Аутор: Лазар Нешић

Георгије Васиљевич Флоровски рођен је 9. септембра 1893. године у Одеси у тадашњој императорској Русији. Са родитељима и братом Антонијем одлази 1920. године из Русије и настањује се у Софији. Године 1922. Флоровски се жени Ксенијом Ивановом Симоновом и сели у Париз, где је заједно са осталим теолозима емигрантима основао Богословски институт Светог Сергија и ту предаје патристику (1926–1948). Ускоро бива рукоположен у јереја, да би године 1948. отпутовао у САД и постао професор теологије и декан Богословског факултета Светог Владимира (1948–1955). Од 1954. до 1965. године је професор историје Источне Цркве на Богословском факултету на Харварду и истовремено (1962–1965) професор-сарадник на Одсеку за славистику и на Одсеку за богословље Факултета Светог крста (Holy Cross) 1955–1959. Када је отишао са Харварда, Флоровски је предавао од 1965. до 1972. на Одсеку за славистику Универзитета Принстон, где држи предавања од 1964. и постаје гост-саговорник на тему патристике на Богословском семинару Универзитета Принстон од 1962. године и наизменично након повлачења са Универзитета. Умро је у Принстону, Њу Џерси, у 86. години.

БИБЛИОГРАФИЈА

Опус оца Георгија је огроман и вишеслојан, но дели готово исту судбину са делима осталих православних теолога 20. века: разбацаност, некритичка издања, нецеловитост и слично. Позната сабрана дела (Collected works) објављена су у периоду 1972–1979. (томови 1–5) и 1987–1989. године (томови 6–14). Реч је о покушају сакупљања целовитог дела у једну едицију, мада је овај покушај данас све чешће оспораван од стране проучавалаца теологије Флоровског и осећа се хитна потреба за преуређеним издањем. На српски језик је преведено готово све. Наведену едицију чине:

Volume 1: Bible, Church, Tradition

Volume 2: Christianity and Culture

Volume 3: Creation and Redemption

Volume 4: Aspects of Church History

Volume 5: Ways of Russian Theology, Part I

Volume 6: Ways of Russian Theology, Part II

Volume 7: Eastern Fathers of the Fourth Century

Volume 8: Byzantine Fathers of the Fifth Century

Volume 9: Byzantine Fathers of the Sixth to Eight Centuries

Volume 10: Byzantine Ascetic and Spiritual Fathers

Volume 11: Theology and Literature

Volume 12: Philosophy

Volume 13: Ecumenism I: A Doctrinal Approach

Volume 14: Ecumenism II: An Historical Approach

НЕОПАТРИСТИЧКА СИНТЕЗА Г. ФЛОРОВСКОГ: ПУТЕВИ И СТРАНПУТИЦЕ

Георгије Флоровски је озбиљан мислилац, а то значи захтеван, дубок и не баш лако читљив. Његова мисао представља неистражено и недочитано море. Много је тема, проблема, откривења и недоумица у његовој теологији. Ипак, оно што данас зовемо неопатристичком синтезом налази се у центру разматрања савремених теолога. О томе је много писано. Шта значи поменута синтагма? Према Флоровском, уколико упростимо ствари, „неопатристичка синтеза би требало да обухвата нешто више од пуког копирања отаца и цитатологије. Она заиста треба да буде синтеза, дакле, стваралачки поступак: мора бити отачка, верна речима и животима отаца. Истовремено, она мора бити нова и савремена, будући да се обраћа једном сасвим новом и другачијем свету. Укратко речено: савременом свету – преко живе речи теологије – приопштити древно искуство живота у Христу.“ Тако је (у теорији) мислио Флоровски. Наравно, ово ће донети извесне добре резултате у самој пракси богословствовања: отвориће нове, свеже просторе за мишљење. На жалост, после осам деценија прича почиње и да посустаје. Иако је могуће да се многи не сложе са оним што следи, синтеза оца Флоровског испољава и извесне слабости у пракси.

Прва ствар је апсолутизација. Пре свега апсолутизовање метода неопатристичке синтезе, као јединог и неприкосновеног кључа за разумевање, како хришћанске старине, тако и савременог света. Данас готово да нема богословског рада који не почиње позивањем на неопатристику и њене идеје. Штавише, она се проглашава јединим исправним мерилом богословствовања. Но, у теологији свака апсолутизација води идеализацији, а на крају пута чека нас идеологија.

Друго је (не мање битно) фундаменталистичко читање патристике. Реч „фундаменталистичко“ сликовито означава буквализам и искључивост у тумачењу и разумевању патристичке књижевности, без узимања у обзир ширег контекста прошлости и (посебно) садашњости. Онога што је било некада и како сада јесте. Овакво читање фаворизује једну теологију на уштрб друге (нпр. чувено, а истовремено неозбиљно, супротстављање онтологије и етике), те једну еклисиологију супротставља другој (терапеутско-подвижничка vs евхаристијско-есхатолошка). У овим случајевима фундаменталистичко читање искључује праву синтезу, тј. могућу комплементарност двеју вештачки наметнутих супротстављености.

Треће је несавремени језик и идиоматика теологије у савременом свету. Повратак оцима не сме бити пуко одржавање и вештачка реанимација појмовног система патристичке литературе. Многи појмови темељци патристичког доба данас хришћанину и човеку готово ништа не значе. Уместо реанимације појмовног апарата древности, теологија мора говорити у савременом идиому. Неопатристичка синтеза је мало урадила на овом пољу, на првом месту зато што се чини да њен концепт не пружа такве могућности.

Четврто је идеологизација. Неопатристичка синтеза је окоштала и постепено се претворила у теорију, што Флоровски тешко да је желео. Од теорије ни идеологија није далеко. Као скуп теолошких система, појмова и херменеутичких метода читања битних текстова хришћанства, неопатристичкој синтези прети што и свакој књишкој ствари: затвореност за живот. Пасивност и ирационалност. Неспремност за драму сусрета са Другим и другима. Напросто, теологија мора да дише и њено затварање у системе значи окамењеност. Укоченост, а на крају и потпуну нерелевантност и неактуелност.

Пето је недостатак рада на разумевању Предања. Ако је Предање Цркве живот у Светом Духу и непрекидно оживљавање стања учмалости и сивила, те има егзистенцијални карактер (а до тога, макар теоријски, Флоровски итекако држи), ниједна метода богословља (чак ни оно што бисмо звали повратак Оцима) не сме и не може бити апсолутизована, идеологизована и фундаментализована. У том случају имамо проблема са прекидом живе креативности, у крајњој линији – проблема са самим животом.

Сума гласи: циљ будуће теологије (а чини се да је свака истинска теологија таква, наиме, теологија будућности) јесте (парафразирајмо парадоксалне речи једног вредног српског мислиоца): вратити се тамо где се никада није било. Тамо где се тек може бити и богословствовати. У нешто сасвим ново. То опет значи: ка Светотројичном и Триипостасном Богу Цркве, као стално Другом и Новом. То захтева труд и напор. Мукотрпно стваралаштво и преиспитивање. Оце Цркве и њихову мисао тек треба озбиљно прочитати и разумети. Живот се не може преписивати, па тако ни теологија. Зато ће мера теологије и њене речи увек и изнова бити сам живот у Христу. Верујемо да је ка овоме (колико му је то живот смртника омогућавао) тежио и сâм Георгије Флоровски.

Извор: Православље.рс

Аутор: Радован Биговић, Број 1107, Рубрика Богословље

Већ је напоменуто да се Николај овим питањима не бави на систематичан и консеквентан начин. То су углавном успутне мисли и идеје разасуте по његовим радовима. Чини се да не би допринело бољем разумевању уколико би се од тих разбацаних мисли и идеја правила вештачка, доследно изведена теорија. Зато ћемо се осврнути само на неке најинтересантније Николајеве мисли о овој проблематици. Будући да се понегде срећу опречни ставови о истим стварима, изнећемо и једне и друге тамо где је то неопходно.

Иако нигде експлицитно не дефинише философију и науку, ипак се може закључити да им придаје уобичајена значења. Философија је теоријско и кохерентно мишљење (мишљење мишљења). Она тражи истину у самом мишљењу а наука у природним стварима и њиховим узајамним односима. Оно што им је заједничко јесте усмереност на овострану реалност и немоћ да прекораче границе природног света. Оне не само што не допиру до Вечне Истине већ су неспособне да одгонетну и тајну вештаственог света. Људски разум, ако је одвојен од Бога, сам по себи је трагичан, а тиме и философија и наука, јер им је он једини инструмент (Мисли о добру и злу, 515). По својој природи разум је увек склон самообмани и редукцији мноштва ствари на једну. Ту његову особину Николај назива „буквалношћу“ (исто, 515). Та буквалност разума манифестује се у тежњи да се „један нижи свет схвати пространијим од осталих виших светова, или пак када све више светове види садржане у том нижем свету“ (исто, 515). Аутономни људски разум и ум имају још једну карактеристику која их спречава да буду поуздани извори знања и истине. То је „вратоломност“ (исто, 515). Она се огледа у склоности да разум не види или прескаче поједине светове, што има за последицу непознавање целине света (исто, 515).

Целину света чине четири света: природни, морални, духовни и божански (исто, 515). По Николају, то нису четири света у супстанцијалном смислу, већ само један. Природни свет (свет феномена и појава) је акциденталан, а управо је тај свет доступан научном знању. Ако се, захваљујући буквалности разума, тај свет представи као једино постојећи, онда је напросто реч о лажном сазнању. Будући акциденталан, природни свет има своју суштаственост у моралном свету, морални у духовном, а духовни у божанском. Према томе, свако истинито сазнање мора да обухвати целину, а то наука и философија нису у стању, и зато су њихова знања релативна, парцијална и хетерогена. У свом огреховљеном свету људи су склони томе. Склони су да целину света замене деловима. Труд пак који улажу да сазнају делове, а не целину, узалудан је.

„Узалуд људи траже смисао једне твари у њој самој, или смисао свих видљивих твари у њиховој укупности. Нити су га нашли, нити га налазе, нити he га наћи. Без творца твари ништа се не да осмислити, ништа разумети. Посматрана без и изван Бога свака је твар за нас тама; светлост у светлости Бога“ (Размишљања, СД IX, 743). Ограниченост и недовољност природних знања произлази из делимичности и ограничености самог материјалног света. Само тај свет (део целине света) не може да задовољи човека (Мисионарска писма, СД VIII (205), 221). То знање се односи на део, зато је оно незнање, јер део није исто што и целина (Човече, Бог те познаје, СД XI, 393–394). Научном методу и знању је крај где је крај и феноменалном свету. Помоћу имагинације, алегорија, интуиције и логичног закључивања, философија делимично прекорачује те границе, али ни она не обухвата тоталитет (Религија Његошева, 96).

Хипотетичност и релативизам природних знања произлазе и из чињенице да свет није статичан. Свет је динамичан, у непрестаном је настајању и промени. Сваког дана је нов. Сваки нови дан је ново чудо – ново стварање света (Мисли о добру и злу, 758). Зато научне истине не могу да буду општеважеће. Пошто је свет у непрестаној промени, у настајању и нестајању, са његовим променама се мењају и научна знања о њему.

Човек се никад не задовољава описивањем феноменалног света, већ стално настоји да проникне и у оно што је иза појава. Тим питањима се бави философија.

Она одговара на питање шта је свет у својој суштини.

Философија је „ореол науке“ (исто, 757), њена синтеза, али исто тако и њена основа. Све науке се директно или индиректно ослањају на једну – метафизику. Ти метафизички ставови дају перспективу и усмеравају науке. Без тога би науке биле уске и прозаичне (исто, 757). Философија је „теферич науке“ (исто, 757) и њен „седми дан“ (Религија Његошева, 96). Наука је агрегат који ради и показује плодове свога рада, философија је „висока госпођа“ (исто, 757) која убира плодове тога рада. Модерна философија живи од „Платона, Аристотела и других јелинских незнабожачких философа“ (Изнад Истока и Запада, СД V, 802). Историја философије је „историја највећих заблуда у прошлости човечанства“ (исто, 802). Од световних философија Николај је највише ценио стоицизам, првенствено због његовог моралног учења. Он му се чини племенит, узвишен, човекољубив и пространогруд (Брод на таласима, СД II, 262). У односу на остале философске системе стоицизам је без премца, али га ни он не задовољава. Интересантна је паралела коју Николај поставља између стоицизма и хришћанства. Стоицизам је мислени философски систем, хришћанство религија. Стоицизам је теорија, хришћанство искуство (исто, 263). Стоицизам говори о безличном Богу, хришћанство о оваплоћеном Логосу о личном Богу (исто, 263). За стоицизам је бесмртност само мисаони постулат, за хришћанство емпиријско искуство, јер оно види „оживљене мртве“ (исто, 263–264). Стоицизам теоријски велича врлину, хришћанство је пуно мученика врлине (исто, 264). Стоицизам говори о животу: „дођох, видех и отрпех“, а хришћанство: „дођох, видех и победих“ (исто, 264). Стоицизам је књига, хришћанство живот. Стоицизам је сумња озарена пурпурном слутњом, а хришћанство Јеванђеље, блага вест о осећеној и доживљеној радости.

