• Александре Леонидовичу, данас се појам “секта“ тумачи различито и апсолутно није прихваћен од секташа, изазивајући буран протест и срџбу са њихове стране. Можете ли нам Ви дати тачну формулацију појма „секта“?

Укратко, „секта“ је затворена религиозна група , која је у супротности са основном културнообразовном религиозном заједницом (или основним) заједницама земље или региона. Од 1993. године у нашем језику појавио се термин „тоталитарна секта“ и одмах ушао у употребу. Под тоталитарним сектама почеле су да се називају посебне аутократске (диктаторске) организације, чије вође, тежећи ка васти над својим следбеницима, прикривају своје намере под религиозним, политичким, психотерапеутским, оздрављујућим, научно потркрепљеним, културолошким и другим маскама. Важно је истаћи, да је секташка структура није религиозна организација , као што смо уобичајили да је замишљамо. Та је организација сличнија мафији или тоталитарној партији са гвозденом дисциплином и безпоговорном потчињеношћу вођи организације, који тежи ка пуној и личној власти глобалног значаја.

• Данас се чак стручњаци губе у „брзосмишљеним“ именима секта, које оне саме себи дају. Да ли се могу груписати, типологизирати и дати општу карактеристику?

То је најтеже питање, али ако оцењујемо са теолошке тачке гледишта, онда све секте можемо поделити на две групе, које ја условно називам „гностичким“ и „катарским“. Први секташ- гностик био је сам сатана, испољивши у разговору са Евом типичне начине секташког врбовања. „Гностичке“ секте обећавају знања, која када се њима овлада, могу „постати као богови“ и да се може снаћи без самог Бога. То се односи нпр. на сајентологију, „хербалајф“, мормоне, „ивановце“, теозовске, антрoпозовске, рериховске и друге групе.

„Катарске“ секте такође претендују на спасење сопственим снагама. По њиховом мишљењу, у „Цркви“ нема места за слабе и немоћне грешнике: она треба са се састоји само од чистих и јаких. Наравно „чистоћа и снага“ се схватају веома нарочито. Као по правилу, те секте имају јак апокалиптички подтекст: ми смо изабрани, само ми ћемо се спасити, само ћемо ми доживети крај света. Од чега зависи крај света – свака секта има своју варијанту. У ту групу спадају секте као што су „Христова Црква“, јеховини сведоци, разна источњачка учења, која предлажу медитативне технике и друге. Не можеш их пребројати.Тиме се све више смишљају разна имена, скривајући суштину секташког учења. Али у сваком случају треба схватити, да обе групе излазе из сатане, зато што од непријатеља људског рода, који мрзи Цркву од почетка времена, излази свака гордост, препреденост, лаж и подела (раскол).

• Да ли је данас постоје одређени знаци и особине, по којима можемо без грешке одредити да ли је у питању секта или не?

Наравно да постоје. Данас бих издвојио следеће: секте сматрају, да они сами или њихов вођа, поседују њихову личност, који их издваја из оквира друштва и породице и супротставља им се, а такође скривају своју праву природу и циљеве од потенцијалних или новопреобраћених придошлица. Например, у Немачкој у лецима, који се деле школарцима, издваја се 17 обележја тоталитарних секти. Децу бар некако упозоравају! Тоталитарне секте прибегавају обмани, прећуткивању и насртљивој пропаганди за врбовање нових чланова, користе цензуру информација према члановима који им приступају, прибегавају различитим начинима контроле личности, психолошком притиску, застрашивању и другим облицима задржавања у тој организацији.

• Где да се обрате људи за помоћ и заштиту, ако их насилно задржавају у секти или док су за време проведено у секти претрпела њихова деца, рођаци?

Нажалост, још нема специјалних служби, који би комплексно решили проблем извођења људи из секта или рехабилитацију тих људи у свакодневном животу. У првом реду, треба се обратити правосудним органима суда у месту пребивалишта, зато што се у деловањима секти практично увек виде повреде закона различитог степена тежине, и јавно се крше права човека. Обратите се психолозима и неуропсихијатрима. За верујуће људе главно оружје спасења мора постати искрена молива са спасење ближњих. Треба урадити све, да би човек започео активан радни и друштвени живот, зато што их у секти навикавају на активности, и све те активности треба усмерити у позитивни ток.

• Многи сматрају, да се због раскола у Украјинској Православној Цркви утицај секти у Украјини повећава. Да ли је то тачно?

Тачно је, раскол односи снагу здравог дела друштва. Зато што су се људи удаљили од цркве, видећи раскол у Православљу, тумаче ту појаву као слабост Православља, и због тога, бирају неповерење према Православљу. Например, Руска црква је јединствена институција , којој указује поверење знатни део – од 70% до 80% становништва. Бојим се, да у Украјини није тако. Кад не би било раскола, тада би секти било много мање и поверење у Православну Цркву значајно би порасло.

• Налаже ли борба против секти време за обједињавање са другим културнообразовним концесијама, које традиционално и историјски подржавају знатну већину становништва Украјине?

Безусловно. Зато што не говоримо о међурелигијским споровима, него о друштвеној опасности, која произилази из деловања секти. Наша Црква подржава званични дијалог са традиционалним протестантским деноминацијама и римокатолицима. Можемо предузимати истовремени рад (разуме се не у богослужбеном смислу), имати некакве заједничке програме, сарађивати, било по питању хуманитарне помоћи унесрећенима и по линији супротстављања различитим сектама. Треба схватити, да одговорни хришћани никада неће упасти у такву секту. Например, како нису протестанти залутали, они су изворни хришћани. Наравно, они су само гране отпале од једног дрвета Васељенске Православне Цркве, али чак отпале гране чувају сличност дрвета. Због тога је сарадња са истославним деноминацијама јако корисна. Нарочито, када нас окривљују да критикујући секташе, хоћемо певише људи да примамимо у Православну Цркву. И ту је јако важно схватити, да не само православље, него и представници других традиционалних културнообразовних концесија, такође иступају против дестуктивних творевина - тоталитарних секти. Мислим, да се овде може сарађивати и са разумним убеђеним атеистима.

• Имате ли каквих препорука како избећи трагове „духовних лутања“ и не потпасти под утицај „секташа“?

Прво, треба знати, да нормалан човек не упада у секту, ту упадају психички неуравнотежени људи, некакви несрећници, али нормалном човеку, који чврсто стоји на ногама, то не прети. Мада „прилику“ има свако. Проблем је у томе, што се у секту не долази. Нема човека који је ДОШАО у секту. У секту се ДОВОДИ путем преваре, помоћу сакривања информација недобронамерне рекламе. То је зато што је овде прорадила ЛАЖ. Ако би човеку говорили истину о томе, шта га чека, у шта они заиста верују, тешко да би неко пошао туда. Задатак проповедника тоталитарних секти састоји се у томе, да довуче човека у секту, пре него он било шта сазна о организацији. Што мање он зна, то боље. За разлику од тоталитарних секти, например, у Православљу човек сазнаје прво о вери, прима учење својим срцем, што је искреније уверен у то што је сазнао, тада он може ступити у Цркву. Подли садржај учења секти зна само мали круг људи, који се налазе унаутар организације. На тај начин, човек може провести пуно година и чак десетлећа у секти а да и не зна, у шта заправо верује. Секташки врбовници користе различите врсте деловања, и обично човек упада у њихове замке у посебно стресном стању. Због тога, испољавајте трезвену неверицу и проверите добијену информацију. Не верујте у обећања најбржем добијању свакаквог блага. Верујте, да ће свако од нових ускоро постати још сиромашнији и постаће роб руководилаца секте за задовољавање њихових сопствених потреба.

• Ако се не супротставимо сектама и мирно посматрамо њихову делатност, испољавајући демократску стрпљивост, чему то, по Вашем мишљењу, може одвести?

То ће довести до тога да ће их бити свуда. Зашто се онда борити са наркоманијом? Разумљиво, ако се не бори са наркоманијом, тада ће се све више људи упадати у наркоманију, и ситуација ће се мењати само на горе. Друга је ствар, да држава треба да се бави тоталитарним сектама, почињући са нивоа законодавне базе и опуномоћених од државе до спровођења одговарајућих мера. Само што се у нашој држави тим проблемом баве друштвене организације, а држава само испољава улогу пасивног учесника. Држава мора да поради на новим цивилизованим законима. Мора на крају да схвати да је то њен проблем, а не посебних друштвених организација.

• Дајте оцену данашње ситуације са тоталитарним сектама у Украјини и упоредите са ситуацијом у Русији.

Ситуација је тешка, као и у Русији. Али, има специфичности. Например „харизматици“ су у Украјини јачи него у Русији. Зато у Украјини нема „сајентолога“. „Јеховини сведоци“, бројчано су исти, али то значи, да по броју становника, има их три пута више. У складу са тим, ова чињеница изазива озбиљну бојазност. Плус, говорили смо већ о томе, букти црквени раскол, што такође отежава православно сведочење. Због тога, при спољашној сличности ситуације,видим да је ситуација у Украјини много озбиљнија и тежа. Из тога следи да је јако важно активно супростављање сектама. Томе још треба узети у обзир неједнаку реакцију на религиозну ситуацију од стране државних служби. Например, у Русији државни службеници већ нерадо говоре, да је тај или онај закон по америчком моделу. У Украјини о томе говоре са нарочитим поносом. То такође уноси бојазност.

• Често секташи окривљују православне, да је борба против секти повезана само са тим да преобрати људе из секте у православну Цркву. Шта ви мислите о томе?

