Хајде да престанемо да гледамо на нездраве везе и бракове као на стандард. И да то смештамо у добронамерне шале. Са критичним, сатиричним шалама немам проблем, јер се њима указује на проблем. Али доста више са шалама у маниру “свака жена звоца” или “сваки мушкарац је примитивац”, јер то није истина. Додајмо свему томе медије, присуство и прихватање прељубе и свађе као нормалну појаву, како у песмама тако у серијама. Зачинимо друштвеним мрежама где је нагласак на томе да се жене приказују као комад меса у излогу а мушкарци као извори материјалних добара и ми имамо проблем, нарочито са млађима који нису имали примере достојанства, верности, дијалога и пожртвовања у својој породици.
Постоје жене које не звоцају и не хистеришу, које не гледају “само паре” и одане су онима које воле. Постоје, и могу бити темељи породице, утеха и подршка свом човеку, добре мајке, срдачне домаћице, па и уз то вредне у свом звању.
Постоје мушкарци на које се не односи песма “ђаволу би душу дао за мерак”, што не значи да не воли добро друштво и песму, колико и жене. И они су снажни и нежни, обазриви и способни, вредни и спремни на промену и раст, добри мужеви и очеви.
Јасно, не постоје савршени људи, и ту мисао морамо да заборавимо.
Али хајде да не пристајемо на односе који нас изнова и изнова, без основа и смисла, стално повређују јер нас је неко или нешто убедило да другачије не може и не постоји, и да је то све што од љубави има и може бити.
Дошапнућу вам једну тајну: углавном сами себе у то убедимо.
Јер нисмо решили ствари сами са собом.
Због страха од самоће, због несигурности у себе, због ужаса пред животом, због бркања заљубљености са анксиозношћу и љубави са емотивном манипулацијом.
Да, наша породица и/или друштво је томе допринело, али нико те није натерао да прихватиш несрећу као стандард. Неретко је правдаш ситним психолошким лајфкоуч идејама или плитком назови хришћанском етиком. Али где нема слоге и једноумља и једнодушја као основног темеља двоје људи, тешко је то преобразити у нешто друго и боље. Многима можда и звучи саблажњујуће, али разликујмо страдање по Христу и страдање због наше слабости, кукавичлука и истрајавања у односима који не воде ни ка Христу ни ка нашем личном расту. Већи је грех кукавичлук од раскида и развода. Нарочито кад дође до оне границе где се човек запита да ли више служи другим човеку него Богу и оном што му је наменио да буде и какав да буде.
Тако да, доста више са стандардизовањем прељубе, блуда, окрутности различите врсте. Доста са приступањем другоме као да је нешто што ће мене чинити срећним. Будимо срећни са онима које волимо али то подразумева да прихватамо и да делимо несрећу и муку и крст и раст. Али не и да се претварамо у нешто што мрзимо и што не личи на нас, изворне и истинске и боголике.

Нисам лајфкоуч, нити је ово генерализација, много је људи и животних путева, тешко је ставити опште правило. Додајмо томе бракове са децом, где све бива много сложеније. Но свакако људи би требало да се суоче са истином. А шта ће се десити у том суочавању, и у ком смеру ће ићи, то свако нек види за себе.

Марко Радаковић

Пут ка Христу често води преко граница, страних језика, судбоносних сусрета, унутрашњих сумњи и лутања – попут ходочашћа мудраца са Истока који су се поклонили новорођеном Богомладенцу. За Михаила Михајлова, младог човека кога смо срели у бугарском храму у Милану, православна вера није плод породичне традиције и васпитања, већ резултат личног трагања и свесног избора.

Михаил је из Софије. Дипломирао је међународну историју на Универзитету „Еразмус" у Ротердаму, у Холандији, а потом наставио школовање на мастер програму из политике, филозофије и јавних послова на Универзитету у Милану. Као и већина Бугара, у детињству је о празницима одлазио у цркву, али вера тада није одређивала његов поглед на свет, систем вредности нити начин живота.

Прошао је кроз периоде негирања вере, атеизма и колебања у питањима вере, да би до православља стигао на начин који и сам описује као „занимљив". У Холандији је од протестантских мисионара добио Свето писмо и почео да чита Нови Завет. Посећивао је протестантска окупљања, која су му помогла да поверује и пробудила у њему живо интересовање за истине хришћанске вере. Живот и искушења кроз која је пролазио додатно су учврстили његову веру и учинили је све свеснијом и дубљом.

Када је дошао у Италију да настави студије, случајно је у Пјаченци посетио храм Македонске православне цркве. Управо тамо је постепено сазрела његова одлука да пости и приступи Светом причешћу у Православној цркви. Истовремено, у њему се јавила и снажна жеља да посети Бугарску православну црквену општину Светог Амвросија Миланског у Милану.

„Знао сам за њу, јер сам на њу наишао на интернету неколико месеци раније. Нисам сигуран зашто, али мислим да је постојао тренутак када сам тражио цркву и вероватно сам већ тада схватио да се вера живи у заједници, а не само индивидуално. Мало-помало почео сам да се упознајем са православним богословљем и да кроз Литургију, Предање и историју схватам да је то Црква коју су основали Христос и апостоли", каже Михаил.

Објашњавајући шта за њега значи православна вера, додаје: „За мене то нема никакве везе са отаџбином или носталгијом, јер је православље сила за живот и љубав, нешто што је далеко узвишеније од било ког народа или било које културе."

Михаил истиче да га у храм не доводи пука носталгија за Бугарском, већ нешто што превазилази његову везу са отаџбином и националном традицијом. За њега је то:

„духовна потреба за заједницом са Богом, која се остварује кроз богослужење и молитву, како у Цркви тако и изван ње."

Михаил Михајлов живи у Италији око две и по године. За постојање бугарске православне заједнице у Милану сазнао је једноставном претрагом на Гуглу, али месецима није имао храбрости да прекорачи праг бугарског храма. Бринуо је јер никада раније није био тамо и није познавао никога. О својој жељи разговарао је са девојком, питао је да ли би могли да оду заједно, а она је пристала.

„Дошли смо једном, допало нам се и почели смо да долазимо све чешће", каже Михаил.

Данас се више уопште не осећа усамљено нити као странац у овој дивној заједници пријатеља, које повезује једна вера – православна, једна нада – спасење, и једна љубав – Христова.

Сећајући се месеци испуњених стрепњом и несигурношћу, Михаил се обраћа свима који се још двоуме: „Мислим да много људи има тај осећај – да су нови, да никада раније нису били део црквене заједнице. Али желим да им кажем да се сваки човек, када уђе у цркву, заиста осети добродошлим и да су људи увек веома срдачни. Рекао бих да су у свакој црквеној заједници људи веома предусретљиви и да нема разлога за страх. Заиста је дивно! И сваки наредни пут када дођете, осећате се све опуштеније и некако све ближе заједници и самој Цркви."

