Данас се туга описати не може,
уместо воде сузама мијем лице.
Данас те разапеше Христе Боже,
људи без срца и човекоубице.

Тужан је и претужан и дан и час,
пред очима сте ми Ти и Твоја слика.
Како на крсту умиреш због нас,
за спасење свих грешника.

А Мајка Твоја Пресвета Богородица,
плаче, Њен јецај се чује до неба.
Не може обрисати све сузе са лица,
не може јер воли Те више од свега.

Ни крива ни дужна на крст Те ставише,
приковаше твоје пречисте и ноге и руке.
Своје душе и образе за навек облатише,
велике су Христе данас Твоје муке.

Нисмо се Христосе ништа поправили,
ово су времена опасна и луда.
И данас би те неки на крст ставили,
и данас би се нашао неки издајник Јуда.

Радивој Бунић

                                                                                           Што те нема...

Кад на младо пољско цв'јеће
Бисер ниже поноћ нијема,
Кроз груди ми жеља л'јеће:
"Што те нема, што те нема?"

Кад ми санак покој даде
И душа се миру спрема,
Кроз срце се гласак краде:
"Што те нема, што те нема?"

Ведри исток кад заруди
У трепету од алема,
И тад душа пјесму буди:
"Што те нема, што те нема?"

И у часу бујне среће
И кад туга уздах спрема,
Моја љубав пјесму креће:
"Што те нема, што те нема"...
 

А. Шантић

Ти си мој тренутак, и мој сен, и сјајна
Моја реч у шуму; мој корак, и блудња;
Само си лепота колико си тајна;
И само истина колико си жудња.
Остај недостижна, нема и далека –
Јер је сан о срећи виши него срећа.
Буди бесповратна, као младост; нека
Твоја сен и ехо буду све што сећа.
Срце има повест у сузи што лева;
У великом болу љубав своју мету;
Истина је само што душа проснева;
Пољубац је сусрет највећи на свету.
Од мог привиђења ти си цела ткана,
Твој је плашт сунчани од мог сна испреден;
Ти беше мисао моја очарана;
Символ свих таштина поразан и леден,
А ти не постојиш нит си постојала;
Рођена у мојој тишини и чами,
На сунцу мог срца ти си само сјала:
Јер све што љубимо створили смо сами.

***

На хладном јесењем зраку трепери младо храшће
и скупљају се вране под старе крошње густе,
слутим још пре  мрака велика киша пашће
на шуме, лугове, њиве и зелене ливаде пусте.
 На прагу смо стари пас и ја. Гугутке се под стрехом гнезде,
чекамо да сутон падне, да појаве се прве звезде.
свитаца у јесен нема, мрачан је дивљи честар,
последње зраке сунца у неповрат разноси ветар.
 Враћају се голуби кући, слећу на кровне греде,
сове са тавана одлећу кроз старе смреке бледе.
Осим нас нигде никог. Јесен утеху не шаље,
а време тече и тече, морамо живети даље.
Кроз стару смрекову шуму и крошње старе јове
јавља се непознат ћук, на вечерњу молитву зове,
месец сја врх белог бора, сјаји се ко светионик,
и златну светлост баца на старе цркве звоник.
 Ко смарагд једна звезда на тамном небу сија,
далека гора звони потмулом олујном јеком,
на прагу већ дуго седимо мој црни пулин и ја,
гледамо зелене врбе уснуле над мирном реком.

Оливера Огњеновић Синђелић

Пустите је да носи свој тешки и заслужени крст
Што сте сви уперили на њу прст свој
Највеће војнике чека најтежа битка и бој
Зато не бацајте камење док свој пијесак из ока не извадите

Ако већ јој нисте од помоћи склоните се у страну
Најјачи увијек сами остану и једино им Бог треба
Мало воде и хљеба за уста испуцала и сува
Пустите је људи да својим стазама ходи

Према вјечности
Према слободи

Нисте јој ви дали ни хаљине нити ремење за сандале њене
И откуд знате ране жене што свијету изгледа чудна
Све да је најгора још увијек јој душа будна
Пада и пада али устаје и хрли

Да Христове ране љуби
Да Богомајки скуте грли

И све и да је највећи грешник међу вама свима
Још вјере и љубави у срцу свом полуживом има
Пустите је да поносно и храбро крст свој носи
А ви себи у коси цвијеће и зелени вијенац носите

Радите шта хоћете
Пркосите
Љубите
Само се склоните са пута стрмих стијена
Да вас тако душебрижне не укаља јуродива жена...

