Затим, сразмерно испуњењу заповести и сталном стремљењу ка општењу с Богом, може доћи откривање тајни као дар од Бога. Може доћи, али не мора доћи обавезно. Јер било је, и данас има много људи чистог живота, искрених угодника Божјих, који ипак нису добили приступ у светилиште из којег се износи разумевање догмата и способност за њихово тумачење. Неопходан спој благодатног опита и узвишене умне културе оце Цркве чини изузетно ретким представницима човечанства.

Описујући живот законодавца Мојсија у истоименом делу, Григорије Ниски објашњава периодизацију Мојсијевог живота, који се састоји од три дела. Он је 40 година провео на фараоновом двору, 40 година је напасао овце свог таста, 40 година је водио Израиљ. Ова три периода једнаке дужине, по мишљењу св.Григорија одговарају: а) поимању световне мудрости, б) активном очишћењу душе и аскетизму и в) тајновиђењу и поимању скривеног. Исте ове неопходне етапе могу се приметити и у животу отаца Цркве којима је Бог дозволио да појме и објасне догме.

Човек прво треба да стаса и да ојача, да почне да размишља не као дете, већ као зрео човек (в. 1 Кор. 13, 11). Затим му предстоји да започне труд делатног усхођења ка Богу. То је пут пустиње, унутрашњих напора, молитава и аскетског труда. Ако њиме иде правилно, ако душа доживљава потребне промене (чисти се ум, вену страсти, стиче се искуство, разум више не клизи по површини, већ прониче у дубину вере и др.), Бог човека може увести у нешто веће, што се раније није могло наслутити и што се тешко може описати. Тамо, у трећој фази усхођења, знање постаје вједеније и у човеково биће, као и скинију, усељава се Божанство. Младо вино се улива у припремљене и чврсте мехове који се неће поцепати. Ранија знања, добијена како над књигом и у разговору с мудрима, тако и она која су касније стечена у осамљености своје личне „пустиње“ усмеравају се на то да се јасно и максимално прецизно изложи доступна истина о Богу.

Многи касније користе ову објашњену истину. Функционише задивљујући закон: Бог проналази неког једног, овог једног васпитава и узводи ка Себи како би кроз њега касније просветио и поучио велико мноштво. Тако су пронађени: Аврам, Мојсије, Давид, Павле, Василије Велики, Григорије Палама и други.

Управо овде се и крије извесна потешкоћа која постаје јасна по аналогији. Корисника мобилних телефона има на стотине милиона или више. Међутим, мало је оних који схватају принцип рада мобилних телефона. Остали се једноставно „поносе човечанством“. Исто тако је и у религиозном животу. Јевреји су се поносили Мојсијем, слабо разумевајући чему их је он тачно учио. Отуда њихове речи: „Ми смо Мојсијеви ученици. Ми знамо да је Мојсију говорио Бог; а Овога не знамо откуда је“ (Јн. 9, 28-29). Али, онај Мојсије којег признају за учитеља, заправо је њихов судија. И ево Христових речи о томе: „Не мислите да ћу вас Ја тужити Оцу; има који вас оптужује, Мојсије, у кога се ви уздате. Јер да веровасте Мојсију, веровали бисте и Мени. А кад његовим писмима не верујете, како ћете веровати Мојим речима?“ (Јн. 5, 45-47).

Исто тако и ми можемо понављати исповедне формуле Символа или молитвене текстове, а да они не проничу у нас до краја, да не живимо у потпуности у складу с њиховим смислом. Зато недостатак духовног искуства у изобиљу можемо надоместити конфесионалном гордошћу. Зар нам неће бити судије Василије Велики, Јован Златоуст, Григорије Палама и остала светила вере? Питање је више него озбиљно. Оце треба читати, а не само поштовати. Треба постепено усходити за оцима у област светлости која им је доступна. Нека оци иду далеко напред, али ни ми не треба једноставно да стојимо у подножју горе очекујући да ће нам учитељ, као некада Мојсије, донети одозго неке таблице. Није просто небезбедно стајати у подножју, пошто у ишчекивању откровења народ почиње „да једе и да пије“, а затим „да игра“, односно да се сумануто понаша у идолопоклонству. Управо тако је било с Јеврејима. Треба се управо пењати на планину по стопама учитеља. Треба усходити лагано, опрезно, одмеравајући снаге, не одвајајући се од оних који иду иза и не газећи на пете оних који иду испред, али треба усходити. Тада ће човек усвајати наслеђе отаца и примењивати га у животу, и оно неће стајати на полицама у лепим корицама и служити као тема гордих спорова о првенству.

