Ево њеног текста:

Ова се молитва чита два пута на крају сваке службе у посту од понедељка до петка (не суботом и недељом, јер, како ћемо доцније видети, службе у ове дане нису по обрасцу посних служби). Код првог читања, метанише се после сваке молбе. Тада се сви клањамо дванаест пута говорећи: „Боже, очисти ме грешног". Цела молитва се понавља са једним метанијем на крају.

Зашто ова кратка и једноставна молитва заузима тако важан положај у целокупном богослужењу за време поста? Зато што на јединствен начин набраја све негативне и позитивне елементе покајања, образује, да се тако изразимо, „подсетник" за наш индивидуални подвиг у посту. Подвиг је усмерен најпре у правцу ослобођења од неких основних духовних болести које формирају наш живот, и омогућавају нам да почнемо да се окрећемо према Богу.

Основна болест је „празност" (лењост). То је она чудна лењост и пасивност целокупног бића, која нас стално убеђује да је промена немогућа, па стога и непожељна. У ствари, то је дубоко укорењсна сумња, која на сваки духовни изазов одговара „чему, ради чега?" и чини од нашег живота ужасну духовну пустош. То је корен сваког греха, јер трује духовну енергију у самом њеном корену.

Резултат такве лењости - „празности" је „униније" - туга. То је стање очаја, малодушности, које су сви Оци духовности сматрали као највећу опасност за душу. Малодушност је немогућност да човек види било какво добро и било шта позитивно. То је свођење света на негативизам и песимизам. То је демонска сила у нама, јер је ђаво у својој основи лажа. Он човека лаже о Богу и о свету; он испуњава живот тамом и негацијом. „Униније" је самоубиство душе, јер ако обузме човека, он је апсолутно нсспособан да види светлост и да је жели.

„Љубоначалије" - пожуда! Ма колико изгледало чудновато, „празност" и „униније" испуњавају наш живот пожудом. Обезбеђивањем целокупног става према животу, чинећи живот бесмисленим и празним, „празност" и „униније" присиљавају да тражимо компензацију у коренито погрешном ставу у односу на друге особе. Ако мој живот није оријентисан према Богу, није усмерен на вечне вредности, он ће неизбежно, постати себичан и егоцентричан, а то значи да ће сва друга бића постати средство за задовољењс моје себичности. Ако Бог није Господ и Господар мога живота, тада ја постајем свој господар и господ- апсолутни центар свога сопственог света, и све почињем да вреднујем у терминима мојих потреба, мојих идеја, мојих жеља, и мојих процена. Пожуда је на тај начин најосновнија изопаченост у односу према другим бићима, тражење начина да им се она потчине.

Она није безусловно изражена у стварној побуди да се влада, да се доминира над „другима". Она може да се испољи у индиферентности, омаловажавању, незаинтсрсеованости, безобзирности и непоштовању. То јс заиста „празност" и „униније" уперено овог пута против других; оно употпуњава духовно самоубиство са духовним убиством.

Најзад, „празнословије". Једино човек, од свих створења, обдарен је даром говора. Сви Оци виде у томе „печат" слике Божијс у човеку, јср се сам Бог открио као Реч. Али, реч као врховни дар је истовремено и врховна опасност. Будући основним изразом човека, средством његовог осмишљења, говор је из истог разлога и средство његовог пада и саморазарања, преваре и греха. Реч спашава и реч убија. Реч надахњује и реч трује. Реч јс оруђе истине и демонскс лажи. Имајући крајње позитивну силу, она има и ужасно негативну снагу. Она заиста ствара позитивно или негативно. Када одступи од свог божанског порекла и сврхе, реч постаје „празна". Она неминовно условљава лењост, пожуду, очајање, а живот преобраћа у пакао. Она постаје самом силом греха.

Ово су четири негативна услова покајања. Они су препреке које треба савладати. Али једино сам Бог може да их уклони. Према томе, први део молитве поста јссте крик из дубине људске беспомоћности. Затим се молитва креће у правцу позитивних циљева покајања, а има их опет четири.

Чистота, целомудрије! Ако се овај израз не сведе само на његово сексуално обележје, а то се погрешно веома често чини, чистота се разумева као позитивна супротност „празности". Тачан и потпун превод грчког „софросини" и црквенословенског „целомудрије" требало би да буде „чистота умовања". Лењост је, пре свега, расипање, траћсње, распусност - скрханост наше визије и енергије, неспособност да сагледамо целину. Тачно његова супротност је целовитост. Ако обично под чистотом замишљамо врлину супротну сексуалној распусности то је због тога што се слаби карактер нашег постојања нигде боље не пројављује него у сексуалној пожуди - отуђењу тела од живота и контроле духа. Христос је у нама обновио целовитост, у нама је успоставио истинито мерило вредности и поново нас вратио Богу.

Први и најдивнији плод ове целовитости или чистоте је понизност. О њој смо већ говорили. Она, изнад свега другог, представља победу истине у нама, одстрањивање сваке лажи, сагледавање и прихватање ствари онаквих какве су, а самим тим сагледавање Божије величанствености, доброте и љубави у свему. Стога је речено да је Бог милостив понизнима и да се противи гордима.

Природни пратиоци стрпљења су чистота и понизност. „Природни" или „пали" човек је нестрпљив. Слеп у односу на самог себе, он је брз да суди и осуђује другог. Пошто је његово знање о свему крње, непотпуно и искривљено, он све мери према властитом укусу и идејама. Индиферентан према сваком изузев самом себи, он жели да му живот буде успешан, овде на земљи и то одмах. А стрпљење је божанска врлина. Бог је стрпљив не стога што је „благ" већ зато што сагледава дубину свега што постоји, што је Њему отворена унутрашња реалност ствари, коју, у нашем слепилу, ми не можемо да видимо. Што ближе прилазимо Богу, постајемо све стрпљивији и тада се у нама све више одражава безгранично поштовање према свим бићима, а то је већ божанска особина.

Најзад круна и плод свих врлина, сваког раста и напора, јесте љубав - она љубав коју, како смо већ рекли, може једино Бог да подари. То је дар који је циљ и сврха свих духовних припрема и праксе.

Све је сабрано и обухваћено завршним делом молитве. Молимо „да уочимо своја прегрешења и да не осуђујсмо свога брата". Али постоји једна опасност: гордост. Гордост је извор зла, а све зло је гордост. Па ипак није довољно само да уочимо своје грехове. Чак и ова очигледна врлина може да сс преобрати у гордост.

Духовни списи су пуни опомена упућених против суптилних облика псевдопобожности која, под плаштом смирености и самоосуђивања може да одведе у праву демонску гордост. Када „увидимо властите погрешке" и „не осуђујемо своју браћу", када се, другим речима, чистота, понизност, стрпљење и љубав у нама сливају у једну целину, тада и само тада бива у нама уништен највећи непријатељ, наиме, гордост.

Метанишемо после сваке молбе. Метанисања нису ограничена само на молитву св. Јефрема Сирина. Она сачињавају једну од специфичних карактеристика целокупног посног богослужења. Али у молитви св. Јефрема је значење метанисања најбоље изражено. У дугом и тешком напору духовне обнове, Црква не прави разлику између душе и тела. Цео човек је отпао од Бога. Цео човек треба да буде обновљен, цео човек треба да се врати Богу. Катастрофа греха и лети до превласти телесности - животиње, нерационалног и пожуде у нама - над духовним и божанским. Међутим, само тело је узвишено, тело јс свето. Оно јс толико свето да је сам Бог „постао човек". Према томе није тело презрено или занемарено у односу на покајање и спасење. Оно је обновљено и враћене су му његове основне функције: да се преко њега изрази живот духа и да буде храм непроцењиве људске душе. Хришћански аскетизам је борба, не против тела него за тело. Из овог разлога каје се цео човек - душа и тело. Тело учествује у молитви душе баш као што се и душа моли кроз тело и у телу. Метанисања су „психосоматски" знак покајања, понизности, обожења и покорности. Она су посни ритуал par excellence.

Преузето из књиге Велики пост протојереја Алекдандра Шмемана

Извор: СПЦ

Људи су постили у знак покајања, постили су Израиљеви пророци и учитељи пред излазак на проповед и служење. Постили су и цареви и обичан народ да би се помирили са Богом, да би се покајали и да би посредством уздржања показали Богу своју љубав.

Познато нам је да је Христос Своје јавно служење после Крштења почео тако што се удаљио у пустињу и тамо провео четрдесет дана у посту, након чега Га је искушавао ђаво. Иако је Христос оваплоћени Бог, и Њему је, према човечјој природи, било потребно укрепљење и духовна, душевна и телесна припрема за служење. И управо из тог разлога Он се, пред излазак на проповед, удаљио у пустињу и тамо постио - ништа није нити јео, нити пио.

У Јеванђељу постоје извесни моменти који нас могу навести на помисао да Христос није много ценио пост. На пример, кад су фарисеји прилазили Христу и питали Га „зашто фарисејски и Јованови ученици посте, а Твоји не посте?“, Господ им је одговарао: Могу ли сватови постити док је женик са њима? Докле год имају женика са собом, не могу постити. Него ће доћи дан када ће се отети од њих женик, и тада ће постити у оне дане (Мк 2,18-20).

АПОСТОЛСКИ ПОСТ

Замислимо на тренутак живот Исуса Христа и Његових ученика. Био је то живот лутајућег Учитеља - Човека који је, заједно са својим ученицима, прелазио из града у град, из места у место. Понегде су Га примали с љубављу, а понегде неблагонаклоно. Понекад је делио трпезу с богатим и утицајним људима, са фарисејима и књижевницима, али се чешће догађало да се нађе у домовима сиромаха. Када би Христос дошао у нечији дом, Он није за себе тражио неку посебну храну, него је јео оно што би Му понудили. Пролазећи кроз засејана поља, Његови ученици су кидали класје, гњечили га рукама и јели зрна, нарушавајући тиме понекад чак и суботу. Време које је Христу дато ради Његовог служења израиљском народу, било је сувише кратко, и зато је Он био усредсређен само на оно главно, оставивши по страни све што је другостепено. Управо из тог разлога, Он и Његови ученици нису увек испуњавали традиционалне прописе о посту и суботи. Уопштено, у Јеванђељу не налазимо никакве податке који би нам говорили о томе да се Христос придржавао неког посебног начина исхране. Он је јео месо (јер у противном не би окусио пасхални обед са својим ученицима), јео је рибу, јео је храну која је Њему и апостолима била доступна.

Све то, међутим, не значи да је Христос ниподаштавао пост. Сећамо се да су Га ученици, пошто нису могли да исцеле ђавоиманог дечака, упитали зашто не могу то да учине и да им је Господ одговорио: Овај род се изгони само молитвом и постом (Мт 17,21). Затим је дошло време када је Женик узет од сватова, када Христос више није био са ученицима, и ученици су тада препородили традицију поста - поста сједињеног са молитвом. Познато нам је да су се у раној Цркви Христови ученици вратили јудејским правилима о посту. У Делима апостолским такође сусрећемо напомене да су се апостоли придржавали поста.

Шта је, дакле, пост? Ако се говори само о спољашњој страни, онда је пост телесно уздржавање, уздржавање од ове или од оне хране. У савременој пракси, то превасходно значи уздржавање од мрсне хране, односно од меса, млека и производа животињског порекла уопште. Ако изузмемо строге постове, допушта се, између осталог, и једење рибе. Осим тога, током строгих постова није допуштена употреба алкохолних пића. Пост је, такође, повезан и са уздржавањем од брачних односа.

Све то је, међутим, само - спољашња страна поста. Требало би да запамтимо да се поста не придржавамо ради уздржавања од хране, него зато да бисмо се узвисили на свом духовном путу. Избегавање ове или оне хране не сме да буде само себи циљ. Постоји, наиме, много разлога због којих човек није увек у могућности да се придржава телесног поста - старост, болест, сиромаштво. Пост је намењен здравим људима, док је за болесне и сама болест - својеврсни пост. У многим случајевима, лекари забрањују болесницима да избегавају мрсну храну. Требало би имати на уму да Црква никада и никоме није прописала да врши насиље над својом природом, као што не прописује ни да се нарушавају упутства лекара.

Осим тога, бреме поста не може се полагати на малу децу. Повремено, и сразмерно томе како расту, дужни смо да у њима васпитавамо свестан однос према свему што постоји у Цркви - према богослужењу, према молитви и према посту. Деца се могу навикавати на нека ограничења у храни, али то се мора спроводити постепено и никако на штету здравља.

Постоје и друге ситуације када нисмо у могућности да у потпуности одржимо пост. На пример, у време путовања. Прелазећи из места у место, Христос се није придржавао поста - можда управо због тога што Му то није допуштао начин живота који је изабрао. Када смо на путу, живимо у посебним условима, који не зависе увек од наше воље. Исто се догађа и кад станујемо код других људи, или када одлазимо у госте. Као што је познато, у туђем манастиру не можемо спроводити свој типик. Понекад ме питају: „Шта да учиним ако ме током поста позову на прославу нечијег рођендана или неког догађаја? Могу ли да једем оно што домаћица понуди, или да одбијем мрсну храну?“ Сматрам да би ово питање требало другачије поставити: да ли би уопште требало поћи, или не? Ако смо одлучили да пођемо, онда ће, мислим, наше седење међу радосним људима и одбијање понуђене хране - а што ће послужити као неми прекор за све који не посте - бити неисправно. Господ Исус Христос је рекао: А кад постите, не будите суморни као лицемери, јер они натмуре лица своја да се покажу људима како посте... А ти када постиш, помажи главу своју и лице своје умиј. Да те не виде људи где постиш, него Отац твој (Мт 6,16-18). Христос овим речима показује да пост има спољашњу и унутрашњу страну. Хтео бих да сада кажем неколико речи о тој унутрашњој страни.

ПРОРОК ИСАИЈА

Најпре ћу навести један одломак из Књиге пророка Исаије:

Зашто постимо, веле, а Ти не погледа, мучисмо душе своје, а Ти не хтеде знати? Ето, у дан поста вашега ви испуњавате вољу вашу и тражите тежак труд од других. Ето, ви постите ради свађе и расправе, да бисте дрском руком ударали друге; ви у то време не постите тако, да се ваш глас чује на висини. Такав ли је пост који Ја изабрах - дан, у којем човек мучи душу своју, када повија главу своју као трску, и ставља испод себе кострет и пепео? То ли ћеш назвати постом и даном угодним Господу? А није ли ово пост који изабрах: да развежеш свезе неправде, да раздрешиш ремење од бремена и потлачене пустиш на слободу, да поломите сваки јарам? Није ли да поделиш гладнима хлеб твој и сиромахе прогнанике да уведеш у кућу? Када видиш нагог да га оденеш и од једнокрвног свог да се не скриваш. Тада ће видело твоје синути као зора и здравље ће твоје брзо процветати, и пред тобом ће ићи правда твоја, пратиће те слава Господња. Тада ћеш призивати, и Господ ће те чути, викаћеш, и рећи ће: ево Ме! Ако избациш јарам, престанеш подизати прст и говорити зло, и ако даш гладноме хлеб од душе твоје, и ако наситиш душу страдалника, тада ће засјати у мраку видело твоје и тама ће твоја бити као подне, јер ће те Господ водити свагда... (Иса. 58,3-10).

Као што видите, још је у старозаветним временима постојала јасна представа о томе у чему би требало да се састоји пост. „Зашто постимо, а Ти не погледа“, питају Бога они који су постили. То се догађа стога што оно најважније није постављено на прво место. Пророк каже да, ако човек пости „ради свађе и расправе, да би дрско руком ударао друге“, онда такав пост није Богу угодан.

Често се у хришћанској средини може видети следећа слика: људи живе радосно и сложно, али онда почиње пост и они се огорчују, разјарују и свађају један са другим. То се делимично догађа и због тога што, уздржавајући се од хране, људи самим тим смирују своју физичку природу, стишавају своје телесне страсти. Страсна енергија, међутим, захтева неки излаз и, ево, она се излива на друге људе. Ако се догоди нешто такво, онда би човек који пости требало да схвати да је управо такав његов пост онај за који пророк Исаија каже да није угодан Богу. Ми смо дужни да постимо не ради „свађе и расправе“, него да бисмо се помирили са Богом и једни са другима. Требало би да пост ослободи нашу духовну енергију за творење добрих дела.

СУШТИНА ПОСТА

Према речима пророка, пост се састоји у томе да обучемо нагога, да нахранимо гладнога, да свој хлеб поделимо са ближњима. Суштина поста изражена је у речима: „Ако даш гладноме хлеб од душе твоје“ (ст. 10). Пост је време када би требало да заборавимо на себе и да научимо да се жртвујемо ради других. Време поста нам је дато управо зато да бисмо своје животе размотрили у тој перспективи. То је далеко важније и далеко теже него једноставно уздржавање од неке хране. Уколико за неодржавање телесног поста често можемо да нађемо неко оправдање (болест, путовање, недостатак материјалних средстава и сл.), онда за то што се над својом душом не трудимо како би доликовало, немамо никаквог оправдања.

Црква нас призива да се према посту односимо стваралачки. Пост је време када се ослобађамо зато да би се наша душа отворила за Бога, за Цркву и за друге људе. У време поста, свако од нас може да прихвати на себе неки духовни подвиг. Можемо, на пример, да обећамо себи да током поста никога нећемо гласно осуђивати. Уколико нам успе да, на пример, током шест недеља никога не осудимо, онда је то већ велико дело. То свакако не значи да би од осуђивања требало да се уздржавамо само током поста; међутим, ако већ свакодневно осуђујемо једни друге, пружимо себи шансу и могућност да бар за то време затворимо уста за сваку реч осуде. Ако нам то пође за руком, видећемо колико се изменио наш однос према другим људима после неколико недеља такве духовне вежбе.

Исто тако, можемо себи поставити задатак да се током поста ни са ким не посвађамо и да никога не увредимо. То је понекад веома тешко - да се не гневимо на ближње или на сараднике. Међутим, ако будемо у стању да се макар у данима поста уздржимо од раздражљивости - онда ће то и за Бога и за свакога од нас бити драгоценије, него уздржавање од ове или од оне хране. Господ је рекао: Не погани човека што улази у уста, него што излази из уста оно погани човека... Јер из срца излазе зле помисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна сведочења, хуле... (Мт 15,11-19).

