја­ње и про­ме­на вла­сни­ка са обра­зло­же­њем „то је ко­сов­ско на­сле­ђе”. Упр­кос не­сум­њи­вим до­ка­зи­ма, до­ку­мен­ти­ма и исто­риј­ским чи­ње­ни­ца­ма, ова но­ва шко­ла ми­шље­ња за­сту­па те­зу да су „Ср­би у сред­њем ве­ку од Ал­ба­на­ца оте­ли и при­сво­ји­ли цр­кве и ма­на­сти­ре на Ко­со­ву”. Услед рат­них ра­за­ра­ња и про­го­на срп­ског ста­нов­ни­штва сто­ти­не цр­ка­ва, цр­кви­шта, ис­по­сни­ца и спо­ме­ни­ка оста­ли су у ал­бан­ском окру­же­њу. Но­ва ко­сов­ска ад­ми­ни­стра­ци­ја их, без ика­квих кон­сул­та­ци­ја и на­уч­них до­ка­за, че­сто пре­и­ме­ну­је у ал­бан­ске спо­ме­ни­ке. Нај­но­ви­ји слу­ча­је­ви су слу­же­ње ка­то­лич­ке ми­се на оста­ци­ма Хра­ма Бо­го­ро­ди­це Хво­стан­ске, се­ди­шту епи­ско­пи­је ко­ји је уста­но­вио Све­ти Са­ва, а нај­ка­рак­те­ри­стич­ни­ји при­мер је упад у Храм Све­тог Ар­хан­ге­ла Ми­ха­и­ла у Ра­кит­ни­ци, код По­ду­је­ва.

Од­ла­зи­мо, без гла­са. Одав­де би, да је све у ре­ду, вла­ди­ку Ила­ри­о­на ис­пра­ћа­ло цр­кве­но зво­но. На ста­ри­јим фо­то­гра­фи­ја­ма се ви­ди зво­ник, а да­нас се не мо­же на­ћи ни ме­сто где је био. Ипак, из­гле­да као да је пам­ће­ње цр­кве ста­ри­је од све­га и да се у по­се­ти овог ур­ба­ног чо­ве­ка са бе­о­град­ског ас­фал­та не­ка­ко са­бра­ла и раз­ја­сни­ла ми­си­ја и ду­хов­ност. Ко је он и шта ра­ди ту? Он је по­зна­ти му­зи­чар чи­ји је звук да­нас нај­ва­жни­ји на раз­ме­ђу Дре­ни­це и Ме­то­хи­је; он је при­зна­ти глу­мац чи­ја се сце­на, овог ле­та, на­шла из­ме­ђу до­бра и зла; он сли­ка ико­не… И све то ни­је до­вољ­но, јер тре­ба­ло је да му се глас, ср­це и ли­це по­ме­ша­ју са све­ти­њом, фре­ска­ма и ко­сов­ским Ср­би­ма.

Из­вла­чи­мо се ти­хо, отре­са­мо тр­ње и ли­шће, пси ла­ју на чи­сти­ни код ле­пе, бе­ле ал­бан­ске ку­ће са спу­ште­ним ро­лет­на­ма. У њој ни­ко не жи­ви.

Извор: Политика

Питање „личних граница“ је нешто на шта се веома обраћа пажња у психологији.

Овај конкретни термин се не среће у духовној литератури. У њој се са друге стране говори о томе да је потребно да се уступа и попушта другоме, зато што је заповест да полажемо живот за ближње. Како онда правилно поступити?

Мислим да је питање личних граница важно особама које су због начина на који су васпитаване и како су одрастале, научиле да по сваку цену, у свакој ситуацији, скоро као условни рефлекс, другима дају предност, угађају другима без обзира на то како се осећају, да ли су њихове потребе занемарене или не, итд.

Дубоко у нама често постоји уверење да нисмо довољно вредни и да једино на гореописани начин заслужујемо да постојимо, да нас други воле и да вредимо као људска бића. Још када прочитамо у Јеванђељу да је потребно да се окрене други образ и полаже живот за ближње, онда је то „потврда“ да је једино тако исправно и правилно. Међутим, нешто у нама се буни, нешто у нама није задовољно иако тако живимо јако дуго. Просто, нисмо задовољни и срећни.

