Зоран Ђуровић: Отворено писмо уредништву „Гласа концила“ или О негационизму

Укуцавањем мог имена у било ком претраживачу, Зоран Ђуровић, одмах ће се отворити одредница у Википедији, а одатле имају и линкови за продубљеније истраживање. Православни сам свештеник, српске националности, канонски припадник Васељенске патријаршије (Константинопољ). Живим и радим у Риму, али и у Београду и Загребу. Бавим се научним истраживањима у теологији, првенствено патристици, иконологији, екуменизму, живим од уметности. Колики је обим моје сарадње са КЦ може се видети из интернетских натукница. Оно што је ваљда најважнији податак је да сам пуних седам година провео на специјалистичким студијима на Августинијануму у Риму, где сам и докторирао, а сам институт је део, иако као аутономна јединица, папског латеранског Универзитета. Војску у бившој Југославији сам избегао (после три дана отпуштен; многи интелектуалци су глумом избегли служење војске) јер сам предвидео трагичне догађаје који ће уследити. Био сам један од главних предводника рушења Милошевића у Смедереву, ризиковао живот због тога. У најкраћем, папски сам доктор и осведочени антикомуниста (мада не и заслепљени, тј. по америчкој матрици: све што тврде комунисти је зло и погрешно). Дакле, све горе споменуте етикете које би ми неко из „патриотских“ разлога желео налепити, не стоје. Напротив, у српској јавности сам познат као „расрбитељ“, „архијеретик“ и сл. Наравно, у научном и културном свету другачије сам вреднован. Опет, на крају овог уводника, желим да напоменем да нисам „официјални“ глас СПЦ, него неко ко је дубоко забринут због свакодневних проблема који се налазе на екуменском путу.

Пре неколико дана сам видео на једном од српских сајтова пренети Интервју из Гласа Концила, 30 (2092) | 27.7.2014, Томислава Вуковића, МР. МЛАДЕН ИВЕЗИЋ, АУТОР КЊИГЕ »ТИТОВ ЈАСЕНОВАЦ«, Идеологијска и дневнополитичка улога јасеновачкога мита.[1] Најпре сам помислио да ови моји (Жао ми је што су моји а не своји неким мојим непријатељима), „отачествени“, пренели неку лаж, некакав фалсификат изашао из ДБ кухиње. Поставим им и питање о извору, они одговоре, кад оно, на моје запрепашћење, стварно ГК! Научио сам се бити опрезан, тако да фалсификате „наших“ душебрижника брзо намиришем и објавим научну анализу, тј. откријем праву природу информације, одакле је дошла. Тако сам показао[2], факат који је на крају и сам аутор морао признати, да папа Јован Павле Други није никад рекао америчком председнику Клинтону, током јавног појављивања у Денверу, „Требало би да бомбардујете Србе”, као што сам показао да су фалсификована писма у којима се тврди како је пројекат стварања македонске и црногорске цркве подржан и финансиран од стране Ватикана[3]. И једна и друга ствар су више него убедљиво показане, сами медији су пренели демантиј, али је штета остала. У Србији ћете и даље у пућанству чути како је папа Пољак позвао да се Срби бомбардују, и како Ватикан финансира одвајање црногорске цркве. Мањина је заинтересована за објективно истраживање. Такође показујем и како се усташка политика не може идентификовати са ватиканском, мада овај ваш Интервју као да жели да ме порекне.

Младен Ивезић би данас делио Санадереву судбину да је ове ствари рекао у Аустрији (пример Gerd Honsik), Белгији, Немачкој (негирање јеврејског холокауста), Израелу, Португалији, Француској и Шпанији (негирање холокауста било ког народа), док би сигурно био по одређеним тачкама суђен у Аустралији, Новом Зеланду, Шведској, Литванији, Чешкој, Словачкој, Румунији. У одређеним земљама се иде у затвор до 10 година за преступ негационизма. Овде није реч о простом ревизионизму (који може имати и позитивних конотација уколико утемељен на научним основама), него о негационизму. Могли бисте да ми се цинично насмејете у лице и кажете: Па ми немамо закон који забрањује негационизам! – Тачно, господо хришћанска, али ви сте католички тједник. Библија пак забрањује негационизам када у Исаије вели да ће награбусити они који за бело веле црно и обратно. Једно су наше „демократске“ земље, Хрватска и Србија, које по ценама следе и претичу Европу, по платама пак не, као што најпре доносе законе који слабе породицу, али их ови „банални“ проблеми не интересују. Много је битније да се уведе Хрвату такса за удисање свежег зрака док пролази парком, него један закон који би душевно био корисан. Будите сигурни да ће Срби одмах потрчати за Хрватима и рећи: Па зар смо ми гори, одмах таксе на свежи зрак, бициклистима још 5% горе јер имају бицикла, а додир пнеуматика загађује стазно-уличну површину, а сељацима још 10% горе јер имају промају (пропух) због отворених прозора. Не, закон о негационизму неће бити донет у нашим земљама јер ми знамо истину.