Прво, Православна Црква, за разлику од секти, служи човеку а не човек Цркви, због тога је бројчани показатељ за Цркву педесета ствар. Друго, Свети Патријарх Алексеј много пута је говорио:“ Црква је код нас одвојена од државе, али она не може бити одвојена од друштва.“ Због тога ти проблеми, који дотичу друштво, те болести, од којих болује, не могу а да не узнемиравају нашу Цркву. Црква се у овом случају одазива на тај позив хиљаде жртава тоталитарног секташтва, који данас звучи са посебном снагом. То није црквени проблем, зато што црквени људи неће запасти у секту. И због тога, покушаји културнообразовне религије у правцу борби са сектама у нашим земљама раде за то, да би помогле друштву, у коме та религија живи.

Разговарао: Александар Акулов

Превод за Поуке.орг - Сова

Проповед Јована Крститеља и крштење Христово

1. У оне пак дане. Не онда када је Господ био дете и живео у Назарету, већ просто тако каже "у оно време" које је претходило данашњем времену.

Дође Јован Крститељ.

Бог је послао Јована да прекори Јевреје и да их приведе познању својих грехова како би тако прихватили Христа. Ако човек није свестан својих грехова, не може се покајати. Зато је Јован послан.

1-2. И проповиједаше у пустињи Јудејској. И говораше: Покајте се.

Јевреји су били горди, па их зато позива на покајање.

Јер се приближило Царство небеско.

Царством небеским назива први и други долазак Христов, као и врлински живот. Јер ако ми, странствујући по земљи, живимо као на небу, далеко од страсти, онда имамо Царство небеско (у себи).

Јер то је онај за кога је рекао пророк Исаија говорећи: Глас вапијућег у пустињи, припремите пут Господњи, поравните стазе његове.

"Путем" се назива Еванђеље, а "стазама" законске одредбе, које су овештале и старе. Стога каже: "Припремите се за еванђелски живот, и законске одредбе 'поравните', то јест, испуните их духовно", јер је Дух "прав". Када, дакле, видиш Јеврејина који телесно разуме заповести Закона, можеш да кажеш: "Овај није поравнао своје стазе", то јест, духовно не разуме Закон.

4. А сам Јован имаше хаљину своју од камиље длаке.

На покајање је позивао самим својим изгледом, јер је носио одећу жалости. За камилу кажу да је негде између чисте и нечисте животиње. Пошто прежива, она је чиста животиња, али нема раздвојене папке, и по томе је нечиста. Тако је Јован носио хаљину од камиље длаке, јер је Богу приводио јеврејски народ, који је сматран чистим, и нечисти народ незнабожаца, те је био посредник између Старог и Новог Завета. Зато је и носио одећу од камиље длаке.

И појас кожни око бедара својих.

Сви светитељи који се спомињу у Писму били су опасани појасом око бедара, јер су стално радили, док су лењивци и доколичари распојасани, као што је то данас случај са Сараценима. Светитељи су били опасани кожом зато што су умртвили страсти телесне пожуде, пошто се кожа добија од тела мртвих животиња.

А храна му бијаху акриде и дивљи мед.

Неки кажу да су акриде врста биљке која се још назива мелагра, други опет, да је то врста ораха или дивљих плодова. Дивљи мед производе дивље пчеле и може се наћи у дрвећу и стенама.

5-6. Тада излажаше к њему Јерусалим и сва Јудеја, и сва околина јорданска. И он их крштаваше у Јордану, и исповиједаху гријехе своје.

Иако су крштавани, Јованово крштење није давало опроштење грехова. Јован је само проповедао покајање и приводио опроштењу грехова, то јест, Христовом крштењу, којим се добија опроштење грехова.

7. А кад видје многе фарисеје.

"Фарисеји" у преводу значе "издвојени", јер су се они понашали као издвојени од других својим животом и знањем, мислећи да су виши од осталих.

И Садукеје

Они нису веровали ни у Васкрсење, ни у анђеле, ни и (постојање) духа. "Садукеји" у преводу значе "праведни", јер је "седек" праведност. Не зна се да ли су сами себе звали "праведнима" или су тако названи по оснивачу њихове секте Садоку.

Гдје долазе да их крсти, рече им.

Они нису долазили са искреном намером као остали, те их зато прекорева:

Породи аспидини, ко вам каза да бјежите од гњева који иде?

Оштро им се обраћа, познавајући њихову изопаченост, али их и похваљује када говори: "Ко вам каза да бежите", јер се чудио како се десило да се њихов нечастиви род каје. Назива их "породи аспидини", јер се прича да као што аспиде излазе из своје мајке прождирући њену утробу, тако су они побили своје очеве, то јест, своје учитеље и пророке. "Гнев који иде" означава пакао.

8. Родите, дакле, род достојан покајања.

Видиш шта говори? Не треба се само уклањати од зла, већ и приносити плодове врлине, јер је писано: "Клони се од зла и чини добро."

9. И не мислите и не говорите у себи: Имамо оца Авраама.

Они су се уздали у своје племенито порекло и то им је било на погибао.

Јер вам кажем да може Бог и од камења овога подигнути дјецу Аврааму.

Под "камењем" се подразумевају незнабошци, од којих су многи поверовали. Осим тога, Јован дословно каже да Бог може и од камења подигнути децу Аврааму. Као камен је била и Сарина материца, због њене неплодности, па је она ипак родила. А када је Господ од камења подигао децу Аврааму? У оно време када су Га распели и када су многи, видевши како се распада камење, поверовали.

10. А већ и сјекира код коријена дрвећу стоји.

"Секиром" назива Христов суд, а "дрвећем" свакога од нас. Тако се онај који није поверовао још одавде у корену сече и у огањ баца.

Свако, дакле, дрво, макар водило порекло од Авраама, које не рађа добра рода.

Није рекао "које није родило", већ "које не рађа", јер увек треба рађати плодове врлина. Ако си јуче дао милостињу, а данас отимаш, ниси благоугодио Богу.

Сијече се и у огањ баца, то јест, у огањ паклени.

11. Ја вас крштавам водом за покајање; а онај што долази за мном , јачи је од мене.

Прво им је рекао: "Рађајте род", а сада им показује какав род - да верују у Онога који долази за њим, јер је за њим дошао Христос. Као што се Христос родио само шест месеци после Јована, тако се исто (након шест месеци) после Јована и појавио пред људима. Прво се, дакле, појавио Претеча, а тек онда је дошао Христос, за кога је Јован сведочио.

Ја нисам достојан њему обуће понијети.

"Ја нисам", каже "чак ни најмањи од Његових слуга, да би Му понео обућу." Под "обућом" се подразумевају два силаска Господња. Прво са неба на земљу, и друго са земље у ад. "Обућа" означава кожу тела и умртвљење. Претеча, дакле, не може да "понесе" тајну ова два силаска, то јест, није у стању да разуме како су се она десила.

Он ће вас крстити Духом Светим и огњем.

То јест, обилно ће излити на вас благодатне дарове Духа. "Моје крштење", говори Јован, "не даје ни благодат Духа Светога, ни опраштај грехова, али Он ће вам опростити (грехове) и дати Духа у изобиљу."

12. Њему је лопата у руци.

Немојте мислити да ће вам Он опростити ако будете грешили пошто примите крштење од Њега, већ знајте да је у Његовим рукама "лопата", то јест суд и истрага.

Па ће отријебити гумно своје - Цркву, у којој је много крштених као пшенице на гумну. Међутим, неки од оних који су крштени лакомислени су попут плеве, коју као ветар разносе зли духови, док су други као пшеница и доносе корист другима хранећи их учењем и (врлинским) делима.

И скупиће пшеницу своју у житницу, а пљеву ће сажећи огњем неугасивим.

Тај огањ је неугасив. Зато Ориген празнослови када говори да ће пакленом мучењу доћи крај.

13-14. Тада дође Исус из Галилеје на Јордан Јовану да га овај крсти. А Јован му брањаше

"Иако си чист, Господе мој, крстиш се да би нас опрао (од греха), и показао нам да се пре крштења морамо очистити, како не бисмо оскрнавили своје крштење тиме што ћемо се после њега лако упрљати по рђавој навици". Јован Му брањаше, да они који су ово гледали не би помислили да се и Христос крштава ради покајања, као остали.

Говорећи: ти треба мене да крстиш.

Претеча је имао потребу да га Господ очисти, јер је и он сам, као потомак Адамов, био заражен нечистотом непослушности, а оваплоћени Христос је очистио све.

А ти ли долазиш мени?

Није се усудио рећи: "Зар да те ја крстим?", већ говори: "А ти ли долазиш к мени?". Тако је био благочестив.

15. А Исус одговори и рече му: Остави сада:

Каже: "Остави сада, јер ће доћи време да примимо заслужену славу, иако сада изгледа да је немамо."

Јер тако нам треба испунити сваку правду.

Под "правдом" подразумева Закон. "Људска природа је", каже, "била проклета зато што није могла испунити Закон. Зато сам Ја испунио све остало што Закон захтева. Само ми још остаје да се крстим. А када и то испуним, тада ћу ослободити природу од проклетства. Ето, то ми ваља чинити."

15-16. Тада га остави. И крстивши се Исус.

Крштава се у тридесетој години, јер у тим годинама човек упознаје све грехове. У раном узрасту се деца понашају лакомислено, у другом, младићком узрасту, распаљују се телесном пожудом и гневом. Код одраслих људи много је среброљубља. Чекао је, дакле, тај узраст како би испунио Закон за све узрасте и све нас осветио.

Изађе одмах из воде.

Манихејци кажу да је Господ Своје тело оставио у Јордану и потом се привидно показао у неком другом телу. Али, ове их речи оповргавају, јер каже: "Исус изађе." Нико други није изашао, већ управо Он који је сишао у воду.

И гле, отворише му се небеса.

Адам их је затворио, али Христос их опет отвара како би и ти научио да својим крштењем отвараш небеса.