Полазећи од сопственог искуства, свима који се, као што се и сам некада плашио, двоуме да направе прве кораке ка дверима храма, Михаил саветује:

„Рекао бих им да једноставно дођу на једну Литургију. Да погледају када почиње и да присуствују од почетка до краја. Или бар накратко – да запале једну свећу. И тако, мало-помало. Нико не очекује да се све догоди одмах."

За себе каже да је тек на почетку упознавања хришћанске вере и свог црквеног живота. Али је пронашао прави пут и њиме корача корак по корак, успињући се постепено уз духовну лествицу. Мој саговорник данас се већ осећа као део бугарске црквене заједнице у Милану, а његова жеља за будућност ове парохије јесте: „Да настави да постоји овако како постоји. Да отац Васил буде њен свештеник још много година. Да што више људи сазна за њу и охрабри се да дође, јер у Милану има много Бугара, али мало њих долази у цркву."

Поредећи своја запажања о бројним заједницама других помесних православних цркава које делују у западној Европи, Михаил истиче да би волео да се исто догоди и са бугарском црквеном општином: „Мислим да ова заједница има потенцијал да постане много већа. То је моја нада – да расте и да буде све бројнија."

Историја Михаила Михајлова подсећа нас да вера није нешто што се подразумева, већ драгоцени дар који човек открива и стиче. Она је дубока потреба душе за личним заједништвом са Богом. После дугог пута лутања, трагања и искушења, Михаил је прекорачио праг бугарског храма у Милану, постао део тамошње црквене заједнице и на сопственом искуству потврдио истинитост апостолских речи: 

„Тако дакле нисте више туђинци ни дошљаци, него сте суграђани светих и домаћи Божији" (Еф. 2,19), као и Христовог обећања: „Јер где су два или три сабрана у име Моје, онде сам и Ја међу њима" (Мт. 18,20).

Александра Карамихалева

Извор и фото: bg-patriarshia.bg

Превод са бугарског: редакција портала "Живот Цркве"

Поводом 170. годишњице од рођења српског генија Николе Тесле (1856-2026), Преосвећени Епископ вашингтонско-њујоршки и источноамерички Иринеј написао је следеће:

У поноћ 10. јула 1856. године, за време снажне олује праћене муњама, у породици свештеника Милутина и Георгине Ђуке Тесле у Смиљану у Лици рођен је дечак. Бабица, која је помагала при порођају, узбуђено је узвикнула: „Он је дете олује!“ Али је његова мајка мирно одговорила: „Не, он је дете светлости!“

Никола је рођен као син српског православног свештеника, који је био надахнут песник, даровит писац и учитељ са великом љубављу према природним наукама. Био је геније који је говорио осамнаест језика!

Његова мајка потицала је, такође, из свештеничке породице. Њен брат био је чувени Митрополит дабробосански Николај (Мандић), који је својим примером снажно надахнуо свог сестрића. Ђука је непрестано осмишљавала и правила разне справе како би себи олакшала послове у кухињи и домаћинству.

Тако је овај посебан дечак, Никола, испуњен стваралаштвом и радозналошћу, одрастао у дому и окружењу које је било непресушни извор надахнућа. Управо ту је развио свој изузетан ум, фотографско памћење, оштро запажање, изванредан слух и невероватну способност памћења.

Одгајан је да не буде себичан и да све што чини буде на корист читавом човечанству. Желео је да свету подари светлост и енергију. Тако је ово „дете светлости“ израсло у једног од највећих проналазача свих времена – човека који је „осветлио свет“ и омогућио настанак савременог доба.

Као човек испред свог времена, Никола Тесла и данас представља надахнуће сваком детету које жели да својим светлим и новим идејама учини свет бољим. Када су једном приликом Алберта Ајнштајна упитали како је бити најпаметнији човек на свету, одговорио је: „Не знам, то ћете морати да питате Николу Теслу.“ Заиста, он је био и остао човек испред свог, али и нашег времена.

Сада је време да надахнемо сву нашу децу и омладину да посматрају, проучавају, уче и стварају – баш као Никола Тесла!

Епископ вашингтонско-њујоршки и источноамерички Иринеј

Извор: Информативна служба СПЦ

Пре 170 година у Смиљану - 10. јула 1856. године, као четврто од петоро деце у породици православног свештеника Милутина и Георгине, рођен је човек који је задужио човечанство и осветлио свет - Никола Тесла. Остаће заувек упамћен као један од најплодоноснијих научних умова света, човек чији су проналасци омогућили производњу и пренос струје, односно електрификацију градова због чега је човечанство ушло у ново доба технолошког и индустријског развоја. По њему име носи јединица јачине магнетног поља.

О Николи Тесли

Показујући снажан таленат за науку и истраживачки рад, по завршетку основног и средњег образовања, са 19 година се сели у Грац где похађа Политехничку школу. Изузетно предан учењу, Тесла током студија врло мало спава, проводи много времена читајући, а испите полаже са највишим оценама. Професори шаљу писма његовом оцу да испише сина уколико не жели да се убије прекомерним радом.

Испоставиће се да формално високо образовање неће моћи да заврши због сплета околности и недостатка новца (два пута је одбијан за стипендију у Матици српској). Од Граца, преко Марибора и Прага стиже у Будимпешту 1881. где се запошљава у телеграфској компанији „Америчка телефонска компанија“.

Тамо му се први пут јавила идеја о принципу ротирајућег магнетног поља, а потом је развио план за индукциони мотор – први корак ка успешном искоришћавању наизменичне струје.

У Париз се сели годину дана касније да ради у фирми Томаса Едисона на унапређењу електричне мреже, а 1883. године током задатка у Стразбуру прави први индукциони мотор који користи принцип обртног магнетног поља.

Рат са Едисоном и партнерство са Вестингхаусом

Већ наредне 1884. године, са писмом препоруке и четири цента у џепу стиже у Њујорк где се запослио код Едисона. Иако је Тесла одржао свој део погодбе да преправи и унапреди генератор једносмерне струје, Едисон је одбио да му плати. Убрзо је дошло до разлаза њих двојице, а после и до „рата струја“.

Убеђен да је наизменична струја будућност, Тесла оснива компанију „Тесла електрично осветљење и производња“. Први електромотор на наизменичну струју направио 1887. године, а 1888. почиње рад са индустријалцем Џорџом Вестингхаусом, који је откупио права на Теслин патент полифазног система.

Добили су понуду да осветле Светски сајам у Чикагу 1893. године, а током ње представили су посетиоцима систем наизменичне струје. Тесла, веома умешан и као шоумен, атрактивним наступима објашњавао је принцип обртног магнетног поља и индукционог мотора. Посетиоци су такође били одушевљени његовим флуоросцентним сијалицама.

После мучног и тешког сукоба са Едисоном, који је на све начине покушавао да прогура систем једносмерне струје, Вестингхаус и Тесла изашли су као победници. Вестингхаус је због дуготрајног сукоба умало банкротирао, па је Тесла поцепао уговор и ослободио америчког предузетника обавезе плаћања коришћења патената.