Палама је био образован човек, који је монашко искуство стекао на Светој гори и којег је Бог изабрао за управљање словесном паством. Његов живот у потпуности одговара оном усхођењу из три дела, које описује Григорије Ниски говорећи о Мојсију. И његово учење се не састоји толико у заштити оних који се налазе у свештеном тиховању, у учењу о енергијама Божанства и Таворском светлошћу у вези с тим. То је миришљаво вино за зреле духом. За обичне људе Григорије је имао млеко моралних поука. То је значило да не треба све свему учити, већ усклађујући узвишеност учења с узвишеношћу живота оних који слушају. Једне треба појити чистим млеком здравог учења, као новорођенчад (в. 1 Петр. 2, 2), а друге (који су ојачали и усавршили се) – вином великих догмата.

Размислимо о себи помињући свеца. Немојмо се хватати за бокал вина ако нам је по узрасту одређено млеко учења за почетнике. Већ пијмо (поимајмо и узимајмо на корист) оно што је предвиђено за наш чин, како се не бисмо досађивали у подножју Таворске горе (на њој Григорије види славу Господа) и како се не бисмо саблазнили због досаде идолопоклонством, већ како бисмо постепено усходили у гору, „одакле ће доћи помоћ моја“ (Пс. 120, 1).

Протојереј Андреј Ткачов

Извор: Православије.ру

30 / 03 / 2013

У оквиру обнове и духовног препорода манастира Светог Архангела Михаила на Михољској Превлаци из штампе је изашла књига светог Луке Кримског (Војно-Јасенецког) под називом “Тумачење Великопосне молитве преподобног Јефрема Сирина”. Иначе, главни и одговорни уредник издавачке делатности и игуман ове царске лавре, архимандрит Бенедикт (Јовановић) у оквиру едиције “Подвиг” посебно место поклања књигама које ће верне подстаћи на молитву и које ће им помоћи да схвате и срцем осете значај сваке речи уткане у молитву. Колико је важно схватити значај и значење молитве преподобног Јефрема Сирина потврђује и чињеница да се ова молитва током Часног поста свакодневно чита на крају сваке службе (осим суботом и недељом), а ми верни тада уз метанију молимо: “Боже, очисти ме грешног.”

Ову молитву преподобног Јефрема Сирина свети Лука Кримски назива молитвом чистог срца зато што се, како вели, излила из савршено очишћеног и светог срца и из ума просвећеног Божјом благодаћу. Свети Јефрем Сирин моли Бога да га избави од свега што је порочно и Богу мрско и да га удостоји врлина.

