Превео са грчког језика: п. Никола Гачевић

У недјељу, 30. августа, на Светој Литургији у храмовима Православне Цркве прочитан је одјељак из Јеванђеља по Матеју (Мт 21, 33–42) — потресна прича о злим виноградарима, која није само суд над невјерством једног нараштаја, већ огледало за свакога коме је Бог повјерио Своје дарове, а нарочито за онога ко је преузео одговорност која се тиче живота и добра других људи. Прочитавши тумачење овог јеванђелског одјељка аутора који се потписује као Ex Grege и дубоко дирнут његовим проницљивим и духовно надахнутим приступом, пожелио сам да га подијелим са читаоцима. Полазећи од Великог инквизитора из Достојевсковог романа Браћа Карамазови, аутор показује како управитељ лако заборавља Власника, а повјерени дар претвара у своју имовину.

Севиља, шеснаести вијек, најмрачније доба Инквизиције. На градским трговима ломаче још диме. И тада, нечујно, поново долази Он. Не проповиједа, не подиже глас; само пролази кроз народ — и народ Га препознаје. Дотиче једног слијепца и он прогледа; надноси се над мртвом дјевојчицом и подиже је. У том истом тренутку туда пролази стари кардинал, Велики инквизитор. Види. Схвата. И показује прстом: „Ухватите Га!“

Та сцена није моја, нити је, наравно, из Јеванђеља. Она је Достојевскога, из романа Браћа Карамазови — из оне чувене пете књиге у којој Иван своме брату Аљоши приповиједа повијест о „Великом инквизитору“. А зашто је помињем на самом почетку, прије него што уопште отворимо данашње Јеванђеље? Зато што је стари кардинал, као што ћете видјети, посљедњи и најопаснији међу свим злим виноградарима из приче. И обратите пажњу на иронију: ко у цијелој Севиљи са сигурношћу препознаје Христа? Не народ — народ само наслућује Ко је Он. Једини који је у то потпуно увјерен јесте човјек који ће Га спалити. Он није невјерник, видите. Он је најученији теолог у граду. И управо зато је најопаснији.

Увече силази у тамницу и затворенику излаже своје разлоге — хладнокрвно, поступно, без и најмањег трага мржње: „Ти си човјеку даровао слободу, а слобода га мучи. Ми смо му је одузели и дали му спокојство. Виноград сада ради као сат — без Тебе. Немој поново долазити да нам га квариш.“ А Христос? Не одговара ниједном ријечју. Цјелива га и одлази.

Отворимо сада јеванђелски текст. Почећу од једне ријечи преко које сви ми, из године у годину, прелазимо не обраћајући пажњу. Домаћин је засадио виноград, оградио га, ископао у њему пивницу и саградио кулу — учинио је све, ништа није изоставио — а затим, каже Јеванђеље, „отиде у туђину“. Отишао је. Ми се увијек заустављамо на проливеној крви, а превиђамо одлазак. Па ипак, управо одатле све почиње.

Јер шта, заправо, значи то што Бог одлази? Не значи да је равнодушан, нити да нас напушта. Значи да нам оставља простор. Размислите: Он је једини Цар који не поставља стражаре да Га чувају. Намјерно се повлачи како би наша послушност била плод љубави, а не страха. Јер Бог који би стајао над нама са палицом у руци свакако би имао бољу бербу — али би имао робове. Он је изабрао да ризикује како би имао синове. Одлазак је, дакле, предукус оне љубави која се никада не намеће — љубави која ће достићи своју пуноћу када сам Син „себе унизи“.

Виноградари се, наравно, не упуштају у тако танана размишљања. Они праве једноставну рачуницу: Божју обзирност према њиховој слободи тумаче као одсуство, а одсуство као непостојање. „Кад се већ не види, онда и не постоји; а кад не постоји — све је наше.“ И овдје обратите пажњу: они нису атеисти. За то би била потребна извјесна храброст. Они су нешто много јефтиније — атеисти на дјелу. Побожно остављају Бога на небу, а земљом управљају као да Он никада неће сићи да прегледа пословне књиге.

Овдје је, међутим, потребан опрез, јер нису сви зли виноградари исти. Постоји грабљивац који из похлепе задржава плод за себе. Њега разумијемо; препознајемо га издалека. А постоји и онај други — управитељ. И управо зато што ужива веће поштовање, он је неупоредиво опаснији. Први краде; други „доводи ствари у ред“. Први руши храм; други чува кључеве, наплаћује улазнице и у једном тренутку заборавља Коме припада тај дом. Ето ко је Велики инквизитор. Он не убија Насљедника из користољубља, него из убјеђења. Искрено је увјерен да виноградом управља боље од његовог Власника. А што је најгоре? Можда је, када је ријеч о приносу, чак и у праву. Такав виноградар ријетко је безбожник. Најчешће је побожан, марљив и предан. А понекад носи и расу.

Зато се немојмо заваравати. Ова прича није огледало намијењено Јудејцима из првог вијека. Она је огледало за свакога ко у рукама држи кључеве. А болест је, у својој суштини, само једна и има своје име: мијешамо закупца са власником. Све нам је дато само на коришћење — вријеме, дарови, тијело, власт, имање, па и сама Црква — а ми журимо да на све то утиснемо своје име: „мој живот, моја права… “. Присвојне замјенице извезене на позајмљеним стварима. Од постанка свијета понавља се један исти покрет: Адам је пожелио мјесто Божје, а виноградари мјесто Власника. И једни и други пожељели су да учешће претворе у власништво.

А куда све то води? Прича то нимало не скрива: најприје претуку једног слугу, затим убијају друге, а на крају усмрћују Сина. Гријех никада не остаје тамо гдје је започео; он има сопствену логику — и она је неумољива. А како домаћин одговара? На најнеисплативији могући начин: не шаље војску — шаље свога Сина, ненаоружаног. Ниједан разуман власник не би тако поступио. Бог поступа. И убијају и Њега.

