Богослужење је за све њих било сладост и многима од њих је богослужбени живот био једини живот. Ревност хришћана је временом ослабила и они су постали равнодушни према евхаристијском животу. На Истоку су услед тога евхаристијске молитве добиле карактер „тајних“ молитава, а Запад је добио „тиху мису“. Све је ово било веома страно саборној природи Цркве, која је дотле с пуним правом могла да се обрати Богу речима: „Народ Твој и Црква Твоја те моле“.

Епископ источно амерички и канадски (потоњи шумадијски) Сава, "О заамвоним молитвама", Гласник СПЦ, бр. 6, Синод СПЦ, Београд,1976, стр. 106-108.

Сергеј Николајевич Булгаков рођен је у свештеничкој породици 28. јуна 1871. године у граду Ливни, који се налази у централној Русији. Похађао је црквену школу у родном месту и провео четири године у богословији, пре него што је уписао студије права на Московском универзитету 1890. године. Дипломирао је 1894, а 1895. године – у својој тек двадесет петој години – почиње да предаје политичку економију на Московској техничкој школи и постаје један од проминентних мислилаца марксистичког усмерења и присталица кружока умерених социјалиста.

У периоду од 1898. до 1900. године путује по Западној Европи и Великој Британији, прикупљајући материјал за своју капиталну дисертацију Капитализам и земљорадња, која ће се појавити у два тома. Уз помоћ овог дела и других радова на тему економских и друштвених питања Булгаков је врло брзо стекао националну репутацију. У Кијеву је радио као професор пет година, да би се вратио у Москву 1906. године, где преузима катедру економије на Московском институту за трговину. Исте године је добио своје место у Доњој комори Руског парламента (Думе) као хришћански социјалиста. Докторирао је 1912. године на Московском универзитету, а 1917. је на истом заузео позицију професора политичке економије. Убрзо након тога Булгаков се – услед разних животних околности – враћа активном хришћанству и православљу и постаје свештеник 1918. године, на препоруку руског Патријарха Тихона. Након Октобарске револуције и грађанског рата разилази се са бољшевичком влашћу и убрзо бива протеран из земље. Долази у Праг 1923. године, а затим прелази у Париз, где ће 1925. бити један од оснивача и декан Теолошког института Светог Сергија, на коме ће предавати догматику. Тамо предаје све до смрти 1944. године.

БИБЛИОГРАФИЈА

Од завидног опуса оца Сергеја – о чему би било потребно написати додатни чланак – на српски језик су до сада преведени мањи чланци и следеће монографије:

Православље: огледи о учењу Православне Цркве (превео Мирко Ђорђевић, Медитеран, Будва, 1991);

Икона и иконопоштовање: догматички оглед (превео Илија Марић, Источник, Београд, 1998);

Изабрани списи (приредио Никола Милошевић, превели Марија Марковић и Бранислав Марковић, ЦИД, Подгорица, 2000);

Софиологија смрти (превела Антонина Пантелић, Бримо, Београд, 2001);

Светлост невечерња: сазрцања и умозрења (превео Зоран Буљугић, Бримо-Логос, Београд, 2005);

О јеванђељским чудима (превео Зоран Буљугић, Лосог, Београд, 2011);

Јагње Божије (превела Антонина Пантелић, ПБФ-Логос, Београд, 2011).

У припреми је још неколико књига у српском преводу и искрено се надамо њиховом скором појављивању, које ће пружити целовитији увид у мисао овог значајног теолога.

ТЕОЛОГИЈА СЕРГЕЈА БУЛГАКОВА: СОФИЈА И СОФИОЛОГИЈА

Отац Сергеј Булгаков је данас вероватно један од најзапостављенијих православних теолога. Нажалост је тако, јер нећемо претерати ако кажемо да је он генијалан хришћански мислилац. Тамо где ће корифеји православне неопатристичке синтезе застати у мишљењу и теоријски сањарити о путу који води напред, ту ће отац Сергеј кренути даље, храбро попут никог у двадесетом веку. Како ствари стоје, он припада малобројнима који су до краја схватили шта доиста значи одговорно богословствовати у савременом свету.

У пар речи ћемо изнети срж његове теологије, оствариване путем концепта софиологије. Данас се тај појам још увек доживљава амбивалентно – од најранијих званичних осуда за време живота оца Сергеја, па до похвале од стране неколицине савремених теолога. Разлог томе је захтевност мисли која одликује теологију Булгакова. И заиста, Булгаков се не може читати у доколици, потребан је труд и напор.

Шта је софиологија и (можда је боље питати) ко је Софија? Пратећи мисао самог Булгакова и његових текстова, изнели бисмо следећа запажања:

Софиологија је учење о вечној и тварној Премудрости Божијој, уверава нас Булгаков на многим местима. С једне стране, вечна и нестворена Софија је остварење самог једносуштног и нераздељивог живота Свете Тројице. Софија није нова личност, тобоже четврта ипостас у Тројици, већ је онтолошки принцип љубави Божије према Самом Себи, према сопственом Божанству. Зато је она и слава Божија. С друге стране, пратимо ли и даље Булгакова, Софија је и превечно човештво, Прволик према којем је створено људско биће. Софија је основа и садржај творевине, будући да је погружена у настајање.