Писма прете Божијим судом за овај преступ. Ма, ко још верује Библији? Ми смо кршћани, Библија је нешто друго, застарело. Битно је да смо национално освешћени, да смо Хрвати, да смо Срби. Бити национално или националистичко гласило, нико вам то, племенита господо, не брани. Проблем је када се декларишете као католичко гласило. Католичанство обухвата и српство. Хтели ви то или не. Хтели Срби да виде папу Јована Павла II у рају или не. Католичанство обухвата и једне и друге. Исто и Православље. Нема једног без другог. Па ви у вашој насловници велите да промичете идеје екуменизма, или сам ја нешто погрешно схватио?

Дакле, по основи негационизма, ствар остављам по страни, јер верујем да ће Исус доћи поново пре него што Хрвати и Срби донесу закон о томе, велим да немам никакве намере да се упуштам у обарање негационистичке тезе. Може да се негира само нешто што је основано на научној аргументацији. Ивезић може да се препире са Шешељем да ли су Хрвати Срби или не. Може да побија и тезе аутохтоничне српске школе (Јован И. Деретић и ини) како су Срби народ најстарији, ваљда старији и од амеба, али се онда јављају Бугари као претенденти на ту титулу, и на крају Македонци. Ко ће да изађе као победник?

Сасвим сам свесан да су ови аргументи сатиричке природе, али једнако болно свесан, да су, нажалост, примерени. Тезе ових псеудо-научника су примамљиве, хране се на рачун недовољно фундираног националног идентитета, осећаја угрожености и инфериорности. Таква апокалиптична свест је за разумети, али не и за одобрити.

Један болан пример сам имао када сам написао текст о Хрватској ћирилици[4], где сам одмах био дочекан са цепаницама напојеним уљем и машћу, да бих брже сагорео, јер сам говорио о нечему што сматрам фактичким, а не дискутабилним, да су и Хрвати писали ћирилицом, али су ми на крају објаснили да ти што су писали ћириличним писмом (истина са својим особеностима, али ко да се задржава на тим баналностима), били у ствари Срби. Повео сам се за научницима из ХАЗУ (in primis Матео Жагар), али они нису добри Хрвати! Иронију на страну, данас и факултетски образовани Хрвати, у већини, не кажем сви, не знају да су имали ћирилицу као писмо. И, треба ли да нас онда изненађује када видимо кретене који чекићима насрћу на ћириличне натписе?

Ивезић би могао рећи: Ма ви нисте добро разумели, та табла је морала бити уклоњена због водених инфилтрација! У томе је ствар око које се споримо. За све може да се измисли разлог, „научни“ аргумент, али који може да пије воде само код простог народа, но како он чини већину и гласачку машину, онда је веома добро и штавише „свето“ усмеравати га. Тако нпр. у Србији функцију председника Скупштине обнаша Небојша Стефановић, плагијатор (на знање хрватским политичарима, лакше је и јефтиније сада купити докторат у Србији него некад на Косову у Екс-Ју), али у Србији то није никакав преступ. Напротив, за похвалу је. Ови пак који су отишли у Јасеновац, они су у ствари били уплатили за хотел, за одмор. Све су то суманути разлози који се могу бранити јер ми немамо структурисане државе и јасно регулисано законодавство. У нормалним земљама би такви ишли у затвор, али како такви иду код нас на положај, у господарство, образовани беже напоље. Гаде се крви и блата у које треба да ускоче. На крају бива, тражили сте – гледајте. Правите земљу са медиокритетима.

