Своје тумачење Библије отац Драган Милин засновао је на чињеници да је Библија источњачка семитска књига настала на Блиском Истоку и да се не може буквално ишчитавати кроз наочари савременог европског човека.

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/8/12/09/kratko_protojerej_stavrofor_prof._dr_dragan_milin_o_bibliji_preobrazenjska_crkva_na_vidikovcu_16._9._2012..mp3

Извор текста и аудио снимка: Радио Слово Љубве

Овде погледајте најаву емисија ,,Вера и наука" са теологом Марком Јефтићем.

Није тешко закључити, нису чак потребне ни дубље научне анализе за оно што је на први поглед видљиво и о чему нам Галбрајт говори – а то је да су друштва са хришћанским наслеђем широм света данас изразито секуларизована. Од тог правила нема

изузетака, па ни у случају нашег, српског друштва. У ближој будућности сигурно можемо очекивати само дубљи и шири наставак тог процеса.

Погледајте наставак текста на линку

Сви се држимо (или би бар требало да се држимо такве перспективе), премда она одише, рекло би се, неком конвенционалном етиком, која свакако није без пневматолошког еха али је често замагљена и угушена одређеним стадијумом толеранције а некада ни тога него неког уштогљеног уздржања које не сме да гласно изнесе свој став о нечему. Овде је пак реч о нечему вишем – о саможртвовању. До краја, до дна, до сржи.

Имамо примера у историји међу светима који су делали овај макисмализам (не морамо се увек позивати на јуродиве, то постаје клише). Позната је прича да је један човек узео на себе убиство које није починио да би се спасио један убица а касније је имао чак и виђење Христа у тамници (узео сам ово као баналан пример).

Кога год другог да узмем као модел, полазим од тога да је свако био човек ништа мање од нас, па самим тим овако нешто није немогуће (још мање недостижно) за онога ко, према јеванђељском моделу, велику љубав има па самим тим показује и велика дела која нама делују “ван закона и реда” јер сами нисмо кадри да макар хипотетички размишљамо у том правцу.

Зар нисмо слободни да покажемо већу љубав од тривијалне? Зар се нисмо ушушкали у минималне подвиге? И шта нас спутава ако не везаност за сигурне обрасце тривијалног битисања? Ако је благодат бесплатна, онда нема кочења осим кочења сопственом слободом. Рекао сам да овакав пример не мора да постане правило. Међутим, кад се уђе мало дубље у суштину, види се поражавајућа ситуација да је човек увек слободан да пројави своју љубав чак и на овакав начин мотивисан управо љубављу Христовом. Јер зашто би се наш труд састојао увек у малим стварима ако смо способни за већа? Наравно, не претендујем да зађемо у проблем узимања на себе више него што човек може поднети. Зато и не генерализујем саму поставку ствари јер ниједан човек није исти. Није све из незнања. Неко има знање како треба да реагује па не реагује. Као што рекох, људи се разликују па самим тим не постоји универзалан рецепт. И мислим да није само акценат на том полуживљењу или псеудо-живљењу Христа и Христом, колико ова тематика отвара питање како да човек препозна моменат у свом историјском животу као могућност да излије љубав која не мари за потребе, правила и расуђивања овога света којом би потврдио есхатолошки печат Духа Светога на себи?

Мислим да је ипак начелни проблем сама перспектива слободе. Људи се разликују и свако има другачији благодатни афинитет. Човек не може ићи преко својих снага. Али се враћамо на почетак: шта је оно што човека спутава ако не лична слобода да пројави дела љубави у већем обиму од уобичајеног скромног себедавања? Везаност за обичаје, конвенционалну етику? Везаност за људе шта ће о нама помислити? Ушушканост у сигурност личносног циркулисања у којем човек не жели да изгуби оно што има? Везаност за породицу? Овог тренутка човек може изаћи на улицу и видети одређену ситуацију у којој може реаговати (фамозни концепт неправде) али човек почиње да се ограђује статичном ужурбаношћу да дође од зацртане тачке “а” до зацртане тачке “б”. Као да се човек боји да ће изгубити континуитет палог постојања између те две тачке у вакуму “простор-времена” ако дејствује другачије?

Може ли се човек поништити толиким максимализмом зарад другог а да самом поништењу недамо темперамент ништавила већ Свеваскрсну позадину? Свакако имамо и таквих трагедија где је ништавило нажалост једини мотив као нпр. несрећна љубав једнога која толерише све тортуре другога.

Јер човек данас није способан да учини најмање – да се одрекне свог става, а камоли да учини највеће – да допусти тријумф зла над собом у име Васкрслог. Богосмисленост логоса добија своју дигресију нашим самоокретањем од оваквог питања. Питање “приоритета” се уопште не доводи у сумњу ако полазимо од ауторитета који је Сам Христос. Многи наводе као самооправдање својих делања бар по један аскетски мотив који се као такав већ подразумева (труд+Литургија+покајање+уподобљавање+трпљење+молитва) у постављеној дилеми.

Тако да ми се чини да је човеку већ све дато и задато (труд+Литургија+покајање+уподобљавање+трпљење+молитва) али да човек не показује даљи искорак да пројави “већа дела љубави” од “минимално тривијалне” управо због парадоксалне заоденутости у сигурне обрасце (труд+Литургија+покајање+уподобљавање+трпљење+молитва). Као да људи траже чак и унутар Цркве шаблоне да би лакше живели у свету а они охолији и да би манипулисали другима. Толико мало познања слободе унутар Цркве се искуствује и препознаје управо код самих хришћана. Јер слобода не подлеже ни нискоумним а ни високоумним калупима.

Знам да је то контрадикторно, али је несумњиво присутна реалност…

—————————————————————————–

Видети још: О самоуништењу ради туђег преображења

Извор: Блогослов

Фејсбук страница сајта Уподобљавање

http://www.eparhijakrusevacka.com/audio/2012-09-06_1-2.mp3

За 20. век, дело св. Максима представљало је заиста једну нову стварност, те је због свог доприноса постао једна од најреспектабилнијих личности у историји Цркве. Мноштво сјајних студија о теологији св. Максима написано је у 20. веку и то интересовање православне теологије за дело овог светог Оца ни данас не престаје.

