Пошто безакони цар Ирод неправедно погуби Светог Јована, Претечу и Крститеља Господњег, чесно тело његово ученици његови погребоше близу гроба Светог пророка Јелисеја у знаменитом самаријском граду Севастији. Када Свети еванђелист Лука, проповедајући Христа, обилажаше многе градове и земље, дође и у град Севастију. А када одатле имаше да путује у своју постојбину Антиохију, зажеле да узме са собом и однесе тамо тело Светог Претече Јована Крститеља, које беше нетљено и читаво. Али то беше немогуће, јер житељи Севастије веома поштоваху мошти Крститељеве, брижљиво их чуваху, и не даваху их. Стога Свети еванђелист Лука узе од тог Светог тела десну руку, која је крстила Господа нашег Исуса Христа, и однесе у свој град Антиохију. И њоме као неким скупоценим даром обдари град за васпитање што је у њему добио. И од то доба антиохијски хришћани са великим поштовањем чуваху Свету руку Крститељеву. Јер и велика чудеса биваху од ње.

Много времена и много царева прође, и за цара Јулијан законопреступник дође. Он се јавно одрече Христа. Клањаше се идолима, и гоњаше Цркву Божју не мање од ранијих гонитеља.

А када хришћани у Антиохији чуше за његов долазак, кришом сакрише Свету руку Крститељеву у некој градској кули, која се зваше Гонија, да је гонитељ не би обешчестио и спалио. A када гонитељ стиже у Антиохију, почини много безбожности, безакоња и насиља. Али руку Крститељеву не могаше пронаћи, иако ју је веома ревносно тражио. Ускоро затим погибе безакони цар Јулијан. И благочешће опет засија. И рука Светога Претече би изнесена из куле, где беше сакривена као свећа под судом. И хришћани је поштоваху, а од ње, као и раније, биваху чудеса.

Када по попуштењу Божјем за грехе наше Агарјани нагрнуше, и заузеше и Антиохију и све њене покрајине, и завладаше њима, тада ова скупоцена ризница, чесна рука Светог великог Јована Крститеља, беше као у ропству. А благочестиви хришћански цареви велики труд улагаху, како би ту Чесну руку истргли испод агарјанске власти и пренели у свој царствујући град, алн не успеше остварити своју жељу. Јер је не могаху ни златом откупити, нити на који други начин отуда добавити. Тек за царовања порфирородног Константина VII и Романа, тај дар, скупоценији од свих земаљских блага, би подарен на овај начин. Ђакону неком у Антиохији, Јову, по Божјем надахнућу дође мисао, да Свету руку Крститељеву однесе из агарјанске државе у хришћанску земљу која светли побожношћу. А та Света Рука лежаше у прекрасном антиохијском храму Светог апостола Петра. Јов дакле удеси да буде при тој цркви, и спријатељи се са црквеним ризничарем, да би лакше могао извести свој план. Много пута је покушавао да ризничара придобије за свој план, али он не пристајаше. Тада Јов поступи овако: спреми богату вечеру, позва ризничара, угости га и добро напи. И кад овај тврдо заспа, Јов оде кришом у цркву, отвори кивот, узе руку Крститељеву, и сакри је код себе. А сутрадан устаде од спавања ризничар, и не сазнаде шта је урађено. За то, пак, време Јов оде из Антиохије са Чесном руком, и журно путоваше ка границама хришћанског царства, бојећи се да Антиохија и незнабожачке власти не сазнаду да је Света рука однесена, и да не пођу у потеру за њим. И он, чуван Богом и штићен молитвама Светог Крститеља, убрзо стиже здрав и без сметње у хришћанско царство. А кад дође у Халкидон обелодани тајну своју: показа вернима бескрајно скупоцено благо што је из Антиохије донео. И одмах известише о томе благочестиве цареве. А кад они тако добру вест неочекивано чуше, испунише се неисказане радости. И сместа своју царску лађу са пресветим Патријархом и неколицином угледних сенатора послаше у Халкидон, да сретну Крститељеву руку и чесно донесу у царски град. А кад се лађа враћаше из Халкидона са Светом руком, коју сам Патријарх на рукама својим носаше, изиђоше цареви и сав народ на обалу, као да самог Светог Крститеља који невидљиво долази с неба сусрећу. И пошто се како треба свесрдно поклонише Чесној руци и с љубављу је целиваше, они је са псалмима и песмама, и са свећама и кадионицама, пренесоше, и положише у цркви која беше у царским дворима. Ово преношење Свете руке Крститељеве догоди се уочи самог Светог Богојављења пред освећење воде. И отпразнован би тај празник, a за њим сабор Крститељев са великом радошћу, у част чесног пророка Светог Јована Крститеља, a y славу самог у Тројици Бога, кога сви славимо и коме се клањамо вавек, амин.

Десница Светог Пророка остала је у Цариграду до доласка Турака и пада царске престонице (1453). Султан Бајазит ΙΙ, са политичких разлога, у жељи да постигне мир са крсташким редом Јовановаца, чуварима Светих места, који су по месту доцнијег боравка познати као Родоски и Малтешки витезови, подарио им је Свету десницу, у време њиховог боравка на острву Родосу. У то време Јовановци су донели из Палестине преко Кипра две друге светиње: Честицу Часног крста Христовог, дар Луја ΧΙΙ и по некима чудотворну икону Пресвете Богородице, насликану руком Св. еванђелисте Луке. Највероватније, међутим, да је ова света икона већ била на Родосу у православном древном светилишту званом „Филеримос“ близу града Родоса. (По том манастиру и брду на коме је саграђен та икона се и до данас назива „Богородица филермска“, или „Филермоска“). Због турских опсада острва (1480; 1522-1523) ова светиња као и друге две светиње пренешене су са брда Филеримоса у град и враћене назад све док Јовановци нису били приморани да напусте Родос и крену према Италији (1523). У Италији (Месина, Баја, Ћивитавскја, Витербо) пребивале су до 1527. да би онда биле пренете преко Француске (Вијфранк, Ница 1527-1530) на острво Малту у место Биргу, у храм Св. Лаврентија (1530-1571) и коначно у град Валету (храм Св. Марије Победитељке 1571-1578, и у Јоанитску Катедралу Св. Јована Крститеља 1571-1798).

Руски ходочасник Добриња, будући Свети архиепископ новогордски Антоније (слави се 10. фебруара), видио је десну руку Претечину на царском двору у Цариграду (1200). Из историјских сведочанстава је познато да је 1263, пошто су крсташи поново заузели Константинопољ, латински император Болдуин предао једну плећну кост моштију Св. Јована Крститеља Отону де Цикону, који је послао цистерцијанској опатији у Француску. Десна рука је и даље чувана у Цариграду. Крајем XIV и почетком XV века ту светињу су видели у Манастиру Богородице Перивлепте у Цариграду руски ходочасници Стефан Новогородац, ђакон Игнатије, дијак Александар и ђакон Зосима. После турског заузећа Константинопоља (1453) по наредби султана Мехмеда Освајача, светиње су сабране и чуване у царској ризници под печатом (и до данас у музеју Истанбула, показују „руку“ Св. Јована; највероватније да се ту ради о једном од два прста који недостају на руци и који је уграђен у ћивот сличан руци).

На Малти су пребивале све три светиње до краја XVIII века. Када је Наполеон освојио Малту и укинуо ред Малтешких витезова, последњи на Малти велики магистар Реда Фердинанд фон Хомпеш однио је Светиње у Русију и поверио их члану Реда, руском императору Павлу Ι, у Санкт Петербургу 12. октобра 1799. Оне су биле прво похрањене у царској резиденцији у Гатчину а потом у Зимном дворцу у Петербургу у храму Нерукотовореног Образа. У част тог преноса са Малте у Гатчин три велике хришћанске светиње: «Крста из дела древа животоворног Крста Господњег, Чудотоворног образа Божије Матере, који је насликао Свети еванђелиста Лука и Десне Руке Мошти Светог Јована Крститеља» установљен је празник са посебном службом у Минеју за месец октобар 12. дан. Од тога времена Црква, првенствено Руска, прославља овај Пренос једном годишње. Светиње су преношене из цркве Зимног дворца у Гатчин на поклоњење верном народу у велики храм Св. Петра и Павла подигнутог за ту сврху (1852).

Десница Пророка и Претече Христовог благосиљала је Руску земљу сто двадесет година. После револуционарних збивања у Петрограду (1917) Св. десница, са друге две светиње, је била спасена од насиља бољшевика. Настојатељ храма у Гатчину тајно их је пренео у Естонију, да би их принцеза Марија Фјодоровна пренела у Копенхаген (Вила Видор) Неко време Светиње су се налазиле у Руској цркви у Берлину, да би на крају (1932) биле уступљене, од стране Митрополита кијевског Антонија Храповицког, првојерарха Руске заграничне цркве, у знак захвалности за прихватање десетина хиљада руских избеглица, краљу Југославије Александру Карађорђевићу. Св. десница, дио Часног крста и икона Богородице Филермске биле су похрањене у дворској цркви Св. Андреја Првозваног на Дедињу све до почетка ΙΙ светског рата (1941). Тада је Св. Владика Николај ускликнуо у једној својој беседи: „Десница, која је зауставивши воде Јорданске, подигла се на главу Христову, налази се међу нама!“

Априла месеца 15/1941. на Цвети, млади краљ Петар ΙΙ донео је три светиње са Патријархом Гаврилом Дожићем, да се чувају у Манастиру Острогу, предавши их архимандриту Леонтију Митровићу, настојатељу Манастира. И поред тога што је Манастир Острог био на мети окупатора читаво време рата; поред тога што је у њему и око њега беснео братоубилачки рат (октобра 1943. г. партизани су у Манастиру убили цео штаб националних јединица на челу са Бајом Станишићем и генералом Блажом Ђукановићем (њих 28) – Архимандрит Леонтије је успео да сачува Светиње скривене у својој келији све до 1952. Те године комунистичка власт их је запленила, бацивши настојатеља у тамницу, и пренела их у трезор Државне безбједности(полиција-УДБА) Црне Горе, заједно са малом иконом Св. Андреја Првозваног.

У међувремену је један полицајац који је учествовао у отимању светиња, по промислу Божјем, тајно обавестио тадашњег Митрополита Црногорско-приморског Данила Дајковића где се узете Светиње чувају. Тако је на захтев Митрополита Данила Верска комисија Црне Горе донела одлуку да се Св. десница и део Часног крста уступе Митрополији на чување а икона Богородице задржи у Цетињском Музеју „привремено“. Св. рука са делом Крста стављени су у Манастирски музеј где су били све до 1993. г. када су свечано пренете за празник Рођења Претечиног (7. јули) у храм Рождества Пресвете Богородице, у ћивот Светог Петра Цетињског.

После неколико година урађен је и живописан параклис Св. Јована Крститеља где су две светиње смештене на поклоњење верног народа Божјег. У међувремену је Митрополит тражио писмено више пута од Министарства културе Црне Горе да се Цркви врати и чудотворна икона Мајке Божје Филермске што, нажалост, није учињено до дана данашњега.

У Музеју при Владином дому на Цетињу урађена је једна апсидална просторија, названа „плава капела“ где је икона изложена за посету туристима. Тако се догодило први пут у историји да ова древна Светиња не буде у храму, него у световној згради, на велику жалост свих разумних и часних људи.

А рука Светог Јована наставила је свој ход по хришћанском свијету, позивајући и у наше дане као и у Христово време људе на покајање, тј. на промену ума, срца и свеукупног људског живљења. Благословом Његове светости Патријарха српског г. Павла и Патријарха московског и све Русије г. Алексија II, уз старање Фонда Св. Андреја Првозваног из Москве, и сагласност државних органа Црне Горе и Русије, Света десница је пренета свечано авионом у Москву 7. јуна 2006. г. Руку је примио Архиепископ ташкенски и Средње Азије Владимир са Митрополитом женевским Михаилом Руске заграничне цркве и бројном пратњом. Пре поласка Архиепископ Владимир је служио са свештенством Свету литургију у Цетињском манастиру; Ћивот са руком је смештен у већи позлаћени ковчег специјално урађен у „Софрину“ за ову прилику. Пре преноса на подгорички аеродром, Св. десницу је целивало бројно свештенство и народ у Храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Онда је у пратњи Руске делегације (38 чланова) и Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, Архимандрита Антонија, настојатеља Подворја Српске цркве у Москви, двојице јеромонаха, Кирила и Петра, из Цетињског манастира, који студирају на Московској духовној академији, као и искушенице с. Ксеније (режирала и урадила филм о Светом Јовану – „Јован му је име“) специјалним авионом рука пренета у Москву. Патријарх московски Алексије ΙΙ је са преко 80 митрополита, архиепископа и епископа, бројним свештенством и народом, је приредио величанствени дочек Св. руци пред Храмом Христа Спаса. У овом четрдесетодневном путовању по Русији, преко 2 милиона верујућих људи примило је благослов од деснице која је крстила Христа Господа у Јордану. Догодила су се и бројна чуда њеним благодатним дејством.

А највеће чудо је то да Претечина десница сабира око себе, после 2000 година, милионе људи, што није у стању да, у наше дане, учини иједан жив човек, на ма каквом светском положају био! Тако и даље одјекује целом васељеном у људским срцима реч и позив „највећег рођеног од жене“: „Покајте се јер се приближило Царство Божје“.

https://mitropolija.com/2023/10/06/povijest-o-desnoj-ruci-svetog-jovana-pretece-koja-je-krstila-gospoda/

Праведност о којој Господ говори у четвртом блаженству не тиче се ниједне посебне врлине, већ је свеобухватан појам који садржи сваку врлину. Пре него што пређемо на анализу овог блаженства, сагледајмо најдубље значење појма врлине кроз проницљиво виђење старца Емилијана Симонопетриског :„Врлина долази од Бога, то није наше достигнуће. То је улагање од Бога. У исто време, међутим, врлина изражава и мојe људскo саучесништво у борби да стекнем и одржим своју пуну заједницу са Њим. Врлина је моје непрестано окретање Богу. То ме чини способним да Га видим, да будем задовољан с Њим, да уживам у Њему, да Га апсорбујем. О врлини могу да говорим када живим онако како је мило Богу, када сам Богу угодан и Бог је мени угодан. Када је Он мој одмор и ја постајем Његов починак. Када неко постигне безбрижност и ћутање, када његова једина брига постане Бог, тада ће стећи способност да остане непристрасан. Он ће спознати пут светости, безгрешности, царства Божијег“ („Речи ходочасника. Тумачење о Авви Исаији“).

Оно што се дешава са нама је парадокс - иако осећамо своју трагичну егзистенцијалну празнину и одсуство живота, немамо жељу да их пронађемо и уживамо у стварном животу. Немамо ту жељу, немамо ту чежњу. Патимо од губитка апетита. Суштински проблем греха лежи управо у овом недостатку апетита за животом, а не у кршењу неких заповести. Губитак апетита! Егзистенцијална празнина!

Са овим блаженством Господ долази да манифестује и задовољи дубоку потребу чежње, очекивања и засићења. Он је наша храна. Он је наш живот – „И светлост светли у тами, и тама је не обузе“ (Јн. 1,4).

Св. Јован Златоусти се обраћа народу и своја учења не развија на високом философском нивоу, већ их прилагођава практичним потребама свакодневног живота људи, како би их приближио и надахнуо свакога. Он каже: „Када Господ говори о праведности, мисли на врлину супротну  похлепи. Многи мисле да ће кроз среброљубље бити задовољни. Али Господ каже да ће на крају похлепни све изгубити; и материјално и духовно изгубиће онтолошку димензију живота“ (Говор 15 о Јеванђељу по Матеју).