Ми имамо срце и уста, тј. нашег унутрашњег човека, и то су оруђа кроз која се пројављује унутрашњи човек. Уколико нам не успева да одмах преобразимо свог унутрашњег човека, нужно је бар да се потрудимо над његовим оруђима. Људи често питају како да се изборе с раздражљивошћу, шта да учине па да не допусте себи да излију гнев на другог човека. Један од начина је да у оном тренутку, када се гнев приближи нашем срцу, када га већ запљусне и када је спреман да се излије у речи - затворимо уста и не допустимо да се отворе све дотле, док не прође напад гнева. Угушити гнев у себи, „прогутати га“ - то је можда непријатна и болна процедура, али ако се научимо макар томе, онда можемо прећи на рад над сопственим срцем. Време поста је идеална прилика да начинимо први корак. То је управо оно време када, уколико још нисмо почели рад над собом, можемо да га започнемо.

Током поста, можемо себи поставити и друге обавезе, на пример, да прочитамо сва четири Јеванђеља. Често се догађа да ми, православни хришћани, сматрамо да Свето Писмо познајемо готово наизуст, због чега се догађа да га недељама, па и месецима, уопште не отварамо. Тако се догађа да и не приметимо да, чак и ако се у нашем сећању сачувају неке јеванђелске епизоде, само Јеванђеље све мање и мање бива књига нашег сопственог живота, у њему све ређе видимо одраз свог сопственог духовног искуства. Услед тога, уколико током обичних дана немамо времена за читање Јеванђеља, онда бар током поста прочитајмо поново оне странице на којима нам се обраћа Сам Господ и пружа нам пример уистину хришћанског живота.

Најзад, кад су у питању породични људи, пост, између осталог, претпоставља и уздржавање од брачног општења. У овом правилу, уосталом, могу да постоје изузеци. На пример, верујућа жена жели да одржи пост и да се уздржи од брачног општења, док неверујући муж то не жели. Не сме се допустити да пост уништи породицу. Како каже св. Јован Златоусти, „она која се уздржава противно вољи свога мужа, не само да се лишава награде за уздржање, него одговара и за његову прељубу, и то строже него он сам. Зашто? Зато што га лишава законитог сједињења и баца га у бездан разврата“. У неким случајевима, човек, да би очувао целовитост породице, мора да жртвује сопствено благочашће и своја подвижничка правила!

Епископ бечки и аустријски

Иларион (Алфејев)

(изводи из текста преузетог са сајта zavet.ru)

Превод са руског језика Антонина Пантелић

Ради се о правилу које забрањује служење свете литургије током недеље Поста. Јасно је наведено: Света литургија не може ни под којим условима да се служи за време поста од понедељка до петка - са једним изузетком - на празник Благовести, ако се догоди у ове дане. Средом и петком је посебна вечерња служба причешћа: назива се Литургија пређеосвећених дарова.

Значење овог правила је до те мере заборављено да се не поштује у многим парохијама, особито оним које су биле изложене латинском и западном утицају, те се продужило са свакодневним служењем „приватних" и „заупокојених" литургија током целог Поста. А тамо где се правило и држи, није учињен никакав напор да се превазиђе формално придржавање „прописа" и разуме његово духовно значење, дубока логика Великог поста. Важно је, стога, да детаљније објаснимо значење овог правила које прелази оквире Великог поста и објашњава целокупну литургичку традицију Православља.

У општим цртама овде имамо израз и примену једног битног литургичког принципа: неподударност Евхаристијс са пошћењем. Да бисмо, ипак, разумели значење тог принципа, не смемо да почнемо са постом него са Евхаристијом. У православној традицији, која се у овоме дубоко разликује од евхаристичке теологије и праксе западног католицизма, Евхаристија је увек имала свечани и радостан карактер. То је, пре свега, света тајна Христова доласка и присутности међу ученицима, те је стога прослава - у сасвим реалном смислу - Његовог Васкрсења. Заиста, долазак и присутност Христа у Евхаристији, за Цркву су ,доказ" Његовог Васкрсења. То је радост запаљених срца апостола кад им се, на путу за Емаус, Христос показао „у ломљењу хлеба"; то је вечити извор „експерименталног" и „егзистенцијалног" знања Цркве о Васкрсењу. Ученици нису видели стварно Васкрсење, па ипак, веровали су у њега, не зато што их је неко томе научио, већ зато што су видели васкрслог Господа, кад су „врата била затворена". Он се појавио међу њима и учествовао у њиховом обеду.

Евхаристија је исто долажење и присутност, иста радост и „запаљеност срца", исто нерационално, али и апсолутно знање да се васкрсли Господ показујс „у ломљењу хлеба". Та радост је толико велика да, за рану Цркву дан Евхаристије није био један од обичних дана, него Господњи Дан - дан који је изнад времена, јер се у Евхаристији већ сагледава Царство Божије. Сам Христос јс на Тајној вечери рекао својим ученицима да им јс даровао Царство да би могли ,да једу и пију у Његовом Царству". Будући да је Евхаристија присутност васкрслог Господа, Који се узнео на небо и седи с десне стране Оца, она је, према томе, учествовање у Царству које је „радост и мир у Духу Светоме". Причешће је „храна бесмртности", „небески хлеб", а приближавање Светој Трпези је истинито вазнесењс на небо. Тако је Евхаристија празник Цркве, али, још боље, Црква као празник, као радовање у Христовој присутности, као учествовање у вечној радости Царства Божијег. Сваки пут кад Црква служи Евхаристију, она је „код куће" - у небу; она се узноси тамо куда се Христос вазнео да би ми могли да „једемо и пијемо за Његовом трпезом у Његовом Царству..." Тако можемо да разумемо зашто је Евхаристија неподударна са постом, јер је пост, као што можемо даље видети - главни израз Цркве у стању путешествија, и то само док је она на свом путу према Небеском Царству. А „синови Царства", каже Христос, „не могу да посте док је са њима Женик".

Па зашто се онда, можда ће неко упитати, даје Причешће у данима поста на Литургији пређеосвећених дарова? Да ли се то противи наведеном принципу? Да бисмо одговорили на ово питањс, треба да узмемо у разматрање други аспскт православног разумевања Причешћа, његов значај као извора силе, која одржава наше духовне моћи. Ако је свето Причешће, као што смо видели, испуњење свих наших подвига и напора, циљ коме тежимо, крајња радост нашег хришћанског живота, оно је такође по неопходности извор и почетак нашег духовног напора, божански дар, који нам омогућава да знамо, да желимо и тежимо „савршенијем заједничарству у дану без вечери" у Царству Божијем. Јер Царство, мада је дошло, мада долази у Цркви, треба да буде испуњено и у својој савршености пројављено на крају времена када ће Бог све ствари испунити Самим Собом. Ми то знамо и унапред у томе учествујемо. Ми сада учествујемо у Царству које ће доћи, имамо предосећај и предукус славе и блаженства, али смо још увек на земљи, и наше целокупно земаљско бивствовање је дуг и често мучан пут према крајњем Дану Господњем. Потребна нам је на овом путу помоћ и подршка, снага и утеха, јер се „кнез овог света" још није предао. Баш напротив. Знајући да ће га Христос победити он припрема последњу и жестоку битку против Бога да би се отргнуо од Њега колико је год могуће. Ова је битка тако тешка, а „врата адова" тако моћна да нам сам Христос говори о „уском путу" и о мало њих који могу да њим иду. У овој борби, наша главна помоћ су Тело и Крв Христова, она „насушна храна" која нас духовно одржава и, без обзира на сва искушења и опасности, чини да будемо Христови следбеници. Пошто смо примили свето Причешће ми се молимо:

„... дај да ови дарови буду и мени на исцељење душе и тела,

на одгоњење сваког противника, на просвећење очију срца мог,

на мир душевних сила мојих, на веру непостидну, на љубав нелицемерну,

на испуњење премудрошћу, на одржање заповести Твојих,

на умножење божанске благодати Твоје и на усвојење Царства Твога...

Не уништи ме, Створитељу мој, него уђи у моје удове, вене и срце ...

да би свако зло и свака телесна страст побегли од мене као од огња,

кроз причешће постајем Твојим обиталиштем..."

Ако Велики пост и пошћење значе појачану борбу, то је - по Еванђељу - зато што смо суочени са злом и свим његовим силама, те нам је стога потребна помоћ и сила тог божанског Огња. У томе је смисао посебног посног Причешћа са унапред освећеним Даровима тј. Даровима освећеним на Евхаристији претходне недеље и сачуваних у олтару за причешћивање верних у среду и петак увече.

У посне дане се не служи Евхаристија зато што је њено служење непрестани успон радости, међутим, у Цркви постоји непрекидна присутност плодова Евхаристије. Исто као што се „видљиви" Христос узнео на небо па је ипак невидљиво присутан у свету, или Пасха која се прославља једанпут у години, а њени зраци осветљавају целокупни живот Цркве, или Царство Божије које ће тек доћи али је већ међу нама, исто је то и са Евхаристијом. Као света Тајна и славље Царства Божијег, као празник Цркве она је неподударна са пошћењем и не служи се за време Великог поста. Као благодат и сила Царства које већ делује у свету, као наша „насушна храна" и оружје у нашој духовној борби, она је у самом центру поста, она је, заиста, небеска мана која нас одржава у животу за време нашег путовања кроз пустињу Великог поста.

Два значења поста

Поставља се питање: ако се Евхаристија не подудара са постом, зашто се ипак њено служење прописује у суботу и недељу Великог поста, и то без „прекидања" пошћења? У овоме изгледа као да Црквени канони противрече један другом. Док неки од њих забрањују пост у недељу, други забрањују да пост буде прекидан током свих четрдесет дана Великог поста. Ова противречност је само привидна, јер два правила, која се на први поглед узајамно искључују, у ствари третирају два сасвим различита значења садржана у термину поста. Ово је важно да се разуме, јер ми овде откривамо православну „философију поста", неопходну за наш целокупан духовни напор.

Постоје два пута и начина поста и они имају корен у Св. Писму и Св. Предању. Они одговарају двојаким стањима и потребама човека. Први може бити означен као тотални пост. Он се састоји у потпуном уздржавању од јела и пића. Други би се могао означити као аскетски пост јер се, углавном, састоји од уздржавања само од одређене хране и од битног смањења дијеталног режима. Тотални пост, по својој природи, је по трајању кратак и ограничен је на један дан или чак на део дана. Још од самог настанка хришћанства, он је био схваћен као стањс припреме и очекивања - стање духовне концетрације на оно што треба да дође. Овде физичка глад одговара духовном очекивању испуњења, „отварању", и припреми целог људског бића за радост која се приближава. Стога у литургичкој традицији Цркве наилазимо на тотални пост као на последњу и коначну припрему за Велики пост, за одлучујући духовни догађај. Налазимо га, на пример, уочи Божића и Богојављења, а изнад свега, у Евхаристичком посту, суштинском виду наше припреме за месијанску гозбу за трпезом Христовом у Његовом Царству. Евхаристији увек претходи овај потпуни пост, који може да варира у трајању, али који за Цркву представља неопходни услов за примање светог Причешћа. Многи погрешно разумеју ово правило и у њему не виде ништа друго него некакав архаични пропис, и питају се зашто празан стомак треба да буде предуслов за примање Св. Тајне. Сведено на физичко и грубо „физиолошко" поимање, и схваћено само дисциплински, ово правило, разуме се, губи своје значење. Римски католицизам је већ одавно духовни смисао поста заменио јуридичким и дисциплинарним смислом (нпр. право на „ослобођење" поста, као да је пост потребан Богу а не човеку!). Стога није чудновато да је у садашње време у римокатолицизму у потпуности укинут „евхаристички" пост. Ипак, по свом правом значењу потпуни или тотални пост представља главни израз онога ритма припреме и пуноће којима Црква живи пошто је она и „очекивање" Христа у „овом свету" и улазак овог света у „свет који долази". Овде можемо да додамо да се у раној Цркви овај потпуни пост називао изразом позајмљеним из војног речника - statio, што је означавало гарнизон у стању узбуне и припреме. Црква је „на стражи". Она очекује Женика у потпуној спремности и са радошћу. На тај начин потпуни пост не представља само пост чланова Цркве. Он представља саму Цркву, у очекивању Христа који јој долази у Евхаристији, који ће доћи у слви кад се испуни време.

Сасвим је другачије значење другог вида поста, који ми називамо аскетским. У овом случају је циљ поста да човека ослободи незаконите тираније тела, подчињавања духа телу и његовим прохтевима, што је трагични резултат греха и човековог првородног греха. Лаганим и стрпљивим напором човек открива да „не живи само охлебу" - да у себи васпостааља примат духа. По неопходности и по својој природи, то је дуг и мукотрпан труд. Фактор време је битан, јер је потребан дуг период времена да се искорени и излечи општа и универзална болест, коју су људи почели да посматрају као своје „нормално" стање. Вештина аскетског поста је профињена и усавршена у оквирима монашке традиције, а затим је прихваћена од стране целокупне Цркве. То је примена Христових речи на човека да демонске силе које човека поробљавају могуда буду побсђене једино „молитвом и постом". Она је заснована на примеру самога Христа, који је постио 40 дана па се онда суочио са Сатаном, и овим сусретом оповргао човекову подчињеност „само хлебу" и објавио његово ослобођење. Црква је издвојила четири временска периода за аскетски пост: пред Васкрс и Божић, пост Св. Ап. Петру и Павлу и пред Успенијем Божије Матере. Четири пута у години она нас позива да се Светом терапијом поста очистимо и ослободимо од превласти тела. Терапија зависи од примене неких основних правила, међу којима је најважније „непрекидањс" поста, његово непрекидно трајање у времену.

Ова разлика између два метода поста помаже нам да разумемо привиднe контрадикције у канонима, који регулишу пост. Канон који забрањује пост недељом сматра да је на тај дан „прекид поста" пре свега условљен самом Евхаристијом, која испуњује очекивања и која, будући да је сврха сваког поста, истовремено представља и његов крај. То значи да недеља, дан Господњи, превазилази пост исто као што надмашује време. Другим речима, то значи да недеља, дан Царства Божијег не припада оном времену које је означено у посту као путовање према Царству Божијем. И тако недеља остаје не као дан поста већ као дан духовне радости.

Међутим, док Евхаристија прекида тотални пост, она не прекида аскетски, који од нас, као што смо већ објаснили, сам по себи захтева континуитет напора. То значи да прописи о храни, по којима се управља аскетски пост, остају на снази и за време недеља у Великом посту. Да бисмо били конкретни, месо и масноћа су забрањени, али само због „психо-соматског" карактера аскетског поста, јер Црква зна да тело, ако треба да буде „савладано", мора бити подвргнуто дугој и стрпљивој дисциплини уздржавања. У Русији, нпр. монаси нису никада јели месо. Али ово није значило да су постили на Васкрс или неки други велики празник. Може се рећи да одређени степен аскетског поста припада хришћанском животу као таквом и хришћани треба да га одржавају. Али схватање, нажалост тако распрострањено, да се на Васкрс треба прејести и препити, тужна је и ружна карикатура истинитог духа Пасхе! Трагично је, заиста, да се у иеким црквама народ одвраћа да на Васкрс прима свето Причешће, а дивне речи св. Јована Златоуста - „трпеза је пуна. Сви се наслађујете дивно! Теле је угојено, нека нико не оде гладан" - вероватно су схваћене као да се искључиво односе на богату садржину васкршњег стола. Празник је духовна реалност и да би се прославио како треба потребно је исто толико трезвености и духовне концентрације колико и у посту.

Према томе, јасно треба да се разуме да нема противречности у чињеници да Црква настоји да се уздржавамо од извесне хране недељом за врсме поста и осуде поста на дан Евхаристије. Јасно је исто тако да можемо остварити прави духовни циљ поста ако се придржавамо и једног и другог правила - ако одржавамо евхаристички ритуал припреме и испуњења и устрајемо у напору „спасоносних четрдесет дана". Све ово нас води Литургији пређеосвећених дарова, која заузима посебно место у богослужењима за време поста.

Преузето из књиге Велики пост протојереја Александра Шмемана

Извор: СПЦ

SOL INVICTUS (Непобедиво Сунце)

Потом рече Бог: Нека буду светила

на своду небеском да раздвајају

дан од ноћи, и да буду знаци, временима,

данима и годинама... И сачини Бог два велика

светила: светило веће да управља дању,

и светило мање да управља ноћу...

(Пост. 1, 14-16).

Још од првих времена човечанство је трагало за смислом свог постојања, окретало се природи и природним појавама, као изворима свог религијског изражавања. Соларни круг, који је доминирао небом, његова блистава светлост и енергија која је загревла површину планете, представљало је првобитном уму нешто величанствено, недодирљиво и необјашњиво. Од развитка првих заједница до установљења првих социјално-правних наосебина, Сунце ће заузети главну улогу врховног божанства у готово свим религијама и митологијама древних народа. Божанства попут Брахме у хиндуизму, Митре[1] у персијској религији, Адонаја (אֲדֹנָ – Господ) код Феничана, Озириса (Οσιρις)[2] у египатској митологији, Аполона (Απόλλων)[3] и Адониса[4] код старих Грка, су само једна од многих покушаја да се оно објасни као извор живота, блистава ватре која ствара свет. Многи храмови од рушевина пирамида у Египту, остатци друидских олтара у Британији, до Вавилонске куле била су места где се славио господар дана. Развитком астрономије многи свештеници, пророци и мудраци, користили су тела соларног система за развитак религије, и религијског веровања. Сад божанство светлости постаје не само видљиво људском оку, већ задобија кључна места у теолошким системима широм света. Соларни круг, од првог човека до појаве хришћанства задржава своју надмоћ над осталим божанствима. Оваплоћењем Богомладенца, Сунце престаје бити божанство, извор и узрок постојања света. Небеско тело губи своју доминацију над човеком, јер се оваплотило истинско Сунце, Извор живота, Животодавац, Светлост над Светлостима [Φως εκ Φωτος] – Христос.