16-17. И видје Духа Божијега гдје силази као голуб и долази на њега. И гле, глас са неба који говори.

Дух силази да би посведочио да је Онај који се крштава већи од онога који крсти Јевреји су Јована сматрали за великог човека, док на Христа нису толико обраћали пажњу. Сви су видели да Дух силази на Исуса како не би помислили да је глас - "Ово је Син мој љубљени" - био ради Јована, него да би сви, видећи Духа, поверовали да се тај глас односи на Исуса. (Дух се јавио) "као голуб", јер је то незлобива, кротка и врло чиста птица која се не задржава тамо где је нечисто. Тако је и са Светим Духом. Као што је у време Ноја голуб објавио крај Потопа, доневши маслинову гранчицу, тако и овде Свети Дух објављује ослобођење од греха. Тамо је (знак) био маслинова гранчица, а овде је то милост Божја.

Ово је Син мој љубљени који је по мојој вољи.

То јест, који ми је мио и благоугодан.

Свети ТЕОФИЛАКТ Охридски

ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО МАТЕЈУ

Манастир Глоговац

Имајући пуноћу истине Црква не само да је позвана него, заиста, и може да одговори на многа питања са којима се суочава човек сваког времена па и нашег. Свако искушење, сваки пад и сваки грех јесте са једне стране одсуство смисла у животу човека који пада, али истовремено и вапај за смислом и то можемо сви ми из свог личног искуства да сведочимо.

Владика Порфирије

Монаштво, та похвала и украс Цркве Христове (св. Исак Сирин), представља једну од најимпресивнијих и можда најсветлијих појава у хришћанском животу и хришћанском духовном искуству. У историји православне Цркве монаштво је извршило снажан утицај на многе аспекте хришћанског учења и начина живота, доприносећи развоју хришћанске етике, православног богословља, аскетике, канонског права, литургике, иконографије, пастирства и духовништва... Монашке обитељи – манастири – одувек су били расадници духовности, просвете и културе, средишта добротворне делатности, места савршеног богољубља и топлог братољубља.

Осећајући да би хришћанство без монаштва било исто што и неплодна смоковница крај пута, Света Црква је од најранијих времена налазила у себи довољно дубине, молитвеног плама, ревности и богочежњивости да најбоље синове и кћери своје упућује на стазу којом се достижу врхови хришћанског савршенства. А двехиљадугодишња историја новозаветне Цркве показала је да је управо број и квалитет монаштва један од најпоузданијих показатеља духовне снаге и светости једног народа.

Наставак на линку (.pdf документ)

Да ли се он може свести на стварање што бољих услова за живот и задовољење личних прохтева, навика, страсти, задовољстава, ако се кроз све ово провлачи искуство свеопште пролазности, променљивости, пропадљивости и смртности? Нису ли можда све наше тежње у животу, циљеви којима стремимо, услови живота које стварамо, прохтеви, навике и задовољства које покушавамо да остваримо, уствари само покушаји да заборавимо на смртност и пролазност људског постојања? Нису ли стабилност, сигурност и комфорност којима у животу тежимо само покушај превазилажења смрти, или бежања од смрти, те једине егзистенцијалне извесности?

Свето Писмо Старог Завета речима Проповедника „Таштина над таштинама, све је таштина“ (Проп. 1.2), указује управо на бесмисао људског постојања који произилази из пролазности и смртности људске егзистенције. У том смислу целокупно Свето Писмо, Стари и Нови Завет, говоре о смрти као о последњем непријатељу човека и творевине уопште, непријатељу који је побеђен тек тајном Христовог васкрсења. О Христовој победи над смрћу говори свети апостол Павле, позивајући се на пророка Осију, када каже: „Смрти, где ти је жалац, аде, где ти је победа“ (1. Кор. 15. 55). Та Христова победа у Цркви постаје и наша. Она ће се у својој пуноћи пројавити тек у будућности, потпуним остварењем Царства Божјег. Свети апостол Павле о томе говори у Посланици Римљанима, када каже да је Христос прворођени међу васкрслом браћом (Рим. 8.29) и да сва твар уздише и тугује до сада, не само она, него и ми који прве дарове Духа имамо - и ми сами у себи уздишемо чекајући усиновљење, избављење тела нашега (Рим. 8.22-23). Дакле, црквено схватање смрти, изражено у Светом Писму и у делима светих отаца, негативно је. Смрт је „непријатељ“, обесмишљавајући и разарајући чинилац у животу, нешто што треба превазићи и победити.

ПОБЕДА НАД СМРЋУ

О начину на који се смрт побеђује у Цркви свети апостол Павле говори у Посланици Ефесцима. Њен увод представља богословску химну у прози посвећену домостроју спасења од смрти и греха, догађају који је остварен у Личности Господа Исуса Христа (Еф. 1. 3-14). На основу тог одељка видимо да је долазак, оваплоћење Господа Исуса Христа заправо остварење вечне намере, воље Божје да створи свет који ће вечно живети у заједници са Њим. Према основном учењу Цркве, свет је створен ни из чега. Као такав он сам по себи, по својствима своје природе, по ономе по чему јесте то што јесте - нема вечности у себи. Потребно је да свет буде у вези, у односу са Богом, да би могао да постоји. Најсавршеније и најпотпуније остварење ове везе, односа који свету омогућује и само постојање, догодило се послањем Јединородног Сина Божјег у свет. У Личности Сина Божјег сједињује се вечна божанска природа са створеном и пролазном људском природом. Ово сједињење је слободно и љубвено, што значи да људска природа у том сједињењу не престаје да буде људска и створена, а ипак, услед тог сједињења, постаје бесмртна и непролазна. Зато је св.ап. Павле говорио да је велика тајна побожности то што се Бог јавио у телу (1Тим. 3. 16). У свом слову „О Оваплоћењу“ свети Атанасије Велики говори да је опасност нестанка и пролазности творевине нагнала Сина Божјег на оваплоћење. Ту мисао он развија ослањајући се на евхаристијско искуство ране Цркве. Свети Игнатије Богоносац изразио је још пре њега то искуство називајући свету Евхаристију леком бесмртности. Овде се налази и идеја светог Иринеја Лионског, коју свети Атанасије наставља и продубљује када износи своју закључну мисао о оваплоћењу Сина Божјег:Син Божји је постао Син Човечји да би Син Човечји постао Син Божји. Ово светоотачко учење има своје несумњиво утемељење у Светом Писму Новог Завета. Једно од места које то директно показује јесте и апостол на Божић (Гал. 4. 4-7), у коме се каже да је Бог, када је дошла пуноћа времена, послао Сина свог... да примимо усиновљење. Очигледно је да, према учењу ране Цркве, Личност Господа Исуса Христа представља једину могућност човеку и свету за превазилажење смрти и пропадљивости. Та могућност вечног постојања подарена је човеку као психофизичком бићу, што значи да се вечни живот не односи само на неко бесмртно постојање људских душа.

ВЕРОВАТИ У ХРИСТА И (НЕ) ИЋИ У ЦРКВУ

Своју верност, следовање за Христом, прихватање Христа за основу и смисао свог живота човек пројављује својим аскетским (подвижничким) животом. Наиме, речи Христове: „Који љуби оца или матер више него мене, и који љуби сина или кћер више него мене, није мене достојан“ (Мт. 10. 37), као и речи: „Ко не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан; Ко чува живот свој, изгубиће га, а ко изгуби живот свој мене ради, наћи ће га“ (Мт. 10. 38-39), и: „Не можете служити Богу и мамону“ (новцу, богатству, у ширем смислу: свету и његовим вредностима), указују на то да се у животу хришћана све вреднује из перспективе љубави ка Сину Божјем. Он је врховно мерило односа хришћана према читавом свету. Наравно, овде се не ради о негирању односа које човек успоставља у свету, већ о њиховом преображавању и утеловљавању у тајну Христову, тајну обесмрћења твари.

Отуда можемо закључити да су, када је реч о спасењу у Христу, неопходне две ствари. Прво, то је вера у Господа Исуса Христа као Спаситеља од смрти и греха. Друго, то је пројава те вере у аскетском (подвижничком) животу људи. Може се приметити да ни један ни други елемент – како вера тако ни живот по тој вери – не спречавају сами по себи једно индивидуалистичко схватање хришћанског живота. Очигледно је да то што верујемо у Христа не значи и да морамо да идемо у Цркву. Такође, то што се неко подвизава и живи по заповестима Божјим опет не значи да он мора да иде у Цркву. Ни једно ни друго данас нису ретки случајеви. Много је људи у свету који не учествују у црквеном животу, а верују у Господа Исуса Христа. Исто тако, има доста честитих и моралних људи и ван Цркве, па и ван хришћанства уопште. Основно је питање: да ли се у тим случајевима, када постоје вера и етички живот а не постоји њихово утеловљење и остварење у Цркви, може говорити о хришћанском идентитету и о спасењу људи. Судећи по речима Светог Писма Новог Завета и по искуству ране Цркве, спасење даровано нам у Христу исто је што и спасење даровано нам у Цркви. Места у 1. Кор. 13. и Рим. 13. говоре о Цркви као заједници Тела Христовог. У Делима апостолским Господ Исус Христос се чак идентификује са прогоњеним хришћанима, тј. са Црквом (Дап. 9. 4-5).

АКО НЕ ЈЕДЕТЕ ТЕЛО СИНА ЧОВЕЧЈЕГА И НЕ ПИЈЕТЕ КРВИ ЊЕГОВЕ...