Један заиста занимљив и важан аспект теологије св. Максима је и учење о свету, његовом настанку, опстанку и циљу, или језиком теологије, православна космологија[1]. Допринос св. Максима овој проблематици огледа се у много праваца, бавићемо се само некима који могу бити обрађени обимом овог рада.

Главна инспирација читаве Максимове теологије било је пре свега Свето Писмо. Из Светог Писма он црпи читаву своју теолошку и философску мисао, од њега почиње и њему се враћа у свим својим делима. Сигурно је да св. Максим предаје велики значај читавом Светом Предању, али је за њега ,,Писмо апсолутно примарно“[2]. Врло је важно данас нагласити и то да св. Максим није игнорисао друга знања и световно образовање што му је било од велике користи при формулисању православног учења, што се може видети и из његовог живота али и из самих дела[3]. Синтеза библијске космологије и научног образовања родила је код св. Максима једну целовиту и свестрану хришћанску космологију која ће заправо бити сумирање учења претходних Отаца у смислу коришћења ранијих космолошких достигнућа и коначне формулације православне космологије.

Занимљив је аспект Максимове космологије који нас доводи у дијалог и са савременом науком (особито физиком и екологијом), што ми због ограничености обима овог рада нисмо у могућности да обрадимо. Свети Максим је дао одговоре не само свом времену већ и свим хришћанима који ће живети после њега јер његова космологија је у самој својој сржи пре свега литургијска, а самим тим и од егзистенцијалне важности за све хришћане. Зато није случајно да савремена теологија често има претензију да говори о Максимовој космологији као космичкој Литургији, где се сва твар сједињује у Христу.

Сматрамо да је важно да нагласимо да нагласимо и чињеницу да је Исток светог Максима углавном тумачио у библијским оквирима и у односу на свете Оце као што су св. Атанасије Велики, Кападокијци и Дионисије Ареопагит, док је на Западу преовладало једно потпуно другачије сагладавање Максимове теологије. Западни теолози су се углавном бавили питањем односа Максима и Платона као основног чиниоца Максимове теологије, што се увек своди на питање да ли је св. Максим био платониста или не, превиђајући тако много озбиљније аспекте Максимове теологије и тумачећи Максимову космологију увек оригенистичким духом а не есхатолошки, што ће у западној космологији створити проблем мистичне логократије[4]. Још једна озбиљна препрека за озбиљније бављење Максимовом теологијом на Западу је и предрасуда о теологији св. Григорија Паламе, јер је тада јако тешко протумачити Максимову космологију која је заједно са читавом теологијом IV и VI Васељенског сабора представљала један од најбитнијих чинилаца Паламиног богословља кроз које можемо најпотпуниије протумачити космолошка достигнућа св. Максима Исповедника.

У том смислу, овај рад неће представљати неко систематско излагање космологије светог Максима јер такви радови већ постоје, већ ће имати за циљ да се изнова концизно и сажето обраде теме које аутор сматра посебно важним у савременој теологији. Ни обрада тих тема неће представљати некакав нови допринос аутора већ ће имати један анамнетички карактер са одређеним личним примедбама аутора. Сходно томе, прво поглавље овог рада посвећено је обнављању градивау циљу потпунијег разумевања осталих поглавља.

Наставак на линку

Линк ка теми на ЖРУ

Монаштво има разне спољашње облике. Има монаха, који живе у манастирима, има и оних који живе у свету. Има монаха који испуњавају црквено послушање, нпр. који предају у духовним семинаријама, има монаха који се баве делима милосрђа. Има монаха свештенослужитења у парохијама. Једном речју спољашња слика монашког живота може бити веома разноврсна. Али унутрашња суштина се тиме не мења. А она се састоји, како се мени чини, из две ствари - осамљености и у непрестаном стајању пред Богом. Према томе, онај човек који не осећа призив према осамљивању, а да уз то и сав свој живот без остатка може предати Богу, не би требало да постане монах.

Има случајева, да млади људи примају монаштво, оријентишући се према овим или оним могућностима, које према њиховом мишљењу, могу да добију ако приме постриг.

Огромну и трагичну грешку чине људи, који примају постриг ради црквене каријере. У савременој пракси Православне цркве аријереј може постати само монах. И долази до тога да људи који теже каријери примају монаштво да би достигли висок положај у цркви. Али те положаје достижу само малобројни јер је монаха много, а епископа мало.Није реткост да такви људи у зрелом добу долазе у такву ситуацију да схвате да је њихова жеља недостижна, и да су они “испали из круга” или да нису ни ушли у тај “круг” који сачињава кадрове за архијерејско служење. И долази до страшне кризе. Човек схвата да је он уништио свој живот, лишивши се много чега ради неке илузије. Сличних ситуација не би требало бити. Монаштво би требало примати само онда ако је човек у потпуности оријентисан на Бога, ако је спреман да да сав свој живот за Бога, да иде кроз уска врата. Монаштво - то је максималан израз тог “уског” пута, о којем говори Господ (Мт. 7:13, Лк. 13:24). То је пут достизања унутрашњих висина, пут унутрашњег богаћења при спољним губицима. Примање пострига ради некаквих спољних циљева искривљује саму суштину монаштва.

Можемо додати, да постоји савршено неправилна традиција, наслеђена још из тог времена, када се наша Црква налазила под снажним утицајем западне схоластике,- да се прави разлика између тајни и обреда и да се брак сматра тајном, а монашки постриг као облик црквених церемонија, лишених суштинског карактера. Монашки постриг - исто је таква тајна, као и друге тајне Цркве, јер садржи у себи све облике тајне.Човек који прима монаштво, добија друго име, слично као што се то одвија на крштењу. Он се облачи у нове одежде. Као и у тајни Крштења, по вери Цркве, човеку се опраштају греси, између осталих и они који представљају канонску препреку за добијање свештеничког чина.И чак је у самом чину монашења постриг назван тајном, када онај који постриже говори оном којег постриже: “Приступио си овој великој тајни”. Али монаштво се само тада остварује као тајна када се прима по призиву да би постало пут унутрашњег усавршавања, пут усхођења човека по овој “лествици” задобијања добродетељи и борбе са страстима, коју је тако прекрасно описао у својој класичној књизи св.Јован Синајски.