Икс-зраци, радио и бежични пренос

Теслин бриљантни ум се није фокусирао на само једну област, већ је експериментисао у многим пољима. Тако се још 1887. године заинтересовао за оно што ће се касније назвати икс-зрацима, а наредних неколико година осмислио је уређаје које ће касније користити Вилхелм Рендген при открићу икс-зрака 1895. године.

Тако је 1891. године изумео „Теслин калем“ који су се деценијама касније користили у радио предајницима и другој електронској опреми.

Увек заинтересован за даљинско управљање и слање сигнала, Тесла је након неколико претходних патената објавио изум првог телеаутоматизованог брода којим је даљински управљао, што је демонстрирао пред публиком у Медисон сквер гардену.

У лабораторији у Колорадо Спрингсу 1899. године бавио се бежичним преносом електричне енергије, покушавајући да искористи Земљу као проводник. Такође је радио и бројне експерименте бежичне телеграфије.

Вративши су у Њујорк 1900. године када почиње градња куле „Варденклиф“ који је требало да служи као Светска радио станица. Међутим, 1902. године затиче га вест да је Гуљелмо Маркони успео да оствари трансатлантски пренос радио-сигнала.

Амерички Завод за патенте 1904. године додељује Марконију патент на радио. Италијански инжењер 1909. године добија Нобелову награду, што је много погодило Теслу, а такође и лажна вест 1915. године да ће са Едисоном поделити Нобела за физику.

За живота је остварио тек неколико блиских пријатељстава и то са писцима Робертом Андервудом Џонсоном, Марком Твеном и Френсис Мерион Крофорд. Познат по не баш економичном управљање новцем, важио је за ексцентрика, а многи су знали за његов страх од микроба.

На његов 75. рођендан магазин "Тајм" га је ставио на своју насловну страну.

Упокојио се од срчаног удара на Божић, 7. јануара 1943. године у свом апартману у хотелу "Њујоркер". Тим поводом огласио се и градоначелник Њујорка: „Никола Тесла је умро. Умро је сиромашан, али је био један од најкориснијих људи који су икада живели. Оно што је створио велико је и, како време пролази, постаје још веће“.

Без његових изума савремена цивилизација изгледала би потпуно другачије. Патентирао је око 700 проналазака.

Поводом стогодишњице његовог рођења, 1956. године предложено је да јединица јачине магнетног поља добије Теслино име, а четири године касније то је и озваничено: на Генералној конференцији тежина и мера у Паризу, 1960. године, јединица, као део система СИ изведених мера, за јачину магнетног поља (густину магнетног флукса), названа је у част Николи Тесли, (симбол: T), по предлогу словеначког инжењера електротехнике Франца Авчина, а вредност од једног тесле је једнака једном веберу по квадратном метру.

***

Топло препоручујемо да у наставку чујете изузетно слово Патријарха српског Порфирија у Смиљану 2022. године и бар једно од предавања посвећених Николи Тесли, које је одржао свештеник др Оливер Суботић, управник Мисионарског центра АЕМ и аутор књига посвећених великом српско-америчком научнику:

Патријарх Порфирије у Теслином Смиљану: Никола Тесла никад није заборавио своју веру

Збор зборила господа хришћанска - Представљање књига о. др Оливера Суботића

Збор зборила господа хришћанска - Трибина "О Тесли као хришћанину и философу"

Збор зборила господа хришћанска - О. др Оливер Суботић: Прича о Теслиним прецима и херцеговачким пријатељима

Збор зборила господа хришћанска - О. др Оливер Суботић: Тесла као љубитељ гусала и српских епских песама

Извор: Радио "Слово љубве"

Да ли су психолошко благостање и спасење супротни концепти? Ако се неко заустави на истраживањима неких православних аутора, лако би се стекао утисак да православна вера није компатибилна са праксама попут психотерапије и психоанализе. Чини се да су циљеви психотерапије понекад у супротности са циљевима православне аскезе. Приметно је, међутим, да психоанализа и психотерапија немају исти циљ, и неке ће можда изненадити када чују да је један од фројдовских аналитичара 20. века предложио визију психоанализе која је сасвим компатибилна са православном вером: Жак Лакан.

Лакан, француски психоаналитичар активан од 1930-их до 1970-их, преформулисао је психоанализу, удаљавајући се од Фројдовог биолошког детерминизма усмеравајући je ка филозофским променама које су се дешавале у послератној Европи, као што су егзистенцијализам, структурализам, а касније и постструктурализам. Иако је Лакана многим аналитичарима у САД-у било тешко разумети, његова дела су имала значајан утицај у другим дисциплинама и у другим деловима света, као што је приметан утицај који је имао на православне ауторе као што је Христо Јанарас. У разматрању односа између фројдовско-лакановске психоанализе и православне теологије, корисна полазна тачка може бити крај – то јест, циљеви православне вере и психоанализе.

У православној цркви циљ личности је обожење (theosis), да постане по благодати оно што је Бог по природи. Спасоносни процес сједињења са Богом у његовим енергијама не мери се земаљским благостањем или друштвеним добрима којима друштво даје приоритет. Заиста, висине обожења које су достигли свеци често су у директној супротности са добрима света. Јуродиви Христа ради, мученици, неплаћеници, страстоноше – сви су они у супротности са добрима света како их дефинише друштво. То је зато што је православно спасење кенотично, оно захтева самопражњење или изливање самог себе. Спасење не захтева од нас да се излијемо као нека врста пореза; изливање себе је део спасења. Због тога је православни пут у својој основи аскетски. Понижава оно што друштвено добро велича. Имајући ове идеје на уму, како би секуларни процес попут психоанализе могао да функционише у складу са овим принципом?

Прво, треба разликовати циљеве психотерапије и психоанализе. Примарни циљ психотерапије је смањење психијатријских симптома било когнитивних, емоционалних или физичких. Лечење се може сматрати успешним када су психијатријски симптоми смањени или елиминисани. У фројдовским терминима, могли бисмо рећи да је психотерапија генерално усклађена са принципом задовољства – настоји да смањи напетост и одржи хомеостазу, повећавајући задовољство и смањујући незадовољство. Из ове перспективе, могли бисмо рећи да психотерапија иде окомито на аскетски ток. Није у супротности по дефиницији, али ни не путује у истом правцу. Психотерапију супротстављамо психоанализи. Лакан је тврдио да је его „људски симптом par excellence, ментална болест човека“[1], а стварање његове среће није циљ анализе. Лаканов психоаналитичар Раул Монкајо је тврдио да је процес у психоанализи процес „добронамерне деперсонализације“[2] – изливања ега – идеја слична кенози. Монкајо је ово повезао са праксом зен будизма, још једне источњачке духовне традиције у којој се особа препушта свом нарцистичком улагању у его.