Христос је заповедио и завештао својим ученицима да се причешћују Његовим Телом и Крвљу, што је дато као једини начин да они заиста буду у заједници са Њим, те да на тај начин задобију живот вечни (Јн. 6; Лк. 22). Није случајно што се Црква већ у Новом Завету идентификује са евхаристијским сабрањем, сабрањем причасника Тела и Крви Христове, сабрањем које је названо „Тело Христово“. Једини аутентичан и истинити простор, атмосфера и амбијент спасења, учешће у вечном животу и стицање потпуног хришћанског идентитета, као и остварење смисла човековог живота, дарују нам се искључиво у Евхаристији, у причешћу Телом и Крвљу Господа Исуса Христа. Учешће у Евхаристији је пројава јединства свих верних. То је саборно дело у коме учествује читава Црква. Зато Господ Исус Христос и каже: „Пијте из ње сви...“ (Лк. 22). Вера и живот по њој могу бити значајни, али тек као пројава нашег учешћа у евхаристијском сабрању. У противном, ако се вера и етички живот не остварују у светом причешћу, они остају искуство појединца. Који год значај и тежину им приписивали, они у том случају нису спасоносни. Ово закључујемо на основу искуства ране Цркве, према којем су вера и начин живота који проистиче из вере били неодвојиви од евхаристијског живота Цркве. Било је незамисливо веровати у Христа а не бити члан црквене заједнице. Само чланство у црквеној заједници пројављивало се причешћивањем. Уд Тела Христовог јесте онај ко се причешћује Телом и Крвљу Господа Исуса Христа. Није могло бити речи о припадности Цркви а да то не подразумева припадност евхаристијском сабрању и причешће на овом сабрању. То је очигледно по местима у 1. Кор. 10-11, у посланицама светог Игнатија Богоносца, као и у читавом Предању Цркве. Речи светог апостола Павла у Посланици Галатима: о усиновљењу, о томе како кроз Христа постајемо синови Божји по благодати, остварују се у светој Евхаристији. Ако не учествујемо у Евхаристији, наш вечни идентитет, вечни живот који нам се дарује у Господу Исусу Христу бива неостварен. Наш живот у том случају остаје промашен, без обзира на сав подвиг, без обзира и на осећање спасења које нам нуде вера у Господа Исуса Христа и подвижнички живот који ову веру пројављује. Једноставно речено, без остварења, испуњења вере и подвижничког живота у Евхаристији нема спасења. Нису случајне речи Господа Исуса Христа у Еванђељу: „Ако не једете Тело Сина Човечјега и не пијете Крви његове, немате живота у себи“ (Јн 6.53). Зато се у раној Цркви причешћивање светим даровима увек и стално када се служила света Евхаристија сматрало неопходним за вечни живот и изражавало је јединство свих верних у Христу. Свето причешће је било саборно дело – чин заједнице, не само чин појединца који се освећује.

ПОЈАВА ХРИШЋАНА «ПОСМАТРАЧА»

Да ли остварују хришћански идентитет они који верују у Христа, труде се да према својим могућностима и даровима живе по заповестима Божјим, а причешћују се само повремено – нпр. у време постова? Како остварују свој идентитет и призив хришћана - синовство по благодати, бесмртни и вечни живот у Христу – они који се већим делом године уопште не причешћују? У каквом је то сагласју са ранохришћанским поимањем свете Евхаристије као саборног, заједничког дела читаве Цркве, обавезујућег за све хришћане? Према овом поимању, свето причешће се подразумевало кад год се служи Евхаристија. Циљ Евхаристије - што ће и много касније, у 15. веку, рећи свети Николај Кавасила и Симеон Солунски – био је само један: то је причешће верних. У чему је разлика између верних на самој Литургији онда када се не причешћују и многих људи који у свету верују у Господа Исуса Христа и труде се да му следују у свом животу а не учествују никако у животу Цркве? Шта тада чини идентитет ових верника, ако то није свето причешће? Како се у том случају остварују бесмртност и спасење? Ово су питања на која не можемо дати једноставан одговор. Оно на шта се може врло тачно и прецизно одговорити је питање: зашто је, како и када дошло до ове праксе повременог, ретког причешћивања? У краћем историјско-богословском пресеку указаћемо на немогућност позивања постојеће праксе на изворно и аутентично Предање Цркве. Потреба за решавањем овог проблема није просто нечија богословска знатижеља. Она се тиче питања вечног живота сваког човека који себе сматра православним хришћанином.

Указали смо на спасоносни значај светог причешћа, на причешћивање као завештање и заповест коју нам је Христос оставио, док не дође у пуноћи своје силе и славе, као и на свето причешће као дело у коме учествује читава Црква, пројављујући тиме своје јединство у Христу. Са оваквим приступом светој Евхаристији срећемо се у Светом Писму Новог Завета и у раном Предању Цркве. Промене настају у четвртом веку хришћанства. Тада долази до масовног уласка становништва Римске империје у живот Цркве. Огромне масе прихватиле су хришћанску веру углавном само номинално - због повластица и олакшица које је носило припадање Цркви. Мотив о којем говоримо нарочито је добио на снази после 380-381.г., када је хришћанство било проглашено за државну веру. Он је довео до пада ревности у погледу учешћа на евхаристијским сабрањима. Црква је покушала да превазиђе тај пад, доносећи на помесним и васељенским саборима канонске одлуке које су искључивале из Цркве све који се без разлога не би причестили неколико недеља. Овом питању посвећени су, на пример: 21. правило Елвирског сабора, 2. правило Антиохијског сабора, 8. и 9. Апостолско правило, 66. правило Трулског сабора и друга. Паралелно са овим, од 4. века, под утицајем монашке праксе долази до новог обичаја: служења свете Ехваристије и ван „евхаристијских“ дана (суботе и недеље). Свети Василије сведочи како се Евхаристија служила чак четири пута недељно. Нови обичај уведен је из жеље и ревности да се верни што чешће причешћују. Међутим, практични разлози доводили су до других последица. Сви верни једне Цркве нису могли физички да се окупе на једном месту – на евхаристијском сабрању - више пута недељно. Учесници Евхаристије више нису били исти на свакој Литургији. Верни су постепено стицали утисак да Евхаристија није саборно дело читаве Цркве и служба целокупног народа Божјег, већ један светотајински чин, који се врши независно од тога да ли су сви верни скупљени на једном месту. То је довело и до следеће последице: ако се Евхаристија служила више пута недељно, а верник није био у могућности да одлази на сваку од њих већ само на неке (нпр. на празничне или недељне Литургије), онда он није морао да се причести увек - с обзиром да се већ није причестио на оним Литургијама на којима због посла или других разлога није могао да присуствује. Појава номиналних хришћана и пракса скоро свакодневног служења Евхаристије довеле су до појаве оне групе верних на Литургији које називамо „посматрачима“, оних који су присутни на Литургији али се не причешћују. Иако је канонским наслеђем Цркве таква појава осуђена, временом, нарочито после Трулског сабора (7-8.в.) ова пракса бива све заступљенија. У 12. и 13.в. она ће постати и доминантна.

1КОР. 11. 28-29

Овакав развој ситуације, по којем у светој Евхаристији нису учествовали сви верни, одредио је свето причешће као чин индивидуалног освећења, не више као саборни акт Цркве. Када је свети апостол Павле у 1. Кор. 11. 28-29 говорио о самоиспитивању и недостојном причешћивању, он је уствари то говорио критикујући Коринћане за њихове поделе, за одсуство љубави у њиховој заједници. То је очигледно на основу читаве 10. и 11. главе ове посланице. Апостол Павле им тамо говори да је њихова недостојност везана за одсуство живе љубавне заједнице у Коринту, за њихове поделе и међусобну мржњу. Зато их позива на самоиспитивање: ако се делите међу собом и ако се мрзите - како ћете се причешћивати заједно? Свето причешће је пројава јединства, пројава нових љубавних односа у које улазимо у Христу – у евхаристијској заједници. Како ћете се причешћивати једним Телом и Крвљу Господа Исуса Христа када не подносите једни друге? Када је свето причешће услед малопре описаних чинилаца почело да се схвата као средство за освећење појединаца у Цркви, ове речи апостола Павла истргнуте су из свог историјско-евхаристијског контекста и пренете у сферу припреме самих тих појединаца за свету Евхаристију. Стање повременог причешћивања, које постоји у пракси од 12. и 13.в. као доминантно, почело је да се правда аргументима личне достојности и недостојности. До правдања ове праксе долази тек након што се она учврстила. Она сама није настала из тог аргумента – спремности или неспремности - већ је, та пракса, онда када је већ постала доминантна почела да се брани тим аргументом.

БЛАГОДАТ ОПРОШТЕЊА И УДОСТОЈЕЊА

Нико није оспоравао неопходност припреме за свету Евхаристију. Међутим, читав хришћански живот јесте једна припрема за свету Евхаристију и за долазак Господа Исуса Христа. У читавом хришћанском животу, па и у припреми за свету Евхаристију, ми сагледавамо сопствену недостојност пред Богом и пред љубављу коју је Бог показао према нама у домостроју спасења. Пост, молитва, исповест јесу средства у којима пројављујемо своју посвећеност Богу, своје покајање и вољу да будемо причасници божанског живота. Међутим, првобитно саборно посматрање свете Евхаристије није доводило у непосредну везу праксу поста и исповести са праксом причешћивања. Тек касније, ново поимање свете Евхаристије као средства освећења појединаца довело је до везивања поста и исповести за могућност причешћа. Аутентична и изворна пракса Предања Цркве подразумевала је држање постова као вежбање у посвећености Богу у ишчекивању Христа који ће опет доћи. Отуда Господ каже да ће његови ученици постити кад Он оде од њих. Пост није био непосредни предуслов светог причешћа. У посту се постило и причешћивало, у време радосних дана се мрсило и причешћивало. У оба случаја се подразумевао однос према храни који није идолатријски, у којем се храна није посматрала као смисао живота. Што се тиче свете тајне исповести, она је била одређена за оне који су били искључени из Цркве а који су се у тајни исповести поновно присаједињавали Цркви. Данас вернима постаје логично да им је потребна исповест, с обзиром на толико одсуство од светог причешћа. Пракса свакодневне монашке исповести свом духовном оцу ушла је у 13. и 14. веку у парохијску праксу Цркве, тако да је нови, монашки облик исповести заменио онај њен вид који се у почетку односио само на изопштене из Цркве. Сада се та света тајна, с обзиром на често непричешћивање, врши над свима који су у Цркви. Раније се опроштај грехова задобијао на самој Евхаристији, о чему сведоче и јектеније на Литургији: Опроштај и отпуштење грехова од Господа молимо.... Мора се имати у виду да благодат Духа Светога на Литургији није ништа оскуднија, па ако хоћемо није ни другачија од оне која се некада у светој тајни покајања и исповести даровала искљученима из Цркве када су се приопштавали заједници.