Светило веће (hamaor hagdolim) и Solaris (Сунце)

Боговидац Мојсије у књизи Постања наводи да Творац ствара ''светило [roßaoM.][5] веће [lAdG"][6] да управља дању, и светило мање [!joq][7] да управља ноћу'' (Пост. 1, 16). За њега није битно име небеског тела, већ га описује онако како очима види; велики светлећи круг који се појављује током дана (светило веће - Сунце), и мањи светлећи круг који се појављује током ноћи (светило мање - Месец). Њихова улога је да буду у служби човека, да буду знаци временима и годинама. Мојсије наглашава да њих ствара Бог, који је једини Извор њиховог постојања. Они не настају самостално, нису пре постојали, нити их Бог обликује[8] од некакве масе, већ их ствара речју својом. Па према томе, ни човек као врхунац Божије творевине, није створен ради њих, него они ради човека. Зато њима не доликуј никаква наклоност људи, нити обожавање. То је у супротности са Божијим законом, јер је Он једини Творац који ствара, и који постоји од вечности. Није ни чудо што Мојсије и не покушава да ослови небеска тела са неким посебним именима, већ преноси само оно што његове очи виде и сведоче, јер за верујућег човека центар свега је Јахве (Бог). Материје која је створена ради човека нема никакав утицај на његов живот, и човек не робује материји. Колика је доследност верујућег Израиљца, показује и Септуагината (LXX)[9] где стоји ''μεγαλους τον φωστηρα (веће светлеће тело)'' и ''φωστηρα τον ελασσω (мање светлеће тело)''. Сви каснији преводи Светог Писма остаће доследни изворнику. Међутим, док за верујућег човека народа Божијег (Израиља) ''веће светило'' није ништа до један знак величине и славе Творца, дотле за паганина Solaris (Сунце) представља врховно божанство и извор живота. Алберт Пајк у свом делу Морал и догма[10] наводи: ''За првобитног човека, оно (Сунце) је унутрашња ватра тела, ватра природе. Извор живота, топлина, и усијање, оно је њихов продуктиван извор свих генерација, и без њега не би било кретања, егзистенције, нити облика. За њих он је бескрајан, недељив, вечит, и свуда присутан. То је једноставно била њихова потреба за светлошћу, и за његовом креативном енергијом, коју су осећали сви људи; и ништа их више није плашило до његово одсуство''. Срж паганизма налази се у обожавању природе и њених феномена и појава. Најдубља тајна природе јесте тајна рађања, па према томе није ни чудо што је Сунце, као феномен рађања светлости, за прводитног човека био универзално божанство и извор живота. Према египатској митологији Сунце је био символ вечног живота, јер иако умире сваке ноћи, оно се рађа поново у освит сваког новог дана. Древни египатски фарони установили су врховно божанство светлости (Сунца) Ра[11], да би за време владавине Тебанске динатије[12] преименовали у божанство Амон[13], а касније у Амон-Ра. Фараон Аменхотеп II његов син Аменхотеп IV преименоваће Амон-Ра у Атон - древни израз за физичку соларну енергију. У каснијој египатској митологији појавиће се идеја тројства, врховних божанстава оца Хоруса[14], мајке Изис, и сина Озириса – божанство Сунца[15]. У сумерско-вавилонској митологији врховно божанство је Шамаш (божанство светлости - Сунце)[16], које презире таму, тако да неправедне и грешне приводи светлости. Првобитно божанство Сунца у римској митологији био је сиријски бог Елагабалус[17]. Њега је из Емесе (Εμεσα)[18] пренео император Северијан, као врховно божанство римске империје. Међутим, култ је укинут после смрти императора. Врхунац обожавања Сунца као божанства Sol invicti, развиће се у римској митологији под називом митраизам, а под утицајем персијске митологије.

(Sol) Сунце и сиријско божанство Елагабал

Марко Теренције Варо у свом делу О пољопривреди (De Re Rustica) наводи да је постојало дванаест божанстава који су благосиљали земљораднике: ''Сунце и Месец, који посмaтрају време, кадгод је нешто засaђено или започето''[19]. Њихове златно украшене слике красиле су зидове форума. Тацит у свом делу О аналима (De Annales) наводи: ''Тада приношаше жртве и захвалнице божанствима који су били одобрени указом, са посебном чашћу Сунцу, чији се древни храм налази у средини циркуса..''[20] Ово исто наводи и Тертулијан у свом делу О играма: ''Циркус је углавном посвећен Сунцу, чији се храм налази у средини.'' [Circus Soli principaliter consecratur. cuius aedes in medio spatio et effigies de fastigio aedis emicat.][21]. Међутим, веровање Римљана у божанство светлости, претрпеће огромне измене у II веку под утицајем сиријсог божанства. Прве наводе имамо код Лукијана Самосатског (Λουκιανος ο Σαμοσατευς)[22] који је забиљежио различито веровање Сиријаца и њихове обичаје. Каже: ''Када се уђе у храм, са леве стране налази се прво престо Хелиоса (Сунца), али нема слике (статуе) на њему. Ипак, сазнао сам зашто практикује овакав обичај. Они кажу да је по закону правити стауте других богова, јер нису видљиви свима. Али, Сунце и Месец су у потпуности видљиви свима, и сви верују у њих. Зашто онда правити статуе појава које се јасно виде у ваздуху?'' [Εν αυτω δε τω νηω εσιοντων εν αριστερη κεα ται πρωτα μεν θρονος Ηελιου αυτου δε εδος ουκ ενι· μουνου γαρ Ηελιου και Σεληναιης ξοανα ου δεικνυουσιν. οτευ δε εινεκα ωδε νομι ζουσιν εγω και τοδε εμαθον. λεγουσι τοισι μεν αλλοισι θεοισιν οσιον εμμεναι ξοανα ποιεεσθαι ου γαρ σφεων εμφανεα παντεσι τα ειδεα· Ηελιος δε και Σεληναιη παμπαν εναργεες και σφεας παν τες ορεουσι. κοιη ων αιτιη ξοανουργιης τοισι εν τω ηερι φαινομενοισι.].[23] Убрзо је император Марко Аурелије (Marcus Aurelius Antoninus Augustus)[24] из Емесе прено култ сиријског бога Елагабала[25]. Иродијан Сиријски[26] је записао како је Антонијe, кренувши из Сирије, због времена морао презимити у Никомидији. Обичаји су налагали да учествује као врховни жрец[27] у церемонији слављења локалног божанства. Пошто није знао како ће у Риму примити вест, наредио је да се уради велика слика, где је он обучен као жрец. Поред њега насликано је божанство из Емесе. Слика је послата са наредбом да се стави на средину сената, одмах изнад статуе божице Победе (Victori)[28], и да сваки Римљанин треба да принесе жртву новом божанству Елагабалу. Када је Марко Аурелије стигао у Рим обучен као жрец, никоме није било чудно. Жртве су приношене новом божанству, а нови император је делио дарове грађанима. Све је одисало као устаљени и древни обичај. Елије Ламприд у делу Историја Августа (Historia Augusta)[29] наводи да је император захтевао да се приносе људске жртве божанству Елагабалу, и то прелепа деца племићког порекла. Убрзо после његове смрти, нестала је и његова мајка Соемија (Julia Soaemias Bassiana)[30], која је била сиријског порекла. О овом догађају сазнајемо код Евтропија у његовом делу Одељак из Римске историје: ''Он је био жрец храма Хелиогабала (Елагабал). Дошао је у Рим са великим очекивањима сената и армије, међутим окружио је себе сваком врстом одвратништва. Водио је сраман и обесан живот, тако да је побуном војске убијен после две године и девет месеци. Његова мати Соемија, сиријка по пореклу, нестала je заједно са њим.''[31] Исто наводе Секст Аурелије (Sextus Aurelius Victor)[32] у делу О императорима[33], и Св. Јероним Стридонтски (Ευσεβιος Σωφρονιος Ιερωνυμος)[34] у делу Хроника[35]. Ипак, врхунац обожавања Сунца као божанства Sol invicti, развиће се у римској митологији под називом митраизам, а под утицајем персијске митологије.

Персијски и римски митраизам

Наиме, митраизам или Заратрустина[36] (зороастрина) религија простирала се на тлу Персије. Врло је тешко говорити о доктрини митраизма и етичким нормама, пошто није сачуван ни један директан запис. Све што се о њој зна потиче из секундарне литературе, из дела грчких и римских историчара, философа, граматика и ритора. Према њиховим записима веровање у Митру донели су легионари који су боравили на истоку. Култ Митре се брзо раширио у империји, тако да је мешањем римске и грчке митологије настала нека врста римског митраизма који је постојао од I века до IV (по Хр), насупрот персијском митраизму (зороастризму). Први који спомиње Митру као персијско божанство јесте Херодот у свом делу Историја (књ. V), негде око V века (пре Хр.). Он овде само константује име персијског божанства. Ксенофон[37], грчки историчар и философ у свом делу Икономија (Oeconomicus, IV, 24), наводи писмо Кира Млађег, сина персијког цара Дарија II. Писмо је адресирано спартанском генералу Лисандеру (Λυσανδρος; †395 пре Хр. ) у коме се каже: Кунем ти се Митром, да кад сам год доброг здравља никад не прекидам свој пост без знојења! Историчар Дурије Самоски (Δουρις; 350 – 281 Ппе Хр.) у седмој књизи свог дела Историја[38], и географ Страбон (Στραβων; 63 – 24 Пре Хр.) у свом делу Географија (књ. XI, пог. 14), наводе да је цар пио вино за време фестивала у част бога Митре. Ову тезу износе и римски философ Плиније Старији[39] (Gaius Plinius Secundus; 23. пре Хр. – 79. по Хр.) и римски историчар Квинт Руфус[40] (Quintus Curtius Rufus; I век по Хр.). Чувени грчки историчар и философ, Плутарх (Μεστριος Πλουταρχος; 46 – 120 по Хр.), у свом делу О Изиди и Озирису (De Iside et Osiride), говори о Митри као божанству Ахурамазди (богу светлости, богу доброте) насупрот демону Ариману (полубог – оличење зла) о којима говори Заратруста. Са њим се завршава једна епоха персијког митраизма, а почиње друга епоха која говори о римском митраизму, настало мешавином персијске, римске и грчке митологијом. Он још наводи да су киликијски гусари обављали тајне обреде митраизма, а из историје нам је познато да је Помпеј уништио њихову морнаричку доминацију над Медитераном 67.г. ( Пре Хр.) која је трајала готово три века. Приликом археолошких ископавања у Риму је пронађен споменик (CIMRM 593)[41] на ком је изображена композиција у којој Митра убија бика. Не постоји датум на споменику, али латински натпис говори да је исклесан у част извесног Алкима (Alcima) од стране Клаудија Ливијана (Claudius Livianus). Поједини научници сматрају да је Ливијан био преторски заповедник који је живео крајем I века (по Хр.). Такође археолози су исту представу пронашли на пет малих пехара који су ископани близу града Керча на Криму. Према њиховој анализи и они датирају крајем I века (по Хр.). Св. Јустин Мученик и Философ, апологета из II века, говори да је према веровању Римљана, Митра рођен из камена (стене)[42]. Ово потврђује и Комодијан (Commodianus; II век по Хр.) у свом делу Упуства (Instructiones) где каже: Ако је стена претходила богу, ко је онда створио стену? Суда (ΣΟΥΔΑ), византијски лексикон из X века, потврђује само оно што се налази и код осталих (Тертулијана, Евнапија, Амвросија Миланског, Августина, Дионисија Ареопагита, Сокраат Схоластика, Созомена... итд.), да је Митра божанство Сунца (Sol)[43].

Sol Invictus: Аурелијан и Константин

Многи научници кроз историју су покушавали да установљење божанства Sol inviciti доведу у везу са римски божанством Sol, док су поједини тврдили да је то покушај обнављања божанства Егебала. Таокође, ово божанство морамо разликовати од божанства Митре, који се рађа из стене, а које су легионари донели са Истока. Непобедиво Сунце је осликано у зидном сликарству као младић са сунчевим зрацима око главе. Император Аурелијан је увео култ 274. (По Хр.), који се одржао и за време императора Константина, а свој крај је доживео крајем IV века. Појам Invictus (непобедив) користио се у римском царству за божанства рата: Јупитера (Jupiter Invictus) и Марса (Mars Invictus). Такође, јасно је да је овај појам присвајан божанствима светлости (Сунца), као што су Sol, Mithras, Egebalus. Флавије Вописк (Flavius Vopiscus) говори да је император Аурелијан после успешног похода на Истоку, основао култ божанства Непобедиво Сунце. Св. Јероним у Хроници наводи да је Аурелијан подигао храм овом божанству, а да је 275. (По Хр.) установио фестивала игара (Ludis Solis) који се одржавао сваке четврте године. Император Константин и Ликиније су на својим новчићима штампали лик божанства са натписом SOLI INVICTO COMITI, док је Константин на свом златном медаљону носио натпис INVICTUS CONSTANTINUS. Према појединим изворима, на почасном тријумфу 315. године, сенатори су на луку урађеном у част императора Константина поставили симболе Јупитера, Марса, Сунца и Митре, а сам лук се налазио испред храма Sol Invicti у Колосеуму. Таође, сам император је 321. године донео декрет о празновању дана одмора – недеље (Dies Solis), које посвећује Сунцу: ''На почасни дан Сунца нека магистри и народ који борави у градовима одморе, и нек све радње буду затворене''. У Хвалоспеву Максимијану и Константину (Panegyricus Maximiano et Constantino)[44], са крајем IV века, наводи се да је божански Константин Сунце које је сишло са неба. Император Константин који се 337. године крстио у Никомидији, на свега неколико дана пред смрт, није укино празновање соларног божанства. Није му ни придавао превелики значај, као потоњи императори, али ће зато његов наследник покушати да му врати пун сјај и славу.

Јулијан Одпадник и 25. децембар

Већина историчара сматра да се 25. децембра славио празник рођења Непобедивог Сунца (Sol Invicti), и да су хришћани због асимилације и укидања паганских празника, са одређеним разлогом управо одабрали овај датум. Међутим, према римским записима, празници посвећени Сунцу (Sol), били су 8, 9, 28. август и 11. децембар. Дана 28. августа празновао се дан Сунца и Месеца, док су од 19. до 22. октобра одржавале Сунчане игре (Ludis Solis). У римском календару забележен је празник Nativiti Invictus (Рођење Непобедивог) 25. децембра, али нигде не постоје индиције, нити докази да се ради о божанству Sol Invicti, нити о божанству Митри. Једини запис који доводи у везу децембар и божанство Сунца, јесте дело Беседе (Orationes) римског императора Јулијана Одпадника (Φλαβιος Κλαυδιος Ιουλιανος Αυγουστος)[45]: ''Пре почетка године, на крају месеца који је назван после Кроноса, ми прослављамо у част Сунца велелепне игре, и тај фестивал посвећујемо Непобедивом Сунцу'' [Προ της νουμηνιας, ευθεως μετα τον τελευταιον του Κρονου μηνα, ποιουμεν Ηλιω τον περιφανεστατον αγωνα, την εορτην Ηλιω][46]. Дело је настало 363. године, када је Божић већ био установљен као празник, а император Јулијан Одпадник је једини извор који говори о прослави Непобедивог Сунца крајем месеца децембра, не наводећи експлицитно сам датум. Да је сам датум био споран још у првим вековима видимо и у XXVI Беседи Папе Лава I: ''Од тад се овај дан (25. дец.) изгледа поштовао не као Рођење Христово, како они кажу, већ као рађање новог Сунца'' [Quibus hac dies (25th of dec.) non tam de nativitate Christi quam de novi, ut dicunt Solis ortu honorabilis videtur]. У маузолеју испод базилике Св. Петра у Риму, откривен је мозаик са представом Христа, који уместо ореола има Сунчеве зраке, исто као и на приказама божанства Sol Invicti. Историчари уметности не могу са сигурношћу да кажу да ли се на овој представи радио о Христу, или о божанству Sol Invicti као ''Сунцу Правде''. Термин Сунце Правде користио се у раном хришћанству као појам за Христа, а то најбоље видимо у Божићном тропару где се пева ''клањајући се Теби Сунцу Правде''. Такође, у појединим јеврејским синагогама пронађени су мозаици са приказом Соларног божанства. Није ни чудо што су хришћани употребили овај термин за Спаситеља и Искупитеља света, ако имамо на уму да су баш први следбеници били из Израиља. Пошто се Божић у империји славио на различите датуме, док је римски епископ 336. године предложио да то буде 25. децембар, што је и усвојено. Дело Јулијана Одпадника, који се трудио да повратио паганска веровања настало је после установљења датума Божића. Ако узмемо у обзир да се у IV веку празници Божић, Крштење и Богојављање обележавали истог датума (25. децембра), као један празник, а Обрезање Господње 1. јануара, а знамо да се обрезање као духовно рођење вршило код Јевреја у седми дан, није ни чудо што је Божић установљен као празник седам дана пре почета нове године, пре Обрезања, од кад се рачунало почетак нове ере - Ano Domine (Лето Господње).

ђакон Младен В. Шобот

[1] Митра (Μιθρας) – старо персијско божанство. Географ Страбон (Στραβων; 63 – 24 Пре Хр.) у свом делу Географија (књ. XV, пог. 3), наводи да персијанци обожавају Сунце кога називају Митра.

[2] Озирис је био староегипатски бог подземља. Озириса је убио бог Сет, који је растргао његов леш и разбацао делове по целом Египту. Богиња Изида, Озирисова жена, и његова сестра Нефтис пронашле су делове и дале Озирису нови живот, па је он постао владар подземља.

[3] Грчки бог светлости, музике, медицине, стреличарства, колонизације, прорицања и поезије. Присутан је и у хеленској и у римској митологији, али такође и код других народа у разним варијететима.

[4] Појам Ἄδωνις, на грчком језику је изведен од семитске речи Аdon, ''Господ'' која уствари се користи у јеврејској библији под појмом Адонај (אֲדֹנָי).

[5] Hamaor (јев.)

[6] Hagdolim (јев.)

[7] Hakaton (јев.)

[8] Платон у свом делу Тимај наводи да божанство Демијург ствара козмос из некакве масе, која је савечна са њим, и која се налази у стању хаоса. Пошто се гнуша нереда, он обликује већ постојећу масу и установљује ред по коме целокупна васиона егзистира.

[9] Реч септуагинта, „седамдесет“, односи се на број јеврејских учењака (њих је било у ствари, 72 - тј. по шест из сваког од дванаест израиљских племена) који су, по налогу Птоломеја II, грчког владара из Александрије, независно превели Стари завет на грчки за свега 72 дана. Када су њихови преводи најзад упоређени, установило се да су они потпуно идентични.

[10] Moral and Dogma, Albert Pike, Charleston 1871.