Наше личне границе треба да разумемо као место где се завршавамо ми и где почиње друга особа. Рецимо, ако неко ради нешто што нама не прија, потпуно је нормално да тражимо да престане са тим. Друго је питање је да ли то умемо, да ли смо се научили томе, али мислим да је за почетак  довољно да постанемо свесни да као што други имају право да их поштујемо и водимо рачуна о њиховим осећањима, потребама и жељама, исто тако и ми имамо иста таква права.

Што се тиче окретања образа из Јеванђеља, блажени Августин је писао да ову јеванђелску заповест не треба схватати као јасно и недвосмислено руководство за поступање у свим ситуацијама, већ као позив нашем уму да буде спреман да поступи тако, ако буде умесно и корисно у тој конкретној ситуацији. Сетите се да Христос уочи Свог страдања, када Га је ударио слуга на суду код Кајафе, није окренуо други образ већ му се супротставио. Самим тим је Господ Исус показао да није све тако једноставно и да нам је расуђивање неопходно.

Важан хришћански путоказ ка очувању својих граница и истовремено поштовања свог ближњег треба тражити у поступку који би био користан за обе стране у ситуацији. Увек са расуђивањем. Потребно је да проценимо са којом намером и мотивом неко тако поступа у односу према нама. Некада је потребно човека ставити на своје место, некада је потребно да му се обратимо са разумевањем и нежно, а некада просто да прећутимо. Мислим да је наш пут у тежњи да чувамо себе и своје границе, али да се трудимо да тиме не нарушимо туђе. Да говоримо чврсто и јасно о осећањима која нам изазива понашање друге особе, али без обузетости љутњом.

Светитељ Неофит Љубимов је врло детаљно разматрао ову дилему: „Зар све оно што раде наши ближњи на моју материјалну штету, све оно што се негативно одражава на мој умни и морални развој: свака лаж, неправда, увреда, клевета, итд. – ми треба да трпимо са савршеном хладнокрвношћу и хришћанским трпљењем? Да не кажемо ни реч, нити да се на делу супротставимо злу које се шири међу људима, нашим ближњима са којима живимо и са којима смо у контакту? Истина, Христос Спаситељ је заповедио Својим следбеницима да се не противе злу; међутим, ово Његово учење не сме да се схвата безусловно. Христос није захтевао од људи апсолутно непротивљење злом човеку у свим животним ситуацијама, јер са таквим учењем би било у противречности морално осећање, правда и истина, закони божански и људски…

Инстинкт самоочувања сваког човека – као закон природе – упорно од нас захтева да не подвргавамо себе добровољном понижавању и насиљу од стране злих људи… Овај инстинкт налаже на нас дужност очувања здравља и части и нашег ближњег. По заповести Господњој, ми треба да га љубимо као себе саме и помажемо му, колико од нас самих зависи, у испуњењу божанских и људских закона, добрих дела и чистих стремљења… Постоје људи који, да тако кажем, имају све већи апетит што више једу; њихова злоба постаје снажнија што више хране налазе у људском толерисању и што мање наилазе на отпор својим нечовечним инстинктима. Не противити се таквим људима значи исто што и развијати племенитост у крвожедном вуку, уручујући тај задатак слабом јагњету. Зар је могуће ослонити се на поштење таквих људи, када се у њима не може видети ни страх Божији, нити дејство чисте савести? Они, будући неспособни да схвате вашу хришћанску незлобивост, из вашег одсуства супротстављања ће извући све могуће погодности за себе, претвориће вас у своје робове, животиње без права гласа, приморати да заборавите на своја људска права, достојанство и узвишено назначење…

Погрешно је називати хришћанском кротошћу понашање када не обраћамо никакву пажњу на преступе који се чине против нас; супротно томе, у питању је егоистично избегавање или равнодушност која није похвална. Трпљење човека може да има границе и треба да постоји све док видимо да у односу нашег ближњег према нама ми не трпимо штету. Показивање хришћанске незлобивости може да буде прикладно и има моралну корист само онда када човек који нас је увредио има мање или више развијено морално осећање“[1].

[1] https://azbyka.ru/otechnik/Neofit-Lyubimov/beseda-o-lyubvi-k-blizhnemu-i-nesoprotivlenii-zlomu-cheloveku/

извор

Међу његовим тамошњим задужбинама је и најважнија Манастир Тисмана – најстарији у Румунији. Ктитори су му, уз влашке војводе, били кнез Лазар и деспот Стефан Лазаревић.

Са српским монахом-дипломатом саветовали су се и привилегије му давали угарски племић и војсковођа српског порекла Сибињанин Јанко, кога Мађари зову Јанош Хуњади, и његов син угарски краљ Матија Хуњади Корвин.

