Свети Ђорђе на коњу високу

Од аждаје избави девојку,

На копљу му знаменије крста,

Оружије свето, непобедно,

Тим оружјем аждају порази,

Здраву оцу девојку поврати,

Самог Бога добротом задужи,

Венцем славе Бог му се одужи.

Свети Ђорђе са срцем јуначким,

Све богатство раздаде убогим,

А част светску и славу одбаци

Рад имена Христа Победнога,

Муке прими, муке драговољне,

Тело скруши рад спасења души,

Самог Бога добротом задужи

Венцем славе Бог му се одужи.

Ђорђе свети и победоносни 

И сад ходи са копљем крстатим,

Правду брани, неправду кажњава.

Ко га виче с вером и плакањем,

Ко га моли с душевним кајањем,

Ђорђе свети у помоћ му лети.

Ђорђе Бога добротом задужи,

Венцем славе Бог му се одужи.

Као ослободилац заробљених, заштитник сиромашних и лекар болесних, борче против царева, победниче, великомучениче Георгије, моли Христа Бога да спасе душе наше.

Дела Љубави

ПУПОЉАК

Јовану,

Гле, Пупољка на одру! Сав предиван и тих…
Чедан, очешљан, мио и ћутљив као стих

из древне књиге тужне која се силно воли,
Пупољак сања снове и ништа га не боли,

ни лат, ни цват, ни полен, ни њежје, нити душа,
Пупољче господствено сни и Господа слуша,

и очев јав доброте, док га на Небо прати,
и мајчин тихи ропац, да им понекад сврати,

да им напуни руке, да им обасја дом,
Пупољак, гле, на одру – у чудном санку свом,

предиван, њежан, мио, међ ружама Љепота,
данас је најљепши Свједок трошног земног живота.

Пупољак кроз сан гази. Пјевајте тихо, тише,
у пољу пупоља чедних један је Анђео више.

Милица Бакрач

https://mitropolija.com/2026/04/30/milica-bakrac-pupoljak/

Брзо као кратковечне цвећа лиске

и ова љубав стаће да се круни и дроби:

жедан је заборава тамни вир.

О, боже, други ти се моле за срећу и мир,

а ја: сачувај у срцу мом, зароби,

јучерашњег дана нестални прам.

Заклопи душу моју сад ко златну

скрињу, начини је љубави храм.

О, душа моја не моли срећу за се –

све досадашње радости нек се сниште –

али побожно она од тебе иште

да дан се овај од страшног бродолома спасе.

Без помоћи твоје повенуће све брзо

као булка у зреломе житу и лану.

О, боже не молим за срећу, за радост, за сласт.

Да бол овај не умре, мене је страх;

да огањ свети што у мени плану

не сагори изненадно у прах,

не разбукти се преконоћ у страст!

Десанка Максимовић

Пођем, клецнем, идем, застајавам,
Шеталицу сату задржавам;
Јурим, бежим, кâ очајник клети:
Зборим речи, речи без памети:
„Не сме нам умрети!“

Вичем Богу: Она је још млада!
Вичем правди: Она се још нада!
Анђелима: Ви јој срца знате!
Вичем земљи: Она није за те!
Ниоткуда нема ми одјека, —
Вичем себи: Зар јој немаш лека!...
Идем, станем, кâ очајник клети,
Опет зборим речи без памети:
„Не сме нам умрети!“

Идем, станем, па ми клоне глава
Над колевком, где нам чедо спава.
Чедо с’ буди, па ме гледа немо;
Гледамо се, па се заплачемо;
Па и њему, кâ очајник клети,
Зборим речи, речи без памети:
„Не сме нам умрети!“

О Ти, Који си изнад свега!

Јер шта друго могу изрећи о Теби?

Како да Те реч прослави, када ниједном речју ниси изрецив?

Како да Те ум сагледа, када никаквом уму ниси достижан?