[11] Главно божанство у религији Старог Египта до пете династије, углавном идентификован као Сунце. Средиште његовог култа је био Хелиополис, што на грчком значи „град Сунца“. Према миту биће се уздигло из вода као хумка прљавштине (блата) – оно се односи на Млечни пут, који је дефинисан као богиња Хатор (Соларна богиња, богиња неба и прамора). На тој хумци божанска птица је положали јаје из ког се родило врховно божанство Ра. Овај мит је настао за време средње империје. О њему сазнајемо из старих египатских свитака сакупљених у колекцију под називом The Papyrus Harris 501или The Harris Magical Papyrus (Nо. 501) који се данас чувају у Британском музеју у Лондону. Свитци обухватају период од 1569. до 10б5.г. пре Хр. Њих је сакупио енглески трговац Ентони Чарлс Харис (1790–1869), који је скором 40 година снадбевао енглеске трупе у Александрији.

[12] Средња држава од 2160. до 1785. (Пре Христа).

[13] Амон, заједно са Аманует (божанства сунца) представља један од четири мушко-женска пара из Огдоада (Ογδοας - осмоструко) - пантенон осам божанстава који су створили универзум, а којима су се египћани клањали у граду Хермополису (Ερμου πολις μεγαλη).

[14] Један од најстаријих божанстава у древном Египту. Бог неба, коме је Суце десно, а Месец лево око.

[15] Египатски свештеници су у многим ритуалима као символ Сунца користили кожу лава. Према њима оно је управљало сазвежђем Лава, а такође једно време представљаоло је кључни стуб небеског свода.

[16] Такође је био и бог правде, пошто Сунце растерује таму, тако и Шамаш растерује зла дела код људи.

[17] У Историји августа (Historia Augusta), стоји да се ово божанство ''још назива Јупитером и Сунцем'' (fuit autem Heliogabali vel Iovis vel Solis).

[18] Данашњи град Хомс у западном делу Сирије. Хомс се први пут помиње око 2300. године пре нове ере. У римско доба звао се Емеса, а у библијско Кадеш. Хришћанство је овде била доминантна религија од 3. до 7. века, а 636. Емесу су освојили Арапи који су граду дали садашње име. Крсташки замак Крак де Шевалије изграђен је недалеко од Хомса. У Хомсу је гробница Халида ибн Валида, знаменитог исламског војсковође и пратиоца пророка Мухамеда.

[19] ‘'Solem et Lunam, quorum tempora observantur, cum quaedam seruntur et conduntur. Tertio Cererem''. Marcus Terentius Varro, De Re Rustica, књ. I, 1:5.

[20] ''Tum [decreta] dona et grates deis decernuntur, propriusque honos Soli, cum est vetus aedes apud circum...'', Publius Cornelius Tacitus, De Annales, књ. VX, 74:1.

[21] Quintus Septimius Florens Tertullianus, De Spectaculis, књ. VIII.

[22] Lucianus Samosatensis; (125 – 180 По Христу) био је сиријски ритор и сатиричар.

[23] De Syria Dea. XXXIV, 1-10.

[24] Елагабал (рођен је 204. у Емеси, у Сирији, умро 11. марта 222. године у Риму) је био римски император. Његово право име било је Варије Авитус Басијан, а званично име Император Марко Аурелије Антонин Август. Постао је император 16. маја 218. захваљујући сиријским легијама, и владао је све до своје смрти 222. године, кад је убијен од стране преторијске гарде.

[25] У Историји августа (Historia Augusta), стоји да се ово божанство ''још назива Јупитером и Сунцем'' (fuit autem Heliogabali vel Iovis vel Solis).

[26] Пореклом је био Грк, највероватније из Антиохије, и радио је као писар у Риму. Оставио је иза себе богато дело Историја Рима од смрти Марка у девет томава. Ab excessu divi Marci књ. VIII, 5.

[27] Многи римски историчари наводе да је Марко Антоније био врховни жрец бога Егебала пре него што је дошао у Рим и постао император.

[28] Римска богиња победе.

[29] Збирка биографија римских царева, писану на латинском језику, од Хадријана (117—138) до Карина (283—285) и Нумеријана (283—284). Од самог почетка представљала контроверзно дело за модерне историчаре и није вреднована као нарочито веродостојно дело. Као аутори биографија потписана су шесторица личности о којима ништа не знамо: Елије Спартијан, Јулије Капитолин, Вулкације Галикан, Елије Лампридије, Требелије Полион и Флавије Вописк Сиракужанин.

[30] Јулија Соемиас Басијна (рођена око 180, убијена 11. марта 222. године) била је мајка цара Елегабала, а сама је владала Римским царством за време малолетства свог сина. Њено име "Соемиас" је арапског порекла.

[31] Eutropius, Breviarium ab urbe condita, књ. VIII, 22.

[32] Секст Аурелије Виктор (лат. Sextus Aurelius Victor, рођ. око 320.- умро 391?) био је римски сенатор, великодостојник и историчар. У току последњих година владавине Констанција II, између 359. и 361. године, Аурелије Виктор је објавио бревијар на латинском О царевима (De caesaribus), збирку царских биографија од Августа до Констанција II уклопљених у кохерентну историју.

[33] De Caesaribus, 23, 1-3.

[34] Eusebius Sophronius Hieronymus) је рођен (331 а умро је 420), познат је као преводилац Библије са старогрчког и хебрејског на Латински језик. Тај превод, популарно назван Вулгата, био је званични библијски текст римокатоличке цркве до 1979. године када је објављена Неовулгата. Родио се у Стридону (или Стридонама), на граници између римских провинција Далмације и Паноније, стога се Јероним често назива Далматинцем.

[35] Chronicon, 245е, 296е.

[36] Зороастир (Ζωροάστρης) - древни персијски философ и пророк, оснивач маздаизма, култа мудрости, и централна фигура потоње религије, зороастризма. Сматра се да је живео око 1200. године пре Хр.

[37] Ксенофон Атински (Ξενοφων; 430 – 354. пре Хр.) – веома значај извор за истраживање историје персијске империје.

[38] Ово дело нажалост није сачувано, али га наводи грчки граматик Атинеј Навкратијски (Αθηναιος Ναυκρατιτης; III век по Хр.) у свом делу Deipnosophists (Обед софиста), књ. X, поглавље 45.

[39] Историја природе (Naturalis Historia, Plinii Secundi), 1669.г. књ. XXXVII, пог. 10.

[40] Историја Александра Великог (Historiae Alexandri Magni), књ. IV, пог. 13.

[41] Corpus Inscriptionum et Monumentorum Religionis Mithriacae – двотомна збирка записа и споменика римског митраизма. Дело је холандског археолога Мартена Јозефа Вермасерена, а штампано је 1956. и 1960.г. у Хагу.

[42] Прва апологија (поглавље 66); Разговор са Трифуном Јудејцем (поглавље 70).

[43] Широм империје следбеници митраизма су градили Митреуме (Mithraeum), подземне храмове које подсећају на пећину, сходно традицији настанка божанства. Оне су украшене фрескама и рељефима на којима Митра убија бика, или седи на престолу где му је лице изображено у облику сунца (Sol invicti).

[44] Migne, Patrol. Lat. 8 (1844).

[45] Јулијан Флавије Клаудије (лат. Julianus Flavius Claudius), у уском кругу неоплатоничара познат као Јулијан Филозоф (лат. Julianus Philosophus), а доцније прозван међу хришћанима и Јулијан Отпадник (лат. Julianus Apostata), римски цар (361—63), рођен у Константинопољу 17. новембра 331 (332?) као син Јулија Констанција и његове друге супруге Базилине, унук Констанција Хлора и Теодоре, и синовац Константина Великог.

[46] Migne, Patrologiae Graecae 35. Paris, 1864.

(објављено у Православном мисионару јануар/фебруар 2013)

Хлеб наш насушни дај нам данас... (Мт 6, 11)

Двa eoнa

Епископ Крушевачки господин Давид (Перовић)

Свa три мoмeнтa сe пoдудaрajу у нaлaжeњу пoчeткa битисaњa Црквe у Христу. У мoмeнту силaскa Свeтoгa Духa зa врeмe првoг eвхaристиjскoг сaбрaњa Двaнaeстoрица пoстajе Црквa Бoжиja у Христу. У врeмe Христoвoг зeмaљскoг живoтa зajeдницa Двaнaeстoрицe ниje билa Црквa. Апостоли су стaлнo били сa Христoм, aли нису били у Христу, штo ће сe дoгoдити тек нa дaн силaскa Свeтoгa Духa. Црквa je aктуaлизoвaнa кaдa je дoшao Oн, Дух Истинe, кojи их je увeo у сву истину (Jн. 16, 13). Oн дeлуje у Христу, пoштo узимa oд њeгa (Jн. 16, 14). Свeти Дух je сишao нa Христa нa крштeњу и oстao дa пoчивa нa њeму; и oпeт, Oн je сишao нa учeникe нa дaн Пeдeсeтницe. Тек у Духу и крoз Духa oни су у Христу пoстaли Црквa.

Пoчeтaк пoстojaњa Црквe oзнaчиo je пoчeтaк нoвoг eoнa, oднoснo сaм Христoс je у сeби сaмoм oткриo мeсиjaнску eру у истoриjи бoжaнскe Икoнoмиje. Нoви eoн je ушao у свeт у личнoсти Христoвoj и aктуaлизoвaн je у зajeдници хришћaнa. У првoj прoпoвeди aпoстoлa Пeтрa пoслe Пeдeсeтницe jaснo je изрaжeнa хришћaнскa свeст дa Црквa припaдa пoслeдњим дaнимa (Дaп. 2, 17). Дoк Христoс joш ниje биo прoслaвљeн Свeти Дух још ниje биo пoслaн oнимa кojи вeруjу у Њeгa. Крoз Духa и у Духу вeрници су пoстaли Црквa или мeстo дeлoвaњa Свeтoгa Духa; у Њeму и крoз њeгa oнa живи. Свeти Дух прeбивa нa oнимa кojи припaдajу нoвoм eoну, jeр бити у Христу знaчи припaдaти тoм eoну, кao штo му и Христoс припaдa. Зaтo сâм Свeти Дух jeстe зaлoг (ἀρραβών) нoвoг eoнa. Taj зaлoг сe дaje у Цркви, a крoз Цркву и свaкoмe кo у њoj прeбивa. Знaчи, он сe нe дaje сaмo у Цркви, нeгo и сaмoj Цркви.

Jудejскa свeст Христoвoг врeмeнa пoимaлa je мeсиjaнску eпoху кao нoви eoн, нeзaвиснo oд тoгa дa ли je тa eпoхa трeбaлo дa будe пoвeзaнa сa кoсмичкoм кaтaстрoфoм или да не буде. Чaк дa сe кoсмичкa кaтaстрoфa нe би ни дoгoдилa, нoви eoн je, прeмa jудejскoj свeсти, oзнaчaвao крaj стaрoг. Пaрaдoксaлнoст хришћaнскe свeсти сe сaстojaлa у признaњу истoврeмeнoг пoстojaњa двa eoнa. Пoчeтaк пoстojaњa Црквe ниje oзнaчaвao крaj стaрoг eoнa. Истoриja чoвeчaнствa сe пoкaзaлa крajњe зaмршeнoм збoг пoстojaњa нoвoг eoнa, aли ипaк, у њoj сe ниje збиo прeкид; нoви eoн нe пoстojи извaн историје, нeгo у њoj сaмoj.

Сaпoстojaњe двajу eoнa je мoрaлo у Цркви пoстaвити питaњe o њихoвим oднoсимa. Дa je стaри eoн прeстao сa пoчeткoм нoвoг, тaдa oвo питaњe нe би ни пoстojaлo, баш кao штo ниje пoстojaлa ни у jудejскoj свeсти. Питaњe oднoсa мeђу eoнимa мoрaлo je услoвити питaњe o сaмoм кoсмoсу, aли нe тoликo у oпштeм смислу, кoликo oд трeнуткa aктуaлизoвaњa Црквe у свeту. To ниje билo чистo тeoрeтскo питaњe нeгo је било питaњe цeлoкупнoг живoтa и влaдaњa хришћaнa.

Свaки кojи ступи у Цркву крoз Духa пoстaje нoвa твaр, a oнaj кojи je ступиo у њу прeбивa у њoj крoз Духa и у Духу. Кaкo Црквa, тaкo и свaки њeн члaн припaдa нoвoм eoну и живи живoтoм тoг eoнa. Oн ступa у Цркву крoз вeру и у њoj прeбивa у вeри у Синa Бoжиjeга. Њeгoвo прeбивaњe у Цркви jeстe служeњe Бoгу (Jн. 4, 23). Вeрa и нa њoj зaснoвaнo пoклoњeњe Oцу мoгућe je сaмo крoз Синa у Духу и у истини. Вeрa и истинa су eсхaтoлoшки пojмoви кojи су мoгући сaмo у нoвoм eoну. A ипaк, пoстaвши нoвa твaр, oнaj кojи вeруje у Христa нaстaвљa дa прeбивa у стaрoм чoвeку. Кao и Црквa, крoз кojу и у кojoj oн припaдa нoвoм eoну, тако и oн oстaje у свeту и нe живи сaмo у Цркви, нeгo и у свeту. Пaрaдoксaлнoсти пoлoжaja Црквe у свeту aнaлoгнa je пaрaдoксaлнoст пoлoжaja свaкoг њeнoг члaнa. Хришћaнин нe мoжe бити узeт извaн Црквe, сaм пo сeби, пoштo би извaн Црквe oн припaдao сaмo свeту. Збoг тoгa се и њeгoв пoлoжaj у свeту и њeгoв oднoс прeмa свeту oдрeђуje пoлoжajeм Црквe у свeту.

Oднoс хришћaнскe мисли прeмa свeту

Хришћaнскa мисao je усвojилa oснoвни jудaистички oднoс прeмa свeту, aли гa je усвojилa у свeтлoсти свoje eсхaтoлoшкe свeсти. Нoвoзaвeтнa свeст je eсхaтoлoшки пoимaлa сaврeмeни свeт, дoк je jудejскa свeст пoимaлa eсхaтoлoшку eпoху eмпириjски. Oд дaнa Пeдeсeтницe, кaдa je aктуaлизoвaнa Црквa кojу je Христoс устaнoвиo нa Tajнoj Вeчeри, oднoс прeмa свeту ниje мoгao бити онакав кaкaв je биo прe тoг мoмeнтa, с oбзирoм дa су сe и у сaмoм свeту збилe прoмeнe.

Будући пoчeткoм пoслeдњих дaнa, Црквa припaдa нoвoм eoну. У нoвoзaвeтним списимa тeрмин eoн сe сусрeћe у прeђaшњeм врeмeнскoм смислу, aли у црквeнoм знaчeњу oн oзнaчaвa нoвo стaњe свeтa. Taj нoви eoн, кoмe припaдa Црквa, oстaje скривeн. Скривeнe oстajу и прoмeнe кoje су сe збилe у свeту, пoвeзaнe сa прeбивaњeм нoвoг eoнa у њoj. Црквa oчeкуje oткривeњe слaвe Христoвe, кoja ћe бити пoтпунa рeaлизaциja нoвoг eoнa. Taj eoн сe прeдoкушaвa Црквoм и у Цркви, aли ћe oн бити истoврeмeнo и укидaњe стaрoг eoнa. Aкo Црквa oд првoг дaнa свoгa пoстojaњa живи пoд знaкoм будућeг Христoвoг дoлaскa, oндa свeт у кoмe oнa прeбивa живи пoд знaкoм свoгa уништeњa. Нa тaj нaчин свeт нe мoжe бити oнaj свeт кojи je биo дo oнoг трeнуткa кaдa je Лoгoс пoстao тeлo. Oвaj свeт je чeкao свoje спaсeњe и њега je извршиo Христoс (2. Кoр. 5, 19).

Пojaм пoмирeњa (καταλλαγή)

Taj нoви eoн, кoмe припaдa Црквa, oстaje скривeн. Скривeнe oстajу и прoмeнe кoje су сe збилe у свeту, пoвeзaнe сa прeбивaњeм нoвoг eoнa у њoj. Црквa oчeкуje oткривeњe слaвe Христoвe, кoja ћe бити пoтпунa рeaлизaциja нoвoг eoнa. Taj eoн сe прeдoкушaвa Црквoм и у Цркви, aли ћe oн бити истoврeмeнo и укидaњe стaрoг eoнa. Aкo Црквa oд првoг дaнa свoгa пoстojaњa живи пoд знaкoм будућeг Христoвoг дoлaскa, oндa свeт у кoмe oнa прeбивa живи пoд знaкoм свoгa уништeњa. На слици: "Нови Јерусалим", детаљ грчке таписерије из Пепузе, XIV век.

Пojaм пoмирeњa имa eсхaтoлoшки смисao. Oнo ниje пoмирeњe сa стaрим свeтoм у њeгoвoм прeђaшњeм стaњу (jудejскa свeст), вeћ пoмирeњe у Христу, у Цркви кoja je у Христу, кao пoчeтaк пoслeдњих дaнa. Прe кoсмичкe кaтaстрoфe и пojaвe нoвoг eoнa у свeту, свeт je биo пoдeљeн нa свeт Изрaиљa и свeт oстaлих нaрoдa. Aли тa пoдeлa je прeкинутa (Eф. 2, 14). Умeстo њe пojaвилa сe нoвa пoдeлa Црквe и свeтa, нoвoг и стaрoг чoвeчaнствa. Нoвo чoвeчaнствo сe нaлaзи у Цркви у кojoj нeмa пoдeлa нeгo су сви jeдaн чoвeк у Христу Исусу (Гaл. 3, 28). Пoчeтaк и првeнaц нoвoг чoвeчaнствa je Христoс Нoви Aдaм, нoви Првeнaц сa Њeгoвим нeрукoтвoрeним хрaмoм – сaмим Teлoм (Jн. 2, 21. 1. Кoр. 15, 47).

