“Господе, завољех љепоту дома Твојега”

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у манастиру Градиште, 9. априла 2016. године

Ријеч је Господња, часни оци, драга браћо и сестре, ,,завољех љепоту дома Твога.” Давно је записао пророк Давид ове ријечи и могуће је да су се оне првобитно односиле на свети храм, једно од чуда у историји човјечанства, Соломонов и Давидов храм у светоме граду Јерусалиму. Али није само та љепота она која је надахнула пророка да запише ове ријечи, него је љепотом дома Господњега, несумњиво, он подразумјевао и свеукупну Божију творевину, јер дом Господњи, мјесто обитавања славе Божије и силе Божије, јесте свеукупна творевина Божија, сви видљиви и невидљиви свијетови. Ријеч Божија је она која је ни из чега обликовала овај свијет, ову божанску творевину, силна и моћна ријеч која је украсила свим чудесима сва створења, од атома до сазвежђа, па се не зна шта је љепше у тој творевини, шта је чудесније: онај основни састојак његов, протон, неутрон и атом, како су га древни Хелени називали, или земаљски шар у коме се ми рађамо, или небо и земља или сва васиона која одише том божанском љепотом.

И заиста диван је Бог. Диван је Бог у свеукупној Својој творевини, а предиван је Бог у најљепшим Својим домовима, а најљепши Божији дом створен Божијом руком јесте човјек, људско биће, душа и тијело, којим Бог украшава свако створење словесно, потомке Адама и Еве, прародитеље рода људскога. Диван је, дакле, Бог у љепотама Својим, па је предиван Господ и у овој светињи у којој се овдје налазимо и у којој прослављамо ове године девет стотина година њенога, нама знанога, постојања, а сигурно да је она и старија од девет стотина година, везана је за 1016. годину, али несумњиво да је и овдје на овом мјесту горело кандило и приношена је молитва и служба живоме Богу и прије тога. Могуће је чак и од 6. вијека да је овдје постојала светиња и да су се овдје сабирале душе жедне и гладне Бога. Могуће чак да су то били и ученици Преподобнога оца нашега Бенедикта Нурсијскога, који су оставили велике трагове овдје по Далмацији, по приморју, везани и за ову светињу и за друге светиње које су некада живјеле, а данас су вазнијеле се на небесима, као што је манастир Ратац ту на хриди, на обали морској. И друге светиње широм Далмације, и сјеверне и ове јужне. Девет стотина година није мало вријеме. Колико је ту оних који су живјели кроз вијекове овдје, који су се трудили, колико је било владара који су владали овим просторима, и са истока и са запада, и освајача и оних који су били домаћи владари, какав је био Свети Јован Владимир, зетски краљ и мученик. Ми хиљадогодишњицу његовог мученичког страдања обиљежавамо, наша Помјесна црква и сва Православна црква и сва хришћанска васељена. И он је некада владао овим крајевима, нема никакве сумње и могуће да је управо у његово вријеме, дакле у 10. вијеку, да је овдје постојало монашко општежиће.

Али у сваком случају, од 1116. године, познато је и од тада до данас, није прекидан живот ове свете обитељи. Кажем толико је дворова грађено ближе и даље од ове светиње, а једини двор, једини дом који је остао, ево, без прекида јесте управо ова светиња. И то јесте чудо Божије да пустиња која не рађа дјецу, да она најдуже опстаје и најдуже рађа и препорађа. Тамо гдје су се рађале породице владарске и обичних људи и зграде које су градили биле па их нема, остали неки темељи. А овдје, гдје се не рађа тјелесно, рађа се, од Духа Светога се рађају и препорађају душе и до данас без прекида ова светиња сија и зрачи својом љепотом, својом истинитошћу, својом животношћу. Само Господ знаде колико је њих било, кроз ових девет вијекова, који су се овдје подвизавали, само Господ знаде њихова имена која је записао у књигу вјечнога живота. Али једно је сигурно: да су сви они, сваки на свој начин, уградили себе у ову грађевину. Зато је и ова грађевина тако дуговјечна. Откуда то да овакве грађевине, овакви домови, домови Божији, најдуже трају овдје на земљи. Отуда што, они који су их градили, који су себе у њих уграђивали, они их нијесу градили за себе, за своју дјецу, за своје потомство, него су их градили за живога Бога, за славу Божију и несебично уграђивали себе, а нема ништа друго дугорочније и вјечније од несебичне љубави. Задахнути Христовом љубављу, прожети Христовим духом, носећи Христов крст и пењући се на Његову Голготу, они су се васпитавали том несебичном Божијом љубављу, која не тражи своје, која је милокрвна љубав, која исцјељује душу, срце и ум човјеков од саможивости, од везаности за оно што је пролазно, што је ништавно, него се везује за оно што је нетрулежно, као што и чусмо у посланици: ,,Нетрулежно, што је вјечно.” И када се та љубав оваплоти, несебична, онда оно што она сагради и у што се она угради, оно остаје и не може да ишчезне, увијек ће се наћи нова нека душа која ће себе да уграђује и да наставља то свето дјело Божије љубави и свједочења Христовога имена.