Ти једини неизрецив, јер си произвео све што је речју изречено.

Ти једини необухватљив, јер си произвео све што је мишљу обухваћено.

Тебе громко слави све – словесно и безсловесно.

Теби част узноси све – обдарено и необдарено разумом.

К Теби су усмерене све жеље свих,

за Тобом чезну сва срца.

Теби све узноси молитве,

Теби све, ослушкујући Твој тихи наговештај, изриче безмолвну песму.

Тобом јединим све опстаје,

к Теби све заједно стреми.

Ти си циљ свега, Ти си један и све;

И ипак - ниси ни један, ни једно, ни све (будући изнад сваког овоземаљског појма).

О Свеименовани! Како да Те именујем – Јединог Неименованог?

И који небески ум може проникнути кроз надоблачне покрове?

Буди милостив, о Ти, Који си изнад свега!

Јер шта друго могу изрећи о Теби?

(превод са руског, са сајта АЗБУКА.РУ.)

фејсбук страница Бојан Бановић

Божић

Из љубави жарке Ти се с неба спусти,
Из вечне красоте у ругобу муке,
Из вечне светлости у мрак злобни, густи,
Дављеним у греху пружи свете руке.
Зачуди се небо, земља затресе се,
Добро дош’о Христе! Људи радујте се!

Из љубави жарке, којом свет сотвори,
К’о роб се понизи, да робље одрешиш,
Да обновиш кућу што Адам разори,
Да мрачне просветиш, грешне да разрешиш.
Љубав не зна страха нити понижења,
Добро дош’о Христе Владико спасења!

Из љубави жарке, Царе свих красота,
Ти остави блесак красних Херувима,
У пећину сиђе људскога живота
С буктињом и миром очајним људима.
Устраши се земља како да Т’ одржи?
Добро дош’о Христе, Тебе небо држи!

Девица прекрасна давно Ти се нада
Земља ти ју диже да се кроз њу спустиш
С високог престола, из небеског града,
Да донесеш здравље, грехе да отпустиш.
О девице света, кадилнице златна,
Слава ти и хвала, мати благодатна!

Владика Николај Жички – Охридски пролог

Када у сусрет Божићу идемо
ми у град хлеба - Витлејем ходимо,
да се са Мудрацима
Богодетету Христу поклонимо
и своје дарове Му донесемо,
вере, наде и љубави
- то су наши прави божићни дарови.
 
У сусрет Божићу, у сусрет Богу,
Пресветој Богородици
ангелима и Светима идемо,
када свима у срцу опростимо,
тада ће и нама опроштено бити
и божићна радост
срце ће нам испунити.
 
Када у сусрет Божићу идемо
ми у град хлеба - Витлејем ходимо,
да се са Мудрацима
Богодетету Христу поклонимо
и своје дарове Му донесемо,
вере, наде и љубави
- то су наши прави божићни дарови.
 
Божић је корен свих празника
на којем се темељи Црква,
и благодаћу у Христу узраста,
Господ се из љубави
као човек родио,
да би све људе вером
синовима и кћерима учинио
и Царство Небеско им даровао.
 
Када у сусрет Божићу идемо
ми у град хлеба - Витлејем ходимо,
да се са Мудрацима
Богодетету Христу поклонимо
и своје дарове Му донесемо,
вере, наде и љубави
- то су наши прави божићни дарови.

 Његово Високопреосвештенство митрополит зворничко-тузлански г. Фотије

Не жури кроз живот,
тако се само прашина диже.
Живот се живи лагано,
а свако на циљ стиже.
Мене су учили маленим стварима које су битне,
срећан је само онај ко жели ствари ситне.
Руке су ту да грле,
а не да носе ствари.
Душа је увек млада,
јер само тело стари.
Не граби него стичи,
у себи срећу гради.
Вредност се чува унутра,
а не на фасади.
Застани тек да схватиш,
шта у животу вреди.
Да имаш ком да се вратиш,
да има ко да те следи.
Само те једно молим,
речи се ових сети,
на циљ ће стићи свако,
било да гмиже ил лети.
Увек се са душом игра,
анђео или враг.
Човек се памти по оном
КАКАВ ОСТАВИ ТРАГ!