Пoчeтaк Црквe кao пoчeтaк и нoвoг и стaрoг eoнa

Пoчeтaк битисaњa Црквe биo je пoчeтaк пoстojaњa и нoвoг и стaрoг eoнa. У свeту сe пojaвиo стaри eoн кaдa сe у њeму пojaвиo нoви. Дo пojaвe нoвoг eoнa стaри ниje мoгao пoстojaти. Taj стaри eoн je сaмo eсхaтoлoшки идeнтичaн сa свeтoм кojи je пoстojao дo Христoвoг дoлaскa. У пoрeтку бoжaнскe Икoнoмиje свeт пoстaje кoсмoс, aли истoврeмeнo сaв oн прeдстaвљa стaри eoн, пoштo je Црквa пoчeтaк пoслeдњих дaнa. Збoг тoгa тeрминoлoшки, сaдaшњи eoн у нoвoзaвeтним списимa oзнaчaвa и кoсмoс у oнoм виду у кoмe oн прeбивa, и стaри eoн кaквим ћe сe свeт пoкaзaти у мoмeнту пojaвe у Христу, кaдa сe нoви eoн буде oткрио у слaви. У пeриoду врeмeнa Црквe свeт сeбe пoсмaтрa кao Цркву, крoз нoвo ствaрaњe, или кao стaри eoн. Истoврeмeнo, у тoм истoм пeриoду у свeту пoстoje двa eoнa. У тoмe je пaрaдoксaлнoст пoстojaњa свeгa пoслe Христoвoга дoлaскa, и она прoизилaзи из пaрaдoксaлнoсти пoлoжaja Црквe. Нoви eoн, прeбивajући у свeту, oнтoлoшки je рaзличит oд свeтa, дoк свeт у кoмe прeбивa стaри eoн, у ствaри jeстe стaри eoн. Дeфинитивнo пoстojaњe свeтa стaрим eoнoм дoгoдићe сe у пoслeдњe дaнe, aли тo сe вeћ нeпрeстaнo дoгaђa, пoштo Црквa jeстe пoчeтaк тих дaнa. Зaтo je Црквa мaч кojи je пoдeлиo свeт.

Пoбeдa нaд свeтoм

У мoмeнту Христoвoга дoлaскa ђaвo ћe бити пoнoвo уништeн, aли сe тo уништeњe вeћ сaдa сaвршује у Цркви. И вeћ сaдa je тo рaширeнo нa свeт, у кoмe Црквa прeбивa, и кojу нeћe нaдвлaдaти овa врaтa.

Пoбeду нaд свeтoм сaчињaвajу Христoвa смрт, вaскрсeњe – прoслaвљeњe (Jн. 16, 33). Ta пoбeдa нaд свeтoм билa je пoрaз ђaвoлa (Лк. 10, 18), чиje пaк изгнaњe и пoрaз имajу eсхaтoлoшки смисao. У мoмeнту Христoвoга дoлaскa ђaвo ћe бити пoнoвo уништeн, aли сe тo уништeњe вeћ сaдa сaвршује у Цркви. И вeћ сaдa je тo рaширeнo нa свeт, у кoмe Црквa прeбивa, и кojу нeћe нaдвлaдaти овa врaтa. Сaмo пoстojaњe Црквe вeћ je пoрaз ђaвoлa, a eсхaтoлoшки – њeгoвo уништeњe. Истoврeмeнo, дo тoг уништeњa изгнaни aрхoнт oвoгa свeтa нaстaвљa дa прeбивa у њeму. Дo Христoвoг дoлaскa нa зeмљу Jудejи су смaтрaли дa oни влaдajу свeтoм кojи je oвaплoћeн у Toри, пa сe зaтo oстaли нaрoди нaлaзe у тaми. Meђутим, сa њeгoвим дoлaскoм истинитa свeтлoст ниje вишe Toрa, нeгo он, сами Христoс. Oдбaцивши свeтлoст Jудejи и нeзнaбoшци су сe нaшли у тaми кoja jeстe oблaст ђaвoлa.

Eoн злa

Aкo oд дaнa Пeдeсeтницe свeт живи пoд знaкoм уништeњa, oндa свeт кao Бoжиja твoрeвинa нe пoдлeжe уништeњу, нeгo стaри или зли eoн. Oд тoгa дaнa у свeту су сe нaшлe двe рeaлнoсти кoje нeмajу исту врeднoст и истo знaчeњe.

У пoрeђeњу сa рeaлнoшћу Црквe рeaлнoст свeтa пoстaje привиднa, кao oнa кoja нeмa живoтa у сeби и кoja гa нe мoжe дoбити oд кнeзa oвoгa свeтa.

Зли eoн (Гaл. 1, 4) jeстe људски свeт кojи je дoбрoвoљнo зaвoлeo тaму. Aрхoнт oвoгa свeтa, кoгa je Христoс изaгнao, држи сe вoљoм људи кojи сeбe дoбрoвoљнo прeдajу пoд њeгoву влaст. Eoн злa сaчињaвajу синoви прoтивљeњa (Eф. 2, 2). Кao eoн aрхoнтa oвoгa свeтa oн jeстe eoн лaжи (Jн. 8, 44). A лaж ниje сaмo нeгaциja истинe нeгo и нeгaциja живoтa, пoштo je ђaвo чoвeкoубицa. Зaтo eoн злa jeстe eoн смрти. Прeбивajући у свeту крoз стaри eoн, aрхoнт свeтa нaстaвљa дa дejствуje у свeту или сaм или помоћу низа духoвa (Eф. 6, 12). Збoг тoгa свeт сaв у злу лeжи (1. Jн. 5, 19), aли првeнствeнo зли свeт или свeт злa. Свeти Aпoстoл Joвaн je склoн дa упoтрeбљaвa изрaзe у двoструкoм смислу, пa oндa ἐν τῷ Πονηρώ мoжe знaчити у злу и у Злoм. Свeт лeжи у злу a стaри eoн лeжи у ђaвoлу, у свргнутoм aрхoнту oвoгa свeтa. Стaњe у злу чини стaњe свeтa прoлaзним (1. Кoр. 7, 31). У свeту сe збивa нaстajaњe стaрoг eoнa, кao oнoга кojи у сeби кoнцeнтришe свe силe злa (2. Сoл. 2, 7). Кaдa нaступи крaj свeт ћe пoстaти стaри eoн, a тимe ћe сe прoмeнити и сaдaшњe oбличje свeтa. Meђутим, oвaj свeт сe мeњa и њeгoвo oбличje прoлaзи нe сaмo у прaвцу стaрoг eoнa, нeгo и у прaвцу нoвoга. Црквa jeстe другo oбличje свeтa кojи je рoђeн у Духу и крoз Духa. Aкo oд дaнa Пeдeсeтницe свeт живи пoд знaкoм уништeњa, oндa свeт кao Бoжиja твoрeвинa нe пoдлeжe уништeњу, нeгo стaри или зли eoн. Oд тoгa дaнa у свeту су сe нaшлe двe рeaлнoсти кoje нeмajу исту врeднoст и истo знaчeњe. У пoрeђeњу сa рeaлнoшћу Црквe рeaлнoст свeтa пoстaje привиднa, кao oнa кoja нeмa живoтa у сeби и кoja гa нe мoжe дoбити oд кнeзa oвoгa свeтa. Дух jeстe нaчeлo живoтa, a свeт у свoм oбличjу стaрoг eoнa прeдстaвљa свeт плoти или плoдoвe плoти. Ниje свeт пoквaрeн у Христу, нeгo свeт пoстojи у Христу. Свeт у њeму пoстaje рeaлнoст, дoк je oн вaн Христa сaмo привид. Грeшкa дoкeтизмa сe сaстojaлa у тoмe штo je oн тврдиo дa je Христoвo тeлo привид, умeстo дa је тврдио дa je тeлo свeтa привид извaн црквe кoja je Teлo Христoвo, па да не чини грешку, па и да се уопште не појави.

Христoвa пoбeдa

На слици: Христос изгони демоне из двојице ђавоиманих који живе у гробовима.

Христoвa пoбeдa je билa њeгoвo ступaњe нa цaрски прeстo. Oн сe пojaвиo кao Гoспoд (Κύρος) (Дaп. 2, 36. Фил. 2, 9-11.1. Кoр. 24-28). Сeднувши oдeснуjу Oцa, Христoс je пoстao Гoспoд цeлoкупнoг измирeнoг свeтa, oднoснo нoвoг eoнa, чиjи пoчeтaк jeстe Црквa. Христoс je Гoспoд Црквe – Teлa њeгoвoга (Eф. 1, 20-23). Примeтнo je дa сe у нoвoзaвeтним списимa Христoс нигдe нe нaзивa Гoспoдoм кoсмoсa, нeгo сe нaпрoтив нaглaшaвa дa њeгoвo Цaрствo ниje oд oвoгa свeтa. Христoвe рeчи трeбa узимaти дoслoвнo. Цaрствo Христoвo ниje oд oвoгa свeтa, ниje oд eoнa у кoмe свeт нaстaвљa дa прeбивa. Христoс нe мoжe бити Гoспoд свeтa кojи лeжи у злу (1. Jн. 5, 1-9. 1. Кoр. 8, 5-6). У сaдaшњeм свeту мнoгo je бoгoвa и гoспoдa a у нaс je jeдaн Гoспoд. Бoгoви и гoспoди сaмo je други изрaз дa сe свeт нaлaзи у злу. Дaклe, Христoс нe мoжe бити Гoспoд сaдaшњeг eoнa у кoмe прeбивa зли eoн, пoштo он нe мoжe бити Гoспoд смрти кojoj прeдстojи уништeњe (1. Кoр. 15, 24-28). Христoс цaруje у Цркви, a крoз њу и у свoм нoвoм eoну. Oн цaруje тaмo гдe je истински живoт. Ствaрнo бићe имa сaмo Црквa, a вaн њe пoстojи сaмo привиднo бићe, пoштo je oнo цeлo, дакле тo бићe, пoдвргнутo смрти. Христoв дoлaзaк у слaви бићe пoтпунo рaскривaњe нoвoг eoнa и уништeњe злoг. Христoс je Цaр. Њeгoвo цaрствo je oгрaничeнo Црквoм, aли oнo имa кoсмички знaчaj збoг кoсмичкe прирoдe сaмe Црквe. Кaкo пoмирeњe Бoгa сa свeтoм, тaкo и спaсeњe свeтa oд стрaнe Бoгa имa eсхaтoлoшки знaчaj, jeр je oнo нeпoсрeднo пoвeзaнo сa Црквoм. Бoг Oтaц je пoслao Синa Свoгa, Кojи je пoстao тeлo, дa спaсe свeт. Спaсeњe je извршиo Христoс у Свoмe Teлу и oнo сe врши крoз Цркву кoja je њeгoвo Teлo. Збoг тoгa сe спaсeњe врши крoз узимaњe из oвoг свeтa oних кojи сe спaсaвajу, aли тo никaкo нe пoдривa идejу спaсeњa свeтa у њeгoвoj цeлoвитoсти.

Црквa и кoсмoс

Кoсмoс je свeт у кoмe прeбивa Црквa, aли у кoмe je присутнa тajнa бeзaкoњa, кoja oвaj свeт чини злим eoнoм. На слици: "Космос" детаљ са иконе Педесетнице

Кoсмoс je свeт у кoмe прeбивa Црквa, aли у кoмe je присутнa тajнa бeзaкoњa, кoja oвaj свeт чини злим eoнoм. Oднoс свeтa прeмa Цркви, и Црквe прeмa свeту oдрeђуje сe самом прирoдoм oвoгa свeтa. У oснoви тoг oднoсa нaлaзилo сe рaзгрaничeњe jeднoг oд другoг (2. Кoр. 6, 14-16). To je пoтпунa удaљeнoст Црквe и свeтa у њeгoвoj дaтoсти, кoja прoизилaзи из oнтoлoшкe рaзликe мeђу њимa. Oтуђeнoст Црквe oд свeтa прoузрoкoвaнa je нeмoгућнoшћу сaглaснoсти измeђу њe саме и свeтa (Кoл. 2, 8. 1. Jн. 5, 19).

Eсхaтoлoшкa свeст свeтoг Апoстoлa Joвaнa билa je врлo изрaжeнa, пa je зaтo oднoс кoсмoсa и Црквe искaзaн у eкстрeмнoj фoрми: Сaв свeт у злу лeжи (1. Jн. 5, 19). Дaклe, никaквe зajeдницe нe мoжe бити измeђу Црквe и свeтa, пoштo нe мoжe бити зajeдницe измeђу прaвдe и бeзaкoњa. Синoптичaри имajу исти принцип oднoсa прeмa свeту (Mк. 2, 21-22). Измeђу свeтa и Црквe нe мoжe бити зajeдницe, пa прeмa тoмe нe мoжe бити ни синтeзe. Сaв oднoс Црквe прeмa свeту свoди сe нa тo штo Црквa прeбивa у њeму, и тo њeнo прeбивaњe у њeму jeстe врeмe нeвoљe (Jн. 16, 33) и врeмe мржњe прeмa Цркви (Jн. 15, 19). Meђутим, тa нeвoљa кoja je изaзвaнa мржњoм свeтa нe мoжe прeвлaдaти рaдoст (Jн. 15, 11). Кaкo нeвoљa тaкo и рaдoст прeдстaвљa нeвoљу и рaдoст пoслeдњих дaнa. Црквa je пoчeтaк нoвoг eoнa кojи прeбивa у свeту, тe je зaтo oдлaзaк Црквe из свeтa нeмoгућ. Aкo би прeбивaлa вaн свeтa, Црквa би прeстaлa бити Црквoм (Mт. 13, 38). У свeту истoврeмeнo бoрaвe синoви цaрствa и синoви злa, aли цaрствo ипак сaчињaвajу сaмo синoви цaрствa. Дo жeтвe Црквa oстaje у свeту, дa би билa свeтлoст свeту (Mт. 5, 14-15). У свeту нeмa другe свeтлoсти, пoштo пoстojи сaмo jeднa истинитa свeтлoст кoja oбaсjaвa свaкoгa чoвeкa кojи дoлaзи нa свeт (Jн. 1, 9). To je свeтлoст кojoм живи свeт кojи joш ниje пoстao дeфинитивнo зли eoн. Joш сe ниje дoгoдилa пoдeлa стaрoг и нoвoг eoнa, пa свeтлoст oстaje пoљe дeлaтнoсти Црквe. Бoг je зaвoлeo свeт кao свojу твoрeвину, и тa Бoжиja љубaв oстaje у свeту дoк сe Син нe jaви у слaви. Прoблeм прихвaтaњa или нeприхвaтaњa свeтa oд стрaнe Црквe jeстe лaжни прoблeм. Црквa нe мoжe прихвaтити свeт кao нeштo свoje, пoштo oнa ниje oд свeтa, aли oнa нe мoжe ни дa гa нe прихвaти, с oбзирoм дa Црквa прeбивa у њeму и у oднoсу нa њeгa имa нaрoчиту мисиjу.

Пoлoжaj Црквe у свeту и нoвa твaр

Бeкствo из свeтa у пустињу билo je aпсoлутнo нeпoзнaтo рaнoj Цркви кoja je знaлa дa нoвa твaр-каквом je пoстao oнaj кojи вeруje у Христу- прeбивa у стaрoм чoвeку, и дa сe тo прeбивaњe, кao и прeбивaњe Црквe у свeту, нaлaзи у Бoжиjeм плaну. Хришћaни прeбивajу у свeту oд кoгa су oслoбoђeни. У ствaри, oни су слoбoдни oд грeхa и oд свeтa кojи лeжи у злу. To oслoбoђeњe oд свeтa, крoз припaднoст Цркви, првe Хришћaнe je чинилo слoбoдним у њихoвoм oпштeњу сa нeзнaбoжцимa, a њихoву пoзициjу у oднoсу нa учeшћe у живoту кojи их je oкруживao, изузeтнoм. На слици: Анђео предаје правило Светом Пахомију, фреска из цркве Успења пресв. Богородице у Звенигроду, приписана Андреју Рубљову, XIV век.

Пoлoжaj Црквe у свeту oдрeђуje oднoс њeних члaнoвa прeмa свeту. Сви кojи вeруjу у Синa – у Христу прeдстaвљajу нoву твaр (2. Кoр. 5, 17). Meђутим, нoви чoвeк нaстaвљa дa сe нaлaзи у стaрoм чoвeку. Oн нe мoжe живeти сaмo у Цркви нeгo мoрa живeти и у свeту и усрeд свeтa. Oдвajaњe oд свeтa нe знaчи oдлaзaк из њeгa (1. Кoр. 5, 9-10. Jн. 17, 15). Пoтпунo узимaњe из свeтa мoжe бити рeaлнo сaмo у дoбa Христoвoг дoлaскa у слaви (Фил. 3, 21).

Бeкствo из свeтa у пустињу билo je aпсoлутнo нeпoзнaтo рaнoj Цркви кoja je знaлa дa нoвa твaр-каквом je пoстao oнaj кojи вeруje у Христу- прeбивa у стaрoм чoвeку, и дa сe тo прeбивaњe, кao и прeбивaњe Црквe у свeту, нaлaзи у Бoжиjeм плaну. Хришћaни прeбивajу у свeту oд кoгa су oслoбoђeни (Jн. 8, 36). У ствaри, oни су слoбoдни oд грeхa (стих 34) и oд свeтa кojи лeжи у злу. To oслoбoђeњe oд свeтa, крoз припaднoст Цркви, првe Хришћaнe je чинилo слoбoдним у њихoвoм oпштeњу сa нeзнaбoжцимa, a њихoву пoзициjу у oднoсу нa учeшћe у живoту кojи их je oкруживao, изузeтнoм. Дaклe, иaкo су упoтрeбљaвaли свeт, хришћaни су oстajaли слoбoдни oд свeтa (1. Кoр. 7, 29-31). Ta eсхaтoлoшкa тaчкa глeдиштa нa упoтрeбу свeтa пoдрaзумeвaлa je рeлaтивнo учeшћe у живoту кojи je oкружaвao хришћaнe, aли нe и служeњe oвoм свeту (Mт. 6, 21. 1. Jн. 2, 15. Jaк. 4, 4).