У којем случају се може рећи да се монаштво није обавило као тајна, да је примање пострига било безуспешно или погрешно? У том случају, када је човек примио постриг или против своје воље, по послушању другом лицу или у сувише раном узрасту по сопственој неразумности или под утицајем расположења или ентузијазма, који су касније прошли.Такав човек, већ поставши монах, схвата да је направио грешку, да он за монашки живот уопште није предодређен. Из такве ситуације постоје три излаза.

Први излаз је да човек себе измени:он каже себи да , пошто је већ постао монах, пошто га је Бог већ привео овом начину живота, треба да учини све да монаштво постане уистину тајна јединства с Богом.И човек се труди уз помоћ Божију да усклади свој живот према неопходном аскетском начину живота.То је боља варијанта, али, нажалост, такво решење је прилично ретко.

Чешће се сусрећу друга и трећа варијанта. Друга варијанта: човек остаје у монаштву, да не би нарушио монашке завете, али при том не осећа ни радост, ни одушевљење од тога што је монах, већ само “тешко тегли”, проклињући своју судбину.Трећа варијанта: монах напушта манастир, “размонашује се”, како кажу у народу, постаје мирјанин.

Тешко је рећи, шта је боље.С једне стране монашки завети се дају једном и за свагда, и према канонским правилима Цркве, чак и онај монах који је скинуо са себе монашку одећу и ступио у брак, наставља да буде монах, али пали монах, који живи у греху. Бивши монаси, који ступе у брак, не добијају црквени благослов за брачни живот и не могу бити венчани у цркви, осим у ретким изузецима. Таква је традиција Православне Цркве. У том смислу монашки завети постављају пред човека већу одговорност него брачни завети: Црква може признати развод, али никакво “размонашење” црквени канони не признају. И ако у брак може човек ступити два пута, монашки завети се не могу давати двапут.

Током две године мога монашког живота ја сам живео у манастиру, у којем је готово сваки други монах кршио завет и одлазио из манастира. Неки од оних који су отишли су се женили. По правилу, такви бракови су били несретни и брзо су се распадали. Сећам се случаја, када је човек напустио монаштво само два дана после пострига, што је било потврда о његовој потпуној унутрашњој неспремности за монашки живот. Сећам се и другог случаја: Млади човек је ступио у манастир са великим ентузијазмом, искрено је хтео да се одрекне света, да води свет начин живота, али је по природи био друштвен, светски човек, а у манастиру није нашао ту духовну храну, то духовно руководство које би га могло задржати на путу монашког живота, и учинити тај духовни живот испуњеним. На крају је почео да губи трезвеност и контролу над собом, почео је да иде у град, да се виђа са женама, почео да свира у рок-групи (у прошлости је био музичар) .Даље- алкохол, наркотици. На крају је отишао из манастира, оженио се, развео се и не доживевши 40 година умро је од предозирања наркотицима. Такви и други слични случајеви учврстили су ме у уверењу да решење о монашком постригу може бити донесено само кроз веома трезвено и озбиљно размишљање, само након што је жеља да се живи монашким животом чврсто утврђена, када се човек увери да је то његов призив, само после дугог испитивања.

Веома често контактирам са младим људима, који се налазе на раскрсници. Неки од њих говоре: “Размишљао сам о монаштву, али у мени је сумња, колебање.” Таквим људима обично говорим, да све дотле док код њих постоји и сенка сумње, па и мало колебање, не би требало да приме монаштво. Саветујем да не журе, да причекају бар три године, а затим да провере да није ослабила ова жеља, да се није охладила и ако се она сачувала, тада могу да се реше да приме монаштво. Грешка може имати кобне последице, тако да пошто да монашки завет, а затим схвати да монаштво није по његовим силама, човек ретко може бити способан да се врати у нормалан живот.Он остаје цео свој будући живот духовно истраумиран, морално обогаљен.

Као и брак, и монаштво има своју динамичност, и монах се може развијати у позитивном или у негативном смеру. У монаштву човек не стоји у месту: он или је на путу ка Богу, мало помало скупљајући духовни потенцијал или постепено губи оне мале почетничке залихе, које поседује сваки онај човек који је примио монаштво. У том смислу, наравно, веома је важно да је човек од самог почетка правилно настројен. Као и у браку у монаштву је могућа почетничка еуфорија, а после ње разочарење. Дешава се да примивши постриг човек првих дана или месеци живи једноставно речено - на небу, сретан је, чини му се да су се остварили његови снови, да је монашки живот баш то што је он тражио. Али после тога долази до отрежњења. Човек почиње сагледавати да и монашки живот има своје тешкоће и искушења на које он није био спреман.Веома је важно преживети тај критични моменат. Ако у браку супружници могу удвоје пребродити критичне ситуације, у монаштву је човек остављен сам са собом. Наравно он није сам, ако пребива у Богу, али монах често нема подршку од људи. Често му недостаје правилно духовно руководство, посебно у наше време, у којем искусних духовника има мало.

У совјетско време у Руској Православној Цркви је било само 18 манастира, али чак и тада су се жалили да им недостају искусни духовни руководиоци. Данас је број манастира прешао 500, али број духовно искусних наставника се није повећао. Духовни руководиоци треба да узрастају десетинама година, и да би они узрасли, треба да постоји трајна монашка традиција. Сами духовници треба да буду ученици искусних наставника. Сила монаштва се састоји управо у наследју духовног руковођења, које, као и апостолско наследје, почиње од првих хришћанских времена: духовно искуство се преноси од учитеља ученику, а после ученик сам постаје учитељ и преноси искуство својим ученицима.