Будући да своју молитву преподобни Јефрем Сирин почиње: Господе и Владико живота мога, дух лењости не дај ми, онда то значи да је лењост веома опасан порок. Она је мајка многих порока и нарочито је погубна у духовном животу. Свети Лука Кримски истиче да лењост душе и нечињење добрих дела воде душу у погибао и доводе је до тога да зарасте у коров греха. Због лењости нас може обузети и дух мрзовоље па преподобни Јефрем Сирин, а и ми зајдно с њим, моли: Господе и Владико живота мога, дух мрзовоље не дај ми. Дух мрзовоље или дух унинија је оно што се назива падом духа. Униније је велика опасност која вреба сваког хришћанина на његовом путу идења за Христом. Осим лењости, извори и узроци унинија су гордост, песимизам и тешке болести и жалости. Свети Лука Кримски вели: “Главно средство у борби против унинија је молитва. Кад ступите у разговор са Богом, Он вас утеши и одагна дух унинија.” Молитвом се треба борити и против човекова потреба да влада, што је веома погубна. Зато преподобни Јефрем Сирин и моли Бога: Господе и Владико живота мога, дух властољубља не дај ми. Дух властољубља је тежња да се предњачи, да се влада другима, да се заузме прво место, а тежња да се буде први и да се влада довела је до погибли Архангела, првога међу свим анђелима, направила од њега сатану и збацила га с Неба. Но свети Лука Кримски посебно упозорава: “Властољубље је покретало и све јеретике, који су себе уздизали изнад Цркве Христове. Они су хтели да уместо учења Цркве наметну своје учење и да постану вође у Цркви.” Но речи су њихове лажне и испразне, а Господ Исус Христос рекао је да ћемо за сваку испразну реч дати одговор на Страшном Суду. Преподобни Јефрем Сирин моли Бога: Господе и Владико живота мога, дух празнословља не дај ми. Говорећи о значају ове молбе, свети Лука Кримски вели: “То што имамо моћ говора у великој мери нас чини сличнима Сâмоме Богу. Бог је речју створио цео свет и реч Божја има огромну моћ и силу. И људска реч такође има огромну снагу. Ви знате да је пророк Илија речју васкрсавао мртве, заустављао кишу, небо закључавао и тиме глад изазивао, али и да је речју својом земљи кишу давао.” Веома је важно да стекнемо навику да пазимо шта говоримо и да се научимо да језик свој обуздамо. У својој Саборној посланици свети апостол Јаков каже: Ако неко у речи не греши, тај је савршен човек, моћан је зауздати и све тело (Јак. 3, 2).

Након молби Богу да га спаси од духа страшних порока, преподобни Јефрем Сирин моли Господа да му дарује врлине. Прва од њих је целомудреност: Господе и Владико живота мога, дух целомудрености даруј мени слузи Твоме. Свети Лука Кримски нас подсећа: “Свети апостол Павле вели да је сваки грех изван тела: изван тела су гордост, сујета, властољубље, завист, гнев, будући да су то страсти душе, док блуд и прељуба скрнаве не само наш дух, него и наше тело.” Дакле, овде је реч о целомудрености и тела и духа. Преподобни Јефрем Сирин моли Бога и за смирење: Господе и Владико живота мога, дух смиреноумља даруј мени слузи Твоме. Христос вели: Научите се од мене, јер сам ја кротак и смирен срцем. Подсећајући нас на то, свети Лука Кримски вели: “Током целог Свог земаљског живота Господ је стално показивао смирење. Није ли показао савршен и необичан пример смирења кад је Својим ученицима опрао ноге? То заиста представља врхунац смирења. Смирење, тај велики Божији дар, добијају они који свим срцем љубе Бога и труде се да испуне заповести Христове, а кад је срце човеково смирено, у њега се усели Дух Свети.” Но, немогуће је стећи смирење без трпљења. Господ је рекао: Трпљењем својим спасавајте душе своје. Тако преподобни Јефрем Сирин моли Бога: Господе и Владико живота мога, дух трпљења даруј мени слузи Твоме. Подсећајући нас да је без трпљења немогуће задобити спасење, свети Лука Кримски вели: “Богу је угодна молитва да нам подари трпљење и зато нас неће оставите, него ће помоћи сваком ко Га, под тежином свог крста, моли да му дарује трпљење. Бог дарује трпљење и чини да ничије бреме не буде веће од његових могућности, а све због тога да не бисмо пали у малодушност.” Но, ако љубави немамо, онда смо, по речима светог апостола Павла, као звоно које јечи, или кимвал који звечи. Зато преподобни Јефрем Сирин моли Бога: Господе и Владико живота мога, дух љубави, даруј мени слузи Твоме. За љубав треба да се молимо упорно и без престанка. Љубав је највећи дар благодати Божије. Свети Лука Кримски нас подсећа: “У древна времена, посебно у време апостолâ, срца људи била су прпуна љубави Христове. За њих је Господ и могао рећи: По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом.”

Преподобни Јефрем Сирин своју молитву Богу завршава молбом: Господе и Владико живота мога, даруј ми да видим грехе своје и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Они који су заузети осуђивањем немају времена да се баве сопственим гресима. Свети Лука Кримски вели: “У нашем оку налази се грех велик као брвно, али ми га не примећујемо, него само видимо трн у оку брата свога. Сећате ли се како су Господу довели жену ухваћену у прељуби и како је Господ тада рекао: Који је међу вама без греха нека први баци камен на њу.” Наравно да се нико није усудио да то учини. Нисмо без греха и зато и не смемо бацати на друге камење осуде. Свети Лука Кримски истиче да демон осуђивања долази од гордости, зависти, злобе и мржње, односно недостатка љубави.