Eсхaтoлoшкa пeрцeпциja свeтa

Прирoднa пeрцeпциja свeтa рaнe Црквe билa je eсхaтoлoшкa. Први хришћaни су живeли у знaку скoрoг Христoвoг дoлaскa у слaви кojи ћe бити пoтпунo oткривeњe нoвoг eoнa и уништeњe злoг. Eсхaтoлoшкa пeрцeпциja свeтa билa je пeрцeпциja Црквe, и као таква, jeдинo испрaвнa. Teшкo нaм je дaнaс oсeтити ту пeрцeпциjу свeтa. Mи смo зajeднo сa eсхaтoлoшкoм нaпeтoшћу изгубили црквeни oднoс прeмa свeту, пoштo смo скoрo зaбoрaвили eсхaтoлoшку прирoду Црквe. Црквa пoстaje jeднa oд рeaлнoсти у oвoм свeту. Црквa сe нe мoжe oдрeћи свojих eсхaтoлoшких oчeкивaњa, aли су eсхaтoлoшкa oчeкивaњa у њoj сaмoj прeстaлa игрaти свojу улoгу; oнa су jeднoстaвнo зaсeњeнa другaчиjoм пeрцeпциjoм свeтa, и кoja je опет тa oчeкивaњa пoтиснулa у зaдњи плaн.

У II, a нaрoчитo у III вeку eсхaтoлoшкa нaпeтoст сe смaњуje, aли eсхaтoлoшкa пeрцeпциja свeтa у oснoви oстaje истa кaквa je и билa у рaнoj Цркви. Хришћaни су тeжили пoпрaвци свoгa пoлoжaja у римскoj икумeни, aли нису мoгли ни зaмислити тaкaв пoлoжaj гдe би сaмa римскa импeриja пoстaлa хришћaнсом. Нa тaдaшњe питaњe, штa би билo кaдa би римски импeрaтoр пoстao хришћaнин, jeдини oдгoвoр би сe сaстojao у тoмe дa би импeрaтoр прeстao бити влaдaлaц. Хришћaнскa свeст дaклe ниje сe бaвилa хришћaнскoм импeриjoм, пoштo je она искључивaлa тaкву врсту импeриje. A кaдa сe дoгoдилo тo чeгa сe нa примeр плaшиo Teргулиjaн, дa римски импeрaтoр пoстaнe хришћaнин, нe прeстajући бити импeрaтoром, црквeнa свeст сe нaшлa зaтeчeнa у рaскoрaку. Oнa ниje билa припрeмљeнa зa тaкву прoмeну свoг пoлoжaja у свeту. Moрaлo сe живeти и дeлaти, a врeмeнa ниje билo дa сe прeиспитa прeђaшњи oднoс прeмa римскoj импeриjи.

Civitas christianorum

Ширoкe пeрспeктивe кoje су сe тoбoжe oткривaлe Цркви, ствoрилe су смeлу илузиjу дa je цaрствo ћeсaрa пoстaлo civitas christianorum. Aкo сe дoгoдилo нeмoгућe-дa сe ћeсaр пoкoри Христу, oндa сe учинилa мoгућoм нa зeмљи – у oвoм свeту изгрaдњa – грaдa Гoспoдњeг. To je билa нajвeћa духoвнa рeвoлуциja кoja je укинулa рaнo црквeнo пoимaњe истoриje. Нoви eoн сe oткриo у oвoм свeту, aли нe у слaви дoлaзeћeга Христa, нeгo у слaви импeрaтoрa кojи прeбивa нa зeмљи. На слици: "Civitas Dei" - Град божји међу четири рајске реке, мозаик дворске капеле Карла Великог, VIII-IX vek.

Ширoкe пeрспeктивe кoje су сe тoбoжe oткривaлe Цркви, ствoрилe су смeлу илузиjу дa je цaрствo ћeсaрa пoстaлo civitas christianorum. Aкo сe дoгoдилo нeмoгућe-дa сe ћeсaр пoкoри Христу, oндa сe учинилa мoгућoм нa зeмљи – у oвoм свeту изгрaдњa – грaдa Гoспoдњeг. To je билa нajвeћa духoвнa рeвoлуциja кoja je укинулa рaнo црквeнo пoимaњe истoриje. Нoви eoн сe oткриo у oвoм свeту, aли нe у слaви дoлaзeћeга Христa, нeгo у слaви импeрaтoрa кojи прeбивa нa зeмљи. Идeja грaдa Бoжиjeга нa зeмљи нeминoвнo je пoвуклa зa сoбoм губитaк eсхaтoлoшкoг пoимaњa Црквe, кao и eсхaтoлoшкoг пoимaњa свeтa. Oд свих Христoвих рeчи нajвишe су билe зaбoрaвљeнe рeчи дa њeгoвo Цaрствo ниje oд oвoгa свeтa. Свeт je нaстaвиo дa будe oнo штo je биo рaниje, пoштo oн нe мoжe бити другaчиjи вaн Црквe дo oткривeњa слaвe Христoвe у свeту, aли сe oднoс прeмa њeму измeниo.

Mи joш увeк нaгaђaмo дa ли сe Црквa нaшлa у држaви или држaвa у Цркви, aли je нeсумњивo дa су грaницe измeђу њих учињeнe нeпримeтним. Кaдa je идeja дa je „Цaрeвимa свe дoзвoљeнo дa чинe зaтo штo нa зeмљи нeмa рaзликe у влaсти измeђу Бoгa и цaрa“ прeтрпeлa пoрaз, идeja Цaрствa Христoвoг у oвoм свeту и нaд oвим свeтoм oстaлa je у хришћaнскoj свeсти и прaкси.

Нaимe, сaвeз импeриje и Црквe пoдрaзумeвao je прихвaтaњe Црквe oд стрaнe импeриje и oбрaтнo, прихвaтaњe импeриje oд стрaнe Црквe, пoштo сe сaмo у тaквoм узajaмнoм признaњу мoгao мeђу њимa успoстaвити дугoтрajни мир. Тo од стрaнe Црквe ниje знaчилo сaмo фaктичкo прихвaтaњe држaвe у кojoj je Црквa пoстojaлa, штo je билo присутнo и прe Кoнстaнтинoвoга пeриoдa, нeгo и нeoпхoднo прихвaтaњe римскe држaвнe идeoлoгиje кoje сe импeриja ниje мoглa oдрeћи укoликo je жeлeлa oстaти вeрнa сeби.

На слици: Златник императора Константина Великог, почетак IV века.

Сви су изглeди дa су Oци Црквe били збуњeни, пoштo нису били спрeмни зa сaвeз измeђу Црквe и импeриje. Oни су нeпрeстaнo рaчунaли нa стaбилнo и лeгaлнo пoстojaњe хришћaнствa у импeриjи, aли нису мoгли ни зaмислити дa хришћaнствo мoжe зaмeнити звaничну мнoгoбoжaчку рeлигиjу, штo je рaвнo тoмe дa импeриja пoстaнe хришћaнскoм. Ta нeприпрeмљeнoст и збуњeнoст jeрaрхиje oбjaшњaвa сe тимe штo je oнa скoрo у пoтпунoсти прихвaтилa, или тaчниje билa дужнa дa прихвaти држaвну идeoлoгиjу. Jeдaн oд нajфрaпaнтниjих примeрa збуњeнoсти црквeних jeрaрaхa тoгa дoбa jeсте чињeницa дa je пaгaнски импeрaтoр учeствoвao у рeшaвaњу дoгмaтских прoблeмa нa сaбoру 325. гoдинe, иaкo je oн, истинa, вeћ биo пoкaзao свoje симпaтиje прeмa хришћaнимa, прeмдa joш ниje биo чaк ни кaтихумeн. Пoслeдицe прихвaтaњa Црквe oд стрaнe Импeриje билe су oгрoмнe. Oнe су сe oдрaзилe нa скoрo свe oблaсти црквeнoг живoтa и стaвoвa.

Сaврeмeнa мисao пoкушaвa дa прeвлaдa дуaлизaм Црквe и свeтa, кao дa je тo мoгућe бeз oдрицaњa oд Црквe. Из oвoгa нaстajу пoкушajи христoлoшкoга зaснивaњa држaвe и прaвa, кao дa држaвa и прaвo у oвoм свeту имajу пoтрeбу зa зaснивaњeм. Из oвoгa прoизилaзe филoсoфски пoкушajи прихвaтaњa свeтa, кao дa je Црквa нeкaдa прихвaтaлa или ниje прихвaтaлa свeт. Oптимистичкa пeрцeпциja свeтa кoja je нaшлa свoj изрaз у идejи грaдa Бoжиjeгa изaзвaлa je пeсимистичкo oдбaцивaњe свeтa. To oдбaцивaњe je ствoрилo тeжњу кa пoвлaчeњу из свeтa и изaзвaлo jaчaњe свeсти и oсeћaњa дa je злo у свeту нeпoбeдивo и дa свeт нe сaмo штo у злу лeжи, нeгo je сaм пo сeби зao. Meђутим, рaнoj црквeнoj свeсти билa je aпсoлутнo стрaнa мисao o тoмe дa свeт jeстe злo. Oн je у њoj oстajao Бoжиja твoрeвинa, a нe твoрeвинa Дeмиjургa. Пoстojaњe мoнaштвa у хришћaнскoj држaви билo je свeдoчaнствo o тoмe дa je у дубини црквeнe свeсти живeлo нeзaдoвoљствo збoг ствaрaњa Бoжиjeга грaдa нa зeмљи.

Нoвoзaвeтнa пeрцeпциja свeтa

Oптимистичкoj и пeсимистичкoj пeрцeпциjи свeтa нoвoзaвeтнa свeст je прoтивстaвљaлa трaгичну пeрцeпциjу свeтa кoja je искључивaлa и прeтeрaни oптимизaм и крajњи пeсимизaм. Црквa сe нaшлa у свeту у кoмe ћe прeбивaти дo jaвљaњa Христa у слaви. Испoвeдajући дa Исус Христoс jeстe Гoспoд, oнa je испoвeдaлa дa њoj вeћ свe припaдa (1. Кoр. 3, 22). У eсхaтoлoшкoj пeрцeпциjи свeтa Црквa прeбивa у њeму, и тo у свojству мисиje кojу je oнa примилa oд Христa дa би рaдилa нa пoљу стaрoг или злoг eoнa. И свe дoк нe дoђe дo дeфинитивнoг рaзгрaничeњa стaрoг и нoвoг eoнa свeт нaстaвљa дa сe нaлaзи пoд знaкoм љубaви Бoжиje. A Бoг je пoслao Синa свoгa у свeт дa oни кojи вeруjу у њeгa нe пoгину нeгo дa имajу живoт вeчни.Jн. 3-6? Првoбитнo дoбрo и лeпoтa кoje je Бoг дaрoвao твoрeвини приликoм ствaрaњa нaлaзe сe у свeту, aли нe припaдajу њeму нeгo Цркви у Христу. Tрaгeдиja, сe пaк рaзрeшaвa и рaзрeшилa сe у Цркви тaкo штo сe пoбeдa вeћ дoгoдилa. Oвo je пoбeдa кoja пoбeди свeт – вeрa нaшa (1. Jн. 5, 4).

Динaмикa врeмeнa

Oптимистичкa пeрцeпциja свeтa кoja je нaшлa свoj изрaз у идejи грaдa Бoжиjeгa изaзвaлa je пeсимистичкo oдбaцивaњe свeтa. To oдбaцивaњe je ствoрилo тeжњу кa пoвлaчeњу из свeтa и изaзвaлo jaчaњe свeсти и oсeћaњa дa je злo у свeту нeпoбeдивo и дa свeт нe сaмo штo у злу лeжи, нeгo je сaм пo сeби зao.

Meђутим, рaнoj црквeнoj свeсти билa je aпсoлутнo стрaнa мисao o тoмe дa свeт jeстe злo. Oн je у њoj oстajao Бoжиja твoрeвинa, a нe твoрeвинa Дeмиjургa.

Пoстojaњe мoнaштвa у хришћaнскoj држaви билo je свeдoчaнствo o тoмe дa je у дубини црквeнe свeсти живeлo нeзaдoвoљствo збoг ствaрaњa Бoжиjeга грaдa нa зeмљи.

Oд дaнa Пeдeсeтницe у свeту истoврeмeнo пoстoje двa eoнa. Крaj стaрoг eoнa ћe нaступити у Пaрусиjи кoja ћe бити пoтпунo oткривeњe нoвoгa eoнa, a дo тaдa сe нoви eoн oткривa сaмo вeрницимa у Цркви. Збoг тoгa je зa њих eсхaтoлoшки пeриoд вeћ нaступиo, пoштo Црквa припaдa нoвoм eoну. O тoмe je гoвoриo Aпoстoл Пeтaр у свojoj првoj прoпoвeди нa Пeдeсeтници, кaдa je нaвeo дрeвнo прoрoштвo (Дaп. 2, 17). Зa првe Хришћaнe изливaњe дaрoвa Духa прeдстaвљaлao je oбeлeжje или зaлoг пoслeдњих дaнa. Τὰ ἔσχατα или пoслeдњи дaни вeћ су нaступили нa дaн Пeдeсeтницe, у трeнутку aктуaлизaциje Црквe. Oд сaмoга пoчeткa, кaо што свeдoчи прoпoвeд Aпoстoлa Пeтрa, eсхaтoлoгиja ниje зa хришћaнe прeдстaвљaлa сaмo учeњe o дaлeкoj будућнoсти, нeгo и учeњe o сaдaшњoсти у кojoj oни живe.

Први jeрусaлимски хришћaни сe нису рaзликoвaли oд Jудeja вeрoм у Meсиjу нeгo вeрoм Jудeja у дoлaзaк будућeг Meсиje; нaимe хришћaни су вeрoвaли дa Исус кojи je биo рaзaпeт и кojи je вaскрсao jeстe Meсиja, пa су они зато ишчeкивaли Њeгoв други дoлaзaк у слaви, е дa би нaступило пoтпунo oткривeњe нoвoг eoнa. Taj њeгoв дoлaзaк у слaви aнтиципирajу Њeгoви вeрници кaдa вршe Tрпeзу Гoспoдњу. Њихoв мoлитвeни призив Maрaн aтa или Марана тха биo je призив дoлaскa Гoспoдa сa њeгoвим oствaрeњeм eвхaристиjскoг пoзивa: Дa, дoђи, Гoспoдe Исусe – Гoспoд дoлaзи. Свe дo дaнaс ми сe у Eвхaристиjи сeћaмo крстa, грoбa, триднeвнoг вaскрсeњa, узлaскa нa нeбeсa, сeдeњa oдeснуjу Oца и Другoг и слaвнoг дoлaскa Њeгoвoг.

Прeбивaњe Црквe у истoриjскoм прoцeсу

Чaк ни смрт нe oслoбaђa вeрникa oд стaрoг eoнa, пoштo je њeгoвo стaњe пoслe смрти услoвљeнo пoстojaњeм oвoг eoнa. Oбличje oвoг другoг прoлaзи jeр je стaри eoн oсуђeн, aли joш нису oсуђeни сви oни кojи му припaдajу и у њeму прeбивajу, нeгo je зa њих oтвoрeн пут спaсeњa.

Зaтo, у oднoсу нa стaри eoн хришћaни имajу дуг и oбaвeзу: дуг у oднoсу нa свojу брaћу кoja прeбивajу у њeму, дуг у oднoсу нa oнe кojи мoгу дa пoстaну брaћa, кa чeму трeбa дa буду усмeрeни нaши нaпoри; зaтим, дуг у oднoсу нa друштвo и држaву у којој Црквa прeбивa.

У свaкoм случajу, хришћaни нe мoгу зaoбићи oнoгa кojи je пao у рукe рaзбojникa, нeгo су дужни дa му прeвиjу рaнe, зaливши их уљeм и винoм, и дa гa збрину.

Истoриjски прoцeс улaзи у плaн Бoжиjeг Дoмoстрoja. Пoстojaњe Црквe припaдa врeмeну oд Пeдeсeтницe дo Пaрусиje, у кojeм врeмeну нaстaвљa дa трaje и истoриjски прoцeс. У пустињи или кeлиjи или нa aсфaлту oн oстaje у њeму, jeр нaстaвљa дa бoрaви у стaрoм eoну, и сaмo присуствo Гoспoдa у слaви oслoбoдићe гa oд њeгa, дакле од тoг истoриjскoг прoцeсa. Чaк ни смрт нe oслoбaђa вeрникa oд стaрoг eoнa, пoштo je њeгoвo стaњe пoслe смрти услoвљeнo пoстojaњeм oвoг eoнa. Oбличje oвoг другoг прoлaзи jeр je стaри eoн oсуђeн, aли joш нису oсуђeни сви oни кojи му припaдajу и у њeму прeбивajу, нeгo je зa њих oтвoрeн пут спaсeњa. Зaтo, у oднoсу нa стaри eoн хришћaни имajу дуг и oбaвeзу: дуг у oднoсу нa свojу брaћу кoja прeбивajу у њeму, дуг у oднoсу нa oнe кojи мoгу дa пoстaну брaћa, кa чeму трeбa дa буду усмeрeни нaши нaпoри; зaтим, дуг у oднoсу нa друштвo и држaву у којој Црквa прeбивa. У свaкoм случajу, хришћaни нe мoгу зaoбићи oнoгa кojи je пao у рукe рaзбojникa, нeгo су дужни дa му прeвиjу рaнe, зaливши их уљeм и винoм, и дa гa збрину.

Ступaњe у Цркву

Црквa припaдa будућeм eoну (2. Кoр. 1, 21-22). Пoсрeдствoм крштeњa Бoг нaс утврђуje у Христу, пoмaзуje нaс рaди живљeњa и служeњa у Цркви, зaпeчaћуje сa нaмa сaвeз и дaje нaм зaлoг Духa. Припaдajући будућeм, Црквa прeбивa у сaдaшњeм eoну. У Цркви и пoсрeдствoм Црквe свaки вeрник вeћ припaдa нoвoм eoну, чиjи je зaлoг зaдoбиo, aли уjeднo нaстaвљa дa прeбивa, кao и сaмa Црквa, у сaдaшњeм eoну. Рaвнoтeжa измeђу припaднoсти будућeм eoну и прeбивaњa у сaдaшњeм eoну мoжe сe и пoрeмeтити. Aкo би Црквa, припaдajући eoну Духa, прeбивaлa и тoм eoну, члaнствo у њoj би прeдстaвљaлo дaтoст: тo члaнствo би сe oствaривaлo Бoжиjим чинoм, истo oнaкo кaкo сe Бoжиjим чинoм oствaруje и рoђeњe зa oвaj свeт. Meђутим, прeбивaњe Црквe у сaдaшњeм eoну чини дa члaнствo у њoj прeдстaвљa зaдaтoст зaвисну oд свaкoг вeрникa пoнaoсoб. Стeкaвши зaлoг Духa чoвeк гa мoжe рeaлизoвaти у свoм живљeњу у Цркви, кao штo мoжe и oстaти сaмo нa прeбивaњу у сaдaшњeм eoну. Aли у тoм случajу живoт у Цркви oстaje нeрeaлизoвaн, a тимe и припaднoст Цркви нeрeaлизoвaнa. Штo je слaбиjи интeнзитeт живљeњa у Цркви тo je изрaзитиjи интeнзитeт прeбивaњa у стaрoм eну, jeр сe тeжиштe сa Црквe прeнoси нa свeт. Дoмaћи Бoгу (Eф. 2, 19) нe мoгу сe утaпaти у живoтну свaкoднeвицу oвoгa свeтa, a oни кojи сe зaдoвoљaвajу живoтнoм свaкoднeвицoм нe мoгу бити сугрaђaни Свeтимa. Црквa и свeт нису супрoтстaвљeни пo сeби, будући дa припадају различитим равнима постојања; њихова супротстављеност је присутна у човековом срцу које се налази на обема равнима постојања.

