Сала Општине Вождовац била је препуна, а госта је као и увек најавио и у једном делу разговора са вернима и сам учествовао, протојереј-ставрофор Дејан Дејановић, духовник при храму св. Трифуна. Благодаримо Зорици Ковачев за тонски запис ове вечери, а за вас смо припремили најинтересантније и најсадржајније делове.

Трајање: 01:06:13

Послушајте:

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/96/13/06/12.06.13_zbor_-_sveta_tajna_pricesca_-_o._serafim_so_vozdovac_64kbps.mp3

http://www.slovoljubve.com/emisije/zbor-zborila-gospoda-hriscanska-jeromonah-serafim-petkovic-o-svetoj-tajni-pricesca

„Да

створимо човека по лику Нашем, и по подобију Нашем... И створи Бог човека, по

лику Божијем створи га, мушко и женско створи их.“ (Пост. 1, 26-27)

„Јер

нам се Дете роди, Син нам се даде, којега је власт на рамену Његовом и назваће

се име Његово: Великог Савета Ангел, Дивни, Саветник, Бог Силни, Отац будућега

века, Кнез мира.“ (Ис. 9, 6)

Човек је круна Божијег стварања. Не само што је

једини створен по лику и подобију Божијем, већ стварању човека претходи и

открива се превечни Савет Божији. „Савет Божији“ и „лик и подобије Божије“

крију одговоре на монога питања која расветљавају тајну човека и света.

Какве нам истине говори „Савет Божији“ који

претходи стварању човека? „Савет Божији“ нам открива да постојање света није

датост. Свет је створен, а да га пре тог акта стварања није било; у апсолутном

смислу те речи – свет није постојао. Данас се та чињеница превиђа. За савремену

философију и науку постојање је датост, вечна датост. Наука и философија се зато

не питају: одакле постојање? Оно што науку и философију интересује јесу

феномени постојања, појавни објекти у ланцу каузалитета, узрочно-последичне законитости

у том ланцу, а не постојање као такво. За хришћане и библијско откривење, пак,

постојање није вечна датост већ дар. То што постојимо и што свет око нас

постоји, дугујемо другом. Тај други је Бог. Свет и човек, дакле, не постоје

нужно, већ своје постојање дугују вољи Божијој. То значи да је могло и да нас

не буде. Како смо ипак ту, чињеница постојања подстиче нас на благодарење Ономе

који нас је из небућа привео у биће. Воља Божија да створи свет предпостоји

свету. Својом вољом је Бог као Творац предзамислио свет и човека у њему. Све

што је дошло и што ће тек доћи у постојање, од почетка до краја историје,

садржано је у вољи Божијој пре самог акта стварања света, пре оног „У почетку

створи Бог...“ (Пост. 1, 1). Бог није само створио свет, већ је одредио и циљ и

смисао његовог постојања. Тај циљ је да све створено постоји вечно. Како да

постоји вечно оно што, по природи ствари, није морало да постоји? Чиме да се

одржи вечно нешто што има порекло у небићу? Опет, вољом Онога који је свет из

небића и привео у биће – да се створени човек и свет кроз човека сједини са

нествореним Богом, те да тако заједничари са Оним који је Живот по себи и који

је кадар да живот дарује, са Оним који је кадар да буде Творац и Сведржитељ.

Тако, воља Божија бива Почетак, Узрок стварања света, али и Циљ и Смисао света.

Тај Циљ и Смисао света предпостоји свету – због тог Циља и Смисла и „постаде

све што је постало“ (Јн 1, 3).

Воља Божија, као Узрок и Циљ стварања света, не

садржи само смисао света у његовом тоталитету. Вољу Божију, као свеобухватну

смисленост света, представљају воље Божије о сваком појединачном човеку, кроз

кога свет и треба да уђе у вечну заједницу са Богом. То говори да свако од нас

људи има свој архетип у вољи Божијој – свој смисао, свој логос постојања, како

то каже Свети Максим Исповедник. Но, све те воље Божије, сви ти наши смислови,

наши логоси постојања, обједињени су једним Логосом, јесу у једном Логосу. Тај

Логос је Логос Очев, Онај који је у вечно наручју Очевом, Светлост од Светлости,

Бог истинити од Бога истинитог – Јединородни Син Божији. У Њему је Отац извелео

да створи свет и у Њему су смислови и циљеви нашег постојања, промисли Божије о

нама – наши логоси у Свелогосу, наше врлине у Свеврлини, воље Очеве о нама у

Свевољеном Сину Његовом. И то је тај „Савет Божији“ који претходи стварању,

Савет свецеле Свете Тројице – воља Очева да створи свет, благовољењем Сина

свога и благодејствовањем Духа Светога.

Но, ни свет не остаје пасиван у акту Божијег

стварања. Како је Бог слободан да из љубави створи свет, тако је и свет призван

да слободно на ту љубав одговори. Зато слободни Бог ствара слободног човека –

„по лику Божијем“. Шта то човека чини да буде „по лику Божијем“? У ово мало

речи открива нам се тајна човековог бића. Много је тога што човек има

заједничког са осталом створеном природом. Заправо, човек садржи створену

природу у себи. Свети Максим би рекао да је човек „микрокосмос“. Ипак, човек

као биће има нешто што га издваја од остале створене природе и што га чини

иконом Божијом. Међу многим особинама својственим човеку, које Свети Оци

наводе, најпомињаније су: разум, самовласност и слобода. Оно око чега су Оци

једногласни јесте да је слобода та која човека чини да буде „по лику Божијем“.

И животиње, како то савремена научна истраживања показују, имају инстинкте,

осећаје, памћење чак и разум. Додуше, на нижем нивоу од човека, али ипак, неке

животиње поседују одређени ступањ разумности (шимпанзе и делфини, на пример).

Но, само је човек слободан. Слобода, као лик Божији у човеку, чини да људи

нису, попут животиња, само примерци своје врсте, са којом деле заједничку

природу. Слобода артикулише начин нашег постојања, иконичан са Божијим начином

постојања – онако како нам је то откривено кроз јеванђеоске речи Сина Божијег.

Дајући човеку да буде „по лику Божијем“, Бог нам је даровао да постојимо као

личности. Човек је биће заједнице. Бити личност значи градити јединствени и

непоновљиви идентитет у односу са другим људима, са другим личностима.

Иконично, баш као што Отац и Син и Свети Дух граде своје личносне идентитете у

међусобним односима. Отац је, тако, незамислив без Сина и Духа Светога. И Син

је незамислив без Оца и Духа Светога. И Дух Свети је незамислив без Оца и Сина.

Свети Григорије Богослов каже: „Ако је Један, онда су Тројица.“ Исто тако је и

човекова личност незамислива без сплета односа са другим личностима, са

ближњима. У том међусобном саодношењу постоје наши идентитети, наше личности.

Без тога били бисмо само једнаки примерци своје врсте, безимене индивидуе. Тај

дар слободног личносног постојања јесте оно „по лику Божијем“. Тај дар нам не

даје само могућност да слободно изграђујемо односе са својим ближњима, већ нам

даје могућност да уђемо и у личносно познање Бога, да одговоримо на Божији

призив, на ону превечну вољу Божију о нама. То је, пак, тајна нашег смисла

постојања коју нам разоткрива оно „по подобију Нашем“ (Божијем). Лик Божији нам

је дарован а на подобије смо призвани да се према њему слободно одредимо. Зато

је наш живот и живот света, са нама и у нама, покрет ка Смислу, покрет ка Циљу.

Тај Циљ је, како смо видели, воља Божија о нама, наши логоси у Логосу Божијем.

Призвани смо на уподобљење тим логосима, на остварење себе сагласно вољи

Божијој – на оставрење свог истинског, бесмртног личносног идентитета. Једном

речју, призвани смо на обожење. Призив на уподобљење властитом логосу, досезање

оног „по подобију“, иако се односи на призив појединачном човеку, никако не

значи индивидуални, самачки пут ка остварењу Циља. Као што су многи превечни логоси

о нама обједињени једним Логосом и јесу у једном Логосу, ваља нам да се

обједињени и крећемо ка својим логосима, крећући са ка Свелогосу. Јер, као што

су превечни наши логоси, воље Божије о нама, возглављене у Логосу, у Сину

Божијем, тако треба да се и ми у Њему крећемо и да се, на крају покрета нешег,

на крају историје, вечно возглавимо Њиме. Тако, наш покрет и наше у Христу

возглављење доводе се у нераскидиву везу и међузависност. Нити возглављења бива

без покрета, нити, пак, покрет без возглављења у Христу има смисла. Но, шта

представља возглављење у Христу, а шта покрет ка том возглављењу? Возглављење у

Христу значи сједињење свега створеног са нествореним. Представља сједињење

људске, а кроз људску и свеукупне створене природе, са божанском природом, како

би се створеној природи даровало оно што она сама по себи нема – бесмртност,

вечно постојање. У Личности Сина Божијег су две природе, божанска и људска,

сједињене несливено и нераздељиво. Тако, у Христу се створеној природи не

дарује само биће, само почетак постојања, већ и вечнобиће – обожење и

обесмрћење. Из тог разлога се Син Божији и оваплотио – „да се човек освешта

људском природом Бога“, каже Свети Григорије Богослов. Христос је „хлеб који

сиђе са неба“, зато „да који од њега једе не умре“ (Јн 6, 50). И, ево, та

небеска храна, та људска природа Бога, Тело и Крв Христова, стоји на Часној

Трпези. И позив нам је упућен да „са страхом Божијим, вером и љубављу

приступимо“, да у своје тело и крв примимо Тело и Крв Његову, да окусимо

Источника бесмртности и да, тако,

пребивајући у Њему и Он у нама (Јн 6, 56), будемо и ми заједничари бесмртног

Синовства Његовог. На тај се начин испуњава онај „Савет Божији“, она превечна

воља Бога Оца да свет буде створен и да постоји вечно, сједињен са својим

Творцем несливено и нераздељиво. То је Божији план, Божији Савет, пре постања

света, откривен нама кроз Весника (=Ангела) тог Савета, кога је Отац послао

свету – кроз оваплоћеног Сина Божијег, Господа нашег Исуса Христа.