Тако је то било кроз вијекове и зато није случајно да су се овдје подвизавале и христочежњиве душе са запада, јер је овдје дуго времена и Црква запада из Рима, Рима онога светога, Рима великих мученика и катакомби, Рима Светог апостола Павла, Светога Климента Римскога, само неке да поменемо, Григорија Двојеслова, папе римскога и Лава IV и других таквих великих светитеља. Црква запада, која је Црква Светога Бенедикта Нурсијскога. Дакле, та Црква је овдје итекако оставила трага и свједочила и проповједала Јеванђеље, Христа Господа на латиснком језику, а сваки језик је, на крају крајева, Божији језик када се освешта свјетлошћу и ријечју Божијега имена. Онда, ево, поменусмо баш од овога времена, 1116. и прије тога, ја бих рекао од времена Светога Јована Владимира, већ је служба Божија, служење на словенском језику преко Свете браће Ћирила и Методија, преко Светог Климента и Наума, који су примили језик и прослављали Бога на словенском језику, благословом Светога великога патријарха Фотија. Тако да је источно предање јерусалимско предање, предање свесинајско и монашко-синајско предање, палестинско, оно је преношено сад и предавано тим светим језиком, новим језиком освештаним. У то вријеме се појавила јерес, такозвани тројезичари, они који су сматрали да само може да се служи служба Божија на грчком, на јеврејском и на латинском. Међутим, богонадахнути проповједници Јеванђеља су, ево, и освештали и стихију словенскога језика и претворили и њу у сасуд божанске силе и божанске благодати, тако да је онда и ова светиња на том језику прослављала Господа.

Веома значајно за наш народ, не треба изгубити из вида, да је овдје штампан први буквар 1597. године. Већ смо га једанпут штампали, а сад ћемо поново да га штампамо, тај први буквар ћирилични, буквар који је овдје штампан. Ова светиња која је била везана за многе друге наше светитеље, нарочито да поменемо за свету лару манастира Дечана. Па су монаси који су из Дечана дошли, они су долазили овдје и из свете Пећке патријаршије, наравно и у вријеме обновљене Пећке патријаршије у 16. вијеку, обновљана је и ова светиња и друге многе светиње, нарочито овдје у Паштровићима. Дакле, дом Господњи, љепота дома Господњега, која је ето украшавана, украшаване су душе врлинама, најљепшим украсима којима се украшава људско биће, врлинама украшаваним и служили Господу, саможртвеном љубављу, не ишћући ишта за себе монаси, јеромонаси, игумани и Господ знаде колико вјерних душа је овдје, кроз светињу примио, свјетлост Божије доброте и примило свету тајну Крви Христове и Тијела Христовога, колико је њих оних који су се дотакли хаљине, јер и ово је хаљина Христова. Као што смо у Јеванђељу прочитали, она жена крвоточива како се исцјелила: вјером својом дотакла се хаљине Господње.

,,Ко ме се дотаче?”

А ученици ће рећи: ,,Како то питаш Господе ко Те се дотаче? Зар не видиш колика је гужва око Тебе?”
А Он каже: ,,Не. Осјетио сам да ме се неко посебно дотакао, јер сам осјетио силу која је из мене изашла.”

Е, онда је жена пала пред Њега и исповједила да се она дотакал и да је престало течење, њена дугогодишња болест. И Господ јој рече: ,,Вјера твоја спасла те је. Иди и буди од сада здрава и душом и тијелом.”

Е, ово је та хаљина Господња које се дотичу безбројне душе, крвоточиве. Јер свака душа која је огреховљена, која је слијепа духовно, која је острашћена, која је везана за пролазност, за ништавило, за овај свијет, овакав какав он јесте, свака та душа личи на ту жену крвоточиву. Али као што се она дотакла хаљине Христове и исцјелила се, тако су се и безбројне душе дотицале ове Господње хаљине, ове дивне светиње посвећене Светом оцу нашем Николају. Дивна и чудесна хаљина Господња овај свети храм, па зато ове године ми обиљежавамо и 900-годишњицу овога светога храм и биће 22. маја овдје велика свечаност посвећена тој 900-годишњици. Па зато, ево, користим прилику у име оца игумана да вас позовем овако сабрани да будемо, и много више од овога, на овај велики дан, да захвалимо Господу што нам је подарио кроз вијекове такве душе, Богом озарене и освештане, испуњене голготском љубављу, несебичном љубављу према Богу и према ближњима, па и ова светиња, ево, која је рађала плодовима кроз вијекове, ево и даље рађа и доноси богатога плода.

Господе, завољех љепоту дома Твојега, Теби слава и хвала у вијекове вијекова. Амин.

https://mitropolija.com/2022/04/09/gospode-zavoljeh-ljepotu-doma-tvojega/