Ја немам никакве намере да истерујем правду и утврђујем бројеве, мада су они битни, тако да када би Хрвати истребили чак зилион Срба то не би могло да поткрепи тезу како су Хрвати геноцидни народ (то су само Срби, око тога не споримо), јер не постоји геноцидан народ по природи (изузмимо Србе). Геноцид може да се деси. Сада је описан јуридичким терминима. Опет, то не значи да је народ геноцидан. Јевреји су то најбоље осетили на својој кожи, али како неки хрватски историчари веле,антисемитске законе је донела НДХ под притиском Немачке. Не би то они, него Немци… Како рече Адам, пошто сте ви католичко гласило, а треба да вам је Библија фамилијарна: Не бих ја јео од плода, него ме наговори жена коју си ми Ти дао! Немци су зли, а ми смо фини.

Према перверзној Ивезићевој тези у Јасеновцу је помрло око 1000 особа, наравно природном смрћу, можда неко и случајно убијен, натрчао на бодеж и сл. У крајњем случају, гађа се ауктор цифрама, неких 5 тисућа. Пошто он говори о противречним документима и подацима (кад их није било?), он долази у отворени сукоб са „великим“ хрватским повјесничаром Фрањом Туђманом, који говори о 30 до 60 тисућа жртава, као и са доказаним непријатељем Хрвата, Ивом Јосиповићем, који говори о геноциду. Мене радује када се у уводнику говори да Ивезићева теза не налази на одјека у Хрватској, јер то говори о менталном здрављу те земље. Има наде. Ти Хрвати су моја браћа. Стрипаџије као Кордеј или Илић. Сликари чија имена не могу сада поменути да их не би ставио на црну листу. Навијам за Хрвате на Светском првенству у фудбалу, лудео сам због јапанског судије. Због чега? Зато што су Хрвати моји.

На крају, аутогол који примам: ГК, тврди у суштини како никаквог Јасеновца није било, можда ни Другог светског рата, како су то несрећни Срби само умислили јер су Великосрби. ГК се на крају испоставља само као хрватско национално гласило, које нема никакве везе са оним што обећава у програму: да промиче екуменизам и одлуке Другог ватиканског концила; програмски се истиче и борба против великосрпства. Великосрпства, ако се изузме моја маленкост, више нема у Хрватској. ГК губи свој смисао? Не, јер му остаје промицање екуменизма.

Ви, једноставно, не промичете екуменизам. То вам вели папински доктор. Дакле, у најмању меру неко раван вама. Мада има и нешто више, јер је августинијански декан (Роберт Додаро) обећао да ће се мој методолошки допринос користити у будућим истраживањима. Дакле, и хрватски патролози биће обогаћени доприносом једног српског теолога, који је стасао уз дела Томислава Шаги-Бунића, Марјана Мандаца, фра Бонавентуре итд. Верујем да је здрави екуменизам процес који већ постоји и да га талибани у српској и хрватској цркви не могу зауставити. Ова сулуда мржња, најискреније могуће срдачно неподношење, које постоји између (одређених) Срба и Хрвата познати су и у Ватикану, тако да неки гледају са забринутошћу, па деле моје предвиђање да ћемо опет бити сунећени, или се пак смеју над том бедастоћу. Најсвежији пример имам ових дана, јер сликам у цркви једног свећеника Шпанца, који ми је са запрепашћењем рекао како је имао сусрет са неким хрватским клирицима – из кога је испливало да их Хрвати не подносе јер су шпански војници подржавали Србе, а Шпанија уз то и не признаје Косово! Требало је видети његово лице када је питао: Зоране, како је могуће да католици не подносе католике? Онда сам му испричао како сам докторици Кјари Курти (Chiara Curti, вице-архитекта катедрале Sagrada Familia) објаснио феномен зашто је православље експлодирало у Каталонији: То је зато што, да би се разликовали и аутодетерминисали у односу на Шпанце, прибегавају и различитој, „чистијој, аутентичнијој“ вери од католичке коју имају Шпанци(мада је католицизам у Шпанији у катастрофалној ситуацији, много горој него у Италији). Механизам изгледа фамилијаран?