На крају крајева, процес психоанализе за Лакана доводи до суочавања са жељом која обитава у свакоме од нас. Суочавање са жељом такође лежи у срцу аскезе. У аскези, особа се суочава са својом жељом лишавајући је смртних интереса, увек тражећи везу са Богом који је у суштини неспознатљив и који борави у тами. Овај однос захтева одрицање од световних добара. У психоанализи, субјект преузима одговорност за однос према неизрецивом првобитном одсуству. Ово одсуство је узрок жеље која превазилази жеље свесног ега. За Лакана, у срцу теме постоји рупа која зјапи, и није тешко видети креативно и суштинско одсуство Бога у православљу као резонантно са Лакановом тврдњом. У психоаналитичком смислу, субјект који иде даље од принципа задовољства (који штити его) откриће незадовољство. Ово је искуство у коме узбуђење у психи достиже тачку где задовољство и бол долазе заједно као нека врста задовољства/бола, коју је Лакан назвао jouissance. Занимљиво је да је Лакан открио jouissance у екстазама мистика Католичке цркве, као што је Екстаза Терезе Авилске или код Јована од Крста. Ово jouissance може се наћи и код православних светитеља чије агиографије препричавају њихова сопствена искуства о ужитку искуства Бога који се стапа са болом свесног, друштвено оријентисаног ега. У оној мери у којој хришћанин тек треба да прође кроз кенозу сопства, или могли бисмо рећи, ега, такви догађаји ће се доживљавати болно.

Психоанализа не води спасењу. Међутим, православно предање генерално сматра да рај и пакао нису различита места, већ два искуства присуства Божијег: рај, за оне чија су срца припремљена, и пакао, за оне чија су срца неспремна. У мери у којој аскеза припрема срце за присуство Божије, ми нудимо да психоанализа иде паралелно са православним аскетизмом. И једни и други не усмеравају субјект ка благостању, већ ка жељи изван задовољства која може довести до ужитка препуног и уживања субјекта и бола ега. За оне који више улажу у свој его, такво уживање је бол. За оне који су се ослободили свог ега кроз кенозу, биће спремнији за мистично уживање Божанског присуства. Иако је психоанализа секуларна и не подстиче намерно однос према Богу Православне Цркве, она свакако олакшава аскетско путовање оријентисано ка нечему изван задовољства. У том смислу, постоји резонанца између лакановске психоанализе и православља у њиховом разумевању шта значи бити човек. Ова резонанца их ставља у јединствену позицију за плодан интердисциплинарни дијалог.

Карл Ваиц (Carl Waitz) и Тереза Тисдејл (Theresa Tisdale)

https://publicorthodoxy.org

Постоје борбе о којима никоме не причаш.

Не зато што кријеш.

Него зато што ни сам не знаш како да их објасниш.

Борбе које се не виде споља.

Тренуци кад се споља смејеш, а изнутра се састављаш.

Кад устанеш, одрадиш дан, кажеш „добро сам“

а само ти и Бог знате колико те је коштало да тог дана не одустанеш.

Психолошки гледано, најтеже битке често нису оне спољашње.

Нису послови, обавезе, туђи захтеви.

Најтеже су оне тихе:

да не потонеш у мислима,

да не узвратиш злом,

да не поверујеш лажи о себи,

да останеш благ када ти се виче,

да устанеш када ти се лежи на дну.

Духовно гледано, Бог види и оно што људи никада неће.

Види сузу коју си прогутао.

Види молитву коју ниси умео да изговориш до краја.

Види тренутак када си прећутао уместо да повредиш.

Види када си изабрао добро, иако ти је било тешко.

Види када си носио свој крст тихо, без публике и без аплауза.

И можда је то једна од најдубљих утеха вере:

да не мора све да буде виђено да би било вредно.

Не мора све да буде (споља) признато да би било стварно. Не мора свет да разуме твоју борбу

да би она пред Богом имала тежину.

Јер постоје победе које се не мере споља.

Него у тишини савести.

И постоје дани када је довољно то што си издржао.

То што ниси одустао.

То што је само Господ видео колико ти је било тешко

и дао ти снаге да не одустанеш.

И то је довољно.

**

Постоје тренуци у животу када човек има осећај да се све полако гаси.

Не деси се то нагло, драматицно нити од‌једном, вец тихо, наизглед нечујно...

Прво нестане мир.

Онда почне да слаби вера.

После тога се умори љубав.

Психолошки гледано, људи често мисле да велике кризе долазе нагло.

Али много чешће оне почињу малим унутрашњим одустајањима, гашењима.

Престанеш да верујеш да ствари могу бити боље.

Престанеш да верујеш људима.

Престанеш да верујеш себи.

И полако се у човеку угасе ствари које су га држале живим.

Духовно гледано, свети оци су говорили да највећа опасност за човека није пад.

Него очајање.

Јер када изгубиш наду, тада ти се чини да ништа више нема смисла.

Да нема светла.

Да нема излаза.

А истина је много другачија.

Док год у човеку постоји макар мала искра наде, ништа није завршено. 

Нада није наивност.

Нада није затварање очију пред проблемима.

Нада је тиха одлука да тама нема последњу реч.

Зато и у најтежим тренуцима постоји нешто што не смеш пустити да се угаси.

Јер из наде се поново рађа вера.

Из вере поново долази мир.

А из мира се поново враћа љубав.

Зато ако ти се некада учини да је много тога у теби утихнуло — чувај макар ту малу искру.

Јер док она гори, можеш поново запалити све остало.

Ако те је ово дотакло, застани на тренутак и запитај се:

шта је у теби можда ослабило… али још није потпуно нестало?

Можда је баш ту место где почиње нови почетак.

Инстаграм страница

Једноставан је човек дотле док божји дарови у њему нису нарочито разврстани и именовани, ни по смислу ни по дејству и моћи. Такав човек је тих и благо осветљен као црквица у којој горе много светиљка ужежених од разних даровалаца, намењених разним циљевима, земаљским и небеским, и које се у трајном миру гасе и поново пале. И само светле.

* * *

Ради, па боље ради, па још боље ради. А увек знај да све то чека напослетку дебели мир и заборав. И радуј се срдачно и једином правом раду, најбољем раду; и једином правом одмору, забораву.

* * *

Кога прати срећа, за тога се привремено укидају закони узрока и последица, а логику мења сујеверје. Срећник у недрима крије драгоцену, али слепу и пасивну птицу, страхујући за њу. Та птица се може угушити, а човек се суочава са дилемом: пустити је да одлети са добрим чинима или је показати свету. Ипак, срећник обично не дочека одлуку, јер птица среће у једном тренутку угине.

* * *

Моћи зараћеног човечанства јесу моћи тешког болесника: трепере као жива у термометру коју терају грозница и зло. Народи теже да одлучну снагу своју изразе највећим могућим ужасом. Грчки трагичар Есхил, и сам дугогодишњи ратник, говори на уста Етеокла у трагедији Седморо против Тебе, и поручује и данашњем свету: "И тај ће ужас наћи свој ужас."

