Бивало је: јави се и мени Христос,

кроз пламен и покољ, погружен и бос

Шине ли муња мој рагастов-дуб,

бивало је: усправи се - у мени стуб

И мрачне, у подземљу, просјаји нас ос

посланства свјетлости - благи Христос

И смијешани дахови, знаци крста, луне,

гасе страх под млазом, исте дрхте струне

Без лица, без ока, право и искоса

гледе у јагањца, у мога Христоса

И затитра л' звонко, спасоносно уже,

пропне се и хуља, к небу да успуже

(А мртви, што вечером сложе се у стог,

стожера се држе - стожер им је бог)

А Христ претужни, кад год дође мени,

јави се у дјетету, и јави у жени

Ал' дуго га нема, јечи простор мукло -

ја слутим: благоме је срце препукло.

https://vaznesenjeovcarbanja.blogspot.com

 УЧИНИ МИ ЉУБАВ

Учини ми љубав душо најнајнија
И укради се тајно најтајнија
Озари капље росе на паучју
И замахнуте звукове у звучју
Рђу што се круни с шарки галаксија
Склад и смисао склада хармонија
Хују у сазвучју зују сатрептаја
Не остави ме без тебе до краја
Не пречуј призови подари спокоја
Ал нека увек буде воља твоја

Учини ми љубав док је за видела
Зрако што си мркле мраке крозвидела
Не кршећи кристал који си пробила
Постала девица пошто си родила
Љубав која умре није ни живела
Највољенија од небеских тела
Прибрани цвете бобицо и шнало
Скупља живота чиодо коало
Владај надамном сило недозната
Да умрем што мање пре суђеног сата

Учини ми љубав за љубав љубави
Те славе која саму себе слави
Ако си једине једнине једнина
И без множине двојнице двојина
Кад све и свја си и свељубећа си
Само Бог ниси мајко божјег сина
А да Бог будеш сама си одбила
Да једини буде тај ког си родила
Како тебе не би нико прослављао
Већ оног што ти је божански дар дао

Учини ми љубав љубави једина
Мати свог оца кћери свога сина
Жено и девојко љубави и дете
Аја Софијо Свемајко планете
Утробе сам се твоје зажелео
Да опет будем спокојан и цео
Откад се срело и спојило двоје
Двоје је једно а Једно је Троје
Варницо луча свевасељенскога
Љубави има колико и Бога

Учини ми љубав пошаљи поруку
И на даљински спусти своју руку
Ил се из облака без скајпа и сајта
Линкуј без линка и без гигабајта
Сети се песника који не постоје
А једино вреде због љубави своје
А по Павлу и да планине помераш
Ништа си ако и љубави немаш
Књиго исписана изнутра и споља
Виртуелнога Константинопоља

Учини ми љубав створе неимени
Да ја не живим него ти у мени
Спавај све моје од света старије
Кад год се пробудиш никад касно није
Да с мртве тачке кренеш испочетка
Звездо новога небеског поретка
Сад кад је јабука она нагрижена
Коју на превару проба прва жена
И због које смо изгнани из раја
Постала знамење и новога краја

Учини ми љубав јање небодано
Чедо омиљено зрно овејано
Јагодо цветићу јечму мокра птицо
Струницо грлицо
ти једномужицо
Куло што гледа ка Дамаску граду
Стадо дивокоза на гори Галаду
Љубав је као и јеврејска брава
Ко једну откључа друге закључава
Запамти ми име познај удостоји
Да ми се и смрт и живот омоји

Учини ми љубав кћи јерусалимска
Као што написа рука дамаскинска
Кад се без мајке на небу родио
А без оца на земљи рођај поновио
Тад су се небо и земља венчали
А које је које више нису знали
Знали су да нико није на губитку
Док год буде била љубав на добитку
Ни песник ожењен на гори небеској
Ни муза удата на плочи земаљској

Учини ми љубав ако си у моћи
Да се из мрке мрклине изноћи
Преко лешева се зло и горе гложе
За хаос какав се пожелети може
Учини краја Иродовој влади
И поколењима новорођенчади
Ујасни утачни услиши песника
Док се звезде држе закона језика
А зупчаником око звездарника
Управља слово и надграматика