Улогу у преовладавању оваквог става према светим тајнама имало је и потпадање Цркве под утицај Запада, које потиче још из доба пада Византије. Од тада се свете тајне увелико сматрају за елемент побожности појединаца, а чланство у Цркви се више није мерило учествовањем верних у светој Евхаристији као светој тајни црквеног јединства у вери, љубави, животу. Верник је од тада приморан да се суочи са светим причешћем из перспективе својих потреба, своје спремности или неспремности. Он сам постаје мерило своје духовности и духовности других људи, јер је без обзира на сведочење светог Предања утврђен статус верника да се не може често причешћивати. Та пракса је постала „православна“ иако је она плод индивидуалистичке побожности и западних утицаја.

ДОСТОЈНИ СВЕТОГ ПРИЧЕШЋА

Треба ли да се причешћујемо иако нам савест често сведочи да смо грешни и недостојни? Нека нам одговоре дају следећи примери светих отаца. Свети Јован Касијан каже: „Ми не смемо да избегавамо свето причешће зато што сматрамо да смо грешни. Ми морамо приступати светом причешћу још чешће ради лечења душе и очишћења духа, али са таквим смирењем да се истински сматрамо недостојнима... Да се истински тако осећамо желели бисмо и више тог лека за наше ране. Иначе,недопуштено је ретко узимати свете тајне (нпр. једанпут годишње) као што неки раде сматрајући да освећење тајнама припада само светитељима. Боље је мислити да је свето причешће то које нас очишћује а онда и освећује. Такви људи(који се ретко причешћују) показују више гордости него смирења, јер примајући свети тајну сматрају се ње достојним. Много је боље у смерности срца, знајући да их никада нисмо достојни, свете тајне примати сваке недеље ради исцељења наших болести, неголи да ослепљени гордошћу сматрамо да смо после једне године (или неког краћег периода) достојни да их примимо“. Саслушајмо и светог Јована Златоуста који каже: „Има прилика у којима се свештеник не разликује од лаика, а то бива онда када се приступа светим тајнама. Оне су нам свима подједнако дароване, јер нам се свима нуди исто Тело и иста Чаша“. Свети Николај Кавасила, слично томе, каже да „ако неко, имајући могућност да приступи евхаристијској трпези, то не учини, он неће добити освећење које она пружа и то не зато што јој није приступио већ зато што је имао могућност а одбио је да дође... Како неко може веровати у нечију љубав, када је имао могућност да прими свету тајну а није је примио?“ Подсетимо се и речи светог Анастасија Антиохијског који каже да ,,уколико упадамо, као и сви људи, у некаква људска прегрешења која се дају опростити, будући да нас на то наведе или језик, или слух, или очи, или сујета, или жалост, или гнев, или нешто слично, укоравајући себе и исповедајући се Богу, причешћујемо се светим тајнама, верујући да ће нам причешћивање бити на очишћење од ових грехова. Уколико, међутим, чинимо неке тешке, лукаве, телесне и нечисте грехе и злопамтиви смо према ближњима, докле год се не покајемо на доличан начин, не смемо се дотицати божанских тајни. Пошто ми као људи падамо у многе грехове, Бог нам је оставио разне жртве ради остављења грехова. Милостиња као и скрушено срце представљају неке од жртви које очишћују грех. Ако приносимо Богу ове и сличне жртве и поред људских недостатака ипак можемо приступати светим тајнама – са страхом, трепетом и умиљењем. Онај ко приступи светој тајни са страхом, трепетом и умиљењем задобија опроштај, а онај ко приступа без страха и са презиром стиче казну“.

ОДГОВОРНОСТ

Зар се страх Божји и љубав ка Богу, на које позива литургијски возглас, једино пројављују у посту и исповести,односно када се људи ретко причешћују? Није ли читав хришћански живот, па и у време мрсних дана, подвиг и борба за Христа? И поред јасних сведочења канонске и светоотачке традиције ова чудна и - како каже велики руски теолог Александар Шмеман - јеретичка идеја остаје део литургичке побожности у нашој Цркви. Данас већина верних сматра да је благочестивије не причешћивати се стално - услед мноштва прегрешења која свакодневно чинимо. Мисли се да је стално причешћивање велика одговорност, која повлачи са собом осуду ако будемо наставили са грешним животом. Одговор на такве примедбе може се још једном потражити у чињеници да је свето причешће намењено свим хришћанима, без обзира на степен њиховог савршенства или несавршенства. Важно је само да начин живота верног буде такав да се он бори и труди да свагда посведочи своју посвећеност Богу. Падови и успони у тој борби су неминовни, али они нису мерило тога колико ће се неко причешћивати или не. Није човек сам мерило божанског дара. Имајући то у виду, једини стварно неопходни услов за стално причешћивање јесте делатни литургијски живот, пројављен у свакодневном животу подвижничким сведочењем новог односа према Богу, свету, човеку, храни, и свим добрима овога века.

Решење овог животног проблема Цркве није у нечијем причешћивању на свакој Литургији независно од других (који се можда неће причестити). Ни у том случају света Евхаристија не би постала саборно дело, дело читаве Цркве. Решење лежи у поновном проналажењу најдубљег значаја недељног евхаристијског сабрања ипразничног евхаристијског сабрања као сабрања свих на једном месту. Узимање учешћа свих православних хришћана пре свега на недељном евхаристијском сабрању, уз развијање самосвести верних као причесника „Трпезе Господње“ – намењене свим члановима црквене заједнице - јесте почетак из кога треба да се развије њен љубвени, личносни живот. Овај живот «Свагда свих на истом месту»данас скоро више и не постоји. То је још један знак саможиве побожности међусобно отуђених јединки. Потребно је превазићи ову побожност поновним откривањем свете Евхаристије као догађаја који се односи на читаву црквену заједницу и подразумева учешће свих верних у њој.

Извор: Епархија нишка

Веома је важно поставити питање утемељења: ко кога утемељује, Библија Цркву или Црква Библију? Или: шта је старије, Црква или Нови Завет? Погрешан одговор на ово питање јесте рецепт за генерисање секташтва и псеудоцрквености. Чувена крилатица Мартина Лутера у XVI веку „Sola Scriptura“ (=Само Писмо), иако можда Лутер није имао такву намеру, представља идејну основу савременог секташтва. Лутер је хтео да, на бази Светог Писма, реформише западну Цркву и ослободи је саблажњујућих новотарија које су се вековима таложиле. Нажалост, та његова идеја претворила се у бујање псеудоцрквености. На пароли „Sola Scriptura“, почев од времена Лутера па до данашњих дана, ницале су и ничу псеудоцркве и верске секте. И сам Лутер, када је увидео смер кретања своје реформације, изјавио је: да је знао каквим ће се смером све одвијати, да не би тај посао започињао ни да су га вукли са два пара волова. Феномен савременог секташтва управо лежи на чињеници да људи, тумачећи Библију, стварају „цркву“. Отуда, „исправно тумачење Библије“ води имању „истините цркве“. Но, како имамо многа и међусобно различита „исправна тумачења Библије“, као производ имамо и многе различите „цркве“, која свака за себе тврди да је баш она и само она „истинита“. И сви они тврде да су молитвено проучавали Библију и да је њихово тумачење, самим тим, надахнуто Духом Светим. Ипак, нити су њихова тумачења тачна, нити су њихова сабрања Цркве. То су верске секте. Зашто? Управо зато што су однос Библије и Цркве окренули наопачке. Заједничко за све псеудохришћанске секте јесте да текст Библије утемељује настанак богослужбене заједнице. Али, да ли је тако са правом Црквом? Не, никако. Истина је са супротна: не утемељује Библија Цркву, већ Црква Библију (Нови Завет). Код верских секти важи правило: да није Библије не би било ни Цркве. А истина је: да није Цркве, не би било ни Библије. Не ствара Библија Цркву, већ Црква Библију. Погледајмо чињенице.

Када је у питању Стари Завет, Бог прво прави Савез (јевр. Берит) са својим изабраним народом. Настаје богослужбена заједница. Као плод тог богослужбеног исксуства настају, редом кроз историју, прво усмено предање а затим старозаветни библијски текстови. Дакле, није књига створила Савез Бога и Израиља, већ је Савез Бога и Израиља створио књигу. Исто важи и за Нови Завет. Новозаветни текстови писани су у периоду од половине до краја првог века после Христа. То значи да је Црква функционисала деценијама без онога што ми данас називамо Новим Заветом. И након настанка текстова, Црква је функционисасла без јасног одређења који су то текстови, званично, црквени, новозаветни. Тек у четвртом веку је Црква одредила који списи улазе а који не у канон Новог Завета. Ако се водимо логиком да Библија условљава Цркву, као што то чине псеудохришћанске секте, онда се нужно поставља питање: како је могуће да Црква толико дуго функционише без Новог Завета, без онога што данас подразумевамо под Библијом? Могуће је, управо из разлога што настанку Цркве не претходи никакав (новозаветни) текст. Такође, суштина Цркве није никакав текст, који би морао да је утемељује, као што, рецимо, текст Курана утемељује ислам. Црква је могла без текста, али без чега није могла? Погледајмо.