Време Часног поста даровано нам је да још дубље завиримо у своје срце, сагледамо своје грехе, покајемо се и усрдно молимо Бога да нам помогне да се ослободимо порока и стекнемо врлине. Да бисмо што боље схватили значај поста и молитве, посебно молитве преподобног Јефрема Сирина, свакако да ће нам од велике помоћи бити књига светог Луке Кримског (Војно-Јасенецког) “Тумачење Великопосне молитве преподобног Јефрема Сирина” у издању манастира Светог Архангела Михаила на Михољској Превлаци.

За више информација о издањима манастира Светог Архангела Михаила на Михољској Превлаци посетите сајт http://knjige-manastir-prevlaka.weebly.com.

Извор: СПЦ

Преузето са Православље

Аутор: Ратко Хрваћанин

Тема еклисиологије је централна тема савремене православне теологије. У том смислу, имена оца Николаја Афанасјева (†1966) и Митрополита пергамског Јована Зизјуласа (1931–) су од пресудне важности када је у питању поимање Цркве у православној теологији у прошлом вијеку.

Наиме, Афанасјев је, као творац кованице „евхаристијска еклисиологија“ и њен најзначајнији представник, сматрао да је Евхаристија оно што одређује Цркву. Он у својој студији Свете тајне и свештенодејства јасно каже: „Евхаристија је Тајна над тајнама, али она није централна Тајна Цркве, него је Тајна Цркве. За првобитну и древну свијест живот, дјелатност и служење сваког члана Цркве налазили су свој израз кроз учешће у евхаристијском сабрању... Онај ко не учествује у евхаристијском сабрању не живи у Цркви, пошто је евхаристијско сабрање израз Цркве у свој њеној пуноћи. Црква је тамо гдје постоји евхаристијско сабрање, пошто је Црква тамо гдје је Христос, а Христос присуствује у пуноћи свог богочовјечанског тијела у Евхаристији“ (Афанасјев, Студије и чланци, 29). Одавде је сасвим јасно да је Евхаристија „неуралгична тачка“ у еклисиологији Николаја Афанасјева.

Међутим, поједини истраживачи сматрају да је Митрополит Зизјулас у својој докторској дисертацији Јединство Цркве у Светој Евхаристији и у Епископу у прва три вијека полазећи од идентичних премиса независно дошао до многих теолошких закључака до којих је дошао и Афанасјев. Заиста, Афанасјевљев и Зизјуласов докторски рад имају велик број сличних тема. Али, то је, поред идентичног живог искуства Цркве, и из разлога што они користе готово исте изворе на основу којих у својим студијама говоре о еклисиологији. Према томе, иако су резултати истраживања ова два врсна богослова независни (нпр. сам Зизјулас констатује да у свом докторском раду користи само пар Афанасјевљевих чланака на француском језику), теме којима се они баве јесу веома сличне, а резултати не само независни него и различити. Због тога не чуди што већ у свом докторском раду Зизјулас критички приступа Афанасјеву чинећи то и у својим другим дјелима. Погледајмо сада Зизјуласову критику Афанасјева, наводећи конкретне примјере исте и не претендујући да их наведемо све.