У историји хришћанске светости није мали број примера када се монашки опит преносио од учитеља ученику. Преподобни Симеон Нови Богослов је био ученик преподобног Симеона Испосника. Добивши од учитеља велика знања у области аскетског и мистичког живота, он их је записао и предао својим ученицима. Никита Ститат, који је написао житије Симеона Новог Богослова, био је његов близак ученик. И сам Никита Ститат је, наравно, имао ученике. Непрекидан ток наследјивања духовног искуства се преноси од давних времена до наших дана. Чак и у совјетско време у Руској Православној Цркви овај ток се није прекидао, иако је био ослабљен: духовно искусни руководиоци, старци, били су тих година велика реткост, али су они ипак постојали.

А шта се дешава сада? Отвори се мањи манастир, епископ постави тамо 23-годишњег игумана, тај узме себи неколико двадесетогодишњих послушника, и они почињу један другога да васпитавају. Нема никакве гаранције да ће младић, који је постављен тамо за намесника само ради тога јер је било потребно да црква која је добила манастир некога хитно тамо насели, заиста и постати добар наставник за младиће који су дошли овде, иако можда и са великим ентузијазмом и загрејаношћу, али услед недостатка духовног руководства , могли би се разочарати и наћи на кривом путу.

Мени се чини да, исто као и примање свештеничког чина, тако и примање монаштва треба да буде у зрелом добу. У давним временима не само да нису постризавали петнаестогодишњаке, седамнаестогодишњаке, него чак ни двадесетогодишњаке. На постриг се спремало веома дуго. Пре него што ће ступити у манастир, човек је дуго размишљао о томе. Нико није инсистирао да он иде у манастир, како то сада чине неки духовници, подстичући младе да приме монаштво. Ступивши у манастир, човек се дуго налазио у звању послушника, и ако би се разочарао, могао је мирно да оде, и да живи духовно испуњеним животом и у свету.И само ако би човек провевши много времена у манастиру, схватио да је то његов пут, тада би га постригали. На такав начин постриг није постајао почетак његовог монашког животног пута, него наставак његовог дугогодишњег опита: постриг је тада био потврда да је човек призван у монаштво, да његова жеља да постане монах није била незрела, брзоплета, него да је то била његова сопствена жеља, а не жеља неког другог који се трудио да га принуди на монаштво.

Том приликом појаве се у храму две чудне личности: старац Симеон и Ана кћи Фануилова. Праведни старац узе на руке своје Месију и рече: Сад отпусти слугу Твога, Господе, јер видеше очи моје спасење Твоје. - Још рече Симеон за Христа Младенца: Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу. - Ана пак, која од младости служаше Богу у храму постом и молитвама, и сама познаде Месију, па прослави Бога и објави Јерусалимљанима о доласку Дугочеканога. А Фарисеји, присутни у храму, који видеше и чуше све, срдити на Захарију што стави Дјеву Марију на место за девојке, доставише то цару Ироду. Уверен, да је то Нови Цар, о коме су му звездари с Истока говорили, Ирод брзо посла да убију Исуса. Но у међувремену божанска породица беше измакла из града и упутила се у Мисир, по упутству Ангела Божјег. Дан Сретања празнован је од самог почетка, но свечано празновање овога дана установљено је нарочито 544 године, у време цара Јустинијана.

PEЧ НA СРЕТЕЊЕ ГОСПОДЊЕ

Када пo рођењу Господа нашег Исуса Христа прође четрдесет дана, и наврши се време законског очишћења, пречиста и преблагословена Дјева Мајка са својим светим заручником Јосифом пође из Витлејема у Јерусалим у храм Божји, носећи четрдесетодневног младенца Христа, да испуни двоструки закон Господњи: да се после порођаја очисти приношењем прописане жртве Богу и свештеничком молитвом, и да постави пред Господом првенца и да га откупи установљеном ценом. To je у Старом Завету наредио Господ Мојсију. И у његовим Књигама о закону материног очишћења пише ово: Кад жена затрудни и роди мушко, нечиста да је седам дана; и у осми дан нека се обреже дете. А она још тридесет и три дана нека остане чистећи се од крви; ниједне свете ствари нека се не дотиче, и у светињу нека не иде, док се не наврше дани чишћења њезина. А кад се наврше дани чишћења њезина, нека принесе јагње од године за жртву паљеницу, и голупче или грлицу за жртву ради греха. Ако ли не може дати јагњета, онда нека узме две грлице или два голубчића, једно за жртву паљеницу а друго за жртву ради греха; и помолиће се свештеник за њу и биће чиста (3 Мојс. 12, 7.2.3.4.6.8). А о закону о постављању првенца пред Господом пише ово: Посвети ми сваког првенца, што год отвара материцу (2 Мојс. 13, 2). И опет: Првенца између синова својих да даш мени (2 Мојс. 22, 29). А ово би због оног великог доброчинства Божјег у Египту, када поби првенце египатске а поштеди првенце израиљске. Зато Израиљци доношаху своје првенце у храм, предајући их Богу као Законом одређени данак. И опет их откупљиваху од Бога установљеном ценом, која се називаше откупним сребром. И то се сребро даваше левитима Господњим у храму. О томе пише у Четвртој Мојсијевој књизи. А беше установљена цена тога откупа: пет светих сикала храмовске мере. Сваки пак сикал вредео је двадесет динара (ср. 4. Мојс. 3, 47-51).

