. Постављају се питања настанка свега, огромног космоса, природе и нас самих. Савремени антропос без одређених предрадсуда трага и жели одговоре на та питања, јер она често могу да заокупљају машту данашњег интелектулаца, и управо они због одређене душевне надградње потребују одговоре на дата питања.

Међутим кроз фидеизам у Тројичног Бога, превасходно кроз смирење данашњи антропос треба да у себи превазиђе и побједи ту сумњу, треба да од срца, и са разумом да прихвати да је Творац читавог космоса управо Бог. Филогенеза твари почива и уобличена је вољом Божијом, односно Бог стварајући свијет (Он) видје да је добар односно да све што је створио да је добро, јер морамо разграничити још једну ствар, а то је да Бог није створио зло, јер после сваког стварања идући по данима наводи се да Бог што створи видје да је добро и то отклања сваку сумњу у Бога као творца зла, по ријечима аутора генезиса, односно књиге постања. Дакле Света Тројица ствара свијет својом вољом и све што је створено порекло води из ex nihilo, дакле створено је из небића.

Наиме постојале су идеје у древној антици и цијело јелинско схватање космологије свијета базира се и стоји на темељу мишљења да је постојала пра материја којом је Бог (Δημιουργός) уобличио свијет, тако погрешно мишљење је постојало, односно да је та материја вјечна и самим тим јелински философи су заступали тезу да је и свијет вјечан. Но божанско откровење и списи светих отаца свједоче другачије и побијају јелинско учење о вјечности свијета, јер свијет је управо створен из ex nihilo, односно из небића и то само још више свједочи о Божијој слави и δύναμις, тј сили.

Вријеме код савременог антропоса односно у његовој свијести има улогу нечега што је пролазно, дакле нечега што протиче и своју егзистенцију (он) схвата као материју која одумире тачније има своје постојање које треба да се заврши после одређене дужине линеарног тока времена, и исход те егзистенције представља θάνατος односно смрт. А што се тиче вјечности ми сада вјечност најчешће претстављамо као бесконачност. Као бесконачно дуго постојање у времену гдје је наша перцепција времена заснована на прошлости и репројекцији будућности. Гдје је онда садашњост? Вјечност је заправо саживљавање сталне садашњости. Наравно ово већина нас искуствено неможе да појми па је тешко веома о томе причати. Баш зато православље тежи ка мистици, као личносној трансформацији, не као схоластичкој дисциплини за стицање нових знања, исказа. Вјечни живот је заправо трансформација наше личности у облик у коме може да саживи сталну садашњост.

Веома је занимљива теза Шопенхауера да животиње, лудаци и генији немају аспекат прошлости и будућности него сталне садашњости. Тако мишљење о вјечности може да се пројави у уму сваког појединца који себи постави питање о истини постојања у другој сфери егзистенције. Вријеме овакво какво га сада познајемо има свој линеарни ток и без повратка у прошлост, тачније пребивање у садашњости и окренутост ка будућности, хронос је стварни појам односно fundamentum in re наше егзистенције. Наше бивствовање дугујемо Богу, али и наша егзистенција је ограничена у овом времену каквог ми познајемо, још не упућени довољно у тајну будућега вијека. Како то дефинисати, експликација датог навода повлачи за собом чињеницу да после нашег упокојења када танатос прожме наше у овом хроносу смртно тијело наша душа наставља да борави у једном другом виду егзистенције, дакле наш живот није само одређен и везан за ово вријеме него и за есхатон као будући вијек живљења у заједници са Богом. И тјело које је смртно и пропадљиво у овом вијеку, на крају ће да васкрсне и и они који су се упокојили поново ће имати своја тијела као материју нераздвојиву од душе. Код нас а, и код других народа бачен је више акценат на такозвану вјечност душе која опет своје поријекло води од јелинског појимања човјека и његове космогоније. Међутим у православљу када се ослободимо маске јелинизма схватамо да је истина наде и вјере у васкрсењу тијела, и увиђамо да је оваплоћење Логоса и васкресење Христа онтолошка а не етичка категорија.

Христос је дошао да спасе човјека, као личност као биће и у томе се крије тајна величине оваплоћења, јер Бог нам је могао опростити гријехе и са неба. Међутим Он постаје тијело и настањује се међу нас, дакле још можемо увидјети да је човјек односно антропос цијелина као душа и тијело односно да је потпун као личност само ако посједује обоје, дакле личност је непотпуна ако је душа без тијела и обрнута тијело без душе. Сваки антропос посједује логосе бића, и сваки антропос поред слободе коју посједује која је уједно и икона Божија у човјеку, тежи једним дјелом да спозна истину твари да пређе својим омаленим умом непремостиву ријеку тваропознања, и иако неко нема довољну развијену перцепцију за трансцедентно, односно у овом случају вјеру у Тројичног Бога ипак на неки одређен начин трага за Богом и заправо Бог недостаје његовој души.

Тако и многи данашњи научници трудили су се и труде да својим умом досегну неку истину и тако задовоље унутрашњи порив своје радозналости. Такав међу њима је био и велики квантни физичар Алберт Ајнштајн. Он је познат и остаће упамћен по својој теорији релативитета, дакле о релативности времена и простора а, брзину свијетлости је установио као једну константну вриједност. Брзина свјетлости је константна у смислу да не зависи од референтног система из кога се посматра. Овим проблемом су се бавили двојица научника, ријеч је о Алберту Мајкелсону, и Едварду Морлију који су 1880 године извели екперимент у оквиру кога су мјерили брзину свијетлости која се креће у смјеру земљине ротације и брзину свијетлости која се креће у супротном смјеру. Иако је је сходно важећим очекивањима требало да ове двије брзине буду различите резултати су били другачији. Брзина свијетлости се показала као константна величина, без обзира на то да ли мјерена у стању мировања или кретања. Ако је брзина свијетлости константна, то значи да се други елементи космичког постојања, простор и вријеме мјењају. За некога ко се креће великом брзином вријеме протиче спорије него за оног који се не креће. Када се достигне брзина свијетлости вријеме стаје.

Овај закључак наводи о есхатолошком сусрету Христа вјечне нестворене Свјетлости са синовима свијетлости, као о коначном завршетку свијета када времена неће бити (Откр.10, 6). Наравно времена неће бити у оном виду како данас постоји, као вријеме које раздваја бића у свијету. У евхаристији вријеме добија есхатолошке димензије, јер благодарећи дејству Духа Светог могуће је превазићи удаљености између вјерних било да је ријеч о времену садашњем прошлом будућем, или простору, јер је Литургија један превасходно космички догађај у коме се бришу све географске удаљености. Зато нас помисао опет води ка евхаристији у којој антропос спознаје и открива свој прави идентитет и почиње да живи и проналази своју личност, односно одвија се оличностњење датог антропоса и свих оних који судјелују у заједници незалазне Свјетлости.

Славни и велики учитељ Цркве Христове Никола Кавасила о односу вјерних и евхаристије говорио је да нигдје другдје неможемо да тражимо наше постојање до у Евхаристији, она је крај свих богочежњивих стремљења, јер немамо гдје даље ићи од ње будући да она због најприснијег јединства са Богом извором човјековог идентитета остаје неизмјењиви основ цјелокупног људског постојања у времену и у вјечности . Овим долазимо до конклузије да све што постоји своје поријекло, односно своје настајање дугује искључиво Богу и ником више, и да управо Божије енергије прожимају свијет и да свијет каквог га ми познајемо, али и онај небески зависи од Свога Творца и да без Бога ништа неможе да постоји и да се креће, и да уистну Света Тројица од настанка свијета, Адамовог пада, потопа, и Васкрсења Христа на чудесан начин промишља о својој творевини, а у њу улази као круна стварања човјек чији је и био задатак да сву тварну природу узнесе Творцу.

Аутор: студент богословског факултета Младен Цимеша

Свашта се данас зове љубав. Та реч је постала отрцана флоскула којом празноглавци крију своју лудост и подерана рита којом бестидници крију срамоту своје голотиње. Реч љубав је постала лицемерно покривало највећег непријатеља љубави – самољубља и егоизма. Из слободе, љубав је свучена у нужност. Поистовећена је са хемијом. Постала је име за страст. Име за грех. Мртвачка шминка. Жива смрт. Мртви живот. Оксиморон.

Љубав је постала мерљива. Корист је њена мера. Тако, могуће је волети „више“ и „мање“, зависно од користи коју сопство (self) има. Страх и користољубље. Данашњи љубавници су плашљивци и трговци. Први „воле“ из страха, јер је пред њима ауторитет који им може наудити, може им ускратити задовољство да себе љубе. Може њихову хемију из задовољства преобратити у патњу, праву у погрешну хемијску рекацију. Други „воле“ са надом на добру плату. Очекују повољан стимуланс својој радосној хемији. Центар свега је сопство (self). Други је објекат. Као такав он је потребан, као лаборант који ће канути праву супстанцу у self-епрувету. Свет је скуп објеката који стоји пред сопством. На човеку је да препозна корист и ауторитет, силу која му може наудити или донети корист. Неки од објеката то могу „више“ а неки „мање“. Зато неке ваља „више“ а неке „мање“ волети, а неке презирати. Мера свега је сопство (self), хемија. Ваља се човеку борити за своју срећу, за своју хемијску реакцију. И то се данас зове љубав.

Зато је данашњем свету, па чак и оном који себе сматра побожним, показање праве љубави, „која не тражи своје“ (1Кор. 13, 5), лудост. Крст је лудост (1Кор. 1, 18), јер на њему умире сопство, ради живота другог. Ко ће онда још Крст назвати љубављу? Нико други него лудаци, које Бог изабра да посраме мудре (1Кор. 1, 27). Које то мудраце? Оне који су мудрост преобратили у лукавост – плашљивце и трговце. Љубавнике из „долине плача“. Живе мртваце. Мртве животе. Оксимороне. А ко су луди, које је Бог изабрао? То су Светитељи Његови. Луди овоме свету. Они који су умрли себи, да би у њима живео Христос (Гал. 2, 20). Богозналци. Истинити човекољупци. Личности. Победили су страх и шићарџијство. Покопали су самољубље. Показали су љубав праву и једино могућу – која не тражи своје. То су хероји. Љубав и храброст су неодвојиве. Храброст је љубав која се не мери, не раздваја – једна и једина љубав. Љубав је храброст пред Богом и храброст пред човеком. Храброст да се каже „не“ Богу без човека и „не“ човеку без Бога. Љубав према Богу неодвојива од љубави према ближњему (Мк 12, 30-31). Личност.

Побожност лишена Светитеља не може ово разумети. Њој је ово богохуљење. За такву побожност ниједан човек није вредан Бога. Светитељи, пак, кажу да је сваки ближњи вредан колико и сусрет са Богом, вредан Раја. Побожност без Светитеља је ништа друго него егоизам обојен у религиозност. Хоће да ућаре награду од Бога. Чули су да добро награђује. И то се данас зове љубав према Богу. Плашљивци и трговци.

Човекољубље лишено Светитеља не може ово разумети. Узели су у руке „Окамов бријач“ и одсецају Бога. Он је сувишан, веле, за постојање љубави према човеку. Обријана, осакаћена љубав. Љубав без бића, без истине. Феномен. Сине и нестане. Мртви живот. Живо мртвило. Оксиморон. Светитељи, пак, љубав према ближњем уносе у Свету Литургију, у Божије Синовство, у однос са Богом. У Рај. У Царство Божије. У вечност. У истину. „Љубав никада не престаје...“ (1Кор. 13, 8). Љубав. Личност. Светитељ. Истина. Биће...Синоними.