Оснивач Цркве је сам Господ, Исус Христос. То сведочанство налазимо у самом јеванђеоском тексту (Мт 16, 18). Оснивач Цркве није ништа писао, нити је оставио икакав текст на којем би се Црква утемељила. Господ јесте у јеврејским синагогама тумачио старозаветни текст, показујући да су читава старозаветна историја, пророчки и остали библијски списи, припрема света и указање на Њега, Месију. Но, Он сам није ништа писао. Чак, немамо сведочанства ни да је изричито заповедио апостолима да и они ишта пишу. Не, Он није заповедио писање већ Крштење у име Оца и Сина и Светога Духа (Мт 28, 19). Крштење је, пак, ново рођење, улазак у Цркву. Христос је, дакле, позвао не на читање већ на присаједињење Цркви. А како је, коначно, утемељио своју Цркву? Шта је Господ оставио да буде суштина и темељ Цркве, ако то није текст? Оставио је Свету Литургију. Догађај који се збио у сионској горници (=горња соба једне јеврејске куће у Јерусалиму), непосредно пред Христово страдање, представља прву Свету Литургију. Тај догађај описују свети Јеванђелисти као сабрање апостола око Христа, Његово благодарење Оцу, ломљење и дељење од једног хлеба и пијење из једне чаше (Тајна Вечера). Тај догађај је Христос поистоветио са самим собом: „Узмите, једите; ово је тело моје...Пијте из ње сви; ово је крв моја Новога Завета...“ (Мт 26, 26-28). И управо је у вези тог догађаја Христос заповедио: „Ово чините за мој спомен.“ (Лк 22, 19). А спомен, у библијском контексту и разумевању, не значи сентимент, успомену на нешто што је било и прошло. Спомен значи оприсутњење, реално присуство (парусиу) Спомињаног. Зато су стари Израиљци са страхом изговарали Божије име (Јахве). Отуда је и Мојсију дата заповест да се не призива име Божије узалуд (Изл. 20, 7). Име, спомен значило је присуство. Истом том библијском логиком говори и Господ, дајући заповест да се литургијско сабрање чини Њему у спомен. Литургија је присуство самог Сина Божијег, Његовог Тела и Његове Крви. Отуда и апостол Павле Цркву назива „Телом Христовим“ (1Кор. 12, 27). Дакле, Црква је спомен Христа, присуство Христа. Тај догађај присуства Христа јесте Света Литургија. Зато Цркве нема без Свете Литургије. Христос, дакле, није оставио никакав текст својим апостолима, већ је оставио Себе – Свету Литургју. Света Литургија је испуњење Његових речи: „Ја сам са вама у све дане до свршетка века.“ (Мт 28, 20). За Свету Литургију није најправилније рећи да је то једно од богослужења Цркве. Не барем како се то говори за Јутарњу или Вечерњу службу, Часове или неку другу службу дневног богослужбеног круга Цркве. Јер, за све те службе се каже да их служи Црква, док за Свету Литургију то није најправилније рећи. Зашто? Зато што је немогуће направити разлику узмеђу Цркве као субјекта и Свете Литургије као радње тог субјекта. Служење Свете Литургије је догађај Цркве, сама пројава Цркве. Није Црква једно, а Света Литургија друго (субјекат и радња), већ једно и исто. Служењем Свете Литургије постоји Црква. То је темељ и суштина Цркве. Ишчупај Свету Литургију, ишчупаћеш срце и душу Цркве, а тиме ће и присуство Христа бити поништено.

На том темељу Црква постоји од самог свог почетка. На том темљу, као плод припадања Цркви, као плод литургијског искуства, настају и новозаветни, библијски текстови. На том темељу су писци надахнути Духом Светим да пишу. На том темељу је Црква надахнута да текстове препозна као своје, да их издвоји из мноштва сличних али ипак лажних, јеретичких текстова, те да их канонизује као свете списе и да тако створи књигу, коју данас називамо Новим Заветом. Цркве је некада било без тих текстова, али је никада није било без Свете Литургије. И ову би истину требали добро да схвате и упамте сви православни хришћани: Црква није некакво „библијско друштво“ већ је Црква Света Литургија. Присуство Христа није у заносном и „убедљивом“ тумачењу Библије, у опијености Библијом, већ у Светој Литургији. Требало би ово хришћани да знају како би умели да разликују Живот и Истину од прелести (=духовне обмане), Духа Истине од духа обмањивача. Да знају да Христос није свуда тамо где им говоре: „Ево овде је Христос или онде“ (Мт 24, 23). Да, многи данас, држећи Библију у рукама, говоре: „Ево овде је Христос, ево овде је спасење.“ Свима је њима заједничко, и ово треба упамтити: није их основао Христос и немају Свету Литургију. Сви они су плод многих, међусобно различитих, неретко и оштро супротстављених тумачења Библије, „харизматичних“ (читај: прелашћених) појединаца кроз историју. Сви они су покушали да створе „цркву“ на основу Библије (Новог Завета). Како то у лажи обично бива, обрнули су истину наопачке. А истина је да Црква ствара Библију, а не Библија Цркву. Зато је Црква, као аутор Библије, и прави темељ и прави ум за разумевање Библије. Потребно је исто оно искуство које је довело до настанка библијског текста да би се Библија разумела. А то искуство је припадање Цркви, припадање Сетој Литургији. Библији је првенствено ту место: у Цркви, на Светој Литургији. Она је богослужбена књига. Догађај Цркве, догађај литургисјког богослужења јесте кључ разумевања Библије. Држећи тај кључ, људи требају да је читају и у својим домовима и на сваком месту где пожеле. Но, веома је важно да запамте да је Црква створила Библију а не Библија Цркву. Да запамте да Црква није свугде где се чита Библија већ је Црква тамо где је Света Литургија, родна кућа и саме Библије. То је и одговор на питање како ће се православни хришћани сачувати од „лажних пророка“ и „вукова у јагњећој кожи“ (Мт 7, 15), од многих који, тумачећи Библију, говоре „Ја сам Христос“, варајући многе (Мт 24, 5). То је одговор који ће помоћи православним хришћанима да разликују Цркву од секте. Јер, могуће је украсти књигу, Библију, те заносно баснословити и глуматати „цркву“. Али, није могуће украсти Христа, Свету Литургију – темељ и кућу саме Библије. Знајући то, лако је препознати „вукове“ и разликовати Цркву од секте. На том темељу на којем је настала Библија и ми „смерно стојмо, пазимо да свети принос у миру принесемо“.

Александар Милојков

Због тога вас искрено молим да не будете сувише критични ако сам због свог скромног знања нешто погрешно протумачио или пак написао неку двосмислену реченицу. Ово недостојно писаније - искрена је исповијест једне несмирене хришћанскe душе: права истина пребива у истинском Господу Богу и поукама Свете Цркве. Само свезнајући Бог зна како се све збило и како ће се збити до краја вијека. Он је кристална истина и свемогућа савршена стваралачка божанска сила и снага вјечног благодатног живота. Само кроз Љубав Божју долази се до истинског спознања Божјег, јер Он не познаје горде и надмене. Бог открива Себе коме Он хоће, тј. смиренима, а не нама радозналима и несмиренима. Да бисмо сазнали, по његовој милости, барем дјелић те Вјечне Истине, Свети Оци кажу да Бога треба вољети, кроз њега живјети и дисати у духу Љубави Божје.

Аутор.

Садржај:

СВОЈЕВОЉАН ПАД НА ДУХОВНОМ НЕБУ.

КАКВЕ НАМ ЈЕ ДАРОВЕ НУДИЛО МИСТИЧНО ДРВО ЖИВОТА?

ДА ЛИ СЕ ДУХ СВЕТИ МОЖЕ РАЗЈЕДИНИТИ?

БОГ КАКВИМ ГА ВИДИМ И ОСЈЕЋАМ У СВОМ СРЦУ

ГОСПОД БОГ ОТАЦ

РАЂАЊЕМ

СИНА БОЖЈЕГ

И

ИСХОЂЕЊЕМ

ДУХА СВЕТОГА

ДАРОВА НАМ

ВЈЕЧНУ БЛАГОДАТНУ ЖИВОТВОРНОСТ

СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ

КРОЗ КОЈУ ЋЕ СВЕ ПОСТАТИ ШТО ЈЕ ПОСТАЛО

Процес вјечног Рађања и Исхођења у Божјем Бићу (Богу Оцу) за нас су вјечна и недокучива тајна, јер суштина Божја је за човјека недоступна и недокучива. Од вјечности постоји дијалог унутар Свете Тројице, јер се Син Божји и Дух Свети саблаговоле, а то значи да у свему кажу Истинско ДА Оцу. Тaј јединствени нераздјељиви Дух који непрестано обитава у Господу Богу (Светој Тројици) - понуђен је Божијим благодатним стваралаштвом и Њиховим разумним створењима. Наиме, благодатни мир и бескрајна Божја благодатна љубав у Духу Светом даровани су духовном небу и исто тако бити ће даровани и Земљи. Господ Бог не нарушава било који закон који је даровао, а један од тих је својеврсни Његов дар разумним бићима – а то је наша бескрајна слобода воље.

БОЖЈЕ СВЈЕТЛОСНО ДОСТОЈАНСТВО

Господ Бог Отац. – Он је Отац Сину Божјем и Духу Светоме и Бог Отац свему видљивом и невидљивом, јер од Њега све потиче.