На крају, политика вашег уредништва је противречна. Противприродни блуд је објавити проповијед дубровачког бискупа монс. Мате Узинића на миси на Блеибургу, 17. свибња 2014. и интервју са Ивезићем! То значи да нема уредничке политике. Код Узинића се говори о тражењу опроста за жртве, осуђује отворено негационизам, да би се дошло до мира код самих Хрвата. Ивезић, негациониста, нема помена о жртвама, а камоли о злочину. Узинић умишља. Сигурно је титоиста или великосрпски националиста убачен у редове КЦ да би је разорио изнутра (тако за мене веле српске „патриоте“, да подривам СПЦ). Узинић је хришћанин, зато и екумениста, јер је универзалност неотуђиви прерогатив Цркве Христове, ако ћемо веровати св. Августину и Симболу вере.

Ја, мада „духовно посрнули“ Србин, потписујем и дивим се овим Узинићевим језгровитим речима: „Без објективног односа према својој прошлости, до којег се може доћи само ако постанемо способни не видјети само ‘своје’ жртве и ‘туђе’ злочине, него и ‘своје’ злочине и ‘туђе’ жртве, немогуће је имати исправан однос према својој садашњости и својој будућности. Наставити ћемо се и даље идеолошки дијелити и, овисно о странама на којим се налазимо, повећавати постојеће табуе и митове. И умјесто преузимања одговорности за друштво које нам је повјерено, поновно ћемо се затворити у себичне, било особне било групне интересе, усташке или удбашке, свеједно. То онеспособљава нашу креативност, ону која се очитује свугдје гдје дођемо, јер су Хрвати свугдје, осим у властитој домовини, успјешни и цијењени грађани“.

Но, Ивезић, мисли да бискупу није добро. Причињавају му се некакви злочини. Ово је добар филмски моменат: садиста који се још цери над жртвом. Код публике изазива само фантазме како ће му позитивац доћи главе на што је суровије могући начин. Изругивање жртви правда најбруталније смакнуће негативца.

Ја се нисам нигде осврнуо на некакве факте или назови аргументе магистра Ивезића, јер би то значило обезвређивање рада генерација научника и давало некакве тежине Ивезићевим тврдњама, а оне то не заслужују. Сваки, понављам, сваки негациониста има своје аргументе, али са њима, у нормалним земљама иде у затвор. Закон о негационизму не значи и забрану слободе говора. То су различите сфере. Анти-негационизам је усмерен против онога што рекох на примеру филма.

ГК не може рећи да промиче екуменизам, а објављује Ивезића. Ни бискуп Узинић, кога узех за пример, ни ја, нисмо „титоисти“ или „великосрби“. Исто се може рећи и за блаженог Алојзија Степинца, који је протестовао код усташког режима због зверстава која се чине над српским пућанством. Зашто је Кардинал дигао глас? И он је био склон халуцинацијама? Ја бих можда, као прост човек, и допустио да не разумем Ивезића, како је он у ствари промицатељ екуменизма, али морам да верујем папском доктору у читању текстова. Диплома ми не допушта да видим Ивезића екуменисту или некога ко жели добро Србима, али ни Хрватима. ГК, како ја видим ствари, је у неком схизофреном стању, тј. раздељен унутрашњим струјама, где су на једној страни ревизионисти, а на другој (дај Боже да их има) промицатељи идеја екуменског, Другог ватиканског концила, и следбеници пута који снажно трасира папа Франциско.

Жалосна или срећна је истина да је Црква једна. Људи од духа, било којој да припадају конфесији, јесу једна црква, као што и они наопачни сачињавају другу, али не предодређену на блаженство. Ближњима не сматрам ни православне ни католичке талибане.

Рим, 5. 8. 2014.

ИЗВОР: Стање ствари

[1] Пренето и на Стању ствари.

[2] Зоран Ђуровић: Новинарски или докторски фалсификат др Зорана Петровића Пироћанца?, НСПМ, 9. 6. 2011.

[3] Зоран Ђуровић: О лажним ватиканским писмима за аутокефалност тзв. Црногорске православне цркве, Стање ствари, 29. 12. 2013.

[4] Зоран Ђуровић: Хрватска ћирилица, Поуке.орг, 30. 1. 2014.