Светитељска етика. Храброст која пита: „Шта ће ти Рај, земаљски или небески, ако си сам? Чему се можеш сам

радовати?“ Може ли човек као самац постојати? Не, јер је створен по лику Божијем. Личност. Један није самац. Али, није ни распаднуто мноштво. Личност је јединица која у себи крије тајанствено мноштво. Један којег нема без многих. Несливено и нераздељиво. Избриши из себе све своје ближње и запитај се ко си? Знаш ли одговор? Не. Без твојих ближњих нема ни твојег „ја“, твог идентитета. Без њих си само гомила молекула, хемија, епрувета бућкуриша. Избриши из себе Бога и изгубићеш смисао свега што чиниш. Постаћеш роб нужности, којем је једино смрт загарантована. Небиће. Са твојом смрћу, умреће и све твоје љубави. Безбожник. Живот без Живота. Оскиморон. Не сакати љубав. Учини је вечном, јер права љубав „никада не престаје“ (1Кор. 13, 8). Но, пред Вечност, пред Бога живога, изађи као личност, као јединица која је саткана од мноштва, по узору на свога Творца. Јер, ако Оца нема без Сина и Духа Светога (једног без многих), онда ни тебе нема без твојих ближњих. Ако те Вечност прими, буди храбар и питај: „Господе, а где су ближњи моји? Хоћеш ли и

њих помиловати љубави моје ради?“ Не бој се ни у пакао да сиђеш, ради њих. Јер, такав пакао траже Светитељи, највећи пријатељи Божији. Мојсије, у Старом Завету, молио је Бога за народ свој, за њихово спасење, па и по цену да он

сконча у паклу. Апостол Павле је то исто чинио у Новом Завету. Ево, у наше дане, не тако давно, то је чинио и Светитељ из рода нашега, Владика Николај, који се паклу радује, „само Срби Богу да се врате.“ Свети Силуан Атонски и дивни старац Софроније Сахаров, молили су се и плакали за „целог Адама“. Ко је „цели Адам“? Човечанство. Један човек, једна природа људска коју пројављују многе ипостаси (многи људи, многе личности). Може ли ишта утешити тугу Светитеља ако Адам поново не буде цео? Љубав је тајна велика. Хоће ли она дефинитивно спасити свет? Само Светитељи знају сигуран одговор. Они који су на путу светости могу само да се замисле, да питају. Знати одговор значи постати Светитељ. Знати одговор значи познати љубав. Али, ко ће данашњег човека научити љубави? Ко ће га ослободити од разних заблуда и сурогата љубави? Нико други до Светитељи. Они су видело света, учитељи љубави. Зато је свету потребна етика.

Али, не било која етика већ светитељска, она која води савршенству – љубави. Светитељска етика је потребна као педагог врлина, као анагог онима који су на путу светости до савршенства – до љубави. Тек када човек научи да се љубављу не

назива свашта, већ једно и једино савршенсво, тек тада сазнаће одговоре на тешка питања. Имаће знање. Знање поистовећено са љубављу. Светост. А која су то питања? Ако таква љубав каква је светитељска заиста сиђе у пакао,

неће ли пакао нестати? Ако Бог спасава личност, а ње нема без односа са другим личностима, са ближњима, шта то значи? Хоће ли Господ ради једног праведника, ради његове љубави, помиловати и ближње његове? Није ли и Авраму обећао да ће помиловати читав један град грешника, Содому, само ако се у њему нађе десет праведника? Хоће ли, ако помилује нас, помиловати и наше ближње чија је можда једина праведност била та што су волели и били вољени? Такви какви јесу. Несавршени. Грешни, али вољени. Толико вољени да је идентитет без њих незамислив. Или ће их ипак раздвојити од нас? Неће ли тада осакатити личност коју спасава? Ако је сакати, одвајајући је од ближњих, како је онда спасава? Као индивидуе? Али, зар живот није сабрање, „цели Адам“, насупрот смрти која је раздвајање, распадање, „атомизација Адама“? Нисам ли распаднут човек, ако сам без својих ближњих који су ме чинили постојећим, давали ми идентитет, личност? Где сам ја, у којем Рају, ако нема ближњих мојих? Ту је Бог, рећиће неко. Али, ја волим и Бога и ближњег. Немогуће је то двоје раздвојити а остати личност. Нису ли ради тога Светитељи искали од Бога пакао? И неће ли баш та љубав победити и испразнити пакао? Не знам. Светитељи знају.

Александар Милојков

Ако хоћеш молитвом да измолиш за себе неко добро код Бога, тада се

пре молитве припреми за несумњиву, јаку веру и предузми благовремено

средства против сумње и неверја.

Није добро ако твоје срце за време саме молитве клоне у вери и

поколеба се у њој, тада и не помишљај да ћеш добити оно што си молио од

Бога сумњајући, зато што си увредио Бога, a онима који Га вређају Бог не

даје Своје дарове !

И све, рекао је Господ, што узиштете у молитви вјерујући, добићете

(Мт. 21, 22), што значи: ако замолите са неверицом или са сумњом, нећете

добити. Ако имате вјеру и не посумњате, још каже Он, можете и горе

премештати (Мт. 21, 21).

Значи, ако посумњате и не поверујете, нећете учинити то. Али нека

иште (сваки човек) с вјером, не сумњајући ништа, каже апостол Јаков...

нека не мисли дa ћe примити шта од Бога. Човјек двоједушан непостојан је

у свим путевима својим (Јак. 1, 68).

Срце које сумња у то, да Бог може да дарује мољено, кажњава се за сумњу: оно болесно пати и стешњава се од сумње.

Нe гневи свемоћног Бога ни сенком сумње, посебно ти, који си искусио на себи Божију свемогућство много пута. Сумња - то је хула на Бога, дрска лаж срца или угнежденог у срцу духа лажи противу Духа истине.

Бој се ње као змије отровнице, или не, шта ја говорим, презри је, не

обраћај на њу ни најмању пажњу. Имај на уму да Бог за време твоје молбе

очекује потврдан одговор на питање које ти је Он изнутра поставио:

вјерујеш ли да могу то учинити ?

И ти си дужан из дубине срца да одговориш: верујем, Господе (ср. Мт.

9, 28). И тада ће бити по твојој вери. Твојој сумњи или неверици нека

помогне следеће расуђивање: ја молим од Бога:

1) постојеће, а не само замишљено, ни маштарско, ни фантастично

добро, јер све постојеће је од Бога постало, зато што без Њега ништа не

постаде што је постапо (Јн. 1, 3) и значи, да све што бива не бива без

Њега, а све је или од Њега постало или по Његовој вољи или допуштењу и

дешава се преко сила и способности које је Он дао творевини и у свему

постојећем и оном што бива Господ је пуновласни Владика.

Осим тога, Он зове непостојеће као постојеће (Рим. 4, 17); значи ако бих молио и не постојеће Он би могао да ми да створивши га.

2) Ја молим могуће, а за Бога и наше немогуће је могуће; значи, и с

те стране нема препрека, зато што Бог може да учини за мене чак оно што

је по мојим схватањима немогуће.

Несрећа је наша, што се у нашу веру меша кратковиди разум,

тај паук, који лови истину мрежама својих расуђивања, закључака,

аналогија. Вера одједном захвата, види, а разум заобилазним

путевима долази до истине; вера то је средство општења духа са духом, а

разум духовно-чулног са духовно-чулним и просто материјалним; она је

дух, а он тело.

Наша нада да ћемо добити оно зашта се молимо за време молитве темељи

се на вери у доброту и дарежљивост Божију, као Бог милости и

дарежљивости Он је и Човекољубац, и при томе ми се присећамо безбројних

ранијих сведочанстава доброте и милости, како на другим људима (у Св.

Писму и у житијима Светих), тако и на нама. Зато је ради успеха молитве

потребно такође, да је онај који се моли, већ раније добио тражено и у

то чврсто веровао срцем.

Често ми добијамо после своје молитве тражено, посебно молитве за

спас душа наших; то треба приписати управо Господу, Његовој благодати, а

не било каквом случају. Где је могуће дати место случају у Царству

сведржитељног Бога ? Без Њега заиста ништа не постаје, као што без Њега

ништа не постаде што је постало (Јн. 1, 3).

Многи се не моле, зато што им се чини, да они наводно нису добили од

Бога молитвом никакве дарове, или сматрају молитву непотребним делом;

Кажу: Бог све зна пре наше молбе, и заборављају, да је речено: иштите и

даће вам се; тражите, и наћи ћeтe; куцајте, и oтвоpuћe вам се (Мт. 7,

7).

Наше молбе (молитве) потребне су баш због јачања наше вере,

којом се једино и спасавамо: бпагодаћу сте спасени кроз вјеру (Еф. 2,

8); о жено! велика је вјера твоја (Мт. 15, 28);

Спаситељ је због тога и приморао жену да се усрдније моли, да би побудио њену веру и појачао је.

Такви људи не виде то, да они немају веру најдрагоценије наслеђе

хришћана, које је неопходно као живот, да неверјем граде лажом (1. Јн.

1, 10) Бога a у суштини су чеда ђавоља, недостојни било каквих милости

Божијих, да су они ти који гину. Потребно је, такође, да срце у току

молитве гори жељом за духовним благом, љубављу к Богу, Кога срце јасно

созерцава у свој Његовој бескрајној благости према роду људском, и Који

је спреман да слуша са очинском љубављу све његове молитве. Када, дакле,

ви, зли 6ydyћu, умијете даре добре давати дјеци својој, колико ћe више

Отац ваш небески дати добра онима који My ишту (Мт. 7, 11) ?

Молећи Господа или Пречисту Мајку Божију, или Анђеле. или Светитеље,

треба имати такву веру, какву је имао капернаумски капетан (Лк. 7, 6 и

даље). Он је веровао, да као што су њега слушали његови војници и

испуњавали његове речи, тако ће, тим пре, по свемогућој речи свеблагог

Господа, бити испуњена и његова молба. Ако су створења својом

ограниченом снагом извршавала оно шта је он од њих тражио, па зар неће

испунити и Сам Владика Својом свемогућом силом молбе слугу Својих, који

се Њему са вером и надом обраћају! Зар неће Бог и, снажне благодаћу и

заступништвом пред Њим, верне слуге Његове, Пречиста Мајка Божија,

Анђели и Свети људи, испунити наше молбе које приносимо, са вером, надом

и љубављу !

Заиста, и ја верујем са капетаном, да ако будем молио како

треба и шта треба било ког Светитеља: дај ми ово и даће; дођи ми у помођ

и доћи ће, учини ово и учиниће. Ето какву једноставну и снажну веру треба имати !

Молећи се, треба тако веровати у снагу речи молитве, не одвајајући

саме речи од самог дела, које оне изражавају; треба веровати да за речју

као сенка за телом, следи и дело, зато што су код Господа реч и дело

нераздељиви: јер Он рече, u постадоше; Он заповеди, и саздаше се (Пс.

148, 5).

И ти исто тако веруј, да што си рекао у молитви и за шта си замолио,

то ће и бити. Ти си славословио и Бог је примио твоје славословље,

захваљивао си Господу и Бог је прихватио твоју захвалност у мирису

миомира духовнога. Несрећа је што смо маловерни и одвајамо речи од дела,

као тело од душе, као форму од садржаја, као сенку од тела, и на

молитви смо, као и у животу, тјелесни, који Духа немају (Јд. 1, 19),

због тога су и наше молитве без плода.