Овдје бисмо очекивали да се завјеса спусти. Па ипак, слиједи преокрет: „Камен који одбацише зидари, тај постаде глава од угла.“ Камен који су одбацили као непотребан враћа се — не да им наплати закупнину, него да читаву грађевину одржи усправном. И управо се у тој слици крије одговор на сву нашу збрку: Власник се враћа не као онај који убира закупнину, него као закупац. „Настани се међу нама“ — разапео је шатор, унајмио собу усред сопственог винограда. Разумијете ли тај преокрет? Док се ми, закупци, представљамо као власници, Он, једини истински Власник, по сопственој вољи постаје закупац. То је Оваплоћење. И то је, ако хоћете, најистанчанија иронија у читавој историји.

И управо се овдје завршава данашње јеванђелско зачало. Свештеник затвара Јеванђеље, ми мирно остајемо на својим мјестима и Литургија се наставља. Али обратите пажњу: читање се завршава тачно један дах прије изрицања пресуде. Како нам то погодује.

Допустите ми да именујем оно што се управо догодило. У реторици постоји стилска фигура која се назива апосиопеза, односно прећуткивање: говор се прекида управо на мјесту на којем би требало изрећи оно најтеже, па тишина на крају има већу тежину него што би је имале саме ријечи. И ево парадокса који прожима читаво данашње Јеванђеље. Унутар приче Бог ћути једном тишином — одласком, одсуством Домаћина. А наше читање на ту тишину додаје и другу: прекида се и прећуткује најпресуднији стих. Двије тишине, дакле. И као што је прва обманула виноградаре, који су је протумачили као непостојање, тако и друга може обманути нас — допустити нам да одемо мислећи да смо јефтино прошли.

Послушајмо, дакле, стих који је изостављен: „Зато ће се од вас узети Царство Божје и даће се народу који доноси плодове његове“ (Мт 21, 43).

Вјековима овај стих читамо као вијест о другима — што је најпогодније тумачење икада смишљено: „Њима је Царство одузето, нама је дато — и све се добро завршило.“ Јован Златоуст, Архиепископ Цариграда,  међутим, одбија да нам пружи такву утјеху. Ријеч Господња, каже он, не суди народима према њиховој припадности, него према плодовима. „Даће се народу који доноси плодове“ — свакоме ко доноси плод, ма ко он био и какав год пасош носио. А посљедица се односи на нас, не на друге: чак ни само Царство није наша својина. И оно нам је дато на коришћење. И „узеће се“ — биће одузето — од свакога ко га грчевито стеже као својину, а никада га не претвара у истинско учешће и заједничарење. Мислили смо да прича пријети винограду неких других људи. Стих који смо прећутали хладно нам саопштава да пријетња виси над сваким ко у рукама држи кључеве. Дакле, над нама.

И то се непосредно односи на нас, јер и ми живимо у времену одласка. Господ се вазнио; налазимо се управо у раздобљу између Вазнесења и Другог доласка — у времену у којем, привидно, нико не прегледа књиге. И постоји само једно питање: како тумачимо ту тишину? Као допуштење да чинимо шта год пожелимо? Или као повјерење којим нас Бог удостојава?

Остаје још једно, посљедње разјашњење: шта је, заправо, тај „плод“? Немојмо се заваравати: то није грожђе. Домаћин није гладан и није прешао сав тај пут због једног сандука воћа. Плод смо ми. Он не тражи од нас да постанемо успјешнији управитељи; тражи да напокон престанемо да будемо управитељи и постанемо синови. И сав духовни живот садржан је у том једном једином преласку: од посједовања ка учествовању.

И завршимо тамо гдје смо започели. Велики инквизитор је рекао Христу: „Не долази више.“ Виноградари су рекли: „Хајде да Га убијемо.“ Двије различите реченице — а једна једина жеља: да Њега нема. Да нас напокон остави на миру са виноградом. А Црква? Посљедњим ријечима читавог Светог писма она изговара управо супротно: „Дођи, Господе Исусе!“ Ето гдје је, на крају, садржана сва разлика између злог и доброг виноградара — у те двије кратке ријечи: у томе да ли Власнику говоримо „не долази“ или „дођи“. А пошто виноград није наш, никада није био наш нити ће, слава Богу, икада постати наш, преостаје нам само једно — оно на шта никада нисмо хтјели да пристанемо: не да га опустошимо или отмемо, него да га наслиједимо.

Амин.

Извор: Anastasiosk

https://zurnal.me/ne-dolazi-ili-dodji/

Захваљујем Богу своме сваки пут када вас се сетим, свагда у свакој молитви својој за све вас, молећи се са радошћу, уверен у ово, да ће Онај који је започео добро дело у вама довршити га до дана доласка Исуса Христа. Као што и треба да мислим на све вас, јер вас имам у срцу своме у оковима својим, у одбрани и утврђивању јеванђеља, све вас као причаснике у благодати мојој.

Сведочим да вас све волим љубављу Исуса Христа; и молим се да ваша љубав још више и више расте у знању и сваком расуђивању, да бисте искусили шта је одлично и били чисти и беспрекорни до дана Христовог, пуни плодова праведности који долазе кроз Исуса Христа, на славу и хвалу Божију (Фил. 1:3-4, 6-11).

Тешки дани се надвијају, облаци се скупљају... Долазе искушења, када ће свако од нас морати да покаже снагу свог поверења, снагу своје љубави према Богу и снагу своје вере у Господа нашег Исуса Христа. Клевете, лажи, прекори, осуде, досада, очајање, искушења света - све ће вас срести. Кад бисте били од света, свет би своје љубио; али пошто нисте од света, него сам вас ја изабрао од света, зато вас свет мрзи (Јован 15:19). О, кад би само свако од нас могао чврсто да издржи у овим данима искушења и суда!