Нестворени (божански) и створени (људски) свет међусобно су повезани као већ поменуте вечна и тварна Софија. Булгаков додаје: иако су истоветни по основи, наведени светови су различити по виду/начину свог бића. Закључни одговор на питање шта је и ко је Софија би гласио: Софија у Творцу и Софија у творевини представља онај мост који сједињује Бога и човека, она је њихово јединство.

Ако смо добро разумели ствари, теолошки гениј оца Сергеја концептом софиологије покушава да искаже две битне ствари: прво, да покаже шта (позитивно говорећи) повезује Бога са светом, тј. шта чини могућим њихов потенцијални сусрет. И као друго (засновано на претпоставци првог увида), да покаже шта чини могућом заједницу божанске и људске природе у ипостаси Христовој.

Контроверзе и недоумице које овакав теолошки концепт изазива и може изазвати остаће по страни у овом разматрању. Мало је простора да се упуштамо чак и у плодне стране овог мишљења. Отац Сергеј Булгаков био је, као и сваки прави теолог, човек испред свога времена, са теологијом која је авангарда и за наше време. Треба га читати, проучавати, разумети, наћи нешто плодно и животно, па тек на концу критиковати. Савремени проучаваоци, тј. они добронамерни и отворени међу њима, теолошки опус оца Сергеја разумеју као покушај истицања позитивне и потврдне димензије чувене халкидонске дефиниције, изражене у негацијама: нераздељиво, несливено, непроменљиво, неразлучно. Тиме би Софија била теолошко и мислено настојање да се Халкидон – посебно у наше време – разуме и као једно „да“; тежња да се учини корак напред у богословствовању, да се озбиљно мисли и разуме Предање, те да се теологија покаже као доиста жива и несклеротична стварност.

На крају, како нас уверава савремени и утицајни британски теолог Џон Милбанк, софиологија је један космички и богочовечански светоназор. Она је карактеристичан позив на сагледавање нестворене славе Божије у свему створеном. Она је самопознање антрополошког индивидуума који егзистира у свету испуњеном божанском премудрошћу. Присетимо ли се речи Жоржа Бернаноса, софиологија је човеков смртнички увид да упркос смрти, контингентности и фрагилности људског бића и остале творевине – све јесте благодат.

Извор: Православље.рс

http://beseda.rs/portal/podcast/predavanja/20130704_protojerej_stavrofor_dragan_miln_pogresno_i_pravilno_shvatanje_boga.mp3

http://beseda.rs/portal/novosti/367-izdvojeno/4501-pogresno-i-pravilno-shvatane-boga-dragan-milin.html

Свештеник Слободан Лукић, парох црмнички, у суботу 29. јуна у Горњем манастиру Острогу, у оквиру Духовних вечери које се сваке суботе одржавају у овој светињи, одржао је предавање на тему „Идентитет Цркве у Светој Евхаристији“.

http://www.svetigora.com/audio/download/13144/03.07.2013.%20KATEDRA_o.Slobodan%20Lukic-Identitet%20Crkve%20u%20Svetoj%20Evharistiji.mp3

http://www.mitropolija.com/predavanje-svestenika-slobodana-lukica-identitet-crkve-u-svetoj-evharistiji-5/