Ово је, дакле, значење возглављења свега

створеног у Христу. Ово возглављење у Христу ће бити свеопште и коначно на

крају времена и векова о Другом доласку Његовом. И читаво човечанство, од

почетка до краја историје, креће се ка том коначном Циљу. Но, та наша кончина

присутна је, дејством Духа Светога који је оприсутњава, сада и овде – у Цркви,

на Светој Литургији. Већ сада ми имамо залог и икону те будуће бесмрности и

Духа Утешитеља, као утеху и охрабрење да нисмо остављени смрти и пропадљивости.

Ка том нашем Циљу, који нам се Црквом и у Цркви показује, ми се крећемо. Тај

покрет је покрет наше воље ка превечном призиву који нам је упућен – на

уподобљење Божијој вољи о нама. Ту нам истину открива оно „по подобију“.

Знајући то, наш живот треба да постане покрет ка нашим логосима у

Логосу-Свелогосу, наше хитање ка истини нашег постојања у Истини-Свеистини.

Тако, она прва истина која је возглављење свега створеног у Сину Божијем,

освећење наше људском природом Бога, бива доведена у везу са нашим вољним

покретом ка тој истини. Тај наш покрет ка сједињењу са Господом, причешћем

Телом и Крвљу Његовом, постаје етос нашег живота. Потпуно и достојно сједињење

са Господом бива када се пришећујемо Телом и Крвљу Његовом али истовремено и са

логосом нашим у Њему. Јер, ако смо заједничари Тела и Крви Господње, ваља да

будемо и заједничари воље Његове. Да све

и у свему једно са Њим будемо (Јн 17, 21). Ово хришћанску етику чини

неодвојивом од онтологије. Хришћанска етика, тако, превазилази испразни

пијетизам и моралисање и постаје начин постојања – добробиће. Хришћанске етичке

норме нису нестабилне људске норме обичајног понашања већ логоси Божији, воље

Божије о нама – истина нашег постојања. Хришћанске врлине јесу живљење у складу

са тим логосима – причешће и уподобљење воље наше вољи Божијој. Зато је етос

хришћанског живота подвиг. Ова наша српска реч и крије тај хришћански смисао

подвига. Реч „подвиг“ у свом корену садржи реч „кретање“ (по-двиг=по-крет). У

црквенословенском језику реч „двигнути“ значи кренути, дигнути се, а „движение“

значи кретање, мицање, померање. Ова реч је еквивалент грчкој речи „кинисис“,

коју Свети Максим Исповедник често користи да њоме означи људску историју као

покрет ка Циљу и Смислу саме историје – ка коначном возглављењу свега створеног

у Сину Божијем. То кретање је заправо хришаћнски подвиг, као труд да човек

упозна свој логос постојања и да живи у складу са њим. Тако, причешће и

заједничарење у Истини будућег Века бива двоједно – причешће вољи Господњој и

причешће Телу и Крви Његовој. Хришћански подвиг и Евхаристија постају

неодвојиви једно од другог, једно другом дајући смисао. То је хришћанска

онтолошка етика, која етику чува од пијетистичког морализма, а онтологију од

лицемерног утопизма.

Александар Милојков

http://www.svetigora.com/audio/download/12003/03.06.2013.%20KATEDRA_Vl.%20Atanasije%20Jetic_Sveti%20car%20Konstantin.mp3

Предавање на тему свети Цар Константин - Лик и дело, на веома посебан начин изнео је Владика Атанасије, тако да можемо темељније да упознамо Лик Светог и равноапостолног цара. Веома значајне информације о личности светог Цара и његовом равноапостолном раду , историјске чињенице детаљно аргументоване подацима истакнутих светских историчара и патролога, и наравно драгоцено знање и деценијски истраживачки рад Епископа Атанасија, уводе нас у велику тајну познања услова Миланског Едикта чију јубиларну 1700. Годишњицу прослављамо.

Извор: Светигора

Фигура посебна, накрива. Слика лоше урађена.

Лице оштрих црта. Неуобичајено. Дивље. Тамнопуто. Пуно бора. Очи проницљиве, оштре.

Тело дебело, нескладно, тешкопокретљиво. Форма обимна, незграпна. Запуштено.

Ход тежак, несиметричан.

Глас као гавран. Оштар, тврд, нагао, безбојан. Када пева постаје још гори, руши се сваки осећај музикалности. Потпуно одсуство музикалности.

Реч изобилна, али без структуре, скаче са теме на тему.

Начин неорганизован, овлашан, често без дискреције, непредвидив.

Литург који прави неред. Све помера са свог места. Само Свети Путир остаје на свом месту, збринут и непоколебив. Поредак узмиче пред збрком, а типик пред бучним тумачењима, навике се изобличавају. Као што он сам воли да каже: „мирујем... немиран“.

Поред њега, ако си важан, биваш приморан да ћутиш, да заборавиш на свој значај или се изнутра буниш. Ако проговориш, трошиш своје достојанство. Ако си детенце, прво се уплашиш, а затим полудиш од одушевљења. Ако си његов, трпиш и збуњујеш се. Ако си у часу богослужења и пожуриш да учиниш оно што знаш, чујеш оно што никада ниси ни помислио. Ако си организован, сасвим губиш ритам. Ако си како треба, не знаш где да се сакријеш.

Тип несистематичан, несиметричан, хаотичан. За вид и за слух готово одбојан.

Ако судиш и размишљаш, биваш саблажњен. Ако останеш при томе што видиш и не размишљаш, одбацујеш га са манијом.

Речено је статуа, слика, изглед човека. Сигурно мало претеран у негативном нагласку. Надам се да ћу у наставку успоставити равнотежу.

Загонетка

Глас његов непријатан, ритам непостојећи, рима тешка; али реч његова магична, нечувена, аутентична, аутентична, истинита по садржају.

Изглед његов, непривлачан; али поглед магнетичан, проницљив.

Појава чудна, али његов додир егзистенцијално миловање. Из далека – дивља звер; из близа детенце... 76 година. Велико дете!

Када га гледаш, показује се нељубазним, те журиш да га осудиш; када га упознаш, пред собом видиш једног ретког господара. Осим речи, он увек има и нечег материјалног да пружи. Он никада не заборавља доброчинство и искрено озвраћа захвалност, увек изворно, искусно али без претварања. Увек га престиже.

Када га слушаш спонтано, он је тежак, распарчан, неусаглашен; ако га пратиш жедно, он је река мудрости, извор истине, доживљај духовне различитости, слутња јединствене вредности.

Као цвет пун трња, које штите своју ризницу. Дивљи цвет који ипак рађа живот и миомирише. Сасвим је стран цвећу из цвећара за трговину. На њему ничега намештеног. Ничега извештаченог. Сасвим без технике. Недодирнут историјским током, друштвеним схватањем, лажју компромиса, али веома присутан у збивањима.

Он је и епископ. Никаква веза са уобичајеном сликом епископа. Ни стил, ни начин, ни реч, ни израз лица не указују на уобичајено. Његова архијерејска митра, панагија, дикирије и трикирије, одежде, све је чудно. Али све слободно од експлоатације тржишта, од навика многих, од преовладавајућих менталитета. Све следи ритам практичне логике, следи ритам његове слободе. Немогуће га је клонирати, опонашати.

Он ништа не крије. Нема никаквог покушаја да улепша ствари да заокружи реч, шта више, он спонтано погоршава слику о себи. Помаже ти да му нанесеш неправду. Можда чак није ни свестан тога. Непретенциозан. Супротан лицемерју. Заиста истинит.

Ко је он. Шта хоће свим тим? Шта представља? Да ли јесте или се показује? Да ли је неблагородност то што има, или у себи скрива ризницу господства? Да ли је својеглав, чудан или скривени великан?

Личност

Ум блистав и просвећен. У свему гибак и лако покретан. Знања недокучива. Памћење бескрајно. Мисао брза. Хитрина и живост. Суд и синтеза јединствени. Поима дубоко. Још дивније од знања и доживљаја његова креативно понирање у тајну истине и живота.

Ширина схватања. У њему места има за све; у уму, али много више у срцу. Он је васељенски и свесветски и надсветски човек. Присуство пуно сигурности и силе. Савестан и храбар. Неустрашив. Смелост и иницијатива. Младост и свежина. Креативан и разоран. Пун живота.

Предањски и новатор. Шаљив и дубок. Пун истине.

Дубоко његово сродство са веома дубоком прошлошћу, предањем; јака његова веза са оним што је даље од есхатона. Борац са временом и његов победник. Јединствен. Непоновљив. Пун слободе.

Познавање историје задивљујуће, светоотачки осећај убедљив, богословска равнотежа неуобичајена, ретко познавање философије, познавалац детаља истине, и њених тајни.

Уопште није важно где се родио; шта и где је студирао, где је путовао, колико књига је написао. Није налик ни на кога, срећом. Не личи ни на добре ни на велике. Он има своју доброту и своју величину. Он је прави велики човек.

Он увек говори о тајни божанског Оваплоћења. Христос – савршени Бог и савршени човек, Богочовек. На тој основи веома божанствен и веома човечан, и више од тога: оба заједно; и веома смирен.