Призивај несумњајући, у простоти срца, Господа Бога, такође и Анђеле и Свете, који по благодати

Божијој и по заједничарењу или јединству са Богом и простоти свога

бића изузетно брзо, попут муње, и чују и испуњавају, по вољи Божијој,

наше молитве.

Када се молиш за било шта Господу, или Пресветој Богородици,

или Анђелима и Светима молећи њихово заступништво за себе или за друге

пред Богом, тада речи, које изражавају твоју молбу, твоје потребе,

сматрај за саме предмете, за саму стварност, које ти молиш од Господа, и

веруј, да ти већ имаш верни залог за добијање предмета твојих молби у

самим речима, којима се означава тај предмет.

На пример ти се молиш за своје здравље или за здравље неког другог:

реч здравље узми за саму стварност, веруј, да га ти већ имаш по милости и

свемогућству Божијем, јер сама реч, назив, у трену код Господа може да

постане дело, и обавезно ћеш добити тражено ради своје непоколебиве

вере. Иштите и даће вам се (Мт. 7, 7). Све што иштете у својој молитви,

вјерујте да ћете примити; и биће вам (Мк. 11, 24).

Молећи се Господу, или Владичици, или Анђелима, или Светима, не

задај никакву тешкоћу Господу, Владичици, Анђелима и Светима да испуне

твоју молбу или молбу оних који верују, но веруј, да како је теби лако

да мислиш на некакво добро, тако је и Господу лако и једноставно да га

дарује људима Својим, исто као и молитвама Пречисте Своје Мајке, Анђела и

Светитеља. Осим тога, како је Бог обилно изливајућа, бесконачна

Доброта, Он и жели и тражи свагда заједницу Своје доброте са створењима

Својим, само да би се са вером, надом и љубављу обраћали Њему, као деца

Оцу, сазнавајући своју грешност, беду, сиромаштво, слепило, немоћ без

Њега.

Молитви, пред иконама или без њих, треба увек приступати са пуном

надом у добијање траженог, на пример избављење од туге, душевне болести и

греха, зато што је и раније хиљаду пута била добијана очигледна милост

од Господа или Владичице, и не надати се у добијање мољенога или сумњати

у испуњење молитве било би крајње безумље и слепило.

Зар ми узалуд свакодневно читамо по неколико пута „Трисвето“ и „Оче

наш“ и друге молитве јутарње и вечерње ? Зар се не очишћујемо

посредством њих од наших грехова, нечистоте наше, зар се не избављамо од

искушења, беде и напасти ? Зар је узалудно изображавање крсног знамења ?

О, не: нарочито свештеничко благосиљање непрестано делује благотворно

на нас и на оне, на којима се са вером изображава. И тако, славићемо

непрестано милосрђе и силу Господа нашег Исуса Христа, Који се стара о

нама и спасава нас недостојне по милости Својој, ради имена Свога

светога.

Свети Јован Кронштатски

део из књиге "Мисли о молитви"

Однос између Бога и материјалнога света – света у коме смо рођени, у коме живимо и умиремо, као материјална бића, али и универзума који превазилази наш људски свет и о чијој грандиозности, односно, о сопственој маленкости све више сазнајемо – јесте уистину једно вечно „Велико питање“. У чему је „стварност“, уколико је уопште има, овога материјалног света који представља хоризонт нашега виђења и нашега мишљења? Какво значење у себи носи чињеница да смо материјална бића? Уколико постоји „Бог“ (а требало би јасно рећи о ком „Богу“ ми у ствари говоримо), „где“ је он? И какав је његов однос према ономе што је створио и како уопште можемо говорити о томе?

Након што је Јуриј Гагарин постао први човек астронаут, Хрушчов је повикао: „Гагарин је одлетео у свемир, но тамо није видео никаквога Бога“. Наравно, ово нас не изненађује; не може се узети као „доказ“ да Бог не постоји, да није „нигде“. Па ипак, ми још увек по навици мислимо и говоримо унутар једног сличног оквира. Хоћу да кажем да имамо тенденцију да „Бога“ третирамо као „биће“ које није унутар створенога света, већ … већ где? Изван? Шта би то друго могло да значи осим постављања „Бога“ наспрам универзума унутар неког ширег подручја „бића“. Или можда мислимо о „Богу“ као о некој врсти „силе“, лепка такорећи, који уједињује све ствари и вероватно уређује све ствари путем својеврсног регулаторног механизма који можемо назвати промислом. Али шта би ово могло да буде, а да није нешто што је иманентно самоме универзуму? Јесмо ли принуђени да закључимо како „Бог“ или постоји негде тамо или Бога нема уопште?

Хришћанско предање, у своме темељном убеђењу да је Бог Творац и да је Син Божји оваплоћен у овоме свету, приступа овоме Великом питању на један специфичан начин, спајајући различите елементе тога питања у динамичкој напрегнутости. „Морамо почети са Божјим сопственим откровењем…“

Са једне стране, тврдња да је Бог створио свет, схваћен као универзум, подцртава радикалну другост Бога. Уколико је Бог творац свега што јесте, онда Бог није део „свега што јесте“. Бог се не налази негде тамо, изван граница онога што можемо видети или изван граница универзума у области коју не можемо видети. Надаље, Бог не подлеже различитим ограничењима створене стварности; Бог није просторно и временски ограничен. Као што је то један источни теолог византијскога периода, Свети Григорије Палама, рекао: „Уколико је Бог биће, онда ми нисмо биће, а уколико смо ми биће, онда Бог није“. Не можемо реч „јесте“ користити и за Бога и за створену стварност у истоветном нити у паралелном значењу.

Са друге стране, упркос томе што изгледа да то драстично отежава уопште било какав говор о Богу, Бог који не „постоји“ (или макар не постоји у смислу у коме реч „постоји“ користимо за ствари у овоме свету) такође отвара један веома динамичан простор у коме Бог можеделовати. Бог и створена реалност нису постављени једно наспрам другога, као што би то био случај уколико би Бог био негде „изван“ материјалнога универзума. И нити један појединачни аспект створене реалности – узмимо примера ради „дух“ – не може имати било какву већу сродност са Богом у односу на било који други аспект, на пример „тело“. Могли бисмо помислити како је један аспект нашега бића виши, супериорнији, или племенитији, или можда „божанскији“ од неког другог, међутим сви аспекти нашега бића стоје заједно са ове стране створене стварности, за разлику од Бога који је све ствари створио.

Не можемо, дакле, поћи најпре од себе самих, а онда, у својеврсном антропоморфном маниру, онај аспект нашега бића који сматрамо „божанскијим“ пројектовати на Бога. Такав Бог не би представљао ништа више до оно најбоље што унутар наших сопствених хоризоната можемо смислити само бесконачно увећано – све-моћан, све-знајући, све-састрадални, при чему су моћ, знање и састрадање схваћени у нашим сопственим оквирима.

Уместо тога, морамо почети са откровењем у коме се Бог сам открива. Овога пута један други Григорије, епископ из кападокијског града Нисе, из четвртога века, одводи нас даље. Он указује да уколико Бог открива себе, Он нужно то мора чинити у ономе што није Он: како то Писмо каже, Он је светлост која сјаји у тами, Логос откривен у телу, живот у смрти. Али онда, напомиње Григорије, такво откровење има још један аспект: једино када се светлост сјаји у тами, тама се препознаје као тама, па ипак у исто време она бива просвећена, постаје светлост. Логос који постаје тело бива познат тек онда када више не познајемо Логос у телу; тек након Христовог повратка Оцу ученици схватају ко је Он заиста и објављују да Логос постаде тело.

Послужимо се сликом коју је користио Григорије али и многи други: гвоздени мач знамо као хладан, чврст и оштар; но када га положимо у ватру и загревамо до усијања, премда материја сама остаје иста, својства која мач показује сада су сасвим другачија: он је врео, флуидан и пламти. И, на крају, живот и смрт су изокренути: живот није оно што мислимо да имамо када долазимо у овај свет и што је по нужности подложно смрти, већ се кроз смрт, када не живимо више себи већ другима, појављује живот који, због тога што је дошао кроз „смрт“, није више подложан смрти и који се због тога једини може истински назвати животом. „Материјална стварност није препрека…“

Три момента су овде суштински важна. Прво, Бог се не налази негде другде у просторном смислу и не делује на свемир из вана. Напротив, управо у овоме свету, у овоме материјалном универзуму, Бог заиста делује, и то путем својих енергија. Позно-византијски писци праве разлику између онога што Бог јесте по себи, његове „суштине“ познате само Богу, и његових „енергија“ које прожимају читаву створену реалност. Друго, Божје откровењско деловање јесте преображавајуће и то у врло драматичном смислу: оно што није Бог постаје прожето Његовим својствима, попут усијаног гвозденог мача. Материјална стварност није препрека откровењу и познању Бога, већ, напротив, јесте само средство и медијум тога откровења, а оно је у исто време и један чин заједничарења или размене својстава. И треће, овај преображај изокреће наглавачке све што обично мислимо о Богу. Речи Григорија Нисијског, на које смо се претходно позвали, биле су уперене против особе по имену Евномије. Он је тврдио како чињеница да је Христос разапет и да је умро показује да Он никако није могао бити једнако Бог као Бог сам. Григоријев одговор је био да Христово распеће у ствари показује преизобиље трансендентне и преображавајуће силе „Бога откривеног путем крста“.

У светлу тога, рани Хришћани су били спремни да посвуда виде Бога у творевини: у облику птица са раширеним крилима, у облику људског лица које има хоризонталну осу очију и вертикалну осу носа, чак и у заставама уздигнутим од стране римских војника – све ово, говорили су, показује како је сила крста присутна у створеној реалности, јер је крст, тврдили су, оса која вечно стоји непомично, док се свет окреће око ње. Ово нам можда може личити на неумерено фантазирање, но засигурно сведочи о динамичком начину на који откровење Божје у Христу обликује свет у коме се Он сам одражава.

То би биле неке мисли из, отприлике, првог миленијума хришћанске теологије, у вези са односом Бога и материјалнога света. Веома је занимљиво приметити да такозвани „теолошки заокрет“ у савременој феноменологији долази до веома сличних закључака. То нарочито важи за Жан-Лук Марионову анализу „засићених феномена“. „Феномени су ‘засићени’…“

Од Канта, модерна мисао се налази свезана, покушавајући да направи везу између „ствари по себи“ и наше перцепције, интуиције, или појма о њима, који су свакако смештени унутар наших умова и одговарајуће структуирани. Све што заиста можемо знати, тврди се, јесу интуиције које имамо о „стварима по себи“, и наше једино сигурно знање јесте о њима и о категоријама према којима су те интуиције структуиране. Марион, с друге стране, тврди да морамо поћи од „датости“ „феномена“ (што значи: „онога што се појављује“), признајући да феномени увек превазилазе наше покушаје да их схватимо, да је оно што се појављује веће од онога што наша перцепција схвата, да су феномени „засићени“.

