Такав нам учитељ треба(ше)

Једна од појава која ми, у савременом свету којим доминирају друштвене мреже, делује нарочито неукусно, јесте она да, када умре неко познат и велики, људи махом похрле да објаве своје фотографије с њим, истакну блискост са покојником и на неки начин се, као случајно, „огребу” о његову славу. Истини за вољу, у оваквом случају заиста је тешко наћи праву меру – Шта, како и колико рећи, тј. „открити” из личног односа са неким, a да то иде у част покојнику и буде у служби откривања пажњу и помен, а да, макар и невољно, не склизне у притајену самохвалу због (стварне или, још чешће, само наводне) блискости са њиме?

Немајући сасвим јасан одговор на ово питање и потпуно свестан ризика у који се упуштам, осећам потребу да запишем и са другима поделим неколико детаља из сећања на сусрете са митрополитом Јованом Зизјуласом, који, чини ми се, бацају нешто више светлости на његову величину него што сам макар ја умео да препознам пре него што сам га упознао.

Много тога о личности Митрополита да се ишчитати већ из нашег првог сусрета. Будући да је 2013. боравио у Србији поводом прославе 1700 година од потписивања Миланског едикта, двојица старијих професора који су га већ деценијама познавали желели су да мени и још једном пријатељу, као младим асистентима и докторандима, укажу част и упознају нас са њиме. У први мах – нисмо били преодушевљени овом идејом. С једне стране – наравно, то је велика част, али огромна је гужва тих дана, велики број гостију, као да Зизјулас сад има времена за нас.

Очекивали смо да ће се све свести на кратки куртоазни поздрав, те да ће он, сасвим природно, у року од једног минута заборавити да нас је уопште и „упознао”. Такође, мислили смо, па ми смо већ „зрели” теолози, нисмо више мали да се фасцинирамо тиме што ћемо лично срести неког познатог, као тинејџери кад изблиза виде неку рок звезду рецимо. То је „само” Зизјулас, кога смо одавно прочитали и – свака њему част, ал’ временом смо увидели и да није то „све баш тако”, што он пише… Ипак, да не бисмо компликовали ситуацију и било кога увредили, одлучујемо да накратко свратимо на договорено место, узмемо благослов од Митрополита и онда наставимо својим путем у излазак који смо планирали. Врло погрешно антиципиран сусрет, испоставиће се.

Већ у првом тренутку пажњу окупира његов живи и продоран поглед, за који осећаш да те гледа „стварно”, а не чисто реда ради. Пита нас ко смо, чиме се бавимо – позива да седнемо са њим(а). То већ нисмо очекивали. Неко започиње причу на теолошке теме, којима се Митрополит највише бавио. О неее, помишљам, испоставиће се, поново погрешно: неће се ваљда сад ово свести на вече где треба да сви понављамо толико (опште)познате Зизјуласове ставове и дивимо му се и хвалимо га због њих?! Па то не долази у обзир! Сад ћете да видите, кад сте нас већ позвали, ако нас неко прозове – има да кажемо том господину, уз дужно поштовање, све оно што о његовој теологији заиста мислимо, не само оно што је хвале вредно него и шта је остало недоречено и нејасно, где мислимо да није сасвим у праву, а где можда чак уопште… Тако смо и чинили.

Вероватно јер смо му били нови, Митрополит је у више наврата желео да чује баш шта ми мислимо. А ми смо причали, искрено и нашироко, критиковали, питали. А он? Нити једном се на његовом лицу или у гласу није појавио било који знак некакве љутње или незадовољства. Напротив, максимално концентрисано трудио се да разуме срж сваке критике и покуша да своје ставове модификује тако да на примедбе одговори и са великим и истинским смирењем нас, као да су улоге обрнуте и ми неки велики учитељи а он студент, онда поново упита „је ли сада у реду?”. Не само да се није љутио, него је у неколико наврата и праснуо у смех када бисмо му одговорили нешто попут „и даље не ваља”. Разговор је потрајао пет сати, до дубоко у ноћ. На крају нас је грлио и изљубио, те молио да га посетимо у Атини и помогнемо му у писању нове књиге, тако што ће нам он износити своје идеје, а ми их критиковати.