Срце које се прелива добротом, спремно за највећу жртву. Друштво његово су напаћени, заборављени, наги, онеправдовани. Учен као ретко ко, друштвен као нико. Пријатељи његови – деца. Дете је и он сам. Мудрост старца, једноставност детета. Остареће и остаће дете. Прима Царство Божије као један од те деце. Он постаје свима све и чини све „најмањој браћи Господњој“.

Наизглед диваљ, а у срцу светост. Без благодати у слици, пун благодати у личности. Пун љубави и апсолутно слободан.

Богословље

Пред нама је нова књига владике Атанасија Од слобода до љубави. Једно поглавље говори о хуманизму Светог Николаја Кавасиле, а другоно нествореним енергијама Божијим по Светом Григорију Палами. Читајући те текстове, срећеш се, не са обичним професором који те учи, нити са образованим епископом писцем коме се дивиш, већ са једним рођеним богословом. Дубоко познавање дела ове двојице великих отаца богослова и историјских елемената, који представљају оквир живота њиховог. Види се живи однос са етосом и богословљем њиховим. Углавном се, пак, чује богословски дах једног савременог богослова.

Не задовољава се само понављањем и анализом њихових мишљења и ставова, већ предузима анатомско удубљивање у њихове тајне и динамично интервенише богословски градећи на њиховом темељу. Говори богословски као својим матерњим језиком.

Читајући Григорија Паламу

Један поглед на друго предавање. Онако како он сам пише.

За приступање тајни Божијој постоји само један пут, откривење Божије пре свега у творевини, затим у промислу, избављењу, у домостроју спасења, то јест откривење Божије у историји (стр. 203).

Да би објаснио разликовање између Божије суштине и енергија Његових, тврди да Сушти није постојећи, него да је он сасвим други, Свети, „другачији“. Поред њега постоји другачија стварност, постоји свет (стр. 204). Јављање живога Бога као личности јесу „нестворене енергије“ Његове. Сушти не постоји у древној јелинској философији, као ни божанство, у средњем роду, нигде се не сусреће у Библији. Није Сушти из бића, већ је биће из Суштога. Личност има првенство (стр. 205). Сушти је првоначална реалност (стр. 206).

Дела Божија су Његова слободна дејства. Да ли ће их Он чинити или не, питање је Његове слободе, што претпоставља Њега као личност. Дела Божије: свет, човек, нису производи нужности, нити су производи дејства (=енергије) и воље, већ су дела Делатника и Вољнога (стр. 208). Не можемо да прихватимо Бога без енергије (стр. 209). Не говоримо о својствима Божијим, већ о дејствима (=енергијама) (стр. 215) Дејствујућег, које нам Га објављују.

Претходи да су Отац, Син и Свети Дух у заједништву између себе а затим констатујемо да имају једну заједничку суштину (стр. 210). Богословљем о Енергијама Божијим, Палама нам указује на Живог, библијског Бога, Који ничим није одредив, него је жива личност, битујућа личност (стр. 210).

Још је и слободан, не везан за питање смрти или бесмртности, постојања - непостојања. Речено важи за дела Егова (стр. 211). Он није везан Природом, чак ни својом Суштином. Он њу има, а не она Њега.

И антрополошке последице: нисмо створени да бисмо постојали, већ да непрестано општимо (стр. 216). Вечни живот није неко блажено гледање Бога, већ живо заједничарење живих личности (стр. 218). Зато смрт није наша слепа судбина. Треба да устанемо против ње. Ми смо призвани у живот. Не можемо да не будемо револуционари против смрти (стр. 207).

Кроз Светог Николу Кавасилу

Речено нас води ка другој омилији о хуманизму Светог Николе Кавасиле, у којој срећемо изразе попут: отворено богословље, слобода и живот.

Говорећи о Кавасилином христоцентричном хуманизму, оно што непрестано понавља јесте то да је човек биће отворено, створено за живот, да непрестано учествује у животу, да живи, да се развија, да расте, да је у непрестаном динамичном покрету и богаћењу (стр. 90).

Кавасилу назива отвореним богословом и веома питомим човеком, који, како каже, није ни против Паламе, нити је много за њега. Он човека види, не издвојено, већ у односу са Христом, не само као Богом, већ као Богом Који је постао човек. Ослобођен од монофизитског искушења, изражава христолошку и христоцентричну антропологију. Очи, жеље, тежњу према љубави, све је у човеку створено од Бога да би упућивало Христу, али као Богочовеку (стр. 88).

Обожење је сједињење са Христом, али без ишчезавања, него са испуњењем у Христу, и живљење у пуноћи. Имамо вечну могућност за узрастање и напредовање, за пуноћу живота (стр. 95).

Живот значи разрастање човека и учешће, непрестано општење, тј. могућност учешћа и општења све више и више. Само тако човек превазилази своје оквире (стр. 90). Религија, када није реч о живом Богу и живом човеку и њиховом сусрету, постаје идол (стр. 91). Човек је створен за живот, што значи за општење, то јест за љубав. Није створен да се затвори у себе, већ да непрестано превазилази себе дајући све силе своје (стр.93).

То је одговор на изазов савременог хуманизма. Ако својим умишљеним достигнућима учинимо човека биолошки другачијим, срозаћемо га у беспомоћно стање (на пример помагалима за срце и дисање са иструлелим мозгом или учинивши га генетски јаким а душевно неспособним), тако измењеног у људскости, да се упиташ: да ли уопште вреди сав тај труд који се зове историја или цивилизација или наука или човеков покушај (стр. 97).

Богослов

У неком тренутку, када говори о Фотију Великом и његовој школи, помиње ширину њиховог знања, говорећи: Колико много су ти људи читали... зато су и могли много да ураде, као Кирило и Методије (стр. 87). Такву ширину знања срећемо и код епископа Атанасија. Али то само по себи нема велики значај.

Са јединственим широкогрудим смирењем он признаје вредност свих савремених богослова. Нека допусти, међутим, и нама да исповедимо: други могу бити значајни, али он нас надахњује сигурношћу истинитог. Не дивимо му се због његових дарова. Имамо поверење за критеријум истине којим одишу његова реч и живот. Богословље његово је отворено, живо и утемељено, отачко, истинито, убедљиво Православно. Његова богословска реч, премда има јак темељ знања, није интелектуална нити мислилачка. Иако се изражава веома срдачно, није сентименталан нити раздражљив. Чује се као свевремен, стабилан, аутентичан. Произноси се веома са срцем кадрим да све потврди, али не и да га понесе.

Плод такве антропологије је отворен човек. Тако бисмо могли сажето да окарактеришемо епископа Атанасија: човек отворен, човек љубави и слободе. ЊЕгово дело и живот не само да одишу слободом и љубављу, већ и откривају њега самог као слободног и љубећег. Будући сам слободан, ослобађа и нас. Да употребимо његове речи, својом великом љубављу, дарује свима нама радост постојања и заједништва у љубави, која је врхунац (стр. 93). Он нам помаже да саздамо себе за вечност (стр. 92).

Благодаримо њему.

Са јелинског превео Д. Ристић

http://www.svetigora.com/audio/download/12940/24.05.2013.%20Vl.%20Porfirije_O%20bogatstvu%20i%20siromastvu.mp3

http://vaznesenjeovcarbanja.blogspot.com/2013/05/blog-post_25.html

Аутор: Лазар Нешић

Георгије Васиљевич Флоровски рођен је 9. септембра 1893. године у Одеси у тадашњој императорској Русији. Са родитељима и братом Антонијем одлази 1920. године из Русије и настањује се у Софији. Године 1922. Флоровски се жени Ксенијом Ивановом Симоновом и сели у Париз, где је заједно са осталим теолозима емигрантима основао Богословски институт Светог Сергија и ту предаје патристику (1926–1948). Ускоро бива рукоположен у јереја, да би године 1948. отпутовао у САД и постао професор теологије и декан Богословског факултета Светог Владимира (1948–1955). Од 1954. до 1965. године је професор историје Источне Цркве на Богословском факултету на Харварду и истовремено (1962–1965) професор-сарадник на Одсеку за славистику и на Одсеку за богословље Факултета Светог крста (Holy Cross) 1955–1959. Када је отишао са Харварда, Флоровски је предавао од 1965. до 1972. на Одсеку за славистику Универзитета Принстон, где држи предавања од 1964. и постаје гост-саговорник на тему патристике на Богословском семинару Универзитета Принстон од 1962. године и наизменично након повлачења са Универзитета. Умро је у Принстону, Њу Џерси, у 86. години.

БИБЛИОГРАФИЈА

Опус оца Георгија је огроман и вишеслојан, но дели готово исту судбину са делима осталих православних теолога 20. века: разбацаност, некритичка издања, нецеловитост и слично. Позната сабрана дела (Collected works) објављена су у периоду 1972–1979. (томови 1–5) и 1987–1989. године (томови 6–14). Реч је о покушају сакупљања целовитог дела у једну едицију, мада је овај покушај данас све чешће оспораван од стране проучавалаца теологије Флоровског и осећа се хитна потреба за преуређеним издањем. На српски језик је преведено готово све. Наведену едицију чине:

Volume 1: Bible, Church, Tradition

Volume 2: Christianity and Culture

Volume 3: Creation and Redemption

Volume 4: Aspects of Church History

Volume 5: Ways of Russian Theology, Part I

Volume 6: Ways of Russian Theology, Part II

Volume 7: Eastern Fathers of the Fourth Century

Volume 8: Byzantine Fathers of the Fifth Century

Volume 9: Byzantine Fathers of the Sixth to Eight Centuries

Volume 10: Byzantine Ascetic and Spiritual Fathers

Volume 11: Theology and Literature

Volume 12: Philosophy

Volume 13: Ecumenism I: A Doctrinal Approach

Volume 14: Ecumenism II: An Historical Approach

НЕОПАТРИСТИЧКА СИНТЕЗА Г. ФЛОРОВСКОГ: ПУТЕВИ И СТРАНПУТИЦЕ

Георгије Флоровски је озбиљан мислилац, а то значи захтеван, дубок и не баш лако читљив. Његова мисао представља неистражено и недочитано море. Много је тема, проблема, откривења и недоумица у његовој теологији. Ипак, оно што данас зовемо неопатристичком синтезом налази се у центру разматрања савремених теолога. О томе је много писано. Шта значи поменута синтагма? Према Флоровском, уколико упростимо ствари, „неопатристичка синтеза би требало да обухвата нешто више од пуког копирања отаца и цитатологије. Она заиста треба да буде синтеза, дакле, стваралачки поступак: мора бити отачка, верна речима и животима отаца. Истовремено, она мора бити нова и савремена, будући да се обраћа једном сасвим новом и другачијем свету. Укратко речено: савременом свету – преко живе речи теологије – приопштити древно искуство живота у Христу.“ Тако је (у теорији) мислио Флоровски. Наравно, ово ће донети извесне добре резултате у самој пракси богословствовања: отвориће нове, свеже просторе за мишљење. На жалост, после осам деценија прича почиње и да посустаје. Иако је могуће да се многи не сложе са оним што следи, синтеза оца Флоровског испољава и извесне слабости у пракси.