Испуњујући дакле овај закон Господњи, Божја Мајка дође сада у храм са Законодавцем. Дође да се очисти, иако јој као неоскврњеној, несаблажњеној, чедној, пречистој, очишћење није било потребно. Она је зачела без мужа и сладострашћа, и родила без болова и без повреде своје девичанске чистоте, зато и није имала на себи никакву нечистоту која је својствена женама које рађају на природан начин. Јер како је могла бити подложна нечистоти она која је родила Извор чистоте? Као што се плод не повређује од дрвета, нити се оскврњује дрво родивши свој плод, тако се и Христос роди од ње: неповређена и неоскврњена остаде Дјева родивши Христа, плод благословени. Роди се од ње Христос, као што сунчани зрак пролази кроз стакло или кристал, јер пролазећи кроз стакло и кристал зрак их не ломи нити оскврњује, већ их штавише чисто осветљује. Тако и Сунце правде, Христос, не повреди девство пречисте Мајке Своје, нити упрља чистоту њену уобичајеним код породиља изливањем крви, јер се натприродно роди, него штавише удвостручи њену чистоту, осветивши је рођењем својим и просветивши је божанском светлошћу благодати. Стога никакво очишћење није било потребно Оној која је без повреде родила Бога Реч. Али Она, сва чиста и без икаквог порока, дође да се очисти, да би показала да је послушна Закону а не противна. Усто смирена, не горђаше се због своје девичанске чистоте, него као нечиста дође да стане на месту нечистих жена пред вратима храма Господњег и тражи очишћење, не гнушајући се нечистих и грешних. А принесе и жртву, не као богати који приношаху јагње од године дана, већ као сиротани који приношаху две грлице или два голубића. Тако у свему показиваше смиреност; и вољаше сиромаштво, а избегаваше гордост богатих. Јер од злата што мудраци донеше, узе мало, па и то раздаде ништима и убогима, а задржа врло мало за пут у Египат. Она дакле купи две споменуте птице и принесе их по закону на жртву. A ca њима принесе и Првенца свог. Донеше, вели Еванђелист, родитељи младенца Исуса у Јерусалим да га метну пред Господа (Лк. 2, 22), тојест да даду Божје Богу. Као што је написано у закону Господњем: да се свако мушко дете које најпре отвори материцу посвети Господу (Лк. 2, 23). Држећи Исуса на рукама, она преклони колена пред Господом, и са великом побожношћу и страхопоштовањем приношаше га и предаваше Богу, говорећи:

Превечни Оче, ово је Син Твој, кога си послао да се оваплоти од мене ради спасења људског. Ето Онога, кога си Ти пре векова родио без матере, ја по благоволењу Твом на крају времена родих без мужа. Ето првородног Плода утробе моје, зачетог у мени, Духом Твојим Светим, и рођеног од мене на неисказан начин, као што Ти једини знаш. Ето Првенца мог, но Он је Твој Најпрви, Теби савечан и сабеспочетан, Првенац који Теби јединоме приличи, јер је од Тебе сишао не отступивши од Твог Божанства. Прими Првенца, са којим си векове створио и наредио светлости да сија. Прими оваплоћеног од мене Твога Логоса, којим си небеса утврдио, земљу основао, воде у једно сабрао. Прими од мене Сина Твог, кога Ти приносим, да урадиш са Њим и са мном како је Теби воља, и да Његовим телом и крвљу, које је од мене узео, искупиш род људски.

Рекавши то, Богомајка положи љубљено чедо своје на руке првосвештенику као Божјем намеснику, као да Га полаже у руке самоме Богу. И као што гореспоменути закон Божји прописује, откупи Га одређеном ценом: са пет светих сикала, који беху праобраз пет великих рана Христових, на крсту задобијених, помоћу којих је сав свет искупљен од проклетства законског и робовања ђаволу.

Свети Оци казују да свети пророк Захарија, отац Претечин, пречисту Дјеву, када је са Младенцем дошла у храм, стави не на место за жене које се очишћују, него ма место за девојке, на коме нису могле стајати жене које имају мужа. А када то видеше књижевници и фарисеји, стадоше негодовати. Захарија им се успротиви, изјављујући да је ова мајка и по порођају чиста Дјева. Но пошто они не вероваху, светитељ им говораше да је људска природа, и свака саздана твар, потчињена Творцу своме, и у његовим је свемоћним рукама да по Својој вољи поступа са сваком твари, и да учини да Дјева роди и да по порођају остане Дјева. Због тога, рече, и ову мајку ставих на место за девојке, јер је потпуна Дјева.

У то време када родитељи беху са младенцем Исусом у храму, да учине са Њим што је по закону, појави се у храму, вођен Духом Божјим, свети Симеон старац, човек праведан и побожан, који чекаше утеху Израиљеву која се имала јавити доласком Месије. Јер је знао да се очекивани Месија већ приближује, пошто је палица владалачка прешла од Јуде к Ироду, по пророштву праоца Јакова патријарха, који претсказа да неће нестати кнезови од Јуде док не дође Очекивање народа, Христос Господ. Тако исто већ се навршише и Данилових седамдесет седмина, после којих ће, као што је претсказано, бити долазак Месије. А осим тога светом Симеону би обећано Духом Светим да неће видети смрти док не види Христа Господња (Лк. 2, 26). Погледавши на пречисту Дјеву и на Младенца у њеним рукама, свети Симеон виде благодат Божју где окружава Мајку са Младенцем, и дознавши Духом да је то очекивани Месија, приступи журно. И узевши Га на руке, он са неисказаном радошћу и побожним страхом узносаше велику благодарност Богу, седином као бео лабуд, весело пред кончином својом певајући и говорећи: Сада отпушташ с миром слугу Свога, Господе, по речи Својој (Лк. 2, 29). Нe имађах, рече, мира у мислима својим, очекујући Те сваког дана, и тугујући сваког дана када ћеш доћи. А сада, видевши Те, добих мир; и ослободивши се туге, одлазим из овог света носећи радосну вест оцима мојим: јер ћу Твој долазак у свет објавити праоцу Адаму, и Аврааму, и Мојсију, и Давиду, и Исаији, и осталим светим оцима и пророцима, и неизрецивом радошћу испунићу њих досада жалосне. Отпусти ме брзо к њима, да би се, одбацивши жалост, што пре обрадовали због Тебе, Избавитеља свог. Отпусти мене, слугу Твога, да после многогодишњих трудова отпочинем у наручју Авраамовом. Јер већ видеше очи моје спасење Твоје, које си уготовио за све народе; видеше очи моје светлост, спремљену за одгнање таме, за просвећење незнабожаца откривајући им непознате божанске тајне; светлост која је засијала у славу народа Твог Израиља, коју си преко пророка Исаије обећао говорећи: Дадох у Сиону спасење Израиљу на прослављење (Ис. 46, 13).