Учини ми љубав не буди ненежна
У слепа времена стидна безнадежна
Изврнуо се космос на поставу
И окренула небеса на главу
Породи нову звезду некретницу
Нека избаци свемир постељицу
И румена зора с наличја осване
И објави свету са супротне стране
Као спас и излаз водиља и весник
Јер Бог је велик и страшан је песник

Учини ми љубав гласком се огласи
Устави расуло часа не почаси
Јер непорушива си и непотрошива си
И недомислива си и несазнатива си
И недомашена си и неисцрпива си
И незаходива си и неразрешива си
И недокучива си и несместива си
И неупоредива си и нетакнута си
И несвењива си и неизецива си

Учини ми љубав сад на концу конца
Да опет осетим на лицу зрак сунца
Спаси кад Спаса ти родила јеси
Лептира и мравка и све под небеси
И само сијај сјати не престаји
Сијај сијањем што из Тебе сјаји
Карамракове пламену предаји
И све грехове у сјају окаји
Док се свако слово у Књизи осјаји
И глеђ језика се у песми засјаји.
 

Матија Бећковић

Верујем

Верујем у пролеће љубави и његове бујице,

верујем у душу дуга,праскозорја и сутона,

Верујем у антене што их носим у сновима,

Верујем у слутње,стрепње,и наговештаје,

Верујем у призвуке

Верујем у борове који се зорама лече,

Верујем у срца која могу све решити,

Верујем у сећања на детињство омађијано,

Верујем у радост праштања,

Верујем у безазленост људи,змија,и звери,

Верујем у невиност првих грехова,

Верујем у часовник сто куца у земљаном средишту,

Верујем у духове који живе у осмесима,

Верујем у васиону срца која се буде,

Верујем у неповратност,и растанке крај вода,

Верујем у реку заборава и њену бесконачност.

Десанка Максимовић

СВЕОПЕВАНОЈ!

Погледај ме, грешног, у овом часу.
Из молитве покајања Пресветој Богородици

Очигледно је да моје срце није спремно,
Очигледно је да моје срце није Христово,
Ако, чак и ходајући по литици,
Немам ни плача ни суза.
Не одбацуј, Свеопевана Мајко,
Нека душа плаче сама за себе,
Да би у тихим сузама видела,
Како је Христос прихвата!
Помози!
Бити отуђен сада — значи, наћи се осуђеним без Суда...
 

Јеромонах Роман Матјушин

4. април 2022.г
Сретењски манастир,
Москва

Хвала Богу на свему.
Хвала за излазак и залазак сунца.
И за пуне чиније хладног млека.
За сјајну звезду на ноћном небу.
За дах пролећа.
Хвала Богу на свему.
За обичан црни хлеб.
За румени колач и за липов мед.
За уморног путника и ово ноћење.
За подневне врућине.
Хвала Богу на свему.
За добре пријатеље.
За непријатеље који ускачу као вране.
За веселе осмехе наше деце,
За снагу у болести и тузи.
Хвала Богу на свему.
За мир у срцу и капи радосних суза на влажно лице, 

на извор са живом благословеном водом, 

за свету Љубав.
Хвала Богу на свему.
⠀

Протојереј Василије Мазур

https://www.instagram.com/pouke_staraca_svetih/

Горка песма

1.

Мој тата и моја мама
никада нису имали
седам, десет, једанаест,
или тринаест година.

Они су одмах рођени
намрштени и нервозни,
са безброј отужних свађа
и ситних пребацивања.

Они су, чим су проходали,
почели да се саплићу.
И чим су прогледали,
одмах су били кратковиди.

Зато посматрају живот
очима рођака, суседа,
очима дневних листова,
очима вести на радију,
очима туђих навика
и туђих обичаја.

Очима туђе памети.

2.

И чим су проговорили,
прогунђали су и, потајно,
почели међу бебама
да оговарају живот.

И сад га оговарају.

Знају све правде и неправде
и вечито истерују
некакве своје истине
у задиханој жељи
да објасне, да поправе,
да спасу овај свет.

А невоља је у томе
што свет уопште и не зна
да они у њему постоје.

3.