Почевши од ове датости онога што нам се показује, онако како нам се показује, феномени су „засићени“, као Догађај (засићени по своме квантитету, не могу се израчунати); као Идол (засићени по своме квалитету, будући да су неподношљиви за гледање); као Тело (засићени по својој односности, будући да су апсолутни); и као Икона (засићени по модалитету, будући да се у њих не може гледати). Прихватање феномена као засићених у том смислу, такође значи прихватање њихове откровењске природе, прихватање да нам се нешто открива, уместо да се „ствари по себи“ постављају као корелати наших сопствених унутрашњих интуиција. Штавише, по Мариону, ова четири начина засићења врхуне у Христу, „управо због тога што се као икона Он (Христос) односи ка мени на такав начин да ме конституише као свога сведока, а не као некакво трансцедентално Ја које Њега конституише по своме сопственом нахођењу“. Уколико поново научимо да „видимо“, саветује Марион, да видимо оно што је показано у откровењу, а не да откровење смештамо у свет који смо сами креирали путем наших сопствених мисаоних процеса, не само да ћемо напросто видети више, већ ћемо видети изнова, новим очима и у новоме свету; као што Псалмопевац каже, „у Твојој светлости ми видимо светлост“.

Преузето са блога Земља није равна

Његово Преосвештенство Епископ јегарски Господин Порфирије, у својој беседи је говорио о искуству, животу и речи старца Порфирија, истакавши да је овај светитељ најбољи путовођа у нашим духовним разговорима, јер он јесте живо Јеванђеље, човек који је у свом срцу, али и у свом животу доживео Христа и сам постао човек Христове Љубави. Значај Љубави важан је за сваког човека, рекао је владика Порфирије и додао да је Љубав једини аутентични контекст нашег постојања у којем као људи можемо да нађемо смисао живота, што није случајно, јер сам Бог јесте Љубав.

http://www.eparhijakrusevacka.com/audio/0000-00-00-1.mp3

Извор: Радио "Светигора", Епархија крушевачка

Фото: Епархија бачка

• Александре Леонидовичу, данас се појам “секта“ тумачи различито и апсолутно није прихваћен од секташа, изазивајући буран протест и срџбу са њихове стране. Можете ли нам Ви дати тачну формулацију појма „секта“?

Укратко, „секта“ је затворена религиозна група , која је у супротности са основном културнообразовном религиозном заједницом (или основним) заједницама земље или региона. Од 1993. године у нашем језику појавио се термин „тоталитарна секта“ и одмах ушао у употребу. Под тоталитарним сектама почеле су да се називају посебне аутократске (диктаторске) организације, чије вође, тежећи ка васти над својим следбеницима, прикривају своје намере под религиозним, политичким, психотерапеутским, оздрављујућим, научно потркрепљеним, културолошким и другим маскама. Важно је истаћи, да је секташка структура није религиозна организација , као што смо уобичајили да је замишљамо. Та је организација сличнија мафији или тоталитарној партији са гвозденом дисциплином и безпоговорном потчињеношћу вођи организације, који тежи ка пуној и личној власти глобалног значаја.

• Данас се чак стручњаци губе у „брзосмишљеним“ именима секта, које оне саме себи дају. Да ли се могу груписати, типологизирати и дати општу карактеристику?

То је најтеже питање, али ако оцењујемо са теолошке тачке гледишта, онда све секте можемо поделити на две групе, које ја условно називам „гностичким“ и „катарским“. Први секташ- гностик био је сам сатана, испољивши у разговору са Евом типичне начине секташког врбовања. „Гностичке“ секте обећавају знања, која када се њима овлада, могу „постати као богови“ и да се може снаћи без самог Бога. То се односи нпр. на сајентологију, „хербалајф“, мормоне, „ивановце“, теозовске, антрoпозовске, рериховске и друге групе.

„Катарске“ секте такође претендују на спасење сопственим снагама. По њиховом мишљењу, у „Цркви“ нема места за слабе и немоћне грешнике: она треба са се састоји само од чистих и јаких. Наравно „чистоћа и снага“ се схватају веома нарочито. Као по правилу, те секте имају јак апокалиптички подтекст: ми смо изабрани, само ми ћемо се спасити, само ћемо ми доживети крај света. Од чега зависи крај света – свака секта има своју варијанту. У ту групу спадају секте као што су „Христова Црква“, јеховини сведоци, разна источњачка учења, која предлажу медитативне технике и друге. Не можеш их пребројати.Тиме се све више смишљају разна имена, скривајући суштину секташког учења. Али у сваком случају треба схватити, да обе групе излазе из сатане, зато што од непријатеља људског рода, који мрзи Цркву од почетка времена, излази свака гордост, препреденост, лаж и подела (раскол).

• Да ли је данас постоје одређени знаци и особине, по којима можемо без грешке одредити да ли је у питању секта или не?

Наравно да постоје. Данас бих издвојио следеће: секте сматрају, да они сами или њихов вођа, поседују њихову личност, који их издваја из оквира друштва и породице и супротставља им се, а такође скривају своју праву природу и циљеве од потенцијалних или новопреобраћених придошлица. Например, у Немачкој у лецима, који се деле школарцима, издваја се 17 обележја тоталитарних секти. Децу бар некако упозоравају! Тоталитарне секте прибегавају обмани, прећуткивању и насртљивој пропаганди за врбовање нових чланова, користе цензуру информација према члановима који им приступају, прибегавају различитим начинима контроле личности, психолошком притиску, застрашивању и другим облицима задржавања у тој организацији.

• Где да се обрате људи за помоћ и заштиту, ако их насилно задржавају у секти или док су за време проведено у секти претрпела њихова деца, рођаци?

Нажалост, још нема специјалних служби, који би комплексно решили проблем извођења људи из секта или рехабилитацију тих људи у свакодневном животу. У првом реду, треба се обратити правосудним органима суда у месту пребивалишта, зато што се у деловањима секти практично увек виде повреде закона различитог степена тежине, и јавно се крше права човека. Обратите се психолозима и неуропсихијатрима. За верујуће људе главно оружје спасења мора постати искрена молива са спасење ближњих. Треба урадити све, да би човек започео активан радни и друштвени живот, зато што их у секти навикавају на активности, и све те активности треба усмерити у позитивни ток.

• Многи сматрају, да се због раскола у Украјинској Православној Цркви утицај секти у Украјини повећава. Да ли је то тачно?

Тачно је, раскол односи снагу здравог дела друштва. Зато што су се људи удаљили од цркве, видећи раскол у Православљу, тумаче ту појаву као слабост Православља, и због тога, бирају неповерење према Православљу. Например, Руска црква је јединствена институција , којој указује поверење знатни део – од 70% до 80% становништва. Бојим се, да у Украјини није тако. Кад не би било раскола, тада би секти било много мање и поверење у Православну Цркву значајно би порасло.

• Налаже ли борба против секти време за обједињавање са другим културнообразовним концесијама, које традиционално и историјски подржавају знатну већину становништва Украјине?

Безусловно. Зато што не говоримо о међурелигијским споровима, него о друштвеној опасности, која произилази из деловања секти. Наша Црква подржава званични дијалог са традиционалним протестантским деноминацијама и римокатолицима. Можемо предузимати истовремени рад (разуме се не у богослужбеном смислу), имати некакве заједничке програме, сарађивати, било по питању хуманитарне помоћи унесрећенима и по линији супротстављања различитим сектама. Треба схватити, да одговорни хришћани никада неће упасти у такву секту. Например, како нису протестанти залутали, они су изворни хришћани. Наравно, они су само гране отпале од једног дрвета Васељенске Православне Цркве, али чак отпале гране чувају сличност дрвета. Због тога је сарадња са истославним деноминацијама јако корисна. Нарочито, када нас окривљују да критикујући секташе, хоћемо певише људи да примамимо у Православну Цркву. И ту је јако важно схватити, да не само православље, него и представници других традиционалних културнообразовних концесија, такође иступају против дестуктивних творевина - тоталитарних секти. Мислим, да се овде може сарађивати и са разумним убеђеним атеистима.

• Имате ли каквих препорука како избећи трагове „духовних лутања“ и не потпасти под утицај „секташа“?

Прво, треба знати, да нормалан човек не упада у секту, ту упадају психички неуравнотежени људи, некакви несрећници, али нормалном човеку, који чврсто стоји на ногама, то не прети. Мада „прилику“ има свако. Проблем је у томе, што се у секту не долази. Нема човека који је ДОШАО у секту. У секту се ДОВОДИ путем преваре, помоћу сакривања информација недобронамерне рекламе. То је зато што је овде прорадила ЛАЖ. Ако би човеку говорили истину о томе, шта га чека, у шта они заиста верују, тешко да би неко пошао туда. Задатак проповедника тоталитарних секти састоји се у томе, да довуче човека у секту, пре него он било шта сазна о организацији. Што мање он зна, то боље. За разлику од тоталитарних секти, например, у Православљу човек сазнаје прво о вери, прима учење својим срцем, што је искреније уверен у то што је сазнао, тада он може ступити у Цркву. Подли садржај учења секти зна само мали круг људи, који се налазе унаутар организације. На тај начин, човек може провести пуно година и чак десетлећа у секти а да и не зна, у шта заправо верује. Секташки врбовници користе различите врсте деловања, и обично човек упада у њихове замке у посебно стресном стању. Због тога, испољавајте трезвену неверицу и проверите добијену информацију. Не верујте у обећања најбржем добијању свакаквог блага. Верујте, да ће свако од нових ускоро постати још сиромашнији и постаће роб руководилаца секте за задовољавање њихових сопствених потреба.

• Ако се не супротставимо сектама и мирно посматрамо њихову делатност, испољавајући демократску стрпљивост, чему то, по Вашем мишљењу, може одвести?

То ће довести до тога да ће их бити свуда. Зашто се онда борити са наркоманијом? Разумљиво, ако се не бори са наркоманијом, тада ће се све више људи упадати у наркоманију, и ситуација ће се мењати само на горе. Друга је ствар, да држава треба да се бави тоталитарним сектама, почињући са нивоа законодавне базе и опуномоћених од државе до спровођења одговарајућих мера. Само што се у нашој држави тим проблемом баве друштвене организације, а држава само испољава улогу пасивног учесника. Држава мора да поради на новим цивилизованим законима. Мора на крају да схвати да је то њен проблем, а не посебних друштвених организација.

• Дајте оцену данашње ситуације са тоталитарним сектама у Украјини и упоредите са ситуацијом у Русији.

Ситуација је тешка, као и у Русији. Али, има специфичности. Например „харизматици“ су у Украјини јачи него у Русији. Зато у Украјини нема „сајентолога“. „Јеховини сведоци“, бројчано су исти, али то значи, да по броју становника, има их три пута више. У складу са тим, ова чињеница изазива озбиљну бојазност. Плус, говорили смо већ о томе, букти црквени раскол, што такође отежава православно сведочење. Због тога, при спољашној сличности ситуације,видим да је ситуација у Украјини много озбиљнија и тежа. Из тога следи да је јако важно активно супростављање сектама. Томе још треба узети у обзир неједнаку реакцију на религиозну ситуацију од стране државних служби. Например, у Русији државни службеници већ нерадо говоре, да је тај или онај закон по америчком моделу. У Украјини о томе говоре са нарочитим поносом. То такође уноси бојазност.

• Често секташи окривљују православне, да је борба против секти повезана само са тим да преобрати људе из секте у православну Цркву. Шта ви мислите о томе?