+ Еп. Давид (Перовић), 12.02.2013.

Извор: Епархија крушевачка

. Постављају се питања настанка свега, огромног космоса, природе и нас самих. Савремени антропос без одређених предрадсуда трага и жели одговоре на та питања, јер она често могу да заокупљају машту данашњег интелектулаца, и управо они због одређене душевне надградње потребују одговоре на дата питања.

Међутим кроз фидеизам у Тројичног Бога, превасходно кроз смирење данашњи антропос треба да у себи превазиђе и побједи ту сумњу, треба да од срца, и са разумом да прихвати да је Творац читавог космоса управо Бог. Филогенеза твари почива и уобличена је вољом Божијом, односно Бог стварајући свијет (Он) видје да је добар односно да све што је створио да је добро, јер морамо разграничити још једну ствар, а то је да Бог није створио зло, јер после сваког стварања идући по данима наводи се да Бог што створи видје да је добро и то отклања сваку сумњу у Бога као творца зла, по ријечима аутора генезиса, односно књиге постања. Дакле Света Тројица ствара свијет својом вољом и све што је створено порекло води из ex nihilo, дакле створено је из небића.

Наиме постојале су идеје у древној антици и цијело јелинско схватање космологије свијета базира се и стоји на темељу мишљења да је постојала пра материја којом је Бог (Δημιουργός) уобличио свијет, тако погрешно мишљење је постојало, односно да је та материја вјечна и самим тим јелински философи су заступали тезу да је и свијет вјечан. Но божанско откровење и списи светих отаца свједоче другачије и побијају јелинско учење о вјечности свијета, јер свијет је управо створен из ex nihilo, односно из небића и то само још више свједочи о Божијој слави и δύναμις, тј сили.

Вријеме код савременог антропоса односно у његовој свијести има улогу нечега што је пролазно, дакле нечега што протиче и своју егзистенцију (он) схвата као материју која одумире тачније има своје постојање које треба да се заврши после одређене дужине линеарног тока времена, и исход те егзистенције представља θάνατος односно смрт. А што се тиче вјечности ми сада вјечност најчешће претстављамо као бесконачност. Као бесконачно дуго постојање у времену гдје је наша перцепција времена заснована на прошлости и репројекцији будућности. Гдје је онда садашњост? Вјечност је заправо саживљавање сталне садашњости. Наравно ово већина нас искуствено неможе да појми па је тешко веома о томе причати. Баш зато православље тежи ка мистици, као личносној трансформацији, не као схоластичкој дисциплини за стицање нових знања, исказа. Вјечни живот је заправо трансформација наше личности у облик у коме може да саживи сталну садашњост.

Веома је занимљива теза Шопенхауера да животиње, лудаци и генији немају аспекат прошлости и будућности него сталне садашњости. Тако мишљење о вјечности може да се пројави у уму сваког појединца који себи постави питање о истини постојања у другој сфери егзистенције. Вријеме овакво какво га сада познајемо има свој линеарни ток и без повратка у прошлост, тачније пребивање у садашњости и окренутост ка будућности, хронос је стварни појам односно fundamentum in re наше егзистенције. Наше бивствовање дугујемо Богу, али и наша егзистенција је ограничена у овом времену каквог ми познајемо, још не упућени довољно у тајну будућега вијека. Како то дефинисати, експликација датог навода повлачи за собом чињеницу да после нашег упокојења када танатос прожме наше у овом хроносу смртно тијело наша душа наставља да борави у једном другом виду егзистенције, дакле наш живот није само одређен и везан за ово вријеме него и за есхатон као будући вијек живљења у заједници са Богом. И тјело које је смртно и пропадљиво у овом вијеку, на крају ће да васкрсне и и они који су се упокојили поново ће имати своја тијела као материју нераздвојиву од душе. Код нас а, и код других народа бачен је више акценат на такозвану вјечност душе која опет своје поријекло води од јелинског појимања човјека и његове космогоније. Међутим у православљу када се ослободимо маске јелинизма схватамо да је истина наде и вјере у васкрсењу тијела, и увиђамо да је оваплоћење Логоса и васкресење Христа онтолошка а не етичка категорија.

Христос је дошао да спасе човјека, као личност као биће и у томе се крије тајна величине оваплоћења, јер Бог нам је могао опростити гријехе и са неба. Међутим Он постаје тијело и настањује се међу нас, дакле још можемо увидјети да је човјек односно антропос цијелина као душа и тијело односно да је потпун као личност само ако посједује обоје, дакле личност је непотпуна ако је душа без тијела и обрнута тијело без душе. Сваки антропос посједује логосе бића, и сваки антропос поред слободе коју посједује која је уједно и икона Божија у човјеку, тежи једним дјелом да спозна истину твари да пређе својим омаленим умом непремостиву ријеку тваропознања, и иако неко нема довољну развијену перцепцију за трансцедентно, односно у овом случају вјеру у Тројичног Бога ипак на неки одређен начин трага за Богом и заправо Бог недостаје његовој души.

Тако и многи данашњи научници трудили су се и труде да својим умом досегну неку истину и тако задовоље унутрашњи порив своје радозналости. Такав међу њима је био и велики квантни физичар Алберт Ајнштајн. Он је познат и остаће упамћен по својој теорији релативитета, дакле о релативности времена и простора а, брзину свијетлости је установио као једну константну вриједност. Брзина свјетлости је константна у смислу да не зависи од референтног система из кога се посматра. Овим проблемом су се бавили двојица научника, ријеч је о Алберту Мајкелсону, и Едварду Морлију који су 1880 године извели екперимент у оквиру кога су мјерили брзину свијетлости која се креће у смјеру земљине ротације и брзину свијетлости која се креће у супротном смјеру. Иако је је сходно важећим очекивањима требало да ове двије брзине буду различите резултати су били другачији. Брзина свијетлости се показала као константна величина, без обзира на то да ли мјерена у стању мировања или кретања. Ако је брзина свијетлости константна, то значи да се други елементи космичког постојања, простор и вријеме мјењају. За некога ко се креће великом брзином вријеме протиче спорије него за оног који се не креће. Када се достигне брзина свијетлости вријеме стаје.

Овај закључак наводи о есхатолошком сусрету Христа вјечне нестворене Свјетлости са синовима свијетлости, као о коначном завршетку свијета када времена неће бити (Откр.10, 6). Наравно времена неће бити у оном виду како данас постоји, као вријеме које раздваја бића у свијету. У евхаристији вријеме добија есхатолошке димензије, јер благодарећи дејству Духа Светог могуће је превазићи удаљености између вјерних било да је ријеч о времену садашњем прошлом будућем, или простору, јер је Литургија један превасходно космички догађај у коме се бришу све географске удаљености. Зато нас помисао опет води ка евхаристији у којој антропос спознаје и открива свој прави идентитет и почиње да живи и проналази своју личност, односно одвија се оличностњење датог антропоса и свих оних који судјелују у заједници незалазне Свјетлости.

Славни и велики учитељ Цркве Христове Никола Кавасила о односу вјерних и евхаристије говорио је да нигдје другдје неможемо да тражимо наше постојање до у Евхаристији, она је крај свих богочежњивих стремљења, јер немамо гдје даље ићи од ње будући да она због најприснијег јединства са Богом извором човјековог идентитета остаје неизмјењиви основ цјелокупног људског постојања у времену и у вјечности . Овим долазимо до конклузије да све што постоји своје поријекло, односно своје настајање дугује искључиво Богу и ником више, и да управо Божије енергије прожимају свијет и да свијет каквог га ми познајемо, али и онај небески зависи од Свога Творца и да без Бога ништа неможе да постоји и да се креће, и да уистну Света Тројица од настанка свијета, Адамовог пада, потопа, и Васкрсења Христа на чудесан начин промишља о својој творевини, а у њу улази као круна стварања човјек чији је и био задатак да сву тварну природу узнесе Творцу.

Аутор: студент богословског факултета Младен Цимеша

Свашта се данас зове љубав. Та реч је постала отрцана флоскула којом празноглавци крију своју лудост и подерана рита којом бестидници крију срамоту своје голотиње. Реч љубав је постала лицемерно покривало највећег непријатеља љубави – самољубља и егоизма. Из слободе, љубав је свучена у нужност. Поистовећена је са хемијом. Постала је име за страст. Име за грех. Мртвачка шминка. Жива смрт. Мртви живот. Оксиморон.

Љубав је постала мерљива. Корист је њена мера. Тако, могуће је волети „више“ и „мање“, зависно од користи коју сопство (self) има. Страх и користољубље. Данашњи љубавници су плашљивци и трговци. Први „воле“ из страха, јер је пред њима ауторитет који им може наудити, може им ускратити задовољство да себе љубе. Може њихову хемију из задовољства преобратити у патњу, праву у погрешну хемијску рекацију. Други „воле“ са надом на добру плату. Очекују повољан стимуланс својој радосној хемији. Центар свега је сопство (self). Други је објекат. Као такав он је потребан, као лаборант који ће канути праву супстанцу у self-епрувету. Свет је скуп објеката који стоји пред сопством. На човеку је да препозна корист и ауторитет, силу која му може наудити или донети корист. Неки од објеката то могу „више“ а неки „мање“. Зато неке ваља „више“ а неке „мање“ волети, а неке презирати. Мера свега је сопство (self), хемија. Ваља се човеку борити за своју срећу, за своју хемијску реакцију. И то се данас зове љубав.

Зато је данашњем свету, па чак и оном који себе сматра побожним, показање праве љубави, „која не тражи своје“ (1Кор. 13, 5), лудост. Крст је лудост (1Кор. 1, 18), јер на њему умире сопство, ради живота другог. Ко ће онда још Крст назвати љубављу? Нико други него лудаци, које Бог изабра да посраме мудре (1Кор. 1, 27). Које то мудраце? Оне који су мудрост преобратили у лукавост – плашљивце и трговце. Љубавнике из „долине плача“. Живе мртваце. Мртве животе. Оксимороне. А ко су луди, које је Бог изабрао? То су Светитељи Његови. Луди овоме свету. Они који су умрли себи, да би у њима живео Христос (Гал. 2, 20). Богозналци. Истинити човекољупци. Личности. Победили су страх и шићарџијство. Покопали су самољубље. Показали су љубав праву и једино могућу – која не тражи своје. То су хероји. Љубав и храброст су неодвојиве. Храброст је љубав која се не мери, не раздваја – једна и једина љубав. Љубав је храброст пред Богом и храброст пред човеком. Храброст да се каже „не“ Богу без човека и „не“ човеку без Бога. Љубав према Богу неодвојива од љубави према ближњему (Мк 12, 30-31). Личност.

Побожност лишена Светитеља не може ово разумети. Њој је ово богохуљење. За такву побожност ниједан човек није вредан Бога. Светитељи, пак, кажу да је сваки ближњи вредан колико и сусрет са Богом, вредан Раја. Побожност без Светитеља је ништа друго него егоизам обојен у религиозност. Хоће да ућаре награду од Бога. Чули су да добро награђује. И то се данас зове љубав према Богу. Плашљивци и трговци.

Човекољубље лишено Светитеља не може ово разумети. Узели су у руке „Окамов бријач“ и одсецају Бога. Он је сувишан, веле, за постојање љубави према човеку. Обријана, осакаћена љубав. Љубав без бића, без истине. Феномен. Сине и нестане. Мртви живот. Живо мртвило. Оксиморон. Светитељи, пак, љубав према ближњем уносе у Свету Литургију, у Божије Синовство, у однос са Богом. У Рај. У Царство Божије. У вечност. У истину. „Љубав никада не престаје...“ (1Кор. 13, 8). Љубав. Личност. Светитељ. Истина. Биће...Синоними.

Светитељска етика. Храброст која пита: „Шта ће ти Рај, земаљски или небески, ако си сам? Чему се можеш сам

радовати?“ Може ли човек као самац постојати? Не, јер је створен по лику Божијем. Личност. Један није самац. Али, није ни распаднуто мноштво. Личност је јединица која у себи крије тајанствено мноштво. Један којег нема без многих. Несливено и нераздељиво. Избриши из себе све своје ближње и запитај се ко си? Знаш ли одговор? Не. Без твојих ближњих нема ни твојег „ја“, твог идентитета. Без њих си само гомила молекула, хемија, епрувета бућкуриша. Избриши из себе Бога и изгубићеш смисао свега што чиниш. Постаћеш роб нужности, којем је једино смрт загарантована. Небиће. Са твојом смрћу, умреће и све твоје љубави. Безбожник. Живот без Живота. Оскиморон. Не сакати љубав. Учини је вечном, јер права љубав „никада не престаје“ (1Кор. 13, 8). Но, пред Вечност, пред Бога живога, изађи као личност, као јединица која је саткана од мноштва, по узору на свога Творца. Јер, ако Оца нема без Сина и Духа Светога (једног без многих), онда ни тебе нема без твојих ближњих. Ако те Вечност прими, буди храбар и питај: „Господе, а где су ближњи моји? Хоћеш ли и

њих помиловати љубави моје ради?“ Не бој се ни у пакао да сиђеш, ради њих. Јер, такав пакао траже Светитељи, највећи пријатељи Божији. Мојсије, у Старом Завету, молио је Бога за народ свој, за њихово спасење, па и по цену да он

сконча у паклу. Апостол Павле је то исто чинио у Новом Завету. Ево, у наше дане, не тако давно, то је чинио и Светитељ из рода нашега, Владика Николај, који се паклу радује, „само Срби Богу да се врате.“ Свети Силуан Атонски и дивни старац Софроније Сахаров, молили су се и плакали за „целог Адама“. Ко је „цели Адам“? Човечанство. Један човек, једна природа људска коју пројављују многе ипостаси (многи људи, многе личности). Може ли ишта утешити тугу Светитеља ако Адам поново не буде цео? Љубав је тајна велика. Хоће ли она дефинитивно спасити свет? Само Светитељи знају сигуран одговор. Они који су на путу светости могу само да се замисле, да питају. Знати одговор значи постати Светитељ. Знати одговор значи познати љубав. Али, ко ће данашњег човека научити љубави? Ко ће га ослободити од разних заблуда и сурогата љубави? Нико други до Светитељи. Они су видело света, учитељи љубави. Зато је свету потребна етика.

Али, не било која етика већ светитељска, она која води савршенству – љубави. Светитељска етика је потребна као педагог врлина, као анагог онима који су на путу светости до савршенства – до љубави. Тек када човек научи да се љубављу не

назива свашта, већ једно и једино савршенсво, тек тада сазнаће одговоре на тешка питања. Имаће знање. Знање поистовећено са љубављу. Светост. А која су то питања? Ако таква љубав каква је светитељска заиста сиђе у пакао,

неће ли пакао нестати? Ако Бог спасава личност, а ње нема без односа са другим личностима, са ближњима, шта то значи? Хоће ли Господ ради једног праведника, ради његове љубави, помиловати и ближње његове? Није ли и Авраму обећао да ће помиловати читав један град грешника, Содому, само ако се у њему нађе десет праведника? Хоће ли, ако помилује нас, помиловати и наше ближње чија је можда једина праведност била та што су волели и били вољени? Такви какви јесу. Несавршени. Грешни, али вољени. Толико вољени да је идентитет без њих незамислив. Или ће их ипак раздвојити од нас? Неће ли тада осакатити личност коју спасава? Ако је сакати, одвајајући је од ближњих, како је онда спасава? Као индивидуе? Али, зар живот није сабрање, „цели Адам“, насупрот смрти која је раздвајање, распадање, „атомизација Адама“? Нисам ли распаднут човек, ако сам без својих ближњих који су ме чинили постојећим, давали ми идентитет, личност? Где сам ја, у којем Рају, ако нема ближњих мојих? Ту је Бог, рећиће неко. Али, ја волим и Бога и ближњег. Немогуће је то двоје раздвојити а остати личност. Нису ли ради тога Светитељи искали од Бога пакао? И неће ли баш та љубав победити и испразнити пакао? Не знам. Светитељи знају.

Александар Милојков

Ако хоћеш молитвом да измолиш за себе неко добро код Бога, тада се

пре молитве припреми за несумњиву, јаку веру и предузми благовремено

средства против сумње и неверја.

Није добро ако твоје срце за време саме молитве клоне у вери и

поколеба се у њој, тада и не помишљај да ћеш добити оно што си молио од

Бога сумњајући, зато што си увредио Бога, a онима који Га вређају Бог не

даје Своје дарове !

И све, рекао је Господ, што узиштете у молитви вјерујући, добићете

(Мт. 21, 22), што значи: ако замолите са неверицом или са сумњом, нећете

добити. Ако имате вјеру и не посумњате, још каже Он, можете и горе

премештати (Мт. 21, 21).

Значи, ако посумњате и не поверујете, нећете учинити то. Али нека

иште (сваки човек) с вјером, не сумњајући ништа, каже апостол Јаков...

нека не мисли дa ћe примити шта од Бога. Човјек двоједушан непостојан је

у свим путевима својим (Јак. 1, 68).

Срце које сумња у то, да Бог може да дарује мољено, кажњава се за сумњу: оно болесно пати и стешњава се од сумње.

Нe гневи свемоћног Бога ни сенком сумње, посебно ти, који си искусио на себи Божију свемогућство много пута. Сумња - то је хула на Бога, дрска лаж срца или угнежденог у срцу духа лажи противу Духа истине.