Каква ће ми радост бити знати да ова искушења служе јачању и прочишћењу, а не паду и отпадништву. Немам веће радости него да чујем да моја деца ходе у истини (3.Јованова 4).

Молим вас и преклињем вас свом снагом љубави своје. Зато, браћо, стојте чврсто и држите предања којима сте научени, било речју или посланицом нашом (2. Солуњанима 2:15). Ово је моја радост: будите слични, имајте исту љубав, будите једног духа и једног ума. Ништа не чините из сопствене жеље или из умишљености, него у смирењу нека сваки сматра другог вишим од свога (Филипљанима 2:2-3).

Подносите једни друге и опраштајте једни другима ако ко има притужбу на кога; као што је Христос опростио вама, тако и ви (Кол. 3:13).

Угледајте се, дакле, на Бога као љубљена деца и живите у љубави, као што је и Христос заволео нас и предао себе за нас као принос и жртву Богу на мирис благоухања. А блуд, или икаква нечистота, или похлепа нека се и не помиње међу вама, као што приличи светима (Еф. 5:1-3).

Само нека ваши животи буду достојни јеванђеља Христовог, да бих, било да дођем и видим вас, било да сам одсутан, чуо за вас да стојите чврсто у једном духу, једнодушно се борећи за веру јеванђеља, и да се ни у чему не бојите противника. То је за њих знак погибељи, а за вас спасења. А ово је од Бога (Фил. 1:27-28).

Пазите се посебно лажних пастира и лажних учитеља, који вам долазе у овчијој кожи, а изнутра су вуци прождрљиви. Јер сви траже своје интересе, а не интересе Исуса Христа (Фил. 2:21). Чувајте их се; могу вам много наудити, јер често искоришћавају чак и тајне Цркве за своје зле циљеве. Не заборавите усрдну, смирену и покајну молитву, јер зар Бог неће бранити своје изабранике који му вапију дан и ноћ, иако дуго трпи с њима? (Лука 18:7).

Али тајне покајања и причешћа можда неће морати да се уживају више од једном годишње. Зато, тражите истински православне пастире где год да се налазите, чак и у другим епархијама, и такво причешће ће вам бити жељени и радосни празник током целе године. У изузетним случајевима - као што је приближавање смрти - можете се обратити другима. Пазите да не дате воље злим осећањима у својој души. Али вама који чујете кажем: Љубите непријатеље своје, чините добро онима који вас мрзе, благосиљајте оне који вас проклињу и молите се за оне који вас злостављају. Блажени сте када вас људи омрзну, и када вас изопште и погрде, и одбаце име ваше као зло, Сина Човечијег ради (Лука 6:27-28, 22-23).

Без обзира колико нам тешке невоље могу изгледати, запамтите да су све оне послате вољом нашег небеског Оца за нашу корист и духовно образовање.

Зато никоме не враћајте зло за зло, него чините оно што је часно пред свим људима. Ако је могуће, колико до вас зависи, живите у миру са свима. Не освећујте се сами, љубљени, него дајте места гневу Божијем. Јер је писано: „Моја је освета, ја ћу вратити“, говори Господ. Не враћајте зло за зло, ни увреду за увреду, него благосиљајте, знајући да сте на то позвани, да наследите благослов (Рим. 12:17-19; 1. Петр. 3:9). Не клоните духом. Господ никада неће послати прекомерна искушења, него ће са искушењем учинити и утеху, да бисмо их могли поднети. После ноћи увек долази јутро, после буре тишина, после зиме лето, после невоље радост. Заиста, заиста вам кажем: ви ћете плакати и туговати, а свет ће се радовати. Ви ћете туговати, али ће се ваша туга обратити у радост. Жена када се порађа, тугује јер је дошао њен час; али чим роди дете, више се не сећа туге, него радости што се дете родило на свет (Јован 16:20-21).

Што је дубља туга, то је радост светлија; што је веће зло, то је часнија борба против њега и то је венац блиставији. Молите се без престанка. За све захваљујте, јер је то воља Божија у Христу Исусу за вас. И нека се цео ваш дух и душа и тело сачувају беспрекорно за долазак Господа нашег Исуса Христа. Веран је Онај који вас позива, који ће то и учинити. Браћо, молите се за нас. Благодат Господа нашег Исуса Христа нека буде с вама. Амин (1. Солуњанима 5:17-18, 23-25, 28).

Нека те Господ благослови и заштити од сваког зла под заштитом своје благодати. Испуни моју радост, јер ми је у оковима и патњи велика утеха и јачина знати да се нисам узалуд трудио.

Владика Василије, који те дубоко воли у Христу и непрестано се моли за тебе.

Свети Василије, епископ Кинешме, из књиге Разговори о Јеванђељу по Марку

Наиђу периоди у животу када нам не иде колико код се трудили… И што се више трудимо, чини нам се да је све горе.

Тада нам се посебно чини да Бог не чује наше молитве и да нас је напустио…

И не разумемо зашто. 

“У чему сам то погрешио па ме сада Бог кажњава својим ћутањем?”

И што више себи и другима причамо како Бог ћути, не схватамо да ни не можемо да га чујемо док смо фокусирани на ту нашу причу.

“Бог нас никада не оставља, у читавом нашем веку. Но, ми доживљавамо као напуштање све оно што није у складу са нашим мишљењем, нашим намерама, нашим плановима, све оно што се не слаже са оним што ми очекујемо од Бога… Ако ми Бог не одговори (на молитву и не уради оно што сам тражио од њега), мислим да ме не воли и напуштам молитву. Дакле, када се воља и суд Божији не слажу са оним што ја желим, тада осећам да ме је Бог напустио. У ствари, ја напуштам Бога, ја га не пратим јер желим да он прати мене” (Старац Емилијан, “Слово о трезвеноумљу”).