Прије свега, и Зизјуласова докторска дисертација је успјели покушај да се докаже централност Евхаристије у раном хришћанском животу као и епископоцентричност Цркве. Али, за разлику од Афанасјева, он иде и корак даље. Наиме, Зизјулас у свом докторату наводи два позитивна момента које је изњедрила евхаристијска еклисиологија а до којих је и он дошао на основу извора из прва три вијека. То су: 1. истицање Евхаристије у еклисиологији, тј. није могуће говорити о Цркви и њеном јединству без претходног упућивања на Евхаристију, а што није довољно наглашено у богословљу прије евхаристијске еклисиологије и 2. њено прихватање католичанства и еклисиолошке пуноће сваке помјесне Цркве, тј. да свака помјесна Црква посједује самосталност благодати и спасења, што и представља циљ Цркве. Али, потпуно и искључиво поистовјећивање појмова Цркве и Евхаристије, по Зизјуласу, може довести до једностраности, јер иако није спорно да је Евхаристија превасходни моменат оваплоћења и пројаве Цркве, ипак не можемо безрезервно прихватити да је она и јединствени неопходни момент образовања појма Цркве. Тако су за изражавање појма Цркве неопходни и други суштински моменти, као што је исправна вјера, једно крштење, љубав, светост живота итд. Зато Зизјулас каже да је негативан моменат ставова евхаристијске еклисиологије у томе што кроз њих могу да постану без значаја догматске разлике у заједници Цркве. Он овдје мисли на Афанасјевљеве ставове у студији Una Sancta која садржи аксиом да свака Црква, уколико савршава Евхаристију, не престаје да буде по себи Црква Божија чак и када је изопштена и отцјепљена од осталих. Осим овога, по Зизјуласу, за католичност Цркве није довољна само Евхаристија него је потребна и православност, јер свијест Цркве у прва три вијека не може да призна еклисиолошку пуноћу некој расколничкој Цркви, чак и ако она врши Евхаристију. Отуда Митрополит пергамски закључује да општење у Евхаристији претпоставља потпуно јединство по свим основним питањима, као што су нпр. љубав и вјера. То је из разлога што евхаристијско јединство представља врхунац и потпуни израз јединства Цркве. Одатле произлази да „ова или она конкретна разлика између подјељених Цркава није разлог немогућности заједничарења у Евхаристији, него је разлог сама та подјељеност (раскол)“ (Јединство Цркве..., 254).

Дакле, Зизјулас на основу извора из прва три вијека, посебно списâ Св. Игнатија Богоносца и Иринеја Лионског, долази до закључка да је „православље без Евхаристије незамисливо а Евхаристија без православља немогућа“ (исто, 158). Осим занемаривања православности, важно је нагласити да, према Митрополиту, евхаристијска еклисиологија садржи опасност да се укине сваки смисао канонског јединства Цркве – јер се у њој евхаристијско не преплиће са канонским, док извори прва три вијека потврђују то преплитање, тј. Евхаристије и Епископа. Такође, у евхаристијској еклисиологији лежи и опасност од потенцијалног негирања „јединства католичанске Цркве по читавој васељени“ а које такође потврђују извори прва три вијека. „Поистовјећеност Цркава са једним Христом и њихова узајамна поистовјећеност говори нам о томе да ниједна помјесна Црква не може бити ‘католичанска Црква’ уколико је отцјепљена од осталих. То даље значи да ‘иако у свијету постоје многе католичанске Цркве’ ипак је само једно Тијело (Христово), јер се ‘Христос не дијели’. Сходно томе, у суштини постоји и само једна Света Евхаристија и Црква ‘иако су у разним мјестима’ (Антиохијски сабор 325. г.)“ (исто, 256).

Ово, међутим, не значи укидање еклисиолошке пуноће сваке помјесне „католичанске Цркве“, него само показује да „католичанство“ сваке епископске Цркве не може да се замисли независно од потпуног јединства са истим таквим Црквама у једном Тијелу Христовом, што је даље водило до сазивања саборâ кроз које је изражавано „опште јединство“ помјесних Цркава у једно Тијело. Поред реченог, Зизјулас изводи закључак да је једна од опасности евхаристијске еклисиологије, онако како је она развијена код Афанасјева и његових следбеника, и тзв. сакраментализација теологије, коју су западни теолози с правом уочили у њој, јер то значи да је православна еклисиологија само осликавање Тајни Цркве на сакраменталне категорије. Због свега реченог, чини се оправданим Зизјуласово мишљење да је потребно развити и исправити евхаристијску еклисиологију што он настоји да учини у својим дјелима.