Прва ствар је апсолутизација. Пре свега апсолутизовање метода неопатристичке синтезе, као јединог и неприкосновеног кључа за разумевање, како хришћанске старине, тако и савременог света. Данас готово да нема богословског рада који не почиње позивањем на неопатристику и њене идеје. Штавише, она се проглашава јединим исправним мерилом богословствовања. Но, у теологији свака апсолутизација води идеализацији, а на крају пута чека нас идеологија.

Друго је (не мање битно) фундаменталистичко читање патристике. Реч „фундаменталистичко“ сликовито означава буквализам и искључивост у тумачењу и разумевању патристичке књижевности, без узимања у обзир ширег контекста прошлости и (посебно) садашњости. Онога што је било некада и како сада јесте. Овакво читање фаворизује једну теологију на уштрб друге (нпр. чувено, а истовремено неозбиљно, супротстављање онтологије и етике), те једну еклисиологију супротставља другој (терапеутско-подвижничка vs евхаристијско-есхатолошка). У овим случајевима фундаменталистичко читање искључује праву синтезу, тј. могућу комплементарност двеју вештачки наметнутих супротстављености.

Треће је несавремени језик и идиоматика теологије у савременом свету. Повратак оцима не сме бити пуко одржавање и вештачка реанимација појмовног система патристичке литературе. Многи појмови темељци патристичког доба данас хришћанину и човеку готово ништа не значе. Уместо реанимације појмовног апарата древности, теологија мора говорити у савременом идиому. Неопатристичка синтеза је мало урадила на овом пољу, на првом месту зато што се чини да њен концепт не пружа такве могућности.

Четврто је идеологизација. Неопатристичка синтеза је окоштала и постепено се претворила у теорију, што Флоровски тешко да је желео. Од теорије ни идеологија није далеко. Као скуп теолошких система, појмова и херменеутичких метода читања битних текстова хришћанства, неопатристичкој синтези прети што и свакој књишкој ствари: затвореност за живот. Пасивност и ирационалност. Неспремност за драму сусрета са Другим и другима. Напросто, теологија мора да дише и њено затварање у системе значи окамењеност. Укоченост, а на крају и потпуну нерелевантност и неактуелност.

Пето је недостатак рада на разумевању Предања. Ако је Предање Цркве живот у Светом Духу и непрекидно оживљавање стања учмалости и сивила, те има егзистенцијални карактер (а до тога, макар теоријски, Флоровски итекако држи), ниједна метода богословља (чак ни оно што бисмо звали повратак Оцима) не сме и не може бити апсолутизована, идеологизована и фундаментализована. У том случају имамо проблема са прекидом живе креативности, у крајњој линији – проблема са самим животом.

Сума гласи: циљ будуће теологије (а чини се да је свака истинска теологија таква, наиме, теологија будућности) јесте (парафразирајмо парадоксалне речи једног вредног српског мислиоца): вратити се тамо где се никада није било. Тамо где се тек може бити и богословствовати. У нешто сасвим ново. То опет значи: ка Светотројичном и Триипостасном Богу Цркве, као стално Другом и Новом. То захтева труд и напор. Мукотрпно стваралаштво и преиспитивање. Оце Цркве и њихову мисао тек треба озбиљно прочитати и разумети. Живот се не може преписивати, па тако ни теологија. Зато ће мера теологије и њене речи увек и изнова бити сам живот у Христу. Верујемо да је ка овоме (колико му је то живот смртника омогућавао) тежио и сâм Георгије Флоровски.

Извор: Православље.рс

Аутор: Радован Биговић, Број 1107, Рубрика Богословље

Већ је напоменуто да се Николај овим питањима не бави на систематичан и консеквентан начин. То су углавном успутне мисли и идеје разасуте по његовим радовима. Чини се да не би допринело бољем разумевању уколико би се од тих разбацаних мисли и идеја правила вештачка, доследно изведена теорија. Зато ћемо се осврнути само на неке најинтересантније Николајеве мисли о овој проблематици. Будући да се понегде срећу опречни ставови о истим стварима, изнећемо и једне и друге тамо где је то неопходно.

Иако нигде експлицитно не дефинише философију и науку, ипак се може закључити да им придаје уобичајена значења. Философија је теоријско и кохерентно мишљење (мишљење мишљења). Она тражи истину у самом мишљењу а наука у природним стварима и њиховим узајамним односима. Оно што им је заједничко јесте усмереност на овострану реалност и немоћ да прекораче границе природног света. Оне не само што не допиру до Вечне Истине већ су неспособне да одгонетну и тајну вештаственог света. Људски разум, ако је одвојен од Бога, сам по себи је трагичан, а тиме и философија и наука, јер им је он једини инструмент (Мисли о добру и злу, 515). По својој природи разум је увек склон самообмани и редукцији мноштва ствари на једну. Ту његову особину Николај назива „буквалношћу“ (исто, 515). Та буквалност разума манифестује се у тежњи да се „један нижи свет схвати пространијим од осталих виших светова, или пак када све више светове види садржане у том нижем свету“ (исто, 515). Аутономни људски разум и ум имају још једну карактеристику која их спречава да буду поуздани извори знања и истине. То је „вратоломност“ (исто, 515). Она се огледа у склоности да разум не види или прескаче поједине светове, што има за последицу непознавање целине света (исто, 515).

Целину света чине четири света: природни, морални, духовни и божански (исто, 515). По Николају, то нису четири света у супстанцијалном смислу, већ само један. Природни свет (свет феномена и појава) је акциденталан, а управо је тај свет доступан научном знању. Ако се, захваљујући буквалности разума, тај свет представи као једино постојећи, онда је напросто реч о лажном сазнању. Будући акциденталан, природни свет има своју суштаственост у моралном свету, морални у духовном, а духовни у божанском. Према томе, свако истинито сазнање мора да обухвати целину, а то наука и философија нису у стању, и зато су њихова знања релативна, парцијална и хетерогена. У свом огреховљеном свету људи су склони томе. Склони су да целину света замене деловима. Труд пак који улажу да сазнају делове, а не целину, узалудан је.

„Узалуд људи траже смисао једне твари у њој самој, или смисао свих видљивих твари у њиховој укупности. Нити су га нашли, нити га налазе, нити he га наћи. Без творца твари ништа се не да осмислити, ништа разумети. Посматрана без и изван Бога свака је твар за нас тама; светлост у светлости Бога“ (Размишљања, СД IX, 743). Ограниченост и недовољност природних знања произлази из делимичности и ограничености самог материјалног света. Само тај свет (део целине света) не може да задовољи човека (Мисионарска писма, СД VIII (205), 221). То знање се односи на део, зато је оно незнање, јер део није исто што и целина (Човече, Бог те познаје, СД XI, 393–394). Научном методу и знању је крај где је крај и феноменалном свету. Помоћу имагинације, алегорија, интуиције и логичног закључивања, философија делимично прекорачује те границе, али ни она не обухвата тоталитет (Религија Његошева, 96).

Хипотетичност и релативизам природних знања произлазе и из чињенице да свет није статичан. Свет је динамичан, у непрестаном је настајању и промени. Сваког дана је нов. Сваки нови дан је ново чудо – ново стварање света (Мисли о добру и злу, 758). Зато научне истине не могу да буду општеважеће. Пошто је свет у непрестаној промени, у настајању и нестајању, са његовим променама се мењају и научна знања о њему.

Човек се никад не задовољава описивањем феноменалног света, већ стално настоји да проникне и у оно што је иза појава. Тим питањима се бави философија.

Она одговара на питање шта је свет у својој суштини.

Философија је „ореол науке“ (исто, 757), њена синтеза, али исто тако и њена основа. Све науке се директно или индиректно ослањају на једну – метафизику. Ти метафизички ставови дају перспективу и усмеравају науке. Без тога би науке биле уске и прозаичне (исто, 757). Философија је „теферич науке“ (исто, 757) и њен „седми дан“ (Религија Његошева, 96). Наука је агрегат који ради и показује плодове свога рада, философија је „висока госпођа“ (исто, 757) која убира плодове тога рада. Модерна философија живи од „Платона, Аристотела и других јелинских незнабожачких философа“ (Изнад Истока и Запада, СД V, 802). Историја философије је „историја највећих заблуда у прошлости човечанства“ (исто, 802). Од световних философија Николај је највише ценио стоицизам, првенствено због његовог моралног учења. Он му се чини племенит, узвишен, човекољубив и пространогруд (Брод на таласима, СД II, 262). У односу на остале философске системе стоицизам је без премца, али га ни он не задовољава. Интересантна је паралела коју Николај поставља између стоицизма и хришћанства. Стоицизам је мислени философски систем, хришћанство религија. Стоицизам је теорија, хришћанство искуство (исто, 263). Стоицизам говори о безличном Богу, хришћанство о оваплоћеном Логосу о личном Богу (исто, 263). За стоицизам је бесмртност само мисаони постулат, за хришћанство емпиријско искуство, јер оно види „оживљене мртве“ (исто, 263–264). Стоицизам теоријски велича врлину, хришћанство је пуно мученика врлине (исто, 264). Стоицизам говори о животу: „дођох, видех и отрпех“, а хришћанство: „дођох, видех и победих“ (исто, 264). Стоицизам је књига, хришћанство живот. Стоицизам је сумња озарена пурпурном слутњом, а хришћанство Јеванђеље, блага вест о осећеној и доживљеној радости.