Пише: Александар Живковић

У својим бројним варијацијама народне пјесме Ој, свијетла мајска зоро (јунаштва), Секула Дрљевић је почетком двадесетих година прошлог стољећа, „испјевао“ и варијанту: Ој, сељачка Црна Горо.

Било је то у вријеме када је коначно завршио са амбицијама да буде радикалски министар и приклонио се Хрватској сељачкој странци.

Можда тај напјев данас дјелује смијешно, али у условима када су земљораднички покрети имали значајно мјесто на европској политичкој сцени, па и код нас, то није био.

Релативно успјешан демагошки трик.

Земљораднички покрет у Црној Гори задаваће и касније доста мука Секули Дрљевићу и Савићу Марковићу Штедимлији. Нарочито су им сметали земљорадници окупљени око Стојана Церовића и његовог сјајног часописа Слободна мисао.

Објалавали су их да су скривени сљедбеници Марка Даковића, да отупљују оштрицу тзв. социјалне литературе итд. И иначе, завидни, једноставно су морали завидјети на једном таквом часопису, који квалитетом превазилази и све ондашње, а богами и данашње, публикације тог типа.

Шта је даље било требало би да је општепознато, но, чини се, треба подсјетити: земљорадници са Стојаном Церовићем укључили су се у народно-ослободилачку борбу; Дрљевић и Штедимлија у усташке, али и директно нацистичке редове.

Овај историјски ексурз, предузех да бих схватио стање у несретњој Социјалистичкој народној партији. Код ње није остало ни пуно социјализма ни пуно народњаштва. Остао је министар пољопривреде са тежњом да политички капитализује свој положај у преосталој „сељачкој Црној Гори“.

Кратка и на малом, признајем, узорку, љетња анкета Журнала показала је да у Црној Гори још влада велико поштовање према политици Слободана Милошевића и Момира Булатовића. То за СНП, разумије се, није тема. Лишени сваке идеологије и интелектуалне инфраструктуре, изабрали су да истрајавању на функцијама, па док траје…

Агилну омладину углавном су одбацили, са друге стране, социјалисти старог кова не препознају се у њима.

Колико је дубок тај пад најбоље се види у компарацији са раздвојеним од њих сијамским близанцем – ДПС-ом.

Он има некакву франковачко-правашку идеологију, маскирану бригом за идентитет и едукацију Црногораца, али није то оно што му доноси још увијек снажно упориште у бирачком тијелу. Оно због чега се највише гласа за ДПС јесте у транзиционим меандрима изграђен клијентелистички систем. Медијска машинерија којом располажу само је дио тог система.

И ДПС је постао модел за све политичке партије у Црној Гори. Боље бити, макар мали, Мило, него без дјелића власти и припадајућег новца, штампати, на примјер, Слободану мисао.

https://zurnal.me/aleksandar-zivkovic-oj-seljacka-crna-goro-sta-je-to-u-snp-u-sto-ga-vuce-ka-dnu/

Свеукупни историјски и културни значај манастира Св. Апостола Петра и Павла, који се налази недалеко од села Грлишта на ободу истоименог језера, је велики. Сви писани подаци о овом крају говоре о битним догађањима који су управо везани за овај манастир односно парохијску цркву. Почев од натписа из 14. века који је пронађен код манастира, па касније, договор у њему о дизању устанка против Турака у овим крајевима из 1805. године, између кнеза Милисава, попа Радосава и извесног Ивка из Кривог Вира, па све до података да је у манастирском конаку до 1876. године била и школа за децу из целе околине. Овај манастир био је и средиште духовног живота целог краја и у њему су се, поред свакодневних служби, обављала крштења и венчања мештана и људи из ових крајева па чак и Зајечараца све док Зајечар није добио своју цркву.
Знамо да је овај манастир, устројен у општежићу, имао пет монахиња све до 1967. године са духовником руским свештеником Порфиријем Борисенком. Касније се манастирски живот гаси.
Манастирска црква посвећена Св. Апостолима Петру и Павлу је од тврдог материјала скромних димензија, са припратом, пространим тремом и помоћном просторијом. Данашњи звоник је из 1885. године са два звона и потребна му је грађавинска реконструкција због попуштања камене основе и труљења дрвених стубова.
Манастирски конак и поред повремених поправки, данас је у врло лошем стању, и потребна је потпуна реконструкција и обнова. Иза манастирске цркве са северне стране налази се монашко и свештеничко гробље саслужитеља овог светог манастира (око 30 гробова са нешто мање надгробних споменика) које је веома старо.
Ограда око манастирског комплекса је од камена и делимично је урушена.
Радови на обнови манастирског комплекса отпочели су благословом Његовог Преосвештенства Епископа тимочког Господина Јустина. Како би се створили неопходни услови за живот и боравак у овој светињи која једног дана можда опет дочека нове монахе, до сада су обављени следећи радови :
– Проширен је и насипан пут до самог манастира са паркингом и окретницом.
– Доведена је здрава, пијаћа вода из тупижничког водовода са даљине од 200 метара, урађена шахта са водомером и чесмом у непосредној близини конака.
– Доведена је струја са високонапонског далековода и постављен трафо од 10 киловата у манастирском комплексу.
– Манастир је окречен споља и изнутра и префарбана је столарија.
– Звона су реконструисана и учвршћена.
– Урађен је нови горионик за паљење свећа од поцинкованог лима у два нивоа.
– Бетонирана је помоћна просторија, обезбеђени су прозори прикладним решеткама, богослужбене књиге су укоричене…
И поред тога што се доста урадило, ради се и даље али то су само припреме за оно што ће ако Бог да бити, а то је потпуна реконструкција манастирског конака (или изградња новог) и поновно оживљавање манастирског живота на добробит и спасење свих нас.