Тако је већ овај први сусрет разбио све предрасуде и поставио темеље дружења која ће се, углавном у Атини, догађати наредних година. Били смо затечени и уједно одушевљени тиме колико код њега нема ни трага особина које често примећујемо код познатих мислилаца, а пречесто нажалост и код епископа: затворености у сопствени систем идеја и веровања, који се по сваку цену брани као животно дело, који се мора у потпуности усвојити и (често некритички) хвалити, док се свака критика доживљава одвећ лично и недобронамерно, или се њен смисао уопште не разуме, будући да не постоји жеља или могућност да се разуме полазна тачка са које саговорник наступа, тј. критикује. Насупрот томе – он који је деценијама прво био најнападананији, а у том тренутку полако већ и „мејнстрим”, најцењенији или сигурно барем најпознатији православни систематски теолог у свету – сатима слуша и за даље „нападе” моли младе људе које по први пут среће.

И наредни сусрети само су потврдили и продубили ове прве утиске. Они су се по правилу догађали у Атини, која је сама по себи препуна симболике и врло погодна „позорница” за дружења попут наших. Заиста сам често имао утисак да сам привилегован да доживим вид учења и учеништва какав смо сусретали читајући старе философске дијалоге и списе: у неформалним и пријатним контекстима, неретко уз обед, симпосион. Митрополит у односу на нас никада није држао дистанцу, већ је допуштао и чак нас позивао  да уђемо у његову свакодневицу. Сусретали смо се у његовом стану, симпатичним кафаницама које је волео у комшилуку, као и у домовима његових пријатеља. Спонтано смо тако, из живог односа и искуства, а не његових или туђих прича, сазнавали да Митрополит води једноставан, скроман живот, окружен књигама и пријатељима, често врсним интелектуалцима, лекарима, научницима, уметницима. Са свима њима говорио је увек на неки начин о теологији, којом је непрестано „натопљен” читав његов живот, али је био и врло отворен да саслуша њихова размишљања из различитих перспектива и области којима су се они бавили.

Понашао се аскетски, али непретенциозно, не наглашавајући то и не скрећући намерно ичију пажњу на себе и свој подвиг. Строг према самоме себи, не и према другима. Никада у његовом присуству нисам осетио било какву врсту притиска, да било шта „морам” да урадим, помислим или кажем, да се инсистира на било каквој форми. Осећао сам слободу да будем оно што јесам и пред њим браним начин на који мислим и доживљавам као исправан. Занимала га је, дакле, и у људима је гледао не форму – него суштину. И парадоксално, једино и управо тиме што нас ничим није „гушио”, нити било шта насилно наметао, успевао је да ме „притисне”, позитивним примером, да и сам пожелим да макар покушам да му следујем у стварима које препознам као добре. Такав, непретенциозан, начин учења примером одувек сам највише волео и одувек ми се чинио најсличнијим начину који је спроводио Христос. У том смислу, ево још неколико ствари које сам код њега уочио и пожелео да од њега преузмем, а за које верујем да не би ни другима шкодиле:

Волео је теологију и за њу се интересовао до те мере да је практично био неуморан. Неретко смо на најкомплексније догматске теме, притом на енглеском језику који ни нама ни њему није матерњи, разговарали по шест, седам сати. Дешавало ми се да ми се мозак претвори у кашу, да се унервозим, не могу више да седим… Он са тим никада није имао проблема: био је сконцентрисан и вољан да расправља у седмом сату подједнако као и у првом. И мада смо се трудили да свој умор прикријемо („кад може он у тако позним годинама, можемо вала и ми још”) – најчешће нас је ипак разоткривао и отпуштао речима „Хајде на спавање, видим да сте попадали од умора.” Нити један сусрет није се завршио његовим „поклекнућем”, увек нашим.