Стоицизам је фатализам до резигнације, а резигнација до самоубиства. Хришћанство је хероизам до Крста. Стоицизам је светлост коју човек посматра, хришћанство светлост којом човек хода и живи (исто, 264).

Настављајући даље с поређењем, Николај истиче, с једне стране, религиозну димензију стоицизма, а с друге, философску димензију хришћанства. Уколико је стоицизам искуство, утолико је он религија, а уколико је хришћанство теорија и спекулација, утолико је оно философија (исто, 264). Премда је овде само реч о односу стоицизма и хришћанства, иста паралела се може повући уопште између философије и хришћанства.

Када се мало више удуби у ова размишљања, види се да Николај не вреднује философију и науку узете саме за себе. Он се, у ствари, пита шта оне значе за коначну судбину човека, и долази до закључка да као такве не значе ништа, јер му не откривају праву Истину. Он све посматра из есхатолошке перспективе и са сотириолошког аспекта. У том контексту његова размишљања и треба вредновати и посматрати.

--------------------------------------

Извор: Р. Биговић, Од Свечовека до Богочовека: хришћанска философија владике Николаја Велимировића, Друштво Рашка школа, Београд (1998), стр. 126–130.

Извор: Православље

У почетку, паралелно с благодатним духовним свјетлосним небом, кроз божанску Животворну Силу Господњу створена је и Земља.

Да би се одгонетнула ова мистична тајна, Свети Василије Велики у својој бесједи о Божјем стварању Земље и човјека изричито наглашава:

„Пошто се о почетку говори на толико начина, обрати пажњу на то да ли та реч овде одговара свим својим значењима. Јер, можеш да сазнаш од ког времена је започело устројавање овога света ако, идући уназад од садашњости према прошлости, покушаш да откријеш први дан постанка света. Наиме, тако ћеш открити одакле је времену дата прва кретања; затим и то да су, попут каквих темеља и основа најпре саздани небо и земља; затим да постоји неки уметнички Разум који управља уређењем свега видљивог, као што показује реч почетак. Открићеш и то да свет није изумљен насумице и без разлога, већ због неког важног циља и да би бићима пружио велику корист, будући да је свет уистину школа словесних душа и училиште богопознања које, кроз оно што је видљиво и чувствено, узводи ум ка виђењу онога што је невидљиво као што каже Апостол: Јер што је на њему невидљиво од постања света умом се на створењима јасно види (Римљ. 1, 20). Или је можда речено у почетку створи, зато што је стварање било целовито, пошто је сâм почетак неподељен и без временског размака. Јер, као што је почетак пута још увек пут и почетак куће није кућа, тако и почетак времена није време, па чак није ни његов најмањи дио. Но, ако се неко противи овоме и каже да почетак јесте време, нека зна да онда треба да га подели на делове времена. Ти делови су почетак и средина и крај – а замислите почетак почетака, потпуно је смешно. Онај пак који раздељује почетак, начиниће два почетка уместо једнога, или чак небројено почетака, пошто ће се оно што је раздељено увек раздвојити на друге делове. Речено је, дакле, у почетку створи, да бисмо увидели да је свет саздан истог трена кад је изречена воља Божја, и то без протока времена. Износећи јасније смисао ових речи, неки други тумачи су говорили: У целини створи Бог, односно наједанпут и у малом раздобљу. Толико, наиме, имам да кажем о почетку, а то је тек један мањи део.“

Читајући ове мудре ријечи, долази се до закључка да сав стваралачки процес Господњи има своју цјеловитост. Та цјеловитост креће од У почетку створи Бог небо и земљу, па све до судњег дана, кад ће Бог Отац рећи: Готово је, сврши се. То је континуитет који траје и никад се не прекида, него се наставља с осмим вјечним благодатним даном Господњим.

Да ли се уколико може одгонетнути ова мистична тајна?

У ВРИЈЕМЕ ОНО: У почетку (ни из чега) створи Бог (Отац кроз Сина Божјег у Духу Светом) небо и земљу. А земља беше празна и пуста, и беше тама над безданом, и дух Божји лебдео је над водама (Пост. 1, 2).

Вјерујем у једнога Бога Оца Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог.

Погледајмо шта нам о тој земљи без обличја бесједи Св. Василије Велики:

„А земља, вели, беше без обличја и пуста. Пошто су обоје, и небо и земља, по постању били исте части, како то да је небо доведено до савршенства, а да је земља створена још увек несавршена и неуређена? И уопште, шта је то на земљи неустројено? И из ког разлога је земља била невидљива? Коначно саздање земље представља изобиље које је на њој: клијање сваковрсног биља, бујање високог дрвећа – и плодног и неплодног – лепота боја и миомирис цвећа, као и оно биље које ће заповешћу Божјом касније изнићи из земље која га је изнедрила. А пошто тада још не беше постало ништа од свега овога, повест о стварању с правом назива земљу пустом. То исто бисмо могли рећи за небо: ни оно не беше у целости саздано, нити беше у потпуности украшено, пошто га нису обасјавали ни Месец ни Сунце, нити је било крунисано венцем звезда. Јер, ништа од тога не беше створено. Према томе, нећеш се огрешити о истину ако кажеш да је небо било неуређено. Земљу је, пак, назвао невидљивом из два разлога: зато што још не беше човека да је види, и зато што је била испод површине воде која ју је прекривала, те се није могла видети. Воде се, наиме, још не беху сабрале на своја зборишта, која је Бог касније начинио и назвао морима. Шта је, дакле, то што је невидљиво? Најпре оно што се по природи не да видјети телесним очима, као што је наш ум. Затим оно што је по природи видљиво, али је скривено, јер је неким телом заклоњено, као што је скривено гвожђе које је у дубини земље; у том смислу је, сматрам, овде речено за земљу да је невидљива, јер беше прекривена водом. Према томе, пошто светлост још не беше настала, уопште није необично да Писмо назива земљу невидљивом јер беше у мраку, пошто је био неосветљен ваздух изнад ње.“

У почетку створи Бог (Отац кроз Сина Божјег у Духу Светом) и земљу (Пост. 1, 1).

Није речено: У почетку ствaрао је Бог земљу, него је јасно речено: У почетку (ни из чега) створи Бог земљу. ‘Стварати’ је процес који траје, а ‘створити’ је нешто што се деси у тренутку.

У овом савршеном процесу припреме Земље за Шестоднев имамо неколико доба, која су уско повезана јер чине један нераздјељиви (ван)временски период:

1. Пусто доба. – А земља беше празна и пуста... – Мојсије наглашава да Земља, кад је створена, бјеше празна и пуста. Земља је првостворена јединка од које ће (и на којој ће), све бити створено. Она је у почетку имала неправилан облик и на њој није било рељефних форми. Одузмите јој сва мора (воде) и замислите како је могла изгледати. Била је у почетку таква да на њеном тлу није обитавала ни вода, ни било какво растиње. У почетку, кад је створена, Земља је обиловала различитим врстама стијена које је Бог створио у трену, заједно с осталим земаљским честицама.

2. Хладно доба. – И беше тама над безданом... – Земља није обитавала у бездану него над безданом, јер је као првостворена јединка имала своју узвишеност пред Господом Богом. Хладни бездански утицај на њој творио је одређену хладноћу, а Дух Божји својим промислитељским планом савршено је (по потреби) прилагођавао своју божанску свјетлост и благодатну топлоту – да би се Земља савршено припремила за Шестоднев.

3. Водено доба. – Односи се на излазак вреле водене паре на површину Земље и стварања огромне количине конденза, због врелог и хладног вањског утицаја. Кад буду стечени сви услови, тј. кад се формира огромна количина топле воде и водене паре, и кад вода и ужарена лава промислом Господњим дају свој допринос да се стекну услови за стварање различитих рељефних форми, Господ Бог ће дан трећи Шестоднева Земљи подарити нови величанствен изглед.

4. Живо доба. – И дух Божји лебдео је над водама... – Ове ријечи Мојсијеве упућују на присуство силе Господње која је облагодаћивала воду и Земљу да би се створио будући живот кроз материју. Дух Божји својим присуством тако свједочи истину да се ово све збило и да је он био основна покретачка снага у обликовању Земље. Господ Бог је поставио дубок темељ, на којем је постепено градио и обликовао своју грађевину Господњу и ништа није препустио случају. Господ Бог је могао учинити да се сав овај процес припреме и обликовања Земље за Шестоднев збије у трену, али Он жели да све створено има и своје активно учешће.

Колико је ово нераздјељиво доба трајало, зна само Господ Бог, а човјек може само да нагађа. Свети апостол Петар поручује: Али ово једно немојте превиђати, вољени, да је један дан пред Господом хиљада година, и хиљада година као један дан (2. Птр. 3, 8). – Ово је период који се одвијао прије Шестоднева и он се не може мјерити земаљском временском димензијом. Ма колико био дуг тај период постојаности Земље, то нам само говори истину о вјечности Бога. Кад је ријеч о овом питању, човјек би требао бити много одмјеренији јер Господ Бог ће нам открити своју премудрост на крају вијека и многе ће посрамити. Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице. Сад знамо делимично (1. Кор. 13, 12).