.Свакако да постоји одређена скепса према Лествичниковом дјелу под називом Духовна Лествица која је писана у седмом вијеку на молбу једног такође великог игумана и ангелобесједника Јована Раитског. Који скептицизам је у питању, солпсистички или ван созерцајући апоусијски који пријети да заувјек забрани и одмакне теооптију од датог субјекта? Хрестоматија датог навода поткрепљена је апостеори и призната као цијелина, односно један од кључева за истинско богопознање које проистиче из аскетског искуства хронометријске егзистенције, која је паралелна и са небеским бивствовањем, јер трансцеденција ума лукелетно сажима свој оквир познања и немогућности самодовољности своје жеље за автургичношћу. Лествичниково дјело у кратким цртама представља плодоносни нектар са пустињских цвијетова и ангелоподобни мед, али ипак недостижан и концизно резервисан само за одабране. Свакако да елитизам у Лествици постоји, иако је намјењен за илуминацију сопства сваког од нас, остаје мистификован и у димензији над реалитета за данашње схватање бивствовања, а и у оном времену је представљала бисер који је превише скупоцјен за обичне смртнике и сапутнике на земаљском путу за небески Емаус. Критички се осврћући на већ поменуто дјело, долазимо до конклузије да је Лествичник вјешти наратор, мистик који поставља питања, а и неустручава се да даје и одговоре, да луминизира датог читаоца жељног одређене гнозе везане за спасење и омнитеосис. Или пак неког другог рудиментног читаоца оставља још збуњеним и забљеснутим превеликим луменом, које очи душе нису могле да поднесу па за тренутак ослепише још више без наде на повратак у пређашње стање. Но Лествичник је вјешти психолог страсти, вјешти херменутичар покрета тјела, егзегета мисли и страсти, као кроз рендген он посматра унутрашње кретање и превирање сваке ψυχή, из личног искуства познајући себе најбоље и пише ове ретке и реченице који остављају дубок утисак, подвига и молчанија. Персонификација, страсти полемика, и дијалошки приступ сваком страсном покрету тјела и ума карактерише ово славно дјело и Лествичника као помало заборављеног реторичара изгубљених оваца, које данас у неку руку и чами заборављено на неким прашњавим полицама универзитетских библиотека или кућних колекција светооатачке духовности. Прашњавим од прашине одбојности и аутаркије индивидуалне, а истинитије је рећи колективне нарцисоидниости и самодовољности, без претензија за подвиг. Метафорички приступ који је употребио приликом писања овог поучног штива је очигледан, и није затајен за вјешто око познаваоца аскетике уопште, међутим за ослепјелог антропоса из урбане средине, који посједује све на тацни хедонизма и транспарентног ега остаје непрозирна стаклена кутија из које се назире свијетлост у тами неисписане странице животног колапса егоцентризма усахле душе. Колико нам Лествичник открива, толико је од нас и скривено, јер напросто нисмо спремни за тако нешто, за тај еликсир фундаменталне реалности који даје одговор на прожимајућу тмину самозаборава бића, нити ћемо икада бити бар гледано из ове перспективе, јер асоматичност није карактеристика данашњег антропоса који се утонуо у море ignoramus et ignorambius. Но гледајмо са позитивније стране и тјешимо се да је то само за одабране, и да тај елитизам одабраних почива негдје на небу у молитвеном погружењу за спас напаћеног рода људског који вапи ка небу, и другој сфери егзистенције, која је имагинарна у односу на данашњи попули и руком створене парчића раја који постоје у другим цивилизацијским тековинама. Али читајући дату књигу као вид откровења, Лествичник остаје наш учитељ, а и у исто вријеме и мучитељ и, морамо остати збуњени, да, заиста збуњени. Ту збуњеност онда покривамо страхом, али и чежњом која се у тристотом дјелићу секунде јавља, јавља се као жеља да и ми имамо то покајање и тај подвиг, ту спремнсот на жртву , ту спремност на радост. Али схватамо убрзо да смо ми од крви и меса и да је илузија in abstracto, наше не морање за за тако нешто, јер ипак ми смо мирјани и лаици. То потврђује сумњну приликом читања поглавља под назовом „Тамница“ и постављамо себи питање које су себи поставили апостоли, прије двије хиљаде година и гласило је:“Па ко се дакле може спасити“? Поглавље Тамнца, свједочи о тешкој муци покајања, које пара уши и стеже срце, ломи поглед и тражи од њега да кривуда са страница књиге, и тјера нас са сјетом у оку да се присјетимо нашег највећег молитвеног покајног труда, и да ли га је уопште било. Да ли је „Тамница“ било заиста реално мјесто, или иреална димензија у домену умске способности наратора да конструише и креира једну инкантацију дате материје и да створи утисак покајања које граничи са очајем, остаје нам скривено и не докучено нашем малом и већ презасићеног мозгу од читања датог поглавља. Јер већ је у нас то поглавље уњело одређени немир, који треба да отклонимо и заборавимо, јер ми смо ипак мирјани са не толико развијеним конгитивним и тјелесним способностима за акетску праксу, и то је оправдање валидно. Јаком метаформ се служу синајски старац и богобесједник и тајновида Јован, који некад попут Мојсија гледаше Бога Саваота, а и данас га гледа тамо на неким другим висинама, не више жедне душе и уморних ногу, не више сузних очију усахлих од плача, не више гладног желудца који је добио забрану чревоугодија по ступању у анђеоски образ. Доиста Лествичник сада гледа са небеске висине и врлети велике, са надом за богопознањем и налажењем истинског пута свакога од нас. Зашто нам је Лествичник оставио ову сјајну књигу, недовољно схваћену или обнажену за око полу слепо, а и обољело од стробизма солпистичке еуфорије тајно образујушчих страсти, него да би можда показао и пројавио пут анђелски и пут богожедни. Оставио је да нам покаже да су некада заиста постојали земаљски анђели и небески људи и да нису фикција неког усамљеног доконог пролазника према горњем Јерусалиму наде и животне енергије свакидашње, а и несвакидашње богодоличности. Запитајмо се колика је наша перцепција за дате наводе из књиге, и колико је Бог заиста милостив. Рећи ћемо себи да је заиста је мислостив и воли нас, и да нас његов поглед са крста дозива, и поред тога што је савремени антропос у колизији са самим собом са својим егом, па и са другима. Интересанта је и Лествичникова херменеутка снова која је, отачка и библијска, у неку руку аскетксо философска, за разлику од Фројдовског и Јунговског лавиринта таме, и кошмарног зачећа нових теорија о људској психи која као цјелина за себе, али и ипак дио човјека посједује анимуса и аниму нове додатке антропосовој личности. Лествичник остаје заиста много цијењени бисер са својим дјелом, сада неспремним за ширу популацију анртопоса слепих и глувих за било какав вид духовог пуњења унутрашње батерије самоспознаје, и богомдане борбе за преумљење. Ипак да кажемо на крају да свако има своју мјеру и свој скривени подвиг за који само он (антропос) и Бог знају, а Лествичник нам остаје као бедем који експликује Силу и Славу Божију коју он Премудро објави својим слугама који се напише воде живе.

Аутор: Младен Цимеша

Отац Милосав је топлим очинским речима, надахнуто беседио о значају и смислу Спасовдана, прослављању славе, литији, причести. Разговор, који смо овде приредили у интегралном издању а не у реалном времену, водила је Јелена Јеж.