Прво, Православна Црква, за разлику од секти, служи човеку а не човек Цркви, због тога је бројчани показатељ за Цркву педесета ствар. Друго, Свети Патријарх Алексеј много пута је говорио:“ Црква је код нас одвојена од државе, али она не може бити одвојена од друштва.“ Због тога ти проблеми, који дотичу друштво, те болести, од којих болује, не могу а да не узнемиравају нашу Цркву. Црква се у овом случају одазива на тај позив хиљаде жртава тоталитарног секташтва, који данас звучи са посебном снагом. То није црквени проблем, зато што црквени људи неће запасти у секту. И због тога, покушаји културнообразовне религије у правцу борби са сектама у нашим земљама раде за то, да би помогле друштву, у коме та религија живи.

Разговарао: Александар Акулов

Превод за Поуке.орг - Сова

Проповед Јована Крститеља и крштење Христово

1. У оне пак дане. Не онда када је Господ био дете и живео у Назарету, већ просто тако каже "у оно време" које је претходило данашњем времену.

Дође Јован Крститељ.

Бог је послао Јована да прекори Јевреје и да их приведе познању својих грехова како би тако прихватили Христа. Ако човек није свестан својих грехова, не може се покајати. Зато је Јован послан.

1-2. И проповиједаше у пустињи Јудејској. И говораше: Покајте се.

Јевреји су били горди, па их зато позива на покајање.

Јер се приближило Царство небеско.

Царством небеским назива први и други долазак Христов, као и врлински живот. Јер ако ми, странствујући по земљи, живимо као на небу, далеко од страсти, онда имамо Царство небеско (у себи).

Јер то је онај за кога је рекао пророк Исаија говорећи: Глас вапијућег у пустињи, припремите пут Господњи, поравните стазе његове.

"Путем" се назива Еванђеље, а "стазама" законске одредбе, које су овештале и старе. Стога каже: "Припремите се за еванђелски живот, и законске одредбе 'поравните', то јест, испуните их духовно", јер је Дух "прав". Када, дакле, видиш Јеврејина који телесно разуме заповести Закона, можеш да кажеш: "Овај није поравнао своје стазе", то јест, духовно не разуме Закон.

4. А сам Јован имаше хаљину своју од камиље длаке.

На покајање је позивао самим својим изгледом, јер је носио одећу жалости. За камилу кажу да је негде између чисте и нечисте животиње. Пошто прежива, она је чиста животиња, али нема раздвојене папке, и по томе је нечиста. Тако је Јован носио хаљину од камиље длаке, јер је Богу приводио јеврејски народ, који је сматран чистим, и нечисти народ незнабожаца, те је био посредник између Старог и Новог Завета. Зато је и носио одећу од камиље длаке.

И појас кожни око бедара својих.

Сви светитељи који се спомињу у Писму били су опасани појасом око бедара, јер су стално радили, док су лењивци и доколичари распојасани, као што је то данас случај са Сараценима. Светитељи су били опасани кожом зато што су умртвили страсти телесне пожуде, пошто се кожа добија од тела мртвих животиња.

А храна му бијаху акриде и дивљи мед.

Неки кажу да су акриде врста биљке која се још назива мелагра, други опет, да је то врста ораха или дивљих плодова. Дивљи мед производе дивље пчеле и може се наћи у дрвећу и стенама.

5-6. Тада излажаше к њему Јерусалим и сва Јудеја, и сва околина јорданска. И он их крштаваше у Јордану, и исповиједаху гријехе своје.

Иако су крштавани, Јованово крштење није давало опроштење грехова. Јован је само проповедао покајање и приводио опроштењу грехова, то јест, Христовом крштењу, којим се добија опроштење грехова.

7. А кад видје многе фарисеје.

"Фарисеји" у преводу значе "издвојени", јер су се они понашали као издвојени од других својим животом и знањем, мислећи да су виши од осталих.

И Садукеје

Они нису веровали ни у Васкрсење, ни у анђеле, ни и (постојање) духа. "Садукеји" у преводу значе "праведни", јер је "седек" праведност. Не зна се да ли су сами себе звали "праведнима" или су тако названи по оснивачу њихове секте Садоку.

Гдје долазе да их крсти, рече им.

Они нису долазили са искреном намером као остали, те их зато прекорева:

Породи аспидини, ко вам каза да бјежите од гњева који иде?

Оштро им се обраћа, познавајући њихову изопаченост, али их и похваљује када говори: "Ко вам каза да бежите", јер се чудио како се десило да се њихов нечастиви род каје. Назива их "породи аспидини", јер се прича да као што аспиде излазе из своје мајке прождирући њену утробу, тако су они побили своје очеве, то јест, своје учитеље и пророке. "Гнев који иде" означава пакао.

8. Родите, дакле, род достојан покајања.

Видиш шта говори? Не треба се само уклањати од зла, већ и приносити плодове врлине, јер је писано: "Клони се од зла и чини добро."

9. И не мислите и не говорите у себи: Имамо оца Авраама.

Они су се уздали у своје племенито порекло и то им је било на погибао.

Јер вам кажем да може Бог и од камења овога подигнути дјецу Аврааму.

Под "камењем" се подразумевају незнабошци, од којих су многи поверовали. Осим тога, Јован дословно каже да Бог може и од камења подигнути децу Аврааму. Као камен је била и Сарина материца, због њене неплодности, па је она ипак родила. А када је Господ од камења подигао децу Аврааму? У оно време када су Га распели и када су многи, видевши како се распада камење, поверовали.

10. А већ и сјекира код коријена дрвећу стоји.

"Секиром" назива Христов суд, а "дрвећем" свакога од нас. Тако се онај који није поверовао још одавде у корену сече и у огањ баца.

Свако, дакле, дрво, макар водило порекло од Авраама, које не рађа добра рода.

Није рекао "које није родило", већ "које не рађа", јер увек треба рађати плодове врлина. Ако си јуче дао милостињу, а данас отимаш, ниси благоугодио Богу.

Сијече се и у огањ баца, то јест, у огањ паклени.

11. Ја вас крштавам водом за покајање; а онај што долази за мном , јачи је од мене.

Прво им је рекао: "Рађајте род", а сада им показује какав род - да верују у Онога који долази за њим, јер је за њим дошао Христос. Као што се Христос родио само шест месеци после Јована, тако се исто (након шест месеци) после Јована и појавио пред људима. Прво се, дакле, појавио Претеча, а тек онда је дошао Христос, за кога је Јован сведочио.

Ја нисам достојан њему обуће понијети.

"Ја нисам", каже "чак ни најмањи од Његових слуга, да би Му понео обућу." Под "обућом" се подразумевају два силаска Господња. Прво са неба на земљу, и друго са земље у ад. "Обућа" означава кожу тела и умртвљење. Претеча, дакле, не може да "понесе" тајну ова два силаска, то јест, није у стању да разуме како су се она десила.

Он ће вас крстити Духом Светим и огњем.

То јест, обилно ће излити на вас благодатне дарове Духа. "Моје крштење", говори Јован, "не даје ни благодат Духа Светога, ни опраштај грехова, али Он ће вам опростити (грехове) и дати Духа у изобиљу."

12. Њему је лопата у руци.

Немојте мислити да ће вам Он опростити ако будете грешили пошто примите крштење од Њега, већ знајте да је у Његовим рукама "лопата", то јест суд и истрага.

Па ће отријебити гумно своје - Цркву, у којој је много крштених као пшенице на гумну. Међутим, неки од оних који су крштени лакомислени су попут плеве, коју као ветар разносе зли духови, док су други као пшеница и доносе корист другима хранећи их учењем и (врлинским) делима.

И скупиће пшеницу своју у житницу, а пљеву ће сажећи огњем неугасивим.

Тај огањ је неугасив. Зато Ориген празнослови када говори да ће пакленом мучењу доћи крај.

13-14. Тада дође Исус из Галилеје на Јордан Јовану да га овај крсти. А Јован му брањаше

"Иако си чист, Господе мој, крстиш се да би нас опрао (од греха), и показао нам да се пре крштења морамо очистити, како не бисмо оскрнавили своје крштење тиме што ћемо се после њега лако упрљати по рђавој навици". Јован Му брањаше, да они који су ово гледали не би помислили да се и Христос крштава ради покајања, као остали.

Говорећи: ти треба мене да крстиш.

Претеча је имао потребу да га Господ очисти, јер је и он сам, као потомак Адамов, био заражен нечистотом непослушности, а оваплоћени Христос је очистио све.

А ти ли долазиш мени?

Није се усудио рећи: "Зар да те ја крстим?", већ говори: "А ти ли долазиш к мени?". Тако је био благочестив.

15. А Исус одговори и рече му: Остави сада:

Каже: "Остави сада, јер ће доћи време да примимо заслужену славу, иако сада изгледа да је немамо."

Јер тако нам треба испунити сваку правду.

Под "правдом" подразумева Закон. "Људска природа је", каже, "била проклета зато што није могла испунити Закон. Зато сам Ја испунио све остало што Закон захтева. Само ми још остаје да се крстим. А када и то испуним, тада ћу ослободити природу од проклетства. Ето, то ми ваља чинити."

15-16. Тада га остави. И крстивши се Исус.

Крштава се у тридесетој години, јер у тим годинама човек упознаје све грехове. У раном узрасту се деца понашају лакомислено, у другом, младићком узрасту, распаљују се телесном пожудом и гневом. Код одраслих људи много је среброљубља. Чекао је, дакле, тај узраст како би испунио Закон за све узрасте и све нас осветио.

Изађе одмах из воде.

Манихејци кажу да је Господ Своје тело оставио у Јордану и потом се привидно показао у неком другом телу. Али, ове их речи оповргавају, јер каже: "Исус изађе." Нико други није изашао, већ управо Он који је сишао у воду.

И гле, отворише му се небеса.

Адам их је затворио, али Христос их опет отвара како би и ти научио да својим крштењем отвараш небеса.

16-17. И видје Духа Божијега гдје силази као голуб и долази на њега. И гле, глас са неба који говори.

Дух силази да би посведочио да је Онај који се крштава већи од онога који крсти Јевреји су Јована сматрали за великог човека, док на Христа нису толико обраћали пажњу. Сви су видели да Дух силази на Исуса како не би помислили да је глас - "Ово је Син мој љубљени" - био ради Јована, него да би сви, видећи Духа, поверовали да се тај глас односи на Исуса. (Дух се јавио) "као голуб", јер је то незлобива, кротка и врло чиста птица која се не задржава тамо где је нечисто. Тако је и са Светим Духом. Као што је у време Ноја голуб објавио крај Потопа, доневши маслинову гранчицу, тако и овде Свети Дух објављује ослобођење од греха. Тамо је (знак) био маслинова гранчица, а овде је то милост Божја.

Ово је Син мој љубљени који је по мојој вољи.

То јест, који ми је мио и благоугодан.

Свети ТЕОФИЛАКТ Охридски

ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО МАТЕЈУ

Манастир Глоговац

Имајући пуноћу истине Црква не само да је позвана него, заиста, и може да одговори на многа питања са којима се суочава човек сваког времена па и нашег. Свако искушење, сваки пад и сваки грех јесте са једне стране одсуство смисла у животу човека који пада, али истовремено и вапај за смислом и то можемо сви ми из свог личног искуства да сведочимо.