https://eparhija-timocka.org/manastiri/manastir-grliste/

Житије Светог Германа први пут је састављено од стране братије Валаамског манастира 1867. године. Већ 1868. године објављено је под насловом „Житије валаамског монаха Германа, америчког мисионара“.

У 2005. години, на основу нових података о животу светитеља, које је у Кунсткамери – Музеју антропологије и етнографије Руске академије наука – пронашао кандидат историјских наука Сергеј Корсун, Валаамски манастир је издао нову студију под насловом „Преподобни Герман Аљаски: валаамски подвижник у Америци“.

Истраживања Сергеја Корсуна

Сергеј Корсун дуги низ година ради у области етнографије народа Аљаске и аутор је више од педесет чланака. У архивима је дошао до занимљивих докумената који се тичу Руске мисије на Аљасци:

„Почео сам да тражим прецизније податке о Светом Герману и 2003. године у Санкт Петербургу, у Централном државном историјском архиву, пронашао сам два документа.

Први је запис о издавању пасоша петорици искушеника Саровског манастира, који су под вођством игумана Назарја кренули у Валаам. Међу њима био је и будући Свети Герман.

Други документ је писмо Светом синоду у којем настојатељ Валаамског манастира, отац Гаврило, извештава да је 1782. године он постригао у монаштво бивше искушенике из Сарова. Међу њима је, под именом Герман, пострижен Јегор Иванович Попов — тако се звао Свети Герман пре монашког пострига.“

Нови подаци о пореклу и раним годинама

— „Да ли се тамо помињу још неки детаљи о преподобном?“

Да, пронађена је година и место његовог рођења. Није рођен 1757. године, како се раније мислило, већ 1751. године. У црквеним календарима и даље стоји да је преподобни био из Серпухова и из трговачке породице. У стварности, он је био из сељачког сталежа, из Кадомског округа Вороњешке губерније. Његова породица живела је недалеко од града Шацка.

Са седамнаест година Јегор Попов био је регрутован у војску и служио је једанаест година, након чега је ушао у Саровски манастир.

Веза са Светим Серафимом Саровским

Свети Серафим Саровски и Герман Аљаски били су веома слични. Чак и на иконама често су приказани налик један на другог — у близини шумске келије, како хране медведа. Били су подвижници исте генерације, истог духа.

У Саровски манастир ушли су исте године, 1778, и свакако су се лично познавали. Једино је Свети Серафим остао у Сарову, док је Свети Герман отишао на север.

Руски језик на Аљасци

„Прошло је век и по откако је Русија продала Аљаску. Да ли тамо још неко говори руски?“

Пре 150 година престоница Аљаске био је Новоархангелск (данас Ситка), где су Руси чинили већину становништва. У другим насељима преовлађивали су Креоли и домородачки народи. Врло брзо су прешли или на енглески или на своје ескимске језике.

Већина Руса се временом преселила у „нижа државна подручја“ – у унутрашњост САД, ближе цивилизацији. Главни талас емиграције догодио се између 1920. и 1940. године, када је у Сан Франциску настала велика „аљаска колонија“. Са Русима је отишло и много Креола, али су неки ипак остали.