Кад се сагледа ово нераздјељиво ванвременско доба, намеће се загонетно питање како и којим редослиједом се овај процес по промислу Господњем одвијао. И да ли је послије овог доба настао период неке врсте праисторије као Божјег експеримента? Књига Постања доказује супротно.

Овај дан један веома је дубоко и загонетно питање, на које се олако не може дати одговор. Усредсредимо се на кључно питање, а то је: Откуд над Земљом густа водена пара коју спомиње Мојсије? Али се подизаше пара са земље да натапа сву земљу (Пост. 2, 6).

Да ли је Мојсије ову водену пару споменуо реда ради или је она по промислу Господњем имала своју сврсисходност?

Господ Бог дјела савршено, по већ утврђеном плану, и ништа не препушта случају, јер Божје дјелање које се одвијало унутар Земље имало је само један задани циљ: да површина и унутрашњост Земље имају узајамну сарадњу и да све има своју савршену сврсисходност (јер како човјек тежи истинском јединству са Господом, исто тако и, створена материја тежи ка свом узајамном јединству). Присуством Духа Божјег и његовим савршеним животворним дјеловањем, Земља ће по промислу Господњем бити савршено удешена за Шестоднев.

Како бисмо могли протумачити благодатну улогу Духа Божјег и анђеоске силе у овом божанском процесу?

...и дух Божји лебдио је над водама (Пост. 1, 2). – Мојсије овдје строго подвлачи да на Земљи имамо присуство благодатног животворног Духа Божјег. Уједно наглашава да је Дух Божји лебдио над водама. Присуство животворног Духа Божјег само по себи говори да ће и на Земљи бити створен благодатни живот у материји, будући да бескрајна благодатна животворна сила и моћ Духа Божјег може да начини апсолутно све, чак и оно што човјечји ум не може замислити. Још кад томе придодамо моћну и силну послушну благодатну војску небеску, те неуморне и послушне Божје благодатне раднике, та планирана Божја грађевина може само да поприми савршен благодатан изглед. Јер ова војска Господња (анђели) има велику благодатну силу даровану од Господа Бога, а то нам доказује детаљ кад анђео Господњи одваљује камен са Исусовог гроба: И гле, земља се затресе веома; јер анђео Господњи сиђе (у благодатној сили Господњој) са неба, и приступивши (Исусовом гробу) одвали камен од врата гробних, и сјеђаше на њему. А (свјетлоносно) лице његово беше као муња, и (благодатно) одело његово бело као снег (Мт. 28, 2–3). Кад се ова благодатна свјетлоносна сила преусмјери у негативном (злом) правцу, нажалост, она онда (по допуштењу Господњем) поприма разорну моћ.

Какво је активно учешће имала у стваралачком процесу војска Господња, тј. благодатни анђели, то остаје за човјеков неблагодатни ум велика тајна, али псалмопјевац Давид стваралаштво Господње осликава на овај начин: У почетку, Господе Боже – Обукао си (земаљско небо у своју благодатну) светлост као (своју благодатну свјетлосну) хаљину, разапео (си Земљи) небо као (благодатни) шатор. (Благодатном) Водом си покрио (благодатне царске) дворове своје, (благодатне) облаке направио да су ти (благодатна) кола, идеш на крилима (благодатног) ветра. Чиниш (благодатне) ветрове да су ти (благодатни) анђели, (благодатни) пламен огњени да су ти (благодатне) слуге. Утврдио си (у почетку Својом божанском силом) земљу на темељима њезиним, да се (обитавајући у Твојој вјечној животворној благодати) не разори до века (Пс. 104, 2–5). Наиме, и анђели су Божја створења која немају стваралачку моћ, али Бог, та вјечна љубав, воли своју творевину и жели да и они у јединственом духу учествују у стваралаштву Господњем. Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) је савршени благодатни свјетлосни градитељ, а његова благодатна војска (анђели) јесу послушни благодатни радници. Благосиљајте Господа (благодатни) анђели његови, који сте силни (благодатном) крепошћу (Божјом) извршујте (благодатну) реч његову (вјечно) слушајући глас (истинске) речи његове. Благосиљајте Господа све (послушне) војске његове, (искрене) слуге његове, које (искрено) творите вољу његову (Пс. 102, 20–21). – Дакле, у почетку благодатним анђелима и благодатном човјеку све је било благодатно даровано. Нажалост, неки од њих својевољно не прихватише ову вјечну животворну благодат.

Погледајмо шта нам о овој Божјој животворној Сили бесједи Свети Василије:

„И Дух Божји, вели, дизаше се над водом (Пост. 1, 2). – Ако овим речима писац има на уму овај дух, односно разливање ваздуха, тада схвати да ти он набраја делове света, односно да је Бог створио небо, земљу, воду, ваздух, и то овај ваздух што се још разлива и тече; или опет, што је много истинитије, а што су потврдили и старији од нас: Духом Божјим назван је Свети Дух: јер Писмо чува ово име нарочито и искључиво за Светога Духа, и ниједан други дух се не назива Духом Божјим осим Светог Духа, који блажену Тројицу чини целовитом. Ако такво мишљење прихватиш, стећи ћеш највећу корист од њега. А како се то дух дизаше над водом? Рећи ћу мишљење које није моје, већ једног Сиријца, који колико беше удаљен од световне мудрости, толико беше близак познању истинских ствари. Говорио је он, дакле, да је језик Сиријаца изражајнији, и да се, пошто је сродан са јеврејским, некако више приближава смислу Писма. Смисао ових речи је, дакле, овакав: дизаше се, каже он, говорили су уместо грејаше и оплођаваше природу вода, по угледу на птицу која лежи на јајима, па их на тај начин загрејава и убризгава им некакву животну силу. Тако некако, веле они, треба схватити ове речи да се Дух Божји дизаше, односно да је припремио природу воде како би она могла дати живот од себе. Према томе, то је довољан одговор на оно што неки испитују, а то је да је и Дух Свети учествовао у стваралачком деловању.“

Како бисмо могли протумачити светитељеве божанствене ријечи, тј. присуство Духа Божјег на Земљи и Његову улогу?

У почетку земља беше празна и пуста, и беше тама над безданом (Пост. 1, 2). – У почетку, кад је створена, Земља није била прекривена водом – обитавала је над непрегледном мрачном провалијом (безданом) и није имала своје обличје. Кад је у почетку Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) створио Земљу, у њеној унутрашњој грађи, поред одређених створених земаљских честица, обитавала je, између осталог, ужарена лава и вода. У овом почетном процесу формирања Земље воде ће с временом, својим непрестаним кретањем, било у врелом или топлом стању, имати велику улогу при распадању одређених површинских стијена. Наиме, кретањем кроз своја корита воде су долазиле у додир и са хладним стијенама, што је изазивало реакцију – пуцање стијена и промјену њених облика. Воде ће у овом почетном процесу својом енергијом обликовати корита за ријеке, а разне врсте непрестаних вулканских експлозија удесиће спремишта за мора. Вода и лава ће својим дејством извршити само основни дио припреме Земље за Шестоднев, а Земља тим дејством неће задобити своје савршено обличје. Ипак ће се, по вољи Господњој, удесити савршени услови да небески свод добије од Земље дар, а тим даром Господ Бог ће даровати Земљи небеске украсе.

Како се тај почетни процес одвијао?

И данас видимо да различите воде непрестано излазе из Земљине унутрашњости. Кад изађе на Земљину површину у виду извора и кад се претвори у ријеку, вода с временом располаже све већом енергијом, зависно од своје масе и брзине кретања. Својим непрестаним кретањем вода има способност да врши одговарајући рад: својом енергијом кроз водена корита која је с временом направила она врши транспорт разних врста материјала који се нашао на њеном путу. Да би воде испуниле овај задатак, за нешто такво потребна је енергија и огромна покретачка снага, а ту силу и моћ даровао им је Господ Бог.

Својим непрестаним кретањем кроз унутрашњост Земље поједине воде направиће услове за своју филтрацију, тј. пречишћавање. У почетку, те воде, путујући кроз унутрашњост Земље ка земаљским изворима, својом енергијом купиће све што им се нађе на том путу и по вољи Господњој распоређивати гдје је то потребно. То су различите врсте соли, минерала, земље, пијеска – зависно од тога каква је унутрашња грађа Земље. Приликом кретања кроз своју унутрашњост, по промислу Господњем, воде долазе у додир са ужареном лавом и својим изласком на Земљину површину формирају термалне изворе. Чињеница је да данас на Земљи имамо 430 живих вулкана, од којих је 380, правилно распоређено дуж морске обале. У почетку то су били врели извори налик гејзирима, а касније вулканска гротла, јер по промислу Господњем воде су направиле предуслов да вулкани имају своју сврсисходност. Наиме, воде и вулкани непрестано су радили како би Земља задобила будуће рељефне форме и савршено се припремила за Шестоднев. У почетку тих вулкана је вјероватно било много више, а трећи дан, наредбом Бога Оца – Нека се слију воде што су под небом на једно место (Пост. 1, 6) – многе вулкане, по промислу Господњем, прекрила су мора. С обзиром на распрострањеност овог моћног божанског процеса по читавој Земљи, с временом ће се створити услови да Земља дарује небу дио себе и да буде прва по части.

Али се подизаше пара са земље да натапа сву земљу (Пост. 2, 6). – Намеће се загонетно питање како се створила толика количина воде, од које ће се дан трећи, по вољи Господњој, формирати мора.