Господ Бог (Света Тројица). – Он је Бог свему видљивом и невидљивом, јер кроз ово нераздјељиво Тројично јединство све благодатно је створено.

Господ Исус Христос. – Он ће као Богочовјечански Цар бити видљиви Бог свима онима који буду истински жељели да обитавају у Његовом Царству.

СВОЈЕВОЉАН ПАД НА ДУХОВНОМ НЕБУ

У почетку Бог-Отац кроз Сина Божјег у Духу Светом створи небо (Пост. 1, 1).

БОГ-ОТАЦ кроз СИНА у ДУХУ СВЕТОМ

СТВАРА

БЛАГОДАТНИ ДУХОВНИ АНЂЕОСКИ СВИЈЕТ

Кроз своју бескрајну узајамну божанску љубав, коју краси божански мир и неизмјерна божанска радост, Бог-Отац кроз Сина Божјег у Духу Светом ствара свјетлосни духовни свијет, који је прожет Њиховом божанском благодатном силом, без које се не може замислити вјечно живљење у истинском миру и радости у Духу Светом. Ова духовна створења могу вјечно обитавати у духовној благодатној заједници Царства Божјег само ако су непрестано сједињена Богом Вјечне Љубави. Та духовна створења створена су од Вјечног Добра и само за вјечно добро, јер им је то истински Божји благодатни дар. Тако у овом духовном небу настаде Божјa благодатнa заједница, која се може окарактерисати као благодатна духовна заједница од знања добра, јер води поријекло од Бога Вјечног Добра (Свете Тројице). Уједно, ако су ова разумна духовна створења својевољно непрестано сједињена са благодаћу Свете Тројице - она слиједе само благодатни пут вјечног Добра.

Из прикривеног незадовољства поједина духовна бића почела су се нечастиво богопротивити и постепено губити своје првобитно благодатно стање. Без истинског повратка Господу Богу, ови бунтовници без разлога с временом ће доспјети у такво стање незадовољства, које ће се у свему противити начелима - вјечног благодатног мира, љубави и радости у Духу Светом. Подмуклим ширењем овог незадовољног плода благодатни анђеоски дух поче се изопачавати тј. губити божански мир. Наиме, својевољно разједињење с Богом Вјечног Мира доноси само немир и неминовно води у вјечну духовну голготу. Нажалост, нечастива сила одлучи да ће радије вјечно умирати с овим бунтовним душевним немиром него живјети у заједници са Богом Вјечне Љубави. Овим начином живота непослушни анђели упорно теже својој неблагодатној самосталности, и то ће их временом одвести далеко од благодатног мира и љубави коју су у почетку имали у себи као својеврсни дар Божји.

Бог никоме није свезао слободу воље, и због њиховог страшног духовног пада, који се збио на Земљи, више им се не нађе мјеста на духовном небу. Кад нечастива сила би збачена са духовног неба, она се настани у поднебесну сферу настављајући да упорно наводи сав васиони свијет на богопротивљење. Нажалост, богоборним начином живота ови помрачени анђели потпуно ће се изопачити до краја вијека. Јер својевољном богопротивношћу с временом се анђеоски образ губи, раслабљује и нестаје, а то је од Бога у миру и љубави даровани благодатни разум. Обитавајући ван духовног неба, пали анђели разапињу се између знања добра и спознања зла, и то знање добра с временом ће се губити и отићи у бескрајно спознавање зла, тј. у бескрајну мржњу према своме Творцу и његовој творевини. И ово изопачено стање има свој узрок: оно у почетку није постојало у том од Бога створеном бићу, него је произведено његовом вољом. То помрачено стање не трпи Бога, ни оно што је Бог створио, и у њиховом неблагодатном царству све се заснива на страховлади и нема поштовања слободе воље. Наиме, све што није Богом благословено, тј. није прожето благодаћу Свете Тројице – распашће се само по себи. Јер постепеним губљењем божанског мира, нечастива сила доћи ће с временом у стање међусобне нетрпељивости и због тога царство таме добија назив пакао – живот у вјечном немиру.

Кад Бог створи било које разумно биће и кад се то благодатно створење непрестано кријепи Богом Живим – оно има свој благодатни животни почетак, који нема свој смртни завршетак, јер непрестано обитава у овој Вјечној Животворној Благодати. Наиме, кад се то благодатно створење због својевољне богопротивности само у себи раздијели, оно с временом постаје непријатељ сам себи. Тамо гдје влада богопротиван дух јесте стање непрестаног немира, мржње, незадовољства – једном ријечју, паклено стање. Кад било која разумна природа својом вољом дође у такво стање - имаће вјечну страшну неутјешну патњу. Јер зло само са собом ратује, оно у себи садржи немир, благодатно добро не може да ратује – оно у себи садржи благодатни мир.

Погледајмо шта нам о том изопаченом стању каже наш Бог-Исус Христос: Како може сатана сатану изгонити? И ако се царство само по себи раздели, то царство не може опстати; и ако сатана устане сам на себе и раздели се, не може опстати, него пропасти (Мк. 3, 23–25). Вјечни Пастир благодатног мира поручује нам: Ја сам (благодатни) пут и (вјечна) истина и живот (вјечни); нико не долази (у Духу Светом) Оцу осим кроз мене (Јн. 14, 8). А ако смо богопротивни, поручује: Зато вам и рекох (ако се кроз Mене не облагодатите Духом Светим) да ћете помрети у гресима својим; јер ако не поверујете да Ја јесам (Син Онога који Јесте (Бога Оца) и да је у мени благодатни пут и благодатна истина и благодатан живот вјечни), помрећете у (својевољним) гресима својим (Јн. 8, 23).

СВЈЕТЛОНОСНО ДОСТОЈАНСТВО

Великодостојник анђео Господњи Гаврило у свему је вјеран Господу и због те његове савршене преданости Господ му даје велику част да грешном човјечанству објелодани Свету Тајну Оваплоћења Сина Божјег. И уједно, има ту велику част да чува Богомладенца и прати с благодатним анђелима зле намјере нечастиве силе која настоји упорно пореметити Божји план спасења рода људскога.

И (у име духовног мира) наста рат на (духовном) небу, (неустрашиви арханђео) Михаил и анђели његови заратише на (богопротивну) аждају, и ратова (богопротивна) аждаја и (богопротивни) анђели њезини, и не одолеше (одважној Божјој благодатној анђеској сили), нити им се више нађе места на небу (међу благодатним анђелима). И збачена би аждаја велика, стара (мудра) змија, која се зове ђаво и сатана, која (злоупотребом своје мудрости коју јој је Бог даровао) заводи сав васиони свет, и збачена би на земљу, и с њом бише збачени анђели њени (Откр. 12, 7–9). И видех сатану где паде са неба као муња (Лк. 10, 18). Послије побједе над сатаном и његовим истомишљеницима неустрашиви предводник арханђео Михаил задобија од Господа достојанство анђела Господњег и постаје по свјетлоносном достојанству први по части пред Престолом Божјим (Дрветом живота).

Ова благодатна анђелска сила, својом истинском вјерношћу Богу - нашла је вјечно усиновљење у Господу. У прилог томе - говори овај догађај: А један дан дођоше (анђелски) синови Божји (који су у свему истински вјерни Богу) да стану пред (свевидећим) Господом (и извјесте Га, шта се збива на земљи), а међу њима дође (по допуштењу Божјем) и Сатана. И Господ (Отац) рече Сатани: „ Откуда идеш?“ А Сатана одговори Господу и рече:„ Проходих земљу и обилазих (Јов.1, 6-7).“ Усиновљење Божје можемо задобити и ми, ако то истински желимо - јер наш Господ Исус Христос наглашава: Ја ћу жедноме (благодати) бадава дати са (Мог благодатног) извора (вјечне) воде живе. Који победи (уз Божју помоћ) наследиће све ово, и бићу му (истински) Бог, и он ће ми бити (благодатни) син. А страшљивима и невернима и нечистима и убицама и блудницама и врачарима и идолопоклоницима и свима лажама, њима је удео у језеру (мртвог мора) које гори (неблагодатним) огњем и (смрдљивим) сумпором (Содома и Гоморе), што (им) је (нажалост) друга (али вјечна) смрт (Откр. 21, 6–8).

ПАЛО СВЈЕТЛОНОСНО ДОСТОЈАНСТВО

Пали анђео Господњи Луцифер Деница – кад му је Бог Отац објелоданио да је воља Његова да Син Божји влада као Богочовјек благодатним земаљским и небеским Царством, побуни се, јер је уображено и гордо сматрао да та част припада њему да сједне на тај Царски престо.

Уједно имамо истомишљенике који слиједе његов богопротивни пут:

Наиме, анђео Господњи Луцифер Деница објелодањује читавом духовном небу Свету Тајну Господњу (тј. шта ће бити све створено на Земљи и) да ће Син Бога Оца постати Богочовјек и да ће, као такав, владати сједињеним благодатним земаљским и небеским Царством. Он тим чином злоупотријеби најдостојанственији свјетлоносни положај, у којем је обитавао пред Богом. Заводећи поједине становнике духовног неба против Сина Божјег, пали анђео Господњи у њих с временом усади незадовољство. Нажалост, то њихово незадовољство се испољава до данашњег дана, јер нечестива сила има непрестану жудњу да се усели у човјека и пороби његову душу.

