Владимир Коларић - Породица и слобода

Божић је дан када се обично (па и обичајно) присетимо вредности породичног живота, очинства и мајчинства. То није погрешно, јер Христа је родила жена, као и сваког од нас, у људском телу, у конкретном друштвеном и историјском контексту у ком је детету приличило да буде рођено у породици, од законитог оца и мајке. Ипак, истина Божића није у рођењу и слављењу породице као смисла живота и круне стварања, већ у спаситељској мисији Богочовека и има свој смисао не у овоземаљском тријумфу овог или оног културног и социјалног модела, него у васкрсењу.

Поштујемо Богородицу, али не због њене репродуктивне способности, него зато то је Господу рекла „да“. Поштујемо Јосифа зато што је Божији глас претпоставио људским гласинама и тиме, на свој начин, победио свет, па и самог себе. Уосталом, и Син је Оцу рекао „да“, прихватајући улогу свеискупљујуће жртве, личном одлуком, избором и пристанком, а не зато што је био натеран, теледиригован, програмиран или непроменљивом судбином условљен да тако поступи. Поштујући свако од тих „да“ ми, дакле, славимо људску, а од Бога даровану слободу, као наше највеће благо, која у највећој мери и одређује оно што јесмо и што би требало да будемо.

Господ оваполоћењем Сина у породичном окриљу свог времена на неки начин освећује породицу и потомство, али нипошто се не  може рећи да осуђује оне који породицу и потомство немају. Иначе би осудио монахе и толике светитеље и праведнике који нису имали биолошког потомства, па и самог Сина, који се за свог земаљског живота није „остварио као родитељ“. И, што је најважније, порекао би ону слободу према сопственом „образу и подобију“, човеку дату не ради овоземаљских циљева, него „задобијања Царства Небеског“, јер, најзад, спасавамо се као непоновљиве личности унутар евхаристијске заједнице, не као крвним сродством, државним законима и обичајним нормама конституисане заједнице назване породицама.

Ипак, то не значи да породици као друштвену и културну институцију, изузетно дугог трајања, треба  релативизовати. Као културна и друштвена јединица одолела је, уз разне модификације, најразличитијим кризама и искушењима, и показала се контекстом погодним расту и афирмацији људске личности, уз сва ограничења и негативна искуства, најчешће повољнијим од већине опробаних у историји. У хришћанству она је освештана још у Књизи Постања и, како рекосмо, Христовим рођењем, а у оквиру црквеног живота еклисијално осмишљавање брачне везе је добило светотајински карактер.

Ван свих тоталитарних чинова усмерених против породице, који под различитим маскама теже увећању контроле над човеком и људским друштвом са перспективом претварања у „биомасу“, као и пред идеолошким пројектима у име такозваних породичних вредности, породица је у основи најприснији, најближи, најнепосреднији и тиме најтежи и најизазовнији однос између људских бића. Сваки људски однос изазов је нашој самозаљубљености, самодовољности, егоизму, самољубљу, сујети, и од њих нас потенцијално лечи, односно помаже нам или нам дају шансу да се излечимо.

То већи и за пријатељски, чак професионални однос, а поготово важи са онај који називамо љубавним или, савременије, партнерским. Треба живети са неким физички најприсније, бити изложен његовим манама и ограничењима, страстима и манама, из дана у дан, у „добру и злу“. Када се таква веза раскине, ми патимо зато што нисмо добили оно што смо желели, некога ко нас разуме и прихвата, али и зато што имамо утисак, макар и подсвесно, да смо негде промашили, да нисмо довољно победили себе. Вежбамо се и брусимо кроз односе, некад се још више затварамо због неуспеха и лоших искустава, губимо поверење у друге, али и у себе саме, нашу способност да развијемо дубље људске односе. Брак је, најзад, највећи изазов стрпљењу, трпељивости, самосавлађивању, себедавању. и зато је толико тежак нама данашњима. Брак је тим више изазов нашем сазревању, истинском одрастању, кад више не можемо да мислимо само на себе и своје потребе и жеље, него и на другог, што никад није лако. Наравно да брак није једини начин и пут одрастања и сазревања, али јесте један од важних и моћних, некоме можда и неопходних.

То бива још важније са добијањем потомства, јер тада је већ смешно и бедно, недостојно, мислити само на себе, стављати себе у први план; деца су највећи тест наше спремности да искорачимо из јадног самољубља и преузмемо одговорност, престанемо да будемо робови својих страсти и хирова, свог биолошког и друштвено конформираног „ја“, и отворимо се ка слободи. Није рађање деце смисао нашег живота, али нас вежба за стицање и разумевање тог смисла, живљење смислом и ка смислу, као уосталом и свака аскеза. Постоје многа постигнућа, многа дела која можемо постићи, и која су од велике вредности, али само је дете то које смо донели на свет и за које имамо велику одговорност, и само је дете – међу свим тим што можемо да донесемо свету – човек, друго људско биће. Сва наша дела су само дела, предмети и чинови, који можда могу помоћи и значити другим људима, али само је дете човек, јединствено и непоновљиво људско биће. Које није ни наш производ, ни проджатак, ни слуга, ни роб, али за које смо одговорни, па и одговорни да му допустимо његову Богом дану слободу. Ако им је Бог дао слободу, ко сам ја да им је одузимам? Али ипак сам одговоран за њих, ипак су они неко најближи ког имам, и од тога не могу и не смем да побегнем.

Постоји још једна ствар: док немате децу, тешко је доживети да некога заиста волите онаквог каквог јесте, уз све његове мане, због самог његовог постојања. То вам може помоћи да тако, макар и некој мери, прихватите и друге људе, без осуде и покушаја контроле и потчињавања, и то је велика шанса за све нас, за сваког од нас појединачно и за могућности неких другачијих људских односа, за боље и другачије друштво.

Ако то не умемо са својом децом, са својим мужем или женом, са ким ћемо онда умети? Ако не умемо са најближима, како ћемо са оним даљима, осим подлегајући самообмани? Ако не видимо човека у партнеру или партнерки и нашој деци, у коме ћемо видети? Пре свега човек, а не оруђе у нашим рукама, у циљу олакшања сопственог живота или у смислу друштвеног престижа. Прави породични односи у том смислу морају да превазиђу и биолошке и друштвене критеријуме као доминантне и делатно усвоје оне најважније, а који се тичу личности.

Породица и потомство, управо, имају вредност уколико су подвиг, аскеза, наш пут ка победи над самим собом и тиме пут ка Царству Небеском, са све нас, нас саме, нашу породицу и све људе, ко год они били. Само ако је то, породица је истински освештана, а то је ствар нашег свакодневног труда, од ког нема и не сме бити одмора. Док смо у свету предаха нема, али предах себи не даје ни Дух Свети, Утешитељ, који дише где и кад хоће и који нас даноноћно подржава у нашим борбама,  а највише онима против себе самих, окошталог и учмалог, овоземаљског човека у нама.

https://teologija.net/porodica-i-sloboda/?fbclid=IwAR3xX0zlEoEWkDbJe6x5tq77JU3l6hILlnx6QBRwQB_czmC9yuUAb0izACU