Када волимо и тежимо праведности, када избегавамо похлепу и експлоатацију, бићемо задовољни. „Пазите и чувајте се себичности, јер се живот човеков не састоји у умножавању имања“ (Лука 12:15). Све ствари, чак и новац, нису саме по себи добре или лоше. Од нашег односа према њима, од наше процене зависи да ли ће нам открити дубљу сврху, да ли ће нам дати живот, или неће имати апсолутно шта да нам кажу и биће за нас празне речи.

Посебан изазов утилитаристичкој перцепцији ствари модерног човека представља јединствена реч Никоса Г. Пенџикиса: „Молим се да ми ствари дају живот!“ Оно што ме занима пре свега је истина ствари. А ствари морате одбацити да бисте их стекли“. Овај смерни човек је разумео тајанствени логос (односно онтолошки смисао) живота који се крије у свему, проучавао је учење о „логосу бића“ Светог Максима Исповедника и са страхопоштовањем се према њему односио. Схватио је да, ако се не ослободи опседнутости стицањем и поседовањем материјалних ствари, неће моћи да ужива у њима као даровима од Бога.

Имамо јадну и рационалну перцепцију ствари која нам не дозвољава да се удубимо у њихов најдубљи логос. Гледамо на њих из веома површне перспективе, као на предмете који ће задовољити нашу жељу и среброљубље. Ако смо посебно паметни и надарени, користимо све своје способности да бисмо стекли све више добара искоришћавањем других. Ако смо преосетљиви, јако нас иритирају и најмање неправде које нам други наносе, а које нам ускраћују стицање жељених добара.

Св. Јован Златоусти наставља своје тумачење и упоређује блаженство глади и жеђи за праведношћу са следећим блаженством милостиње. „Господ благосиља оне који показују ревност за правду. Подстиче их да се одрекну пљачке, експлоатације и среброљубља, јер их удаљују од милостиње, доброчинства и саосећања”.

Само они који су гладни и жедни за врлином праведности биће испуњени изнутра, биће задовољни. Обистиниће се Христове речи: „А ви тражите Царство Божије, и све ће вам се ово додати“ (Лк. 12,31). Док доживљавамо пуноћу живота који нам Бог даје и трајно се обогаћујемо Његовом бескрајном милошћу, постајемо способни да покажемо милост према ближњему.

Ко чезне да се труди у врлини праведности, нема смисла да то чини у име неке хуманистичке целисходности, већ у име царства Божијег, у име личности Христове. Хуманизам тече у уским границама и у једном тренутку ће се исцрпити. Хришћанин је позван да антропоцентризам претвори у теоцентризам, односно да Богочовека учини средиштем свог живота.

„Иштите најпре Царство Божије“ значи: сваку врлину, сваку духовну делатност, да би била стварна, да би била здрава, била исцелитељска, није довољно  чинити само ради врлине. Иза вршења врлине, током њеног упражњавања и након тога, увек мора да стоји упућивање на царство Божије и очекивање од њега.

Св. Григорије Ниски обухвата више теоријски значење блаженства: „Гладан сам и жедан праведности значи да сам гладан и жедан сваке врлине; не само због врлине поштења и поштовања других, нити само због одбацивања похлепе и пљачке. Библијски концепт правде не значи једнаку расподелу добара и људских права. У концепт праведности укључена је универзална врлина. Када кажемо: „јер је праведан Господ, правду воли“ (Пс. 10, 7), мислимо да је Он сам Добар, Љубав, пуноћа свих врлина“ (Реч 4 о блаженствима).

Гладан сам и жедан за праведношћу, значи гладан сам и жедан за милошћу Божијом, гладан сам и жедан самог Господа. Он ће ме напунити. Јер када будем гладан и жедан за милошћу Божијом, прихватићу је и моја животна потреба ће бити задовољена. „Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се; јер сваки који иште добија, и сваки који тражи налази, и ономе који куца отвориће се“ (Мт. 7,7-8).

Господ нас позива: „И последњег великог дана празника Исус стаде, подиже глас и рече: ко је жедан, нека дође к мени и пије“. Ко верује у Мене, кроз утробу његову, као што је речено у Писму, потећи ће реке воде живе“ (Јн. 7,37-38). Живот је чежња и жеља за милошћу Божијом! Сваки човек има велику чежњу за Бескрајним, иако не зна где и како да се оријентише, где и како да Га тражи. Ова чежња постаје рана која му пробија срце и оставља га гладним. Докле год лаже самог себе и уноси неке опијате у свој живот, покушавајући да заборави ову чежњу, поништаваће сваку могућност да се духовно развије, да нађе Бога и да се спасе.

Велика опасност за нашу душу је отказивање ове неутољиве чежње, јер кад немамо чежње, не можемо да тражимо Бога. Ово је наша велика болест, наш велики грех: пристајање на осредњост, прихватање конвенционалности.

Глад и жеђ за Божјом правдом значи да сам упорна особа. Желим да покријем огромну и бесконачну празнину коју имам у себи. Желим да се бол и чежња савладају и преобразе у снагу за живот. Нека смрт постане васкрсење. „Усудио бих се да кажем“, наставља свети Григорије Ниски, „да Господ приноси Себе својим изгладнелим слушаоцима!“ Он сам постаје „хлеб који силази с неба“ и „вода жива“ (Јн. 6,58; 4,10).

Благо ономе ко осети овај бол, ову празнину, зато што је фаворизованији од онога који живи у осредњости која је садржај његовог постојања. Измучени и сломљени човек, чак и када бол постане израз његовог повређеног егоизма, увек ће почети да тражи и задовољава своју најдубљу егзистенцијалну чежњу.

Бог многе од нас хвата и привлачи чак и кроз нашу себичност. Подсећа нас кроз нашу трагедију да имамо потребу, али и право, да се лечимо, да се изнутра испунимо. Обично идемо у цркву, приближавамо се Христу да бисмо решили своје проблеме. Одбијамо да признамо да све почиње од наше себичности.

А онда Христос долази и отвара пред нама нове могућности и хоризонте а ми идемо ка  личном сусрету са Њим. Њему поверавамо све, чак и наше болесне жеље, да са њима чини оно што Он сматра да треба.

Избегавање похлепе и практиковање праведности утиче на све аспекте нашег свакодневног живота и односа. Духовни живот се не тиче једног аспекта нашег духа, већ је свеобухватни егзистенцијални догађај. Он обухвата целу личност. Наша је одговорност да саберемо све расуте делове наших живота и посадимо их у Тело Христово да постанемо живи чланови Његове Цркве. Тада ћемо почети да схватамо праведност према нашој браћи као саосећање и милостињу, а не само као избегавање похлепе.

Правда значи не искоришћавање другог. Да га поштујемо као слику Божију, јер има јединствену вредност. Када га не поштујем и искоришћавам, када га посматрам као ствар која емоционално задовољава мој нарцизам, онда грешим.

Пошто смо ускогруди, схватамо концепт правде као равномерну расподелу наших добара, права и потреба, одбрану истине и одбрану од неправде и клевете сматрамо правдом, а за критеријум узимамо своју паушалну логику, а не однос према другом. Постоји једна фундаментална разлика између световног и духовног погледа на ствари. Секуларни приступ је индивидуалистички; не поштује личност и став, већ само личну корист. Духовни приступ је усредсређен на особу; занимају га пре свега личност и став.

Праведност је плод става; није предуслов става. Јер праведност захтева знање, а знање се рађа у ставу. Као и врлина; није предуслов за спасење, већ је плод спасења и даје нам се кроз лични однос са Христом. Врлина се стиче и чува испуњавањем заповести, као испуњење воље нашег љубљеног Господа.

Отац је прави васпитач ако са својом децом дели добра према њиховим могућностима, потребама и пријемчивости. Разлучивање и образовање о исцељивању рађају се кроз познање другог. Свештеник не чини добро ако епруветом мери грех, ако за критеријум има закон, а не посебне потребе и способности човека. Шеме и закони не могу постојати у Цркви јер немају лековито дејство.

Добар лекар, да би изабрао праве лекове, не води рачуна само о болести, већ пре свега о пацијенту. Излечење зависи не само од дијагнозе болести, већ и од процене његовог психосоматског стања и могућности целог организма. Исто радимо и са духовним болестима. Да бисмо излечили грешника, потребно је да развијемо лични однос са њим, да се ставимо у његову кожу, разумемо његове снаге и слабости како бисмо му пружили одговарајући третман. Ако на прво место ставимо поштовање личности и однос према њој, развијаћемо концепт правде као саможртвовања, као жртве за другог. Супротно томе, порицање личности и односа са другима озбиљно нарушава правду.

Велика заслуга швајцарског психијатра и психолога Карла Густава Јунга у настојању да се разуме духовни живот је истицање моралног садржаја већине личних угњетавања. Јунг је, на основу искуства свог свакодневног психотерапеутског и медицинског рада, више пута тврдио да је морални сукоб обично садржај ових репресија. У ствари, Јунг је у неким случајевима отишао и даље и учио да неуроза, која је данас пречеста дисхармонија личности, има религиозни карактер. Стога, како истиче, проблем неурозе је, каже, религиозни проблем.

Ово Јунгово гледиште о основном садржају репресија савременог човека потврђују многа открића и други елементи психолошких и психотерапијских истраживања, као и филозофска промишљања.

Из многих праваца, сликовито је истакнут егзистенцијални значај осећања кривице од којег пати савремени човек не схватајући улогу ових осећања. Несвесни део људске личности пати од притиска репресија, чији су садржај снажни морални сукоби, а да та особа није свесна конкретног начина на које делује кривица изазвана овим сукобима. Упркос овој чињеници, данас је у области психологије и психотерапије познато да је појам кривице или гриже савести психолошки фактор препознат чак и у психоанализи, иако се ова теорија увек кретала у примитивном психолошком пољу.

Са становишта психологије и психотерапије, међутим, данас вреди прочитати књигу немачког психолога и теолога Хелмута Харша, који покушава да систематски представи проблем кривице у области теологије и дубинске психологије. Комбинација извора из ове две области духовног живота у проучавању проблема кривице данас је од посебног значаја, јер ова студија са беспрекорним научним кредибилитетом препознаје проблем кривице као егзистенцијални проблем пар екселанс нашег времена. Ова изјава није ни неоснована ни преувеличана, ако се узме у обзир само огроман утицај дела Франца Кафке - “Процес” на модерну интелектуалну, уметничку и филозофску рефлексију уопште. „“Процес” је интелектуални производ човека који је веома способан да проучава и посматра унутрашње менталне процесе потискивања кривице. И наравно, тумачења која су до сада дата овој књизи чешког аутора су безбројна, а неслагања у погледу дубоког смисла ове књиге су добро позната. Ипак, скоро сви Кафкини критичари се слажу да у “Процесу” Кафка поново разматра хипостатску природу кривице са неупоредивим увидом. Стога је веома карактеристично да под притиском интересовања изазваног егзистенцијализмом, ово Кафкино дело постаје мета и поље проучавања, који истиче кривицу, свест о кривици, као централни проблем савременог човека.

С друге стране, несумњиво, оваква изјава није лако препозната као истинита, јер, као што се види из психотерапијске праксе, глупа особа брижљиво прикрива етиологију свог неуротичног понашања и увек пружа снажан психички отпор свим настојањима у циљу откривања спознаје ове етиологије, тј. његове кривице. У развоју различитих фаза психоаналитичког дијалога, које су осетљиве са становишта моралне свести, јасно се испољава однос пацијента према његовој личној одговорности за генерисање и одржавање свог моралног сукоба. Искусном психотерапеуту или психијатру је добро познато да неуротична особа, која има егзистенцијални морални проблем, никада не признаје да су симптоми његове менталне дисхармоније или поремећаја последица начина на који он доживљава овај морални сукоб. Увек инсистира да његово стање има патолошке и анатомске узроке, због чега не помишља на посету психијатру, већ инсистира на посети патологу, кардиологу, хирургу и уопште лекарима било које друге специјалности, осим психијатра. А како сведоче еминентни психијатри, често, пошто је неуротични симптом органски, чак и лекари разних специјалности неурозе погрешно сматрају органским болестима, на пример, срца, желуца, црева, периферних нерава, бешике и других органа људског тела. Дакле, неуротичну особу, која доживљава егзистенцијални морални проблем, можда неће увек препознати лекар, а још мање људи са којима је повезан. Немачки психијатар фон Векскул тврди да неуротична особа живи као и други људи без икаквих очигледних посебности. Можда има изузетне професионалне успехе и изгледа веома добро прилагођен друштвеном животу. Ово последње може објаснити зашто се обично не може одредити обим неуротичног феномена у друштвеном животу.

Али, ово тако дебело прикривено искуство моралног проблема неуротичног човека показује да је неуроза, као искуство потиснутог осећања кривице, заиста болест карактера. Иако међу стручњацима постоји много неслагања око егзистенцијалног значаја неурозе, сви који се баве проблемом тумачења неурозе слажу се да је ова ментална дисхармонија болест карактера личности. Ова чињеница званично потврђује, могло би се рећи, морални карактер менталног сукоба који доживљава неуротична особа. Штавише, сведочи о несвесном начину на који се доживљава потискивање овог сукоба, тј. на крају потискујући моралну савест и кривицу.

Ова реалност духовног стања савременог човека свакако није јединствена за савремено доба. Човек у свом основном положају у погледу живота и његових проблема је свакако увек исти. Епоха, колико год била критична, колико год реметила основне обрасце живота, не мења структуру људског односа према проблемима живота. Само што критично доба може да изазове да се одређене слабости или несрећни начини менталне реакције нагласе и уздигну.

Дакле, подаци савремених психолошких истраживања и искуство психотерапијске праксе само су импресивна пројекција основног обрасца људског понашања, који се увек односи на покушај да се живи у складу са моралном свешћу. И ова чињеница је област препородитељског рада Цркве Христове. Јер је истина да је у спасоносном простору Цркве Христове главни проблем и главни циљ њених препородитељских напора увек доживљавање захтева моралне савести у светлу јеванђеоских императива.

Заправо, по учењу Цркве, проблем постојања се јавља чим човек прекрши заповест Божију, тј. наруши своју моралну свест. Као преступник Божије воље, Адам је пре свега преступник своје моралне савести. Јер начин на који је Божија заповест дата, и начин на који је прекршена, показују да је Бог ставио човека од првог тренутка његовог стварања пред огледало његове моралне савести. Божја забрана заповести у Рају је изазов Адаму да уђе у дијалог са својом моралном савешћу у циљу свог моралног и духовног испуњења. Стога Адамов неуспех да доживи своје постојање као динамичан дијалог са својом савешћу представља неуспех његовог дијалога са његовом дубљом и аутентичнијом природом. Када прекорачи своју моралну свест, он се одваја од свог аутентичног ја, отуђује се од дубине своје личности. У овом случају он чини најшокантније одрицање од своје моралне савести. Стога је Адам од тог тренутка живео у друштву криве и истовремено потлачене моралне свести.

Ова стварност, коју Црква представља као пролог и суштину људске драме, данас се открива дубинском психологијом и на упечатљив начин наглашава психотерапијом. Заправо, закључци психотерапеутског искуства, сажети у главну тезу Игора Каруза, представљају ово основно учење Цркве на модеран начин, тј. импресиван начин. Према Карузу, неуроза је болест лоше савести.

