Ако желиш бити први, ти буди последњи.
Ако желиш господарит', буди слуга.
Ако желиш да те чују, ћути.
Желиш ли имати, подај.
Ако желиш купити, прво штеди.
Желиш ли васпитано дијете, требаш га одгојити.
Ако желиш дијете учено требаш га научити.
Ако хоћеш да те дијете воли, требаш га први вољети.
Ако желиш да те поштују, први их поштуј.
Ако желиш да те цијене, воли људе око себе.
Ако желиш да те воле, дуго трпи, милокрван буди, не љути се, не величај, не надимај се. Љуби ближњех па ћеш и ти љубљен бити.
Ако желиш Божји бити, чини добро за живота, поштуј брата старијега, и тебе ће млађи твоји.
Ако желиш благодат Духа Светога, Богом мисли, Богу живи, побожан буди. Од Савла Павле постани.
Све што желиш са трудом се стиче. Без муке се пјесма не испоја, без муке се сабља не сакова. Не очекуј да ће ти „добро” само доћи.
У Твој дом ти мораш „добро” уградити и веома пазити.
На пјеску си и тло мочварно ти је под ногама.
За час паднеш и упрљаш се.
За час изгубиш све што си стицао.
За час распеш све што си сакупио.
За час љубав мржеом замјениш, образ ти затамни.
Све знање ти се у незање и глупост претвори.
Углед твој подсмјех постане. Поштовање у поругу.
Од смиреног, мирног и љубазног, буром страсти у гњев, свађу и оговарање претвориш...
О, Господе над војскама, буди Вођ животу мом!
Ти Једини дајеш незаслужнима, љубиш гдје љубави нема, исцјељујеш гдје је вјера изгубљена, милујеш гњевом испуњене, лијечиш оне што ти се ругају.
Твоја Љубав свечудесна, срца весели и даје нам наду.
Без тебе Творче, смисла нема, живот се у таму најмрачнију претвара. Са тобом пунота, без тебе ништа.
Сила нам буди, помоћ и снага.
Да те не заборављамо, него увијек поштивамо и љубимо над овоземаљском паром и димом.
Ако желиш имати, Господом напој срце и ум. Све ћеш имати. Он је „Све и Сва” и изнад свега и у свему, Кога желимо и Коме жудимо. Њега је жедна душа наша. Њему нека је слава; Оцу, Сину и Светоме Духу, сада и у вијек и у вијекове вијекова. Амин.

Јереј Симон Ј. Туркић

https://www.atlantaserbs.com/learnmore/library/ako-zelis.html

Милосрђе

„Блажени су милостиви“,
Рекао је Господ благи,
Ал' ко даје да не труби,
да не мери тај на ваги.
Већ од срца, без рачуна,
Без сујете и параде,
Десна рука шта је дала,
То левица да не знаде.
Милостив је онај који
Невољнога баш утеши,
У жалости пусти сузу,
Са радосним он се смеши.
Гладне храни, жедне поји,
Болеснике обилази,
Сиромашка он облачи,
Затворнику тај долази.
Знате л' зашто се он блажи
Док му милост душу буди?
Кад сироте припомаже,
Он то Христа Бога љуби!

Јован Јовановић Змај

Када Христос на врата срца покуца,
требало би их истог трена отворити
јер сваку душу која у патњама грца
само ће Господ утешити и одморити!
Господ нас жели, али се не намеће,
колико је величанствен наш Бог!
Нема ни приближно такве среће
него кад је покуцао на врата срца мог!
Христос је на врата срца покуцао,
Богу хвала што сам та врата отворио,
колико је радост велика, нисам знао
док ми Господ није срце орадостио!
И раније сам волео да добра дела чиним,
али сада то радим у име Христово
јер се радујем што ћу душу да спасим,
па скрушено призивам име Исусово!
Дођи, Господе и обрадуј ме поново,
без Тебе сам стално и гладан и жедан,
ко је осетио присуство Христово,
пут ка спасењу постао је очигледан!
Само се једним именом можемо спасити,
то је име Божје у радости јединој,
Христос ће ову ватру пакла угасити,
ускликнимо - Господ мој и Бог мој!