Изласком воде и лаве у врелом стању из унутрашњости Земље и утицајем вањске температуре долази до великих испарења. С временом око Земље се ствара огроман густи парни омотач. Тај парни омотач се постепено формирао, јер је дио водене паре остајао у истом стању, а један дио се претварао у течно стање, због врелог утицаја са Земље и хладног безданског утицаја. Овим процесом стварала се над Земљом велика количина конденза и количина воде на Земљи постепено се повећавала. Оваквим савршеним дејством по промислу Господњем с временом ће се повећавати парни омотач око Земље и ова формирана густа водена пара ће својим кондензом натапати сву Земљу. Уједно, умјереност топлоте воде је у почетку Божјег стваралаштва у много чему битна за будући развој биљног и рибљег свијета и различитих микроорганизама и живота уопште на Земљи. Благодатним дејством Духа Божјег та умјерена температура воде удесиће савршене благодатне услове за убрзан развој биљног сјемена, које ће бити створено дана трећег. Тако ће сјеме које ће од Господа Бога бити даровано Земљи имати оптималне услове да тог дана натприродно клија без присуства сунчеве енергије. Без ове животворне Божје топлоте и божанске свјетлости незамисливо је даље стваралаштво Господње, јер ће ова животворна топлота и божанска свјетлост одиграти веома битну улогу, нарочито у почетном дијелу Шестоднева. Уједно, ова божанска животворна сила Духа Божјег убризгаваће животну силу у густу водену пару, да и она добије својство животне примјене.

Овдје се уједно намеће једно загонетно питање: Како су на Земљи без обличја настали ти огромни кратери (спремишта за мора) и гдје су те силне стијене које су обитавале прије тих насталих кратера? Логички гледано - на Земљи - вода је обитавала међу стијеновитим расјелинама у облику непрегледних термалних језера који су били међусобно повезани. Дана првог, кад се Земља почела окретати, по промислу Господњем почели су се одвајати од Земље дијелови честица (земља, лава, стијене, ситно камење, пијесак, вода) које су биле одређене за стварање планетарног система и тим чином удешавају се просторна спемишта за мора. Дана трећег, натприродним отицањем воде (савршеном распоређеношћу удешена је уједно плима и осека) - Земља ће задобити савршено обличје. С тим у вези, читавом планетарном систему, Господ Бог подариће слично обличје - као што га је подарио Земљи. Дана првог ове честице одржава у простору Дух Божји, дан други Господ Бог ствара свод и ширењем свода ове честице путују у своје будуће боравиште (небо), а тек дана четвртог Господ Бог ће од ових сједињених материја створити планетарни систем, тј. будућа небеска свјетила. То мистично ширење свода у трену (сводни прасак) има своју полазну тачку, а то је Земља. Кад Господ Бог створи свод, прво га у трену рашири докле ће досезати сав планетарни систем, па га тек онда назва небо. Свод има улогу да своди са неба све што је Земљи потребно да би на њој живот текао савршено.

Да бисмо се бескрајно дивили овом премудром благодатном Умјетнику, покушајмо пронаћи извор Његовог савршеног божанског надахнућа.

Погледајмо једно „могуће“ размишљање о Божјем стваралаштву у Шестодневу.

Читајући разне научне и теолошке тезе о постанку свијета и човјека, увиђамо да оне, нажалост, Господа Бога стављају у оквире ограничености, као да ни сам Господ Бог није сигуран у оно што ствара, нити у то шта ће његовим стварањем испасти. Зар је могуће да је Савршени Творац утрошио толико времена (милионе година) на своје експериментисање – да би све било савршено удешено, као што данас својим очима видимо? Поставимо себи људско питање: Како је могуће да данас ниједна, ама баш ниједна, животињска врста није еволуирала, ако знамо да нас наука учи да је животињски свијет настајао у различитим временским периодима? Тако посматрано, било би логично да смо и сами свједоци промјена бар једне животињске врсте. Стручњаци нпр. предано експериментишу с неким врстама мајмуна, чах их уче да причају – али су помаци мали или катастрофални. Можда понека животиња нешто и научи, али само по инстинкту који јој је уградио Творац, јер ју је Он по својој вољи такву и начинио, али да размишља као човјек – то се још није десило.

Шта тек рећи за човјека, који је само у посљедњем вијеку технолошки веома напредовао, а на њему се не виде никакви трагови еволуције.

Кад се наведене чињенице сагледају, намеће се неизбјежно питање: Да ли савршени Господ Бог може на Земљи све створити за шест дана или су ти дани у ствари хиљаде или милиони година?

Уочимо разлику између дана један (ванвременаски период Божјег стваралаштава) и дана првог (Божје стваралаштво у Шестодневу).

Опростите, због ограничености текста, прилажемо вам само дан први Шестоднева а остале дане Божјег стваралаштва у Шестодневу приредиће се можда другом приликом ако администратор сајта благослови.

Погледајмо шта нам то бесједи Св. Василије Велики о дану првом:

„Ако је настанак светлости претходио осталим стварима, како се сада изнова каже да је сунце настало да обасјава земљу? Пре свега, немојте се ругати својеобразности израза, јер ми не пратимо избор речи, попут вас, нити се бавимо тиме да је њихов поредак ритмичан. Наиме, у нас нема оних који глачају речи, нити ми користимо благозвучне изразе, него увек придајемо важност значењу самих речи. Обрати, дакле, пажњу на то да ли је Мојсије речју обасјавају у довољној мери изразио оно што је желео; јер уместо светлити рекао је обасјавати. То, међутим, није у опреци са оним што је досад речено о светлости. Јер, у почетку је створена сама природа светлости, а сада саздано то сунчано тело да буде носилац оне првостворене светлости. Наиме, једно је ватра, а нешто је друго светиљка – ово прво има силу да осветљава, а друго је саздано да светли онима којима је то потребно – тако су и сада створена светила небеска, да буду причасници оне невештаствене светлости.“

Каква би могла бити ова мистична свјетлост?

У ВРИЈЕМЕ ОВО: И рече Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом): ‘Нека буде светлост.’ И би светлост. И виде Бог светлост да је добра, и растави Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) светлост од таме. И светлост назва Бог дан, а таму назва ноћ. И би вече и би јутро, дан први (Пост. 1, 3–5).

Нека буде]]>1573Sat, 11 May 2013 15:14:00 +0000https://pouke.org/index/1346440445/1346440934/%D0%BA%D0%BE-%D0%B1%D0%B8-%D0%BC%D0%BE%D0%B3%D0%B0%D0%BE-%D0%B1%D0%B8%D1%82%D0%B8-%D0%BC%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%87%D0%BD%D0%B8-%D0%B0%D0%BD%D1%92%D0%B5%D0%BE-%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BF%D0%BE%D0%B4%D1%9A%D0%B8-r1568/

Али анђео (пратилац и гласник) Господњи нађе је код студенца у пустињи, код студенца на путу у Сур (Пост. 16, 7) и призва Агару да се покори пред Господом. – А анђео Господњи рече: „Врати се Господарици својој и покори јој се“ (таква је воља Господња) (Пост. 16, 9). И кад се Агара послушно покори у свом срцу: – Опет (у име Господње) рече анђео Господњи: „Умножићу веома потомство твоје, да се неће моћи пребројати до множине“ (Пост. 16, 10). Тада Агара призва име Господа који говори с њом (кроз анђела Господњег): „Ти си Бог, који ме види (кроз анђела Господњег). Јер, говораше она: Видех (у анђелу Господњем) Бога (Живог, који са мном кроз њега разговараше) и после тога још сам жива“ (Пост. 16, 13).

Али анђео (благодатни заштитник) Господњи (с моћним благодатним гласом Господњим) викну га са неба (да би спријечио искреног слугу Господњег), и рече: „Авраме! Авраме!“ А он (послушно) рече: „Ево ме.“ А анђео (Господњи, у име Господње) рече: „Не дижи руке своје на дете, и не чини ништа (таква је воља Господња), јер сад познах (у име Господње) да се бојиш Бога, када ниси (због кушње Господње) пожалио сина свога, јединца свога, мене ради“ (што те у име Господње спријечих) (Пост 22, 11–12). И анђео Господњи (у име Господње) опет викну с неба Аврама. И рече: „Собом се заклех“, вели Господ: „Кад си тако (по заповијести Господњој) учинио, и ниси (због нашег благодатног јединства у Духу Светом) пожалио сина свога, јединца свога, заиста ћу те благословити и потомство твоје веома умножити, да га буде као звезда на небу и као песка на брегу морском, и наследиће потомство твоје врата непријатеља својих (Пост. 22, 15–17).

И јави му се (свјетлоносни) анђео (као свјетлосни претеча) Господњи у пламену огњеном (гдје су се) из купине (благодатно прожимали Отац и Син у Духу Светом). И погледа, а то купина (благодатним свјетлосним) огњем (Господњим) гори, а не сагорева. И Мојсије рече: „Идем да видим ту утвару велику, зашто не сагорева купина.“ А Господ кад га виде где иде да види, викну га Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) из купине, и рече: „Мојсије! Мојсије!“ А он одговори: „Ево ме.“ А Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) рече: „Не иди овамо. Изуј обућу своју с ногу својих, јер је место где стојиш света земља“ (јер су на њој присутни Отац и Син у Духу Светом). Још рече (Бог-Отац кроз Сина у Духу Светом): „Ја сам Бог оца твога, Бог Аврамов, Бог Исаков и Бог Јаковљев. А Мојсије заклони лице своје, јер га страх беше гледати у (Тројичног) Бога (како се благодатно прожима у вјечној свјетлости Господњој) (Изл. 3, 1–6). Овај прожимајући чин у пламену огњеном удара духовни печат благодатном јединству: Да сви једно буду, као ти, Оче, што си (у Духу Светом) у мени и ја (у Духу Светом) у теби, да и они у нама једно буду (као што је у Духу Светом анђео Господњи у нама и Ми у Духу Светом у њему) (Јн. 17, 21).