Овај сусрет психотерапије са учењем Цркве је конструктиван суживот у сфери постојања и ову чињеницу нико не може порећи .

Од многих постизама којима се описује обездуховљеност западноевропског начина живота данас један од најчешће спомињаних јесте квалификатив који свијет у коме грандиозне катедрале данас не окупљају никога и ништа назива „постхришћанским“

Објашњења за такво стање жанровски бисмо могли подијелити на она која кривицу за генезу превазиђености западног хришћанства сагледавају унутар његових токова и на она казивања која тежину процеса смјештају у неког другог, у чиниоце изван хришћанске мисли. Уосталом, једно не искључује друго, и порозна је линија између прогнаности Бога у метафизичким спекулацијама и готским катедралама на једној страни и у просветитељским политичким расправама, друштвеним утопијама и револуционарним прогласима на другој страни. У сваком случају, дошло се тамо докле се дошло а то докле описује вијест да је надбискуп Јорка Стивен Котрел изјавио како је израз „оче наш“ у молитви Господњој „проблематичан свима онима чије је искуство са земаљским очевима било деструктивно и злостављачко, као и свима нама који осећамо тежину опресивног патријархалног утицаја на живот“.

РАТ ПРОТИВ ПАТРИЈАРХАТА Рат против „патријархата“ у западнохришћанској теологији није ново стање ствари. Већ ране „теологиње“ феминизма су настојале да паралелно нађу „женску страну Бога“, али и да отклоне сваку примисао да би било шта од „опресивног патријархата“ могло да остане у хришћанству.
Фројдове психоаналитичке спекулације о инхерентном супарништву између оца и сина снажно су се уградиле у хришћанску теологију, чак и у оним случајевима када се најекстремнијим фројдовским сликама супротстављала нешто ублаженија верзија истога. Можда није сваки „патријархат“ едиповски мотивисан, али је сваки репресиван – гласио је консензус феминистичке идеологије кроз читав спектар културних појава, па тако и унутар теологије феминизма.
Већ 2013. године, у једном од посљедњих размјењених писама између знаменитог савременог њемачког теолога Јиргена Молтмана и писца ових редова, у коверти је, поред краће поруке, стигла и актуелна феминистичка публикација (Молтманова супруга Елизабет Вендел-Молтман једно је од виђенијих имена старог теолошког феминизма). У њој је сваки помен „теологије“ написан као The*logie. Чему *? У префиксу тео- ово „о“ већ импликује мушки род, па да се не би писало (раније у теологији феминизма уобичајеније) Thea-Theologie, звјездицом је означена могућност да сами озвучите и осмислите њену вриједност. Толико, успут, и када вам се неко подсмјехне што пишете звјездицу поред помена приштинске привремене администрације.
О ширењу концепције насилног патријархата код нас је изврсно писао Слободан Антонић у данас већ незаобилазној књизи „Искушења радикалног феминизма“ (један од квалитета те књиге јесте указивање на конкретне друштвене посљедице радикалног феминизма, али и на присутност његових деструктивних токова у српском друштву). Наша теологија се, међутим, није помније бавила тим питањима, иако је Антонић већ тада указивао на конкретне обрисе андрогине духовности која проистиче из културних промијена предложених радикалним феминизмом. Дјелимично затупљена идеолошким вјетровима постмодерне, окренута једној испразној теоретици „инклузивности“ и „отворености“, „заједнице“ и „другости“, српска и случајносрпска теологија позног ХХ вијека углавном је настојала да ухвати корак са оним таласом феминизма који се одавно разбио о хриди друштвене стварности на Западу.
Тако су се писале безбројне дисертације и књиге о „улози жене у Цркви“, са више или мање реторског успјеха, али са основном премисом према којој патријархат јесте опресиван али све ће се ријешити простим илустрацијама из живота светитељки и Пресвете Богородице. Читава та продукција (изузев књиге Павла Евдокимова и свега још неколицине изузетака) углавном је задовољавала потребу нашег женског свијета одгојеног на комбинацији АФЖ-а и западне феминистичке помодности. Радикалне феминисткиње се нису могле задовољити илустрацијама из живота Цркве – а они вјерници и вјернице који су већ живјели динамику црквеног живота свакако су из Апостола Павла знали о тајни мужа и жене као Христа и Цркве. Та литература је на крају остала само као подсјетник на прве кораке будућих српских теолога-грантоједа који данас храбро штите „патријархално (у)тучену жену“ од Цркве која их је најчешће послала на западноевропске универзитете у наивном увјерењу да младог Николаја шаље у Берн или Оксфорд.

АРИЈАНСТВО ДАНАШЊИЦЕ Ријетко ко би се данас, рецимо, усудио да потпуно преокрене парадигму. Да јавно устврди да Бог није фојербаховска или марксистичка илузија бића немоћног пред стварношћу материјалног свијета. Да ријеч „отац“ није пројекција нити метафора, није плод узношења нашег искуства на искуство Бога већ одбљесак божанске стварности у нашем животу. Занимљиво је да се питање о значењу ријечи „отац“ поставило у хришћанској теологији прије 1.700 година. Тада су присталице александријског свештеника Арија тврдили да је Бог само Монада, а сви остали називи које му човјек придаје – само метафоре без укоријењености у непосредној и надвременској стварности Божанског Постојања. Нарочито су то тврдили за израз „Отац“ будући да су инсистирали – попут арапског вјеровјесника неколико вијекова касније – да „Бог не може да има Сина“. У својим „Ријечима против Аријанаца“, свети Атанасије Велики је потпуно преокренуо парадигму. Најприје, он је јасно илустровао несводивост божанског очинства на метафору: „код људи је сваки отац уједно некоме син, а син некоме другоме отац – само је у Богу Отац једино и само Отац а Син – само Син. Само су у Богу ове ријечи дословне, док су код нас пренесеног значења“. Отац Јустин Поповић је писао о „аријанству савремене западне цивилизације“ видећи у њој непрекидну тенденцију да се Христос сведе на човјека. Иако и данас поједини православни теолози промрмљају приговор оцу Јустину као преоштром критичару Запада, сам Запад му даје за право сваким даном. Свођење Христа на пуког човјека а божанског откривења на човјечанско искуство и пројекцију – то је жалосно, али тачно стање постхришћанског Запада данас.
Наравно, није увијек било тако. Чак ни сама Англиканска црква није тако давно давала људе попут Клајва Степлса Луиса, изузетног апологете хришћанства, нама познатијег по „Љетописима Нарније“. Још 1949, у есеју „Свештенице у Цркви“, К. С. Луис је писао о тада недогледним промјенама које би реформе могле да учине његовој цркви: „Претпоставимо да би реформиста у Цркви рекао да се можемо молити Мајко наша таман колико и Оче наш, претпоставимо да се Друго лице Тројице може назвати кћерком, претпоставимо да се тајанствена страна брака може изразити и тако што ће Црква бити младожења а Христос – млада… Дакле: ако икада све ове претпоставке постану дјелатне и стварне, ми бисмо пред собом имали једну сасвим другу религију.“ Велики Ирац је тада упозоравао заједницу којој је припадао да је саставни аспект хришћанства схватање да нас је Господ научио како да му се обраћамо. Молитву „Оче наш“ је Христос поставио рекавши: молите се овако. Но постмодернизму је море до кољена. Шта би Богочовјек могао да зна што савремени богослов не би знао „боље“?
Но наше коначно питање није о томе којим путем иде Англиканска црква. То је питање за њене вјернике. Наше питање јесте: зашто и данас, након толико сигнала, ми и даље доживљавамо те заједнице као саставни дио погледа на свијет који називамо хришћанским, када је и њима и нама јасно да баш ничег заједничког међу нама није остало? Тачно: није остало ничег заједничког ни између Англиканске цркве из времена К. С. Луиса и ове данас. Но није ли вријеме да коначно посвјестимо ту разлику и појмимо да је Црква Енглеске, уз све историјске везе са заједницом која се некада звала исто, једна сасвим друга заједница?
Српској теологији и даље је неопходније да казујемо „Оче наш“ него да се бринемо шта се десило „браћи Англиканцима“. Јер искуство Оца, али и оца кога тражимо и волимо и даље нас образује и тјера и нагони да, како каже Матија, силазимо на дно праочинства и тражимо своме сопству носиоца.

Наша свест није хомогена; то се показује и у молитви. Из нас често говори усамљеност , она као да узвикује речи молитве, наше “Ја” износи молбу као само себе. Суштина такве молитве је узвик: “Ево ме, Господе!”, то је најсветије и најистинитије представљање себе Господу.

Али, у нама живи и Адам који се крије од Бога у шипражју. Православни хришћани су најчешће склони таквом типу молитве. Ми као да се кријемо иза њеног текста, па зато он мора бити изразито не-мој (не мог”Ја”). Не сасвим јасан, не на мом језику и обавезно потписан светим именима: светитеља Јована Златоуста, преподобног Симеона Метафраста, светитеља Василија Великог, итд.

Православни хришћанин стоји на молитви као свештеник на литургији: нити је он њен творац, нити је идеја његова, нити је активан, већ је само присутан - греје се, такорећи, покрај божанске топлине. Индивидуалност се своди на понављање канонизованих ремек-дела, губи се у пијетету према њима.

Ово се најбоље види у најархаичнијем облику молитве - богослужењу: свештенослужитељи су обавезно одевени другачије, храм је другачији, све у њему је другачије; свештеник је подређен чину богослужења у тој мери да ни речи “опет и опет” не смеју да замене места. Нема простора за непоновљиво”Ја”, презентовање себе је неумесно.

Најличноснији тренутак богослужења је проповед, али и ту се свештеници крију, ако не иза читања светих отаца и синаксара, онда иза измаглице цитата, словенизама и специфичног (другачијег) тона проповеди.

Задатак је да се сакрије проповедниково и молитвениково “Ја” успешно је остварен. У томе нема кукавичлука, то је само стид иза којег се крије свештена радост Сусрета.

одломак из књиге "Православна духовност: Рестарт"

pouke.org

Беседа Преподобног Јустина Ћелијског изговорена на Видовдан 1966. године у манастиру Ћелије

Данас је Видовдан! Какву нам благовест, какво Јеванђеље јавља данашњи велики, свети и страшни Празник. Гле, испред свих, он нам шаље дивног светитеља Божјег Светог Цара Лазара. Он на тањиру носи главу своју. Куда Свети Кнеже? – У Небеско Царство. Дошао је дан када немањићка Србија полаже свој страшан испит, дан – када Свето Јеванђеље Светог Саве отвара тешке, страшне странице своје српске голготе. Свети Кнез определио се у име целог народа и са целим народом за Царство Небеско, јер је: земаљско царство за малена, за кратко време, а небеско је вавек и до века!

Требало је изабрати између истинитог Бога Господа Христа и руље са истока која је носила неко својеврсно незнабоштво. И Свети Кнез није могао поступити другачије. Свети Кнез није могао довршити историју Светих Немањића него да са свим својим народом крене путем Јеванђеља Светога Саве. Путем служења Господу Христу, путем стварања Свете Србије. Да, Свети Немањићи су имали један циљ, једну жељу да Србију претворе у Свету Србију. Да целу српску земљу претворе у задужбину Божију. У један велики, огроман манастир у коме ће се само служити Богу, само Господу Христу. Ако би хтели да у неколико речи сажмемо, изразимо то Свето Јеванђеље Светих Немањића, почетак Светога Саве и Светог Оца његовог Симеона – то Јеванђеље гласи: Христос пре свега и изнад свега! Све за Христа, Христа ни за шта! Ето Јеванђеља Светога Саве, ето Јеванђеља Светих Немањића, ето Јеванђеља Светог Кнеза и Цара Лазара Косовског! Једино Јеванђеље српско, Јеванђеље које ствара Свету Србију.

Целу земљу претвара у храм, храм у коме се служи Богу. И ту Свету Србију створили су они – Свети Немањићи.

Шта је то Света Србија? То је чудесно Јеванђеље које објављује Господ Христос наредивши свим људима, свих времена: „Иштите најпре Царство Божије и правде његове, а све ће вам се друго додати“. И то, ето светосавско Јеванђеље, то иште. Света Србија то хоће, само то. Пре свега и изнад свега Царство Божије и правду његову. Ето, то су те стваралачке силе, правда Божија, истина Божија, љубав Божија. То су те свете силе које изграђују и зидају Свету Србију.

Ради те вечне правде и свете правде Божје, ето, и сав српски народ на Косову полаже душе своје, за кога? – За Господа Христа, за Свету Србију. Приволела се Царству Небескоме, јер је земаљско царство привремено и пролазно. И, десило се чудо. Света Србија није погинула на Косову. Не! Она је продужила пут кроз страшно ропство.

Пут свете Српске Цркве, мученице, страдалнице, која је узела ту Свету Србију и понела је кроз историју и донела до нас, до данашњег дана. Света Србија ради чега живи? – Да служи Господу Христу, да служи једноме истинитом Богу, да одбаци све лажне богове, да служи вечној Христовој правди, да одбаци све људске лажне такозване правде. Да служи Христовој истини, јединој вечној истини, јединој непролазној истини, јединој бесмртној истини, а да одбаци и одрекне маскиране истинитице, маскиране лажи…

И Света Србија, немањићка Света Србија, шта је хтела? – Она је хтела да освети све! Она је себе изграђивала. Како? – Помоћу, прво: помоћу свете школе. Јер, просвета јеванђељска, просвета Господа Христа, просвета светосавска шта даје човеку? – Даје знање о вечном животу, даје знање о јединоме истинитом Богу, даје знање о истинитом човеку, даје знање о смислу и циљу нашег земаљског живота. Али не само знање, него даје и свету силу да се то свето знање претвори у живот. Да се њиме живи у овом свету. Света школа, ето то је главна ливница Свете Србије, светосавска немањићка ливница. Света школа! Данас, претворена у мајмунску мудрост. Света школа погажена! Нема светог знања, нема такве школе. Шта људи уче? Шта је то? Какав се то мрак вије кроз наше ниске и мале школе?

А Света Србија немањићка, светосавска Србија?! Шта јој даје, и шта још хоће? – Свету породицу. Без свете породице нема напретка ни у једној земљи. А Свети Сава је то хтео. Свети Кнез Лазар је то хтео. Јеванђеље Светога Саве то хоће; да освети породицу, да однос у породици, измeђу родитеља и деце и свих у кући буде свети однос. Да служе један другом као света браћа, свете сестре. Да служе Господу Христу, служећи један другоме. Да све избија у славу Божију. Света породица то је. Кад све бива у славу Божију. Кад се умире и живи ради Христове правде, ради Христове истине, ради Христове љубави, кад се живи Христовом вером, када се у породици служи Господу. Јер, служећи Господу, уствари ми служимо себи, служимо својој вечности, служимо свом царству небеском, јер служимо спасењу своје душе. А спасења нигде – мимо Господа Христа, нигде мимо Његове Свете Цркве.

А Света Србија, Србија светосавска и немањићка тражи свето судство. Суд да буде светиња, где ће савест божанска да решава ствари. Где ће правда Божија да буде светла и трајна. То је свети суд, свето судство. То хоће Света Србија. Па онда земљорадња?! Шта је то? – То је свети посао. Света земљорадња. То хоће, Свети Сава. То хоће Света Србија, да се земља обрађује у славу Божију, а на корист нама, јер знамо да је сва земља имовина Божија, дата нама. Света земљорадња, ето она изграђује Свету Србију. Па свето сточарство, свето пчеларство, сваки занат, све је то свети занат у Светој Србији. Свето занатство! То је занатство које служи нама, служећи Богу. Занатство које се врши у славу Божију на спасење наших душа и на одржавање нашег тела. Али све у славу Божију. То хоће Света Србија. То хоће Света Немањићка Србија, то и косовска Србија Светога Кнеза, то и Небеска Србија. Једна је то Србија! Почела од Светога Саве и његовог светог оца, па ето кроз све векове, до данашњега дана све што је свето припада тој Светој Србији, светој немањићкој Србији, земаљској и небеској.