Стоицизам је фатализам до резигнације, а резигнација до самоубиства. Хришћанство је хероизам до Крста. Стоицизам је светлост коју човек посматра, хришћанство светлост којом човек хода и живи (исто, 264).

Настављајући даље с поређењем, Николај истиче, с једне стране, религиозну димензију стоицизма, а с друге, философску димензију хришћанства. Уколико је стоицизам искуство, утолико је он религија, а уколико је хришћанство теорија и спекулација, утолико је оно философија (исто, 264). Премда је овде само реч о односу стоицизма и хришћанства, иста паралела се може повући уопште између философије и хришћанства.

Када се мало више удуби у ова размишљања, види се да Николај не вреднује философију и науку узете саме за себе. Он се, у ствари, пита шта оне значе за коначну судбину човека, и долази до закључка да као такве не значе ништа, јер му не откривају праву Истину. Он све посматра из есхатолошке перспективе и са сотириолошког аспекта. У том контексту његова размишљања и треба вредновати и посматрати.

--------------------------------------

Извор: Р. Биговић, Од Свечовека до Богочовека: хришћанска философија владике Николаја Велимировића, Друштво Рашка школа, Београд (1998), стр. 126–130.

Извор: Православље

У почетку, паралелно с благодатним духовним свјетлосним небом, кроз божанску Животворну Силу Господњу створена је и Земља.

Да би се одгонетнула ова мистична тајна, Свети Василије Велики у својој бесједи о Божјем стварању Земље и човјека изричито наглашава:

„Пошто се о почетку говори на толико начина, обрати пажњу на то да ли та реч овде одговара свим својим значењима. Јер, можеш да сазнаш од ког времена је започело устројавање овога света ако, идући уназад од садашњости према прошлости, покушаш да откријеш први дан постанка света. Наиме, тако ћеш открити одакле је времену дата прва кретања; затим и то да су, попут каквих темеља и основа најпре саздани небо и земља; затим да постоји неки уметнички Разум који управља уређењем свега видљивог, као што показује реч почетак. Открићеш и то да свет није изумљен насумице и без разлога, већ због неког важног циља и да би бићима пружио велику корист, будући да је свет уистину школа словесних душа и училиште богопознања које, кроз оно што је видљиво и чувствено, узводи ум ка виђењу онога што је невидљиво као што каже Апостол: Јер што је на њему невидљиво од постања света умом се на створењима јасно види (Римљ. 1, 20). Или је можда речено у почетку створи, зато што је стварање било целовито, пошто је сâм почетак неподељен и без временског размака. Јер, као што је почетак пута још увек пут и почетак куће није кућа, тако и почетак времена није време, па чак није ни његов најмањи дио. Но, ако се неко противи овоме и каже да почетак јесте време, нека зна да онда треба да га подели на делове времена. Ти делови су почетак и средина и крај – а замислите почетак почетака, потпуно је смешно. Онај пак који раздељује почетак, начиниће два почетка уместо једнога, или чак небројено почетака, пошто ће се оно што је раздељено увек раздвојити на друге делове. Речено је, дакле, у почетку створи, да бисмо увидели да је свет саздан истог трена кад је изречена воља Божја, и то без протока времена. Износећи јасније смисао ових речи, неки други тумачи су говорили: У целини створи Бог, односно наједанпут и у малом раздобљу. Толико, наиме, имам да кажем о почетку, а то је тек један мањи део.“

Читајући ове мудре ријечи, долази се до закључка да сав стваралачки процес Господњи има своју цјеловитост. Та цјеловитост креће од У почетку створи Бог небо и земљу, па све до судњег дана, кад ће Бог Отац рећи: Готово је, сврши се. То је континуитет који траје и никад се не прекида, него се наставља с осмим вјечним благодатним даном Господњим.

Да ли се уколико може одгонетнути ова мистична тајна?

У ВРИЈЕМЕ ОНО: У почетку (ни из чега) створи Бог (Отац кроз Сина Божјег у Духу Светом) небо и земљу. А земља беше празна и пуста, и беше тама над безданом, и дух Божји лебдео је над водама (Пост. 1, 2).

Вјерујем у једнога Бога Оца Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог.

Погледајмо шта нам о тој земљи без обличја бесједи Св. Василије Велики:

„А земља, вели, беше без обличја и пуста. Пошто су обоје, и небо и земља, по постању били исте части, како то да је небо доведено до савршенства, а да је земља створена још увек несавршена и неуређена? И уопште, шта је то на земљи неустројено? И из ког разлога је земља била невидљива? Коначно саздање земље представља изобиље које је на њој: клијање сваковрсног биља, бујање високог дрвећа – и плодног и неплодног – лепота боја и миомирис цвећа, као и оно биље које ће заповешћу Божјом касније изнићи из земље која га је изнедрила. А пошто тада још не беше постало ништа од свега овога, повест о стварању с правом назива земљу пустом. То исто бисмо могли рећи за небо: ни оно не беше у целости саздано, нити беше у потпуности украшено, пошто га нису обасјавали ни Месец ни Сунце, нити је било крунисано венцем звезда. Јер, ништа од тога не беше створено. Према томе, нећеш се огрешити о истину ако кажеш да је небо било неуређено. Земљу је, пак, назвао невидљивом из два разлога: зато што још не беше човека да је види, и зато што је била испод површине воде која ју је прекривала, те се није могла видети. Воде се, наиме, још не беху сабрале на своја зборишта, која је Бог касније начинио и назвао морима. Шта је, дакле, то што је невидљиво? Најпре оно што се по природи не да видјети телесним очима, као што је наш ум. Затим оно што је по природи видљиво, али је скривено, јер је неким телом заклоњено, као што је скривено гвожђе које је у дубини земље; у том смислу је, сматрам, овде речено за земљу да је невидљива, јер беше прекривена водом. Према томе, пошто светлост још не беше настала, уопште није необично да Писмо назива земљу невидљивом јер беше у мраку, пошто је био неосветљен ваздух изнад ње.“

У почетку створи Бог (Отац кроз Сина Божјег у Духу Светом) и земљу (Пост. 1, 1).

Није речено: У почетку ствaрао је Бог земљу, него је јасно речено: У почетку (ни из чега) створи Бог земљу. ‘Стварати’ је процес који траје, а ‘створити’ је нешто што се деси у тренутку.

У овом савршеном процесу припреме Земље за Шестоднев имамо неколико доба, која су уско повезана јер чине један нераздјељиви (ван)временски период:

1. Пусто доба. – А земља беше празна и пуста... – Мојсије наглашава да Земља, кад је створена, бјеше празна и пуста. Земља је првостворена јединка од које ће (и на којој ће), све бити створено. Она је у почетку имала неправилан облик и на њој није било рељефних форми. Одузмите јој сва мора (воде) и замислите како је могла изгледати. Била је у почетку таква да на њеном тлу није обитавала ни вода, ни било какво растиње. У почетку, кад је створена, Земља је обиловала различитим врстама стијена које је Бог створио у трену, заједно с осталим земаљским честицама.

2. Хладно доба. – И беше тама над безданом... – Земља није обитавала у бездану него над безданом, јер је као првостворена јединка имала своју узвишеност пред Господом Богом. Хладни бездански утицај на њој творио је одређену хладноћу, а Дух Божји својим промислитељским планом савршено је (по потреби) прилагођавао своју божанску свјетлост и благодатну топлоту – да би се Земља савршено припремила за Шестоднев.

3. Водено доба. – Односи се на излазак вреле водене паре на површину Земље и стварања огромне количине конденза, због врелог и хладног вањског утицаја. Кад буду стечени сви услови, тј. кад се формира огромна количина топле воде и водене паре, и кад вода и ужарена лава промислом Господњим дају свој допринос да се стекну услови за стварање различитих рељефних форми, Господ Бог ће дан трећи Шестоднева Земљи подарити нови величанствен изглед.

4. Живо доба. – И дух Божји лебдео је над водама... – Ове ријечи Мојсијеве упућују на присуство силе Господње која је облагодаћивала воду и Земљу да би се створио будући живот кроз материју. Дух Божји својим присуством тако свједочи истину да се ово све збило и да је он био основна покретачка снага у обликовању Земље. Господ Бог је поставио дубок темељ, на којем је постепено градио и обликовао своју грађевину Господњу и ништа није препустио случају. Господ Бог је могао учинити да се сав овај процес припреме и обликовања Земље за Шестоднев збије у трену, али Он жели да све створено има и своје активно учешће.

Колико је ово нераздјељиво доба трајало, зна само Господ Бог, а човјек може само да нагађа. Свети апостол Петар поручује: Али ово једно немојте превиђати, вољени, да је један дан пред Господом хиљада година, и хиљада година као један дан (2. Птр. 3, 8). – Ово је период који се одвијао прије Шестоднева и он се не може мјерити земаљском временском димензијом. Ма колико био дуг тај период постојаности Земље, то нам само говори истину о вјечности Бога. Кад је ријеч о овом питању, човјек би требао бити много одмјеренији јер Господ Бог ће нам открити своју премудрост на крају вијека и многе ће посрамити. Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице. Сад знамо делимично (1. Кор. 13, 12).

Кад се сагледа ово нераздјељиво ванвременско доба, намеће се загонетно питање како и којим редослиједом се овај процес по промислу Господњем одвијао. И да ли је послије овог доба настао период неке врсте праисторије као Божјег експеримента? Књига Постања доказује супротно.

Овај дан један веома је дубоко и загонетно питање, на које се олако не може дати одговор. Усредсредимо се на кључно питање, а то је: Откуд над Земљом густа водена пара коју спомиње Мојсије? Али се подизаше пара са земље да натапа сву земљу (Пост. 2, 6).

Да ли је Мојсије ову водену пару споменуо реда ради или је она по промислу Господњем имала своју сврсисходност?

Господ Бог дјела савршено, по већ утврђеном плану, и ништа не препушта случају, јер Божје дјелање које се одвијало унутар Земље имало је само један задани циљ: да површина и унутрашњост Земље имају узајамну сарадњу и да све има своју савршену сврсисходност (јер како човјек тежи истинском јединству са Господом, исто тако и, створена материја тежи ка свом узајамном јединству). Присуством Духа Божјег и његовим савршеним животворним дјеловањем, Земља ће по промислу Господњем бити савршено удешена за Шестоднев.

Како бисмо могли протумачити благодатну улогу Духа Божјег и анђеоске силе у овом божанском процесу?

...и дух Божји лебдио је над водама (Пост. 1, 2). – Мојсије овдје строго подвлачи да на Земљи имамо присуство благодатног животворног Духа Божјег. Уједно наглашава да је Дух Божји лебдио над водама. Присуство животворног Духа Божјег само по себи говори да ће и на Земљи бити створен благодатни живот у материји, будући да бескрајна благодатна животворна сила и моћ Духа Божјег може да начини апсолутно све, чак и оно што човјечји ум не може замислити. Још кад томе придодамо моћну и силну послушну благодатну војску небеску, те неуморне и послушне Божје благодатне раднике, та планирана Божја грађевина може само да поприми савршен благодатан изглед. Јер ова војска Господња (анђели) има велику благодатну силу даровану од Господа Бога, а то нам доказује детаљ кад анђео Господњи одваљује камен са Исусовог гроба: И гле, земља се затресе веома; јер анђео Господњи сиђе (у благодатној сили Господњој) са неба, и приступивши (Исусовом гробу) одвали камен од врата гробних, и сјеђаше на њему. А (свјетлоносно) лице његово беше као муња, и (благодатно) одело његово бело као снег (Мт. 28, 2–3). Кад се ова благодатна свјетлоносна сила преусмјери у негативном (злом) правцу, нажалост, она онда (по допуштењу Господњем) поприма разорну моћ.