Духовна бића од Бога су створена да у Царству Божјем (земаљском и небеском) имају сврсисходност која им је одређена. Сјединити творевину с творевином практично је немогуће јер ове двије природе (духовна и човјечанска) вјечито би дјеловале подвојено и свака би вукла на своју страну. Ако неко доживи антихристову владавину, имаће прилику да се лично у то и увјери прихвати ли антихристовски печат вјечне голготске патње. Својевољним прихватањем тог злог печата нечастива сила добиће сву власт над тим несрећницима и вршиће неописив терор у њиховој човјечанској природи. Нечастиви је човјекоубица од почетка, јер он кроз своју страсну палост тежи да се усели у човјека (супротно Бочовјеку Христу који је сваршено сјединио двије воље) и пороби његову вољу (тј. насилно овлада човјеком вољом).

Сједињење с нечастивим води у вјечну смртну патњу, прожету мржњом, незадовољством и вјечним немиром. Супротно томе, сједињење с Богом води у безбрижност, јер у том благодатном сједињењу влада вјечна слобода, прожета обостраном љубављу, која носи у себи божански мир и неописиву радост у Духу Светом. У Царству Благодати међу угодницима Божјим владаће узајамна бесебична љубав, која ће бити прожета благодатним миром и неизмјерном радошћу. Они ће се разликовати само по благодатној свјетлости коју носе у себи по мјери раста у Христу. У том Царству биће само један Владар, а то је Онај који све (благодатно) испуњава у свему (ако доживимо Његову велику милост) (Еф. 1, 23).

Он нам истински поручује:

Ево долазим (по свом истинском обећању) ускоро, и плата моја са мном, да (по мјери раста у Мени) дам свакоме по делима његовим. „Ја сам (Очев) Алфа и Омега, (у Оцу сам) Први и Последњи, (Очев сам) Почетак и Свршетак. Блажени су који (кроз Сина Божјег у Духу Светом) творе заповести његове (Очеве), да имају право на (благодатно животворно) Дрво живота, и уђу на (благодатне) капије у (вјечни) Град (Царство Божје) (Откр. 22, 12–14).

КАКВЕ НАМ ЈЕ ДАРОВЕ НУДИЛО МИСТИЧНО ДРВО ЖИВОТА

Едемски врт већина с правом назива прелијепим рајским вртом: због лијепог дрвећа, доброг за јело и лијепог за гледање, и због дрвета од живота насред врта. Али поред дрвета од живота, видимо и присуство дрвета од знања добра и зла.

Једно дрво је израсло:

Дрво од живота - Ово Дрво на Земљи израсло је као продукт вјечног благодатног (доброг) стања које нуди Бог (тј. вјечног благодатног живота).

А друго дрво:

Дрво од знања добра и зла - Ово дрво на Земљи израсло је као продукт тренутног стања на духовном небу.

То значи да се на духовном небу, поред стања добра, појавило и стање зла (прикривено богопротивљење):

Стање благодатног добра. – На духовном небу обитавају благодатни анђели који су остали само у стању благодатног добра.

Стање добра и зла. – У том стању су анђели који су на духовном небу, из (благодатног) доброг стања, пали у зло (неблагодатно) стање, то су пали анђели, који су сад становници поднебесја.

Какве нам је божанске дарове нудило благодатно Дрво живота?

У плоду овог Дрвета обитава сва пуноћа Божјих дарова и човјек би једењем овог благодатног дара у Духу Светом окријепио душу и тијело и потврдио живот вјечни. Благословом Божјим благодатни човјек имао је ту част да без имало страха прилази овом благодатном Дрвету и окријепи се његовим благодатним плодом. С друге стране, по заповијести Божјој, човјек је имао да заобилази и са страхом Божјим гледа на примамљиви плод дрвета од знања добра и зла. Да се опредијелио за благодатно Дрво од живота, тим чином човјек би се опредјелио за благодатни живот вјечни у заједници са Богом. Плод Дрвета од живота је оличење благодатног дејства плода Дрвета живота, а плод од знања добра и зла је оличење неблагодатног дејства, тј. једно тешко изопачено стање у које упада свако створено разумно биће које не поштује заповијести Божје, тј. богопротиви се. Кад Бог створи Земљу, подари јој дан трећи благодатно Дрво од живота у Едемском врту. Први човјек би јео сладоносне миомирсне плодове које је Бог даровао Едемском врту и живио би у савршеном здрављу, а кријепљењем (причешћем) благодатним плодом Дрвета од живота стекло би се вјечно право на Царство Божје. Дрво живота је вјечни животворни Путир – Бог Отац, његов вјечни плод јесте Син Божји у Духу Светом. Кријепљењем тим вјечним благодатним животворним плодом све благодатне мисли и жеље приносиле би се Богу Живоме (Светој Тројици). Благодат овог вјечног божанског плода доносила би нам мир и радост у Духу Светом, у коме бисмо кроз нашег Цара Сина Божјег у Духу Светом имали вјечну љубав с Богом Оцем. Кроз плод Дрвета од живота човјеку је понуђено да удари печат благодатног вјечног живљења у заједници с Богом, а плод дрвета од знања добра и зла био је строго забрањен човјеку, јер ће га због својевољне нечасне намјере одвести у непрестану несмиреност (непрестано неоправдано незадовољство). Пали човјек, ако се искрено не покаје – имаће вјечну забрану приласка овом животворном Путиру (Дрвету живота).

С тим у вези, Бог Отац кроз Сина у Духу Светом из бескрајне узајамне љубави створи Земљу и све што је потребно човјека ради. Син Божји дође од Бога Оца у Духу Светом на Земљу да нам дâ благодатне лијекове и својим примјером живота показа нам, како да их користимо да бисмо стекли право на Дрво живота и ушли у Обећани град. Сједињена Божанска и човјечанска природа у личности Господа Исуса Христа није дошла на овај свијет да наруши закон Божји, него да га испуни у јоту. Бог у тијелу није дошао на Земљу да покаже своју стваралачку моћ, него да покаже могућност благодатног дејства човјечанске природе кад је непрестано сједињена с божанским природама Свете Тројице. Да човјек не згријеши, свака земаљска биљка за њега би имала благодатно својство вјечног здравља, а кријепљењем божанским благодатним плодовима Дрвета живота потврђивао би се печат вјечног живота и божанска благодатна мудрост непрестано би расла у сваком човјеку. Син Божји дошао је на Земљу да изврши вољу Бога Оца и многи га не примише, али доћи ће други да испуни своју вољу уз допуштење Божје и многи ће га примити. Имамо велики Божји дар, а то је бескрајна слобода воље, и за ког се господара одлучимо – тако ће нам бити и дато. Јер кроз ту бескрајну слободу поједини благодатни анђели и касније створени благодатни човјек свјесно хтједоше да постану независни од Бога, уједно желећи да задрже у себи то благодатно дејство (благодатну силу Божју) и преусмјере је у правцу који се противи Божјим законима благодатног добра. Усаглашавање добра (благодатног Божјег мира) са злом (немиром) – то је за здрав разум заиста незамисливо.

Каква је разлика између Дрвета живота и Дрвета од живота?

Упоредимо размјену божанских благодатних животворних плодова (добара) Свете Тројице са човјеком кроз Дрво живота и Дрво од живота:

Дрво живота (Вјечни Свети Путир – Свети Животворни Олтар Божји). – Кроз Дрво живота вјечно се прожима благодатна животворна сила Господња, тј. Бог-Отац кроз Сина Божјег у Духу Светом кроз божански плод овог Дрвета дарује нам своју вјечну благодатну енергетску животворност ако се истински сјединимо са Њим. Ко по милости Божјој добије ново право на кријепљење благодатним животворним плодовима Дрвета живота, имаће у себи непрестани благодатни животворни миомирисни укус вјечности. Дрво живота, искрено дочекује сваку истинску душу и нуди своје божанске миомирисне утјешне плодове. То нам сам Син Божји потврђује, да у Царству Божјем: На сред (благодатног) трга (Светог Града) његова и са обе стране (благодатне) реке (са водом живом обитава божанско) Дрво живота, које (кроз своју благодатну божанску енергију) рађа дванаест (благодатних) родова дајући сваког месеца свој (вјечни благодатни) род (као што је у почетку слично давало у благодатном Врту едемском Дрво од живота), и (благодатно духовно) лишће (вјечне благодатне љубави, мира и радости у Духу Светом) од Дрвета беше за (умилно) лечење (пристижућих душа блаженог) народа (покајника, мученика, паћеника и подвижника Христа ради). И (кад уђемо у осми блажени дан) више неће бити никаквог проклетства (јер ту не обитава дрво од знања добра и зла), и престо Божји (Свете Тројице) и Јагњетов (Богочовјеков) биће у њему (у Дрвету живота). Гледаће (у њему Богочовјечанско) лице Његово (као што би га гледали Адам и Ева да се одлучише за Дрво од живота), и име Његово биће на (благодатним) челима њиховим. Ноћи неће бити више, и неће требати (мјесечеве) светиљке, ни (пролазне) светлости сунчане, јер ће их (као у почетку) обасјавати Господ Бог (својом божанском свјетлошћу), и цароваће (у својој вјечној свјетлости) у векове векова (Откр. 22, 2–5). – Говори онај који сведочи ово: „Да, доћи ћу (у)скоро (у својој вјечној слави и божанској свјетлосној сили великој)“. Амин, да, дођи, Господе Исусе (Откр. 22, 20)! С тим у вези, непрестаним обитавањем божанских животворних енергија Свете Тројице у једном тијелу, то тијело добија натприродну моћ благодатног прилагођавања (тј. трансформације). Када се, рецимо, тијело Господа Исуса Христа вазносило у Царство Благодати, имало је своју натприродну трансформацију – оно се кретало из природног, тј. ваздушног простора (И док их он благосиљаше, одступи од њих и узношаше <]]>862Fri, 07 Dec 2012 12:34:00 +0000https://pouke.org/index/1346440445/1346440934/%D1%99%D1%83%D0%B1%D0%B0%D0%B2-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8%D1%82%D0%B5%D1%99%D0%B0-r783/