Ово „развијање“ и „исправљање“ се може уочити на неколико примјера, као што је нпр. успостављање синтезе између христологије и пневматологије, будући да је Афанасјев, према мишљењу многих богослова, уводио пневматомонизам у еклисиологију. Ипак, ми у овом чланку настојимо показати како Зизјулас врши својеврсну „надоградњу“ Афанасјевљеве еклисиологије на примјеру утицаја есхатологије на еклисиологију, који је (=утицај) код Афанасјева недовољно наглашен. Наиме, иако Зизјуласова еклисиологија има евхаристијско обиљежје, она снажно наглашава есхатолошки карактер Цркве. То је оно што Зизјуласа удаљава од Афанасјева. Конкретније, на основу изворâ Зизјулас тврди да је ἐκκλησία израз који описује Цркву као конкретну заједницу у једном мјесту и то заједницу која свој идентитет заснива на Царству Божијем.

Ово је из разлога што је Црква као евхаристијско сабрање „сада и овдје“ икона (дакле, не и истина, односно пуноћа) есхатолошке заједнице расутог народа Божијег. Хришћански „законик“ (πολίτευµα) није више везан за законе овог свијета него за небо, тј. живљење хришћана је „на небесима“ (Фил. 3, 20). „Фраза „на небесима“ значи да се извор права налази код Бога а не код људи а да је остваривање тих права и уживање у истима ствар есхатолошка а не историјска: само у Царству Божијем чланови Цркве заводе се (пописују) као грађани“ (Јелинизам и хришћанство, 107). Коначно можемо рећи да је, сходно Зизјуласу, Црква евхаристијско сабрање народа Божијег сабраног на једном мјесту у Личности Христовој у Светоме Духу, што имплицира да је то сабрање икона есхатона, а Црква евхаристијско-есхатолошка заједница коју одликује и једно и исто крштење (као и све др. Св. тајне), православност, канонско јединство, светост живота, љубав како би Црква на иконичан представљала изображење есхатона. С обзиром на такво поимање Цркве, очигледно је да се у списима овог теолога есхатологија намеће као кључна за одређење идентитета Цркве. Због тога су тако очевидни многобројни утицаји есхатона на Цркву у радовима Митрополита пергамског. У овом кратком раду износимо само неке од њих.

Први утицај есхатона на еклисиологију, који код Афанасјева потпуно одсуствује, а Зизјулас га посебно наглашава, јесте питање јединства Цркве. Будући да је по Зизјуласу организација Цркве теолошки догађај по себи, ово питање се мора рјешавати с обзиром на то одакле потиче идентитет Цркве, а то је, према његово мишљењу, есхатон. Не понављајући овдје добро познате Зизјуласове ставове о јединству Цркве у Евхаристији и у епископу, наглашавамо његово занимање за питање јединства данашњих хришћана односно за питање екуменизма. И Афанасјев и Зизјулас сматрају да циљ постојања екуменског покрета треба бити окренутост према стварном, видљивом јединству. Али, постоји и битна разлика међу њима.

Наиме, Афанасјев каже: „Када Љубав поново постане темељ живота свих Цркавâ, тада ће у њеној свјетлости све разлике, које данас изгледају непремостиве, бити превладане“ („Una Sancta“, у: Студије и чланци, 285). По њему, догматска једнодушност (=сагласност) као идеал никада није остварена у историји Цркве, чак ни унутар једне исте Цркве, пошто догмат није логичка истина, него факт духовног живота. При свему овоме Афанасјев мисли да он овом тврдњом не умањује значај догмата или да их као непромјењиве мијења и упрошћује.

Међутим, стичемо утисак да Зизјулас више инсистира на томе да је, ипак, важно како вјерујемо, те да питање екуменизма није ствар само љубави. Отуда мислимо да је велики допринос Митрополита Јована у његовом настојању, израженом и у студији „Самопоимање православних и њихово учешће у Екуменском покрету“, да покаже како есхатолошки идентитет Цркве подразумјева стално подсјећање на то да је Црква призвана да бива одраз есхатолошке заједнице и слика (образ) Царства. То конкретно значи да без есхатолошке визуре екуменски покрет може да се изроди у ефемерни (=пролазни) свјетовни подухват. Зато би свака од Цркава чланица Свјетског Савеза Цркава требало да буде просуђивана оним на шта нас призива Царство, шта би требало да будемо, а то је есхатолошко јединство свих у Христу. Јасно уочавамо да је есхатологија на основу Зизјуласа суштински повезана са јединством, пошто ће „сви народи доћи пред престо Сина Човјечијега у последњим данима, и свијет ће као јединство ући у Царство“ (Есхатологија и друштво, 90).