* * *

Мржња је оно што може и у народима и у појединцима да делује место правих творачких и одбранбених сила. Код појединаца, она може понекад да замени таленат; код народа, динамику правог државног живота. Кобно је и прво, али ово друго кобније. На светским конференцијама седе око стола фигуранти — господа која добро једу и са свачим терају спрдњу — а историју творе они који силно мрзе. Творе је онакву каква је од памтивека: да места која су некада била знаменита по културним добрима, остану историјска имена знаменита по ратним несрећама, по покољима и по рушевинама.

* * *

Човек је много пута господар, али није увек и ауторитет. То су две различне ствари. За господара, треба јасна дисциплина; за ауторитет, тајанствена дисциплина. Господарити, то је успоставити један крут однос, сматрати за реално оно што је истоветно са господаревим искуствима. Бити ауторитет, значи дејствовати без сталног односа, само кроз тренутне додире. Кроз додире које ауторитет има, као муња са небом и земљом, истовремено са оним над чим је он ауторитет, и са оним што је над њим ауторитет. Бити господар, то је друштвена моћ. Бити ауторитет, то је питање супстанце.

* * *

Праштање је висок степен врлине. То није помирење завађених, то је самопрегорење униженог и увређеног. Праштање је велики морални задатак сав на једној страни. Прашта онај који прашта без спољне церемоније мирења, без сатисфакције; прашта безусловно, не чекајући реакцију увредиоца. Ретко бива тако.

А обичне су две форме. Врста примирја, уз разна уверавања и гестове, при чему се једна страна самохвали да је могла и горе увредити, али није; а друга страна се самохвали да је могла и она вређати, али није. И врста егзекуције: ако је осрамио ближњег докраја, узео над њим моћ џелата, онда је жртва обешена, а џелат у фраку и цилиндру упућује извињење лешини.

__

Исидора Секулић, „Стопама Христовим: одабрани записи”

извор

Дозвољавамо својим мислима да се отргну од нас, да расту у ужасе, да и оно што нам је Бог дао опсесивно држимо уз себе у страху да ћемо то изгубити.
Али зар је ишта заиста наше?
Зар ишта и ико ко стоји у Господу може бити изгубљен?
И ко смо ми да судимо или слутимо има ли Бога у некоме или нечему више или мање? Да ли ће овог помиловати, а оног одбацити? Да ли ће једна реч преживети, а друга ишчезнути? Да ли је патња која је ту или тек долази на пропаст или спасење?
Живи патњу уз Божије скуте и не брини.
Страдај сведочећи Божију љубав и немаш чега да се плашиш. Боља је и смрт праведника него живот грешника.
Свако од нас би да буде и праведан и заштићен од сваког зла, али тога нема, нити ће бити. Јер живимо у неправедном свету. Христа су опљували, мучили, разапели. Сина Божијег. Јесам ли ја од оних који захтева бољи третман? Живот Сâм су замрзели, на Пут сâм су ставили погрешне путоказе, и Сушту Истину опљували и представили као лаж. А ми се чудимо ако се то дешава поново, другима или нама.
Па шта смо мислили?
Ето житија Светих. Има ли једнога да је поживео без страдања? Неко је страдао више, него мање, но нема оног који је лако доспео у Царство небеско.
У Царство небеско се иде певајући радосне песме, али се иде ужим путем, често стрмоглавим, често окрвављеним, често је то наша крв.
Али онај који је на том путу зна зашто то чини и радује се томе, јер види и осећа плодове Царства небеског већ на самом путу.
Не заваравајмо се, Бог одговара.
Одговара конкретно, и то не само кроз неке услуге, но даје Себе Самог, а то је највећи дар који Родитељ може дати деци.
Постоје родитељи који мисле да дечију љубав могу купити поклонима, а постоје родитељи који знају да морају себе да уложе у однос са децом, да првенствено дарују сами себе, па тек онда остале дарове.
Бог тако воли, Бог тако дарује.
Даје Себе, Царство небеско сада и овде.
Његова благодат није тек апстрактна или мистична прича, топлина Божијег загрљаја се осећа, Дух Свети се пројављује и шири. Као радостан човек кад мора да пева, па песмом разгали срца многих који су можда тужни или забринути, тако и Дух Свети уноси радост која не може бити ућуткана, ни сузбијена, ни суздржана. 

Бог никада неће ставити човеку на леђа крст који ће му сломити кичму, али човек често презре или одбаци свој крст не знајући да је он мост којим се стиже у Царство небеско.
Све вас пуног срца поздрављам и желим да Причешће схватимо као сједињење са Самим Христом. Допустимо Му, онда, да нам помогне да победимо себе саме, то јест, да поразимо своје слабости, да презремо лажну слику о себи, да бисмо Му се принели као истинити и Њиме потпуни.

Марко Радаковић

Преподобни Нил Мироточиви пророчки је описао морално стање човечанства друге половине двадесетог века следећим речима:

„Народ тог времена биће тешко препознатив. Тада ће време почети да се приближава доласку антихриста, разум људски ће се помрачити од страсти телесних, и све ће снажније да се развија безбожност и безакоње. Свет се неће моћи препознати, промениће се изглед људи и тешко ће се разликовати мушкарци од жена, захваљујући бестидности у одевању и ношењу фризуре. Ти људи ће подивљати и биће сурови, слични зверима, због антихристових саблазни. Неће бити поштовања према родитељима и старијима, љубав ће ишчезнути… Тада ће се карактери, предања Хришћанства и Цркве променити. Код људи ће ишчезнути скромност и цароваће блуд и распуштеност. Лаж и среброљубље достићи ће највећу могућу меру, а тешко онима који сабирају богатства. Блуд, прељуба, мужеложништво, тајна дела, крађа и убиства господариће у друштву“.

Одмах пада на памет мисао: преподобни говори о друштву уопште, то се не тиче наше пастве, наше црквене заједнице. Али следеће речи предсказања доказују управо супротно – говори се управо и искључиво о народу који формално пребива у Цркви. Преподобни овако наставља: „У то будуће време (тј. наше време) због силине огромног преступништва и развраћености, људи ће се лишити благодати Светога Духа коју су примили у крштењу, а изгубиће такође и грижу савести. Црква Божија остаће без богобојазнивих и благочестивих пастира, и тешко тада Хришћанима који у свету пребивају, јер ће они потпуно губити своју веру, зато што ће бити лишени могућности да од било кога приме светлост познања…“

Задивљујуће је са каквом је тачношћу преподобни Нил видео савремени морални пад. Али није нимало задивљујуће то што је он углавном своју пажњу усредсредио на чланове Цркве, а не на друштво уопште. Почев од Старог Завета, Црква у току целокупне своје историје није настојала да преобрази читаво друштво, него се, напротив, свим снагама трудила око сопствене пастве. То начело је врло важно кад разматрамо дату тему. Разматраћемо моралне проблеме само онолико колико се они тичу наше пастве…

Треба да појаснимо православно одређење речи „наравственост“ (моралност), пошто је тај појам у наше дане скоро у целини унакажен. Професор Иван Михајлович Андрејев на питање „шта је наравственост?“ одговара овако: „Наравственост је делање (или понашање) човека условљено његовим односом према идеји Највишег Добра и Највећег блага. Идеја Највишег Добра одређује пут (тј. метод), а идеја Највећег Блага – циљ наравственог деловања човека… Први темељ наравственог живота Хришћанина је вера у Христа као Богочовека. Искупитеља и Спаситеља… Друга основа хришћанског живота и наравствености је Православна Црква, коју је ради нашег спасења саздао сам Спаситељ света… Саздавши Цркву, Спаситељ је у њу сместио све оно што је неопходно и довољно за наше спасење и наравствени живот, који ка том спасењу води“.