Слушајући такве речи светог праведног старца о Младенцу, Јосиф и пречиста Дјева чуђаху се, јер видеше Симеона где говори младенцу не као младенцу већ као Староме данима, и мољаше му ce не као човеку већ као Богу, који има власт над животом и смрћу, те може старца одмах отпустити ка оном животу или га још задржати у овом. И благослови их Симеон, хвалећи и величајући свенепорочну Матер, која је родила на свет Богочовека, и славећи тобожњег оца, светога Јосифа, који се удостојио да буде служитељ таквој тајни. Рече пак Марији, матери његовој, a не Јосифу, јер виде прозорљивим очима безмужну Матер: Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу (Лк. 2, 34): да обори оне који не хтедну веровати речима његовим, а да подигне оне који буду с љубављу примали свету проповед његову; да обори књижевнике и фарисеје које ослепи злоба њихова, а да подигне просте и неуке рибаре, јер ће Он изабрати луде да посрами мудраце овога света; да обори старозаветно јеврејско збориште, a да подигне новоблагодатну Цркву Божју; и да буде знак против кога ће се говорити (Лк. 2, 34). Јер ће велики спорови бити у народу поводом Њега: једни ће говорити: добар је, а други: није, него вара народ. И метнуће Га, по речи пророка Јеремије, као белегу за стрељање (Плач Јерем. 3, 12), обесивши Га на дрвету крста, и израњавивши Га клинцима као стрелама и копљем. У то време теби самој, безмужна Мајко, пробошће душу нож жалости и срдачног бола, када угледаш Сина свог на крсту прикована, и када Онога, кога си родила на свет без бола, будеш испраћала из овог света са великим болом срца и ридањем.

А беше тамо и Ана пророчица, кћи Фануилова, од колена Асирова, удова врло стара око осамдесет и четири године, која је само седам година живела с мужем од девојаштва свог. Пошто обудови, она све дане живота свог провођаше богоугодно, не одлазећи од храма и постом и молитвама служећи Богу дан и ноћ (Лк. 2, 36-37). Дошавши у тај час, она за донесеног у храм Господњи Младенца много шта пророчки говораше свима који чекаху спасења у Јерусалиму (Лк. 2, 38). Слушајући то и гледајући, књижевници и фарисеји пуцаху од једа: пакосно се љућаху на Захарију као на јавног законопреступника, јер матер, која је дошла ради очишћења, стави на место девојачко; а на Симеона и Ану срђаху се што таква сведочанства изрекоше о Младенцу, па то не прећуташе касније ни код цара Ирода, него га известише о свему што је учињено и речено у храму. И одмах би потражен божански Младенац, Господ Христос, да Га убију, али Га не пронађоше. Јер Јосиф већ беше преко Анђела Божјег добио у сну заповест да носе Младенца у Египат. И свети Јосиф са пречистом Богородицом, пошто у храму обавише све по закону Господњем, вратише се не у Витлејем већ у Галилеју, у свој град Назарет, па одатле се одмах склонише у Египат. А дете растијаше и јачаше духом, пунећи се мудрости, и благодат Божја беше на њему (Лк. 2, 40).

Дан Сретења празнован је од самог почетка, но торжествено празновање овога дана установљено је нарочито 544 године у време цара Јустинијана. Благочестиви цар Јустинијан[1] нареди да се овај Господњи и Богородични празник има празновати као и други велики празници. А разлог за то беше овај: За царовања Јустинијанова би велики помор у Византији и околним покрајинама. Трајао је три месеца, почевши крајем октобра. У почетку је сваки дан умирало по пет хиљада људи, затим по десет. И многа тела богатих и угледних људи лежаху несахрањена, јер послуга и робови беху помрли, те није било кога да их сахрањује. A у Антиохији беше двострука казна Божја: јер поред помора, грехова ради људских, би страшан земљотрес, и срушише се све велике куће и висока здања и цркве, и много народа изгибе под рушевинама. Тада погибе и епископ антиохијски Ефрасије, јер црква се сруши у којој је он био. Земљотрес разруши и мисијски град Помпеопољ, чију половину са житељима прогута земља отворивши се. У та страшна и пагубна времена некоме од богоугодних људи би откривено, да треба установити да се Сретење Господње празнује као и други празници Господњи и Богородични. И кад дође Сретење Господње, другог фебруара, и отпразноваше га са свеноћним бдењем и крстоносном литијом, одмах тог истог дана престаде помор сасвим и земљотреси се стишаше, милосрђем Божјим, а молифама пречисте Богородице, Којој, са рођеним од Ње Христом Богом, нека је част, слава, поклоњење и благодарност вавек, амин.

Из Житија Светих

Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

Читалац се свакако већ досећа да је у питању смисао управо овога стиха, који се, почињући речима "и не знадијаше за њу", наставља наизглед неочекиваним речима "док не роди сина својега првенца...". Почетак је, и без посебнога тумачења, недвосмислено јасан: Марија је била Дјева до Рођења Христова.

Ми, православни хришћани, као следбеници исконскога црквенога тумачења речи Божје, сачуваног у нашој богослужбеној књижевности, у списима светих Отаца и, уопште, у целокупноме Живоме Предању Цркве, не налазимо, међутим, у овоме стиху само благовест о девичанству Пресвете Богородице до Рођења Господа Исуса него и благовест о њеноме девичанству при Рођењу и по Рођењу Његову — налазимо, уствари, благовест о њеној приснодевствености, о њеноме трајноме, вечитоме девичанству. Дотле неправославни теолози рационалисти, признајући (на једвите јаде!) њено девичанство до Рођења као стварност или макар као садржај ранохришћанске свести, налазе у овоме истоме стиху разлог и повод да оспоре или, у најбољем случају, да ставе под велики знак питања њено девичанство после Рођења детета Исуса. Већ у старој Цркви су постојале њихове далеке претече — јеретици аријанци Евномије и Евдоксијв, затим Хелвидије и разни други јеретици. Њих су побијали велики Оци и Учитељи Цркве, а међу њима једно од првих места заузима и блажени Јероним са својом сјајном полемиком против Хелвидија. Поставља се питање: откуда та дијаметрална супротност у тумачењу истога стиха?