Али ми, данашњи Срби – шта би од те Свете Србије? – Почели смо да је сахрањујемо, почели смо да је умртвљујемо са свих страна, јер гонећи Господа Христа из своје душе, ми гонимо њу – Свету Србију. Гонимо Истинитог Бога, Његову правду из нашег живота, одричући се Господа Христа, као што многи Срби данас чине, шта је то?

– Они се труде да убију Свету Србију.Гле, они убијају себе, Свету Србију не могу убити, не могу убити бесмртнике Христове. Не могу убити Светог Кнеза Лазара, Светог Саву, Светог Симеона Мироточивог и безброј српских светитеља и безброј витеза и јунака што гинуше за крст часни и слободу златну кроз векове и векове. Не могу они погубити душе оних 700 000 Срба што положише душе своје, животе своје, побијени за веру православну у ондашњој хрватској држави.

То је вечна Света Србија, неубивљива. Света Србија коју нико усмртити не може, нити јој може нашкодити, јер је сва Христова. А васкрслог Господа Христа ко ће погубити, ко убити?

А прави Србин увек стоји уз Спаситеља свога Господа Христа, увек стоји у Светој Србији, брани њену правду, живи том правдом, брани њену истину, живи том истином. Нема смрти која га може одвојити од њих, нема ђавола, ни легиона ђавола, ни пукова ђавола, који могу таквог Србина, Христовог Србина, светосавског Србина, одвојити од Свете Србије. У њој он је међу Светитељима Српским. Тим бесмртним победницима на свим бојиштима, тим бесмртним јунацима којима никаква смрт нашкодити не може.

И ми данашњи Срби, треба да проверимо себе, сваки да провери себе. Где сам? Да ли сам ја у Светој Србији? Да ли заиста живим светим Јеванђељем косовским, светосавским Јеванђељем? Да ли је Христос за мене све и сва у овоме свету? Да ли је Христос за мене најважнија моја брига у овом свету? Да ли је Христос једини истинити Бог за мене у овоме свету, или ја полако се одвајам од Њега и бежим од Њега и придружујем се лажним боговима овога света, лажним наукама, лажним учењима. Сваки нека провери себе.

Провера је врло лака и за мене и за тебе. Ако си прави Србин, ако светосавско србинско срце бије у теби, ти си сав уз Господа Христа. Сав уз Његову истину и у овом и у оном свету. Ти си сав уз Светог Кнеза Лазара, ти сав на Косову гинеш за Крст Часни и слободу златну. Свеједно! Било Косово и прошло, а и данас је Косово! И данас гину безбројни Срби, многи гину без Васкрсења, многи гину да вечно умру. Али има и светих Срба који животе своје полажу за Господа Христа, животе своје полажу за Свету Србију. Обично се ти не виде, не чују, а срце њихово – то је веза са небом, изнад свих грехова, изнад свих смрти. Срце њихово олтар, косовски олтар на коме они стално приносе себе на жртву Господу Христу, служећи Њему и роду своме. Има таквих Срба и у земљи и ван земље и због Њих стоји и постоји земља наша. А кад би било речи само до издајица и до гњева Божјег, не би остало ни једног Србина данас. Али по великој милости Божјој, по молитвама Светог Кнеза Лазара и Светога Саве и свих славних светих Немањића и свих Српских светитеља, ми недостојни данашњи Срби живимо ето и путујемо ка Небеској Србији.

Нека би Благи Господ осветио сва срца српска сада на земљи. Нека би Свети Кнез по милости својој са свима Српским Светитељима умолио Господа да поново крсти, поново крсти обескршћене Српске душе многе. Да их приведе Господу Христу, да их приведе Светој Србији, Небеској Србији. Јер само Света Србија јесте слава сваког Србина у свим вековима и временима, поготово наша. Наше доба, доба је када се вера проба! Истинита вера, светосавска вера. Срби стоје њоме или пропадају отпадајући од ње, трећега нема. Зато само вођени и предвођениСветим Кнезом и Царем Лазаром и Светим Јеванђељем Светога Саве, ми данашњи Срби можемо савладати све смрти, све христоборство овога света, све лажне науке и изаћи као бесмртни победници из овога света, у вечну Небеску Србију, тамо међу све праведне и свете Србе , да служимо Господу Христу и Светој Небеској Србији као што смо служили у светој земаљској Србији. Молитвама Светог Великомученика Цара Лазара, и другог данашњег светитеља, светог патријарха Јефрема, кротког печалника земље Српске, и свих српских светитеља, нека Благи Господ сваку српску душу води и руководи у овоме свету и изведе је кроз истину вечну у живот вечни, у Царство Небеско.

https://mitropolija.com/2023/06/28/avva-justin-vidovdanska-beseda-o-svetoj-srbiji-2/

Кирилова христологија има јединство Христово за своје превасходно начело. Кирило је инсистрирао на томе да је Христос истоветан са оваплоћеним Богом Логосом. Лични извршилац нашег спасења није био само човек, ма у каквом односу да је био са Богом Логосом, већ Сам Бог Логос оваплоћени (о овоме видети две његове анатеме на крају „Треће посланице Несторију“: анатеме X и XII, у PG 77, 121B-D). Јасно је да Кирило није могао да толерише несторијанство. За њега је Несторије био пупут фарисеја, који је био у стању да види човека Исуса, али није могао да препозна Бога Логоса у телу. Кирило је видео Несторија као онога који Исусу поставља исто питање као фарисеј: „Ко си ти да се, будући човек, градиш Богом“ (Свети Кирило, “Explicatio Duodecim Capitum”, PG 76, 293B, cf. Јован 10, 33). По Кириловом схватању, Несторијев промашај је био кобан.

Нападајући раздељујуће учење несторијанства, Кирило је изразио предањску осетљивост Цркве за јединство Христове личности. Кирило је, по овом питању, био на истој линији са предањском православном христологијом, тако да нимало не изненађује што је он био тај који је однео победу. Заиста, није само Трећи васељенски сабор, којим је сам Кирило председавао, већ је читав развој христологије од петог века до светог Максима Исповедника и светог Јована Дамаскина (седми и осми век), пратио Кирила и сматрао га ауторитетом у питањима христологије.

Борећи се против несторијанства, Кирило је наглашавао јединство Христово. Нажалост, неки од Кирилових читалаца, како древних тако и савремених, нису успели да виде разлику коју је Кирило правио између божанства и човештва у Христу, те су, као последица тога, веровали да је он дошао опасно близу монофизитиства, или да је чак сам био умерени монофизита. Постоје три превасходна разлога за ово неразумевање.

Први је „екстремна“ александријска христологија и језик који је Кирило користио, на пример у „Трећем писму Несторију и у „Дванаест анатемизама“. Други је то што је често користио „монофизитску“ формулу „једна природа Бога Логоса оваплоћеног“. Трећи је што су се антихалкидонски монофизити позивали на њега како би поткрепили своје христолошке ставове. Истражимо укратко ове разлоге. Кирилових „Дванаест анатема“ су писане на начин који одражава александријску христолошку традицију са њеним наглашавањем личносног јединства оваплоћеног Логоса. Можемо допустити да су та наглашавања једнострана: заправо, да наглашавају Христово личносно јединство више него целовитост његовог човештва. То је тако углавном због јереси коју је нападао: а то је несторијанство (Халкидонски сабор ће касније бити оптужен за несторијанство из управо супротних разлога: због наглашавања разлике божанске и човечанске природе у Христу. Али, тада је непријатељ био другачији, то јест монфизитство). Међутим, бити једностран није исто што не бити у праву. Кирилове анатеме морају бити читане и схваћене у контексту читаве његове христологије, која је, чак и у „неалександријском“ изразу, савршено православна. Треба приметити да је чак и Халкидон потврдио Кирилову христологију, укључујући анатемизме, а исто је важило и за већину, ако не и за све православне теологе (Халкидон је представљао значајно проширење Кириловог сабора. Оци Халкидонског сабора су били у стању да исправно читају Кирила, и да уоче да су његова и њихова христологија истоветне).

Кирило је користио формулу „једна оваплоћена природа Бога Логоса“, зато што је мислио да она потиче од светог Атанасије Великог, хероја никејског тројичног богословља и његовог претходника на александријском трону (ова формула је аполинаријевског порекла /потиче из аполинаријевског фалсификата „Ad Jovianum” који је погрешно приписан Атанасију/). Али, било би непоштено оптужити Кирила за монофизитство због ове формуле, и пренебрегнути остатак његове Христологије, на темељу које мора бити схваћена и ова формула.

Заправо, Кирило је био флексибилнији и отворенији него што неки сматрају. Православље за њега није било, напросто, ствар речи. То се може видети и по његовом договору са источним представницима антиохијске христологије, који је нашао свој израз у „Томосу сједињења“ из 433. године. Суштина Кирилове христологије је била укључена у „Томос сједињења“, али су неки његови изрази замењени или допуњени другима који долазе из антиохијске традиције. Тако је постигнут „католичанскији“ (саборнији) израз истине, коме ће следовати велико постигнуће Халкидона, мање од двадесет година касније (Текст „Томоса сједињења“ види у: PG 77, 173C-181C).

Трећи разлог сумњичења Кирила за ''монофизитство'' је то што су монофизити и монофозитству склони теолози као и групе из петог века, стално имали склоност ка истој осетљивости као и Кирило по питању важности јединства Христове личности. Севир и анти-халкидонци су се често позивали на њега као на духовног оца и окретали су се њему како би пронашли потпору за своја учења. Монотелити седмог века су се такође позивали на Кирила, како би нашли подршку за своју христологију. Пресудно питање овде је, свакако, да ли су ови теолози исправно читали Кирила. Добро је познато да су се Халкиднонци позивали на Кирила и да су у њему увек видели дубоког представника исправне православне христологије, иако његов језик још није имао јасноћу која је постигнута на Халкидону.

Уствари, Кирило је један од најпогрешније читаних теолога древне Цркве. По мом мишљењу, његова христологија је много више ''халкидонска'' него што се обично сматра (један елеменат Кирилове добре избалансираности христологије јесте начин на који је тумачио Исусову молитву у Гетсиманском врту). У његовим текстовима, видимо бескомпромисно настојање на Христовом личносном јединству, али и недвосмислено разликовање Његовог божанства и човештва. У његовој христологији налазимо јасно и непогрешиво познавање постојања Његове божанске и човечанске природе након сједињења.

У његовој ''Scholia de Incarnatione Unigenti'' (Схолија о Оваплоћењу Јединородног), он пише да „природа (множина) остају без смешања“ (PG 75, 1381A-B). Он такође пише да „ми познајемо разлику природа (множина) и схватамо их без мешања једне са другом“ (ibid. 1386C). Тако, он посвећује читав одељак објашњењу на који начин природе – дакле, природа Логоса и људска природа – сапостоје. Он пише да је свака природа у другој, да постоји разлика у природама ... Јасно је, наравно, да се Кирило осврће на природе Христове након сједињења (ibid. 1397C-D). Напокон, морамо да споменемо и да ''Томос сједињења'', који је Кирило свим срцем прихватио, говори о две природе након сједињења (видети: PG 77, 173A у чувеном Кириловом писму ''Laetentur coeli'').

Сличан закључак налазимо и код Алојза Грилмајера: “Није тешко навести много места на којима је изражена разлика између две природе. Тако патријарх (Кирило) не оставља сумње да та разлика остаје очувана и након сједињења две природе. Из тог разлога, јасан је закључак да Логос који је постао тело у оваплоћењу 'има две природе' или је 'у две природе'” (Grillmeier with Hainthaler, “Christ in Christian Tradition”, ii, pt. 2, 29).

Чињеница да код Кирила не налазимо истоветан језик са језиком Халкидона, који је био у употреби неколико година након Кирилове смрти, не значи сигурно да се његова христологија разликује од халкидонске. Превасходни напор многих православних теолога након Халкидона је био да покажу усклађеност и суштинску истоветност Кирила и Халкидона, као би тиме доказали да је Кирилово ''монофизитство'' последица погрешног разумевања.

https://www.eparhija-sumadijska.org.rs/библиотека/item/1167-свети-кирило-александријски-–-на-линији-предањске-православне-христологије

Учење о митарствима која душа после телесне смрти човекове проходи и тамо бива кушана и суђена од стране демона, према различитим страстима које они изазивају, једно је од најконтроверзнијих питања у православној традицији. Ово питање никада није разматрано као догматско питање, па зато не постоје никакве саборске одлуке које потврђују, али и  које негирају постојање митарстава како су она описана у виђењу Григорија ученика Св. Василија Нововог из прве половине 10. века. Григорије је у свом виђењу видео смрт и пут кроз ваздушна митарства једне подвижнице, преподобне Теодоре. Опис митарстава на српском језику из житија Св. Василија Новог се може прочитати на https://svetosavlje.org/zitije-prepodobnog-oca-naseg-vasilija-novog/ Ставови о митарствима, данас у православном свету, крећу се између дословног прихватања поменутог виђења са свим детаљима и потпуног негирања постојања митарстава као својеврсне гностичке заблуде која је преживела у аскетским круговима. У овом одговору хтео бих да подсетим да овом питању треба приступити трезвено и ослањајући се на богату богословску, литургијску, аскетску и књижевну (посебно житијску) традицију Цркве.

Међу онима који су се од 19. века до данас посебно бавили овом темом, ослањајући се прилично подробно на поменуто житије  Св. Василија новог треба посебно поменути о. Серафима Роуза који је своје ставове о митарствима изнео у књизи: „Душа после смрти“ https://svetosavlje.org/dusa-posle-smrti/ коју је написао у касним седамдесетим годинама. Претпостављам да су је многи читали јер је преведена и објављена на српском језику. Серафим Роуз се ослања на „Слово о смрти“ Св. Игњатија Брјанчанинова https://svetosavlje.org/slovo-o-smrti/14/  као и писанија Св. Теофана Затворника и уопште руску духовну традицију 19. века у којој есхатолошке теме, посебно питање живота душе после телесне смрти, имају нарочито велики значај. Св. Јован Шангајски је такође писао на ову тему у својој књизи „Живот после смрти“ https://svetosavlje.org/zivot-posle-smrti/#05 где се позива на визију усхода душе преподобне Теодоре из поменутог Григоријевог виђења, као и на ставове Св. Теофана Затворника. Ови текстови су доступни у српском преводу па их није потребно посебно препричавати. 