Трајање: 47:00

Послушајте:

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/7/13/06/13.06.13_prot-stavr_milosav_radojevic_-_uzivo_na_spasovdan.mp3

http://www.slovoljubve.com/emisije/rec-pastira-protojerej-stavrofor-milosav-radojevic-o-spasovdanu

Сала Општине Вождовац била је препуна, а госта је као и увек најавио и у једном делу разговора са вернима и сам учествовао, протојереј-ставрофор Дејан Дејановић, духовник при храму св. Трифуна. Благодаримо Зорици Ковачев за тонски запис ове вечери, а за вас смо припремили најинтересантније и најсадржајније делове.

Трајање: 01:06:13

Послушајте:

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/96/13/06/12.06.13_zbor_-_sveta_tajna_pricesca_-_o._serafim_so_vozdovac_64kbps.mp3

http://www.slovoljubve.com/emisije/zbor-zborila-gospoda-hriscanska-jeromonah-serafim-petkovic-o-svetoj-tajni-pricesca

„Да

створимо човека по лику Нашем, и по подобију Нашем... И створи Бог човека, по

лику Божијем створи га, мушко и женско створи их.“ (Пост. 1, 26-27)

„Јер

нам се Дете роди, Син нам се даде, којега је власт на рамену Његовом и назваће

се име Његово: Великог Савета Ангел, Дивни, Саветник, Бог Силни, Отац будућега

века, Кнез мира.“ (Ис. 9, 6)

Човек је круна Божијег стварања. Не само што је

једини створен по лику и подобију Божијем, већ стварању човека претходи и

открива се превечни Савет Божији. „Савет Божији“ и „лик и подобије Божије“

крију одговоре на монога питања која расветљавају тајну човека и света.

Какве нам истине говори „Савет Божији“ који

претходи стварању човека? „Савет Божији“ нам открива да постојање света није

датост. Свет је створен, а да га пре тог акта стварања није било; у апсолутном

смислу те речи – свет није постојао. Данас се та чињеница превиђа. За савремену

философију и науку постојање је датост, вечна датост. Наука и философија се зато

не питају: одакле постојање? Оно што науку и философију интересује јесу

феномени постојања, појавни објекти у ланцу каузалитета, узрочно-последичне законитости

у том ланцу, а не постојање као такво. За хришћане и библијско откривење, пак,

постојање није вечна датост већ дар. То што постојимо и што свет око нас

постоји, дугујемо другом. Тај други је Бог. Свет и човек, дакле, не постоје

нужно, већ своје постојање дугују вољи Божијој. То значи да је могло и да нас

не буде. Како смо ипак ту, чињеница постојања подстиче нас на благодарење Ономе

који нас је из небућа привео у биће. Воља Божија да створи свет предпостоји

свету. Својом вољом је Бог као Творац предзамислио свет и човека у њему. Све

што је дошло и што ће тек доћи у постојање, од почетка до краја историје,

садржано је у вољи Божијој пре самог акта стварања света, пре оног „У почетку

створи Бог...“ (Пост. 1, 1). Бог није само створио свет, већ је одредио и циљ и

смисао његовог постојања. Тај циљ је да све створено постоји вечно. Како да

постоји вечно оно што, по природи ствари, није морало да постоји? Чиме да се

одржи вечно нешто што има порекло у небићу? Опет, вољом Онога који је свет из

небића и привео у биће – да се створени човек и свет кроз човека сједини са

нествореним Богом, те да тако заједничари са Оним који је Живот по себи и који

је кадар да живот дарује, са Оним који је кадар да буде Творац и Сведржитељ.

Тако, воља Божија бива Почетак, Узрок стварања света, али и Циљ и Смисао света.

Тај Циљ и Смисао света предпостоји свету – због тог Циља и Смисла и „постаде

све што је постало“ (Јн 1, 3).

Воља Божија, као Узрок и Циљ стварања света, не

садржи само смисао света у његовом тоталитету. Вољу Божију, као свеобухватну

смисленост света, представљају воље Божије о сваком појединачном човеку, кроз

кога свет и треба да уђе у вечну заједницу са Богом. То говори да свако од нас

људи има свој архетип у вољи Божијој – свој смисао, свој логос постојања, како

то каже Свети Максим Исповедник. Но, све те воље Божије, сви ти наши смислови,

наши логоси постојања, обједињени су једним Логосом, јесу у једном Логосу. Тај

Логос је Логос Очев, Онај који је у вечно наручју Очевом, Светлост од Светлости,

Бог истинити од Бога истинитог – Јединородни Син Божији. У Њему је Отац извелео

да створи свет и у Њему су смислови и циљеви нашег постојања, промисли Божије о

нама – наши логоси у Свелогосу, наше врлине у Свеврлини, воље Очеве о нама у

Свевољеном Сину Његовом. И то је тај „Савет Божији“ који претходи стварању,

Савет свецеле Свете Тројице – воља Очева да створи свет, благовољењем Сина

свога и благодејствовањем Духа Светога.

Но, ни свет не остаје пасиван у акту Божијег

стварања. Како је Бог слободан да из љубави створи свет, тако је и свет призван

да слободно на ту љубав одговори. Зато слободни Бог ствара слободног човека –

„по лику Божијем“. Шта то човека чини да буде „по лику Божијем“? У ово мало

речи открива нам се тајна човековог бића. Много је тога што човек има

заједничког са осталом створеном природом. Заправо, човек садржи створену

природу у себи. Свети Максим би рекао да је човек „микрокосмос“. Ипак, човек

као биће има нешто што га издваја од остале створене природе и што га чини

иконом Божијом. Међу многим особинама својственим човеку, које Свети Оци

наводе, најпомињаније су: разум, самовласност и слобода. Оно око чега су Оци

једногласни јесте да је слобода та која човека чини да буде „по лику Божијем“.