Какво је активно учешће имала у стваралачком процесу војска Господња, тј. благодатни анђели, то остаје за човјеков неблагодатни ум велика тајна, али псалмопјевац Давид стваралаштво Господње осликава на овај начин: У почетку, Господе Боже – Обукао си (земаљско небо у своју благодатну) светлост као (своју благодатну свјетлосну) хаљину, разапео (си Земљи) небо као (благодатни) шатор. (Благодатном) Водом си покрио (благодатне царске) дворове своје, (благодатне) облаке направио да су ти (благодатна) кола, идеш на крилима (благодатног) ветра. Чиниш (благодатне) ветрове да су ти (благодатни) анђели, (благодатни) пламен огњени да су ти (благодатне) слуге. Утврдио си (у почетку Својом божанском силом) земљу на темељима њезиним, да се (обитавајући у Твојој вјечној животворној благодати) не разори до века (Пс. 104, 2–5). Наиме, и анђели су Божја створења која немају стваралачку моћ, али Бог, та вјечна љубав, воли своју творевину и жели да и они у јединственом духу учествују у стваралаштву Господњем. Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) је савршени благодатни свјетлосни градитељ, а његова благодатна војска (анђели) јесу послушни благодатни радници. Благосиљајте Господа (благодатни) анђели његови, који сте силни (благодатном) крепошћу (Божјом) извршујте (благодатну) реч његову (вјечно) слушајући глас (истинске) речи његове. Благосиљајте Господа све (послушне) војске његове, (искрене) слуге његове, које (искрено) творите вољу његову (Пс. 102, 20–21). – Дакле, у почетку благодатним анђелима и благодатном човјеку све је било благодатно даровано. Нажалост, неки од њих својевољно не прихватише ову вјечну животворну благодат.

Погледајмо шта нам о овој Божјој животворној Сили бесједи Свети Василије:

„И Дух Божји, вели, дизаше се над водом (Пост. 1, 2). – Ако овим речима писац има на уму овај дух, односно разливање ваздуха, тада схвати да ти он набраја делове света, односно да је Бог створио небо, земљу, воду, ваздух, и то овај ваздух што се још разлива и тече; или опет, што је много истинитије, а што су потврдили и старији од нас: Духом Божјим назван је Свети Дух: јер Писмо чува ово име нарочито и искључиво за Светога Духа, и ниједан други дух се не назива Духом Божјим осим Светог Духа, који блажену Тројицу чини целовитом. Ако такво мишљење прихватиш, стећи ћеш највећу корист од њега. А како се то дух дизаше над водом? Рећи ћу мишљење које није моје, већ једног Сиријца, који колико беше удаљен од световне мудрости, толико беше близак познању истинских ствари. Говорио је он, дакле, да је језик Сиријаца изражајнији, и да се, пошто је сродан са јеврејским, некако више приближава смислу Писма. Смисао ових речи је, дакле, овакав: дизаше се, каже он, говорили су уместо грејаше и оплођаваше природу вода, по угледу на птицу која лежи на јајима, па их на тај начин загрејава и убризгава им некакву животну силу. Тако некако, веле они, треба схватити ове речи да се Дух Божји дизаше, односно да је припремио природу воде како би она могла дати живот од себе. Према томе, то је довољан одговор на оно што неки испитују, а то је да је и Дух Свети учествовао у стваралачком деловању.“

Како бисмо могли протумачити светитељеве божанствене ријечи, тј. присуство Духа Божјег на Земљи и Његову улогу?

У почетку земља беше празна и пуста, и беше тама над безданом (Пост. 1, 2). – У почетку, кад је створена, Земља није била прекривена водом – обитавала је над непрегледном мрачном провалијом (безданом) и није имала своје обличје. Кад је у почетку Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) створио Земљу, у њеној унутрашњој грађи, поред одређених створених земаљских честица, обитавала je, између осталог, ужарена лава и вода. У овом почетном процесу формирања Земље воде ће с временом, својим непрестаним кретањем, било у врелом или топлом стању, имати велику улогу при распадању одређених површинских стијена. Наиме, кретањем кроз своја корита воде су долазиле у додир и са хладним стијенама, што је изазивало реакцију – пуцање стијена и промјену њених облика. Воде ће у овом почетном процесу својом енергијом обликовати корита за ријеке, а разне врсте непрестаних вулканских експлозија удесиће спремишта за мора. Вода и лава ће својим дејством извршити само основни дио припреме Земље за Шестоднев, а Земља тим дејством неће задобити своје савршено обличје. Ипак ће се, по вољи Господњој, удесити савршени услови да небески свод добије од Земље дар, а тим даром Господ Бог ће даровати Земљи небеске украсе.

Како се тај почетни процес одвијао?

И данас видимо да различите воде непрестано излазе из Земљине унутрашњости. Кад изађе на Земљину површину у виду извора и кад се претвори у ријеку, вода с временом располаже све већом енергијом, зависно од своје масе и брзине кретања. Својим непрестаним кретањем вода има способност да врши одговарајући рад: својом енергијом кроз водена корита која је с временом направила она врши транспорт разних врста материјала који се нашао на њеном путу. Да би воде испуниле овај задатак, за нешто такво потребна је енергија и огромна покретачка снага, а ту силу и моћ даровао им је Господ Бог.

Својим непрестаним кретањем кроз унутрашњост Земље поједине воде направиће услове за своју филтрацију, тј. пречишћавање. У почетку, те воде, путујући кроз унутрашњост Земље ка земаљским изворима, својом енергијом купиће све што им се нађе на том путу и по вољи Господњој распоређивати гдје је то потребно. То су различите врсте соли, минерала, земље, пијеска – зависно од тога каква је унутрашња грађа Земље. Приликом кретања кроз своју унутрашњост, по промислу Господњем, воде долазе у додир са ужареном лавом и својим изласком на Земљину површину формирају термалне изворе. Чињеница је да данас на Земљи имамо 430 живих вулкана, од којих је 380, правилно распоређено дуж морске обале. У почетку то су били врели извори налик гејзирима, а касније вулканска гротла, јер по промислу Господњем воде су направиле предуслов да вулкани имају своју сврсисходност. Наиме, воде и вулкани непрестано су радили како би Земља задобила будуће рељефне форме и савршено се припремила за Шестоднев. У почетку тих вулкана је вјероватно било много више, а трећи дан, наредбом Бога Оца – Нека се слију воде што су под небом на једно место (Пост. 1, 6) – многе вулкане, по промислу Господњем, прекрила су мора. С обзиром на распрострањеност овог моћног божанског процеса по читавој Земљи, с временом ће се створити услови да Земља дарује небу дио себе и да буде прва по части.

Али се подизаше пара са земље да натапа сву земљу (Пост. 2, 6). – Намеће се загонетно питање како се створила толика количина воде, од које ће се дан трећи, по вољи Господњој, формирати мора.

Изласком воде и лаве у врелом стању из унутрашњости Земље и утицајем вањске температуре долази до великих испарења. С временом око Земље се ствара огроман густи парни омотач. Тај парни омотач се постепено формирао, јер је дио водене паре остајао у истом стању, а један дио се претварао у течно стање, због врелог утицаја са Земље и хладног безданског утицаја. Овим процесом стварала се над Земљом велика количина конденза и количина воде на Земљи постепено се повећавала. Оваквим савршеним дејством по промислу Господњем с временом ће се повећавати парни омотач око Земље и ова формирана густа водена пара ће својим кондензом натапати сву Земљу. Уједно, умјереност топлоте воде је у почетку Божјег стваралаштва у много чему битна за будући развој биљног и рибљег свијета и различитих микроорганизама и живота уопште на Земљи. Благодатним дејством Духа Божјег та умјерена температура воде удесиће савршене благодатне услове за убрзан развој биљног сјемена, које ће бити створено дана трећег. Тако ће сјеме које ће од Господа Бога бити даровано Земљи имати оптималне услове да тог дана натприродно клија без присуства сунчеве енергије. Без ове животворне Божје топлоте и божанске свјетлости незамисливо је даље стваралаштво Господње, јер ће ова животворна топлота и божанска свјетлост одиграти веома битну улогу, нарочито у почетном дијелу Шестоднева. Уједно, ова божанска животворна сила Духа Божјег убризгаваће животну силу у густу водену пару, да и она добије својство животне примјене.

Овдје се уједно намеће једно загонетно питање: Како су на Земљи без обличја настали ти огромни кратери (спремишта за мора) и гдје су те силне стијене које су обитавале прије тих насталих кратера? Логички гледано - на Земљи - вода је обитавала међу стијеновитим расјелинама у облику непрегледних термалних језера који су били међусобно повезани. Дана првог, кад се Земља почела окретати, по промислу Господњем почели су се одвајати од Земље дијелови честица (земља, лава, стијене, ситно камење, пијесак, вода) које су биле одређене за стварање планетарног система и тим чином удешавају се просторна спемишта за мора. Дана трећег, натприродним отицањем воде (савршеном распоређеношћу удешена је уједно плима и осека) - Земља ће задобити савршено обличје. С тим у вези, читавом планетарном систему, Господ Бог подариће слично обличје - као што га је подарио Земљи. Дана првог ове честице одржава у простору Дух Божји, дан други Господ Бог ствара свод и ширењем свода ове честице путују у своје будуће боравиште (небо), а тек дана четвртог Господ Бог ће од ових сједињених материја створити планетарни систем, тј. будућа небеска свјетила. То мистично ширење свода у трену (сводни прасак) има своју полазну тачку, а то је Земља. Кад Господ Бог створи свод, прво га у трену рашири докле ће досезати сав планетарни систем, па га тек онда назва небо. Свод има улогу да своди са неба све што је Земљи потребно да би на њој живот текао савршено.

Да бисмо се бескрајно дивили овом премудром благодатном Умјетнику, покушајмо пронаћи извор Његовог савршеног божанског надахнућа.

Погледајмо једно „могуће“ размишљање о Божјем стваралаштву у Шестодневу.

Читајући разне научне и теолошке тезе о постанку свијета и човјека, увиђамо да оне, нажалост, Господа Бога стављају у оквире ограничености, као да ни сам Господ Бог није сигуран у оно што ствара, нити у то шта ће његовим стварањем испасти. Зар је могуће да је Савршени Творац утрошио толико времена (милионе година) на своје експериментисање – да би све било савршено удешено, као што данас својим очима видимо? Поставимо себи људско питање: Како је могуће да данас ниједна, ама баш ниједна, животињска врста није еволуирала, ако знамо да нас наука учи да је животињски свијет настајао у различитим временским периодима? Тако посматрано, било би логично да смо и сами свједоци промјена бар једне животињске врсте. Стручњаци нпр. предано експериментишу с неким врстама мајмуна, чах их уче да причају – али су помаци мали или катастрофални. Можда понека животиња нешто и научи, али само по инстинкту који јој је уградио Творац, јер ју је Он по својој вољи такву и начинио, али да размишља као човјек – то се још није десило.

Шта тек рећи за човјека, који је само у посљедњем вијеку технолошки веома напредовао, а на њему се не виде никакви трагови еволуције.

Кад се наведене чињенице сагледају, намеће се неизбјежно питање: Да ли савршени Господ Бог може на Земљи све створити за шест дана или су ти дани у ствари хиљаде или милиони година?

Уочимо разлику између дана један (ванвременаски период Божјег стваралаштава) и дана првог (Божје стваралаштво у Шестодневу).

Опростите, због ограничености текста, прилажемо вам само дан први Шестоднева а остале дане Божјег стваралаштва у Шестодневу приредиће се можда другом приликом ако администратор сајта благослови.

Погледајмо шта нам то бесједи Св. Василије Велики о дану првом:

„Ако је настанак светлости претходио осталим стварима, како се сада изнова каже да је сунце настало да обасјава земљу? Пре свега, немојте се ругати својеобразности израза, јер ми не пратимо избор речи, попут вас, нити се бавимо тиме да је њихов поредак ритмичан. Наиме, у нас нема оних који глачају речи, нити ми користимо благозвучне изразе, него увек придајемо важност значењу самих речи. Обрати, дакле, пажњу на то да ли је Мојсије речју обасјавају у довољној мери изразио оно што је желео; јер уместо светлити рекао је обасјавати. То, међутим, није у опреци са оним што је досад речено о светлости. Јер, у почетку је створена сама природа светлости, а сада саздано то сунчано тело да буде носилац оне првостворене светлости. Наиме, једно је ватра, а нешто је друго светиљка – ово прво има силу да осветљава, а друго је саздано да светли онима којима је то потребно – тако су и сада створена светила небеска, да буду причасници оне невештаствене светлости.“

Каква би могла бити ова мистична свјетлост?

У ВРИЈЕМЕ ОВО: И рече Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом): ‘Нека буде светлост.’ И би светлост. И виде Бог светлост да је добра, и растави Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) светлост од таме. И светлост назва Бог дан, а таму назва ноћ. И би вече и би јутро, дан први (Пост. 1, 3–5).