Из овога је јасно да се тема чланка не дотиче људи који су солидно укорењени са ове стране Црквене ограде. Кад разматрамо питање савременог морала ми се обично не узнемиравамо због оних које увек видимо на свеноћним бденијима, који посте, свакодневно се моле, читају духовну литературу, често се исповедају и причешћују, о онима који се сами одричу од овога света и његове греховности. Такви верници су ослонац и подршка самом пастиру. У области морала ми се бринемо управо за оне које ретко виђамо, који скоро да и не учествују у животу Црве. Бринемо се за сваку душу (и мени то често изазива кошмаре) за коју морамо дата одговора на Страшноме суду.

Драги оци и браћо! Морамо признати да је врло велики број такозваних наших парохијана, који формално припадају нашим парохијама, у најбољем случају полуцрквен, а у најгорем – сасвим нецрквен. Неки долазе у храм из национално–културних и друштвених разлога, неки да попричају и да се сретну једни с другима. (Но, хвала је Богу да ипак долазе, јер увек има наде де ће их благодат Божија некако дирнути, привући их ближе). Све у свему, наша несрећа није у томе што морални расип окружује нашу паству – тако је, у извесном степену увек било са стадом Христовим. Наша несрећа се састоји у томе што је највећи део наше пастве, макар и да лута око црквене ограде, животом својим дубоко погружен у морално блато које Цркву окружује.

Савремени пастир пред собом има велики проблем: на једној страни, он самог себе мора да сачува од великих притисака савременог света, а са друге стране – он је дужан да те притиске, то блато о коме говоримо, пажљиво изучи да би од њега заштитно своју паству, надајући се да ће јој користити у делу спасења. „Упознај се с духом времена, изучи га“, пише свети Игњатије Брјанчанннов у „Отачнику“, – „да би по могућству избегао Његов уплив“. Погледајмо стога савремене околности. Подробно размотримо неке од токова и нека питања која узнемиравају и излажу искушењима стадо Христово.

Нека наше излагање буде организовано на следећој основи: пратимо живот једног православног Хришћанина од рођења до самртне постеље. Пратећи га, срешћемо се с две врсте питања. Једна су питања с којима се Црква сретала и на која је дала одговор. У таквим случајевима користимо Црквене законе и установе. Друга врста су она питања која се јављају због савременог, тзв. „прогреса“ науке и моралног пада модерних научника. Размишљајући о таквим проблемима, ми можемо само да предложимо неке методе и решења Цркве сличне претходним њеним решењима по сличним проблемима, али ће. на крају крајева, Црква сва ова питања морати да решава отворено.

Неопходно је имати на уму да је метод сила зла у процесу разарања света увек један те исти. Отворена Лаж упорно се истиче и понавља, понавља се и истиче у разним варијантама, док људи у лаж не поверују и не почну сами да је истичу и понављају. Ми, пастири, морамо знати да оно што нама изгледа као савршено јасно није увек тако јасно члановима наше пастве који су изложени том прању (боље рећи – прљању) мозгова. Зато смо увек дужни да на општеприхваћену лаж дамо задовољавајући, тачан и заснован одговор.

Кренимо од проблема зачећа и рађања деце. Савремена медицина супружницима даје многе могућности, којих није било код претходних поколења.

1. Супружници могу да бирају време зачећа („планирано рађањe“ – planned parenthood) путем различитих средстава против зачећа.
2. У случају нежељене трудноће данас је сасвим легално могуће „поправити“ ситуацију – абортусом.
3. Супружници могу да, помоћу специјалних метода, провере да ли је заметак у утроби здрав и да ли има генетичких поремећаја.
4. Ако се открије да је један од супружника у немогућности зачећа, постоје многи начини вештачког оплођења, све до осемењивања у епрувети са потоњим пресађивањем у утробу мајке–сурогата (замене).

Размотримо питање одвојено:

1.Проблем средстава против зачећа

Погледајмо неколико важних чињеница у вези с тим:

Прво: Истинска Црква Христова у прошлости никад није давала благослов за такву праксу. То се директно види из нашег Требника, где се у чину исповести у оквиру питања која се упућују жени налази и питање – да ли су користиле биље (тј. траве или прашкове сличне савременим пилулама против зачећа) да не зачну дете, или да ли су утробу своју нечим напојиле да не зачну (то јест, да ли је у утробу било стављено нешто што спречава зачеће) или јеле нешто да не буде зачећа… да се одлуче на шест година“. У требнику се као потврда за ову праксу наводи правило VI васељенског сабора. Дакле, употреба средстава против зачећа противречи не само духу и циљу хришћанске брачне везе, свим учењима Светих Отаца и учитеља Цркве по том питању, него је директно супротна јасним и отвореним установама и законима Цркве.

Друго: Нажалост, у последње време учитељи неких „либералнијих“ православних јурисдикција (нпр. протојереј Јован Мајендорф из Америчке Православне Цркве и прота Димитрије Константелос из Грчке Америчке Архиепископије) у својим тумачењима православног брака дају некакво „сакраментално“ значење телесним односима и зато сматрају да је употреба средстава против зачећа сасвим допустива. Отворена противуречност њиховог мишљења са вековним искуством и поимањем Цркве са њихове стране се тумачи „сувишним утицајем монаштва“ на Историјски Црквени поглед у вези овог питања. Дакако, наша Црквена савест не дозвољава нам да се сагласимо с тим новим „богословљем“ брака, али морамо обратити пажњу на чињеницу да су таквим мишљењем углавном прожета издања на енглеском језику, која долазе у руке наших младих.

Треће: Да ли под утицајем таквих либералних богослова по незнању и у нашој Цркви постоје свештеници који благосиљају употребу средстава против зачећа.

Пето: Ако пастир, да би предупредио неко горе зло, узима на себе одговорност да „олабави“ Црквене законе у тој области, он мора имати у виду да се средства против зачећа могу поделити на две врсте. Прва су она која физички спречавају само зачеће. Друга дозвољавају зачеће, али спречавају развој заметка. Ту већ није реч о средству против зачећа, него абортусу, то јест убиству.