И животиње, како то савремена научна истраживања показују, имају инстинкте,

осећаје, памћење чак и разум. Додуше, на нижем нивоу од човека, али ипак, неке

животиње поседују одређени ступањ разумности (шимпанзе и делфини, на пример).

Но, само је човек слободан. Слобода, као лик Божији у човеку, чини да људи

нису, попут животиња, само примерци своје врсте, са којом деле заједничку

природу. Слобода артикулише начин нашег постојања, иконичан са Божијим начином

постојања – онако како нам је то откривено кроз јеванђеоске речи Сина Божијег.

Дајући човеку да буде „по лику Божијем“, Бог нам је даровао да постојимо као

личности. Човек је биће заједнице. Бити личност значи градити јединствени и

непоновљиви идентитет у односу са другим људима, са другим личностима.

Иконично, баш као што Отац и Син и Свети Дух граде своје личносне идентитете у

међусобним односима. Отац је, тако, незамислив без Сина и Духа Светога. И Син

је незамислив без Оца и Духа Светога. И Дух Свети је незамислив без Оца и Сина.

Свети Григорије Богослов каже: „Ако је Један, онда су Тројица.“ Исто тако је и

човекова личност незамислива без сплета односа са другим личностима, са

ближњима. У том међусобном саодношењу постоје наши идентитети, наше личности.

Без тога били бисмо само једнаки примерци своје врсте, безимене индивидуе. Тај

дар слободног личносног постојања јесте оно „по лику Божијем“. Тај дар нам не

даје само могућност да слободно изграђујемо односе са својим ближњима, већ нам

даје могућност да уђемо и у личносно познање Бога, да одговоримо на Божији

призив, на ону превечну вољу Божију о нама. То је, пак, тајна нашег смисла

постојања коју нам разоткрива оно „по подобију Нашем“ (Божијем). Лик Божији нам

је дарован а на подобије смо призвани да се према њему слободно одредимо. Зато

је наш живот и живот света, са нама и у нама, покрет ка Смислу, покрет ка Циљу.

Тај Циљ је, како смо видели, воља Божија о нама, наши логоси у Логосу Божијем.

Призвани смо на уподобљење тим логосима, на остварење себе сагласно вољи

Божијој – на оставрење свог истинског, бесмртног личносног идентитета. Једном

речју, призвани смо на обожење. Призив на уподобљење властитом логосу, досезање

оног „по подобију“, иако се односи на призив појединачном човеку, никако не

значи индивидуални, самачки пут ка остварењу Циља. Као што су многи превечни логоси

о нама обједињени једним Логосом и јесу у једном Логосу, ваља нам да се

обједињени и крећемо ка својим логосима, крећући са ка Свелогосу. Јер, као што

су превечни наши логоси, воље Божије о нама, возглављене у Логосу, у Сину

Божијем, тако треба да се и ми у Њему крећемо и да се, на крају покрета нешег,

на крају историје, вечно возглавимо Њиме. Тако, наш покрет и наше у Христу

возглављење доводе се у нераскидиву везу и међузависност. Нити возглављења бива

без покрета, нити, пак, покрет без возглављења у Христу има смисла. Но, шта

представља возглављење у Христу, а шта покрет ка том возглављењу? Возглављење у

Христу значи сједињење свега створеног са нествореним. Представља сједињење

људске, а кроз људску и свеукупне створене природе, са божанском природом, како

би се створеној природи даровало оно што она сама по себи нема – бесмртност,

вечно постојање. У Личности Сина Божијег су две природе, божанска и људска,

сједињене несливено и нераздељиво. Тако, у Христу се створеној природи не

дарује само биће, само почетак постојања, већ и вечнобиће – обожење и

обесмрћење. Из тог разлога се Син Божији и оваплотио – „да се човек освешта

људском природом Бога“, каже Свети Григорије Богослов. Христос је „хлеб који

сиђе са неба“, зато „да који од њега једе не умре“ (Јн 6, 50). И, ево, та

небеска храна, та људска природа Бога, Тело и Крв Христова, стоји на Часној

Трпези. И позив нам је упућен да „са страхом Божијим, вером и љубављу

приступимо“, да у своје тело и крв примимо Тело и Крв Његову, да окусимо

Источника бесмртности и да, тако,

пребивајући у Њему и Он у нама (Јн 6, 56), будемо и ми заједничари бесмртног

Синовства Његовог. На тај се начин испуњава онај „Савет Божији“, она превечна

воља Бога Оца да свет буде створен и да постоји вечно, сједињен са својим

Творцем несливено и нераздељиво. То је Божији план, Божији Савет, пре постања

света, откривен нама кроз Весника (=Ангела) тог Савета, кога је Отац послао

свету – кроз оваплоћеног Сина Божијег, Господа нашег Исуса Христа.

Ово је, дакле, значење возглављења свега

створеног у Христу. Ово возглављење у Христу ће бити свеопште и коначно на

крају времена и векова о Другом доласку Његовом. И читаво човечанство, од

почетка до краја историје, креће се ка том коначном Циљу. Но, та наша кончина

присутна је, дејством Духа Светога који је оприсутњава, сада и овде – у Цркви,

на Светој Литургији. Већ сада ми имамо залог и икону те будуће бесмрности и

Духа Утешитеља, као утеху и охрабрење да нисмо остављени смрти и пропадљивости.