Нека буде]]>1573Sat, 11 May 2013 15:14:00 +0000https://pouke.org/index/1346440445/1346440934/%D0%BA%D0%BE-%D0%B1%D0%B8-%D0%BC%D0%BE%D0%B3%D0%B0%D0%BE-%D0%B1%D0%B8%D1%82%D0%B8-%D0%BC%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%87%D0%BD%D0%B8-%D0%B0%D0%BD%D1%92%D0%B5%D0%BE-%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BF%D0%BE%D0%B4%D1%9A%D0%B8-r1568/

Али анђео (пратилац и гласник) Господњи нађе је код студенца у пустињи, код студенца на путу у Сур (Пост. 16, 7) и призва Агару да се покори пред Господом. – А анђео Господњи рече: „Врати се Господарици својој и покори јој се“ (таква је воља Господња) (Пост. 16, 9). И кад се Агара послушно покори у свом срцу: – Опет (у име Господње) рече анђео Господњи: „Умножићу веома потомство твоје, да се неће моћи пребројати до множине“ (Пост. 16, 10). Тада Агара призва име Господа који говори с њом (кроз анђела Господњег): „Ти си Бог, који ме види (кроз анђела Господњег). Јер, говораше она: Видех (у анђелу Господњем) Бога (Живог, који са мном кроз њега разговараше) и после тога још сам жива“ (Пост. 16, 13).

Али анђео (благодатни заштитник) Господњи (с моћним благодатним гласом Господњим) викну га са неба (да би спријечио искреног слугу Господњег), и рече: „Авраме! Авраме!“ А он (послушно) рече: „Ево ме.“ А анђео (Господњи, у име Господње) рече: „Не дижи руке своје на дете, и не чини ништа (таква је воља Господња), јер сад познах (у име Господње) да се бојиш Бога, када ниси (због кушње Господње) пожалио сина свога, јединца свога, мене ради“ (што те у име Господње спријечих) (Пост 22, 11–12). И анђео Господњи (у име Господње) опет викну с неба Аврама. И рече: „Собом се заклех“, вели Господ: „Кад си тако (по заповијести Господњој) учинио, и ниси (због нашег благодатног јединства у Духу Светом) пожалио сина свога, јединца свога, заиста ћу те благословити и потомство твоје веома умножити, да га буде као звезда на небу и као песка на брегу морском, и наследиће потомство твоје врата непријатеља својих (Пост. 22, 15–17).

И јави му се (свјетлоносни) анђео (као свјетлосни претеча) Господњи у пламену огњеном (гдје су се) из купине (благодатно прожимали Отац и Син у Духу Светом). И погледа, а то купина (благодатним свјетлосним) огњем (Господњим) гори, а не сагорева. И Мојсије рече: „Идем да видим ту утвару велику, зашто не сагорева купина.“ А Господ кад га виде где иде да види, викну га Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) из купине, и рече: „Мојсије! Мојсије!“ А он одговори: „Ево ме.“ А Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) рече: „Не иди овамо. Изуј обућу своју с ногу својих, јер је место где стојиш света земља“ (јер су на њој присутни Отац и Син у Духу Светом). Још рече (Бог-Отац кроз Сина у Духу Светом): „Ја сам Бог оца твога, Бог Аврамов, Бог Исаков и Бог Јаковљев. А Мојсије заклони лице своје, јер га страх беше гледати у (Тројичног) Бога (како се благодатно прожима у вјечној свјетлости Господњој) (Изл. 3, 1–6). Овај прожимајући чин у пламену огњеном удара духовни печат благодатном јединству: Да сви једно буду, као ти, Оче, што си (у Духу Светом) у мени и ја (у Духу Светом) у теби, да и они у нама једно буду (као што је у Духу Светом анђео Господњи у нама и Ми у Духу Светом у њему) (Јн. 17, 21).

И рече Господ (Отац као Врховни ауторитет) "Добро видех невољу народа свога у Египту, и чух вику његову од зла које му чине настојници, јер познах муку његову. И сиђох да га избавим из руку египатских, и да га изведем из оне земље у земљу добру и пространу, у земљу где млеко и мед тече, на место где су Хананеји и Хитеји и Амореји и Феризеји и Јевеји и Јевусеји. И сада ево вика синова Израиљевих дође преда ме. И видех муку којом их муче Египћани. Сада хајде да те пошаљем Фараону, да изведеш народ мој, синове Израиљева, из Египта." А Мојсије рече Богу: " Ко сам ја да идем Фараону и да изведем синове Израиљеве из Египта?" А Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) рече. "Ја ћу бити с тобом, и ово нека ти буде знак да сам те ја послао: кад изведеш народ из Египта, служићете (Истинском) Богу на овој гори." А мосије рече (Истинском) Богу: "Ево, кад одем синовима Израиљевим, па им кажем:‛Бог отаца ваших посла ме вама’, ако ми рекну: ‛Како му је име?’ Шта ћу им казати?" А Господ (Отац) рече "Ја сам онај који јесте (свему Бог Отац).“ И рече: "Тако ћеш казати синовима Израиљевим: који (заиста) јесте (свему Бог Отац), он ме посла вама. И опет рече Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) Мојсију: "Овако кажи синовима израиљевим: Господ Бог (Света Тројица) отаца ваших, Бог Аврамов, Бог Исаков и Бог Јаковљев посла ме вама, то је (уједно и Тројично) име моје довека, и то је спомен мој од колена на колено." Иди, и скупи старешине Израиљеве, па им реци: ‛Господ Бог (Света Тројица) отаца ваших јави ми се, Бог Аврамов, Исаков и Јаковљев’ говорећи: ‛доиста обиђох вас, и видех како вам је у Египту.’ Па рекох: ‛извешћу вас из невоље египатске у земљу хананејску и хотејску и јевусејску, у земљу где тече млеко и мед. И они ће послушати глас твој, па ћеш ти и старешине и израиљске отићи цару египатском, и рећи ћете му: ‛Господ Бог (Света Тројица) јеврески срете нас, па ти се молимо да изађемо три дана хода у пустињу да принесемо жртву Господу Богу (Светој Тројици) своме.’ А ја знам да вам неће допустити цар египатски да изађете без руке крепке. Али ћу пружити руку своју, и ударићу Египат свим чудесима својим, која ћу учинити у њему: и после ће вас пустити. И учинићу да народ нађе љубав у Египћана, па кад пођете, нећете поћи празни, него ће свака жена заискати у суседе своје и домаћице своје накита сребренога и накита златнога и хаљина, и ставићете на синове своје и на кћери своје, и опленићете Египат (Изл.3, 7-22)." А Мојсије одговори: "Али неће ми веровати ни послушати гласа мога, јер ће рећи: није ти се Господ (Отац) јавио." А Господ (Отац) рече: "Шта ти је то у руци?" А он одговори:"Штап". А Бог (Син Божји или Бог- Отац кроз Сина у Духу Светом) рече: "Баци га на земљу." И баци га на земљу, а он поста (стваралачком силом Господњом) змија. И Мојсије побеже од ње. А Господ (Отац) рече Мосију: "Пружи руку своју па је ухвати за реп. "И пружи руку своју, и ухвати је, и опет поста штап у руци његовој. То учини, рече Господ (Отац), да вјерују да ти се јавио Господ Бог (Света Тројица) отаца њихових, Бог Аврамов, Бог Исаков и Бог Јаковљев. И Опет рече Господ (Отац). "Стави сада руку своју у недра своја., а кад је извади из недара, а то рука му губава, бела као снег (вољом Господњом). А Бог (Син Божји или Бог-Отац кроз Сина у Духу Светом) рече: “Стави опет руку своју у недра своја, а кад је извади из недара, а то опет постала (благодатном силом Господњом) као и остало тело његово. „Тако", (нераздјељивом Ријечу) рече Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом), „ако ти не узвјерују и не послушају гласа твога на први знак, послушаће за други знак. Ако ли не узверују на за та два знака и не послушају гласа твога, а ти захвати воде из реке, и пролиј на земљу, и претвориће се вода коју захватиш из реке, и претвориће се крв у земљу (Изл. 4, 1-19).”

И дође анђео Господњи од Гаглала у Воким и рече: „Извео сам вас у земљу за коју сам се заклео оцима вашим, и рекох (у име Господње): Нећу покварити завета свога са вама довека (док год будете слиједили пут Господњи). А ви не склапајте савеза са становницима те земље (јер је то мрско Господу), олтаре њихове (у име Господње) раскопајте. Али не послушасте гласа мога. Шта сте то учинили? Зато и ја (анђео Господњи) рекох: нећу их (својом анђелском војском) одагнати испред вас, него ће вам бити као трње, и (демонски) богови њихови биће вам замка. А кад изговори анђео Господњи ове речи свим синовима Израиљевим, народ подиже глас свој и плака. Зато прозваше оно место Воким, и онде приносеше жртве Господу (Суд.2. 1-5).

И догоди се, кад он служаше по своме реду пред (Тројичним) Богом, да по обичају свештенства паде му удео да уђе у храм Господњи и кади. И све мноштво народа мољаше се напољу за време кађења. А њему се јави анђео (вјесник) Господњи ставши с десне стране кадионог жртвеника. А збуни се Захарија видевши га и спопаде га страх (Лк. 1, 8–11). И рече му: Ја сам (свјетлоносни анђео Господњи) Гаврило који стојим пред Господом Богом, и послан сам да ти (у име Господње) говорим и да ти благовестим (шта је воља Господња) (Лк.1, 19).

А у шести месец би послан од Бога (у благодатној сили Господњој) анђео Гаврило у град галилејски по имену Назарет (да би чувао и пратио будућег Богомладенца), девојци зарученој за мужа, по имену Јосиф, из дома Давидова; девојци беше име Марија (Лк. 1, 26–27). И рече јој најсвјетлоноснију тајну која му је повјерена: Дух Свети доћи ће на тебе, и сила Вишњег осениће те; зато и оно што ће се (вољом Господњом) родити биће свето, и назваће се Син Божји (Лк. 1, 35).

А Јосиф муж њезин, будући праведан и не хтевши је јавно срамотити, науми је тајно отпустити. Но кад он тако помисли, гле јави му се у сну анђео (вјесник) Господњи говорећи: – Јосифе сине Давидов (благовијестим ти), не бој се узети Марију жену своју; јер оно што се (вољом Господњом) у њој зачело од Духа је Светога. Па ће родити (свијету најсвјетлоснијег) сина (Господњег у тијелу), и надени му име Исус; јер ће он (као Богочовјек) спасти народ свој од греха њихових (Мт. 1, 19–21).

А кад они отиђоше, а то (да би надмудрио Ирода) анђео Господњи (чувар Богомладенца) јави се Јосифу у сну и рече: – Устани, узми дете и матер његову, па бежи у Египат, и буди онде док ти не кажем: јер ће Ирод тражити дете да га погуби (Мт. 2, 13). Праведни Јосиф и Света Богомајка већ имају свог анђела чувара дарованог од Господа Бога и Богомладенац по закону Господњем добија свог свјетлоносног чувара – анђела Господњег.

И гле (од силе Господње), земља се затресе веома; јер анђео Господњи (Михаил) сиђе (у благодатној сили Господњој) са неба, и приступивши (Исусовом гробу и силом Господњом) одвали камен од врата гробних, и сјеђаше на њему. А (благодатно Господње) лице његово беше као (свјетлосна) муња, и (благодатно Господње) одело његово бело као снег (Мт. 28, 2–3). И док се (Исус Христос) мољаше (Богу Оцу) постаде изглед лица његовог другачији (тј. постаде као свјетлосна муња), и одело његово бело и (још јаче) блистајуће (него у анђела Господњег) (Лк. 9, 29).

Наиме, могу вјеровати да се Бог Син Божји, док се није Оваплотио, могао повремено претварати у анђела Господњег и јављати се на јави и у сну јер је Богу све могуће, али да Бог Син Божји изађе из своје човјечанске природе и претвори се у анђела Господњег, то већ нема никакву логичност и косило би се с учењем Светих Отаца о сједињеној божанској и човјечанској природи у личности Богочовјека Исуса Христа. Овај догађај то потврђује - И беху пастири у ономе крају боравећи у пољу и чувајући стражу ноћу код стада свога. И гле (свјетлоносни) анђео Господњи стаде међу њих, и (свјетлосна) слава Господња обасја их; и испунише се страхом великим. И рече им анђео: – Не бојте се; јер вам, ево, јављам (благовијесну) радост велику која ће бити свему народу. Јер вам се данас роди (најсвјетлоснији) Спас, који је Христос Господ, у граду Давидову (Лк. 2, 8–12). С тим у вези, логички гледано, духовно благодатно створење Господње, свјетлоносни анђео Господњи, представља свјетлоносног благовјесника, тј. претечу благодатне љепоте и свјетлосне силе Господње (Свете Тројице).

Адам и Ева. Они су створени од Господа Бога: Адам је живио 930 година, за Еву немамо податак колико је живјела. Обоје су, нажалост, умрли и дали дуг Земљи.

