Након разних наступа у земљама широм света 12-годишња Маша Миловановић са својом композицијом „Нечујна Песма“ донела је победу Србији, на једном од највећих дечијих фестивала у Европи, у Бања Луци на познатом дечијем јубиларном 30. „Ђурђевданском Фестивалу“.

Маша је од 23 такмичара и 23 нове композиције одабраних од жирија однела победу, а речи песме посвећене су настрадалој деци у Основној школи „Владислав Рибникар“.

„Нечујна Песма“

Бледа, нечујна
као самоћа улазиш
смех у очима
а на лицу стид.

Кажем себи
ово није истина
али касним, твоје тело
већ ми дах одузима.

Све док немоћ стезе ме
и снага издаје
не могу да кажем збогом
и нестанем.

Погледај у ноћ
у небо које све ти казе
као да је рај
али, то је лажни сјај.

Довољан је трен
да сва та снага нестане
али, то не схваташ
за тебе живот игра је.

Рефрен:

Када дан је обичан
и кад на тебе не мислим
звоно ствара звук
са кишом долазиш.

Извор: Facebook/Zanimljivo

https://www.detinjarije.com/necujna-pesma-posvecena-nastradaloj-deci-u-ribnikaru/

Царство Божије

У Божијем Царству
влада љубав, радост,
све што живи у њему,
краси вечна младост.
На престолу светом
седи Христос Спас,
Онај који дарова,
Себе за све нас.
На лицима апостола
светлост сија, блиста,
хор анђела пева песме,
у част Цара Христа.
Христолики народ химне
благодарно поје,
око свога Спаситеља
браћа, сестре стоје.
Природа и људи здушно
ликују у глас:
„Хвала, Оче, Светлост Твоја
обасја све нас!“
Царство Божје Духом Светим
дише, сија, живи,
Бога Оца велича
и Њему се диви.

Милан Софронић

Мушкарац је најузвишеније створење.

Жена је најдивнији идеал.

Бог је створио престо за мушкарца;

За жену олтар.

Престо слави;

Олтар свети.

Мушкарац је ум.

Жена је срце.

Ум ствара светлост; срце производи љубав.

Светлост оплођава;

Љубав оживљава.

Мушкарац је снажан због разума.

Жена је непобедива захваљујући сузама.

Разум убеђује;

Сузе смилују.

Мушкарац је спреман за свако херојство.

Жена за све патње.

Херојство оплемењује;

Мартиријум уздиже.

Мушкарац има надмоћ.

Жена избор.

Надмоћ значи сила;

Избор представља право.

Мушкарац је геније.

Жена је анђео.

Геније је неизмерив;

Анђео неописив.

Тежња мушкарца је највиша слава.

Тежња жене је крајна врлина.

Слава чини све што је величаствено;

Врлина чини све што је божанствено.

Мушкарац је код.

Жена је јеванђеље.

Код поправља;

Јеванђеље усавршава.

Мушкарац размишља.

Жена сања.

Размишљати значи имати у глави ларву;

Сањати значи имати на челу ауреолу.

Мушкарац је океан.

Жена је језеро.

Океан садржи бисер који кити;

Језеро је песма која задивљује.

Мушкарац је орао у лету.

Жена је славуј што пева.

Летети значи господарити простором;

Певати значи освајити Душу.

Мушкарац је храм.

Жена је сакраријум.

Пред храмом скидамо капу;

Пред сакраријумом клечимо.

Укратко: мушкарац је тамо где се земља завршава;

Жена, где небо почиње.

https://www.facebook.com/razbistravanje/

Та ноћ је у тами векова нестала,
Кад се, уставив злобу света овог,
Земља у нарујче неба бацила —
И у тишини се роди Са-Нама-Је-Бог.
И много је тога немогуће данас:
Цареви у небо више не гледају,
И не чују пастири у пустињи глас,
Онај којим анђели о Богу певају.
Али вечно, што се те ноћи открило,
Временом је — неуништиво!
И Слово ти се у души опет родило,
Под јаслама се родило живо.
Да! Са нама је Бог — не у шатору плавом,
Не иза границе безбројних светова,
Не у злом огњу, не у дисању бурном,
И не у уснулом сећању векова.
Он је овде, сада — у животу пролазном,
У токовима мутним света немирног.
И знај да владаш тајном за све радосном:
Бесмртни смо; зло немоћно; са нама је Бог.