Ка том нашем Циљу, који нам се Црквом и у Цркви показује, ми се крећемо. Тај

покрет је покрет наше воље ка превечном призиву који нам је упућен – на

уподобљење Божијој вољи о нама. Ту нам истину открива оно „по подобију“.

Знајући то, наш живот треба да постане покрет ка нашим логосима у

Логосу-Свелогосу, наше хитање ка истини нашег постојања у Истини-Свеистини.

Тако, она прва истина која је возглављење свега створеног у Сину Божијем,

освећење наше људском природом Бога, бива доведена у везу са нашим вољним

покретом ка тој истини. Тај наш покрет ка сједињењу са Господом, причешћем

Телом и Крвљу Његовом, постаје етос нашег живота. Потпуно и достојно сједињење

са Господом бива када се пришећујемо Телом и Крвљу Његовом али истовремено и са

логосом нашим у Њему. Јер, ако смо заједничари Тела и Крви Господње, ваља да

будемо и заједничари воље Његове. Да све

и у свему једно са Њим будемо (Јн 17, 21). Ово хришћанску етику чини

неодвојивом од онтологије. Хришћанска етика, тако, превазилази испразни

пијетизам и моралисање и постаје начин постојања – добробиће. Хришћанске етичке

норме нису нестабилне људске норме обичајног понашања већ логоси Божији, воље

Божије о нама – истина нашег постојања. Хришћанске врлине јесу живљење у складу

са тим логосима – причешће и уподобљење воље наше вољи Божијој. Зато је етос

хришћанског живота подвиг. Ова наша српска реч и крије тај хришћански смисао

подвига. Реч „подвиг“ у свом корену садржи реч „кретање“ (по-двиг=по-крет). У

црквенословенском језику реч „двигнути“ значи кренути, дигнути се, а „движение“

значи кретање, мицање, померање. Ова реч је еквивалент грчкој речи „кинисис“,

коју Свети Максим Исповедник често користи да њоме означи људску историју као

покрет ка Циљу и Смислу саме историје – ка коначном возглављењу свега створеног

у Сину Божијем. То кретање је заправо хришаћнски подвиг, као труд да човек

упозна свој логос постојања и да живи у складу са њим. Тако, причешће и

заједничарење у Истини будућег Века бива двоједно – причешће вољи Господњој и

причешће Телу и Крви Његовој. Хришћански подвиг и Евхаристија постају

неодвојиви једно од другог, једно другом дајући смисао. То је хришћанска

онтолошка етика, која етику чува од пијетистичког морализма, а онтологију од

лицемерног утопизма.

Александар Милојков

http://www.svetigora.com/audio/download/12003/03.06.2013.%20KATEDRA_Vl.%20Atanasije%20Jetic_Sveti%20car%20Konstantin.mp3

Предавање на тему свети Цар Константин - Лик и дело, на веома посебан начин изнео је Владика Атанасије, тако да можемо темељније да упознамо Лик Светог и равноапостолног цара. Веома значајне информације о личности светог Цара и његовом равноапостолном раду , историјске чињенице детаљно аргументоване подацима истакнутих светских историчара и патролога, и наравно драгоцено знање и деценијски истраживачки рад Епископа Атанасија, уводе нас у велику тајну познања услова Миланског Едикта чију јубиларну 1700. Годишњицу прослављамо.

Извор: Светигора

Фигура посебна, накрива. Слика лоше урађена.

Лице оштрих црта. Неуобичајено. Дивље. Тамнопуто. Пуно бора. Очи проницљиве, оштре.

Тело дебело, нескладно, тешкопокретљиво. Форма обимна, незграпна. Запуштено.

Ход тежак, несиметричан.

Глас као гавран. Оштар, тврд, нагао, безбојан. Када пева постаје још гори, руши се сваки осећај музикалности. Потпуно одсуство музикалности.

Реч изобилна, али без структуре, скаче са теме на тему.

Начин неорганизован, овлашан, често без дискреције, непредвидив.

Литург који прави неред. Све помера са свог места. Само Свети Путир остаје на свом месту, збринут и непоколебив. Поредак узмиче пред збрком, а типик пред бучним тумачењима, навике се изобличавају. Као што он сам воли да каже: „мирујем... немиран“.

Поред њега, ако си важан, биваш приморан да ћутиш, да заборавиш на свој значај или се изнутра буниш. Ако проговориш, трошиш своје достојанство. Ако си детенце, прво се уплашиш, а затим полудиш од одушевљења. Ако си његов, трпиш и збуњујеш се. Ако си у часу богослужења и пожуриш да учиниш оно што знаш, чујеш оно што никада ниси ни помислио. Ако си организован, сасвим губиш ритам. Ако си како треба, не знаш где да се сакријеш.

Тип несистематичан, несиметричан, хаотичан. За вид и за слух готово одбојан.

Ако судиш и размишљаш, биваш саблажњен. Ако останеш при томе што видиш и не размишљаш, одбацујеш га са манијом.

Речено је статуа, слика, изглед човека. Сигурно мало претеран у негативном нагласку. Надам се да ћу у наставку успоставити равнотежу.

Загонетка

Глас његов непријатан, ритам непостојећи, рима тешка; али реч његова магична, нечувена, аутентична, аутентична, истинита по садржају.