Лазар. Умро је, а Христос га васкрсну. По милости Божјој, Лазар опет поживје на Земљи и опет се упокоји. Христос рече: Склоните камен! Рече Марта, сестра умрлога: – Господе, већ заудара; јер је четири дана у гробу. Рече Исус (Богочовјек): – Не рекох ли ти да верујеш, видећеш славу Божију? Тада склонише камен где лежаше мртвац. А Исус (Богочовјек) подиже очи горе, и рече: – Оче, благодарим ти што си ме услишио (као Богочовјека)! А ја знадох (као твој једнородни Син) да ме свагда слушаш; него рекох народа ради који овде стоји, да верује да си ме ти (као Богочовјека) послао. И ово рекавши, викну (Божјим) громким гласом: – Лазаре, изађи напоље! И изађе умрли увијен по рукама и ногама погребним повојима, и лице му убрусом повезано. Исус (Богочовјек) рече: – Раздрешите га и пустите нека иде. Онда многи од Јудејаца који беху дошли Марији, видећи што учини (Богочовјек) Исус, повероваше у њега (Јн. 11, 39–46).

Илија и Енох. Живи су однесени на небо и вратиће се пред крај свијета да проповиједају о доласку антихриста; пострадаће обојица и дати дуг Земљи. Свето писмо каже за Светог Илију, пророка Господњег: И кад иђаху даље разговарајући се, гле, огњена кола и огњени коњи раставише их, Илија оде у вихору на небо (2. Цар. 2, 11). А за Еноха: Тако поживе Енох свега триста и шездесет и пет година. И живећи Енох једнако по вољи Божијој, нестаде га, јер га узе Бог (Пост. 5, 21–23).

Господ Исус Христос Бог наш. Родио се од вјечности као Бог, Оваплотио се на Земљи и умро као Богочовјек на крсту, дајући тако обавезан дуг Земљи.

Пресвета Богородица. Упокојила се, сахрањена дала дуг Земљи, и онда Господ Бог то благодатно тијело вазнесе на небо.

Дакле, сваки човјек који је рођен на Земљи мора вратити дуг Земљи. Видимо да закон који Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) постави важи за све, чак и за Господа Исуса Христа, који је испунио све законе Господње и Пророке.

Овдје нам се намећу мистична питања:

1. У ком небеском царству благодати обитава Богочовјек Исус Христос и Пресвета Богородица?

2. У ком небеском благодатном царству обитавају човјечанске природе Илије и Еноха, који су живи отишли на небо јер, по вољи Господњој, још нису дали дуг земљи?

3. У ком небеском благодатном царству обитавају душе угодника Господњи (светитеља)?

4. Или можда сви заједно обитавају у Царству Благодати?

Погледајмо шта о том благодатном јединству на Земљи каже Господ Исус Христос Бог наш:

И славу коју си ми дао (као Богочовјеку) ја сам (влашћу коју си ми дао) дао њима, да буду (са мном у Духу Светом) једно као што смо ми (у Духу Светом) једно. Ја (као Бог, да обитавам у Духу Светом) у њима и (као што) ти (обитаваш) у мени, да буду (у Духу Светом) усавршени у једно, и да позна свет (кроз благодат и силу Духа Светога) да си ме ти послао, и да љубиш (у Духу Светом) њих као што (у Духу Светом) мене (Богочовјека) љубиш (Јн. 17, 22-23).

А ево шта нам каже о благодатном јединству у Царству Благодати: Оче, хоћу да они које си ми дао (као Богочовјеку) буду са мном где сам ја, да (непрестано у Духу Светом) гледају славу моју коју си ми дао (као Богочовјеку), јер си ме (исто тако) љубио пре постања света (као Бога Сина Божјег) (Јн. 17, 24). Ако, рецимо, Богочовјек Исус Христос и Светa Богородицa обитавају заједно с благодатним анђелима у једном, човјечанске природе Илије и Еноха у другом, а душе угодника Господњих у неком трећем небеском благодатном царству – онда то некако више личи на благодатну раздвојеност, а не на благодатно јединство.

Колико заиста има неба, то сâм Господ Бог зна, а човјек може само да нагађа.

Из Светог писма сазнајемо да постоје три неба:

1. Треће Небо – (Животворно Бесмртно Небо)

То је Царство Вјечне Свјетлости – Царство Вјечног Господа Бога, у којем Бог Отац обитава са Сином у Духу Светом.

2. Друго небо – духовно небо

То је од Бога-Оца кроз Сина у Духу Светом створено духовно небо, на којем обитавају свјетлоносна умствена духовна бића.

3. Прво небо – тварно небо

Наше небо, створено од Бога-Оца кроз Сина у Духу Светом, које видимо сопственим очима.

Скуп ова три неба сачињава небеса.

Свети јеванђелист Јован каже: Бога нико није видео никад1568Fri, 10 May 2013 11:10:00 +0000https://pouke.org/index/1346440445/1346440934/%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BF-%D1%80%D0%B5%D0%BC%D0%B5%D0%B7%D0%B8%D1%98%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%B3-%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D1%80%D0%B5%D1%98-quot%D1%82%D0%B0%D1%98%D0%BD%D0%B0-%D0%B2%D0%B0%D1%81%D0%BA%D1%80%D1%81%D0%B5%D1%9A%D0%B0-%D0%BA%D0%B0%D0%BE-%D0%BD%D0%B0%D1%88%D0%B5-%D0%BE%D1%82%D0%BA%D1%83%D0%BF%D1%99%D0%B5%D1%9A%D0%B5quot-r1548/

http://www.svetigora.com/audio/download/12832/06.05.2013_KATEDRA_Vladika%20Andrej_Tajna%20Vaskrsenja%20kao%20nase%20otkupljenje.mp3

Извор: Светигора

Какве нам благодатне дарове нуди божански плод Дрвета живота?

У плоду овог божанског Дрвета обитава сва пуноћа дарова Господњи и човјек би једењем овог благодатног дара у Духу Светом окријепио душу и тијело и потврдио живот вјечни. Благословом Господњим благодатни човјек имао је ту част да без имало страха прилази овом благодатном Дрвету и окријепи се његовим благодатним плодом. С друге стране, по заповијести Господњој, човјек је имао да заобилази и са страхом Божјим гледа на примамљиви плод дрвета од знања добра и зла. Да се опредијелио за благодатно Дрво од живота, тим чином човјек би потврдио - да истински прихвата све савршене (добре) законе Господње (тј. савршену непогрешиву вољу Господњу). Кроз плод Дрвета од живота човјеку је понуђено да удари печат благодатног вјечног живљења у заједници с Господом Богом, а плод дрвета од знања добра и зла био је строго забрањен човјеку, јер ће га због својевољне нечасне намјере одвести у непрестану несмиреност (непрестано неоправдано незадовољство). Плод Дрвета од живота је оличење благодатног дејства плода Дрвета живота, а плод од знања добра и зла је оличење неблагодатног дејства, тј. једно тешко изопачено стање у које упада свако створено разумно биће које не поштује заповијести Господње - тј. богопротиви се. Први човјек би јео сладоносне миомирсне плодове које је Господ Бог даровао Едемском врту и живио би у савршеном здрављу, а кријепљењем (причешћем) благодатним плодом Дрвета од живота стекло би се вјечно право на Царство Божје. Дрво живота је вјечни животворни Путир – Бог Отац, његов вјечни плод јесте Син Божји у Духу Светом. Кријепљењем (непрестаним духовним узрастањем) тим вјечним благодатним животворним плодом све благодатне мисли и жеље приносиле би се Богу Живоме (Светој Тројици). Благодат овог вјечног божанског плода доносила би нам мир и радост у Духу Светом, у коме бисмо кроз нашег Цара Сина Божјег у Духу Светом имали вјечну љубав с Богом Оцем. Наиме, пали човјек, ако се искрено не покаје – имаће вјечну забрану приласка овом животворном Путиру (Дрвету живота).

Каква је разлика између Дрвета живота и Дрвета од живота?

Упоредимо размјену божанских благодатних животворних дарова (добара) Господњих са човјеком кроз Дрво живота и Дрво од живота:

Дрво живота (Вјечни Свети Животворни Путир Господњи). – Кроз Дрво живота вјечно се прожима благодатна животворна сила Господња, тј. Бог-Отац кроз Сина Божјег у Духу Светом кроз божански плод овог Животворног Дрвета (Путира) дарује нам своју вјечну благодатну енергетску животворност ако се истински сјединимо са Њим. Ко по милости Господњој добије ново право на кријепљење (причешће) благодатним животворним плодовима Дрвета живота, имаће у себи непрестани благодатни животворни миомирисни укус вјечности. Дрво живота, искрено дочекује сваку истинску душу и нуди своје божанске миомирисне утјешне плодове. То нам сам Син Божји потврђује, да у Царству Божјем: На сред (благодатног) трга (Светог Града) његова и са обе стране (благодатне) реке (са водом живом обитава божанско) Дрво живота, које (кроз своју благодатну божанску енергију) рађа дванаест (благодатних) родова дајући сваког месеца свој (вјечни благодатни) род (као што је у почетку слично давало у благодатном Врту едемском Дрво од живота), и (благодатно) лишће (вјечне благодатне љубави, мира и радости у Духу Светом) од Дрвета беше за (умилно) лечење (пристижућих душа блаженог) народа (покајника, мученика, паћеника и подвижника Христа ради). И (кад уђемо у Осми блажени дан) више неће бити никаквог проклетства (јер ту не обитава дрво од знања добра и зла), и престо Божји (Свете Тројице) и Јагњетов (Богочовјеков) биће у њему (у Дрвету живота). Гледаће (у њему Богочовјечанско) лице Његово (као што би га гледали Адам и Ева да се одлучише за Дрво од живота), и име Његово биће на (благодатним) челима њиховим. Ноћи неће бити више, и неће требати (мјесечеве) светиљке, ни (пролазне) светлости сунчане, јер ће их (као у почетку) обасјавати Господ Бог (својом божанском свјетлошћу), и цароваће (у својој вјечној свјетлости) у векове векова (Откр. 22, 2–5). – Говори онај који сведочи ово: „Да, доћи ћу (у)скоро (у својој вјечној слави и божанској свјетлосној сили великој)“. Амин, да, дођи, Господе Исусе (Откр. 22, 20)! С тим у вези, непрестаним обитавањем божанских животворних енергија Господњих у човјечанској природи, та човјечанска природа добија натприродну моћ благодатног прилагођавања (тј. трансформације). Када се, рецимо, Бого-човјечанска природа Господа Исуса Христа вазносила у Царство Благодати, имала је своју натприродну трансформацију – она се кретала из природног, тј. ваздушног простора (И док их он благосиљаше, одступи од њих и узношаше се на (благодатно) небо – Царство Божје (Лк. 24, 51). Такође, можда је ишла и кроз неприродан безваздушни простор или се у трену из природног обрела у натприродном благодатном простору. Човјечанске природе (Илије, Еноха...) која тренутно обитавају у том Царству Благодати, које је изнад природних закона, кријепе се изобиљем благодатних животворних плодова Дрвета живота и кроз њих у благодатном миру с благодатном радошћу, сједињују се с вјечном благодатном љубављу Господњом. С друге стране, душе угодника Божјих тренутно се кријепе непрестаним духовним покровитељством Господњим (благодатним литургијским духовним лишћем) које дарује ово божанско Дрво, а кад по милости Господњој добију нова тијела, наставиће се кријепити (причешћивати) његовим миомирисним плодовима, који ће ударати печат вјечном благодатном животу.

Дрво живота (Олтар, Престо Господњи) – симболизује вјечну благодатну и крепосну постојаност у Царству Божјем.

Ријека – и са обе стране реке – симболизује непрестано (вјечно) протицање времена. Јер – (тварне) Ноћи неће бити више, и неће требати (мјесечеве) светиљке, ни (пролазне) светлости сунчане, јер ће их обасјавати Господ Бог (својом божанском свјетлошћу, као што је у почетку обасјавао Адама и Еву и сву васељену), и цароваће (у новом небу и новој земљи) у векове векова (јер наш Господ Исус Христос сјединио се са пропадљивом твари, да би јој дао вјечну нераспадљивост) (Откр. 22, 2–5). Наиме, у почетку човјека би обасјавала свјетлосна слава Господња, да је остао непрестано сједињен с Богом Живим. Због могућег својевољног човјековог пада, милост Господња дана четвртог створила је тварна небеска свјетила. Јер кад се човјек узбогопротиви (трулежно трулежном ће служити), он ће, нажалост, аутоматски изгубити своју унутрашњу Божју благодатност и даље право на благодатно свјетлосно дејство које је Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) даровао дан први. И (Свети) град (гдје обитавају синови свјетлости) не потребује сунца и месеца да му светле, јер га (свјетлосна) слава Божја осветли, и светлост је његова Јагње (Син Божји)(Откр.21, 23). Јер благодатни закон је такав: благодатно пребива у вјечном свјетлосном благодатном миру и узајамној бесебичној љубави, а супротно томе је неизводљиво.