Отворено и јавно противљење учењу о митарствима као гностичкој јереси и заблуди видимо, на пример, код Лева Пухала (односно касније архиеп. Лазара Пухала, Православна Црква у Америци) и Мајкла Азкула, који је променивши више јурисдикција тренутно у заједници са грчким старокалендарцима. Пухало је желећи да избегне проблем латинског чистилишта кренуо у готово потпуно одбацивање саме идеје привременог суда након телесне смрти. По његовом мишљењу душа се након смрти и без тела налази у извесном стању неме и слепе обамрлости, што је блиско учењу о мортализму или хипнопсихизму. Оваква схватања постојала су и у ранијим вековима али их је Црква увек одбацивала. Њих су посебно оживели протестанти, а нагињу им и неки православни академски богослови који под сваку цену желе да избегну могућност да душа може да живи након одвајања са телом, посебно у свесном стању. У либералнијим римокатоличким круговима двадесетог века јавило се веровање да одмах након смрти наступа коначни суд, о чему говори и православни богослов Томас Хопко. Азкулови ставови могу се прочитати у његовом спису: „The Toll-Houose Myth – The Neo-Gnosticism of Fr. Seraphim Rose” http://xa.yimg.com/kq/groups/2426010/639466037/name/The-TollHouse-MythThe-NeoGnosticism-of-Fr-Seraphim.pdf 

Умерени традиционални став о питању митарстава заступа митрополит Навпакта Јеротеј Влахос у својој књизи „Η Ζωή Μετά Τον Θάνατο“ (Живот после смрти) http://www.paterikiorthodoxia.com/2013/02/3335.html или у енглеском преводу (https://www.amazon.com/after-Death-Metropolitan-Nafpaktos-Hierotheos/dp/9607070348) Влахос нарочито указује да предање о митарствима треба разумети превасходно у оквирима литургијских и патристичких сведочанстава о судбини душе после смрти. Влахос зато не иде у детаље описане у житију Св. Василија новог, нити помиње и потврђује број митарстава, природу сваког митарства, нити начин на који је душа спречена да узиђе ка Христу, док се демонима на митарствима не „отплати дуг“ молитвама духовног руководитеља душе. Влахос истиче да демони немају моћ над душом човека који се сјединио са Христом и да имају „власт“ само над оним душама које су им се вољно потчиниле у овом животу, што је значајна разлика од буквалног тумачења горепоменутог виђења. Митрополит Јеротеј признаје да учење о митарствима постоји у гностицизму и паганској митологији, посебно Египћана и Халдејаца. Међутим, он наглашава да је оно што је прихваћено од појединих отаца и црквених писаца у овом погледу засновано на хришћанској истини, те наводи пример да и хришћани верују у бесмртност душе, али не као Јелини, по природи, већ по благодати Божијој. Владика Навпактски не негира појаве добрих и злих анђела у тренутку смрти, што је посведочено у много примера у хришћанској традицији, али митарства више види у контексту страсти које муче душу приликом њеног излаза из тела. Владика Јеротеј посебну пажњу посвећује критици римокатоличког учења о чистилишту и доследно настоји да своје ставове утемељи на поузданим и провереним патристичким сведочанствима.

Уз Митрополита Јеротеја треба поменути блаженопочившег протопрезвитера Томаса Хопка (Православна Црква Америке), бившег декана Св. Владимира у Њујорку који је држао да је Григоријево виђење описано у житију Св. Василија Новог типичан пример алегоријских прича педагошког карактера које се често без довољно расуђивања интерпретирају дословно. Хопко се такође не слаже са ставом противника учења о митарствима који сматрају да после смрти једоставно ништа не бива до васрксења тела. Из разних беседа Хопков став би се могао свести на теологуменон да након смрти одмах бива и коначан суд Божији и да прича о митарствима алегоријски приказује борбу огреховљене савести човека коме су потребне молитве Цркве да би прошао суд Божији. Хопко је веровао да они који су крштени су већ умрли, васкрсли и ознамењени Духом Светим и не могу да умру, већ телесна смрт за њих бива само прелазак у вечни живот Христа јер је Христос васкрсао. Он се чврсто држи става да је душа без тела једнако мртва као и тело без душе. Хопко је тврдио да Бог одмах даје прослављено тело онима који пролазе телесну смрт и да зато прослављамо светитеље као потпуно живе, а не као душе без тела. Зато се светитељи по Хопку јављају у својим васкрслим телима (о овим ставовима може да се чује на http://www.ancientfaith.com/specials/hopko_lectures/the_death_of_christ_and_our_death_in_him). Проблем са Хопковим мишљењем јесте да ни код једног ранијег светог оца или учитеља Цркве не можемо да нађемо поткрепљење за овакво тумачење. Теоретски ово би могло да се разуме у контексту разлике између линеарног времена и вечности есхатона, али опет остаје теологуменон, на коме Хопко није инстистирао као на догми. Слично мишљење о васкрсењу које бива одмах након телесне смрти дели и о. Зоран Ђуровић који је већ о овоме писао на форуму и са којим сам имао месец дана дугу дискусију прошле године.

Међу онима који су богословски трезвено приступили овом питању је и француски православни богослов Жан Клод Ларше са својом значајном књигом La Vie après la mort selon la tradition orthodoxe, Jean-Claude Larchet (Живот после смрти по православној традицији), 2001. године (https://www.amazon.fr/apr%C3%A8s-mort-selon-tradition-orthodoxe/dp/220406713X) . Ларше је сакупио прилично импозантан број разноврсних сведочанстава из православне традиције која су утицала на формирање разумевања шта бива са душом након телесне смрти. Посебну пажњу Ларше полаже на разлике између православне с једне и римокатоличке и протестантске традиције са друге стране. Штета што није преведена на српски. Читао сам је у енглеском преводу (Life after Death according to the Orthodox Tradition, 2012) и сматрам да представља веома значајан покушај да се ова питања осветле кроз сву пуноћу богословске, литургијске, аскетске и житијске традиције Цркве. У коментарима који следе посебно сам се ослањао на Ларшеа и Влахоса јер сматрам да су њихови ставови најбоље утемељени у предању и да нас истовремено чувају од буквалног тумачења виђења о митарствима које може да нас нехотице увуче у другу крајност.

******

Треба рећи да се у апостолским временима хришћани нису бавили питањем преживљавања душе након смрти тела, већ превасходно очекивањем Другог доласка Христовог и васкрсења мртвих, што је остало као завршни члан символа вере Цркве „Верујем у васкрсење мртвих и живот будућег века“. Међутим, већ од 2. и 3. века, под утицајем разних гностичких учења, јелинистичких мистерија и митова, као и неоплатонистичке философије, пажња појединих хришћанских писаца, посебно у аскетским круговима ишла је више у правцу интересовања шта конкретно бива са душом после смрти. Тако је свеопште васкрсење које ће уследити након Другог доласка Господњег на известан начин отишло у други план, а код неких се чак утврдило веровање да се одмах после телесне смрти одлази у рај или у пакао. Заправо, и данас добар број хришћана меша привремени удео човекове душе након телесне смрти са коначним уделом након Суда. За разлику од гледања на човека као јединствену психофизичку целину, поједине секте су развијале крипто-платонизам по коме смо ми заправо душе које су падом ушле у тела и које се након телесне смрти враћају у своју истинску отаџбину ослобођене терета тела и зато су рај и пакао пре свега реалности које се тичу само душе. У том приступу није било много места за Христов домострој спасења, посебно за васкрсење тела, и заправо је главно питање било како ослободити душу владавине тела и телесних грехова да би душа очишћена ушла у небеске сфере. У овом погледу посебно је гностицизам, против кога се Црква жестоко борила, нудио читав низ митова, ритуала, начина како да се душа избори са демонима који је спречавају да се уздигне Богу након смрти. Христово спасење је од стране јеретика гностика свођено на неко тајно знање (гносис) које треба да нам помогне да прођемо демонска митарства о којима више гностичких текстова врло прецизно говоре.

Међутим, аутентична хришћанска есхатологија је заправо веома материјална јер ће Царство Божије бити преображени и престворени ново небо и нова земља, где ће сви добити нова тела и где ће Господ царевати над народом својим довека. Разне мистичке секте су својим учењима правиле јак утицај на одређене аскетске кругове у Цркви, па се неретко ишло у правцу спиритуализације односно растеловљене есхатологије. По том веровању Царство Божије заправо нематеријално царство душа и анђела, те је удео душе после смрти од кључног значаја. Нажалост, овом проблему се не посвећује много пажње и превага одређених псевдо-мистичих и апокрифних учења и сумњивих виђења која су настала под разним нехришћанским утицајима и данас има велики утицај на разумевање овог питања. Као хришћани ми треба пре свега да чекамо Царство Божије које ће доћи у сили, када ће бити промењено обличје овога. Тада ћемо опет у васкрслим телима вечно живети са Господом.  
Могло би се са потребним опрезом рећи да је учење о митарствима у нашој Цркви заправо актуелизовано у одсуству ове есхатолошке перспективе и под утицајем веровања да човекова душа без тела представља целовитог човека, па јој тело није ни потребно. Међутим, од апостолских времена човек је као личност виђен у јединству душе и тела, као два аспекта човекове ипостаси. Флоровски то лепо исказује речима да је душа без тела фантом, а тело без душе леш, иако није негирао да душа након телесне смрти наставља да живи и чува човекову личност. Када говоримо о животу душе после смрти не мислимо, дакле, на платонистички појам душе која поседује пуноћу човекове ипостаси и довољна је сама себи, већ на привремени али и на известан начин непотпуни начин постојања до Другог доласка Господњег, када ће се душе опет обући у васкрсла тела.

*****

На основу бројних примера из православног предања (Светог писма, дела светих отаца, црквених писаца, аскетске литературе, посебно житија светих) може се закључити да након телесне смрти долази до разлучења душе и тела, два аспекта човековог постојања, али да се човекова ипостас (личност) не губи и наставља да постоји у души човековој до васкрсења и васпостављења заједнице са новим, васкрслим телом. Човек је од Бога створен као биће које спаја видљиви и невидљиви свет. По свом телесном саставу близак је животињама и биљкама, а по душевном саставу бестелесним духовима. Након телесне смрти душе улазе у домен постојања анђелских сила, невидљиви свет (који се помиње у 1Пост 1.1). 

Душе оних који су живели светим животом тј. опитно и непосредно окусили деловање Духа Светога, посебно мученици за Христа, одлазе праћени анђелима одлазе у рај (παράδεισος), где се не мисли на Еденски врт у коме су били Адам и Ева. Често се помиње да одлазе „на небо“ (οὐρανός) тј. улазе у начин постојања који имају анђели и могу да нас молитвено заступају и помажу по слободи која им је дата од Бога. Они могу да нам се јављају, али не у својим васркслим телима, већ кроз виђења и снове. Као ни анђели, они нису свудаприсутни, али живећи у овој реалности невидљивог (небеског) света у могућности су да опште са нама на другачији начин него у овом животу. Неки светитељи још и за овог живота чине чуда, јављају се у виђењима, делују на великим даљинама у кратком времену, поседују прозорљивост и друге духовне дарове који показују да иако у телу, већ обитавају у небеском свету. Многе од њих Црква убрзо после њиховог упокојења препознаје као светитеље, а њихова тела су често чудотворна (свете мошти).

Душе оних који су живели трудећи се у врлинама и подвигу, борећи се са страстима у покајању пролазе кроз стање које се често назива привременим судом, привременом кушњом (προσωρινή δοκιμασία). Благодарећи молитвама Цркве оне пролазе суочавање са сопственом савешћу и новим начином постојања и настављају да живе у блаженом покоју у „Авраамовом наручју“ (κόλπος του Αβραάμ) који се такође често назива и рај (παράδεισος). Тамо обитавају заједно покајаним разбојником са Голготе, који је први са Господом ушао у рај и са праведницима по евенђелској причи о убогом Лазару. 

Душе оних, пак, који су без покајања тј. промене живота и настројења своје воље живели у греху и страстима, носе своје пожуде са собом и не могући да их задовоље, на привременом суду пролазе болно суочавање са својом савешћу и западају у стање ада (ᾍδης), мрака и горчине савести. Јелинска реч  ᾍδης  (lat. Hades) потиче из грчке митологије и бога Хаидеса (α-ιδειν), бога невиђења (у санскриту „веда“ је знање односно виђење и обе речи потичу из истог индоевропског корена „vid”, што је остало и у словенском језику где „вједети“ значи „знати“. Ад је, дакле, место одсуства (по)знања, виђења Бога, место духовног мрака и изолације. Они који су за живота постали слични демонима западају у „највеће дубине“ ада које се називају често и тартар опет по угледу на јелинску митологију (тамница у којој су били затворени Титани). Мрачна, адска, демонска стања појединих људи већ почињу и у овоме свету, као што и људи светог и благочестивог живота још и овде у телу осећају духовну утеху и радују се сусрету са Господом. Ад је до Христовог Васкрсења био опште стање у коме су обитавале душе свих људи и живеле као сенке. Сишавши у ад и „разбивши његове окове“ Христос је ослободио душе праведника који су живели благочешћу и вери, очекујући обећаног Искупитеља и Помазаника Божијег – Месију. 

Ова по-смртна стања су реална, али нису вештаствене материјалне природе која је доступна нашим чулима, и о њима се зна само по виђењима, и то кроз разне алегоријске слике. Светитељи на небу са праведницима који почивају у спокоју Авраамовог наручја очекују са радошћу и надом крај овог света и века, Христов други долазак и Нови Јерусалим. Међу светима, изнад самих херувима и серафима, је и Пресвета Богородица, али у већ прослављеном и преображеном телу, као она која је родила Спаситеља света. Праведници који су у Авраамовом наручју немају слободу да се јављају живима и тихују у радосној нади васкрсења. С друге стране, душе оних који су у „тамницама ада“ обитавају у стању смутње, страха и ужаса проживљавајући већ предукус вечних мука будућег пакла. Божија благодат и светлост за њих је већ патња и нису у стању да је опитују као блаженство. Приликом разлучења душе од тела по бројним сведочанствима из предања Цркве душе се сусрећу са анђелима или демонима у зависности од настројења своје личности у животу на земљи. Неки још и пре тренутка телесне смрти виђају бестелесне силе и губе осећај за овај свет проживљавајући стање новог начина постојања. Овде треба имати у виду да ни рај (наручје Авраамово) и ад нису коначне реалности, јер ова стања (начини постојања) су привремени и за човека су непотпуни јер душа без тела није у стању да доживи ни пуноћу блаженства, као ни сву тежину осуде. 

Наставак живота душе након смрти тела, дакле, никако не значи губитак човекове личности, као што не значи ни наставак пуноће постојања човекове личности које ће наступити тек након васрксења тела. До тада душа чува својеврсно сећање на елементе тела које се враћа у прах земаљски. По том сећању (као својеврсној матрици, холограму) тела ће бити васкрснута, али промењена и другачија него ова овде на земљи. Другим речима, раздвајање душе од тела није никада потпуно. У горепоменутој књизи о животу душе после смрти Жан Клод Ларше цитира Св. Максима Исповедника и нарочито Св. Григорија Нискога који говори о причи о убогом Лазару како га богаташ препознаје јер његова душа носи својеврснο обличје (εἶδος) тела по коме ће тело опет бити васкрснуто и човек васпостављен у својој пуноћи. Зато у хришћанској традицији не постоји појам платонистичке душе која је сасвим аутономна и којој тело није потребно. У складу са тим Црква од најранијих времена чува традицију поштовања тела покојника јер тело и даље, иако у стању распадања представља део ипостаси човека, као и душа, која наставља да живи у промењеном стању привременог постојања ван тела. Зато не говоримо о души самој по себи, већ увек о души тог и тог човека, слично као када се молимо за спасење душа наших не молимо се за спасење само овог аспекта човекове личности, већ за спасење целог човека. 