Камен спотицања представљају речи "док не роди". Полазећи од њих, поменути неправославни тумачи закључују овако: ако Јосиф није знао за Марију док она не роди сина својега првенца, из тога следи да је знао за њу после Рођења њенога Сина Првенца.

Ово, међутим, није тумачење онога што је јеванђелист рекао већ додавање нечега што он није рекао. Правилан егзегетски поступак не допушта субјективна домишљања и проширивања јеванђелскога текста у циљу његовог усаглашавања — милом или силом — са начином мишљења, представама и логиком самога тумача него, напротив, захтева да се овај последњи потпуно уживи или барем озбиљно удуби у начин мишљења и говорења, у идејни свет и у логику писца текста, маколико она иначе њему лично изгледала несхватљивом или чак неприхватљивом. И још нешто: ниједан одломак, ниједна реченица, ниједан део реченице, ниједан скуп речи и, најзад, ниједна реч не сме се читати и тумачити издвојено, самостално, као нешто затворено и самодовољно, него се мора читати и тумачити у оквиру контекста, као органски део једне заокружене целине — на крају крајева, у склопу читавога текста као јединственога, недељивога носиоца смисла и даваоца поруке.

Уколико сад ова — стварно елементарна — ерминевтичка правила применимо на наш стих, његово тумачење ће имати сасвим друкчији исход. „И не знађаше за њу док не роди..." значиће: не знадијаше за њу ни пре ни после Рођења Исусова; или, краће: не познаде је никада (блаж. Теофилакт Охридски), не живљаше са њоме као са женом никада. Само је то тумачење правилно и православно.

А ево и зашто!

У читавом одељку о Рођењу Христову (Мат. 1, 18 — 25) сам догађај Рођења се по први пут спомиње тек у овоме стиху — у последњем стиху одељка. Сви претходни стихови, као што видесмо, казују о припрамним збивањима, о догађајима која беху увод у чудо Рођења: о веридби Пресвете Дјеве са праведним Јосифом, о натприродноме зачећу Исусовоме силом и дејством Духа Светога, о узнемирености Јосифовој, о јављању анђела и о извршењу воље Божје од стране Јосифа. Од почетка до краја ток приповедања је правилан и равномеран: свети апостол Матеј иде хронолошким редом и ни један једини пут се не „залеће" напред, у описивање нечега што временски и логички излази из оквира тренутне теме. На исти начин је конструисан и сваки поједини стах. Ни овај, 25. стих није изузетак. Довољно је да га само једанпут пажљиво прочитамо, — наравно, не у „празноме простору" него, сходно малочас реченоме, као наставак и „испуњење" свих претходних стихова, — да бисмо одмах осетили и схватали како мисао светога јеванђелиста није заокупљена питањима о томе шта је било касније, после Рођења Господа Исуса, него да он жели да изложи стање ствари пре и уочи Његова Рођења: ,,И не знадијаше за њу док не роди..." Нагласак и тежиште у реченици, боље рећи сав њен смисао, усредсређен је на истину да је Марија зачела и родила као савршено чиста Девица, односно да Спаситељ Израиља и света није ,,дрводељин син" него Син Божји и Син Дјеве. Тек после изношења те полазне истине свети апостол Матеј ће споменути сам догађај Рођења, а тек након тога ће прећи на следећи по реду догађај — давање имена детету Исусу (друга половина 25. стиха: ,, . . . И надјену му име Исус").

Овако тумаче наведено место сви свети Оци и васељенски Учитељи, на челу са непревазиђеним мистагогом и Златоустим проповедником речи Божје, светим Јованом, који пише: „Што ти је било потребно да сазнаш од јеванђелиста, то је он и казао; а то је — да је Дјева била нетакнута пре порођаја." У истоме духу објашњавају ово место и сви без изузетка новији и најновији православни богослови: Харалампије Василопулос, Никола Сотиропулос, Јустин Поповић, Емилијан Чарнић и други. Њихово становиште је згуснуто изразио Панајот Трембелас следећим речима: ..Матеја овде занима чудесно Рођење, а не питање да ли је Дјева доцније имала и друге деце." Тако мисле и најбољи међу инославним егзегетима. Римокатолички професор Рудолф Шнакенбург истиче да се на овоме месту не назире никаква намера извештавања о доцнијем развоју догађаја и, у њиховоме склопу, о Јосифову држању према Дјеви након Христова Рођења. Вредност староцрквене и данашње традиционалне егзегезе овога места признаје — додуше на својеобразан начин — и либерални протестантски тумач Матејева Јеванђеља Улрих Луц. За њега лично не само да не постоји virginitas post partum (девственост Дјеве Марије после порођаја) него он и Рођење Христово од Дјеве сматра за нешто што је „историјски сасвим невероватно"; па ипак, он наглашава да је сам писац Јеванђеља веровао у Рођење од Дјеве, а да „теза о Маријином трајном девичанству" — иако, по њему, у Матејеву Јеванђељу није изражена изричито (expressis verbis) — ,,егзегетски не може бити дефинитивно оспорена" будући да израз "док не роди" ,,не искључује могућност" таквога њенога девичанства. Чак и Лоази, бивши римокатолички свештеник и познати отпадник од хришћанства, морао је да призна да тај израз ,,не садржи у себи категорично порицање каснијега Маријинога девичанства јер је писац сву своју пажњу усмерио ка Исусовом рођењу".

У вези са речима "док не роди" морамо имати на уму још нешто веома важно — дух и колорит библијскога језика, а нарочито структуру и особине гркога језика којим се служи свети јеванђелист Матеј и чија нам семитска (јеврејоко-арамејска) подлога, као и верност старозаветноме стилу писања, одмах пада у очи. На природу и закопнитости библијскога начина говора као на кључ за правилно разумевање израза "док не роди" указали су, давно пре нас, свети Оци и остали ауторитативни црквени писци из старине, као што су Јован Златоуст, Василије Велики, Ориген и други. Они су запазили и истакли да у Светоме Писму предлог "до" и везник "док" или "док не" веома често означавају неко трајно стање тако да их треба схватати као истозначну замену за прилог "стално" или "увек", односно за прилог "никад" уколико реченица има одречан смисао. Много је и премного примера, и у Старом и у Новом Завету, који нам живо илуструју употребу речи "до" и "док" (или "док не") у таквом, неодређеном значењу, без икаквога призвука временских или историјских ограничења. Овде ћемо навести само неке од њих, а пропратићемо их и нужним кратким коментаром. Посебно пак наглашавамо да се баш у светом Јеванђељу по Матеју тај начин изражавања не сусреће само овде, у 25. стиху прве главе, већ и на другим местима, као што ћемо видети ниже.