Кад је ово у питању, наша паства се двојако односи према проблему. Уцрквењени људи који слушају заповести Цркве уопште немају потребу за тим средствима. Нецрквени, пак, уопште ни не схватају зашто су та средства забрањена. Ако им о томе будете говорили, подсмеваће вам се.

Објаснићемо зашто црквеном народу нису потребна оваква средства. Односи супружника не благосиљају се у току четири поста, а такође и средом и петком од вечерње у току читаве године. О овоме се налазе указања код светих: Максима Исповедника, Нила Синајскога, Јефрема Сиријанца и других. На то указују треће правило светог Дионисија Александријског и други канони. То искључује око 180 дана годишње. У „Поучном извешћу“ које се штампа у потпуном издању службеника, налазе се следеће речи у 18. правилу: „Сваки јереј и ђакон који има жену дужан је да се од сједињења с њом уздржава неколико дана уочи литургисања, као и након служења тог дана: ко се не уздржава и служи, тешко греши. Од ових се ствари мора веома уздржавати не само јереј но и сваки Хришћанин који хоће да се достојно причести Божанственим Христовим Тајнама…“ Ако се то правило схвати минимално, то јест да се треба уздржавати два дана пре и један дан после причешћа, и ако се претпостави да се наши уцрквењени супружници причешћују најмање једном месечно ван постова, као и на празнике, то искључује још 30 дана. Ако имамо на уму биолошку чињеницу да су нормални услови за зачеће жене максимално у току четири дана сваког месеца, то бива јасно да супружници који се уздржавају по Црквеним правилима немају никакве потребе за вештачким средствима. У светлости ових Црквених ограничења супружничког живота постаје јасно да су заблуде савремених либералних „богослова“ само последица. Узрок је слабљење или потпуно укидање Црвених постова, што их приморава да врше и остале уступке и да оправдање траже у мудролијама туђим Цркви. (коментар уредника Има наде: овај део излагања руског свештеника Григорија треба узети са резервом, јер не постоје потврде да Црква инсистира на оваквим правилима. Овај пасус остављамо чисто из информативних разлога јер садржи и понеки користан савет попут оног да се треба уздржавати од телесних односа вече пред Причешће и на сам дан када смо се причестили. Детаљније на ову тему прочитајте текст Брачни односи – шта Црква и Свети Оци заиста кажу?)

А шта са оном нашом паством која не пости, не причешћује се често, не уздржава се? Како пастир да руководи онима који нису у потпуности послушни Цркви? Сва нада се састоји у томе да им се објасни суштина православног хришћанског брачног савеза, тај општи и коначни циљ свих наших Тајни и читавог хришћанског живота – спасење живота. Ако супружници схвате да њихов брак није ништа друго до пут ка стицању спасења, тј. ограничење воље, послушање, победу духа над плотским, тада ће бити у стању да виде да, упркос ономе што им свет тако одлучно доказује, физичка страна није средиште њихове везе, па ће они моћи да иду за Црквеним правилима која су с тим у вези.

По који пут се у животу враћам на тачку: ћутати, ћутим, ћутање.

Благо онима који су род тима трима ствари. У саобраћају с људима и са догађајима човек говори, у себи, човек ћути. Како је загонетна ствар ћутање, и сан је загонетна ствар али ћутање загонетније.

Кад ћутимо у себи то је сасвим неко особито стање изван сваке конкретне реалности. У животу, човек је ограничен у себи он је неограничен краја му нема. Наравно под условом да дубоко ћутимо и да дубоко у себи ћутимо.

Дубоко ћутање и дубока самоћа, две апсолутно духовне ствари у човеку.

Говором се кажу велике важне дивне ствари, али све у ограничењима. Најпрецизније и најсуштинскије знамо оно сто не можемо никада исказати.

Језик сам је ограничен. Једнако се развија али једнако вене и опада. Што је говорено и писано пре педесет година, чудно је и смешно, данас. А што је пре триста година говорено и писано, то је мртав језик то је књизи фотографисан покојник.

Ћутање, напротив увек је исто. Оно дубоко ћутање, да нагласимо опет. Плитко ћутање, са стегнутим устима очима упереним у савременост и савременике у свакидашње планове, бриге, амбиције, мржње, освете, то није ћутање, то је разговор шапутав и прикривен на поврсини човека и ствари.

Дубоко ћутање је духовна сустина.

Ко уме дубоко ћутати, дато му је да изађе из ограничења, да има додир са суштинама. Ко лепо говори, моћан је земаљски, ко дубоко ћути, моћан је васељенски. Кад је човек сав духован и сав суштина он мора бити нем, непомичан, сам. Онда је изашао из живота свакодневног, онда је део васељенског ума. Отуда је тако силан симбол тако силан човек изведен у камену од генијаног ума и генијалних руку.

А како си јутрос ћутао? Јеси ли се спустио дубоко у се, јеси ли умотрио јад човечанства. Да се о духу васељенском и човечњем, о његовим енергијама и потенцијалима знаде данас мање но што се знало о материји пре хиљаду година.

Шездесет секунди ћутања довољно је да човек духом такне онолико колико говором не може ни за шездесет дана. Напољу је парада, унутра ћутање. Сад је време да се отворе и студије за испитивање духа и његових потенцијала. Какве се ту тек тајне крију!

Са малим свећицама тога духа откривају људи све тајне у материји. А велике буктиње духа видеју они који могу дубоко ћутати, који могу изаћи из ограничења.

Дубоко у себи, где се човек не жара, где човек не лаже ни себе ни друге, дубоко у себи човек осећа:

Боље би било један минут накнадног ћутања заменити са више минута претходног ћутања. Како је ограничено све што је овде говорено и писано, а како је оно што дубоко ћути бескрајно, силно васељенско.

Исидора Секулић

Шта је срце о коме толико говоре Свето писмо и Свети оци? Много више од телесног органа, оно је дубоко средиште наших жеља, воље, као и добрих и злих намера. То је тајанствено место где се човек сусреће са Богом, а када је чисто, оно постаје храм Божији и извор истинске љубави, мира и духовног живота.

Бесмртна и разумна душа, која нам је од Бога дарована, пребива у срцу, јер је срце духовни центар живота и наше душе. Свети оци Цркве, на основу личног духовног искуства, сведоче да је управо срце, а не разум, орган богопознања.

Знамо из Светога писма да је срце орган наших жеља, воље, добрих и злих намера. Сагласно жељама и намерама срца дешава се избор животнога пута. По Светом Јовану Дамаскину: „Срце је центар сила множења, храњења, раста, и других“; а Свети Василије Велики у „Шестодневу“ каже: „Срце је корен живота“.

Сведочанство Светог писма и домети науке

Најновија научна достигнућа дају доказе да је срце не само орган крвотока, него пре свега орган осећања. А Свето писмо о срцу човечијем говори више и боље од било које науке, показујући да је оно више и дубље од органа осећања, зато што: „Ништа није дубље од човечијег срца“, сведочанство је праведног Јова.