Владика Порфирије

Монаштво, та похвала и украс Цркве Христове (св. Исак Сирин), представља једну од најимпресивнијих и можда најсветлијих појава у хришћанском животу и хришћанском духовном искуству. У историји православне Цркве монаштво је извршило снажан утицај на многе аспекте хришћанског учења и начина живота, доприносећи развоју хришћанске етике, православног богословља, аскетике, канонског права, литургике, иконографије, пастирства и духовништва... Монашке обитељи – манастири – одувек су били расадници духовности, просвете и културе, средишта добротворне делатности, места савршеног богољубља и топлог братољубља.

Осећајући да би хришћанство без монаштва било исто што и неплодна смоковница крај пута, Света Црква је од најранијих времена налазила у себи довољно дубине, молитвеног плама, ревности и богочежњивости да најбоље синове и кћери своје упућује на стазу којом се достижу врхови хришћанског савршенства. А двехиљадугодишња историја новозаветне Цркве показала је да је управо број и квалитет монаштва један од најпоузданијих показатеља духовне снаге и светости једног народа.

Наставак на линку (.pdf документ)

Да ли се он може свести на стварање што бољих услова за живот и задовољење личних прохтева, навика, страсти, задовољстава, ако се кроз све ово провлачи искуство свеопште пролазности, променљивости, пропадљивости и смртности? Нису ли можда све наше тежње у животу, циљеви којима стремимо, услови живота које стварамо, прохтеви, навике и задовољства које покушавамо да остваримо, уствари само покушаји да заборавимо на смртност и пролазност људског постојања? Нису ли стабилност, сигурност и комфорност којима у животу тежимо само покушај превазилажења смрти, или бежања од смрти, те једине егзистенцијалне извесности?

Свето Писмо Старог Завета речима Проповедника „Таштина над таштинама, све је таштина“ (Проп. 1.2), указује управо на бесмисао људског постојања који произилази из пролазности и смртности људске егзистенције. У том смислу целокупно Свето Писмо, Стари и Нови Завет, говоре о смрти као о последњем непријатељу човека и творевине уопште, непријатељу који је побеђен тек тајном Христовог васкрсења. О Христовој победи над смрћу говори свети апостол Павле, позивајући се на пророка Осију, када каже: „Смрти, где ти је жалац, аде, где ти је победа“ (1. Кор. 15. 55). Та Христова победа у Цркви постаје и наша. Она ће се у својој пуноћи пројавити тек у будућности, потпуним остварењем Царства Божјег. Свети апостол Павле о томе говори у Посланици Римљанима, када каже да је Христос прворођени међу васкрслом браћом (Рим. 8.29) и да сва твар уздише и тугује до сада, не само она, него и ми који прве дарове Духа имамо - и ми сами у себи уздишемо чекајући усиновљење, избављење тела нашега (Рим. 8.22-23). Дакле, црквено схватање смрти, изражено у Светом Писму и у делима светих отаца, негативно је. Смрт је „непријатељ“, обесмишљавајући и разарајући чинилац у животу, нешто што треба превазићи и победити.

ПОБЕДА НАД СМРЋУ

О начину на који се смрт побеђује у Цркви свети апостол Павле говори у Посланици Ефесцима. Њен увод представља богословску химну у прози посвећену домостроју спасења од смрти и греха, догађају који је остварен у Личности Господа Исуса Христа (Еф. 1. 3-14). На основу тог одељка видимо да је долазак, оваплоћење Господа Исуса Христа заправо остварење вечне намере, воље Божје да створи свет који ће вечно живети у заједници са Њим. Према основном учењу Цркве, свет је створен ни из чега. Као такав он сам по себи, по својствима своје природе, по ономе по чему јесте то што јесте - нема вечности у себи. Потребно је да свет буде у вези, у односу са Богом, да би могао да постоји. Најсавршеније и најпотпуније остварење ове везе, односа који свету омогућује и само постојање, догодило се послањем Јединородног Сина Божјег у свет. У Личности Сина Божјег сједињује се вечна божанска природа са створеном и пролазном људском природом. Ово сједињење је слободно и љубвено, што значи да људска природа у том сједињењу не престаје да буде људска и створена, а ипак, услед тог сједињења, постаје бесмртна и непролазна. Зато је св.ап. Павле говорио да је велика тајна побожности то што се Бог јавио у телу (1Тим. 3. 16). У свом слову „О Оваплоћењу“ свети Атанасије Велики говори да је опасност нестанка и пролазности творевине нагнала Сина Божјег на оваплоћење. Ту мисао он развија ослањајући се на евхаристијско искуство ране Цркве. Свети Игнатије Богоносац изразио је још пре њега то искуство називајући свету Евхаристију леком бесмртности. Овде се налази и идеја светог Иринеја Лионског, коју свети Атанасије наставља и продубљује када износи своју закључну мисао о оваплоћењу Сина Божјег:Син Божји је постао Син Човечји да би Син Човечји постао Син Божји. Ово светоотачко учење има своје несумњиво утемељење у Светом Писму Новог Завета. Једно од места које то директно показује јесте и апостол на Божић (Гал. 4. 4-7), у коме се каже да је Бог, када је дошла пуноћа времена, послао Сина свог... да примимо усиновљење. Очигледно је да, према учењу ране Цркве, Личност Господа Исуса Христа представља једину могућност човеку и свету за превазилажење смрти и пропадљивости. Та могућност вечног постојања подарена је човеку као психофизичком бићу, што значи да се вечни живот не односи само на неко бесмртно постојање људских душа.

ВЕРОВАТИ У ХРИСТА И (НЕ) ИЋИ У ЦРКВУ

Своју верност, следовање за Христом, прихватање Христа за основу и смисао свог живота човек пројављује својим аскетским (подвижничким) животом. Наиме, речи Христове: „Који љуби оца или матер више него мене, и који љуби сина или кћер више него мене, није мене достојан“ (Мт. 10. 37), као и речи: „Ко не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан; Ко чува живот свој, изгубиће га, а ко изгуби живот свој мене ради, наћи ће га“ (Мт. 10. 38-39), и: „Не можете служити Богу и мамону“ (новцу, богатству, у ширем смислу: свету и његовим вредностима), указују на то да се у животу хришћана све вреднује из перспективе љубави ка Сину Божјем. Он је врховно мерило односа хришћана према читавом свету. Наравно, овде се не ради о негирању односа које човек успоставља у свету, већ о њиховом преображавању и утеловљавању у тајну Христову, тајну обесмрћења твари.

Отуда можемо закључити да су, када је реч о спасењу у Христу, неопходне две ствари. Прво, то је вера у Господа Исуса Христа као Спаситеља од смрти и греха. Друго, то је пројава те вере у аскетском (подвижничком) животу људи. Може се приметити да ни један ни други елемент – како вера тако ни живот по тој вери – не спречавају сами по себи једно индивидуалистичко схватање хришћанског живота. Очигледно је да то што верујемо у Христа не значи и да морамо да идемо у Цркву. Такође, то што се неко подвизава и живи по заповестима Божјим опет не значи да он мора да иде у Цркву. Ни једно ни друго данас нису ретки случајеви. Много је људи у свету који не учествују у црквеном животу, а верују у Господа Исуса Христа. Исто тако, има доста честитих и моралних људи и ван Цркве, па и ван хришћанства уопште. Основно је питање: да ли се у тим случајевима, када постоје вера и етички живот а не постоји њихово утеловљење и остварење у Цркви, може говорити о хришћанском идентитету и о спасењу људи. Судећи по речима Светог Писма Новог Завета и по искуству ране Цркве, спасење даровано нам у Христу исто је што и спасење даровано нам у Цркви. Места у 1. Кор. 13. и Рим. 13. говоре о Цркви као заједници Тела Христовог. У Делима апостолским Господ Исус Христос се чак идентификује са прогоњеним хришћанима, тј. са Црквом (Дап. 9. 4-5).

АКО НЕ ЈЕДЕТЕ ТЕЛО СИНА ЧОВЕЧЈЕГА И НЕ ПИЈЕТЕ КРВИ ЊЕГОВЕ...

Христос је заповедио и завештао својим ученицима да се причешћују Његовим Телом и Крвљу, што је дато као једини начин да они заиста буду у заједници са Њим, те да на тај начин задобију живот вечни (Јн. 6; Лк. 22). Није случајно што се Црква већ у Новом Завету идентификује са евхаристијским сабрањем, сабрањем причасника Тела и Крви Христове, сабрањем које је названо „Тело Христово“. Једини аутентичан и истинити простор, атмосфера и амбијент спасења, учешће у вечном животу и стицање потпуног хришћанског идентитета, као и остварење смисла човековог живота, дарују нам се искључиво у Евхаристији, у причешћу Телом и Крвљу Господа Исуса Христа. Учешће у Евхаристији је пројава јединства свих верних. То је саборно дело у коме учествује читава Црква. Зато Господ Исус Христос и каже: „Пијте из ње сви...“ (Лк. 22). Вера и живот по њој могу бити значајни, али тек као пројава нашег учешћа у евхаристијском сабрању. У противном, ако се вера и етички живот не остварују у светом причешћу, они остају искуство појединца. Који год значај и тежину им приписивали, они у том случају нису спасоносни. Ово закључујемо на основу искуства ране Цркве, према којем су вера и начин живота који проистиче из вере били неодвојиви од евхаристијског живота Цркве. Било је незамисливо веровати у Христа а не бити члан црквене заједнице. Само чланство у црквеној заједници пројављивало се причешћивањем. Уд Тела Христовог јесте онај ко се причешћује Телом и Крвљу Господа Исуса Христа. Није могло бити речи о припадности Цркви а да то не подразумева припадност евхаристијском сабрању и причешће на овом сабрању. То је очигледно по местима у 1. Кор. 10-11, у посланицама светог Игнатија Богоносца, као и у читавом Предању Цркве. Речи светог апостола Павла у Посланици Галатима: о усиновљењу, о томе како кроз Христа постајемо синови Божји по благодати, остварују се у светој Евхаристији. Ако не учествујемо у Евхаристији, наш вечни идентитет, вечни живот који нам се дарује у Господу Исусу Христу бива неостварен. Наш живот у том случају остаје промашен, без обзира на сав подвиг, без обзира и на осећање спасења које нам нуде вера у Господа Исуса Христа и подвижнички живот који ову веру пројављује. Једноставно речено, без остварења, испуњења вере и подвижничког живота у Евхаристији нема спасења. Нису случајне речи Господа Исуса Христа у Еванђељу: „Ако не једете Тело Сина Човечјега и не пијете Крви његове, немате живота у себи“ (Јн 6.53). Зато се у раној Цркви причешћивање светим даровима увек и стално када се служила света Евхаристија сматрало неопходним за вечни живот и изражавало је јединство свих верних у Христу. Свето причешће је било саборно дело – чин заједнице, не само чин појединца који се освећује.

ПОЈАВА ХРИШЋАНА «ПОСМАТРАЧА»

Да ли остварују хришћански идентитет они који верују у Христа, труде се да према својим могућностима и даровима живе по заповестима Божјим, а причешћују се само повремено – нпр. у време постова? Како остварују свој идентитет и призив хришћана - синовство по благодати, бесмртни и вечни живот у Христу – они који се већим делом године уопште не причешћују? У каквом је то сагласју са ранохришћанским поимањем свете Евхаристије као саборног, заједничког дела читаве Цркве, обавезујућег за све хришћане? Према овом поимању, свето причешће се подразумевало кад год се служи Евхаристија. Циљ Евхаристије - што ће и много касније, у 15. веку, рећи свети Николај Кавасила и Симеон Солунски – био је само један: то је причешће верних. У чему је разлика између верних на самој Литургији онда када се не причешћују и многих људи који у свету верују у Господа Исуса Христа и труде се да му следују у свом животу а не учествују никако у животу Цркве? Шта тада чини идентитет ових верника, ако то није свето причешће? Како се у том случају остварују бесмртност и спасење? Ово су питања на која не можемо дати једноставан одговор. Оно на шта се може врло тачно и прецизно одговорити је питање: зашто је, како и када дошло до ове праксе повременог, ретког причешћивања? У краћем историјско-богословском пресеку указаћемо на немогућност позивања постојеће праксе на изворно и аутентично Предање Цркве. Потреба за решавањем овог проблема није просто нечија богословска знатижеља. Она се тиче питања вечног живота сваког човека који себе сматра православним хришћанином.