Да ли схватамо колико смо у заблуди када мислимо да нас је Бог оставио? На делу се догађа у ствари то да ми остављамо њега јер он не ради оно што бисмо ми желели и што он своју вољу није ускладио са нашом… 

Зашто упадамо у ту замку и како до ње долази?

Када се у нама пробуде бол, туга, страх (емоције) због неке животне ситуације и када нисмо научили свесно да их осетимо у телу (осећања) како бисмо њима управљали (“покрети срца”), наш разум почиње да тумачи оно што се у нама догађа (рационализација).

Када је наше “ја” повређивано током одрастања, останемо у њему заглављени и онда из њега реагујемо мислећи да се све догађа “због нас”, макар то што се догађа било и лоше - “нисам ЈА довољно добар па зато Бог то МЕНИ ради” (егоизам, гордост). 

Зато незрело тумачимо “Бог је мене оставио тиме што није урадио оно што ја хоћу”, уместо да зрело увидимо да реагујемо из нашег повређеног “ја” коме је потребан духовни лек смирења. Тада бисмо брзо схватили да у ствари ми не пратимо Бога како би Он могао да нам помогне. 

Не заборави: Није на крсту Бог оставио људе, него су људи оставили Бога.

Бог никада не оставља… Чак ни када ми људи оставимо њега.

др Данило Михајловић

      Возећи се градом у коме живим, очајнички тражих макар један кутак без светлуцавих реклама, које нас подло позивају да баш ту окушамо своју срећу. Не нашавши, схватих да сам припадник последње генерације која памти ову земљу неокићену кладионицама и коцкарницама. Где год је породично гнездо свило двоје или троје, ту је и бар један казино с њима. Невољно се зауставих баш код упадљивог објекта који је, судећи по реклами, великодушно давао највећу шансу лакомисленим улагачима. Често сам виђао људе како несрећни излазе из тог здања, махом личећи једни на друге. А ова појава је била посве другачија од свих оних које би човек очекивао у том свињцу...

     Тужног лика, успореним кораком из коцкарнице је иступио типичан образац физичког радника, домаћина у зрелим годинама. Изборана, задебљала кожа лица, верно је пратила његов поглед заривен у земљу - који није био поглед победника. Радничко одело висило је на њему, целом дужином умазано грађевинским материјалом. Испод широких панталона помаљали су се задебљали ђонови радних ципела, са којих се од изношености, полако кидао део по део. Било је очигледно да је тај вредни и заслепљени домаћин колико малопре завршио свој крвави радни дан на физички захтевном послу. Знојем је натопио своју мајсторску, мученичку одору и лакомислено се понадао да ће своју дневницу додатно увећати. Његов поглед говорио је да у томе није успео...

      Чак је у својим снажним рукама носио векну хлеба, која је личила на његово једино богатство. Помислих, имаће бар нешто да поједе вечерас -о, дивне ли утехе!

      Посматрајући како излази из тог подругљиво треперавог здања, угледао сам најружнији могући животни контраст. Видео сам часног човека, који је покушао бити оно што не треба, препустивши се на милост и немилост доказаним преварантима. Гледао сам истинског радника, коме је зли дух савремене цивилизације вешто усадио мисао да постоји пречица до успеха. Уместо успеха, зарађеним новцем купио је сопствено понижење... али кога брига, рулет мора да се окреће.

       Свака унесрећена породица, сваки растурени брак, сваки човек до просјачког штапа доведен, свако распродато имање, сваки дуг, свака пилула за смирење... рећи ће вам да је улагање у коцкарницу, највећа глупост на кугли земаљској - а и шире!

     Пљачкаши рода српског, проклетници, слуге нечастивога, страшно ће вас пећи свака кап зноја, којом је мучени радник натопио тај отети новац. Болеће вас свака суза његове жене, која тај новац видела није. Кајаћете се за сваки јецај његове деце, која су остала ускраћена за кору хлеба, што се од тог новца могла приуштити. На тај сценарио, квота вам је заиста нестварно мала. Када ће тачно почети све то с каматом да вам се враћа - сам Бог зна. Ја, пак, знам да је то једина ствар, на коју бих смео да се кладим!