 Милош Димић

https://www.facebook.com/people/%D0%9D%D0%B0-%D0%9F%D1%83%D1%82%D1%83-%D0%A5%D1%80%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D0%BC/pfbid025jG81T8yNK9qw69wEJrSG6XY8MRduVLpPdZaNGgEHFyQ3SQHrwNdYumQNFYAnAAZl/

Анђелко Заблаћански 

https://www.poezijasustine.rs/2024/12/andjelko-zablacanski-vavedenjska-noc.html?fbclid=IwY2xjawG9XmtleHRuA2FlbQIxMQABHZM06EN4ng3dT51apdsy0d5JCZ-YrqcT2O2g722BeHO3GBi0tbOPED_ooA_aem_Xk5cV8IT9UDlLdOvUZcPbw

Вјечност нас милује
Кроз Твоје чедно око
Сабор светопећких
Отаца рода мога
у њему столује
Ти којој је мачем
срце прободено
маглу земнога царства
скини са душе
Лазаревом потомству
благодатном снагом
небу га вини
из пролазног праха
Видовданом
просвети му ум
кости његове прикуј
страху Господњем
одроби робље
памћењем
Љепоте непролазне
што из Тебе сјаје
Краснице милолика
чуварко земље косовске
Обновитељко
вјечног боголика
у људима
и у сваком бићу
на земном шару
што Бога има
за безмјерну мјеру
постојања.

Пећка Патријаршија, 1993.

(Преузето из збирке песама У ЈАГЊЕТУ ЈЕ СПАС – Митрополит Амфилохије Радовић, Подгорица, Октоих, 2000.)

Куда ћемо ми,
збуњени и неснађени,
у боци непотопљени и
за буку нестворени?

Куда ћемо ми,
самоосуђени,
у себе заточени,
вечито несавремени
и са окружењем непомирени?

Ко ће нас примити овако натоварене –
са тешким болом у пртљагу
сузама за овај свет у маленом завежљају
и главом на трулом пању?

Коме је још
у овој трци за успехом
и свеопштем грабежу
стало до погурених сенки
које успорено лутају ван тркачке стазе
не видећи ништа погрешно у томе?

Поцепаних џепова и пуног срца
ми, у очима тренутка сувишни људи,
уздамо се једино у суд Вечности
проналазећи уточиште у Васкрслом.

Ђорђе Спасић

https://mentalnihigijenicarblog.wordpress.com/2022/10/30/ко-ће-нас-примити/

Оче,

неке су очи ослепеле од погледа,

неки прсти изгорели од додира,

неке су правде усахле од чекања,

неке постеље поцрнеле од безумља.

Оче,

нечији плач никад није престао,

нечије дете никад није порасло,

нечији сјај заувек је нестао,

нечији бол у свима је остао.

Оче,

неке године у нама су замрзле

и неки призори у нама замукли,

неке одаје у нама су затајне

и неки нас зидови од љубави одвикли.

Оче,

нека плач света престане

на дан, на трен да сване, да нестане!

Оче,

у име Сина сунце да гране

и љубављу Мајке завида ране!

Оче,

врати нам недоглед,

из бесвести поврати

нас...

Оче,

повиј ме на груди новорођену

док уназад теку сати

до почетка времена.