Мој тата и моја мама,
једноставно, не умеју
ниједну ствар да схвате
неозбиљно и луцкасто
као паткасто гегање
месеца изнад кровова,
као скакутање дрвећа
на једној нози дуж друмова
и намигивање светиљки
и реклама кроз ноћ.

Па су им зато и побегле
најлепше детиње године
као сребрне рибе
из спорих, неспретних руку.

4.

Њима је чворноват и дрвен
сваки тренутак живота.

И незгоде и љубав.

И црна кафа и плетиво.

И они све ређи изласци
у позориште и биоскоп.

И свакодневне јурњаве
на тамо неки посао.

Слушам из друге собе.

Па они чак не умеју
природно ни да се свађају,
него се стално понављају
као да су пре тога
напамет увежбавали
један те исти бес.

И бојим се, на крају,
кад буду умирали,
вештачки ће и вриштати,
као да су пре тога
дуго намештали уста
и увежбавали страх.

5.

Мој тата и моја мама
никада нису били
безбрижна, буцмаста деца.

И мени их је понекад
тако искрено жао
што никад неће схватити
да једна нађена крпица
може у нашим главама
да личи на балску хаљину.

Да једна стара столица
на којој се климатамо,
може дивно да замени
све авионе и бродове.

Да шака песка, кад хоћеш,
вреди више од пустиње.

И мало воде на длану
више од океана.

6.

А непрекидно понављају,
стално ми исто уливају
у ову тршаву главу
и терају ме да верујем:
једно је бити створен,
а друго – бити остварен.

Постоје родитељи
који од деце захтевају
да их у свему наследе
и једном, кад одрасту,
да сасвим на њих личе.

Ја хоћу да личим на себе.

Ако ми се то нуди:
да будем као они,
никад се нећу остварити.

Остаћу стално започет.

Мирослав Антић

Задржаћу ноћас сузе своје

а превише, превише их има.

Нећу дозволити да потеку,

теби ћу Свети доћи са њима.

Данас ти нисам могао доћи

а срце јеца од бола и муке,

дао бих све на овом свијету

да те додирну грешне руке.

Надам се, ускоро, доћи ћу теби,

сваки дан се за то спремам.

Све сузе своје доносим ти,

опрости, другога дара немам.

У њима су све молитве моје

и све што ближњима желим.

Моје радости, болови, гријеси...

то ћу само с тобом да дијелим.

Отац Бојан Крстановић

Овде јесте српски Род и Кућа
 тамо кући заче се Огњиште
 Овде јесте пламен живе Ватре
 тамо Дах је што жишку оживе
 Овде јесте Свећа на трпези
 тамо Рука што свећу принесе
 Овде јесте Видело на путу
 тамо зрака и светли Источник
 Овде јесте у башти Босиљак
 тамо невен-босиљку Жилиште
 Овде јесте Хлеб и хлебно зрно
 тамо колач и славско Кољиво
 Овце јесте Вино за здравицу
 тамо вином Причесник се цели
 Овде јесте Звоно капа храма
 тамо звоно светогорско Небо
 Овде јесте Љуљка насред куће
 тамо љуљка Јасле витлејемске
 Овде јесте Чедо крстоносно
 тамо Син је с крстом и васкрсо
 Овде јесте човечица - Мајка
 тамо вечна Дева тројеручна
 Овде јесте Народ православни
 тамо темељ од свете Србије
 Ако свене Србија на земљи
 њој Хиландар спомен је и семе

 Раша Перић, 1938.

Тражећ' снагу ове да напишем риме
Поклоних се смјерно острошкоме свецу
Није лако бити народни поета
Нит' с пјесмом у вјечност испраћати дјецу

Није лако на лист излити папира
Душу свога рода, сузе му и боли
Описати страшне и језиве сцене
Пуцњаву и крике у основној школи

Док с' оловком сједим скамењен од туге
И док ми се кнедле у гркљану купе
Видим мала тјела гдје у крви леже
Разбацане ташне, столице и клупе

Видим испред очи хичкоковске сцене
Од коијех длаке на глави се јеже
Убицу гдје пуца на све око себе
И дјецу што вриштећ' ходницима бјеже

Пир крвави дуго трајао је кажу
Јечали су реско пуцњи по Врачару
Малишана осам погођено метком
Ту оста да лежи у крваву бару