Свако дијете треба знати
да га Божија љубав прати,
док је Свети Сава с нама
никад душа није сама.

Свако вече ја се молим
кога мрзим да заволим,
ада боли да престане,
кад је срећа да остане.

Свети Сава увијек ту је
и молитве прислушкује.
Ко се моли треба знати
да се добро добрим врати.

ПЈЕСНИКИЊА РАДА ЈАЊУШИЋ, ДОБОЈ

vjeronauka.net

"…ко Тебе тражи, налази све у Теби."

Преподобни Јефрем Сирин

Без Бога све је бесциљно и безлично,
од Њега је оно што видимо и што не видимо.
Уместо свега, они морају тражити, Учитељу,
Тебе, Тебе, и ништа друго.

Потрага за срећом води оне који је траже
До лица и свиња у туђини.
Ко Тебе нађе налази у Теби све –
Ко тугује радост, лек за болесне.

Четвородневно васкрсење душа си,
Оче праведни милостиви,
сиромашнима богатство, жалоснима утеха,
и измученим срцима велики мир.

Учитељ благочестивим простацима,
прави хлеб, вода животворна.
У земљи земаљској, луталица која Те је пронашла
никада неће ожедњети ни гладовати.

Јеромонах Роман (Матјушин)

Тихо и претихо Ти земљом хођаше,

Нечујно у свету живот провођаше

Дишући молитвом и ноћу и дању

Сањајући вечност у сну и спавању,

Тиша и од росе што свануће влажи,

Од сунчаних зрака ход Ти беше блажи,

Мирнија од летње плаветне висине,

Богата царице, царице тишине!

Улепшај ми душу ведром Ти тишином,

Покажи ми небо с Твојим царем Сином!

Нема такве буре које се Ти бојиш,

К'о звездани простор над бурама стојиш,

Раскош звезда скрива земна олујина

Открива је светлост и ведра тишина.

И тишина Твоја раскош неба јавља,

Тишина Те, Дјево, види и прославља.

Ти нечујно растеш к'о планинска трава,

Безгласна, бешумна, к'о висина плава,

Безгласна, бешумна, к'о морска дубина,

— Царице тишине, младост без година.

О, ко други може родит Божјег Сина

Осим таква здрава, царствена тишина?

О, ко други може мени мира дати

Сем Тебе, царице, реко благодати?

Бура се не бојиш, посред бура ходиш,

Кадифеном руком бродоломне водиш.

Греха се не бојиш, у кал греха сходиш, Т

ихо као вечност бесне страсти кротиш.

Царице тишине, посети нас журно

И тишином Твојом стишај срце бурно!

свети владика Николај

Јеси ли уморан, Боже
од неизвесности дела?
Целина још траје, цела,
Ал пукотине се множе.

Јеси ли болестан, Боже,
од стварања и ствари?
Врућица чело ти жари
док свуд се несреће множе.

Знам да те додир мој вређа,
увек ти напипам рану-
а тражим у океану
кап зноја са твојих веђа.

Како да лежај ти прострем
па да одболујеш мало?
Хоћеш ли лишће ил кострет,
до чега ли ти је стало?

Но како да лог ти стерем
Када се скриваш у тмуше?
Виновник моје си душе,
а тајиш ми твоје мере.

Крвав сам испод коже,
ко фитиљ име ми гори:
Требам ли ти, сатвори
још један завет, Боже.

У залогај дајем ти блесак
мог постојања по казни
Ил младости, и ситни песак
Клеписидре што ми се празни.

Глосе о теби се гложе,
разум је разјео чула,
ми смо тумачи расула:
Јеси ли болестан, Боже?

******