Изглед његов, непривлачан; али поглед магнетичан, проницљив.

Појава чудна, али његов додир егзистенцијално миловање. Из далека – дивља звер; из близа детенце... 76 година. Велико дете!

Када га гледаш, показује се нељубазним, те журиш да га осудиш; када га упознаш, пред собом видиш једног ретког господара. Осим речи, он увек има и нечег материјалног да пружи. Он никада не заборавља доброчинство и искрено озвраћа захвалност, увек изворно, искусно али без претварања. Увек га престиже.

Када га слушаш спонтано, он је тежак, распарчан, неусаглашен; ако га пратиш жедно, он је река мудрости, извор истине, доживљај духовне различитости, слутња јединствене вредности.

Као цвет пун трња, које штите своју ризницу. Дивљи цвет који ипак рађа живот и миомирише. Сасвим је стран цвећу из цвећара за трговину. На њему ничега намештеног. Ничега извештаченог. Сасвим без технике. Недодирнут историјским током, друштвеним схватањем, лажју компромиса, али веома присутан у збивањима.

Он је и епископ. Никаква веза са уобичајеном сликом епископа. Ни стил, ни начин, ни реч, ни израз лица не указују на уобичајено. Његова архијерејска митра, панагија, дикирије и трикирије, одежде, све је чудно. Али све слободно од експлоатације тржишта, од навика многих, од преовладавајућих менталитета. Све следи ритам практичне логике, следи ритам његове слободе. Немогуће га је клонирати, опонашати.

Он ништа не крије. Нема никаквог покушаја да улепша ствари да заокружи реч, шта више, он спонтано погоршава слику о себи. Помаже ти да му нанесеш неправду. Можда чак није ни свестан тога. Непретенциозан. Супротан лицемерју. Заиста истинит.

Ко је он. Шта хоће свим тим? Шта представља? Да ли јесте или се показује? Да ли је неблагородност то што има, или у себи скрива ризницу господства? Да ли је својеглав, чудан или скривени великан?

Личност

Ум блистав и просвећен. У свему гибак и лако покретан. Знања недокучива. Памћење бескрајно. Мисао брза. Хитрина и живост. Суд и синтеза јединствени. Поима дубоко. Још дивније од знања и доживљаја његова креативно понирање у тајну истине и живота.

Ширина схватања. У њему места има за све; у уму, али много више у срцу. Он је васељенски и свесветски и надсветски човек. Присуство пуно сигурности и силе. Савестан и храбар. Неустрашив. Смелост и иницијатива. Младост и свежина. Креативан и разоран. Пун живота.

Предањски и новатор. Шаљив и дубок. Пун истине.

Дубоко његово сродство са веома дубоком прошлошћу, предањем; јака његова веза са оним што је даље од есхатона. Борац са временом и његов победник. Јединствен. Непоновљив. Пун слободе.

Познавање историје задивљујуће, светоотачки осећај убедљив, богословска равнотежа неуобичајена, ретко познавање философије, познавалац детаља истине, и њених тајни.

Уопште није важно где се родио; шта и где је студирао, где је путовао, колико књига је написао. Није налик ни на кога, срећом. Не личи ни на добре ни на велике. Он има своју доброту и своју величину. Он је прави велики човек.

Он увек говори о тајни божанског Оваплоћења. Христос – савршени Бог и савршени човек, Богочовек. На тој основи веома божанствен и веома човечан, и више од тога: оба заједно; и веома смирен.

Срце које се прелива добротом, спремно за највећу жртву. Друштво његово су напаћени, заборављени, наги, онеправдовани. Учен као ретко ко, друштвен као нико. Пријатељи његови – деца. Дете је и он сам. Мудрост старца, једноставност детета. Остареће и остаће дете. Прима Царство Божије као један од те деце. Он постаје свима све и чини све „најмањој браћи Господњој“.

Наизглед диваљ, а у срцу светост. Без благодати у слици, пун благодати у личности. Пун љубави и апсолутно слободан.

Богословље

Пред нама је нова књига владике Атанасија Од слобода до љубави. Једно поглавље говори о хуманизму Светог Николаја Кавасиле, а другоно нествореним енергијама Божијим по Светом Григорију Палами. Читајући те текстове, срећеш се, не са обичним професором који те учи, нити са образованим епископом писцем коме се дивиш, већ са једним рођеним богословом. Дубоко познавање дела ове двојице великих отаца богослова и историјских елемената, који представљају оквир живота њиховог. Види се живи однос са етосом и богословљем њиховим. Углавном се, пак, чује богословски дах једног савременог богослова.

Не задовољава се само понављањем и анализом њихових мишљења и ставова, већ предузима анатомско удубљивање у њихове тајне и динамично интервенише богословски градећи на њиховом темељу. Говори богословски као својим матерњим језиком.

Читајући Григорија Паламу

Један поглед на друго предавање. Онако како он сам пише.

За приступање тајни Божијој постоји само један пут, откривење Божије пре свега у творевини, затим у промислу, избављењу, у домостроју спасења, то јест откривење Божије у историји (стр. 203).

Да би објаснио разликовање између Божије суштине и енергија Његових, тврди да Сушти није постојећи, него да је он сасвим други, Свети, „другачији“. Поред њега постоји другачија стварност, постоји свет (стр. 204). Јављање живога Бога као личности јесу „нестворене енергије“ Његове. Сушти не постоји у древној јелинској философији, као ни божанство, у средњем роду, нигде се не сусреће у Библији. Није Сушти из бића, већ је биће из Суштога. Личност има првенство (стр. 205). Сушти је првоначална реалност (стр. 206).