У самртном ропцу последњом су снагом
Држећ' мале длане на крваве рупе
Из којих је живот истиц'о у млазу
Молили за милост свог друга из клупе

Ту их осам оста да лежи на поду
Док над њима гробна надвила се тама
Са шапатом задњим у самртном ропцу
" Не желим да умрем, помози ми мама "

Неко је дозив'о сестрицу ил' брата
Неко је шапут'о име свога тате
Док су се из царства земаљскога пели
Уз небеске љестве пут рајске палате

Ту је храбро пао и Влаховић Драган
Пробајући од зла да заштити дјецу
И у царство неба отишо да живи
Кад цвјетају руже у мају мјесецу

Ја сам много епских стихова напис'о
Пуних суза, бола, жалости и сјете
Ал' ме срце ув'јек највише забoли
Када рука смрти покоси дијете

У школу су тога јутра пошли срећни
Нико није мог'о наслутити драму
Нити да ће ово задњи пут им бити
Да пољубе њежно свог оца и маму

Али сила нека од мржње слијепа
Оружје у руку даде њином другу
И домова девет у једноме трену
Замота у страшну жалост и у тугу

Пошли су у школу пуних нових нада
Да се друже и да нова стичу знања
А за њима данас тугује и жали
Сва Србија земља од Шида до Врања

Убица се после крвавога пира
Испред школе пред'о органима реда
У грудима мјесто меког дјеч'јег срца
Имао је санту поларнога леда

Једног дана можда сазнаћемо више
Због чега је тако скренуо са ума
Шта се могло десит да се дјечак мали
Претвори одједном у страшног монструма

Кривица ће ићи од руке до руке
Свак ће пробат да је на другога свали
Бог нек суди оне на које се сумња
Ја сам само ипак један пјесник мали

Перошевић

https://www.facebook.com/photo/?fbid=995242319433985&set=a.497233615901527

Славуј пева у лугу, последње зраке сунца пурпурни сутон гаси.
Задоцнеле осе и пчеле крију се под смарагдним лишћем смокве,
 ћук злогук се огласио једном, на скору кишу слути,
шумори водоскок међу сплетом црвених ружа врт твој што краси,
лептири ноћници бели пију капљице воде са стазе из хладне локве,
полако сутон пада, рађају се прве звезде, споро теку минути...

Ободом шуме иду сене под окриљем хладне тмине,
редови младих бреза у лугу попут језерских вала брује,
пун месец се спустио ниско, бди над пустим друмом,
сем понеке златице куне нема ко њиме да мине,
у даљини потмули тутањ скоре грмљавине се чује,
птице се враћају у гнезда, над гором тек понека светлица сине.

Бди светиљка пред домом твојим и нетопир један велик
свом дому одоцнио, на огради у поткровљу стоји,
кроз крошњу трешње посматра двориште и мрачни луг,
сенка му по стази лелуја, изгледа ко древни Башчелик,
под крилом уснуле мајке гугутка мала вири, сене се његове боји,
на сред дворишта месец насликао свој златни огромни круг.

Макови поспали у житу, под њима бели хермелин
посматра далеке звезде и размишља куд ове ноћи да ходи,
шуми језеро плахо, шушкају купинове тешке вреже,
сенке црних топола огледају се у модрој води,
миришу чајевке, шимшир, мирта и скромни пелин,
између њих трепере старе паукове мреже...

У даљини се чује нечији пас. Наш је давно отишао сребрном цестом
и ћук је одлетео некуд, под другим кровом легло себи да свије.
И самотњак гавран са јаблана је нашао негде друго место...
Нема те, по пустом врту траже воду ноћу зверчице и змије,
у честару купиновом стари смук је одабрао себи престо.

Ја више никад нећу проћи овим путем. Нека су благословени
гајеви и њихове птице, цесте и родна жита и у њима гнезда шева,
ројеви оса и пчела, на језеру јавори црвени, горе и луг цветни,
језерце и лабудови, врбаци и широка весела поља,
само у сну понекад доспем у врт у коме још увек исти славуј пева,
у дом у којем смо били ти и ја некад тако сретни...
Све би и све прође, све беше Божија воља...
 