и (благодатно) лишће (вјечне благодатне љубави, мира и радости у Духу Светом) од Дрвета беше за (умилно) лечење (пристижућих душа блаженог) народа (покајника, мученика, паћеника и подвижника Христа ради) (Откр.22, 3). - И свакоме од њих даде се (благодатна) хаљина бела (коју су самовољно били изгубили Адам и Ева), и речено им би да (својом душом без тијела) почину још мало времена, докле се не напуни број (мученичких) сатрудника њихових и (истинске) браће њихове, који има да буду (мученички) побијени (и гоњени Христа ради) као и они (и да се након тога по вољи Господњој сви обуку у благодатна тијела (синове свјетлости) и заједно се побједнички окупe око Престола Господњег (Дрвета живота) (Откр. 6, 11) Све ће се то чинити ... док не достигнемо сви у јединство вере и познања Сина Божјег, у човека савршена, у меру раста пуноће Христове (Еф. 4,13).

(Непрегледно благодатно духовно) лишће од Дрвета беше за лечење народа – симболизује бесконачно окрепљујућу Небеску Царску Литургију, кроз истински благодатни дух заједништва – непрестаног мира, бесебичне љубави и нераздјељиве радости у Духу Светом (Истинска Нераздјељива Саборност).

које рађа дванаест родова дајући сваког месеца свој род – кроз овај божански крепосни род (причешће – непрестано истинско сједињење у Духу Светом); Господ Бог непрестано дарује бесконачну благодатну љепоту истинског божанског рајског живљења, која обитава у Њему (Светој Тројици).

Како се онда човјек мора понашати да би задобио ново право на Дрво живота?

Човјек треба поштовати све законе Господње, да би безбрижно проживио живот на Земљи уз благослов Господњи, а очигледан примјер нам је земаљски живот Богочовјека Исуса. Његова мисија спасења рода људског задата од Бога Оца заслужује ово богочовјечанско усиновљење у сваком смислу: Заиста, заиста вам кажем: Син (Богочовјек Исус) не може ништа чинити сам од себе, него што види да Отац чини (у Духу Светом); јер што Он (кроз Сина) чини (у Духу Светом), то исто чини (у Духу Светом) и Син (кроз Оца); јер Отац (у Духу Светом) љуби (мене) Сина (Богочовјека), и све показује (мојој човјечанској природи) што сâм чини (јер моја човјечанска природа није била присутна кад је Отац Мој кроз Мене у Духу Светом стварао све видљиво и невидљиво); и показаће му већа дела од ових да се ви чудите (Ја говорим (и дјелам) што сам видео (као Бог Син Божји) од Оца свога - Јн. 8, 38). Јер као што (Бог) Отац (у Духу Светом) подиже мртве и оживљава, тако и Син (Божји) које хоће (у Духу Светом) оживљава. Јер (Бог) Отац не суди никоме, него је сав суд дао Сину (Божјем). Да сви поштују (у Духу Светом) Сина као што поштују (у Духу Светом) Оца. Ко не поштује (оваплоћеног) Сина (Божјег) не поштује ни Оца који га је (као Богочовјека) послао (у свијет да вас спасе) (Јн. 5, 19–23). А кад је Син Божји приводио крају своју месијску мисију, то и потврђује ријечима: Ово изговори (Богочовјек) Исус, па подиже очи своје небу и рече: Оче (послушно сам, као Богочовјек, извршио своју спасилачку мисију), дошао је час, прослави Сина свога, да и Син твој прослави тебе (Бога Оца); као што си му дао власт (као Богочовјеку) над сваким телом, да свему што си му дао, дарује им (као њихов видљиви Бог) живот вечни (Јн. 17, 1–2). С тим у вези, и нама ваља слиједити такав пут послушности да бисмо ушли у Царство Божје. Јер наш Спаситељ није дошао као Богочовјек да покаже своју моћну божанску силу и стваралачку моћ. Он је дошао по вољи Господњој, да у Духу Светом благодатно преобрази нашу обољелу природу, затровану гријехом. Месијска мисија нашег Спаситеља обилује низом примјера натприродног дејства Његове сједињене Божанске и човјечанске природе, која је уједно непрестано савршено прожета с божанском природом Бога Оца у Духу Светом која обитава у Њему. Рецимо, Богочовјек Исус Христос чинио је разна чуда на Земљи, чак и васкрсавао мртве, али то исто чинили су кроз хришћанску историју благодаћу Господњом угодници Божји. Сва та васкрсења Сина Божјег била су привременог карактера јер је човјек и даље био подложан трулежности, тј. тјелесној смрти, пошто у тим тијелима није обитавала божанска сила Господња у свој пуноћи, као што непрестано обитава у Њему. Од Његовог Богочовјечанског рођења па све до Његовог вазнесења, Његова сједињена Божанска и човјечанска природа прожета је божанским природама Оца и Духа Светога и трајаће вјечно. То је очигледно већ при самом зачећу: Не, бој се, Марија, јер си (због своје истинске ревности) нашла благодат у Бога! И ево зачећеш и родићеш (у Духу Светом Богочовјечанског) сина и наденућеш му име Исус. Он ће (због Свог савршеног јединства са својим Оцем) бити велики и назваће се (и као Богочовјек) Син Вишњега и даће му Господ Бог престо Давида оца његова (по тијелу); и цароваће (као Богочовјек) над домом Јаковљевим до века (тј. цароваће у Духу Светом над свима онима који су добровољно узели свој крст и кренули непоколебљиво путем вјечне Истине), и (кад поново дође) царству његову неће бити (благодатног) краја – ново Небо, нова Земља (Лк. 1, 30–33). Ту истину потврђује нам и сâм Син Божји: Оче (због нашег вјечног нераздјељивог јединства), хоћу да и они које си ми дао (као Богочовјеку) буду (у Духу Светом) са мном где сам ја, да гледају (у Духу Светом) славу моју коју си ми дао, јер си ме љубио (као Бога Сина Божјег) пре постања света (Јн. 17, 24). У име тог нераздјељивог јединства, Син Божји поручује: Нека се (никад) не збуњује срце ваше, (само непоколебљиво) верујте у Бога (Свету Тројицу), и у мене (као у Богочовјека) верујте. У кући Оца мога (од постанка свијета благодатни) станови су многи. А да није тако, зар бих вам рекао: Идем (сад као Богочовјек, Оцу своме) да вам (у том благодатном Царству) припремим (благодатно) место (по мјери раста у Мени). И ако отидем и припремим место, опет ћу (као Богочовјек) доћи, и узећу вас (преображене у Духу Светом) себи да где сам ја, будете (у том Благодатном Царству) и ви (Јн. 14, 1–3). По ријечима Светог апостола Павла, то ће се збити на крају вијека: Сви (на земљи) нећемо помрети (јер остаће и у том тренутку очевидаца да у трулежном тијелу доживе страшни дан Господњи), а сви ћемо се променити, уједанпут у трен ока, при последњој труби; јер ће затрубити и мртви ће васкрснути нераспадљиви (у новим нетрулежним тијелима), и ми ћемо се променити (у ону мјеру раста какав смо живот живјели у Христу). Јер треба ово распадљиво (прво дати дуг земљи па онда) да се обуче у (вјечну) нераспадљивост и ово (наше) смртно (тијело) да се обуче (својом душом у ново нетрулежно тијело и оде) у бесмртност (1. Кор. 15, 51–53). Којим путем будемо ишли, такав живот ћемо и живјети у вјечности: Јер пошто је кроз (палог) човека (Адама ушла) смрт, кроз (Бого)човека1525Thu, 02 May 2013 18:49:00 +0000https://pouke.org/index/1346440445/1346440934/%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B4%D0%B0%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B0-%D1%98%D0%B5%D1%80%D0%BE%D0%BC%D0%BE%D0%BD%D0%B0%D1%85%D0%B0-%D0%B0%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D1%98%D0%B5%D0%B2%D1%82%D0%B8%D1%9B%D0%B0-%D0%BE%D0%B4%D1%80%D0%B6%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D0%B8%D0%B7%D0%BC%D0%B5%D1%92%D1%83-1985-%D0%B8-1990-%D0%B3%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D0%BD%D0%B5-r1518/

» Бог и Човек у Библији и животу (1988.)

» Циклус предавања (1985-1986.)

» Хришћанска есхатологија (1988.)

» Хришћанска етика (1987.)

» Катихизис (1990.)

» Литургија и екологија (1989.)

» О Литургији (1989.)

» О спасењу

» Однос човека са Богом (1987.)

» Одноц Цркве и... (1986.)

» Патрологија

» Посланице апостола Павла из тамнице

» Ранохришћанска Црква (1988.)

*С обзиром да се ради о циклусима предавања, поред о. Атанасија предавачи су такође и о. Иринеј (Буловић) и о. Амфилохије (Радовић).

Неће бити говора о оној Литургији која ће бити служена у последњим моментима историје света, нити о оној која ће бити служена на врху Атонске горе у последња времена, већ о оној која се служи у већини православних храмова у току Страсне седмице. Још на једну годину ћемо се опростити од Литургије Пређеосвећених Дарова која ће се, као и свака друга, завршити заамвоном молитвом.

Заамвона молитва је прва гласна молитва свештеника на дан његовог рукополагања. У чину Литургије Златоуста и Великог Василија у овој молитви се узноси молба за пуноту Цркве, за војнике, за оне који воле красоту дома Божијег. То је знак да од сад свештеник треба да моли Бога за многе људе и за различита стања. А у чину Пређеосвећене Литургије су другачије речи ове молитве.

Тамо се о Господу прво говори као о Премудром Творцу. Затим се благодари за дане Четрдесетнице у коју нас је Бог увео „неизрецивим Промислом и многом добротом“. Пост многе плаши на почетку, али лети брзо као експресни воз и оставља осећај жалости, што „ето, нисам ни мало постио како треба“. Према посту се заиста не треба односити као према тежини, већ као према делу неизрециве Премудрости и многе доброте. И он је установљен ради „очишћења душе и тела; ради обуздавања страсти и наде у васкрсење“.

Пост је устремљен ка Васкрсу. Без Васкрса наш пост нема смисла. Нека неко и негде пости како хоће ради другог циља. Хришћани посте у очекивању Васкрсења и труде се да се очисте изнутра и споља како би што је могуће потпуније осетили васкршњу радост. Сећање о томе није сувишно, а подсећање није тешко.

Даље се свештеник сећа Мојсија којем је у току четрдесетодневног мољења Господ дао таблице – Богоначертаније писмена са заповестима. Ове камене даске Мојсије је морао да разбије зато што је сишавши с планине затекао народ како галами и клања се златном телету. И пролила се крв, и кажњени су они који су били најпомамнији и Мојсије се поново попео на гору како би поново добио заповести. Ове друге таблице су касније положене у Ковчег Завета заједно с маном и Ароновим жезлом (в. Јевр. 9, 4). Међутим, чувањем у ковчегу и читањем на сабрањима заповести на таблицама нису ограничавале своје дејство.

Пророци су у таблицама видели нешто тајанствено. Они су дејством Духа схватили да ради правилног и сталног испуњења заповести треба написати на срцу, а не просто на каменим даскама. „Метнућу завјет Свој у њих, и на срцу њиховом написаћу га, и бићу им Бог и они ће Ми бити народ,“ – говори Господ кроз Јеремију (Јер. 31, 33). Односно, до полагања закона Божјих у човекову унутршањост и срце било који од народа се може називати „народом Божјим“ само натегнуто и с опаскама. Живећи телесно и мислећи телесно човек је у непријатељству с Богом. „Јер телесно мудровање непријатељство је Богу, јер се не покорава закону Божијем нити може“ (Рим. 8, 7).

Човеку треба дати нови дух и ново срце, јер није могуће потпуно служити Богу са старим срцем. Давид је молио за ово: „Сердце чисто созижди во мње, Боже, и дух прав обнови во утробје мојеј.“ („Срце чисто саздај у мени, Боже, и дух прав обнови у утроби мојој.“) О овоме је пророковао и Језекиљ: „И даћу вам ново срце, и нов ћу дух метнути у вас, и извадићу камено срце из тела вашег и даћу вам срце месно“ (Јез. 36, 26).

Све ово има везе с нама зато што и ми треба да ступамо у пост ради унутрашњег обнављања и како би палица Духа написала законе Божије на „месним таблицама срца“ (2 Кор. 3, 3).