Слободан Чавка, свештеник, теолог

https://otiscidobrote.blogspot.com/2026/08/blog-post.html#more

Чинило се дуго да ми је живот омален, оивичен, згуснут, у грлу да ми стоји и груди да ми стиска.
Мерио сам својим, људским, приземним, духовно  слабовидим, по свом премалом срцу. Кртичјим видом, врапчијим срцем, стао сам пред Божији план и питао се:  зашто, како, куда, откуд толико мало?
А није план био мален, није живот био шкрт, него сам ја био незрео, ситан, недорастао, неупућен. И таквог ме је Бог држао за руку, као какво дете подивљало у продавници слаткиша. Није ме кљукао тренутно заситним и мени преслатким смећем, да би ме сачувао за добру и здраву Велику Вечеру. 
Јер Бог држи план за мене, а не ја.
Чинило ми се, дуго, да касним, да каскам, да нисам довољно учинио, ни довољно дао.
Мерио сам својим, људским, мерио штоперицом који су други нарихтали. Мерио сам године упоређујући се са позицијом других, као да смо у каквој трци и као да имам икакво стварно виђење ко у њој води, шта је њен циљ и да ли уопште постоји. И страховао сам, панично, да ми је сваки откуцај секундаре одбрајање мог пулса, и сваки закаснели старт пропуштена шанса за смисао.
А није време било брзо, но сам ја био брзоплет. Хрлио сам ка бољем не допуштајући себи да се темељно у бољег изградим. Желео сам да закорачим и прескачем по три степеника, пењући се ка врху, заборављајући да немам ни довољно снажна колена, ни довољно велик искорак, а и да могу у томе лако посрнути. И таквог ме је Бог успоравао, на моје негодовање, јер је знао колико је и пут сâм важан. И сâм пут може се прелити у циљ, или можда обратно, ко зна, циљ се открива кроз пут и у њему самом – исто онако како се и Вечност прелива и открива у садашњости.
Ко топли, нежни образ Раја није за живота осетио прислоњен уз свој, неће га осетити ни у вечности.
Вероватно ме је Бог, због моје глупости, неколико пута успорио, испретурао распореде вожње, успорио један воз да бих на други закаснио, да бих могао да се најзад смирим од своје лудости и нестрпљивости, да бих могао да упркос томе верујем да стижем кад треба и где треба.
Јер Бог моје време мери, а не ја.
Чинило ми се, дуго, да сам сасвим сâм и да ћу такав и остати.
Мерио сам љубав по људским идејама сарадње, пријатељства, жртве, интереса, давања и узимања и често су те идеје биле представљене као хришћанске и Христове, али биле су само нашминкане да на њих подсећају. Биле су сасвим и само људске, и презрео сам њихово лицемерје и хладноћу. У тим идејама није било места за човекову грешност, али ни аутентичност, сурову и потпуну нагост, није било места за мале људе који се ка већем крећу, за оне који губе и посрћу - не, одређено је то само за великане и светитеље, као да је то датост а не непрекидан пут, до смрти. И таквог, сведеног и отупелог, Бог ме удаљио од лицемерних. У први мах сам помислио да никог искреног и оригиналног није остало, но онда се јаве и пројаве људи...
Онда ми и срце поскочи, и тело заигра, и језик запева, и душа отопли, и реч се у мени охрабри, и воља окрепи – јер изведе Бог пред мене оног ко ми је био преко потребан.
Јер Бог даје сусрете, а не ја.
Али у свему овоме, било да су сусрети, било да је време, да су планови, ми смо сарадници Божији. Нема потребе да осећамо терет живота сами, јер нам није никад ни било намењено да га сами и у својим и туђим идејама патимо, волимо, љубимо, пљујемо или боримо.
Бог је уз нас.
Некад можеш да Му се исплачеш на рамену; некад можеш да, држећи Га плашљиво за руку, с Њим пређеш и најстрашнији пут; некад, просто, можеш с Њим да плуташ на води, раширених руку, препуштајући се Небу.
Чинило се, дуго, да је живот омален, да касним и да сам сâм.
Данас знам да је живот величанствен, да сам баш ту где треба и кад треба да будем, и да никада нисам сâм.
Слава Теби, Боже наш, слава Теби!

Марко Радаковић

(Инстаграм страница)

Не постоје "праве" или "погрешне" особе. Особе су особе. Човек може да направи изборе који воде ка нечем добром и плодоносном, или оне који ка томе не воде. Ове друге свакако може да назове искуством и, ако је паметан, могу да га нечем науче. Ако све то повеже са вером у Бога, може да минули однос, пријатељски или љубавни, доживи као нешто што га је изградило, макар га у томе и повредило.

Али сматрати да су особе генерално корисне или штетне по човека, саме по себи, то ми је збуњујуће и контрадикторно. Особе нису медикаменти и дроге, ни роба са роком, нити ја имам право да људе делим на праве и криве. Не знам шта је те људе довело до њихових тргања и мана. Не би биле те особе штетне, да им ја нисам дозволио. Не би биле, да нисам на погрешне начине желео да зацелим, без суочавања са стварном болешћу, већ њеним продубљивањем.

Јасно, постоје насилници који крче себи пут без дозволе, али не говорим о тим крајностима. То је одвојена тема јер, рецимо, шта може дете пред грубим и хладним родитељем? То се тада више доживи као крст који се изнесе и пронађу начини, с Христом страдалим и васкрслим, да се оспособи за прихватање и пружање љубави.

Ниједна особа у мом животу није била погрешна. Чак и тај насилник из основне школе, научио ме је да се борим за себе. Особе нису погрешне ако свет не гледамо док смо ми у његовом центру. Људи нису тик начини за срећу, успех, лично задовољство и испуњење. Избори могу бити погрешни и трагично је ако их људи на време не увиде. Тужно је ако не схвате да други нису ту да заједно узрастате у љубави (пријатељској или брачној), већ су ту да се вама окористе или отупе бол који немају петље да признају и с њим се изборе. А можда и ако сте ви из тих разлога "ближњи" и вољени.

Али људи нису погрешни или прави. Људи су људи. Добри или лоши, а најчешће смо обоје. Избори су погрешни или прави. Но, опет, некад и погрешан избор води ка Смислу. И у Светом Писму имамо много примера тога. Јосифа су рођена браћа продала у робље и то је водило нечем дивном и историјски пресудном. То не оправдава нипошто грех браће али указује на Божији план са људима који га, попут Јосифа, воле и упорно се не удаљују од Њега. Чак и кад се чини да је све изгубљено. Чак и кад је очигледно да су ти најмилији лоши људи, а ти опет их не називаш погрешнима. И имаш снаге, после борбе са собом и сећањима, чак и да им опростиш.

Разумљиво и сасвим прихватљиво је да се удаљимо од оних који нас упорно повређују и не живе љубав, ма о коме говорили. Чинимо то и поштујући њихову слободну вољу, препознату кроз речи и дела, али и из старања о себи - јер и себе волимо и призвани смо да дар љубави мудро умножимо.

Али не можеш никоме рећи да је погрешан. Нити да је прави. Људи нису математички одговори. Људи су људи. Живот није тек неки тест. Више је песма. Некад нема дефинитивних одговора. Некад, просто, живиш. И у тешким и у лепим тренуцима држиш се Лепоте и Смисла. Тада нема погрешних људи. Сви се римују, носе одређену поруку ако пажљиво ослушкујеш. Сви су нијансе слике зване живот.

Марко Радаковић

Понекад је довољно да нам неко каже „не“ да бисмо одједном пожелели управо то. Особа која нам је стално на располагању може нам деловати мање занимљиво, док нас неко ко се јавља ретко, делује заузето или нам намерно оставља простор за сумњу, може да заокупи наше мисли много више него што бисмо желели да признамо.