И живи и упокојени обитавају у категоријама створеног света, и самим тим и времена које, могуће, за њих на другачији начин протиче од овога века (αἰῶνος τούτου) тј. времена овог вештаственог света. То време ипак још није вечност тј. време будућег века, вечност (ἀιωνιότης), а поготово не надвремена вечност која је својствена само Богу (ἀϊδιότης). Такође небо као начин постојања у коме обитавају светитељи и анђели није васионски простор, али ни оно небо у коме вечно живи „наднебески“ Бог (ἐπουράνιος Θεός), који је изван и изнад сваког времена и простора, као једини вечни и нестворени. Тек након другог доласка Господњег, када буду створени ново небо и земља (Отк. 21-22) након завршетка овог света и века (συντέλεια τοῦ κόσμου τούτου), сви ће добити нова тела и проћи ће коначлни Суд Божији. Они који су живели у заједници са Богом, постали причасници божанских нетварних енергија кроз евхаристијски живот обитаваће у Царству Божијем (Небеском Јерусалиму) у прослављеним физичким телима и цареваће вечно са Господом и анђелским хоровима. Они, пак, који нису отворили себе за деловање Божије благодати и који су живот провели у греху и страстима без покајања васкрснуће на вечни суд и осуду и обитаваће у вечном огњу (паклу) заједно са демонима. Ове реалности ће према Св. Писму и мноштву сведочанстава светитеља Цркве бити вечне и непромењиве и неће се односити само на човекову душу, већ и на васкрсло тело.

Без икакве претензије да на овако ограниченом простору износим основне елементе православне есхатологије, и бројна сведочанства из богатог предања Цркве шта бива са човеком након телесне смрти до васкрсења свих (што можемо врло детаљно са великим бројем цитата наћи у Ларшеовој књизи), сматрам да је важно да олако не потецењујемо ова сведочанства  и развијамо неке спиритуалистичке и философске теорије које су стране хришћанству, али да, такође, с друге стране не идемо без духовног расуђивања у разне детаље из појединих сведочанстава (виђења) верујући да те реалности могу да се подробно опишу и да саме по себи представљају утврђену веру Цркве.

Предање о митарствима у контексту горе реченог има своје место у животу Цркве и духовно је педагошког значаја, али само уколико се води рачуна о следећим јако важним стварима:

1.    Идеја да демони суде душама није хришћанска јер је једини судија свима Бог. Тумачење учења о митарствима у смислу да демони одређују ко ће ићи ка Богу, а ко ће ићи у таму ада, једноставно нема основу у хришћанском предању. Без сумње, једном када душа напусти тело она улази у духовну димензију постојања у којој у складу са својим унутрашњим настројењем може да пролази различита искуства било са анђелима или демонима, али ни једни ни други не врше суд. Привремени суд је судећи по бројним сведочанствима из предања Цркве суд савести и наставак настројења које је човек имао у овом свету јер душа без тела није у стању да промени настројење које је слободном вољом прихватила у овом животу. Не треба потцењивати настојања демона, како за овога живота, а тако и након смрти тела да душу збуне и уплаше и одвоје од Христа, али и не треба губити веру да анђели, заступништво светитеља и молитве Цркве помажу људима и овде и након телесне смрти да прођу демонске замке и страх и велику промену приликом одвајања душе од тела. Јеротеј Влахос у својој књизи „Живот после смрти“ истиче да демони немају моћ над душом човека који се сјединио са Христом, али да имају „власт“ само над оним душама које су им се вољно потчиниле у овом животу, што је значајна разлика од буквалног тумачења сведочанства о митарствима из житија Св. Василија Новог.

2.    Број митарстава и начин како се на њима „суди“, што се помиње у житију Св. Василија Новог, не постоји конкретно у бројним другим примерима из православног предања и може се претпоставити да је дидактичко-алегоријског карактера. Иако нико никада догматски није дефинисао постојање митарстава на начин описан у поменутом виђењу и о тим искуствима не могу да се нађу директне потврде у Св. Писму, ово предање је сачувано, уз различите детаље, од најстаријих времена и ако се правилно разуме, као и бројна житија светих, не садржи ништа супротно побожности (правоверју). Треба поменути став Св. Теофана Затворника који пише да све што је речено у виђењу о митарствима у житију Василија Новог представља реалност, односно тачније да „ове слике (алегорије) представљају реалност, али саме нису по себи реалност јер је стање душе после смрти нематеријално, ноетичко (умно), јер како и сам Апостол Павле каже након што је био узнесен на небо да оно што је тамо „није могуће човеку изрећи“ (2 Кор 12.4).“ Св. Теофан, настављајући о овоме питању у своме спису о души и анђелима предлаже да се „оставимо спекулација о томе шта се дешава у духовном свету. Читајте, понирите у смисао реченог, духовно се изграђујте, али не трчите да доносите исхитрене закључке. Јер оно што је тамо „око није видело, ни ухо чуло, нити је ушло у срце човеково“ 1Кор 2.9“.

3.    Имајући ово у виду, митарства не треба схватати дословно као царинарнице у подваздушном простору (атмосфери), већ заправо као алегоричне представе реалног и неретко болног суочавања човекове душе са својим духовним стањем, својим гресима и страстима, као и последицама везивања са демонским светом у овом животу. На основу тог суочавања душа ће до васкрсења обитавати или у блаженој нади вечног живота у Христу или у мраку самоизолације и очајања, у духовној тами ада.

4.    Што се тиче откупљивања грехoва тј. плаћања за грехове демонима да би душа могла да прође митарства, ову алегоричну слику такође не треба прихватити дословно, већ са расуђивањем. Душа човека који је пре смрти живео евхаристијским животом Цркве, остаје у црквеној заједници и даље, јер је Црква заједница и живих и упокојених. Из сведочанстава, посебно отаца подвижника душе светитеља усходе у рај праћене хоровима анђела, док душе оних који су живели у мраку греха сачекују хорде демона испуњавајући је ужасним страхом и одводе је у „адске тамнице“. 

5.    Душа која напушта тело носи са собом бреме свог живота у телу. Многи текстови, посебно из аскетске традиције Цркве наглашавају колико је душа повезана са телом у овом животу овде на земљи. Када греховним животом човек прихвати страсти као свој природни начин постојања, разлучењем душе од тела, наставља се агонија у немогућности да се те страсти задовоље и да се без тела раскине веза са предметима тих страсти. Уколико човек за живота није кренуо путем покајања, отворивши срце за деловање Божије благодати, душа и пре, али и након телесне смрти пролази агонију. То није јуридичко питање, као у римокатоличанству, где онима који нису принели довољно дела покајања предстоји „очистилачки огањ“ пургаторијума док се не задовољи Божија правда и чије се време трајања може скратити молитвама Цркве. Православљу је ово учење потпуно страно. За оне који су се упокојили Православна Црква приноси молитве које садејствују благодати Божијој и дају утеху и чувају у евхаристијском сећању. Црква се моли Богу да упокојени остану у вечној памјати (сећању) Божијем, и да бораве у блаженом уснућу. То је и смисао наших молитава за покојнике. Многи богослови, а међу њима посебно Флоровски помињу да одвајање душе од тела, не прекида везу човека са Црквом јер покојник остаје у љубави Цркве коју сачињавају и живи и упокојени који су сви чланови светотајинског Тела Христовог. Међу живима и онима на небу постоји непрестано општење у Телу Христовом - Цркви. О томе, што Ларше наводи у својој књизи, пише и Св. Никола Кавасила, али и пре њега Св. Григорије Назијанзен, Златоусти и други напомињући да божанске тајне освећују и оне који приносе и оне за које се приносе и божанска благодат испуњава и живе и покојне који на неизрецив начин учествују у евхаристијском животу Цркве преко литургије и молитава верних, слично као свети који су живели у потпуној изолацији у пустињама, далеко од људских станишта и самим тим храмова и литургија. Покојници примају освећење од евхаристијских служби у овом свету и будући да више не могу да греше бивају све више очишћаване, као злато у огњу, напомиње Кавасила. Овде примећујемо идеју донекле сличну пургаторијуму, али опет толико другачију, засновану не на мучењу ради задовољења неке Божије правде и на заслугама, већ на темељима евхаристијске заједнице. 

6.    Сусрећући се данас са неретко врло детаљним описима живота душе након смрти на основу разних виђења непоузданог порекла, веома је важно да знамо да овакви утицаји постоје у Цркви још од најранијих времена. Већ смо споменули хришћанска гностичка учења из 2. и 3. века,  који су веома разнолика и често неусклађена једна са другим. У њима се помиње постојање тартара (пакла) у утроби земље и разним небеским сферама, чак повезаним са системом зодијака. Курт Рудолф у својој књизи о природи и историји гностицизма тврди да заједно са постојећим универзумом коме припада земља, планетарним системом и сферама зодијака укупно постоји двадесет нивоа постојања пре небеске сфере.  У том поднебесном простору обитавају „кнезови који владају у ваздуху (τῆς ἐξουσίας τοῦ ἀέρος уп. Еф. 2.2), „господари таме“ (уп. Еф. 6.12 „Јер не ратујемо против крви и тијела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога свијета (κοσμοκράτορας τοῦ σκότους τοῦ αἰῶνος τούτου), против духова злобе у поднебесју (ἐν τοῖς ἐπουρανίοις).“). Истина ово се помиње и у Еванђељу, али по већини тумача погрешно је веровати да се то односи на простор у стратосфери, јер „небо“ које су изгубили својим падом демони није материјално небо иако је део створеног света, али невидљивог. Демони делују у „поднебесју“, односно у видљивом материјалном свету и делују смућујуће на душе које напуштају овај свет и иду у привремено покојиште блажених душа.

У хришћанску иконографију је из предхришћанских митологија ушло и вагање душа од стране анђела, што је веома чест мотив у египатској уметности и религији. Мотив вагања, проверавања подобности душа је чест мотив у теозофији и Кабали. Иако у хришћанству имамо разне елементе предхришћанских митологија оне, ако се користе у уметности или у литургијском језику Цркве, имају искључиво значење које је у контексту предања Цркве. Када видимо фреске са анђелима који вагају душе, то свакако не значи да ће бестелесни духови судити људима. Штавише, у Светом писму се каже у 1Кор 6.2-3 „Зар не знате да ћемо судити анђелима?“ Судити (κρίνω) на јелинском значи и управљати и ове речи Апостола само указују да је човек који је створен по лику Божијем створен да буде виши од анђела. Отуда толика мржња демона према људима, и брига анђела да људима помогну и сачувају их од замки нечастивог јер је човек створен по образу и подобију Божијем.

Хришћански гностици су посебно имали интересовање за начине како да душа узиђе пред Бога и прође ова демонска бића. Ту је посебну улогу имало тајно знање „гносис“. Још од предхришћанских времена у разним религијама су постојале посебне инкантације, рецитовање имена богова (демона) као и посебни ритуали чији је циљ био да обезбеде безбедан пут душе до божанске сфере. Све је ово било прихваћено у гностичким веровањима и измешано са елементима хришћанства. Против гностицизма Свети Оци су се жестоко борили, посебно Св. Иринеј Лионски који нам је и оставио највише података о њиховим баснама и фантазијама. Против њих су писали и Иполит, Климент Александријски, Августин као и црквени писци Тертулијан и Ориген. Утицај гностика нарочито је био јак у Египту, па није ни чудо да је у Наг Хамадију пронађена и највећа сачувана библиотека њихових списа.

Могуће мешање предања из гностичких извора са аутентичним предањем Цркве може се приметити и у беседама које се приписују св. Макарију Египатском (иако су највероватније каснијег порекла) о поменима трећег, шестог, деветог и четрдесетог дана. Овде није проблематично постојање помена у ове дане, јер они су очигледно древног порекла и показују да је Црква молитвено бринула о уснулим члановима, већ о једном по мишљењу многих апокрифном веровању да ти помени бивају у те дане јер од трећег до деветог дана душа обилази рајска насеља (сахрана се обично обављала трећег дана), а од деветог до четрдесетог дана душа је обилазила мрачна подземља пакла, да би четрдесетог дана стала пред престо Божији и прошла привремени суд. Ово предање се често повезује са митарствима која трају до четрдесетог дана, што је тема присутна и у неким гностичким списима. Апостолске установе из 4 и 5. века помињу посебне молитве трећег дана VIII, 42, 1. Али овде се не говори о никаквом путовању душе кроз рај и пакао, већ о символичном значењу трећег дана „Нека трећег дана покојник буде испраћен псалмима, читањима и молитвама по угледу на онога који је васкрсао трећег дана; и девети дан нека се прославља у знак сећања на живе и уснуле, а четрдесети дан према древном обичају, јер тако је народ оплакао Мојсеја… и нека се милостиња даје сиромашнима у знак сећања на њега (покојника)“. На пример у животу Св. Симеона Солунског имамо слично тумачење зашто су баш ови дани важни: Трећи дан – због тога што нас је створио Тројични Бог и да живимо у нади да ћемо васкрсењем из мртвих бити обновљени у древној лепоти коју је Адам изгубио. Девети дан – зато што праведници чекају Васкрсење заједно са анђелима којих има по предању девет чинова, три тријаде, који славе Бога. Коначно четрдесети дан је дан у сећање на Христово Вазнесење након Васкрсења из мртвих које је уследило након четрдесет дана. На овај дан се подсећамо да ћемо васкрсењем из мртвих бити уздигнути на облаке у сусрет Судији и Спаситељу и са њим бити довека (уп. 1 Сол. 4.17) У овом предању све је усмерено на васкрсење, а не на путешествије душе по подземљу и небеским сферама, што одаје врло могући утицај гностицизма.

7.    У овом контексту треба поменути и латинско учење о чистилишту где душе оних који су се покајали, а нису принели довољно дела покајања морају да буду очишћене и у зависности од тежине својих грехова бивају препуштене огњу пургаторијума да би на крају могле да дођу Господу. Ово учење вуче порекло у овом облику од 12 века и прихваћено је на више латинских сабора као званично римокатоличко учење и ослања се на веровање о потреби задовољења Божије правде. Учење о чистилишту је страно Православној Цркви и одбачено је као неправилно јер се спасење и суд посматрају у контексту јуридичког схватања оправдања и заслуга и нема јасног утемељења у традицији Цркве пре Средњег века. Учење о чистилишту је по мишљењу многих аутора очигледно настало под утицајем предхришћанских јелинских митова. Постоји доста аргумената да пургаторијум из латинске хришћанске традиције Средњег века заправо представља оживљавање идеја Платона и Хераклида Понтијског и других паганских писаца. За разлику од паганског ада (хада) описаног код Хомера и Хесиода, небески ад из дела каснијих грчких и римских философа је привремено место где душе проводе одређено време након смрти пре него што могу да се покрену у правцу вишег степена постојања или се реинкарнирају на земљу. Локација овог привременог ада варира од аутора до аутора. Хераклид Понтијски је веровао да је његова локација у Млечном путу. Стоици, Цицерон, Виргилије, Плутарх га смештају између месеца и земље, док су Нумерије и каснији неоплатоници сматрали да се налази негде у сфери непокретних звезда и земље (Adrian Mihai,"L'Hadès céleste. Histoire du purgatoire dans l'Antiquité). Чињеница је да идеју очишћења душа након смрти помиње више светих отаца Иринеј, Климент Александријски, Августин, Златоусти и други, али не у оном облику у коме је прихватила Римокатоличка црква у средњем веку. 