Срце је најважнији орган познања, мишљења и воље – оживотворење свих духовних дејстава. Господ тражи наше срце: „Сине мој, дај ми срце своје!“ (Приче 23,26), јер ако је његов центар у Богу, онда су и све остале душевне силе.

Срце је место сусрета човека с Богом, пут познања вишег света; срце има способност да општи с Богом, да препозна деловање Божије, јављање и откривење Божије, – а што је човек духовнији то је у нему ова способност наглашенија.

Огањ у срцу и очишћење од страсти

„У срцу моме као да се огањ разгорео“, каже пророк (Јер. 20,9). Какав огањ? Ево шта каже Свети Јефрем Сирин: „Недоступан уму улази у срце и обитава у њему. Земља не може да издржи стопе Његове, а чисто срце Га носи у себи.“ Созерцава га без очију, по речи Христовој: „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети“.

Свети архиепископ Лука (хирург) пише: „Срце се састоји од мноштва осетљивих, тананих струна за све добро и истинито, које се не саглашавају ни са чим што је зло и неискрено“. Управо због своје профињености многоструко срце има способност општења с Богом у молитвама и откривењима, јер оно чује тихи глас савести који му говори.

Срце, које је корен живота, подстиче на делатност све остале душевне силе, јер је њему дата власт над управљањем животом. Страсти одвлаче срце на погрешне путеве, и зато само људи очишћени и слободни од страсти, могу чинити оно што је исправно, по вољи свога чистога срца. „Сврх свега што се чува чувај срце своје, јер је у њему извор живота“, саветује премудри Соломон.

Срце као извор греха и тајанствена оса човека

Срце је и корен греха. „Из срца излазе зле помисли…“ (Мт. 15,19). Огреховљеном срцу тешка је помисао на Бога. Срце рањено грехом не може волети Бога, јер га се боји. Њему су очи ума помрачене и затворене, оно не чује глас савести која јасно сведочи о Богу, и веома често доводи човека до безумља. „Рече безумник у срцу своме: нема Бога“ (Пс. 13,1).

Срце је центар физичке и душевне делатности, и пошто обједињује душевне способности, оно има спознајну моћ и силу делања. Срце је тајанствена оса која држи у јединству духовни и телесни састав човека. Оно је бездан дубоки који везује човека с Богом и ближњима. Хришћанска љубав извире из срца, и она се разликује од сваке друге љубави, јер је благодатна.

Преподобни Макарије Велики о овоме каже следеће: „Срце влада свиме, и када благодат захвати све поре срца, и загосподари над свим помислима душевним – тада можемо видети да ли је на таблици срца написана благодат закона духа.“ У срцу се формира личност човекова, и кад је душевни живот у хармонији, тада срце наступа као регулатор сила добра и зла.

Благодатно настројење и примање Речи Божије

У тајним дубинама срца скрива се врлина или порок. Духовно опитни људи знају да при добром и благодатном настројењу, у срцима осећају тиху радост, дубоки мир, топлоту и светлост… који се умножавају творењем добрих дела и молитвеног духа. Насупрот овоме деловање на срце духа злобе рађа у њему смућење и жалост, некакву успаљеност или хладноћу, неутешно неспокојство.

Срце прима реч Божију, разуме је и осећа. Сам Господ каже да је оно њива на коју се семе речи сеје. У читању и слушању Светог Писма управо срце добија то осећање да се дотичне речи односе на нас.

Срце не само да прима дејство Духа Божијег, него, као центар нашег духовног живота, оно усавршава и уподобљава Богу. Срцем се испољава виша функција духа човечијег: вере и љубави. Срце је центар љубави: „Добри човек из доброг срца свога износи добро“ (Лк. 6,45).

У срцу се рађају добродетељи: смирење, кротост, милосрђе, трпљење, праштање, вера, љубав. Чисто срце је највеће богатство човеково, јер је оно наша слава у Господу. Управо зато се оно јавља као место пребивања душе. Зато се молимо: „Срце чисто саздај у мени Боже, и дух прав обнови у утроби мојој“ (Пс. 50,12). Чисто срце – храм Божији, а дух прав – Дух Божији у њему.

Унутрашњи човек срца и питање слободе

Срце је непрозирно, недоступно чулима, и не само туђем, него и нашем погледу, јер је срце сфера, а не центар. Човек срцем воли, верује, нада се. Човеково срце води спољашњи живот, кад: „Уста говоре од сувишка срца“ (Мт. 12,34), и унутрашњи, „унутрашњи човек срца“ (Ап. Павле), који сједињује у себи свет природни и свет натприродни.

Питање срца је питање слободе. Слобода самоопредељења је дубља од свести, јер закони не делују у сфери срца. Отуда је немогуће забранити да се воли, мрзи, хоће, неће, верује, не верује. Судбина човекова, његове најинтимније одлуке решавају се у дубини бића, у срцу, па и иза срца, у благу – које је Бог! „Где је благо ваше, онде је и срце ваше“. У овој сфери је човек Божија слика.

Дакле, срце а не ум – мисли, спознаје, закључује, одлучује. Преподобни Исак Сирин тврди да је „ум једно од душевних чувстава, док срце обухвата и садржи у себи сва унутрашња чувства“. Срце поседује способност да задобије из духовног света осећања вишњег поретка и да их преда уму. Дар интуиције која је у сфери срца, осећа и зна много тога што је уму несхватљиво и необјашњиво. Интуиција је: познање суштине ствари и бића, не умом него срцем.

Исихастички пут и чиста љубав

Исихастички пут: ум у срцу, показује да није ум последња дубина бића, него срце. Али, ум се шири срцем, а срце се просветљује умом. Љубав се рађа у срцу од познања ума о Богу. Кад срце узљуби Бога оно стреми Њему, и човек све више и више стиче познање о Богу.

За познање тајних дубина Божијих неопходно је срце чисто, колико је то сазданом бићу могуће, осетљивом на Красоту коју прима. „Дубоко је срце човеково и ко ће га испитати“ (Пс. 64,6).

Срце има способност да љуби, а љубав има способност да позна Бога, јер „Љубав је Бог“. Срце које љуби утврђује вољу, просветљује ум, дарује утеху на тешком животном путу, подстиче човека да твори добро ближњима, пријатељима и непријатељима. Само је љубав способна на задивљујући подвиг самопожртвовања. Срце је престо на коме седи Господ.

Свети Јован Кронштадски: „…Ти знаш како срце бистро, јасно и далеко види, нарочито предмете света духовнога, што је приметно у сваком познању, а нарочито у духовном, где се много тога вером познаје, (виђењем срца); а срце је око бића човечијег – и што је оно чистије, тим боље, даље, и јасније види. Код светитеља је ово духовно око доведено до оне висине и чистоте, са које свети Божији људи виде јасно, широко и далеко, виде наше духовне потребе.“ Толико о срцу човечијем.

Архимандрит Јован Крестјанкин
 

За Фондацију Пријатељ Божији са руског превела и припремила: Светлана Розанов
Извор: Азбука веры