Указали смо на спасоносни значај светог причешћа, на причешћивање као завештање и заповест коју нам је Христос оставио, док не дође у пуноћи своје силе и славе, као и на свето причешће као дело у коме учествује читава Црква, пројављујући тиме своје јединство у Христу. Са оваквим приступом светој Евхаристији срећемо се у Светом Писму Новог Завета и у раном Предању Цркве. Промене настају у четвртом веку хришћанства. Тада долази до масовног уласка становништва Римске империје у живот Цркве. Огромне масе прихватиле су хришћанску веру углавном само номинално - због повластица и олакшица које је носило припадање Цркви. Мотив о којем говоримо нарочито је добио на снази после 380-381.г., када је хришћанство било проглашено за државну веру. Он је довео до пада ревности у погледу учешћа на евхаристијским сабрањима. Црква је покушала да превазиђе тај пад, доносећи на помесним и васељенским саборима канонске одлуке које су искључивале из Цркве све који се без разлога не би причестили неколико недеља. Овом питању посвећени су, на пример: 21. правило Елвирског сабора, 2. правило Антиохијског сабора, 8. и 9. Апостолско правило, 66. правило Трулског сабора и друга. Паралелно са овим, од 4. века, под утицајем монашке праксе долази до новог обичаја: служења свете Ехваристије и ван „евхаристијских“ дана (суботе и недеље). Свети Василије сведочи како се Евхаристија служила чак четири пута недељно. Нови обичај уведен је из жеље и ревности да се верни што чешће причешћују. Међутим, практични разлози доводили су до других последица. Сви верни једне Цркве нису могли физички да се окупе на једном месту – на евхаристијском сабрању - више пута недељно. Учесници Евхаристије више нису били исти на свакој Литургији. Верни су постепено стицали утисак да Евхаристија није саборно дело читаве Цркве и служба целокупног народа Божјег, већ један светотајински чин, који се врши независно од тога да ли су сви верни скупљени на једном месту. То је довело и до следеће последице: ако се Евхаристија служила више пута недељно, а верник није био у могућности да одлази на сваку од њих већ само на неке (нпр. на празничне или недељне Литургије), онда он није морао да се причести увек - с обзиром да се већ није причестио на оним Литургијама на којима због посла или других разлога није могао да присуствује. Појава номиналних хришћана и пракса скоро свакодневног служења Евхаристије довеле су до појаве оне групе верних на Литургији које називамо „посматрачима“, оних који су присутни на Литургији али се не причешћују. Иако је канонским наслеђем Цркве таква појава осуђена, временом, нарочито после Трулског сабора (7-8.в.) ова пракса бива све заступљенија. У 12. и 13.в. она ће постати и доминантна.

1КОР. 11. 28-29

Овакав развој ситуације, по којем у светој Евхаристији нису учествовали сви верни, одредио је свето причешће као чин индивидуалног освећења, не више као саборни акт Цркве. Када је свети апостол Павле у 1. Кор. 11. 28-29 говорио о самоиспитивању и недостојном причешћивању, он је уствари то говорио критикујући Коринћане за њихове поделе, за одсуство љубави у њиховој заједници. То је очигледно на основу читаве 10. и 11. главе ове посланице. Апостол Павле им тамо говори да је њихова недостојност везана за одсуство живе љубавне заједнице у Коринту, за њихове поделе и међусобну мржњу. Зато их позива на самоиспитивање: ако се делите међу собом и ако се мрзите - како ћете се причешћивати заједно? Свето причешће је пројава јединства, пројава нових љубавних односа у које улазимо у Христу – у евхаристијској заједници. Како ћете се причешћивати једним Телом и Крвљу Господа Исуса Христа када не подносите једни друге? Када је свето причешће услед малопре описаних чинилаца почело да се схвата као средство за освећење појединаца у Цркви, ове речи апостола Павла истргнуте су из свог историјско-евхаристијског контекста и пренете у сферу припреме самих тих појединаца за свету Евхаристију. Стање повременог причешћивања, које постоји у пракси од 12. и 13.в. као доминантно, почело је да се правда аргументима личне достојности и недостојности. До правдања ове праксе долази тек након што се она учврстила. Она сама није настала из тог аргумента – спремности или неспремности - већ је, та пракса, онда када је већ постала доминантна почела да се брани тим аргументом.

БЛАГОДАТ ОПРОШТЕЊА И УДОСТОЈЕЊА

Нико није оспоравао неопходност припреме за свету Евхаристију. Међутим, читав хришћански живот јесте једна припрема за свету Евхаристију и за долазак Господа Исуса Христа. У читавом хришћанском животу, па и у припреми за свету Евхаристију, ми сагледавамо сопствену недостојност пред Богом и пред љубављу коју је Бог показао према нама у домостроју спасења. Пост, молитва, исповест јесу средства у којима пројављујемо своју посвећеност Богу, своје покајање и вољу да будемо причасници божанског живота. Међутим, првобитно саборно посматрање свете Евхаристије није доводило у непосредну везу праксу поста и исповести са праксом причешћивања. Тек касније, ново поимање свете Евхаристије као средства освећења појединаца довело је до везивања поста и исповести за могућност причешћа. Аутентична и изворна пракса Предања Цркве подразумевала је држање постова као вежбање у посвећености Богу у ишчекивању Христа који ће опет доћи. Отуда Господ каже да ће његови ученици постити кад Он оде од њих. Пост није био непосредни предуслов светог причешћа. У посту се постило и причешћивало, у време радосних дана се мрсило и причешћивало. У оба случаја се подразумевао однос према храни који није идолатријски, у којем се храна није посматрала као смисао живота. Што се тиче свете тајне исповести, она је била одређена за оне који су били искључени из Цркве а који су се у тајни исповести поновно присаједињавали Цркви. Данас вернима постаје логично да им је потребна исповест, с обзиром на толико одсуство од светог причешћа. Пракса свакодневне монашке исповести свом духовном оцу ушла је у 13. и 14. веку у парохијску праксу Цркве, тако да је нови, монашки облик исповести заменио онај њен вид који се у почетку односио само на изопштене из Цркве. Сада се та света тајна, с обзиром на често непричешћивање, врши над свима који су у Цркви. Раније се опроштај грехова задобијао на самој Евхаристији, о чему сведоче и јектеније на Литургији: Опроштај и отпуштење грехова од Господа молимо.... Мора се имати у виду да благодат Духа Светога на Литургији није ништа оскуднија, па ако хоћемо није ни другачија од оне која се некада у светој тајни покајања и исповести даровала искљученима из Цркве када су се приопштавали заједници.

Улогу у преовладавању оваквог става према светим тајнама имало је и потпадање Цркве под утицај Запада, које потиче још из доба пада Византије. Од тада се свете тајне увелико сматрају за елемент побожности појединаца, а чланство у Цркви се више није мерило учествовањем верних у светој Евхаристији као светој тајни црквеног јединства у вери, љубави, животу. Верник је од тада приморан да се суочи са светим причешћем из перспективе својих потреба, своје спремности или неспремности. Он сам постаје мерило своје духовности и духовности других људи, јер је без обзира на сведочење светог Предања утврђен статус верника да се не може често причешћивати. Та пракса је постала „православна“ иако је она плод индивидуалистичке побожности и западних утицаја.

ДОСТОЈНИ СВЕТОГ ПРИЧЕШЋА

Треба ли да се причешћујемо иако нам савест често сведочи да смо грешни и недостојни? Нека нам одговоре дају следећи примери светих отаца. Свети Јован Касијан каже: „Ми не смемо да избегавамо свето причешће зато што сматрамо да смо грешни. Ми морамо приступати светом причешћу још чешће ради лечења душе и очишћења духа, али са таквим смирењем да се истински сматрамо недостојнима... Да се истински тако осећамо желели бисмо и више тог лека за наше ране. Иначе,недопуштено је ретко узимати свете тајне (нпр. једанпут годишње) као што неки раде сматрајући да освећење тајнама припада само светитељима. Боље је мислити да је свето причешће то које нас очишћује а онда и освећује. Такви људи(који се ретко причешћују) показују више гордости него смирења, јер примајући свети тајну сматрају се ње достојним. Много је боље у смерности срца, знајући да их никада нисмо достојни, свете тајне примати сваке недеље ради исцељења наших болести, неголи да ослепљени гордошћу сматрамо да смо после једне године (или неког краћег периода) достојни да их примимо“. Саслушајмо и светог Јована Златоуста који каже: „Има прилика у којима се свештеник не разликује од лаика, а то бива онда када се приступа светим тајнама. Оне су нам свима подједнако дароване, јер нам се свима нуди исто Тело и иста Чаша“. Свети Николај Кавасила, слично томе, каже да „ако неко, имајући могућност да приступи евхаристијској трпези, то не учини, он неће добити освећење које она пружа и то не зато што јој није приступио већ зато што је имао могућност а одбио је да дође... Како неко може веровати у нечију љубав, када је имао могућност да прими свету тајну а није је примио?“ Подсетимо се и речи светог Анастасија Антиохијског који каже да ,,уколико упадамо, као и сви људи, у некаква људска прегрешења која се дају опростити, будући да нас на то наведе или језик, или слух, или очи, или сујета, или жалост, или гнев, или нешто слично, укоравајући себе и исповедајући се Богу, причешћујемо се светим тајнама, верујући да ће нам причешћивање бити на очишћење од ових грехова. Уколико, међутим, чинимо неке тешке, лукаве, телесне и нечисте грехе и злопамтиви смо према ближњима, докле год се не покајемо на доличан начин, не смемо се дотицати божанских тајни. Пошто ми као људи падамо у многе грехове, Бог нам је оставио разне жртве ради остављења грехова. Милостиња као и скрушено срце представљају неке од жртви које очишћују грех. Ако приносимо Богу ове и сличне жртве и поред људских недостатака ипак можемо приступати светим тајнама – са страхом, трепетом и умиљењем. Онај ко приступи светој тајни са страхом, трепетом и умиљењем задобија опроштај, а онај ко приступа без страха и са презиром стиче казну“.