Анжелика-Николина Кучинар рођ. Жерајић...
(Посвећено оној која се бори..)

https://www.instagram.com/pouke_staraca_svetih/

МАКОВИ У ЖИТУ

Макови ћуте у житу, зрикавац зриче.
Низ склад полако корача диван бели хермелин
прекрасан, отмен, грацилан као из старе приче
какав охоли, млади, лепи, горди властелин.

Небо тамни и гори сунчев румени цвет,
са звезда полако капље тама да покрије свет.
Мирише сено. Откоси сви су зденути у високи пласт.
Шепури се млади алат риђушке Секе син
док путем вуче кола, први пут он има ту част,
пажљиво коњић ступа по прашњавој старој цести
и гледа добро где ће ногицом својом стати,
гледају га златице куне скривене у густој чести,
у житу шева пева, ћук је из гаја прати.

Диван је млади алат, прави лепотан.
На небу се буде звезде, полако се гаси дан.
Трепере паукове меже у крошњама старих липа
док по њима модро небо месечину сипа ли сипа...
И врх старог ариша већ ко црквен звоник светли,
пулин се скупио на прагу, одавно су поспали петли.
Скупљају се беле сове на нaшој кровној греди,
са капије стари мачак на пут упорно гледи.

Показује сат са звоника већ поноћног сата пола,
глас ћука певача разлеже се у ноћи
и месечина врхове шуме златном светлошћу жари.
Одавно, сви су се вратили из поља,
само мог оца нема да провезе своја кола.
Ја знам да он неће доћи,
али чекамо кaо некад, ја и мој мачак стари
чекамо као некад, срце за време не мари...

Оливера Огњеновић Синђелић

Под грмом дивље руже умире срна,
од синоћ лежи ту. Није имала снаге
са осталима да пређе реку...
Гледају је са бора два стара гаврана црна,
низ гране јаблана и лески сунчеви зраци теку...
Око ње лебди црног глога тих шапат
и веселе пчеле падају на медунике жуте,
од погледа злога крију је бурјан и папрат,
срце све слабије бије, споро теку минуте...
Уз лаган ветар трепери вилиних коњица свита,
у ниском лету они око ње уморне броде
и лептирице ливадске у густој трави скрите
гледају, а она је жедна, да јој је само кап воде...
У житу весело јато сунчеву песму пева,
са свог лежаја под грмом срна их јасно чује
и препознаје песму плаворепих шева,
слуша - гавран са бора нешто им довикује...
Гледа - поворка мрава ка обали реке корача
и јастреб се вину у небо, до самих облака оде.
Одлете и гавран са бора у класје златно паде...
Долетеше шеве из жита, у листу зеленог драча
донеше срни воде...
А најмања од свих њих пољубац кљуном јој даде...

Оливера  Огњеновић Синђелић

У твоје руке Господе
 терете своје предајем,
долином мрачном проведи ме,
црним сенкама  не дај ме.
На пучину ти мој брод изведе,
осташе олује за нама,
потону ко с нама не хтеде,
залуд нас мамише рунама...
Ваздан предамном  бејаше
поука  твојих беседа,
и сад ја могу свакоме
мирно у очи да погледам.
Узалуд певаше сирене
песму на сребрним струнама,
ковчеге златника нуђаше
краљеви са златним крунама...
Смеје се змај црни ми у лице
мисли да га се ја бојим,
мирно ћу проћи крај њега
на путу грешничком не стојим,
признајем да ме кроз живот
пар пута он несретник препаде,
хвала ти добри Господе
за све што даде и не даде.
Твоје су звезде на небу,
твоје су траве ливаде,
твоје су птице у гори,
без воље твоје ни перо
из крила им на земљу не паде...
У твоје руке Господе
сепете своје предајем,
послушај што ти говорим
из последње горе изведи ме
време ми да се одморим.