Оливера Огњеновић Синђелић

Бди светиљка пред  двором твојим
у прохладној овој јесењој ноћи.
Трепераве сенке дрхтуре од студи...
Двориште је пусто, нигде никог,
ни звезда, ни птица, ни ветра, ни људи...

Спустио се месец на врх старе леске,
гледа мрежу што су паучице још синоћ откале.
У колевкама својим, а под лишћем брескве,
уморне су ткаље пред поноћ заспале.

Гле, ти мислиш да није, но видео јесте
како кроз луг ходи твоју тамну сјену, ћук
под стрехом амбара летос  гнездо што је свио
и старина мачак што спава у сену
и златица куна што лута дуж честе
задржи се мало крај имања нашег
па продужи даље...

Само мати ништа не чу и не виде
мада крај прозора стајала је дуго
у мраку, слушајући ноћ
и казаљки цактај на прастарој ури
молећи се Богу да и по њу шаље
смрт, што пре, да пожури...

Оливера Огњеновић Синђелић

Пусто поље ћути.
Црн птичар лута старом боровом шумом,
међу опалим лишћем нешто тражи.
Звижди северац, скору кишу слути,
лебди међу последњим струковима ражи...
Гаврана црних чета полако шета
пустим сивим друмом.
Хладна јесења магла лелуја се по зраку.
Виноград није обран,у њему газдују чворци,
гаврани и црни врани и дивљи голубови,
сваки дан свој данак носе у дугачкој поворци,
мрави ка мравињаку.
И смењују се дани, путује октобар жути,
полако један за другим капљу тешки минути,
птичари лутају пољем, а пусто поље ћути.
Олујни облаци тешки застали су над модром реком,
последњи зраци сунца тону у сумраку сивом меком,
уморна црна земља свој зимски сан већ снива,
а драго златно сунце последњи пут белу брезу целива,
дрвено корито чека испод крошње њене,
у њему смо остављали некад, сено за срне и јелене.
Пси се враћају кући полако, погнуте њушке,
ћук се вратио у легло врх старе наше крушке,
голубови се гнезде на трему на храстовој кровној греди,
тама је покрила шуму, маглина нестаје, бледи...
Весело пламти ватра у старој трошној пећи,
јесен одлази лагано, на крају та шта рећи...
Док полако киша капље по црном мокром грању,
тајанствене сене иду низ склад по орању,
ситне се светиљке пале, а свитаца у јесен нема,
хладну кишну ноћ вечерас позни новембар спрема.
Знам, узалуд бура и сенке јуришају и плаше
олујни ветар не може да сруши кров куће наше...

Оливера Огњеновић - Синђелић

Исусе сине божији
буди нам мало блажији
јер ако будеш строжији
постасмо авај вражији.
Једини твоји весници
позвани изабраници
само су тихи песници
прави синови верници.
Да пођеш тих и насмејан
распет би био понова
јер дух ниједан засејан
семеном твојих болова
није и ми смо једини
што с крином у руци шетамо
по овој подлој ледини
и с цвета на цвет летамо
па ако и нас оставиш
и круну твоју тегобну
ђаволу на главу поставиш
човеку рђаву презлобну
 
ко ће те онда пратити
кад паднеш мед нас понова
ко ће се радостан латити
великих судних звонова
 
који ће бити весници
да целом свету објаве
дивоту твоје појаве
ако не тихи песници.
 
Стога првенче божији
гледај нас мало блажије
јер ако будеш строжији
пасмо у замке вражије.
 
1922.
 
Божидар Ковачевић, Алфе мојих душа, Београд, С. Б. Цвијановић, 1922.

https://santamarijadellasalute.blogspot.com/

Да Христос није из мртвих Васкрсао,

вера наша би узалудна била!

Избављење од смрти нам је даровао

јер се и смрт Господу покорила!

Богочовеку је приређена сахрана,

неописива тишина је завладала

кад у гробу беше погребен три дана,

али смрт Господа није савладала!

Христов гроб у недељу празан беше,

жене мироносице се обрадоваше

јер њихов Распети Господ Воскресе

и верујућа срца се зарадоваше!

Христос је Васкрсао и радост донео!

Ад је разорио, смрћу смрт уништио,

душе праведника је у Рај одвео,

нашу веру у Васкрсење утемељио!

Милош и Урош Димић