ОДГОВОРНОСТ

Зар се страх Божји и љубав ка Богу, на које позива литургијски возглас, једино пројављују у посту и исповести,односно када се људи ретко причешћују? Није ли читав хришћански живот, па и у време мрсних дана, подвиг и борба за Христа? И поред јасних сведочења канонске и светоотачке традиције ова чудна и - како каже велики руски теолог Александар Шмеман - јеретичка идеја остаје део литургичке побожности у нашој Цркви. Данас већина верних сматра да је благочестивије не причешћивати се стално - услед мноштва прегрешења која свакодневно чинимо. Мисли се да је стално причешћивање велика одговорност, која повлачи са собом осуду ако будемо наставили са грешним животом. Одговор на такве примедбе може се још једном потражити у чињеници да је свето причешће намењено свим хришћанима, без обзира на степен њиховог савршенства или несавршенства. Важно је само да начин живота верног буде такав да се он бори и труди да свагда посведочи своју посвећеност Богу. Падови и успони у тој борби су неминовни, али они нису мерило тога колико ће се неко причешћивати или не. Није човек сам мерило божанског дара. Имајући то у виду, једини стварно неопходни услов за стално причешћивање јесте делатни литургијски живот, пројављен у свакодневном животу подвижничким сведочењем новог односа према Богу, свету, човеку, храни, и свим добрима овога века.

Решење овог животног проблема Цркве није у нечијем причешћивању на свакој Литургији независно од других (који се можда неће причестити). Ни у том случају света Евхаристија не би постала саборно дело, дело читаве Цркве. Решење лежи у поновном проналажењу најдубљег значаја недељног евхаристијског сабрања ипразничног евхаристијског сабрања као сабрања свих на једном месту. Узимање учешћа свих православних хришћана пре свега на недељном евхаристијском сабрању, уз развијање самосвести верних као причесника „Трпезе Господње“ – намењене свим члановима црквене заједнице - јесте почетак из кога треба да се развије њен љубвени, личносни живот. Овај живот «Свагда свих на истом месту»данас скоро више и не постоји. То је још један знак саможиве побожности међусобно отуђених јединки. Потребно је превазићи ову побожност поновним откривањем свете Евхаристије као догађаја који се односи на читаву црквену заједницу и подразумева учешће свих верних у њој.

Извор: Епархија нишка

Веома је важно поставити питање утемељења: ко кога утемељује, Библија Цркву или Црква Библију? Или: шта је старије, Црква или Нови Завет? Погрешан одговор на ово питање јесте рецепт за генерисање секташтва и псеудоцрквености. Чувена крилатица Мартина Лутера у XVI веку „Sola Scriptura“ (=Само Писмо), иако можда Лутер није имао такву намеру, представља идејну основу савременог секташтва. Лутер је хтео да, на бази Светог Писма, реформише западну Цркву и ослободи је саблажњујућих новотарија које су се вековима таложиле. Нажалост, та његова идеја претворила се у бујање псеудоцрквености. На пароли „Sola Scriptura“, почев од времена Лутера па до данашњих дана, ницале су и ничу псеудоцркве и верске секте. И сам Лутер, када је увидео смер кретања своје реформације, изјавио је: да је знао каквим ће се смером све одвијати, да не би тај посао започињао ни да су га вукли са два пара волова. Феномен савременог секташтва управо лежи на чињеници да људи, тумачећи Библију, стварају „цркву“. Отуда, „исправно тумачење Библије“ води имању „истините цркве“. Но, како имамо многа и међусобно различита „исправна тумачења Библије“, као производ имамо и многе различите „цркве“, која свака за себе тврди да је баш она и само она „истинита“. И сви они тврде да су молитвено проучавали Библију и да је њихово тумачење, самим тим, надахнуто Духом Светим. Ипак, нити су њихова тумачења тачна, нити су њихова сабрања Цркве. То су верске секте. Зашто? Управо зато што су однос Библије и Цркве окренули наопачке. Заједничко за све псеудохришћанске секте јесте да текст Библије утемељује настанак богослужбене заједнице. Али, да ли је тако са правом Црквом? Не, никако. Истина је са супротна: не утемељује Библија Цркву, већ Црква Библију (Нови Завет). Код верских секти важи правило: да није Библије не би било ни Цркве. А истина је: да није Цркве, не би било ни Библије. Не ствара Библија Цркву, већ Црква Библију. Погледајмо чињенице.

Када је у питању Стари Завет, Бог прво прави Савез (јевр. Берит) са својим изабраним народом. Настаје богослужбена заједница. Као плод тог богослужбеног исксуства настају, редом кроз историју, прво усмено предање а затим старозаветни библијски текстови. Дакле, није књига створила Савез Бога и Израиља, већ је Савез Бога и Израиља створио књигу. Исто важи и за Нови Завет. Новозаветни текстови писани су у периоду од половине до краја првог века после Христа. То значи да је Црква функционисала деценијама без онога што ми данас називамо Новим Заветом. И након настанка текстова, Црква је функционисасла без јасног одређења који су то текстови, званично, црквени, новозаветни. Тек у четвртом веку је Црква одредила који списи улазе а који не у канон Новог Завета. Ако се водимо логиком да Библија условљава Цркву, као што то чине псеудохришћанске секте, онда се нужно поставља питање: како је могуће да Црква толико дуго функционише без Новог Завета, без онога што данас подразумевамо под Библијом? Могуће је, управо из разлога што настанку Цркве не претходи никакав (новозаветни) текст. Такође, суштина Цркве није никакав текст, који би морао да је утемељује, као што, рецимо, текст Курана утемељује ислам. Црква је могла без текста, али без чега није могла? Погледајмо.

Оснивач Цркве је сам Господ, Исус Христос. То сведочанство налазимо у самом јеванђеоском тексту (Мт 16, 18). Оснивач Цркве није ништа писао, нити је оставио икакав текст на којем би се Црква утемељила. Господ јесте у јеврејским синагогама тумачио старозаветни текст, показујући да су читава старозаветна историја, пророчки и остали библијски списи, припрема света и указање на Њега, Месију. Но, Он сам није ништа писао. Чак, немамо сведочанства ни да је изричито заповедио апостолима да и они ишта пишу. Не, Он није заповедио писање већ Крштење у име Оца и Сина и Светога Духа (Мт 28, 19). Крштење је, пак, ново рођење, улазак у Цркву. Христос је, дакле, позвао не на читање већ на присаједињење Цркви. А како је, коначно, утемељио своју Цркву? Шта је Господ оставио да буде суштина и темељ Цркве, ако то није текст? Оставио је Свету Литургију. Догађај који се збио у сионској горници (=горња соба једне јеврејске куће у Јерусалиму), непосредно пред Христово страдање, представља прву Свету Литургију. Тај догађај описују свети Јеванђелисти као сабрање апостола око Христа, Његово благодарење Оцу, ломљење и дељење од једног хлеба и пијење из једне чаше (Тајна Вечера). Тај догађај је Христос поистоветио са самим собом: „Узмите, једите; ово је тело моје...Пијте из ње сви; ово је крв моја Новога Завета...“ (Мт 26, 26-28). И управо је у вези тог догађаја Христос заповедио: „Ово чините за мој спомен.“ (Лк 22, 19). А спомен, у библијском контексту и разумевању, не значи сентимент, успомену на нешто што је било и прошло. Спомен значи оприсутњење, реално присуство (парусиу) Спомињаног. Зато су стари Израиљци са страхом изговарали Божије име (Јахве). Отуда је и Мојсију дата заповест да се не призива име Божије узалуд (Изл. 20, 7). Име, спомен значило је присуство. Истом том библијском логиком говори и Господ, дајући заповест да се литургијско сабрање чини Њему у спомен. Литургија је присуство самог Сина Божијег, Његовог Тела и Његове Крви. Отуда и апостол Павле Цркву назива „Телом Христовим“ (1Кор. 12, 27). Дакле, Црква је спомен Христа, присуство Христа. Тај догађај присуства Христа јесте Света Литургија. Зато Цркве нема без Свете Литургије. Христос, дакле, није оставио никакав текст својим апостолима, већ је оставио Себе – Свету Литургју. Света Литургија је испуњење Његових речи: „Ја сам са вама у све дане до свршетка века.“ (Мт 28, 20). За Свету Литургију није најправилније рећи да је то једно од богослужења Цркве. Не барем како се то говори за Јутарњу или Вечерњу службу, Часове или неку другу службу дневног богослужбеног круга Цркве. Јер, за све те службе се каже да их служи Црква, док за Свету Литургију то није најправилније рећи. Зашто? Зато што је немогуће направити разлику узмеђу Цркве као субјекта и Свете Литургије као радње тог субјекта. Служење Свете Литургије је догађај Цркве, сама пројава Цркве. Није Црква једно, а Света Литургија друго (субјекат и радња), већ једно и исто. Служењем Свете Литургије постоји Црква. То је темељ и суштина Цркве. Ишчупај Свету Литургију, ишчупаћеш срце и душу Цркве, а тиме ће и присуство Христа бити поништено.

На том темељу Црква постоји од самог свог почетка. На том темљу, као плод припадања Цркви, као плод литургијског искуства, настају и новозаветни, библијски текстови. На том темељу су писци надахнути Духом Светим да пишу. На том темељу је Црква надахнута да текстове препозна као своје, да их издвоји из мноштва сличних али ипак лажних, јеретичких текстова, те да их канонизује као свете списе и да тако створи књигу, коју данас називамо Новим Заветом. Цркве је некада било без тих текстова, али је никада није било без Свете Литургије. И ову би истину требали добро да схвате и упамте сви православни хришћани: Црква није некакво „библијско друштво“ већ је Црква Света Литургија. Присуство Христа није у заносном и „убедљивом“ тумачењу Библије, у опијености Библијом, већ у Светој Литургији. Требало би ово хришћани да знају како би умели да разликују Живот и Истину од прелести (=духовне обмане), Духа Истине од духа обмањивача. Да знају да Христос није свуда тамо где им говоре: „Ево овде је Христос или онде“ (Мт 24, 23). Да, многи данас, држећи Библију у рукама, говоре: „Ево овде је Христос, ево овде је спасење.“ Свима је њима заједничко, и ово треба упамтити: није их основао Христос и немају Свету Литургију. Сви они су плод многих, међусобно различитих, неретко и оштро супротстављених тумачења Библије, „харизматичних“ (читај: прелашћених) појединаца кроз историју. Сви они су покушали да створе „цркву“ на основу Библије (Новог Завета). Како то у лажи обично бива, обрнули су истину наопачке. А истина је да Црква ствара Библију, а не Библија Цркву. Зато је Црква, као аутор Библије, и прави темељ и прави ум за разумевање Библије. Потребно је исто оно искуство које је довело до настанка библијског текста да би се Библија разумела. А то искуство је припадање Цркви, припадање Сетој Литургији. Библији је првенствено ту место: у Цркви, на Светој Литургији. Она је богослужбена књига. Догађај Цркве, догађај литургисјког богослужења јесте кључ разумевања Библије. Држећи тај кључ, људи требају да је читају и у својим домовима и на сваком месту где пожеле. Но, веома је важно да запамте да је Црква створила Библију а не Библија Цркву. Да запамте да Црква није свугде где се чита Библија већ је Црква тамо где је Света Литургија, родна кућа и саме Библије. То је и одговор на питање како ће се православни хришћани сачувати од „лажних пророка“ и „вукова у јагњећој кожи“ (Мт 7, 15), од многих који, тумачећи Библију, говоре „Ја сам Христос“, варајући многе (Мт 24, 5). То је одговор који ће помоћи православним хришћанима да разликују Цркву од секте. Јер, могуће је украсти књигу, Библију, те заносно баснословити и глуматати „цркву“. Али, није могуће украсти Христа, Свету Литургију – темељ и кућу саме Библије. Знајући то, лако је препознати „вукове“ и разликовати Цркву од секте. На том темељу на којем је настала Библија и ми „смерно стојмо, пазимо да свети принос у миру принесемо“.

Александар Милојков