Православна Црква одбацује учење о Чистилишту због тога што је у многим елементима супротно православном предању Источне и Западне Цркве барем првих 10 векова, али притом ни најмање не доводи у знак питања значај евхаристије и молитава за покојнике који и након смрти учествују у благодати која долази од евхаристијског живота Цркве. Они који су овај свет напустили са благочестивим настројењем и надом у Христа добијају утеху и укрепљење и својеврсно очишћење кроз евхаристијски живот. Упокојени чланови Цркве настављају да живе у „путиру вечности“ како каже Шмеман и не прекидају заједницу у Христу са осталим члановима Цркве. Они настављају да живе у Христу. То није очишћење огњем мучења, већ радосно очишћење које благодаћу Божијом растапа преостале везе душе са лошим навикама и страстима које је још обремењују и након којег налази блажени мир и покој са душама преминулих праведника. Из житија Св. Макарија Великог видимо да умрли жрец који са њим разговара каже да када и њих који су живели без вере у Христа неко помене у молитви и они добијају олакшање и уместо да не виде лица једни других живећи у мраку, на тренутак угледају једни друге, што им даје утеху. Ово је духовно виђење али са јасном поруком, да молитва и за оне који су живели противно Христу и савести помаже или барем даје утеху чак и онима који су служили демонима. Бог је коначни судија и он једини познаје тајне срца па човек никада не може да са сигурношћу каже ко се након смрти налази у каквом стању, а поготово шта ће наследити након коначног Суда Божијег. То очишћење душа које је другачије од онога у латинском пургаторију помиње и Св. Марко Ефески разобичујући латинску заблуду очистилачког огња чистилишта, заснованог на сасвим другим основама.
 

https://pouke.org/forums/topic/45714-архимандрит-сава-јањић-о-привременом-и-вечном-суду/

Бог је онај ко ме види до краја, ко ми је до краја одан. Проблем нашег односа је у мојој затворености као мом слободном чину. Не гневи се Бог, него ја њему окрећем леђа и бежим од њега у Тарсис (Јона 1, 3). Моја богообдареност слободом је веома озбиљан параметар мог односа са њим. Сваки истински грех Богу додељује улогу Одсутног у мом унутарњем животу. То се дешава када моју свест гута храна коју гутам, када моја емоција постоји сама по себи, када Бог у њој нема удела. Навика зачауривања себе у животне процесе и догађаје удаљава човека од Бога и човека од човека.

Наш ближњи који сам у себи дегустира свој доживљај (пријатан или непријатан) сакрива се њиме од нас. Понекад је корисно да људи отворе своју чауру, не зато што се у чаури наше психофизичке свести догађа нешто лоше, него зато што то што се догађа ограђује људе једне од других. Тада се јавља потреба за “беспредметном”комуникацијом, у којој човек позива другог да, једноставно, постоји заједно са њим. То је природно и има терапеутско дејство.

У односима са Богом догађа се нешто слично. И овде се, као и у односима са људима, може приметити двоструко кретање, истовремено ка њему и  и од њега (из страха да нас он неће схватити, да ће нас осудити). Дакле, и поред све рационалне жеље за потпуним јединством са Богом, лако се може приметити наше унутарње ограђивање од њега. У том контексту, грех је лично моја погрешна тежња која противречи мојој другој тежњи. То је оно што се може назвати грехом против себе: ометање себе у постизању циља отворености пред Богом. Када је апостол Петар у жару побожности одбио да му Исус опере ноге, Исус му је објаснио да је то грешка, ако жели да постане део његовог Царства.

На мањој скали, грех се своди на разне облике личне неудобности, као што су свађе, увреде, лажи, преједање, лењост, итд. Констатујући ове појаве као неудобне, човек их може доживљавати као грех због којег се Бог гневи. Међутим, истина је да и неверници и верници имају строгог унутарњег цензора који осуђује један тип понашања у односу на други. У психологији се то зове “унутрашњи критичар”- механизам који обавља задатке контроле и вредновања.

Шаблони понашања у нашој свести често ступају у међусобни конфликт. На пример, ми у себи истовремено носимо слику прагматичара који се добро сналази у животу и слику племенитог витеза. Када трећи пут пристанемо на молбу пријатеља да га причекамо за паре које нам дугује, слика племенитог витеза ступа у конфликт са сликом прагматичног човека данашњице. Унутарњи конфликти ове врсте једнако су заступљени међу верницима и неверницима. То је чисто психолошки процес који нема везе са вером или неверовањем у Бога. На језику свакодневице то се најчешће зове “савест”. О таквим случајевима апостол Јован хришћанима пише: По томе знамо да смо од истине и успокојићемо пред њим срца своја; јер, ако нас осуђује срце, Бог је већи од срца нашег и зна све (1Јн 3, 19-20). Регулисање конфликта савести је питање унутарњег комфора/дискомфора човекове свести. А Бог се не може назвати “гласом савести”, зато што једном гласу савести противречи други глас савести у оквирима једне исте свести.
Сви појмови временом избледе и истроше се. Тај природни процес није заобишао ни појам “грех”: у савременом семантичком пољу он постоји као рудимент који упућује на идеје које ми данас не прихватамо - првобитну хармонију света, гневљивог Бога, вербално манипулисање њиме, итд.

Појам “грех” у својој савременој улози подређен је, као и некада, стварању и подстицању осећања кривице пред Богом и човеком. Традиционална детаљизација греховности не подразумева баланс између осећања кривице и осећања личног достојанства: прво се проглашава за чисту врлину, друго за гордост, која је такође грех. Однос савременог хришћанина према хипертрофираној кривици је двојак: с једне стране, ми и даље вреднујемо осећај кривице као побожан, али, с друге стране, не желимо да се претворимо у неуротичара који бичује самог себе. Тиме се циљ појма “грех” такође помера ка трезвенијем вредновању себе.

о. Вјачеслав Рубски

одломак из књиге "Православна духовност: Рестарт"

приредила администрација "Поуке.орг"

Житије светих из Пролога Св. Николаја Велимировића

НО, СВОЈ УСЕВ ДИВНИ МАРКО КРВЉУ ЗАЛИ. Беше Марко сапутник и помоћник апостола Петра, који га у посланици својој првој назива сином својим, не сином по телу него сином по духу. Када Марко беше с Петром у Риму, умолише га верни, да им напише спасоносну науку Господа Исуса, Његова чудеса и живот Његов.

      Тропар, глас 3.

Свети Апостоле и Јеванђелисто Марко, моли Милостивог Бога, да опроштај грехова подари душама нашим.

     Тропар други, глас 3.

Од врховног Апостола Петра се научивши, Апостол Христов си био, и као сунце на све стране си засијао. Александрији си био украс, блажени, тобом се Египат од обмане демонске ослободио и јеванђељским твојим учењем просветио си све, као светли стуб Цркве. Зато твоју успомену поштујући, светло славимо, Марко богогласни: Моли Бога кога си кроз Јеванђеље благовестио, да подари опроштај грехова душама нашим.

     Тако Марко написа Свето Јеванђеље, које виде и сам апостол Петар и посведочи као истинито. Од апостола Петра би Марко постављен за епископа и послат у Мисир на проповед. И тако св. Марко би и први проповедник Јеванђеља и први епископ у Мисиру. Мисир сав беше притиснут густим мраком незнабоштва, идолопоклонства, гатарства и злобе. Но с помоћу Божјом св. Марко успе да посеје семе науке Христове по Ливији, Амоникији и Пентапољу.

     Из Пентапоља дође у Александрију, куда га вођаше Дух Божји. У Александрији он успе да заснује цркву Божју, да јој постави епископа, свештенике и ђаконе, и да све добро утврди у вери благочестивој. Своју проповед Марко потврђиваше чудесима великим и многим. Када незнабошци подигоше тужбе на Марка, као разоритеља њихове идолопоклоничке вере, и када градоначелник поче трагати за Марком, овај одбеже поново у Пентапољ, где продужи утврђивати своје раније дело. После 2 године опет се врати Марко у Александрију, на велику радост свих верних, чији се број бише већ врло умножио. Том приликом Марка ухватише незнабошци, везаше га чврсто и почеше вући по калдрми вичући: повуцимо вола у обор! Свега рањена и искрвављена бацише га у тамницу, где му се најпре јави ангел небески, храбрећи га и крепећи га; а по том јави му се сам Господ Исус и рече му: „мир Теби, Марко, јеванђелисте мој!" на што му Марко одговори: „мир и Теби Господе мој Исусе Христе!"  Сутрадан злобни људи извукоше Марка из тамнице и поново га вукоше по улицама са истом виком: повуцимо вола у обор! Сав изнурен и изможден Марко изусти: у руке Твоје, Господе, предајем дух мој! и тако издахну и пресели се душом у бољи свет. Његове свете мошти бише од хришћана чесно сахрањене, да кроз векове дају исцелења људима од сваке муке и сваке болести.

https://www.crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/sveti-apostol-i-jevandjelist-marko-markovdan

 (Јеванђеље по Јовану 5 гл., 1-15)

Нада човека

Христос је био и јесте једини и непрекидни захтев сваког човека. Одагнава сваку тугу и преображава сваки људски бол. Нико није толико заволео човека и ослободио га страха од његових граничних ситуација као Христос.

У Јерусалиму, у бањи Витезди код Овчијих врата, како се у јеванђелском читању  помиње, догодило се чудо исцељења болесног (раслабљеног), који је читавих 38 година носио крст своје болести. У такво стање, како закључујемо из јеванђелског текста, одвео га је грех и прекид његовог односа са Богом. И поред очаја и усамљеност који га је као човјека обузимао, он није престао да стрпљиво чека своје исцељење. И чудо се дешава. Бог га не оставља. Није га разочарао. Реч Христова је спасоносна: Ето постао си здрав, више не гријеши, да ти се што горе не догоди. Искупитељско присуство Господње исцељује тело и душу раслабљеног.

Потрага за Богом

Бог је постао приступачан Његовом нествореном благодаћу и Његовим нествореним енергијама, које су део Његовог божанског постојања. Човек заиста може да упозна Бога. Међутим, овај сусрет се одвија на тих начин, односно одвија се у простору срца, као што је био сусрет Христов са раслабљеним човеком. Дакле, трагање за Богом се не врши само са људским интелектом, одсеченим од остатка људског постојања, већ са целим недељивим људским бићем, а центар тог напора је људско срце.

Човек не може да се сретне са Богом све док му је ђаво у срцу, који често господари човековим срцем.

Стална духовна борба

Наша једина брига требала би да буде да живимо Христовим животом, да будемо Његови ученици и да престанемо да будемо заробљеници греха. А роб не остаје у кући вавијек, син остаје вавијек. Ако вас, дакле, Син ослободи, заиста ћете бити слободни (Јв. 8, 34-36). То је управо слобода коју Господ даје одузетоме, свакоме од нас, који се труди да постане син Божији и да неуморно пребива у дому свога Оца. Наравно, наша молитва за ово не долази одмах. Није лак задатак задржати сећање на Бога у нашим срцима док смо окружени светом који се не моли и не живи евхаристијским (литургијским) животом.

Људи који се моле

Молитва преноси ум и срце у вечност и једино нас брине како ћемо се удостојити Бога. То не значи пасиван живот одвојен од наших ближњих, и оних који нас окружују, дакле један  вертикални индивидуални однос са Богом. Напротив. Човек молитве је онај који својом молитвом обухвата све људе, сву творевину, цео свет. Оче наш, кажемо у нашој молитви. Дух молитве чини да владамо својим страстима а не другима, чини нас људима љубави, милосрђа, разумевања, доброте. Чини нас сличнима Господу који је чуо уцвељени глас раслабљенога: “Господе, немам човека”, односно “Господе, немам никога, неподношљиво сам сам”, и Он га исцељује, искупљује.

Молитва у радости, у искушењу, у борби је наша једина нада и наша радост: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј нас.

(Митрополит Агатангел Харамантидис је генерални директор „Апостолики Дјаконија“ Грчке Православне Цркве)

Превод са грчког: Н.Ј. Гачевић

На трећу недељу после Васкрса у цркви се чита одељак из Јеванђеља по Јовану у коме се говори о томе како је Христос исцелио раслабљенога. Јеванђелист Јован пише: “Потом беше празник јудејски, и изиђе Исус у Јерусалим. А у Јерусалиму код Овчијих врата постоји бања која се на јеврејском зове Витезда, и има пет тремова. У њима лежаше велико мноштво болесника, слепих, хромих, сухих, који чекаху да се вода заталаса. Јер анђео Господњи повремено силажаше и узбуркаваше воду; и који би први ушао пошто се узбурка вода, оздравио би, ма од какве болести боловао. А онде беше неки човек који тридесет и осам година беше болестан. Кад Исус виде овога где лежи, и разуме да је већ много година болестан, рече му: Хоћеш ли да будеш здрав? Одговори му болесник: Да, Господе, немам човека да ме спусти у бању када се узбурка вода; а док ја дођем, други сиђе пре мене. Рече му Исус: Устани, узми одар свој и ходи. И одмах оздрави човек, и узе одар свој и хођаше…”(Јован 5, 1-9).

Тако гласи јеванђелска прича о раслабљеном. И многи чувши ову причи кажу себи: ето, опет неко невероватно чудо које не може имати и нема никакве везе са нашим свакодневним животом, интересима, потребама и захтевима. Но, ослушнимо и удубимо се у оно што Јеванђеље говори и схватићемо да се савремени човек, по правилу, вара у погледу те детиње једноставности Јеванђеља и краткоће јеванђелских прича. Савременом човеку се чини да истина о њему самом и његовом животу мора бити сложена и опширна, зато што је и он сам сложен. Но, непролазна сила Јеванђеља и јесте управо у томе што оно све своди на оно најважније, на оно што је прво и основно – на добро и зло, таму и светлост, човека и Бога, живот и смрт. Ако се, пак, усредсредимо и удубимо у Јеванђеље, али не само умом, већ и свецелим својим бићем, схватићемо да је у Јеванђељу – на крају крајева – реч увек реч о оном најважнијем. Јер свака сложеност живота је увек заснована на једноставности вечних питања: добра и зла, живота и смрти, Бога и човека.

Шта је вечно и непролазно у причи о раслабљеном? У средишту ове приче тако очигледно стоје речи које је раслабљени, болесни човек упутио Христу: “Немам човека”. То је заиста вапај онога ко је на својој кожи осетио страшну силу људкога егоизма. Свако за себе. Свако брине само о себи. И сви људи нису ништа друго до мноштво слепих, болесних, сухих и узетих, и сви они чекају да се “узбурка вода”, сви они очекују помоћ, саосећање, исцељење, утеху. Али… сваки од њих очекује помоћ само за себе. И када се узбурка вода, сваки се гура напред, заборављајући потпуно на друге.

У јеванђелској перспективи ова бања јесте слика света, слика људског друштва, символ самог устројства људске свести. Наравно, у свету је увек могуће наћи много примера превазилажења егоизма, много примера доброте и самопожртвовања. Но, чак и онда када – споља гледано – човек савлада свој егоизма, он и даље изнутра остаје заробљеник „себе“ и „својега“. Ако не себе, онда своје породице и својих: јер кошуља је телу ближа од капута. Ако, то није породица, онда је то свој народ. Ако, то није свој народ онда је то своја класа, или своја партија. Увек, то “своје”, обавезно “своје”! И то “своје” се увек супротставља ”туђем” које се, логично, увек схвата као непожљно и непријатељско. Кажу да је тако устројен свет и да се ту једноставно ништа не може променити. Зар је могуће, одговарамо, да је то последња, објективна и научна истина о човеку и човечанству? Зар је могуће да је у крајњем исходу све у свету засновано на индивидуалном или колективном егоизму, да све живи егоизмом? Капитализам је, кажу, зло зато што је – егоизам. И зато га треба срушити у име комунизма. Али, ни комунизам ништа друго и не ради осим што пропагира “своје”: своју идеологију, свој поглед на свет, своју класу, своју партију, то јест – своје и себе против сваког несвога и другога… Изгледа да нема излаза из тог „порочног круга егоизма“. И људи су се – и сами то не примећујући – навикли на живот у свету потпуно отрованом егоизмом. Крв, мржња, страх и – у најбољем случају – равнодушност. Навика таквог живота нас постепено савладава и ми временом престајемо да осећамо ужас егоизма као ужас… Двадесетих година овога века један младић, готово дечак, извршио је самоубиство и за собом оставио опроштајну поруку у којој је писало: “Нећу да живим у свету у коме свако сваког вара…”. Тај младић се, нажалост, угушио у егоизму света, није издржао.