Исто важи и за ствари: производ који је свуда доступан лако постаје део свакодневице, док онај са ознаком „ограничена количина“ или „само још неколико комада“ изненада делује вредније.

Овај феномен познат је као психологија оскудице или недоступности. Иза њега стоји једна занимљива особина људског ума: када нам се избор ограничи, оно што нам је ускраћено понекад почињемо да желимо још снажније.

Када „не може“ постане „баш морам“

Једно од објашњења ово феномена лежи у такозваној теорији психолошке реактансе. Када човек осети да му је ограничена слобода избора, код њега може да се јави унутрашњи отпор и жеља да поврати ту слободу.

Зато реченице попут „ово није за вас“, „више није доступно“ или „можете да добијете само једно“ понекад имају супротан ефекат од очекиваног. Уместо да нас одврате, могу да повећају нашу заинтересованост.

Истраживања у области понашања потрошача показала су да ограничена доступност може да повећа привлачност производа, мада ефекат није универзалан и зависи од тога да ли нам се производ уопште допада и како доживљавамо ограничење, пише ScienceDirect.

Другим речима, оскудица не ствара увек жељу из ничега, већ често појачава жељу која већ постоји.

Зашто нам недоступна особа делује вредније

Исти принцип може да се појави и у међуљудским односима.

Када је неко непрестано доступан, његово присуство почињемо да доживљавамо као нешто што се подразумева. Насупрот томе, особа која није увек доступна, оставља више простора за питања: где је? Зашто се не јавља?

Да ли јој се не допадам? Шта сада мисли? Зашто је јуче био заинтересован, а данас није?
А управо тај простор који остаје непопуњен подстиче машту.
Човек тада не реагује само на особу, већ и на неизвесност. У недостатку стварних информација, ум почиње да попуњава празнине претпоставкама, а оне често идеализују оно што не познајемо довољно.
То је један од разлога због којих недоступност понекад ствара утисак веће вредности него што би је нешто или неко имао да је доступан.

Страх од губитка

Психологија је овај образац проучавала деценијама. Још су истраживања о теорији оскудице показала да ограничена доступност може да повећа процењену вредност предмета. Једна од претпоставки је да људи оскудне ствари могу доживети као скупље, престижније или пожељније, истиче портал.

Постоји, међутим, још један занимљив механизам: страх да ћемо нешто изгубити.

Када нам је нешто доступно, можемо помислити: „Узећу касније.“ Али, када чујемо: „Последња прилика“, одједном се јавља осећај хитности.

Савремена истраживања о ограниченим понудама показују да ефекат оскудице није једноставан принцит, јер у неким ситуацијама ограничење повећава привлачност, док у другим може да изазове отпор и негативну реакцију.

Шта се дешава у љубави

У партнерским односима недоступност може да буде посебно снажан мотив, јер се не ради само о избору већ и о емоцијама, самопоштовању, потреби за потврдом, па чак и инату.
Проблем настаје када човек почне да меша недоступност са вредношћу, јер неко није нужно квалитетнији партнер само зато што се тешко осваја. Неко није занимљивији зато што се јавља тек после три дана. Неко није „посебан“ зато што не показује интересовање, већ је, понекад, једноставно - недоступан.
Истраживања о романтичним односима показују да и сама перцепција „оскудице“ партнера може да утиче на селективност и процене, али су ефекти сложени и зависе од особина и уверења особе која процењује, пише PubMed Central.
Због тога није добро користити недоступност као универзални рецепт за завођење.

Кад недоступност постане манипулација

Постоји велика разлика између тога да човек има сопствени живот и тога да намерно производи осећај несигурности код друге особе.

Нормално је не одговарати одмах јер сте заузети; имати сопствене обавезе, пријатеље и интересовања; не бити доступан 24 сата дневно; оставити простора другој особи за њена лична интересовања; имати јасне границе.

Није, међутим, здраво намерно игнорисати некога да бисте га натерали да вас више жели; намерно изазивати љубомору; „кажњавати“ партнера ћутањем; давати пажњу па је намерно повлачити да бисте некога држали у неизвесности; стварати лажан утисак да сте тражени само да бисте повећали сопствену вредност.

Истраживања психолошке реактансе показују да управо ограничење избора може да повећа жељу за оним што нам је ускраћено, али и да изазове негативна осећања према особи или извору ограничења.

Оно што је ограничено може нам изгледати вредније, али само ограничење није доказ вредности, истиче ScienceDirect.

И ту лежи најважнија лекција психологије недоступности.

Не морамо да јуримо за оним што нам стално измиче. Понекад је највредније управо оно што је доступно, стабилно и присутно, само што смо се толико навикли на његово присуство да смо престали да га примећујемо.

А ако нам нешто вреди само зато што страхујемо да ћемо то изгубити, можда се ради само о сопственом страху од губитка.

https://magazin.politika.rs/scc/clanak/579637/Zivot/nedostupan

Како би било добро када не бисмо имали бесмислене дане, када би сваки дан доносио духовни плод, чинећи нас богатијима; када бисмо сваке вечери имали чега да се сетимо и за шта да заблагодаримо…

Шта је за то потребно? Пре свега — мирно, без роптања и са поверењем прихватати све што нам се догађа. Не говорим сада о трагичним ситуацијама, о страшним вестима; њих за сада једноставно нећу дотицати. Говорим о животу који је, додуше, проблематичан и болан, али ипак обичан.

Понекад нам дан донесе изненађења у виду пуцања радијатора или квара на чврстом диску лаптопа. Трчкараш тамо-амо и обузме те осећај беспомоћности, незаштићености, зависности, неслободе.