ОЛИВЕРА ОГЊЕНОВИЋ - СИНЂЕЛИЋ

НЕ ПЛАШИ СЕ ДА КАЖЕШ ДА ОСЕЋАШ  СТРАХ

Не плаши се да признаш да те је страх
у своја четири зида кад останеш сам.
Не осећа свако страх, он је нормална ствар.
Он је онај ветра дах који осећаш  невреме кад наиђе.
Олује буду и прођу. И људи трају и нестају.
Најбољи коњи се за трке са препонама узимају.
Гвожђе се кује у ватри, оно може да је преживи...

Не плаши се да кажеш да те је страх јер ниси сам.
Анђео чувар дат ти на рођењу никад те неће оставити
и Бог који све види и све зна
 ће ти послати своје људе да не будеш сам,
они ће да повуку твој брод из олује да не потоне...
Пут свој погледај.
Они су већ ту.
Они мало причају.
Они не питају.
Они знају шта мислиш и кад ћутиш.
Они небитни, они су већ отишли
јер кад једрењак  тоне,
пацови побегну,
капетан  прво
побаца у воду невредне ствари
онда небитне људе,
јер сваки терет  вуче на дно.
Не осврћи се у прошлост
тамо се ништа није променило,
тамо се никад ништа неће променити.
Деда је на небу са својим гускама
које су се претвориле у облаке...
Мислиш да он не зна кроз шта пролазиш?
Mислиш да му је лако што није ту сад
поред тебе...
Био је некад  Петар од камена.
Запамти људска душа не умире,
само је бедно људско тело смртно.
Драги људи који су отишли
гледају са неба шта радиш
и страх их је да не попустиш,
да не изгубиш своју душу,
да те непомници не повуку на дно
јер они вребају са свих страна,
они желе снажне душе,
оне слаби их не интересују
њих добијају лако
једним ударцем шапе,
не трудећи се,
не размишљајући много...
Победа је оборити снажног,
устани и бори се,
велики је грех
немање свести о греху.

Запамти непомници
не носе крст око врата.
Колико ли их је таквих прошло кроз
твој живот и твој сан,
колико ли их је таквих прошло кроз твој стан,
колико ли их је на твом срцу оставило свој траг...
Заборави их и њихове сенке отерај.
Умеју они и да гађају камењем,
да уједају, клеветају, сикћу, проклињу...
Не обраћај пажњу.
Није свим лисицама грожђе слатко,
нарочито оно које им је измакло из замке...
Заборави их и њихове сенке отерај.
Или си наш или си њихов.
На цркви светог Петра и Павла увек су отворена врата.
Живот је дар, он мора да се живи до краја,
на крају крајева свако добије шта је заслужио.
У  име Оца и Сина и Светог Духа устани
и не напуштај свој пут.
И кад год паднеш
примири се,
сакупи снагу и устани јер ниси сам.
Замисли како је било Пересвету
кад је звер погледао у очи...
Знаш ли ко је био Александар?
Знаш ли како је у души твом Александру
но он није оставио своје огњиште,
не краде, никога није убио,
он не иде за бесрамним женама које се
не стиде ничега и никога...
Он поштује своју матер.
Он никада никога није осрамотио.
Па ако некад и посрне, он устане и иде даље,
он не напушта свој пут...
Он се бори са демонима који га нападају
супроставља им се и одупире, буди са њим...
Заборави на изгубљене битке,
многе ти нису ни требале...
Заборави на туђе поразе,
свако је бирао свој пут.
Гледај у будућност...
Нема много година пред нама.
Гледај у своју децу,
устани и иди даље
и бори се...
Реци ми
ко је многе бродове на мирно море извео,
ко је град Мир од глади спасао,
кога је из тамнице Диоклецијанове  Сведржитељ  избавио
ко је у Никеји сведочио за Истину...