Владимир Соловјов

https://srodstvopoizboru.wordpress.com/category/поезија/владимир-соловјов/

У Грчкој вековима чудесно постоји

шест манастира на високим стенама

јер тако Господ на том месту устроји

и дивљење пробуди у верујућим душама!

Стене као да су између неба и земље,

монаси се ту подвизавају и живе

и чувају наше Свето Православље!

Када очи ово виде, срца се задиве!

Давно су аскете ту дошле са намером

да буду у самоћи и Божјој близини

и подвизавају се са снажном вером

док бораве на несвакидашњој висини!

Господ је труд монаха устостручио

и сваки њихов рад овде благословио

како би свима који верују поручио

да је величанствено Царство припремио!

Ни на небу, ни на земљи су манастири

који светле као на чудесној гори,

нека се за тренутак читав свет смири

док усрдна молитва као поток жубори!

Благодат Божија сија на Метеорима

да пробуди молитву у нашим душама

и дода снагу ревносним монасима

који су ангeлски светионици нама!

Милош и Марија Димић

https://www.facebook.com/profile.php?id=100057463839589

Блажена Матушка Ксенија се по читаву ноћ

усрдно молила Богу и метаније радила,

Господ јој је дао снажну молитвену моћ,

од хладноће и мраза молитвом се оградила!

На све четири стране света је подизала

руке у молитвеним искреним вапајима,

а на леденој земљи смирено метанисала,

са вером се молила да Бог помогне свима!

На месту где се молила, снег се топио

јер њена молитва хладну земљу је загревала!

Сваки њен молитвени уздах Богу је мио,

на суровој хладноћи Господу је певала!

Смоленску цркву ноћу тајно је градила,

доброчинства у строгој тајности чинила,

искрену веру у многа срца је усадила,

молитвом као тамјаном Петроград кадила!

Милош Димић

https://www.facebook.com/profile.php?id=100057463839589

О Господе! Како су савршена 

дела Твоја – мислио је болесник – 

кревети, и људи, и зидови,

ноћ смрти и град ноћни.

Примио сам успављујућу дозу

и плачем, марамицу стално потежући,

о Боже! Немир и сузе

не дају ми да Те видим.

Сладосно ми је при светлу слабашном

што једва на кревет пада,

да себе и судбу своју  

као дар Твој бесцени спознам…

https://iskra.co/kultura

Знам да си скривен у морима сјања,
Али те стигне дух који те слути;
Небо и земља не могу те чути,
А у нама је твој глас од постања.

Једино ти си што је протуречно –
Кад си у срцу да ниси у свести…
На ком се мосту икад могу срести,
Свемоћ и немоћ, пролазно и вечно!

Води ли пут наш к теби, да ли води?
Крај и почетак – је ли то све једно?
Ко печате ти чува неповредно,
Ко твојим страшним границама ходи?

Јесмо ли као у исконске сате
Налик на твоје обличје и данас?
Ако ли нисмо, каква туга за нас,
Ако ли јесмо, каква беда за те.

Мој дух човеков откуд је и шта је?
Твој део или противност од тебе –
Јер треће нема! Крај твог огња зебе,
И мркне крај твог светила што сјаје.

Самотан свугде и пред свим у страху,
Странац у своме и телу и свету!
И смрт и живот у истоме даху:
Вечно ван себе тражећ своју мету.

https://www.crkva-kassel.de/јован-дучић/

Бог је љубав.

С љубављу је створио свет.

Из љубави је постао Човек ради човека.

Рекао му је да воли свог ближњег.

Он је показао љубав кроз Своју проповед.

Мрзели су га јер им је причао о љубави.

Разлог за Његово распеће била је љубав.

На крсту им је поново дао љубав.Васкрсење је било дар Његове љубави према човеку.

Све из љубави, за љубав, с љубављу.

Пре ове љубави, шта смо ми достојни да Му понудимо?

Пред овом љубављу, ко може остати равнодушан?

Пред овом љубављу, које срце не дрхти?

Насупрот овој љубави, каква је вредност себичности?

Ко се не осећа безбедно уз ову љубав?

Пред овом љубављу, ко не осећа љубав?

У лицу ове љубави, ко не види Бога?

+ архим. Вартоломеј, игуман светогорског манастира Есфигмен

https://hristianstvo.bg

Пресвета Богомати, свих жалосних радости,

дарујеш нам здравља и духовне радости,

а од нас одагнаваш туге и жалости

и увек хиташ када смо у опасности!

Сигурно си пристаниште узнемиренима,

неочекивана и радосна посета болеснима,

снага немоћнима, помоћ изнемоглима,

утеха презренима и заборављенима!