О томе говори јеванђелска прича о раслабљеном. И сви ти болесни, сухи – сви су они болесни првенствено од неизлечивог егоизма који их нагони да завапију: “Немам човека!”. Нема човека! А то значи да човек почиње тамо где је побеђен егоизам. То значи да је човек, пре свега, лице окренуто ка другом човеку и очи које са саосећањем и љубављу гледају у очи другог човека. То значи да је човек – љубав према другом, састрадање са другим, помоћ другоме човеку.

Јеванђеље даље говори: тај нови и истински човек јављен нам је у Христу и дошао нам је у Христу. Христос долази усамљеном и напаћеном човеку не као неко туђ, већ као свој, долази да би прихватио страдање човеково као своје страдање, да би прихватио живот човеков као свој живот, да би помогао човеку и да би га исцелио. “Хоћеш ли да будеш здрав?”. То није питање онога ко хоће нешто неком да наметне, да некога у нешто убеди или да некога потчини себи. То је питање истинске љубави и, стога, истинскога саосећања. Нажалост и “религиозност”, такође, може постати егоизам, може постати занетост самим собом и својим. Но, важно је схватити да таква религиозност – ма колико се она представљала као некакво Хришћанство – није Хришћанство… Јер истинско Хришћанство је свецело у пробоју кроз страшне бедеме егоизма, у „пробоју ка љубави“ коју је – по речима апостола Павла – “Бог излио у наша срца”. И то је Његова нова и вечна заповест. То је то о чему говори све наше Јеванћеље, сва наша хришћанска вера…

https://spc.rs/недеља-раслабљеног/

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Ноћ Великог четвртка неки сматрају за ноћ рођења наше Цркве. Ово није сасвим тачно, али је ипак почетак овог рођења, почетак тог великог осмог дана, дана вечности, данас, на дан Тајне вечере.

Ми у Симболу Вере произносимо овакве речи: «Верујем у једну, свету, саборну и апостолску Цркву». У ове речи је веома тешко поверовати. Лако се слажемо са свим осталим порукама наше вере, јер је природно да човек верује у Бога. Природно је да верујући човек исповеда веру у Оца Без почетка, Сина Рођеног и Светога Духа, од Оца Исходећег. А шта је то – веровати у Цркву?

Наша Црква нам даје толико разлога за разочарење, тугу, неразумевање и недоумицу. На крају крајева, ми видимо земаљску Цркву, у њеној земаљској историји, у њеној земаљској устројености, Цркву која живи по законима канона, која, као држава, има границе и јурисдикције; Црква која живи својом самосвести о аутокефалности, националности и својим унутрашњим традицијама. Односно, Црква живи баш као што живи свака држава. Отприлике на исти начин на који се бори Црква, отприлике на исти начин се мири. Црква има своју политику, своју економију, своју идеологију. И у шта ту веровати? Ако је све ово земаљско, ако је све ово пролазно, ако је све ово коначно, као што је све земаљско коначно и пропадљиво? Овде не може бити ни јединства ни светости.

И покушавају да објасне да је ово Апостолска Црква, јер у њој постоји апостолско прејемство, а то се од Цркве схвата као преношење благодати Духа Светога рукама епископа. Тада се епископ замишља као нека врста акумулатора Светог Духа, који преноси апостолско рукополагање другим епископима.

Још кажемо да је Црква Света јер у њој има много светитеља. Али ми смо грешни, видимо свеце само на иконама и читамо o њима у житијима.

Кажу да је Црква Саборна, јер постоји седам Васељенских сабора на којима је Црква усвојила своје вероучење и сада чува свете догмате. Али видимо како данас ми нисмо у општењу са другом Апостолском Црквом, која има исте догмате и исте Васељенске Саборе.

У какву Цркву ми верујемо? Уосталом, показује се да се не може рећи да могу да верујем у ту Цркву коју сам управо описао и која нам је свима позната, заправо, какву само и виде људи са стране, читајући о њој у новинским објавама, у новинама или на интернету. Она се само тако и види, друге Цркве нема, а када људима који су далеко од Цркве кажемо да верујемо у Цркву, то изазива велико запрепашћење. Но и за нас саме је то питање: у какву Цркву ми верујемо?

Веровати се може само у Цркву Тајне вечере. Ни у какву другу Цркву се не може веровати. И разумљиво је зашто је ова Црква Света — Света је Христом и Светом Евхаристијом. И сви који се причешћују овом Евхаристијом постају и свети. Због тога током Евхаристије звуче речи «Светиње — Светима!». Не онима који су на иконама — додуше и њима, јер су ишли овим путем Цркве — већ нама.

Ово је црква Тајне вечере, где сви служе једни другима, где Христос умива ноге ученицима и каже: «Ако сте ви моји ученици — апостоли —онда и ви морате чинити то исто». Управо због тога је то – Апостолска Црква. И ми морамо бити ученици Христови и као Христос умивати једни другима ноге и чути ове речи упућене нама: ко хоће да буде први међу нама, нека буде свима слуга.

Ова Црква је Једна — јер је јединство у Евхаристији. То је јединство, када сви постају оно што смо данас чули у молитвама Евхаристије Светог Василија Великог: «Све нас који се од једног Хлеба и Чаше причешћујемо, сједини једне са другима у једно заједништво Духа Светога». Зато је Црква Једна.

И ова Црква је Саборна. Не зато што постоји седам Васељенских Сабора. Она је већ била Саборна када још није било сабора, јер Црква у преводу, односно на грчком — «Еклесија» (ἐκκλησία), значи «сабрање». Овде је сабрање, сабрање на Тајној вечери, сабрање са Христом као главом.

Ово је Црква у коју верујемо. Ова Црква је вечна. Ова Црква је Царство Небеско већ на земљи. Ова Црква ће се наставити у Царству Небеском, јер, како смо данас чули у Јеванђељу, Христос је рекао: «Пићу са вама ново вино».

Ново вино ће Он са нама пити.

У такву Цркву ја верујем.

Јер ово је Црква мог живота.

о.А. Умински

https://www.facebook.com/profile.php?id=100014723475780

Са фејсбук странице Алексей Шинкевич

Када у Страсну седмицу слушамо јеванђељско казивање о страдању Христовом, о Његовом распећу и крсној смрти сваки пут нас дубоко погоди један детаљ тог казивања: верност којом су Христу до краја били верни они малобројни, углавном жене о којима готово ништа друго и није казано у Јеванђељу. Ученици Христови су - како каже Јеванђеље - напустили свог Учитеља и разбежали се. Петар се трипут одрекао Христа. Јуда Га је издао.

За Христом је у време Његове проповеди ишло много људи. И свако је од Њега очекивао нешто: једни су очекивали помоћ, други - чудо, трећи - исцељење, четврти - ослобођење од мрског римског јарма, пети - уређење својих земаљских послова.

Али, сви ти бројни људи су потпуно погрешно схватали оно што је било главно у Његовом учењу - проповед саможртвене љубави и свецелог самопредавања за спас света и човека - ако су ишта уопште и схватали. Христос је помагао људима и људи су због тога долазили к Њему и ишли за Њим.

Међутим, у душама тадашњих јеврејских вођа и власти из дана у дан је све више нарастала мржња према Христу. У Христовој проповеди о љубави су се све чешће чула и предсказања о томе да ће Он самог Себе принети тој љубави на жртву. И мноштво које Га је дотад пратило почело је све више да се осипа и проређује. Последњи пут су се Његова земаљска слава и Његов људски "успех" јарко пројавили на дан Његовог свечаног уласка у Јерусалим када се - по речима Јеванђеља - "узбудио сав град". Но, и то је било само на кратко. Па и зар сви ти људи устари нису изашли, тако радосно и узбуђено, у сретање Христу само зато што су опет и опет од Њега очекивали и тражили земаљско царство, земаљску победу, силу и славу?

И све се то убрзо завршило. Светлост је згаснула и после Цвети је наступила тама, усамљеност и безнадна жалост Страсне седмице. А најстрашније од свега је било то што су Га у те последње дане издали они једини који су Му били блиски, ученици Његови, они којима је целог Себе предао. У Гетсиманском врту чак ни тројица најблискијих ученика Његових нису издржали: заспали су док се Христос молио у самртној борби и крвавом зноју, припремајући за страшну смрт. Из Јеванђеља знамо да се Петар - који је претходно тако громко обећавао да ће умрети са Христом - у последњем тернутку поколебао, затајио, да се одрекао Христа, издао Га... "И тада Га'' - пише јеванђелиста Матеј – ''сви ученици оставише и побегоше...".

Међутим, нису сви побегли.

Под Крстом се догађа чудо земаљске верности и земаљске љубави. Они који су у време Христове земаљске "славе" били тако далеко, које готово нисмо ни срели на страницама Јеванђеља, они којима - како видимо из Јеванђеља - Христос није ни говорио о Свом васкрсењу и за које је, стога, у ту ноћ под Крстом Његовим заиста све било готово и свему био крај - управо су се ти показали као највернији и најистрајнији у непоколебивој земаљској љубави. Јеванђелист Јован пише: "А стојаху код Крста Исусова мати Његова, и сестре матере Његове Марија Клеопова, и Марија Магдалина'' (Јован 19, 25).

А потом, пошто је Исус већ умро:

"Дође Јосиф из Ариматеје, који беше ученик Христов, али кришом због страха од Јудејаца, замоли Пилата да узме тело Исусово. И допусти Пилат. Онда дође Јосиф и узе тело Исусуово. А дође и Никодим, који је први пут долазио ноћу Исусу, и донесе помешане смирне и алоје око сто литара. Тада узеше тело Исусово, и обавише га платном с мирисима, као што је обичај у Јудејаца да сахрањују. А на ономе месту где би распет беше врт, и у врту гроб нов, у који још нико не беше положен. Онде, дакле, због петка јудејскога, пошто беше близу гроб, положише Исуса"(Јован 20, 38-42).

Прошла је субота и у праскозорје трећега дана по распећу те верне жене су дошле на гроб Исусов да би - по обичају тог времена - помазале мртво тело миром, то јест мирисним уљима. И управо се њима првима јавио Васкрсли Христос, оне су прве чуле од Васкрслога Христа поздрав "Радујте се!" који од тада занавек постаје суштина хришћанске силе.

Тим људима и тим женама Христос није открио тајне будућега као што је то учинио дванаесторици изабраних апостола, ти људи и те жене стога нису знали смисао Његове смрти, ни тајну долазеће победе, долазећег Васкрсења. За њих је смрт њиховог Учитеља и пријатеља била стварна смрт и крај свега. А та смрт је, притом, била још и страшна и срамна смрт, страшан крај и завршетак свега.

Они су стајали под Крстом само зато што су Га волели и што су, из љубави, састра-давали са Њим. Они нису оставили Његово мртво и измучено тело, већ су извршили све оно што одувек чини љубав при последњем растанку са вољеним. Они које је Христос молио да бдију са Њим у тренуцима страшнога борења у Гетсиманском врту - када је Он, по речима Јеванђеља, почео да се "жалости и тугује" - одрекли су Га се, напустили су Га, разбежали су се. А они од којих Он ништа није тражио остали су Му верни по својој простодушној људској љубави. "А Марија стајаше крај гроба плачући."

Тако кроз све векове плаче љубав.

Тако је и сам Христос плакао поред гроба свога пријатеља Лазара.

И, гле, та је љубав прва сазнала за победу Христову. Тој љубави, тој верности је пр-вој било дано да сазна да не треба више да плаче, да је "победа прогутала смрт" и да више нема и да више никада неће бити тог безнадежног растанка.

Ето то је смисао изласка жена-мироносица у рано недељно јутро на Исусов гроб. Тај излазак нас стално подсећа на то да су једино њихова љубав и верност сијали у безнадежној тами Страсне седмице. Тај излазак нас непрестано подсећа на то да у овом свету нису умрли и ишчезли ни верност, ни љубав. Тај њихов излазак суди нашем малодушју, нашем страху, нашем вечитом и ропском самооправдавању. Тајанственом Јосифу, Никодиму и тим женама-мироносицама, које су пре свитања изашле на гроб Исусов, посвећено је тако мало места у Јеванђељу. А управо се ту, у њиховој верности решава вечна судбина свакога од нас.

Чини ми се да нам је управо у наше дане посебно потребно да се сетимо те љубави и те једноставне људске верности. Јер живимо у времену у коме светом господари зло учење о човеку и његовом животу, учење које непрестано покушава да дискредитује и ту љубав и ту верност.

Вековима већ у свету - истина слабо, али непрестано - светлуца и просијава све-тлост верности, љубави и састрадања жена-мироносица које су ћутећи гледале страдање Човека Кога су сви одбацили. И ми данас треба да се као за сламку хватамо за све то што у нашем свету још увек живи топлином и светлошћу те и такве једноставне, земаљске људске љубави. Љубав не пита човека за теорије и идеологије, она се обраћа његовом срцу и његовој души.

Тутњала је људска историја, рађала су се и сурвавала царства и културе, беснели су крвави ратови, но за све то време и непрестано над земљом, над том смутном и трагичном историјом светли лик тих верних жена-мироносица. Лик њихове бриге, саможртвене верности, љубави и састрадања. И да у историји није било присуства и светлости тог њиховог лика наш свет би - без обзира на све његове успехе и достигнућа - био само један страшан свет.

Може се без икаквог претеривања рећи да је жена та која је спасавала и спасава чо-вештво човека. Жена га спасава, али не речима и не идејама, већ тим својим ћутљивим и брижним присуством препуним љубави. Жена је најзаслужнија за то што - без обзира на све зло које господари светом - у свету никада не престаје тај тајанствени празник живота, што се тај празник празнује и у сиротињској кући за сиромашним столом једнако радосно као и у дворцу за краљевском трпезом, јер је извор радости и светлости тог празника у жени, у њеној љубави и верности која никада не пресахњује.

"Немају вина...". Али, док је она ту - мајка, жена, невеста - биће довољно вина, до-вољно љубави, довољно светлости за све... (О. Александар наводи речи које је Пресвета Богородица упутила свом Сину Исусу на свадби у Кани Галилејској када је сватовима понестало вина. Ради се о символичкој слици палог света који је остао без вина, тј. без божанског живота у себи. И поред тога што је Исус Својој мајци одговорио да "још није дошао час Његов", она - у својој материнској истрајности - слугама које су стајале поред трпезе каже: "Што год вам буде рекао учините". Христос претвара воду у вино и тиме сиволички показује пут спасења човека и света: пут преображења палог у Богом обновљено и смртног у Богом бесмртно. /примедба  преводиоца/)

https://www.eparhija-sumadijska.org.rs/библиотека/item/1096-zene-mironosice-–-nositeljke-dobre-vesti