Мислиш ли да те је Он напустио?
Један смо живот добили на поклон од Бога,
нећеш никад више имати шансу да будеш човек.
У божијим очима једно столеће траје колико један дан...
Погледај дом свој човече...
Опрости да би ти и она опростила...
Свака прва жена је боља него друга, трећа и све остале,
она те бар никад није осрамотила за разлику од извесних...
И није побегла са бојишта него ће тамо остати до краја...
Устани и бори се, ове олује пролазе, неке друге доћи ће
но ниједна неће бити страшнија од ове кроз коју корачаш...
Бог ти је већ послао своје људе који ће ти помоћи,
погледај око себе, они су већ ту...
Кроз гору и воду и долином сјена смртнога Он ће те провести,
душу ће твоју утешити, на тиху воду ће те извести
стазама праведним већ идеш...
Не плаши се да кажеш да те је страх
и не бој се зла јер ниси сам...

ОЛИВЕРА ОГЊЕНОВИЋ - СИНЂЕЛИЋ

Ако ти јаве: умро сам
а био сам ти драг,
можда ће и у теби
одједном нешто посивети.

На трепавицама магла.
На усни пепељаст траг.
Да ли си икад размишљао
о томе шта значи живети?

Ко снег у топлом длану
у теби детињство копни.
Бриге…
Зар има брига?
Туге…
Зар има туга?

По мердевинама маште
у младост храбро се попни.
Тамо те чека она
лепа, ал’ лукава дуга.

И живи!
Сасвим живи!
Не грицкај као миш дане.
Широко жваћи ваздух.
Престижи ветар и птице.

Јер свака вечност је кратка.

Одједном насмејани
у огледалу неком
добију зборано лице.

Одједном: на понеком углу
вреба понека суза.

Невоље на прстима стигну.
Године постану сивље.

Одједном свет, док ходаш
све више ти је узан
и осмех све тиши
и тиши
и некако искривљен.

Зато живи, ал’ сасвим!

И ја сам живео тако.
За пола века само
столећа сам обишао.

Признајем: помало луцкаст.
Понекад наопак.
Ал’ никад нисам стајао.
Вечно сам ишао.
Ишао…

Испреди из своје аорте
позлаћен конац трајања
и зашиј напрсла места
из којих дрхте чуђења.

И никад не замишљај живот
као уплашен опроштај,
већ као стални дочек
и стални почетак буђења.

II

А онда, већ једном озбиљно
размисли шта значи и умрети
и где то нестаје човек.

Шта га то заувек иште.

Немој ићи на гробља.
Ништа нећеш разумети.
Гробља су најцрњи вашар
и тужно позориште.

Играјући се немира
и својих безобличја,
зар немаш понекад потребу
да мало кришом зађеш
у нове слојеве разума?
У суседне будућности?

Објаснићу ти то некада
ако ме тамо нађеш.

Знаш шта ћу ти учинити:
покварићу ти играчку
која се зове бол,
ако се будеш одважио.

Не лажем те.
Ја измишљам
оно што мора постојати,
само га ниси још открио,
јер га ниси ни тражио.

Упамти: стварност је стварнија
ако јој додаш нестварног.

Препознаћеш ме по ћутању.
Вечни не разговарају.

Да би надмудрио мудрост,
однегуј вештину слушања.

Велики одговори
сами себе отварају.

После безброј рођења
и неких ситничавих смрти,
кад једном будеш схватио
да све то што си дисао

не значи један живот,

стварно наиђи до мене
да те дотакнем светлошћу
и претворим у мисао.

И најдаља будућност
има своју будућност,
која у себи чује
своје будућности глас.

И нема празних светова.

То, чега нисмо свесни,
није непостојање,
већ постојање без нас.

III

Ако ти јаве: умро сам,
ево шта ће то бити.

Хиљаде шарених риба
лепршаће ми кроз око.
И земља ће ме скрити.
И коров ће ме скрити.

А ја ћу за то време
летети негде високо.
Упамти: нема граница,
већ само тренутних граница.