А заправо, та неприлика ти је послата да би научио унутрашњу независност од таквих ситуација, умеће да се од њих заштитиш тако што ћеш их оставити СПОЉА, не пуштајући их унутра и не дозвољавајући им да мењају климу твоје душе и духа.

Потруди се, савладај нервозу и реци себи: све је у реду. Живот иде, ако не по плану, онда по Промислу.

И тада ће се твој квар показати као веома важна и правовремена лекција, практична вежба, тренинг. Када све, напокон, поправе, припремићеш касну вечеру и схватити да ТИ ДАН НИЈЕ ПРОШАО УЗАЛУД; да си убрао плод данашње неприлике, а тај је плод сладак…

Ни сама нисам у томе успела — не, ја се само трзам и покушавам да пузим у правом смеру. Али Господ види моје покушаје, и та ми је сладост ипак помало позната.

Али главно чак није ни то. Главно је радовати се ономе добром што ти је данас било дато.

Да ли вам је познато (мени — о, и те како!) то хронично осећање незадовољства, незадовољства оним што сада имате, оним што вам се догађа управо овог тренутка? Као да тамо, у грудном кошу, седи неко намргођено створење и мрмља:

„Па шта је ту посебно?.. Све је то већ било! Могло би сада да се догоди и нешто боље… Нешто занимљивије…“

То је неосетљивост. Непокорност. Неповерење у Бога. И затвореност за Његову љубав.

НЕ ТРЕБА ЧЕКАТИ НИТИ ТРАЖИТИ НИШТА БОЉЕ ОД ОНОГА ШТО ТИ ЈЕ ОН САДА ДАО.

Тада ћеш се мање умарати — јер та стална и бесплодна унутрашња отпорност одузима веома много снаге.

Да, понекад треба и трпети. Ево, јуче сам прочитала једну објаву на Фејсбуку: човек је кренуо у Италију, у Венецију… Стигао је на аеродром, позлило му је на шалтеру, хитна помоћ га је одвезла у болницу — упала слепог црева. Није смртно опасно, оперисали су га, зарашће. Али то је — уместо Венеције, разумете…

Ја се увек страшно бојим таквих ствари, јер готово уопште не умем да трпим. А, ето, трпети на црквенословенском значи — надати се…

„И Тебѣ терпѣхъ весь день“ (Пс. 24,5) — у Тебе се надам сваки дан.

Да бисмо нешто научили, треба да постанемо кротки, поверљиви, потпуно незахтевни ученици.

Тада међу нашим данима неће бити бесмислених.

Иконографија светог великомученика и исцјелитеља Пантелејмона прилично је једноставна. Она нема никакав дубоки богословски смисао, често уграђен у образ Господа Исуса Христа или Пресвете Богородице. С друге стране, при писању слике светог Пантелејмона, наравно, поштују се опште традиције православног иконописа, а главни нагласак је на максимизирању преношења аутентичности лика светитеља.
Свети великомученик и исцјелитељ Пантелејмон приказан је као младић, без бркова и браде, што је генерално ријеткост за православно иконописање. Међутим, на овај начин се постиже историјска поузданост образа (лика) светитеља.
Свети Пантелејмон је по правилу приказан у традиционалној одјећи исцјелитеља и љекара-плаво-зелени хитон (туника) са златним наруквицама и смеђим (црвено-смеђим) плаштом.
Понекад је на свечевом лијевом рамену приказана уска бијела лента која може указивати на ђаконски орар, према једном тумачењу, симболом анђеоске службе свештеника.
Према предању успостављеном у Цркви, у лијевој руци светог Пантелејмона приказан је сандук (кутија) са лијековима који садржи на чудесне реликвије. Ово је директна аналогија са медицинском службом свеца, коју је носио за живота. У десној руци свети Пантелејмон, опет зависно од предања, држи или мученички крст, или танку кашику, или (још рјеђе) перо. Сви ови предмети имају одређено значење повезано са животом, службом и подвигом великог мученика и исцјелитеља Пантелејмона. У ствари, крст симболизује његов мученички крај живота и уподобљавање самом Господу Исусу Христу. Мала кашика симбол је медицинске службе Светог Пантелејмона, као и дар исцјељења који је посједовао. Тако он на неки начин даје свакоме ко тражи исцјељење које се од њега тражи. Што се тиче оловке, према једној верзији, она симболизује мудрост, те знање које је имао свети Пантелејмон, будући да се својевремено школавао у многобожачком училишту.

Аутор: вјеронаука.нет на основу писања Фома.ру.