И ево, поменувши ово, односно Мојсија и закон који му је дат, као и пророчанства о Новом закону који се пише на срцима, свештеник се моли речима апостола Павла: „Подажд и нам, Блаже, подвигом добрим подвизатисја, теченије поста совершити, вјеру неразделну собљусти, глави невидимиих змијев сокрушити, побједитељами же грјеха јавитисја.“ („Дај и нама, Добри, да се подвигом добрим подвизавамо, да трку поста свршимо, веру нераздељиву сачувамо, главе невидљивих змија сакрушимо, и будемо победници греха.“) Ове речи су и дословце и по општем тону преузете из апостоловог писма Тимотеју: „Добар рат ратовах, трку сврших, веру одржах“ (2 Тим. 4, 7). Само што апостол говори о ономе што је већ учињено, а ми, угледајући се на пример из његових речи, молимо да и ми остваримо добар подвиг, пређемо пут поста и сачувамо веру. Додајемо и молбу за сакрушавање невидљивих непријатеља и могућност да неосуђено достигнемо циљ поста – свето Васкрсење.

Као што видимо, дух црквене молитве јесте дух Писма, а многи библијски изрази су у целини, као златним нитима, уплетени у тканину црквених молитава. Пастир који не чита Библију неће схватити ни сав смисао молитава које чита, а паства оваквог пастира ће по нужности бити осуђена да гледа све што је другостепено, а „слона неће ни приметити“.

И још једном подсетимо себе на то да нам само постојање такве Литургије као што је Литургија Пређеосвећених Дарова, говори о немогућности да дуго живимо без причешћа. За хришћанина је толико неприродно да се дуго не причешћује да су истинске слуге Господње не могући да дочекају следећу суботу или недељу, стремиле ка Путиру у обичне дане поста чак и без Евхаристије. Само да се нахране бесмртном храном Тела и Крви Сина Божијег.

Ево, после читања последње заамвоне молитве на Пређеосвећеној служби остаје неколико дана пута до оне ноћи кад се Јагње, заклано за цео свет, даје под обличјем Телета угојеног за све који не одбију да дођу на Божји пир. И тада ће речима Златоуста пастири свуда објавити да „дођу на трпезу сви: и они који су постили и они који нису постили, који су радили од трећег сата дана или који су дошли у сат пре поноћи“.

Јер је добар Владика – „и дело прима, и намеру целива“.

Извор: Радио Словољубве.

Месијска мисија Исуса Христа по благослову Бога Оца трајала је три године. Дошао је тихо и скромно и својим скрушеним начином живота на Земљи показао нам пут ка новом праву на благодатне животворне плодове Дрвета живота. По Исаијином пророчанству та прескромност задивљује: Ко верова проповедању нашем и мишица Господња коме се откри? Јер изниче пред њим (Богом Оцем) као шибљика, и као (снажан) корен из сухе земље. Не би обличја ни лепоте у њега (јер није тражио од свога Оца да буде савршеног обличја и љепоте као првостворени човјек Адам, него је прихватио човјечанску природу које му је генетски даровала његова мајка Марија), и видесмо га и не беше ништа (силно) на (његовим) очима, чега ради бисмо га пожелели (да нам буде Бог). Презрен беше и одбачен између људи (јер не бјеше богат и угледан), (питали смо се, зар Бог може бити) болесник и склон болестима, и као један од кога свак заклања лице (и као такав би), презрен (од нас) да га ни за што не узимасмо (Ис. 53, 1–3).

Погледајмо како човјек доспијева у благодатно стање:

човјек → вјера у Господа Бога → часне намјере → вјежбање → навика → осјећај = частан човјек + Дух Свети = благодатни човјек

Да би се дошло у овакво стање, човјек мора бити веома опрезан. Но, да би ово било јасније, покушајмо упоредити нашу човјечју и Христову Бого-човјечју природу.

Наиме, сједињена човјечанска и божанска природа у личности Исуса Христа има своју савршену сједињеност. Богочовјек Исус Христос, у коме се непрестано прожима нераздјељиво Тројично јединство Господње, његово тијело морало је васкрснути јер трулежно (Земља) не може да прими нетрулежно.

Наша човјечанска природа другачије функционише: кад грешан човјек повјерује у Христа, он у себи још нема пуноћу благодати Христове, него само скромно и магловито знање, које је о Њему задобио проучавањем Светог писма и истинских поука светих отаца. Али кад се неко одважи на унутрашњу борбу са собом, желећи да очисти душу и тијело – тад долази помоћ Господња. Сву ту борбу помно прати Дух Свети Утјешитељ, који се у човјека усељава повремено (неосјетно) и помаже му да истраје у тој грчевитој борби. Оног тренутка кад у човјеку сазре подесни услови да осјетно прими у себе Духа Светог, тад Дух Свети својим присуством човјеку даје благодат која нема мјеру. Тад се у човјеку у Духу Светом рађа Истински Христос и човјек Господа Бога доживљава онаквим какав јесте. Такав чин повременог облагодаћења (обожења) имали су по милости Господњој само духовни дивови (угодници Божји).

По допуштењу Господњем, будућа „месијска“ мисија сатане трајаће приближно толико. Доћи ће бучно и богато и онима који су га признали за свог бога показаће пут који води у вјечну погибао. Њему ће се пред крај вијека поклонити многи, али му се нећа повиновати створена природа Господња, и он ће над њом показати сву своју немоћ, а уз то – и велико и немилосрдно зло. – Тешко (у то вријеме) житељима земље и мора, јер сиђе вам ђаво у јарости великој (да се свети човјеку), знајући да (још) времена мало има (да заводи заблудјели свијет) (Откр. 12, 12). И ја чух али не разумех и рекох: „Господару мој, какав ће бити крај томе?“ А он рече: „Иди Данило, јер су затворене и запечећене ове речи до последњег времена. Многи ће се очистити, убелити и окушати, а безбожници ће радити безбожно, нити ће који безбожник разумети али ће разумни разумети. А од времена кад се укине жртва свагдашња и постави гнусоба пустошења, биће хиљада и двеста и деведесет дана. Благо ономе који претрпи и дочека хиљаду и три стотине и тридесет пет дана. А ти иди ка крају и почиваћеш и остаћеш на делу свом да свршетка својих дана (Дан. 12, 8-13).“

Погледајмо како човјек долази у то зло стање:

богопротиван човјек → вјера у зло → вјежбање → навика → осјећај → нечастан човјек + сатана = злочовјек (антихрист)

Свога Бога у човјечијем тијелу видим на овакав начин:

По Исаијиним пророчанствимa Богочовјек Исус Христoс задивљује: Јер нам се роди (истинско) дете, (Богочовјечански) син нам се даде, коме је (Божанска) власт на рамену, и име ће му бити: (Пастир) дивни, (брижни и истински) саветник, (савршени) Бог силни, (наш Божји) отац вечни (у човјечијем тијелу), (послушни) кнез мирни. Без краја ће (кроз Њега) расти власт и мир на престолу Давидову и у царству његову (које је од вјечности Њему намијењено по вољи Господњој опет мора) да се (поново кроз Духа Светог благодатно) уреди и утврди (праведним) судом и (истинском) правдом одсада довека. То ће учинити (сједињена човјечанска и Божанска) ревност Господа (Исуса Христа, савршеног Богочовјечанског владара) над (човјечанским и анђелским) војскама (Ис. 9, 6–7). И на њему ће (као Богочовјеку) почивати дух Господњи, дух (божанске) мудрости и (божанског) разума, дух (доброг) савета и (благодатне) силе, дух (божанског) знања и (све што ће проповиједати и чинити као Месија биће пуно) страха Господњег (Ис. 11, 2). И мирисање ће му бити у страху Господњем, и неће судити по виђењу својих (Богочовјечијих) очију, нити ће по чувењу својих (Богочовјечијих) ушију карати. Него ће по (јединственој) правди (Господњој – Свете Тројице) судити сиромасима и по (Господњој) правици (у Духу Светом) саветовати кротке у земљи, и удариће земљу (благодатним) прутом (божанских) уста својих, и (божанским) духом усана својих убиће (злог) безбожника (сатану). И правда (Господња) ће му бити (моћни) појас по бедрима, и (вјечна) истина (Господња која у Духу Светом обитава у Њему, биће Му божански) појас на боковима (Ис. 11, 3–5).

Христова божанска и човјечанска воља има савршену повезаност и истинско надопуњавање и у таквој савршеној сједињености, уз обострано сагласје, у једној Личности, испуњава се у свему воља Господња. При том свака природа чува своје суштинске природне карактеристике и, као такве, уједињене у једној Личности, не мијењају се, него врше савршену размјену својстава. Ова савршена размјена својстава двију природа у личности Богочовјека Исуса немају никакав утицај на друге двије божанске природе (Оца и Духа Светога) које се непрестано прожимају у Њему. Својства Христове човјечанске природе не могу се пренијети на Оца и Светога Духа јер је само Син Божји попримио тијело тј. оваплотио се и остаје вјечно у оваплоћеном обличју. С тим у вези данас колају разне измишљотине, као што је нпр. да Винчијев код, у коме се срамно говори о томе како је тобоже Христос са Маријом Магдаленом имао тајни брак и чак стекао потомство. Да је Господ Бог хтио тако нешто, урадио би то на самом почетку: прво би створио човјечје (без одушевљено) тијело и Син Божји би се уселио у њега, а потом себи створио жену. Но, то је неизводљиво, јер Син Божји је у вјечној заједници с Оцем у Духу Светом. Да би Син Божји желио да оствари овако нешто, прво би морао да изађе из ове заједнице и да оснује своју заједницу. Али мисија Сина Божјег је савршена: Он својим Оваплоћењем задржава заједницу с Оцем у Духу Светом и у Богочовјечанском обличју сједа на Царски Престо који му је његов Отац са неизмјерном радошћу предао. Само овако савршен Богочовјек може у Духу Светом да сједи на Царском престолу заједно с Богом Оцем и да Богочовјечански влада свим видљивим и невидљивим. И кад још имамо на уму да је, воља Сина Божјег у Духу Светом савршено усаглашена с вољом Бога Оца, онда човјек безбрижно може да слиједи Христов истински пут. Син Божји о себи и Оцу говори:

Зар не верујеш да сам ја (у Духу Светом) у Оцу и Отац (у Духу Светом) у мени? Речи које вам говорим (као Богочовјек), не говорим од самога себе, него Отац који (у Духу Светом) пребива у мени (Богочовјеку) он твори дела (Јн. 14, 10).

Погледајмо на који начин Богочовјек Исус узлази Богу Оцу и сједа са десне стране:

Као Бог: Узлазим Оцу моме (по мојој Божанској природи) и Оцу вашем (Јн. 20, 17). – Бога Сина Божјег немогуће је одвојити од нераздјељиве заједнице Свете Тројице.

Као Богочовјек: и Богу моме (по мојој човјечанској природи) и Богу вашем (Јн. 20, 17). – Све је обједињено Богочовјеком Исусом у Духу Светом и приведено Богу Оцу.

Уједно погледајмо како божанска и човјечанска воља, у личности Господа Исуса Христа, доживљавају распеће и смрт, али не одступају од воље Господње:

Богочовјек Исус је тешко поднио будући развој догађаја, што је сасвим разумљиво. Нико не може остати равнодушан над овим будућим људским и ђавољим недјелом, па ни Бог – и Он има осјећања. Људски гледано, Бог Син Божји не може умријети јер то не постоји у природи Божјој. Али у овом случају божанска и човјечанска воља у личности Богочовјека Исуса толико су биле згрожене будућим људским и ђавољим недјелом. Једну вољу (човјечанску) обузела је туга због виђења своје тјелесне смрти, док је друга (божанска воља) згрожена виђењем будућих догађаја – када ће творевина дићи руку на свога Творца. И те двије воље у једној Личности, тешко подносе овој болан и емотиван тренутак унутрашњег распећа. Дух Богочовјека Исуса (Божанска природа) срчан је јер Бог не може умријети, али је тијело (човјечанска природа) слабо и због тога има смртну борбу.

Погледајмо како изгледа овај потресни тренутак:

И дођоше на место које се зове Гестиманија, и рече ученицима својим: Седите овде док ја одем да се помолим Богу (Мк. 14, 32).

Због тог смртног страха, тражи саосјећање и утјеху од својих пријатеља:

И узе са собом Петра и Јакова и Јована, и стаде се врло жалостити и туговати. И рече им: Жалосна је душа моја до смрти; останите овде и бдите. И отишавши мало паде на земљу, и мољаше се да би га мимоишао час, ако је могуће. И говораше: Ава, Оче, све је могуће теби; пронеси чашу ову мимо мене (јер ово моје Бого-човјечанско тијело не завређује смрт); али опет не како ја хоћу, него како ти – да се Писмо испуни у јоту (Мк. 14, 33–35).