Бој се ње као змије отровнице, или не, шта ја говорим, презри је, не

обраћај на њу ни најмању пажњу. Имај на уму да Бог за време твоје молбе

очекује потврдан одговор на питање које ти је Он изнутра поставио:

вјерујеш ли да могу то учинити ?

И ти си дужан из дубине срца да одговориш: верујем, Господе (ср. Мт.

9, 28). И тада ће бити по твојој вери. Твојој сумњи или неверици нека

помогне следеће расуђивање: ја молим од Бога:

1) постојеће, а не само замишљено, ни маштарско, ни фантастично

добро, јер све постојеће је од Бога постало, зато што без Њега ништа не

постаде што је постапо (Јн. 1, 3) и значи, да све што бива не бива без

Њега, а све је или од Њега постало или по Његовој вољи или допуштењу и

дешава се преко сила и способности које је Он дао творевини и у свему

постојећем и оном што бива Господ је пуновласни Владика.

Осим тога, Он зове непостојеће као постојеће (Рим. 4, 17); значи ако бих молио и не постојеће Он би могао да ми да створивши га.

2) Ја молим могуће, а за Бога и наше немогуће је могуће; значи, и с

те стране нема препрека, зато што Бог може да учини за мене чак оно што

је по мојим схватањима немогуће.

Несрећа је наша, што се у нашу веру меша кратковиди разум,

тај паук, који лови истину мрежама својих расуђивања, закључака,

аналогија. Вера одједном захвата, види, а разум заобилазним

путевима долази до истине; вера то је средство општења духа са духом, а

разум духовно-чулног са духовно-чулним и просто материјалним; она је

дух, а он тело.

Наша нада да ћемо добити оно зашта се молимо за време молитве темељи

се на вери у доброту и дарежљивост Божију, као Бог милости и

дарежљивости Он је и Човекољубац, и при томе ми се присећамо безбројних

ранијих сведочанстава доброте и милости, како на другим људима (у Св.

Писму и у житијима Светих), тако и на нама. Зато је ради успеха молитве

потребно такође, да је онај који се моли, већ раније добио тражено и у

то чврсто веровао срцем.

Често ми добијамо после своје молитве тражено, посебно молитве за

спас душа наших; то треба приписати управо Господу, Његовој благодати, а

не било каквом случају. Где је могуће дати место случају у Царству

сведржитељног Бога ? Без Њега заиста ништа не постаје, као што без Њега

ништа не постаде што је постало (Јн. 1, 3).

Многи се не моле, зато што им се чини, да они наводно нису добили од

Бога молитвом никакве дарове, или сматрају молитву непотребним делом;

Кажу: Бог све зна пре наше молбе, и заборављају, да је речено: иштите и

даће вам се; тражите, и наћи ћeтe; куцајте, и oтвоpuћe вам се (Мт. 7,

7).

Наше молбе (молитве) потребне су баш због јачања наше вере,

којом се једино и спасавамо: бпагодаћу сте спасени кроз вјеру (Еф. 2,

8); о жено! велика је вјера твоја (Мт. 15, 28);

Спаситељ је због тога и приморао жену да се усрдније моли, да би побудио њену веру и појачао је.

Такви људи не виде то, да они немају веру најдрагоценије наслеђе

хришћана, које је неопходно као живот, да неверјем граде лажом (1. Јн.

1, 10) Бога a у суштини су чеда ђавоља, недостојни било каквих милости

Божијих, да су они ти који гину. Потребно је, такође, да срце у току

молитве гори жељом за духовним благом, љубављу к Богу, Кога срце јасно

созерцава у свој Његовој бескрајној благости према роду људском, и Који

је спреман да слуша са очинском љубављу све његове молитве. Када, дакле,

ви, зли 6ydyћu, умијете даре добре давати дјеци својој, колико ћe више

Отац ваш небески дати добра онима који My ишту (Мт. 7, 11) ?

Молећи Господа или Пречисту Мајку Божију, или Анђеле. или Светитеље,

треба имати такву веру, какву је имао капернаумски капетан (Лк. 7, 6 и

даље). Он је веровао, да као што су њега слушали његови војници и

испуњавали његове речи, тако ће, тим пре, по свемогућој речи свеблагог

Господа, бити испуњена и његова молба. Ако су створења својом

ограниченом снагом извршавала оно шта је он од њих тражио, па зар неће

испунити и Сам Владика Својом свемогућом силом молбе слугу Својих, који

се Њему са вером и надом обраћају! Зар неће Бог и, снажне благодаћу и

заступништвом пред Њим, верне слуге Његове, Пречиста Мајка Божија,

Анђели и Свети људи, испунити наше молбе које приносимо, са вером, надом

и љубављу !

Заиста, и ја верујем са капетаном, да ако будем молио како

треба и шта треба било ког Светитеља: дај ми ово и даће; дођи ми у помођ

и доћи ће, учини ово и учиниће. Ето какву једноставну и снажну веру треба имати !

Молећи се, треба тако веровати у снагу речи молитве, не одвајајући

саме речи од самог дела, које оне изражавају; треба веровати да за речју

као сенка за телом, следи и дело, зато што су код Господа реч и дело

нераздељиви: јер Он рече, u постадоше; Он заповеди, и саздаше се (Пс.

148, 5).

И ти исто тако веруј, да што си рекао у молитви и за шта си замолио,

то ће и бити. Ти си славословио и Бог је примио твоје славословље,

захваљивао си Господу и Бог је прихватио твоју захвалност у мирису

миомира духовнога. Несрећа је што смо маловерни и одвајамо речи од дела,

као тело од душе, као форму од садржаја, као сенку од тела, и на

молитви смо, као и у животу, тјелесни, који Духа немају (Јд. 1, 19),

због тога су и наше молитве без плода.

Призивај несумњајући, у простоти срца, Господа Бога, такође и Анђеле и Свете, који по благодати

Божијој и по заједничарењу или јединству са Богом и простоти свога

бића изузетно брзо, попут муње, и чују и испуњавају, по вољи Божијој,

наше молитве.

Када се молиш за било шта Господу, или Пресветој Богородици,

или Анђелима и Светима молећи њихово заступништво за себе или за друге

пред Богом, тада речи, које изражавају твоју молбу, твоје потребе,

сматрај за саме предмете, за саму стварност, које ти молиш од Господа, и

веруј, да ти већ имаш верни залог за добијање предмета твојих молби у

самим речима, којима се означава тај предмет.

На пример ти се молиш за своје здравље или за здравље неког другог:

реч здравље узми за саму стварност, веруј, да га ти већ имаш по милости и

свемогућству Божијем, јер сама реч, назив, у трену код Господа може да

постане дело, и обавезно ћеш добити тражено ради своје непоколебиве

вере. Иштите и даће вам се (Мт. 7, 7). Све што иштете у својој молитви,

вјерујте да ћете примити; и биће вам (Мк. 11, 24).

Молећи се Господу, или Владичици, или Анђелима, или Светима, не

задај никакву тешкоћу Господу, Владичици, Анђелима и Светима да испуне

твоју молбу или молбу оних који верују, но веруј, да како је теби лако

да мислиш на некакво добро, тако је и Господу лако и једноставно да га

дарује људима Својим, исто као и молитвама Пречисте Своје Мајке, Анђела и

Светитеља. Осим тога, како је Бог обилно изливајућа, бесконачна

Доброта, Он и жели и тражи свагда заједницу Своје доброте са створењима

Својим, само да би се са вером, надом и љубављу обраћали Њему, као деца

Оцу, сазнавајући своју грешност, беду, сиромаштво, слепило, немоћ без

Њега.

Молитви, пред иконама или без њих, треба увек приступати са пуном

надом у добијање траженог, на пример избављење од туге, душевне болести и

греха, зато што је и раније хиљаду пута била добијана очигледна милост

од Господа или Владичице, и не надати се у добијање мољенога или сумњати

у испуњење молитве било би крајње безумље и слепило.

Зар ми узалуд свакодневно читамо по неколико пута „Трисвето“ и „Оче

наш“ и друге молитве јутарње и вечерње ? Зар се не очишћујемо

посредством њих од наших грехова, нечистоте наше, зар се не избављамо од

искушења, беде и напасти ? Зар је узалудно изображавање крсног знамења ?

О, не: нарочито свештеничко благосиљање непрестано делује благотворно

на нас и на оне, на којима се са вером изображава. И тако, славићемо

непрестано милосрђе и силу Господа нашег Исуса Христа, Који се стара о

нама и спасава нас недостојне по милости Својој, ради имена Свога

светога.

Свети Јован Кронштатски

део из књиге "Мисли о молитви"

Однос између Бога и материјалнога света – света у коме смо рођени, у коме живимо и умиремо, као материјална бића, али и универзума који превазилази наш људски свет и о чијој грандиозности, односно, о сопственој маленкости све више сазнајемо – јесте уистину једно вечно „Велико питање“. У чему је „стварност“, уколико је уопште има, овога материјалног света који представља хоризонт нашега виђења и нашега мишљења? Какво значење у себи носи чињеница да смо материјална бића? Уколико постоји „Бог“ (а требало би јасно рећи о ком „Богу“ ми у ствари говоримо), „где“ је он? И какав је његов однос према ономе што је створио и како уопште можемо говорити о томе?

Након што је Јуриј Гагарин постао први човек астронаут, Хрушчов је повикао: „Гагарин је одлетео у свемир, но тамо није видео никаквога Бога“. Наравно, ово нас не изненађује; не може се узети као „доказ“ да Бог не постоји, да није „нигде“. Па ипак, ми још увек по навици мислимо и говоримо унутар једног сличног оквира. Хоћу да кажем да имамо тенденцију да „Бога“ третирамо као „биће“ које није унутар створенога света, већ … већ где? Изван? Шта би то друго могло да значи осим постављања „Бога“ наспрам универзума унутар неког ширег подручја „бића“. Или можда мислимо о „Богу“ као о некој врсти „силе“, лепка такорећи, који уједињује све ствари и вероватно уређује све ствари путем својеврсног регулаторног механизма који можемо назвати промислом. Али шта би ово могло да буде, а да није нешто што је иманентно самоме универзуму? Јесмо ли принуђени да закључимо како „Бог“ или постоји негде тамо или Бога нема уопште?

Хришћанско предање, у своме темељном убеђењу да је Бог Творац и да је Син Божји оваплоћен у овоме свету, приступа овоме Великом питању на један специфичан начин, спајајући различите елементе тога питања у динамичкој напрегнутости. „Морамо почети са Божјим сопственим откровењем…“

Са једне стране, тврдња да је Бог створио свет, схваћен као универзум, подцртава радикалну другост Бога. Уколико је Бог творац свега што јесте, онда Бог није део „свега што јесте“. Бог се не налази негде тамо, изван граница онога што можемо видети или изван граница универзума у области коју не можемо видети. Надаље, Бог не подлеже различитим ограничењима створене стварности; Бог није просторно и временски ограничен. Као што је то један источни теолог византијскога периода, Свети Григорије Палама, рекао: „Уколико је Бог биће, онда ми нисмо биће, а уколико смо ми биће, онда Бог није“. Не можемо реч „јесте“ користити и за Бога и за створену стварност у истоветном нити у паралелном значењу.

Са друге стране, упркос томе што изгледа да то драстично отежава уопште било какав говор о Богу, Бог који не „постоји“ (или макар не постоји у смислу у коме реч „постоји“ користимо за ствари у овоме свету) такође отвара један веома динамичан простор у коме Бог можеделовати. Бог и створена реалност нису постављени једно наспрам другога, као што би то био случај уколико би Бог био негде „изван“ материјалнога универзума. И нити један појединачни аспект створене реалности – узмимо примера ради „дух“ – не може имати било какву већу сродност са Богом у односу на било који други аспект, на пример „тело“. Могли бисмо помислити како је један аспект нашега бића виши, супериорнији, или племенитији, или можда „божанскији“ од неког другог, међутим сви аспекти нашега бића стоје заједно са ове стране створене стварности, за разлику од Бога који је све ствари створио.

Не можемо, дакле, поћи најпре од себе самих, а онда, у својеврсном антропоморфном маниру, онај аспект нашега бића који сматрамо „божанскијим“ пројектовати на Бога. Такав Бог не би представљао ништа више до оно најбоље што унутар наших сопствених хоризоната можемо смислити само бесконачно увећано – све-моћан, све-знајући, све-састрадални, при чему су моћ, знање и састрадање схваћени у нашим сопственим оквирима.

Уместо тога, морамо почети са откровењем у коме се Бог сам открива. Овога пута један други Григорије, епископ из кападокијског града Нисе, из четвртога века, одводи нас даље. Он указује да уколико Бог открива себе, Он нужно то мора чинити у ономе што није Он: како то Писмо каже, Он је светлост која сјаји у тами, Логос откривен у телу, живот у смрти. Али онда, напомиње Григорије, такво откровење има још један аспект: једино када се светлост сјаји у тами, тама се препознаје као тама, па ипак у исто време она бива просвећена, постаје светлост. Логос који постаје тело бива познат тек онда када више не познајемо Логос у телу; тек након Христовог повратка Оцу ученици схватају ко је Он заиста и објављују да Логос постаде тело.

Послужимо се сликом коју је користио Григорије али и многи други: гвоздени мач знамо као хладан, чврст и оштар; но када га положимо у ватру и загревамо до усијања, премда материја сама остаје иста, својства која мач показује сада су сасвим другачија: он је врео, флуидан и пламти. И, на крају, живот и смрт су изокренути: живот није оно што мислимо да имамо када долазимо у овај свет и што је по нужности подложно смрти, већ се кроз смрт, када не живимо више себи већ другима, појављује живот који, због тога што је дошао кроз „смрт“, није више подложан смрти и који се због тога једини може истински назвати животом. „Материјална стварност није препрека…“

Три момента су овде суштински важна. Прво, Бог се не налази негде другде у просторном смислу и не делује на свемир из вана. Напротив, управо у овоме свету, у овоме материјалном универзуму, Бог заиста делује, и то путем својих енергија. Позно-византијски писци праве разлику између онога што Бог јесте по себи, његове „суштине“ познате само Богу, и његових „енергија“ које прожимају читаву створену реалност. Друго, Божје откровењско деловање јесте преображавајуће и то у врло драматичном смислу: оно што није Бог постаје прожето Његовим својствима, попут усијаног гвозденог мача. Материјална стварност није препрека откровењу и познању Бога, већ, напротив, јесте само средство и медијум тога откровења, а оно је у исто време и један чин заједничарења или размене својстава. И треће, овај преображај изокреће наглавачке све што обично мислимо о Богу. Речи Григорија Нисијског, на које смо се претходно позвали, биле су уперене против особе по имену Евномије. Он је тврдио како чињеница да је Христос разапет и да је умро показује да Он никако није могао бити једнако Бог као Бог сам. Григоријев одговор је био да Христово распеће у ствари показује преизобиље трансендентне и преображавајуће силе „Бога откривеног путем крста“.

У светлу тога, рани Хришћани су били спремни да посвуда виде Бога у творевини: у облику птица са раширеним крилима, у облику људског лица које има хоризонталну осу очију и вертикалну осу носа, чак и у заставама уздигнутим од стране римских војника – све ово, говорили су, показује како је сила крста присутна у створеној реалности, јер је крст, тврдили су, оса која вечно стоји непомично, док се свет окреће око ње. Ово нам можда може личити на неумерено фантазирање, но засигурно сведочи о динамичком начину на који откровење Божје у Христу обликује свет у коме се Он сам одражава.

То би биле неке мисли из, отприлике, првог миленијума хришћанске теологије, у вези са односом Бога и материјалнога света. Веома је занимљиво приметити да такозвани „теолошки заокрет“ у савременој феноменологији долази до веома сличних закључака. То нарочито важи за Жан-Лук Марионову анализу „засићених феномена“. „Феномени су ‘засићени’…“

Од Канта, модерна мисао се налази свезана, покушавајући да направи везу између „ствари по себи“ и наше перцепције, интуиције, или појма о њима, који су свакако смештени унутар наших умова и одговарајуће структуирани. Све што заиста можемо знати, тврди се, јесу интуиције које имамо о „стварима по себи“, и наше једино сигурно знање јесте о њима и о категоријама према којима су те интуиције структуиране. Марион, с друге стране, тврди да морамо поћи од „датости“ „феномена“ (што значи: „онога што се појављује“), признајући да феномени увек превазилазе наше покушаје да их схватимо, да је оно што се појављује веће од онога што наша перцепција схвата, да су феномени „засићени“.

Почевши од ове датости онога што нам се показује, онако како нам се показује, феномени су „засићени“, као Догађај (засићени по своме квантитету, не могу се израчунати); као Идол (засићени по своме квалитету, будући да су неподношљиви за гледање); као Тело (засићени по својој односности, будући да су апсолутни); и као Икона (засићени по модалитету, будући да се у њих не може гледати). Прихватање феномена као засићених у том смислу, такође значи прихватање њихове откровењске природе, прихватање да нам се нешто открива, уместо да се „ствари по себи“ постављају као корелати наших сопствених унутрашњих интуиција. Штавише, по Мариону, ова четири начина засићења врхуне у Христу, „управо због тога што се као икона Он (Христос) односи ка мени на такав начин да ме конституише као свога сведока, а не као некакво трансцедентално Ја које Њега конституише по своме сопственом нахођењу“. Уколико поново научимо да „видимо“, саветује Марион, да видимо оно што је показано у откровењу, а не да откровење смештамо у свет који смо сами креирали путем наших сопствених мисаоних процеса, не само да ћемо напросто видети више, већ ћемо видети изнова, новим очима и у новоме свету; као што Псалмопевац каже, „у Твојој светлости ми видимо светлост“.

Преузето са блога Земља није равна

Његово Преосвештенство Епископ јегарски Господин Порфирије, у својој беседи је говорио о искуству, животу и речи старца Порфирија, истакавши да је овај светитељ најбољи путовођа у нашим духовним разговорима, јер он јесте живо Јеванђеље, човек који је у свом срцу, али и у свом животу доживео Христа и сам постао човек Христове Љубави. Значај Љубави важан је за сваког човека, рекао је владика Порфирије и додао да је Љубав једини аутентични контекст нашег постојања у којем као људи можемо да нађемо смисао живота, што није случајно, јер сам Бог јесте Љубав.

http://www.eparhijakrusevacka.com/audio/0000-00-00-1.mp3

Извор: Радио "Светигора", Епархија крушевачка

Фото: Епархија бачка