Други утицај есхатона на Цркву, који Афанасјев не разматра, а веома је важан, јесте учење о саборности Цркве. Наиме, Зизјулас на неколико мјеста у својим студијама понавља да је Личност око које ће се у последњи дан сабрати расути народ Божији управо Господ Исус Христос. Отуда су и библијске приче које говоре о Царству Божијем саборног карактера, јер говоре о сједињењу свих око Христа. О томе говоре и први хришћански списи након Новог Завјета, као на примјер Дидахи (IX, 4): „Као што овај хљеб, који је био расијан по горама, би сабран да се од њега начини један хљеб, тако сабери (Господе) Цркву твоју са крајева земље у Царство Твоје“. Мјесто гдје се „сада и овдје“ изображава то есхатолошко сабрање свих око Христа јесте Евхаристија, што јасно показује да је организација Цркве везана за њу, али и да је то сабрање антиципација Будућег вијека. Дакле, саборност Цркве је у крајњој линији есхатолошки појам, али је природа истог откривена већ „сада и овдје“ (Евхаристијска заједница и католичност (саборност) Цркве, 111), мада не у потпуности.

На крају желимо истаћи да Зизјулас не даје никакву посебну дефиниција Цркве. Он је склонији ка томе да створи одређен поглед на Цркву, пошто сматра да је Црква углавном оно што доживљавамо, што видимо, а не оно што ријечима дефинишемо. Есхатолошки идентитет Цркве је снажно присутан у Зизјуласовој теологији управо из самог поимања и доживљаја Евхаристије као иконе Царства Божијег. Истина, и Афанасјев говори о томе да је Црква почетак „последњих дана“ али основна разлика између њега и Зизјуласа је у томе што у својој богословској мисли Афанасјев није довољно примјенио ову еклисиолошку чињеницу, што се да запазити читајући његове еклисиолошке студије.

Посебан осврт је био на оросима четвртог, шестог и седмог Васељенског сабора. Изузетно излагање брата Игора крунисао је Епископ крушевачки Господин Давид превођењем и кратким тумачењем стихире која се пева на вечерњој служби уочи Недеље Православља.

Извор: Епархија крушевачка

Триода највећим делом су састављене после настанка катихумената (тј. крштења одраслих и неопходне припреме каидидата за крштење). Стога њихов главни акценат није на крштењу, него на покајању. Нажалост, данас веома мали број људи зна и разуме јединствену лепоту и дубину ове великопосне химнографије. Непознавање Триода је основни узрок споре трансформације самог разумевања Великог поста, његове сврхе и значења - преображаја који је постепено настајао у хришћанском менталитету и сводио Велики пост на јуридичку „обавезу" и низ дијетских прописа. Стварна инспирација и изазов Великог поста су данас сасвим изгубљени. Једини пут и начин да се он обнови јесте у пажљивом слушању и разумевању химни Триода.

Значајно је, на пример, како често ове химне опомињу баш против „формалног", па према томе и фарисејског поимања поста. Већ у среду Месопусне недеље слушамо:

„Узалуд се, душо, радујеш нејелу,

уздржаваш се од хране

а ниси се очистила од страсти.

Ако немаш жељу да се поправиш,

бићеш презрена као лаж пред очима Божијим,

бићеш упоређена са злим дусима, који никада неједу!

Ако устрајеш у греху, пост ти је без користи.

Стога остани у сталној будности,

као да стојиш пред Распетим Спаситељем,

као да си сама распета са Оним

који је распет тебе ради".

И још једном, у среду Четврте недељс слушамо:

„Они који су жедни духовних благослова

врше своја дела у тајности,

не износе их бучно на тргу,

већ се без престанка моле у дубини срца.

Јер Онај који види све што се ради тајно

наградиће нас за нашу уздржаност.

Постимо без туге на лицу,

непрестано ссе молимо у дубини срца:

Оче наш који си на небесима

не дозволи да будемо уведени у напаст

него нас ослободи од зла".