Александра Ђорђевић

https://www.facebook.com/profile.php?id=100070339802141

Сине Божји, красото вечности!
Ти си украс земаљске худости;
Красота Ти у звездама сија,
У цвет мири, у пламену нија,
Опевана славујевим гласом,
Шушњем лишћа и морским таласом,
Изрезана у див-планинама,
Исписана шарним долинама,
Навезена дугом и муњама,
Ишарана по кожи тигрова
И крилима лаких лептирова,
Заслађена медом и нектаром,
Окађена смирном и ливаном.
Но све ово слика је пребледа
Красоте Ти коју небо гледа,
Та красота не зна за промену
Ни за старост ни ропство времену
Ни за боре чела смежурана
Ни за сузе срца самохрана
Ни за трулеж ни за гробну таму
Ни сав ужас досуђен Адаму.
Том красотом некад и ми сјасмо,
Докле греху под власт не потпасмо.
Том красотом Адам краси главу –
Грех и смрт је даше забораву.
Ти је снесе на земљу у телу,
У целини, не у једном делу:
Показа је људима у лице,
Јоште од ње блистају светлице,
Те нам светле у земној ругоби
Од самртне отимљу нас коби.
Ти си, Христе, Царевић прекрасни
Ког свет знаде у сну и у басни,
У пророштву и у нагађању,
У чекању и дугом надању –
Док Ти дође, од сна сваког слађи
И од света старији и млађи,
Лепши, јачи но цар у баснама
И милији но Бог у песмама.
Ти се јави у човечјем телу
Да човеку дигнеш палу цену,
Да осветлиш време вечитошћу,
Да мирошеш кукњаву радошћу,
Да украсиш што је поружњало,
Да подигнеш што је у кал пало,
Да исправиш што се искривило,
Да повратиш што је негда било.
Красота се Твоја умножила,
Твојим ликом светце украсила,
Твојим ликом цркву обасјала,
Земљу на Рај њиме подсетила. -
Слава Теби, наш Украситељу,
Слава Теби, Христе Спаситељу!

Свети Николај Охридски и Жички

Било је то давно, прадавно,
кад је цар над царевима
у граду над градовима
зидао цркву над црквама.

Сјатили се мајстори и аргати
из целога царства
и дарове донели моћни и немоћни.
Свак' је доприносио колико је могао и знао
а ни цар није штедео труда ни блага.

У вечности се огледао велики ктитор
гледајући како лавра из земље израста
и како се царство око крста сабија.
Узвисила се светина и понизила властела
испод комадића небеског свода
наслоњена на стубове храма.

Само цар није могао да једе ни да спава.
Његова је задужбина била безимена,
а он није знао какво име да јој да.
Залуд су се молили часни оци,
муцали песници и мудраци,
ниједно име није било достојно
Константинопоља ни васељенског трона.

И једнога дана,
као што се све једном деси,
док је господар прерушен у мајстора
обилазио градњу и град,
угледа једну девојку
како на голим леђима
из удаљеног каменолома
вуче велики камен,
па је, зачуђен, упита
зашто толики терет носи
и да ли је неко тера да то ради.

Девојка није препознала цара,
нити је знала ко је и зашто пита
за њено бреме,
али смерно рече да је сирота
и да не може ничим другим допринети
зидању небеског двора,
па приноси овај камен
у нади да ће јој Господ опростити
што не може даровати ништа више.

Озарен снагом вере,
цар је упита како се зове.
– Софија, тихо одговори она.
А из цркве одјекну ехо:
– Софија! Софија! Софија!

Цар трипут изговори њено име
и трипут се одазва исти глас
испод озвездане куполе.
Био је то господњи знак
да се овај мали дар прима као највећи.