Једна занимљива чињеница је позната. На Кенајском полуострву у Аљасци постоји руско село Нинилчик. После продаје Аљаске, у то место није пристао ниједан брод пуних седамдесет седам година — људи су живели у потпуној изолацији. Када је 1935. године тамо дошао први протестантски проповедник, био је запањен што га нико није разумео — људи су говорили само руски.

Скромни монах који постаје духовни вођа

„У вашој књизи пишете да је у време мисије на Аљасци Свети Герман био обичан монах који је вршио послушање пекара. Ипак, он на крају предводи Мисију; управитељи Руске Америке долазе код њега на острво Спрюс, не само ради духовних савета, већ и због државних питања. Шта је то било необично у овом човеку?“

Преподобни није био ни свештеник; упокојио се као прост монах. За старешину Мисије постао је против своје воље. Светог Германа је увек оптерећивао световни живот — чак је и на Валааму живео као затворник. Чини ми се да он уопште није желео да буде мисионар, мада је добровољно отишао на Аљаску.

Већина осталих чланова Мисије отишла је из дужности или по наређењу, а не из жеље. Када му се указала прилика, Герман се повукао на острво Спрюс да живи као пустињак у молитви. Али Господ је одредио другачије.

Почетак мисионарског рада

1819. године Аљаску је захватила страшна епидемија у којој је много људи изгубило живот. Герман је тада примио двогодишњег креолског сирочета по имену Герасим Зиријанов. Ово је за оца Германа био знак да је призван на мисију. Престао је да бежи од људи и на острво Спрюс почели су да му долазе ученици.

Касније је, чувши за његове подвиге, код њега дошла Алеутка по имену Софија Власова, а убрзо и још дванаест жена. Тако је поред пустињачке келије оца Германа почео да се формира прави манастир.

Истинска мисија у смирењу

„Можда је управо Германова невољност да буде мисионар довела до истинског мисионарског рада? Да је у молитви стекао благодат, па су га људи сами тражили?“

Да, Свети Герман је чинио права чудеса и дубоко је бринуо о домородачком становништву — и управо је то привлачило људе ка њему. Али он никада то није тражио намерно. Из смирења, монах је себе сматрао недостојним тако тешког подвига као што је мисионарски рад.

Сачувано је прво писмо које је Свети Герман написао по доласку на Аљаску, упућено игуману Назарју на Валаам. У њему отац Герман — пекар Мисије — са дивљењем пише о мисионарским подвизима своје братије.

Наслеђе мисије

Вреди напоменути да су мисионари радили несебично и успут крстили хиљаде домородаца. Али у почетку је то било углавном формално крштавање, јер наши оци нису познавали локалне језике и нису могли да објасне суштину православне вере.

Истинска мисија започела је касније, када је земља већ била припремљена — и то управо молитвеним подвизима Светог Германа.

извор

Знаменити православни теолог 20. вијека, о. Георгије Флоровски, у једном опису духовног и црквеног живота руског народа, упозорио је на опасност од незаинтересованости вјерника за догмате Цркве. Узрок тој незаинтересованости, како наводи о. Георгије, јесте увријежено мишљење да су догмати нешто што се тиче само одређеног броја „стручњака“, да познавање догмата није неопходно за црквени хришћански живот, него је важно „живљење“ по вјери. Супротно становиште узима познавање догматског учења Цркве као примарни критеријум исправности вјере, без обзира на хришћанско владање „у пракси“. Тако долази до раздвајања два аспекта хришћанског живота, без чијег јединства он остаје непотпун. О. Георгије Флоровски, разматрајући овај проблем, указује на потребу за (поновним) успостављањем равнотеже: “догме морају да живе и не треба да буду ограничене самим апстрактним мишљењем, јер на тај начин може доћи до обмане која ће да поремети не само учење, већ и живот. Ова навика раздвајања је изобличавања самог живота. Нико не би могао да раздвоји духовност од богословља светог Јована Дамаскина или светог Григорија Назијанзина. Било је и оних који су избјегавали да кажу да је главно средиште духовности оца Јована Кронштатског промишљено апстраховано из његовог богословског образовања. Светост је у православном предању увијек богословски тумачена, а не у категоријама аскетизма или емoтовног усхићења. Тумачена је категоријама духовне трезвености и уравнотежености, у вјери у Истину.“