Током целог поста у химнама се подвлачи супротност између понизног митара и надменог и хвалисавог фарисеја, и оптужује се фарисејство. Па, шта је, заправо, прави пост? Триод одговара: То је, пре свега, унутарње очишћење.

Верни, хајде да се уздржавамо

од покварених замки, од штетних страсти

да бисмо задобили живот божанског крста

и вратили се са блудним сином,

нашем правом дому...

Пост је, исто тако, враћање љубави, борба против „сломљеног живота", против мржње, неправде и зависти:

„Браћо, док физички постимо

хајде да постимо и духовно!

Развежимо сваки узао неправде,

поцепајмо све неправедне обвезнице,

разделимо хлеб гладнима,

примимо у свој дом оне

који немају кров над главом

да бисмо примили велику хвалу

од Христа нашег Господа.

Ходите, верни,

да дело Божије обавимо у светлости

ходајмо часно по дану,

ослободимо се неправедних оптужби против

својих ближњих,

и не подмећимо препреке

на њиховом путу.

Одстранимо радости тела

да би повећали благодат душе.

Дајмо хлеба онима којима треба.

У покајању приближимо се Христу и рецимо

Боже наш, смилуј нам се..."

Када ово слушамо, колико смо далеко од ситног фарисејског поимања Великог поста, које и данас преовладава, и своди га искључиво на негативне термине, на неку врсту „незгоде" која ће нам, акоје добровољно прихватимо, аутоматски донети „награде" и „добар углед" пред лицем Божијим. Многи су прихватили идеју да је Велики пост време када је нешто, што је иначе само по себи добро, забрањено. Као да Богу чини задовољствода нас са нечим мучи! Међутим, за писце великопосних стихира, пост је нешто сасвим супротно од тога: то је враћањс „нормалном" животу, оној „честитости" коју су Адам и Ева прекршили и тиме у свет унели страдање и смрт. Велики пост је слављен као духовно пролеће, као време радости и светлости:

„Дође нам посно пролеће,

цвет покајања...

Примимо објаву поста с радошћу!

Да је наш праотац Адам постио до краја

не бисмо ми били лишени раја...

Време поста је време радости.

Испуњени чистотом која сија

и љубављу чистом

молитвом и делима добрим

запевајмо са радошћу..."

Једино они који се „радују у Господу" и за које су Христос и Његово Царство крајња жеља и радост целог њиховог бића, могу радосно прихватити борбу против зла и греха и учествовати у коначној победи. Такви су били хришћански Мученици. Стога се од свих категорија светих, једино Мученицима обраћамо сваког дана Великог поста и прослављамо их посебним химнама. Јер Мученици су они који су Христа ставили испред свега другог у овом свету укључујући и свој живот. Они су се у Христу толико радовали да су могли да кажу, као св. Игњатије Антиохијски кад је умирао: „Тек сада почињем да живим..." Они су сведоци Царства Божијег; само они су га видели и окушали и били су у стању да му се бескрајно предају. Они су наши сапутници, наша инспирација за времс Поста, који представља нашу борбу и победу у нама божанског, небеског и вечног:

"Дишући једном надом, и једном душом

ви, страдалници мученици, изабрасте да вам

смрт буде пут у живот

обучени у оружје вере

наоружани знаком крста

били сте војници достојни пред Богом,

мушки сте се одупрли мучитељима

раздирући замке ђавоље.

Били сте победници, и заслужили венце.

молите Христа да спасе наше душе."

Четрдесет дана, из дана у дан, Крст Христов, Његово Васкрсење и светла радост Пасхе сачињавају уобичајену тематику посних стихира, подсећајући нас непрестано да пут, мада узан и тежак, на крају води Христовој трпези у Његовом Царству.

„Желећи се привезати са божанском Пасхом,

извојевавши постом победу над ђаволом,

учествоваћемо у божанској Пасхи Христовој."

Триод - непозната и занемарена књига! У њој можемо поново пронаћи не само смисао Великог поста, него и дух православља, његову „пасхалну" визију живота, смрти и вечности.

Из књиге Велики пост протојереја Александра Шмемана

Извор: СПЦ