Надахнут Духом Светим, велики господар
узе камен са девојачких леђа
на своје раме
и поведе је у храм
да га заједно уграде у олтар
и да патријарх крсти
Свету Софију.

https://www.poezijasustine.rs/2019/12/gojko-djogo-aja-sofija.html

Даљина није ништа
она узалуд мами
ако на крају пута
опет живимо сами

Векови ништа нису
само слојеви праха
ако је љубави било
увек мање од страха

Даљине ништа нису
до знатижеље пуке
јер све што је моје
на овоме свету
то је на дохват руке

Векови нека теку по
своме тајном плану
а све што је моје
може да се деси
само у једном дану

Никад се нисам на те бацио каменом,
нити у своме духу твој сјај одрицао;
И свој пут пређох цео са твојим знаменом,
свугде сам тебе звао и свуд те клицао.
Из свију ствари ти си у мене гледао,
твој громки глас сам чуо у морском ћутању…
С болом пред ноге твоје свагда се предао,
само за твојим жишком следио путању.
А од тебе се никад нисам одвајао,
стога и не бех самац у дну свих осама…
Због тебе сам се клео и за те кајао,
кад падне горко вече по горским косама.
У машти сам ти беле свуд цркве зидао;
И за молитве сам твоје у звона звонио;
За твога благог Сина и ја сам ридао;
И ђавола сам црног с твог крста гонио.
А ти што сазда сунца и плод оранице,
био си само Слутња, болна и стравична:
Јер свака Истина духа знаде за границе,
једино наша Слутња стоји безгранична.

https://religija.republika.rs/duhovna-riznica/vesti/23867/jovan-ducic-duhovna-poezija

Зa Тeбe бих рeчи низaлa кao бисeрje
Зa Тeбe нe бих стaлa ткaти ризу срeбрнoбeлу
Зa Тeбe, oкo виђeњa Бoжjeг у тeлу
Зa Тeбe крoз кojу нeбo дoдирну твaр
Зa Тeбe зaгрљajу Бoжиjeг снисхoђeњa
Зa Тeбe бих бисeрjeм ткaлa ризу срeбрнoбeлу.
___________☦️____________
O, Ти кoja си вишe oд Мajкe,
Крoз кojу сe збилo вишe oд рaђaњa,
Кoja си изгубљeнo врaтилa,
трулeжнo у нaмa oживeлa, живoтoм Синa свoгa!
Ти кoja си jeдинa нeзaлaзнa звeздa мaтeринствa,
нeoсeњeнa свeтлoст, нeприступнa пoрoчнoм, нeдирнутa зeмним.
Тeби бих ризу ткaлa звeздaнoбeлу.
Кaдa би сe душa мoja нeчистa зaбисeрилa,
Тeби бих прeд нoгe пaлa и у зрнo сe пeскa прeтвoрилa,
нe би ли Ти нa мeнe нoгoм стaлa.
У трaву бих сe прeтвoрилa
кaдa би нoгa Твoja зeмљу дoтaћи хтeлa.
У кaмeн и дрвo бих сe прeтвoрилa,
нe би ли сeнкa Твoja пoрeд мeнe пaлa.
Дa сaм бaр кao зрнo пeскa чистa,
прeд Твoje бих нoгe пaлa, сejaлa сe и вejaлa...
Дa сaм бaр кao зрнo пeскa чистa!

(Одломак из књиге Јасика- монахиња Стефана)

https://www.instagram.com/p/C92H0GRs7o2/

Празно је срце
јер у њему нема Тебе.
Суморни су дани
откад побегох из Твог заклона.
Горчина ме изједа
јер на уснама више није молитва
већ празна реч

Како да минирам бункер сачињен од гордости
и у Твом загрљају пронађем спасење?

Бежим од сопствених жеља и прохтева
јер кроз њих сујета говори.
Зазирем од својих жудњи
јер доносе сигурну пропаст.
Више не иштем ништа
осим да будеш ту.

Како да отворим своје срце?

Ослањајући се само на себе
и сопствене снаге
доживех пораз
те се нађох насред магловите пољане
којом лутају они чија је вера млака.

Како да изађем одавде?

Придружих се трци за пропадљивим
и негде на половини стазе
остадох без даха;
сада, уморан и изнемогао,
срцем и душом тражим Спас.

Да ли тихи вапај долази до Тебе?
Чујеш ли мој глас?

Ђорђе Спасић