Једрићу над тобом у свитања
низ ветар клизав ко свила.
Разгртаћу ти обзорја,
обрисе доба у повоју
и призоре будућности
лепотом невидљивих крила.

И као нечујно клатно
заљуљано у бескрају,
висићу сам о себи
као о златном ремену.

Простор је брзина ума
што сама себе одмотава.
Лебдећу у месту, а стизаћу
и нестајаћу у времену.

Одморићу се од споредног
као галактичка јата,
која су срасла пулсирањем
што им у недрима траје.

Одморићу се од споредног
као огромне шуме,
које су срасле гранама
у густе загрљаје.

Одморићу се од споредног
као огромне птице,
које су срасле крилима
и цело небо оплеле.

Одморићу се од споредног
као огромне љубави,
које су срасле уснама
још док се нису ни среле.

Зар мислиш да моја рука,
колено,
или глава,
могу да постану глина,
корен брезе
и трава?

Да нека малецка тајна,
ил неки треперав страх
могу да постану сутра
тишина,
тама
и прах?

Знаш, ја сам стварно са звезда.
Сав сам од светлости створен.

Ништа се у мени неће
угасити ни скратити.

Само ћу,
обично тако,
једне случајне зоре
свом неком далеком сунцу
златних се очију вратити.

Кажњаван за све што помислим,
а камоли што починим,
осумњичен сам за нежност
и проглашен сам кривим
што љубав не гасим мржњама,
већ новом, већом љубављу
и живот не гасим смртима,
већ нечим друкчије живим.

Последњи рубови бескраја
тек су почетак бескрајнијег.

Ко траје даље од трајнијег
не зна за кратка знања.

Никад се немој мучити
питањем: како преживети,
него: како не умрети
после свих умирања.

IV

Ако ти јаве: умро сам,
не брини. У сваком столећу
неко ме случајно побрка
са уморнима и старима.

Нигде толико људи
као у једном човеку.

Нигде толико друкчијег
као у истим стварима.

Прочепркаш ли просторе,
ископаћеш ме из ветра.
Има ме у води.
У камењу.
У сваком сутону и зори.

Бити људски вишеструк,
не значи бити рашчовечен.

Ја јесам дељив са свачим,
али не и разорив.

А сва та чудесна стања
и обнављања мене
и нису друго до вртлог
једнолик,
упоран,
дуг.

Знаш шта су пророчанстава?
Калупи ранијих збивања
и задиханост истог
што вија себе укруг.

Па што бисмо се опраштали?
Чега да нам је жао?
Ако ти јаве: умро сам,
ти знаш – ја то не умем.

Љубав је једини ваздух
који сам удисао.
И осмех једини језик
који на свету разумем.

На ову земљу сам свратио
да ти намигнем мало.
Да за мном остане нешто
као лепршав траг.

Немој да будеш тужан.

Толико ми је стало
да останем у теби
будаласт,
чудно драг.

Ноћу кад гледаш у небо,
и ти намигни мени.

То нека буде тајна.

Упркос данима сивим,
кад видиш неку комету
да видик зарумени,
упамти: то ја још увек
шашав летим и живим.

Ноћ капље, студена месечина се просула по долу...
Мир и тишина, а река шуми и стара шума
мирише на мокру траву и борову смолу.
Мало, мало ме прене из сна крик беле чапље...
Споро теку минути, а ноћ капље ли капље...
Ћук пева у дубини шуме, нечију скору смрт слути...

Старе тополе ослушкују кишу и шапућу тихо

молитве своје, нигде никог у овом царству

четинара,вреса и трава...
Моја уморна чета у честару под врбама спава,
око ватрице згасле тамне се сенке моле...
Киша упорно сипи... Шуме старе тополе...

Помози Боже мојој чети и хришћанској војсци целој
да не останемо заувек у овој процвалој шуми свелој.
Молим ти се Боже, знам да милост нас Твоја прати,

помози Боже да свако од нас својој се кући врати.