Богочовјек Исус савршено зна да се сваки закон Господњи мора испунити, тј. да свако тијело мора дати дуг Земљи, да би се Писмо испунило у јоту (а када дође пуноћа времена, посла Бог (Отац) Сина свог, који се роди од жене, који би под (истим земаљским) законом, да искупи оне који су под (смртним) законом, да (кроз наше васкрсло преображење) примимо (Божје) усиновљење (Гал.4, 4-5). Богочовјек Исус моли се Богу Оцу, ако је могуће да Отац благослови да његова човјечанска природа не пострада и доживи смрт. Из овога видимо да човјечанска воља у Богочовјеку Исусу Христу није свезана и поробљена, она има апсолутну слободу, али у овом случају божанска воља Сина Божјег бодри своју човјечанску вољу, да би се у потпуности извршила сједињена Богочовјечанска јеванђељска мисија и, самим тим, испуни Писмо.

Због те смртне борбе (унутарње распеће), која се одвијала у Богочовјеку Исусу Христу, Бог Отац шаље анђела с неба: И јави му се анђео (Господњи) с неба крепећи га (плодом Дрвета живота). И будући (Његова човјечанска природа) у смртној борби (сад укрепљена плодом Дрвета живота), мољаше се (Богочовјек Исус) усрдније, а зној његов беше као капље крви које капљу на земљу (Лк. 22, 43–44). Адам, између вјечног живота (Дрво живота) и смрти (дрво од знања добра и зла) – изабра смрт. Супротно томе, Богочовјек Исус потврди јединство са Дрветом живота тј. у свему испуни истинску вољу Господњу.

У том тренутку неизмјерног бола и смртне борбе са Христом је саосјећала сва васељена: свака биљка, рибе у мору, птице у гори, свака безумна животиња – једном ријечју, сва творевина, осим човјека и нечастиве силе. Зато Син Божји опомиње апостоле, а уједно и нас: Бдите и молите се да не паднете у искушење: јер дух је срчан али тело је слабо (Мк. 14, 38).

Укријепљена воља Богочовјека Исуса Христа истовољно прихвата смрт и, по вољи Господњој, распеће ће касније бити и извршено. Ово нам је очигледан примјер да кад се човјечанска воља препусти беспријекорном премудром руководству Господњем, тј. кад се у Духу Светом охристови – тад сигурно иде ка свом зацртаном циљу (Царству Божјем). Али баш због те наше честе колебљивости, по милости Господњој, дошао нам је Утјешитељ Дух Свети, да му се препустимо да нас Он тјеши и руководи ако то истински хоћемо.

Погледајмо на који начин ове двије воље у личности Богочовјека Исуса на крсту доживљавају смртну патњу и ругање.

Као Богочовјек, моли Оца свога: „Оче, опрости им, јер не знају шта чине“ (Лк. 23, 34). – Овако нешто може само Бог опростити. С тим у вези, Богочовјек Исус моли се своме Оцу не само за војнике који послушно врше свој посао, него за првосвештенике јеврејске и за све оне који су по својој заслијепљености дигли руку на Бога Сина Божјег. - Ради тога преклањам кољена своја пред Оцем Господа нашег Исуса Христа, од кога сваки род на небесима и на земљи има своје име, да вам по богаству славе своје даде силу, да ојачате Духом његовим у унутарњем човеку, да се Христос вером усели у срца ваша, да бисте, укорењени и утемељени у љубави, могли разумети са свима светима шта је ширина и дужина и дубина и висина, и познати (Богочовјечанску) љубав Христову која превазилази разум, да бисте се испунили сваком пуноћом Божјом (Еф. 3, 14-19).

Као Богочовјек, вапи Богу Оцу: Елои, Елои, лама савахтани? – што значи: – Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио? – У овим тренуцима „богоостављености“ Он то говори у име људске природе, а не лично, иако је то смрт Његова, јер и у Христовој смрти Дух Свети дјелује против њеног рушилачког дејства. Зато и апостол Петар каже: ...не бјеше могуће да га она (смрт) држи (у својој власти, због божанског дејства Духа Светога) (Да. 2, 24). Смрт је једно, а нетрулежност тијела нешто сасвим друго. Без обзира на то што су поједини светитељи доживјели смрт, њихова тијела и данас обитавају у нетрулежном стању. Код Адама почетак смрти била је разједињеност у њему, тј. необитавање благодатне животворне енергије Свете Тројице у свој пуноћи, због повременог призивања имена Господњег. Због тога се његова животна крепост постепено губила и тек послије извјесног времена (930 година) наступила је смрт тијела. Рекло би се да је код Богочовјека Исуса посриједи нешто сасвим друго. У Богочовјеку Исусу од самог зачећа пребивају Отац и Син у Духу Светом и, као Богочовјек, он је до саме смрти (тијела) живио безгрешан (божански) живот. Али, смртни закон Господњи због човјековог смртног гријеха, да свако тијело мора умријети, обистинио се и на Богочовјеку Исусу. Кад је Богочовјек Исус на крсту изговорио вапијуће ријечи: Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио (Мк. 15, 34) И кад је смрт по допуштењу Господњем добила своју власт: И повикавши Исус из свег гласа рече: – Оче, у руке твоје предајем дух свој (да би смрт могла да обузме моје човјечанско тијело). И рекавши ово издахну (његово тијело, које је, по вољи Господњој, морало дати дуг земљи) (Лк. 23, 46). – Због тога се дâ закључити да је Исусово тијело доживјело смрт, али не и трулежност, јер у његовом тијелу непрестано обитава божанска сила Духа Светога.

А сад погледајмо сушту супротност:

Сви ће (твоји сљедбеници на Земљи) проговорити и (у очају) рећи теби: И ти ли си (наш боже) изнемогао (у тијелу) као ми? Изједначио се (у тијелу у коме обитаваш) са нама (смртним)? Спустио се у пакао (горди) понос твој (и да ли ће твоје тијело отићи у трулежност као и наше), (зашто преста) звека харфи твојих, (колико видимо) прострти су (и) пода те (трулежни) мољци, а (незасити) црви су ти (смртни) покривач. Како (својом гордом похлепношћу) паде с (благодатног) неба, (некад најсвјетлоноснија анђеоска) звездо данице, кћери зорина? Како се обори на земљу који си газио народе? А говорио си (гордо) у срцу свом: Изаћи ћу (кад побиједим Сина Божјег) на (благодатно) небо, више звезда Божјих подигнућу престо свој, и сешћу (умјесто Њега) на (престо Давидов на) гори зборној на страни северној, изаћи ћу на висине над облаке изједначићу се са вишњим (Богом Оцем). А ти се (немоћан) у пакао срже, у дубину гробну (јер ће те Син Божји убити Духом божанских уста својих ) (Ис. 14, 10–15).

Усељењем сатане уз човјеково сагласје, ове двије воље ће дјеловати подвојено и неће имати своје јединство. Овако подвојена воља јесте острастовљена воља, која тежи овоземаљским наслађивањима и овакав антихристовски лик се уклапа у Да Винчијев кôд. Воља тог палог несрећног човјека биће од стране сатане демонизована, понижена, свезана, терорисана, једном ријечју – поробљена. Оваква демонизована воља тежи само гријеху (немиру), тј. овоземаљској изопачености из које произлази наслађивање, блудничење, страховлада, терор, једноставно речено – подло прикривено противљење свим законима Господњим. Обожаваоци Да Винчијевог кода својим лажима о Христу само осликавају свог острастовљеног будућег месију, јер њиховој мјери раста одговара само долазак таквог бога.

Шта нам каже о томе св. Серафим Саровски:

„Још вам морам објаснити у чему је разлика између дејства Духа Светог, који се тајанствено усељава у срца оних који верују у Господа Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа, и дејства таме греховне која се дешава због сплетки и злобе демонске. Дух Божији опомиње нас на речи Господа нашег Исуса Христа и дествује заједно с Њим радујући срца наша и управљајући стопе наше на пут миран. А лукави, демонски дух мудрује супротно Христу и дејства су његова бунтовна, похотљива и испуњена гордошћу овога света.

„Заиста, заиста вам кажем: који верује у Мене има живот вечни“ (Јн. 6, 47). То јест, ко има у себи благодати Духа Светога као веру у Христа, ако би слабости људске душевно умро због неког греха, он неће умрети занавек, него ће васкрснути благодаћу Господа нашега Исуса Христа, који узима на Себе грехе света и дарује нам благодат изобилну. За ову благодат, која се објавила свету и роду нашем кроз Богочовека, речено је у Еванђељу: „У њој беше живот, и живот беше светлост људима. И светлост се светли у тами и тама је не обузе“ (Јн. 1,4–5). То значи да благодат Светога Духа, која нам је дарована при крштењу у име Оца и Сина и Светога Духа, без обзира на таму која обузе нашу душу, светли и даље у срцу нашем као исконска, божанствена и најдрагоценија светлост. Та Христова светлост у души непокајаног грешника вапије Оцу: Ава, Оче (Рим. 8, 15) и не гневи се до краја због непокајаности овог грешника! А касније, пошто се грешник обрати на пут покајања, та светлост Христова разгони таму и поново одева бившег преступника у нетрулежну одећу, изаткану од благодати Духа Светог.

Навешћу вам још неки пример да бисте сасвим разумели шта је благодат Божија, како се она распознаје и у чему се нарочито испољава њено дејство у човеку. Благодат Духа Светог је светлост која просвећује човека. О томе говори читаво Свето писмо. Тако на пример, богоотац Давид каже: „Ријеч је Твоја жижак нози мојој и свјетлост стази мојој“ (Пс. 119, 105). То јест, благодат Божија, изражена у заповестима Господњим, светилник је мој и светлост моја. Кад ме та благодат Духа Светога, коју ја пажљиво и усрдно задобијам, проучавајући седам пута на дан судом правде Твоје (Пс. 119, 164), кад ме та благодат не би просвећивала у тами мојих брига које ми доноси моје звање, чиме бих осветљивао свој животни пут замрачен злобом непријатеља мојих?!

Господ је толико пута јавно показивао дејство благодати Духа Светога на онима које је Он освећивао и просвећивао својим великим доласком. Сетите се Мојсеја после његове беседе на Синају. Присутни народ није могао погледати у Мојсеја због необичне светлости којом је просијало његово лице. Мојсеј је морао покрити лице – толико је била јака светлост која га је испуњавала. Сетите се преображења Господњег на гори Тавору. „И преобрази се пред њима, и засија се лице Његово као сунце, а хаљине Његове посташе беле као снег... и ученици падоше ничице, и уплашише се“ (Мт. 17, 2 и 6). А кад се указаше уз Спаситеља Мојсеј и Илија „облак сјајан заклони их“ (Мт. 17, 5) испред очију светих апостола који нису могли издржати заслепљујућу светлост Божанске благодати. Ето, тако се јавља благодат Светог Духа у неисказној светлости у онима које Бог посети по милости Својој.“[1]

Хришћанство је кренуло својим путем и наша немоћна рука више га не може зауставити. Али Христос о потреби будности поручује онима који у себи још имају Божјег разума:

А од смокве научите поуку: Када се гране њене већ подмладе и олистају, знате да је близу лето. Тако и ви кад видите све ово, знајте да је близу пред вратима. Заиста вам кажем: Овај нараштај неће проћи док се све ово не збудне. Небо и земља ће проћи, али речи моје неће проћи. – А о дану томе и о часу нико не зна, ни анђели небески, до Отац мој сам. Јер како је било у дане Ноја, тако ће бити и долазак Сина Човечјега. Јер као што у дане пред потопом јеђаху и пијаху, жењаху се и удаваху до онога дана кад Ноје уђе у ковчег, и не схватише док не дође потоп и однесе све; тако ће бити и долазак Сина Човечјега. Тад ће бити два на њиви: један ће се узети, а други оставити. Две ће млети на жрвњевима; једна ће се узети, а друга оставити. Стражите, дакле, јер не знате у који ће час доћи Господ ваш. Али ово знајте: Кад би знао домаћин у које ће време доћи лопов, стражио би и не би дао да му провали кућу. Зато и ви будите спремни; јер у који час не мислите доћи ће Син Човечји (Мт. 24, 32–44).

Свети Апостол Павле је још детаљнији:

Али вас молимо, браћо, у погледу доласка Господа нашега Исуса Христа и нашега сабрања у Њем<]]>1488Mon, 29 Apr 2013 08:40:00 +0000https://pouke.org/index/1346440445/1346440934/%D0%BD%D0%B5%D0%BE%D1%81%D0%BF%D0%BE%D1%80%D0%BD%D0%BE-%D0%B1%D0%BE%D0%B6%D0%B0%D0%BD%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%BE-%D1%81%D0%B8%D0%BD%D0%B0-%D0%B1%D0%BE%D0%B6%D0%B8%D1%98%D0%B5%D0%B3-r1476/