Колико су ови увиди о. Георгија релевантни и важни за наше вријеме? Ако погледамо стање код нас, видјећемо да постоји забрињавајућа незаинтересованост и крајње непознавање црквеног учења и богословља. Тако смо у прилици да скоро свакодневно, на порталима јавних телевизијских сервиса читамо наслове попут: „Данас је Свети Стефан љетњи – чувајте се вјетрова“… или „Данас је Спасовдан, најсрећнији дан у години, дан кад се дјеца не купају“. Све ове „поуке“ праћене су детаљним „упутствима“ о томе шта треба чинити, а шта избјегавати итд. Ово су само неки од бројних примјера који илуструју одсуство елементарног познавања православне вјере и начина на који се она изражава. Дошли смо у стање да за многе хришћане њихов црквени, вјерски живот поприма искључиво спољашње, површне облике и тако полако умире. Свођење богатства црквеног живота на површан ниво, такође, даје простор и оним, крајње недобронамјерним према Цркви, да се недолично односе према неким елементима црквене праксе. Тако смо протеклих дана, када су у храмовима у Црној Гори служени молебни за кишу, због јаких пожара који су однијели и један људски живот, слушали појединце који су се изругивали служењу молебна, са већ отрцаним флоскулама о „враћању у средњи вијек“ итд. Чињеница да је непосредно након ових молепствија пала киша која је умногоме помогла у борби са ватром, можда је и мање важна од суштинског момента везаног за њихово служење у оваквим и сличним ситуацијама. На првом мјесту јесте схватање и исповиједање наше немоћи пред оним што нас, као људе, надилази, те обраћање Богу Који влада природним стихијама (Мк. 4, 41) за Његову благодатну помоћ. Црквене молитве нису магијски ритуали и оне подразумијевају спремност не само да се од Бога добије потврдан одговор на оно што молимо, већ оно што је по Његовом промислу спасоносно за народ.

Познавање учења Цркве, дакле, није споредно питање, јер је догматско мишљење нераскидиво повезано са духовним стањем човјека. Осиромашењем молитве и подвига, као и са либерализацијом морала, човјек хришћанин престаје да осјећа дјеловање благодати у души, те губи православни начин мишљења и унутрашњу потврду и свједочанство истине. Зато су светитељи удаљавање од догмата увијек доживљавали као губитак благодати. Сасвим је тачно запажање о. Рафаила Карелина да „мистичке интуиције“ (молитва и подвиг) чине догмат реалном и опипљивом истином, “док савремени човјек са својим отупјелим духовним интуицијама доживљава догмат као продукт одређеног времена и епохе, разматра га попут философске апстракције, свјесно или несвјесно уноси у Цркву и Откривење принцип еволуције и на тај начин чини догмат релативистичким и плуралистичким појмом. По том мишљењу, догмати се привремено могу уважавати као што се уважавају стари људи, али се такође без проблема могу измијенити или просто игнорисати. Практичну пројаву таквог рационализма у религији представља екуменизам, унијатство и многоглава хидра модернизма.“

Сергеј Фудељ је говорио да је главна грешка савремене омладине (и не само омладине, додали бисмо) у „убјеђењу да је хришћанство философски систем, логички доказив, који они могу усвојити у стању у којем се налазе. А хришћанство је – живот.“ Незаобилазни елементи тог живота јесу – подвиг и покајање, те уколико они изостану доживљај Цркве је искривљен и појављују се сурогати духовног живота. „Вјера је тиме вјера, учи нас св. Јустин Ћелијски, што вјечне догматске истине Еванђеља претвара у живот човјеков… Претварајући благодатним подвизима вјечне догматске истине у свој живот, Христов човјек поступно улази у разумијевање ових истина, али увијек под руководством светог и саборног разума Цркве васељенске.“

Када се говори о рјешењу ових проблема, илузорно је очекивати неку велику промјену у односу вјерног народа према упознавању догматског учења Цркве и њеног богослужења. Међутим, не треба одустати од задатка да се исправном и пожртвованом пастирском педагогијом код вјерника изгради исправна свијест о значају црквеног учења и смислу богослужбене праксе. У добу када не постоји катихизација какву је Црква имала у ранијим временима, потребно је предано поучавати оне који су већ ступили у Цркву истинама вјере и хришћанског живота, да би оно што одступа од догмата Цркве и њеног етоса било  као такво препознато и одбачено.

протојереј Слободан Лукић, парох будвански 

https://mitropolija.com/2025/08/25/svestenik-slobodan-lukic-o-nepoznavanju-crkvenog-ucenja-kod-savremenih-hriscana