Пошла је у војну ову последња војска Христа
по благослову очева наших, искрена срца чиста...
Пролазе црне тешке ноћи и споро иду дани...
Помози Господе јер ако нас нестане 

ко ће тада нашу земљу да брани?

Знам да залуд не спава стражар ако Ти не желиш

сачувати наш Град,
рекао си да што је већа гордост то је страшнији пад.

Као што си спасао Јону из гроба његовога

тако изведи и нас на светлост из долине сјена смртнога.

Ти си створио небо и земљу, Твоја је васиона

чујеш ли Боже са цркава наших и дан и ноћ звоне звона?

Опрости Боже и помози, знам да милост нас Твоја прати,

помози Боже да вечито живи Русија наша мати...
Помози Боже да светла Кремља и Лавре заувек сјаје,
да реч Твоја до краја крајева поштује се и траје.
 

Оливера Синђелић

Црни кос је слетео на крст, сутон се полако гаси,
нестаје и последње дана златнога прамење,
на покривци од белих рада сиви хум што краси
заспале пчеле... Ћути у врес зарасло спомење.
-Устани - црни кос цвркуће - уснио је луг,
отвори ову хумку травом и цвећем покриту,
сунце је одавно одвукло кући свој златни плуг,
хајдемо као некада боси да прођемо пољима...
Погледај црвени су макови процвали у житу,
вреже купина и плави различци по складовима...
У ливадама младих птића пуна су гнезда шева,
ослушни у буковој шуми како умилно славуј пева...
Погледај месец се спустио у пшеницу и она пламти,
вратила се и рода што си је пролетос од ласице спасила,
на крову лугареве колибе са другом она се скрасила,
понекад одем тамо, причамо и она те памти...
Кос дозива, ветар под стрехом цркве заноћио
са голубовима, слуша и тугованки његовој чуди се,
кишица сипи, птица не хаје, на крсту стоји и цвркуће:
- Устани драга Ксенија, доста си спавала, пробуди се...
Грана прастарог јоргована га од кише заклања,
пред поноћ ће се у крошњи жалосне врбе сакрити,
да међу уснулим пауновима и он мало одсања,
заједно са њима да дочека новога јутра свануће...

Оливера Синђелић

Сви ви који сте живи, док сте живи, живите.
Сви ви који имате очи, радујте се лепоти виђења.
Сви ви који можете да волите, волите,
Сви ви који можете да заборављате, заборавите
Како сте били гоњена зверад по друмовима
И ваша клецава деца угљен пећима,
Прихватите проломе тишине доброћудним рукама,
Ви јачи од ветра и виши од облака и већи
Од неповратне празнине, ви живи,
И себе продужите за онолико
За колико вас се буду сећали,
Јер тврд је сан сенки који нико не може прекинути,
и узалуд ће погаче туге за вама неко ломити,
и узалуд ћете жалити реч неку топлу коју нисте
изговорили
и туговати за вратима неким која нисте отворили.

https://www.poezijasustine.rs

Господе, рекао си ми ономад:
Сети се свога греха.
Сетио сам се Господе,
Али на који грех мислиш?
Јер, када се загледам у срце своје
Чини ми се да је од греха саздано,
Да у њему ничега другог нема.
Господе, читам Заповести сваки дан
И знам, као што знаш и Ти:
Сваку сам прекршио.
И чудим се како сам жив.
Господе, Твоја милост нема границе
А ја не знам како са том Љубављу
Да се носим?
Плакао бих Господе,
Вриштао, косу чупао, молио се,
Као лудак смејао…
Господе, да ли знаш како се мучим,
Како ме боли Твоја Милост?
Господе, грешнику је највећа казна – Љубав!
Грешник себе не воли и не верује
Да може бити вољен.
Чујеш ли како вапим за болом
А Ти ме грлиш!
Господе, ја овако више не могу!
Молим Те:
Да не живим више ја
Већ живи у мени Ти. 1
Или ме неће бити.

септембар, 1941.
Арсеније А. Савин

https://srodstvopoizboru.wordpress.com/2020/10/06/арсеније-савин-христу/