Богомајко, ти си брзо утешење очајнима,

бринеш о залуталима и заблуделима,

изабране ка небеском наслеђу управљаш

јер пут ка Христу непрестано осветљаваш!

Својом чудотворном иконом нам јављаш

милост Божију и реке чудеса изливаш,

пред њом се исцелила болесна Јефимија

када се Богомајци са сузама молила!

Сузне молитве Богородица услишава,

своје помоћи искрене душе не лишава,

од беда и невоља сигурно нас спасава!

Господу нашем и Владичици нашој слава!

Милош и Марија Димић

https://www.facebook.com/bogorodicinesuze/

Мајко Слова и Спаса, Тројеручице,

нека наше чамце у благе луке

из густих олуја с пучине доведу

птице, излетеле из Твоје треће руке!

Тројеручице, катанце, браве и врата,

браћу у казану олова које кључа,

све што су безбројне руке закључале,

нека нам Твоја трећа рука откључа!

Тројеручице, док нас лове и мере

метром, литром, кантаром, тегом и врећом,

Ти, двеју руку склопљених пред кантарџијом,

измери нас, и помилуј нас, трећом!

Док кишу проткива суснежица, и вук,

риба и врана крећу на нас, у лов,

бескућнима у вејавици, Тројеручице,

Твој трећи длан нека нам буде кров!

Док се затварају све капије, сви капци,

пред смрадом наших грехова и рана,

Тројеручице, нек нам се отвори црква

на Твојој трећој руци сазидана!

Голе, млаћене моткама, секирама,

оборене под ноге, и дотучене

у подножју брда уз које смо се пели,

трећом нас руком, Тројеручице, исцели!

И узвиси, трећом руком, Тројеручице,

све оне који су, стотинама руку,

стотинама година, из жетвених слама,

бацани на дно казана и јама!

У овом свету несланих мора и јела,

док нам се броје последњи тренуци,

нек засветли, нек нас осоли, Тројеручице,

со суза, скупљена у Твојој трећој руци!

Тројеручице, луко и утехо,

мајко чокоту ког распињу и туку,

смилуј нам се, грешним и убогим, и прими

душе наше у Твоју трећу руку!

Двема рукама сахрањене, Тројеручице,

у ову земљу, испуњену муком,

нек нас из ове црне земље у облак

понесе храст, засађен трећом руком!

Љубомир Симовић

Манастир Вазнесење

У свему бих да дођем

До суштине саме.

У раду, трагању кроз таме,

У срца дрхтање.

До суштине прошлих дана,

До узрока што их држи,

До почетка, до корена,

До њихове саме сржи.

Непрестано хватајући нити,

Догађаја, судбине,

Живети, мислити и љубити,

Сићи у дубине.

О, када бих то могао само,

Кад бих имао власти,

Написао бих стихова осам,

О својствима страсти.

О гоничима, о прогонима,

безакоњима, гресима,

О лактовима, о длановима,

Бежањима, чудесима.

Потом бих извео и њен закон,

И њена начела.

Понављајући њеног имена

Прва слова цела.

Разбио бих стихове, као сад.

Сав грозничав и лак,

Цвале би липе у низу, једна

другој у потиљак.

У стихове бих унео дисање руже,

И цвећа дах,

Шуме, сенокосе, траве кад се пруже,

Олује замах.

Тако је некад сместио Шопен чудеса

Жива, све те боје

Паркова, шумарака, гробова, небеса,

У етиде своје.

Достигнутог тријумфа

Игра и мука –

Затегнута тетива

Напетог лука.

https://pouke.org/index/1346440445/1346479543/?do=form

Крсту Твоме поклањам се, Владико,
Васкрсење Твоје са вером славим,
срце куца са радошћу великом
јер крсно дрво Господ прослави!

Бог нас силом Часног Крста спасава,
наша вера је крстоваскрсна,
сила Божја у крсту обитава,
сила која је за нас спасоносна!

Богочовек Христос је освештао
крсно дрво на коме је распет био,
крсно знамење људима завештао
и Свој народ од смрти избавио!

Распеће свакодневно целивамо
и са благодарношћу крст носимо,
крсном силом заштићени бивамо
и сва искушења лакше подносимо!

Човечје Божји, само се прекрсти
и сила Божја са тобом ће бити,
тиху молитву Господу изусти,
Часни Крст од нас ће зло одбити!

https://patmos.rs/2023/03/19/milos-dimic-pohvala-casnom-krstu/