О мајци као стубу у свакој породици
Мајка је стуб у нашој породици, с обзиром на васпитање деце где мајка још увек највише времена проводи са њима. Мада и улога мужа постаје све већа и важнија него некада.
Данас и муж учествује у кући заједно са женом око кућних обавеза и деце, што раније није био случај. Раније су се послови строго делили на мушке и женске и сматрало се да мужу никако не приличи да рецимо опере судове или да повије дете. То није било добро у тим ранијим временима, да признамо сада са закашњењем. У том смислу муж треба да
преузме један део одговорности и послова које је некада искључиво имала жена. Наравно остаће увек улога жене и мајке незаменљива, јединствена.
О почетку васпитања деце
Васпитање почиње још пре рођења. Када се дете роди васпитање се одмах наставља, не неким свесним утицајем, већ дете упија по аутоматизму атмосферу породичног дома.
Оно што родитељи мисле и говоре, како се понашају једни према другом, нема никакве сумње да утиче на дете још од првих дана живота.
О односу родитеља према деци
Настали су тако нови обичаји, нови начини живота понашања, моде, музике и ту се православни родитељи налазе на великој муци, како да они деци нешто препоруче када
наиђу на одговор деце: „Како да будем другачији од свих, изузетак“. Наравно што се тиче тих излазака, млади рецимо сада крећу у те проводе и на журке, како то они зову
садашње забаве, у време када смо ми морали да се враћамо кућама. До 22–23 сата ми смо морали обавезно бити у кући. Шта сада да се ради? По мом мишљењу данашњи православни родитељи треба да направе компромис, али не када су у питању основне, духовне религијске теме и схватања, већ компромисе у стварима који нису толико битни и који су подложни променама. На пример у погледу музичког укуса и склоности ка одевању, и у погледу сатнице када се излази у град. Ту родитељи да буду разумно, разборито попустљиви, ту да направе компромис, а да се труде свим силама на све добре начине да деци усаде хришћанска православна схватања живота и света, посебно морална схватања. Да она буду у реду, да им она омиле, да то прихвате свим срцем па
макар излазили касно увече у град и слично.
О претераној бризи за децу
Како превазићи страх и бригу за децу? По оној народној Сву бригу пребацити на Господа. Бити отац и мајка је велико задовољство, част и радост. А уз молитву сваку родитељску бригу Господ ће окренути на радост. И Свети Сава нас томе учи и у својој архиепископској беседи каже: „Прво вac молим да положите сву наду своју на Бога, држимо се пре свега праве вepe.“
О различитом приступу родитеља васпитању деце
Када су родитељи различити: један верујући, црквен, а други супротно од тога, тада би требало урадити следеће. Да овај родитељ који је у бољој позицији, коју ми оцењујемо
као бољу, претходно са супружником разјасни ситуацију и да обоје формирају мишљење које је најбоље за дете. Ма колико ми били добро информисани и начитани и себе сматрали педагозима, заиста без Божије помоћи ништа неће бити. Они који се усрдно Богу моле за своју децу, па макар не знали ни за какве педагошке вештине, имају децу која су срећна и Богом благословена. Ту нема никакве сумње. Мада, наравно, педагогија има свој смисао, значај и одређени домет и у то не треба сумњати, али пре свега је молитва Богу.
О деци у Цркви
Деца су украс свакога Божијег храма. Треба да се сетимо речи Господа нашег Исуса Христа из оне приче када су му деца прилазила, а ученици мало бранили јер су стварала
неред и гужву, а Господ их је упозорио: „Пустите децу да долазе к мени, таквих је Царство Божије.“ Деца у цркву треба да долазе. Нека деца су и живахна, али опет то мора имати
неку своју меру. Нека деца пре богослужења и протрче и прогаламе, али када почиње Света Литургија онда родитељи треба да смире децу. Ако у току Свете Литургије родитељи не могу да их смире, онда нека их изведу мало напоље, па онда нека их опет уведу у храм. Ипак, треба да буде ред, поредак и дисциплина за време богослужења, особито за време Свете Литургије. А овима којима то смета, потпуно их разумемо и могу указати родитељима (на немирну децу), али не некако љутито, већ благо да замоле родитеље да их примире. Па и што да не, ако треба да помогну родитељима, ако има више деце, да их они изведу напоље. Све се да то средити када има добре воље и љубави.
О посту и причешћивању мале деце
Ја сам свестан тога да све моје колеге, браћа свештеници, неће рећи исто што и ја кажем. Ту су постала мала размимоилажења која ће се верујем временом мало усагласити. Моје
уверење је следеће, тако и препоручујем. Мислим да мала деца могу и треба стално да се причешћују, сваком приликом, сваке недеље, а о посту код мале деце не може бити ни говора. Како деца да посте, када још не знају ни шта је пост. О посту им треба говорити тек у време када се види да би они нешто разумели макар на нивоу тог свог дечијег
узраста. И када почињу то треба да буде у најмањој могућој мери, јер било би по мом мишљењу погрешно да деца још у најранијем добу стекну неки утисак да је пост нешто тешко, непријатно, лишавање неке омиљене хране... А прави смисао не разумеју. Мислим да то не треба да се деси. Мишљења сам да све што је везано за Цркву, богослужења и живот у Цркви буде нешто што ће деци да остане као најлепша успомена, на дивне и радосне догађаје.
О пубертету
Стање пубертета је једно преломно доба. Период, у животу младих људи, врло буран. Многи родитељи су врло забринути и питају се шта то бива са њиховом децом, зашто
постају јогунасти, непослушни, зашто се непрекидно нешто буне и протестују. Прва моја реч коју упутим родитељима је: Не бојте се! Проћи ће. И заиста то пролази. Али док не прође треба бити стрпљив. А колико ће трајати зависи од личности детета. У том периоду треба бити врло обазрив и применити комбиноване методе, што ће рећи строгост са благошћу и попуштањем. Оне благе и попустљиве методе нека се односе на оно што није баш толико важно и битно, а строгост и енергичност и доследне мере задржати на оно што је важно и битно. Родитељи првенствено треба да се моле Богу да их Он просветли и научи да децу и у том добу на један добар и пригодан начин приволе да недеља пре подне буде безусловно одређена само за Свету Литургију а све остало у неко друго време. Наравно понекад, у тежим и изузетим случајевима и ту се може направити неки попуст. Али у принципу деца треба да буду тако научена и васпитана од најмлађих година
да су богослужења на првом месту и да је недеља резервисана за цркву. Није лако, вреди се потрудити и Бог ће помоћи.
Шта је још ту важно? Да родитељи буду толико мудри и ангажовани да по сваку цену сазнају и прате са ким им се дете дружи. Управо у добу пубертета за децу најчешће ауторитет буде неки другар из њихове средине који им импонује па оно што он ради сматрају да је уједно најбоље. Ту обично родитељи, учитељи, професори, свештеници некако губе, одлазе мало у позадину, док то друштво доминира и постаје ауторитет и они га следују. А то може бити нешто јако лоше. Благовремено обратити пажњу са ким се друже и ако родитељи могу треба да утичу да се деца друже са вршњацима који су познати по добру, а не по злу. Проблем озбиљан, али, као што рекох, уз Божију помоћ дâ се решити.

(из књиге - Наш прота – Крстоносни Протојереј Дејан Дејановић)

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)