а) У повести о Потопу наводи се како је Ноје пуштао гаврана да одлети из лађе („ковчега") да би проверио да ли се повукла вода. „И не врти се гавран док се не осуши земља" (Књига Постања 8, 7).

Овај стих се не може разумети у том смислу као да се птица вратила након што је опала вода и показало се копно. Напротив, управо зато што је нашао земљу, гавран се никада више није вратио. Смисао стиха јесте, дакле, следећи: гавран је одлетео заувек. ,,Док се не осуши земља" значи уствари никада.

б) Старозаветни летописац закључује казивање о Михали (Мелхбл), жени цара Давида, следећим речима: „И Михала, кћи Саулова, не има порода до дана смрти своје" (II Цар. 6, 23).

И овде предлог "до" указује на трајно стање ствари: Мелхбл је заувек остала бездетна или, ако више волимо да формулишемо реченицу одречно, она никада није имала порода. Јасно је као дан да овде нема ии речи о Михалиној судбини после смрти.

в) Свети Псалмопесник кличе Господу: ,,. . . Од века и до века ти јеси! . . ." (Пс. 89, 2).

Да ли је потребно доказивати да овај псаламски стих не намеће никаква временска ограничења Беспочетноме и Вечноме Богу нити уводи икакве хронолошке категорије у Биће и битисање Творца времена и света? Речима од века и до века истиче се свагдашње присуство и делање Божје у времену, у историји, у свету, а да се ни најмање не доводи у сумњу Његово постојање пре и после свих векова. Баш напротив, библијска мисао и полази од истине да Његово присуство у времену и делање у историји сачињава бескрајно сићушан делић Његова предвечнога, свевечнога и надвечнога постојања и делања. Највећи богохулник и поклоник бесмисла био би онај ко би речи од века и до века Ти јеси разумео тако као да оне значе: пре почетка времена Тебе није било и после његова завршетка Тебе неће бити...

г) У једноме другоме псалму свети цар и пророк Давид овако пева о коначној победи и слави будућега Месије: „Рече Господ Господу мојему: седи мени са десне стране док положим непријатеље твоје за подножје ногама твојим" (Пс. 109, 1).

И у овоме случају важи исто што и у претходним случајевима: зависна реченица почиње везником док и по свом облику је временска реченица, али суштински, по смислу, она то никако није, будући да не одређује временску границу Месијиноме божанскоме тријумфовању, описаном као седење ,,са десне стране Богу" и гажење непријатеља. Обе реченице, главна и споредна, говоре о паралелноме, подједнако бесконачноме статусу победничке славе, који ће настати као исход богочовечанских подвига Искупитеља света. Конкретно и јасно речено, Господ славе неће „седети са десне стране Богу" само дотле док сви непријатељи Његови не буду „положени под ноге Његове" него и после тога — седеће неопозиво, вековечно, коначно, есхатолошки. Јер, Он ,,седи са десне стране Оца" као Цар или Помазаник Божји, а „Царству Његову неће бити краја" (Символ вере).

д) Псалтир је у целини поезија о Месији, односно месијанско пророштво. О далеким будућим временима, временима Месије, Псалмист пева и прориче између осталог и ово: „Грануће у дане његове правда и обиље мира докле год не ишчезне Месец" (Пс. 71, 7; ово је наш, дословни превод, тачнији и јаснији од иначе лепога превода Ђуре Даничића, који се завршава речима докле тече мјесеца...).

И овде је смисао јасан: правда коју ће успоставити Месија биће правда вечна, а мир који ће Он донети биће мир без краја и конца. Нестанак Месеца (па и читавога свемира, оваквога какав је сада) неће значити престанак месијанскога Царства правде и мира; напротив, Христова правда и Христов мир надживеће сва времена и све светове. На шта би личила коначна божанска правда и на шта би личио апсолутни, савршени мир Царства Божјега када би једно скромно небеско тело, природни сателит планете Земље, било дуговечније од њих?

ђ) Иста та слободна песничка употреба предлога "до", односно везника "док" или "док не", одликује и стил „старозаветнога јеванђелиста", светога пророка Исаије. Код њега (46, 4) Бог теши „дом Јаковљев" и храбри „остатак Израиља" следећим речима: ,,До старости ваше ја јесам; и док не остарите, ја јесам." (Напомињемо да смо се и овде радије одлучили за превод од речи до речи него за слободнији Даничићев превод иако је његово "до сиједа вијека" кудикамо српскије и поетичније од нашега ропскога "док не остарите" ...)

Више је него очигледно да Божја спасоносна присутност и делатност не може бити омеђена кратким људским веком као што није омеђена, видели смо, ни веком свега створенога света ни временом као таквим. Пророк не упоређује људско живљење са животом Божјим. Он једино хоће да нам саопшти да је Господ увек с нама.

е) Али време је да наведемо и пример из Новога Завета, и то управо из светога Јеванђеља по Матеју. То је оно значајно обећање Васкрслог из мртвих Господа Христа ученицима: "И ево, ја сам с вама у све дане до свршетка века" (Мат, 28, 20).
Да ли ове Спаситељеве речи значе да ће Он бити с нама хришћанима само у границама „садашњега века", то јест у границама историје, а да у „будућем веку", то јест у вечности Есхатона, неће бити с нама? Наравно да не значе. Нико паметан их не би тако схватио. Уосталом, реч Божја нас учи, тумачећи саму себе, да ћемо у будућем веку „свагда са Господом бити" (I Сол. 4, 17). То је истина кода се прећутно подразумева у Спасовој благовести "ја сам с вама у све дане до свршетка века".

Преузето из: Православни мисионар, бр. 172 (1986)