Дела Божија су Његова слободна дејства. Да ли ће их Он чинити или не, питање је Његове слободе, што претпоставља Њега као личност. Дела Божије: свет, човек, нису производи нужности, нити су производи дејства (=енергије) и воље, већ су дела Делатника и Вољнога (стр. 208). Не можемо да прихватимо Бога без енергије (стр. 209). Не говоримо о својствима Божијим, већ о дејствима (=енергијама) (стр. 215) Дејствујућег, које нам Га објављују.

Претходи да су Отац, Син и Свети Дух у заједништву између себе а затим констатујемо да имају једну заједничку суштину (стр. 210). Богословљем о Енергијама Божијим, Палама нам указује на Живог, библијског Бога, Који ничим није одредив, него је жива личност, битујућа личност (стр. 210).

Још је и слободан, не везан за питање смрти или бесмртности, постојања - непостојања. Речено важи за дела Егова (стр. 211). Он није везан Природом, чак ни својом Суштином. Он њу има, а не она Њега.

И антрополошке последице: нисмо створени да бисмо постојали, већ да непрестано општимо (стр. 216). Вечни живот није неко блажено гледање Бога, већ живо заједничарење живих личности (стр. 218). Зато смрт није наша слепа судбина. Треба да устанемо против ње. Ми смо призвани у живот. Не можемо да не будемо револуционари против смрти (стр. 207).

Кроз Светог Николу Кавасилу

Речено нас води ка другој омилији о хуманизму Светог Николе Кавасиле, у којој срећемо изразе попут: отворено богословље, слобода и живот.

Говорећи о Кавасилином христоцентричном хуманизму, оно што непрестано понавља јесте то да је човек биће отворено, створено за живот, да непрестано учествује у животу, да живи, да се развија, да расте, да је у непрестаном динамичном покрету и богаћењу (стр. 90).

Кавасилу назива отвореним богословом и веома питомим човеком, који, како каже, није ни против Паламе, нити је много за њега. Он човека види, не издвојено, већ у односу са Христом, не само као Богом, већ као Богом Који је постао човек. Ослобођен од монофизитског искушења, изражава христолошку и христоцентричну антропологију. Очи, жеље, тежњу према љубави, све је у човеку створено од Бога да би упућивало Христу, али као Богочовеку (стр. 88).

Обожење је сједињење са Христом, али без ишчезавања, него са испуњењем у Христу, и живљење у пуноћи. Имамо вечну могућност за узрастање и напредовање, за пуноћу живота (стр. 95).

Живот значи разрастање човека и учешће, непрестано општење, тј. могућност учешћа и општења све више и више. Само тако човек превазилази своје оквире (стр. 90). Религија, када није реч о живом Богу и живом човеку и њиховом сусрету, постаје идол (стр. 91). Човек је створен за живот, што значи за општење, то јест за љубав. Није створен да се затвори у себе, већ да непрестано превазилази себе дајући све силе своје (стр.93).

То је одговор на изазов савременог хуманизма. Ако својим умишљеним достигнућима учинимо човека биолошки другачијим, срозаћемо га у беспомоћно стање (на пример помагалима за срце и дисање са иструлелим мозгом или учинивши га генетски јаким а душевно неспособним), тако измењеног у људскости, да се упиташ: да ли уопште вреди сав тај труд који се зове историја или цивилизација или наука или човеков покушај (стр. 97).

Богослов

У неком тренутку, када говори о Фотију Великом и његовој школи, помиње ширину њиховог знања, говорећи: Колико много су ти људи читали... зато су и могли много да ураде, као Кирило и Методије (стр. 87). Такву ширину знања срећемо и код епископа Атанасија. Али то само по себи нема велики значај.

Са јединственим широкогрудим смирењем он признаје вредност свих савремених богослова. Нека допусти, међутим, и нама да исповедимо: други могу бити значајни, али он нас надахњује сигурношћу истинитог. Не дивимо му се због његових дарова. Имамо поверење за критеријум истине којим одишу његова реч и живот. Богословље његово је отворено, живо и утемељено, отачко, истинито, убедљиво Православно. Његова богословска реч, премда има јак темељ знања, није интелектуална нити мислилачка. Иако се изражава веома срдачно, није сентименталан нити раздражљив. Чује се као свевремен, стабилан, аутентичан. Произноси се веома са срцем кадрим да све потврди, али не и да га понесе.

Плод такве антропологије је отворен човек. Тако бисмо могли сажето да окарактеришемо епископа Атанасија: човек отворен, човек љубави и слободе. ЊЕгово дело и живот не само да одишу слободом и љубављу, већ и откривају њега самог као слободног и љубећег. Будући сам слободан, ослобађа и нас. Да употребимо његове речи, својом великом љубављу, дарује свима нама радост постојања и заједништва у љубави, која је врхунац (стр. 93). Он нам помаже да саздамо себе за вечност (стр. 92).

Благодаримо њему.

Са јелинског превео Д. Ристић

http://www.svetigora.com/audio/download/12940/24.05.2013.%20Vl.%20Porfirije_O%20bogatstvu%20i%20siromastvu.mp3

http://vaznesenjeovcarbanja.blogspot.com/2013/05/blog-post_25.html