Велики умови су увек више од онога што смо у стању да ишчитамо из њихових текстова. Иако сам баш због његових списа изворно и заволео теологију, а понеке од њих знао готово напамет, тек живи сусрет са њим открио ми је да су његова становишта заправо далеко шира и комплекснија од поједностављених „дефиниција” на које смо често склони да покушамо да сведемо и њега и друге. Дешавало се, не једанпут, да га суочимо са „Зизјуласовим ставовима”, онако како су они, у поједностављеној форми, практично постали део предања, макар у нашој помесној Цркви. По правилу је био јако незадовољан овим „својим” ставовима, тврдио да никад тако нешто не би потписао и да је реалност много комплекснија од поједностављених бинарних супротности („онтологија а не етика” и сл). Наравно, немамо често прилику да лично упознамо и разоварамо с људима чија дела читамо, али нам његов пример показује да смо, мислим, дужни да их увек читамо и тумачимо у најбољем могућем светлу, да претпостављамо, докле је год то могуће, да су они шири и паметнији него што нам се чини, а не да их поједностављујемо како је то нама лакше.

За Митрополита Зизјуласа нису постојале табу теме, нити је било које питање унапред отписивао као небитно. Био је отворен да слуша и довољно укорењен у вери и предању да се није бојао да се упусти у полемику чак и на пољима и о темама о којима раније није нарочито размишљао, уколико успеш да га убедиш да је питање теолошки релевантно. Није се стидео ни тога да нема све одговоре спремне у рукаву, и да за њима предано трага. Покушаћу да укратко наведем пример који ми је остао у врло драгом сећању. Дотакли смо се, једном приликом пре више година, питања стварања човека, смрти и њеног уласка у свет. На том месту сам упао са питањем које је мене неко време мучило, формулишући га на, на први поглед, изненађујући начин: „Зашто су онда помрли диносауруси?” Митрополит је испрва био збуњен, али сам му објаснио да се питање своди на смисао страдања/смрти творевине пре човека. Митрополит је разумео поенту и почела је подужа расправа у којој смо се својски трудили да пронађемо одговор на ово питање, који ни до дан данас немам. У једном тренутку наш заједнички пријатељ се „сажалио” на Митрополита кога ја сатима малтретирам диносаурусима и рекао, отприлике: „Добро Марко, доста више с диносаурусима, пусти човека на миру, ‘ајмо на неку другу тему!” Практично бих се могао сасвим сложити са овом констатацијом и позивом. Митрополит је, међутим, врло жустро одговорио: „Није доста! Хоћу диносаурусе!” Овај пример ми је толико драг управо зато што врло јасно показује његову интелектуалну радозналост и спремност да се сатима посвети тамо неким диносаурусима, о којима уопште није размишљао, нити планирао да о томе разговарамо, само, ето, јер је то неком младићу важно и јер је и сам разумео да питање има своју теолошку релевантност.

Најважније што сам, на основу свега реченог, научио од Зизјуласа нису његови теолошки ставови, мада и ту, поготово по питању његовог учења о личности, сматрам да има изврсних, животно важних момената. Највредније је било увидети да је човек таквог реномеа и знања истовремено и неусиљен, смирен, отворен, скроман и препун љубави према теологији, која је несмањеним жаром горела читавог његовог, нимало кратког, живота. И не, ја не спадам у његове најблискије и најважније пријатеље или ученике. Тим пре сматрам да има још већу вредност то што је чак и некоме попут мене посветио толико времена, на тако благотворан начин. Верујем да постоји велики број људи који ће моћи да понуде још много богатија и лепша сведочанства дружења са Митрополитом него што је ово моје. Коначно, парафразирајући апостола Павла, мислим да с правом можемо рећи „такав нам теолог/учитељ требаше”, и тек ће нам, уверен сам, такви људи и у будућности требати, уколико желимо да наша теологија задржи релевантност у времену и свету у коме живимо.

Царство му небеско и на свему хвала!

https://teologija.net/takav-nam-ucitelj-trebase/?fbclid=IwAR2Vn9oegZKFc90VnNvNwXysCDQsTYjfTnlhCm1x_wuueBh-6PTGWPmsk-k