И рече Господ (Отац као Врховни ауторитет) "Добро видех невољу народа свога у Египту, и чух вику његову од зла које му чине настојници, јер познах муку његову. И сиђох да га избавим из руку египатских, и да га изведем из оне земље у земљу добру и пространу, у земљу где млеко и мед тече, на место где су Хананеји и Хитеји и Амореји и Феризеји и Јевеји и Јевусеји. И сада ево вика синова Израиљевих дође преда ме. И видех муку којом их муче Египћани. Сада хајде да те пошаљем Фараону, да изведеш народ мој, синове Израиљева, из Египта." А Мојсије рече Богу: " Ко сам ја да идем Фараону и да изведем синове Израиљеве из Египта?" А Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) рече. "Ја ћу бити с тобом, и ово нека ти буде знак да сам те ја послао: кад изведеш народ из Египта, служићете (Истинском) Богу на овој гори." А мосије рече (Истинском) Богу: "Ево, кад одем синовима Израиљевим, па им кажем:‛Бог отаца ваших посла ме вама’, ако ми рекну: ‛Како му је име?’ Шта ћу им казати?" А Господ (Отац) рече "Ја сам онај који јесте (свему Бог Отац).“ И рече: "Тако ћеш казати синовима Израиљевим: који (заиста) јесте (свему Бог Отац), он ме посла вама. И опет рече Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) Мојсију: "Овако кажи синовима израиљевим: Господ Бог (Света Тројица) отаца ваших, Бог Аврамов, Бог Исаков и Бог Јаковљев посла ме вама, то је (уједно и Тројично) име моје довека, и то је спомен мој од колена на колено." Иди, и скупи старешине Израиљеве, па им реци: ‛Господ Бог (Света Тројица) отаца ваших јави ми се, Бог Аврамов, Исаков и Јаковљев’ говорећи: ‛доиста обиђох вас, и видех како вам је у Египту.’ Па рекох: ‛извешћу вас из невоље египатске у земљу хананејску и хотејску и јевусејску, у земљу где тече млеко и мед. И они ће послушати глас твој, па ћеш ти и старешине и израиљске отићи цару египатском, и рећи ћете му: ‛Господ Бог (Света Тројица) јеврески срете нас, па ти се молимо да изађемо три дана хода у пустињу да принесемо жртву Господу Богу (Светој Тројици) своме.’ А ја знам да вам неће допустити цар египатски да изађете без руке крепке. Али ћу пружити руку своју, и ударићу Египат свим чудесима својим, која ћу учинити у њему: и после ће вас пустити. И учинићу да народ нађе љубав у Египћана, па кад пођете, нећете поћи празни, него ће свака жена заискати у суседе своје и домаћице своје накита сребренога и накита златнога и хаљина, и ставићете на синове своје и на кћери своје, и опленићете Египат (Изл.3, 7-22)." А Мојсије одговори: "Али неће ми веровати ни послушати гласа мога, јер ће рећи: није ти се Господ (Отац) јавио." А Господ (Отац) рече: "Шта ти је то у руци?" А он одговори:"Штап". А Бог (Син Божји или Бог- Отац кроз Сина у Духу Светом) рече: "Баци га на земљу." И баци га на земљу, а он поста (стваралачком силом Господњом) змија. И Мојсије побеже од ње. А Господ (Отац) рече Мосију: "Пружи руку своју па је ухвати за реп. "И пружи руку своју, и ухвати је, и опет поста штап у руци његовој. То учини, рече Господ (Отац), да вјерују да ти се јавио Господ Бог (Света Тројица) отаца њихових, Бог Аврамов, Бог Исаков и Бог Јаковљев. И Опет рече Господ (Отац). "Стави сада руку своју у недра своја., а кад је извади из недара, а то рука му губава, бела као снег (вољом Господњом). А Бог (Син Божји или Бог-Отац кроз Сина у Духу Светом) рече: “Стави опет руку своју у недра своја, а кад је извади из недара, а то опет постала (благодатном силом Господњом) као и остало тело његово. „Тако", (нераздјељивом Ријечу) рече Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом), „ако ти не узвјерују и не послушају гласа твога на први знак, послушаће за други знак. Ако ли не узверују на за та два знака и не послушају гласа твога, а ти захвати воде из реке, и пролиј на земљу, и претвориће се вода коју захватиш из реке, и претвориће се крв у земљу (Изл. 4, 1-19).”

И дође анђео Господњи од Гаглала у Воким и рече: „Извео сам вас у земљу за коју сам се заклео оцима вашим, и рекох (у име Господње): Нећу покварити завета свога са вама довека (док год будете слиједили пут Господњи). А ви не склапајте савеза са становницима те земље (јер је то мрско Господу), олтаре њихове (у име Господње) раскопајте. Али не послушасте гласа мога. Шта сте то учинили? Зато и ја (анђео Господњи) рекох: нећу их (својом анђелском војском) одагнати испред вас, него ће вам бити као трње, и (демонски) богови њихови биће вам замка. А кад изговори анђео Господњи ове речи свим синовима Израиљевим, народ подиже глас свој и плака. Зато прозваше оно место Воким, и онде приносеше жртве Господу (Суд.2. 1-5).

И догоди се, кад он служаше по своме реду пред (Тројичним) Богом, да по обичају свештенства паде му удео да уђе у храм Господњи и кади. И све мноштво народа мољаше се напољу за време кађења. А њему се јави анђео (вјесник) Господњи ставши с десне стране кадионог жртвеника. А збуни се Захарија видевши га и спопаде га страх (Лк. 1, 8–11). И рече му: Ја сам (свјетлоносни анђео Господњи) Гаврило који стојим пред Господом Богом, и послан сам да ти (у име Господње) говорим и да ти благовестим (шта је воља Господња) (Лк.1, 19).

А у шести месец би послан од Бога (у благодатној сили Господњој) анђео Гаврило у град галилејски по имену Назарет (да би чувао и пратио будућег Богомладенца), девојци зарученој за мужа, по имену Јосиф, из дома Давидова; девојци беше име Марија (Лк. 1, 26–27). И рече јој најсвјетлоноснију тајну која му је повјерена: Дух Свети доћи ће на тебе, и сила Вишњег осениће те; зато и оно што ће се (вољом Господњом) родити биће свето, и назваће се Син Божји (Лк. 1, 35).

А Јосиф муж њезин, будући праведан и не хтевши је јавно срамотити, науми је тајно отпустити. Но кад он тако помисли, гле јави му се у сну анђео (вјесник) Господњи говорећи: – Јосифе сине Давидов (благовијестим ти), не бој се узети Марију жену своју; јер оно што се (вољом Господњом) у њој зачело од Духа је Светога. Па ће родити (свијету најсвјетлоснијег) сина (Господњег у тијелу), и надени му име Исус; јер ће он (као Богочовјек) спасти народ свој од греха њихових (Мт. 1, 19–21).

А кад они отиђоше, а то (да би надмудрио Ирода) анђео Господњи (чувар Богомладенца) јави се Јосифу у сну и рече: – Устани, узми дете и матер његову, па бежи у Египат, и буди онде док ти не кажем: јер ће Ирод тражити дете да га погуби (Мт. 2, 13). Праведни Јосиф и Света Богомајка већ имају свог анђела чувара дарованог од Господа Бога и Богомладенац по закону Господњем добија свог свјетлоносног чувара – анђела Господњег.

И гле (од силе Господње), земља се затресе веома; јер анђео Господњи (Михаил) сиђе (у благодатној сили Господњој) са неба, и приступивши (Исусовом гробу и силом Господњом) одвали камен од врата гробних, и сјеђаше на њему. А (благодатно Господње) лице његово беше као (свјетлосна) муња, и (благодатно Господње) одело његово бело као снег (Мт. 28, 2–3). И док се (Исус Христос) мољаше (Богу Оцу) постаде изглед лица његовог другачији (тј. постаде као свјетлосна муња), и одело његово бело и (још јаче) блистајуће (него у анђела Господњег) (Лк. 9, 29).

Наиме, могу вјеровати да се Бог Син Божји, док се није Оваплотио, могао повремено претварати у анђела Господњег и јављати се на јави и у сну јер је Богу све могуће, али да Бог Син Божји изађе из своје човјечанске природе и претвори се у анђела Господњег, то већ нема никакву логичност и косило би се с учењем Светих Отаца о сједињеној божанској и човјечанској природи у личности Богочовјека Исуса Христа. Овај догађај то потврђује - И беху пастири у ономе крају боравећи у пољу и чувајући стражу ноћу код стада свога. И гле (свјетлоносни) анђео Господњи стаде међу њих, и (свјетлосна) слава Господња обасја их; и испунише се страхом великим. И рече им анђео: – Не бојте се; јер вам, ево, јављам (благовијесну) радост велику која ће бити свему народу. Јер вам се данас роди (најсвјетлоснији) Спас, који је Христос Господ, у граду Давидову (Лк. 2, 8–12). С тим у вези, логички гледано, духовно благодатно створење Господње, свјетлоносни анђео Господњи, представља свјетлоносног благовјесника, тј. претечу благодатне љепоте и свјетлосне силе Господње (Свете Тројице).

Адам и Ева. Они су створени од Господа Бога: Адам је живио 930 година, за Еву немамо податак колико је живјела. Обоје су, нажалост, умрли и дали дуг Земљи.

Лазар. Умро је, а Христос га васкрсну. По милости Божјој, Лазар опет поживје на Земљи и опет се упокоји. Христос рече: Склоните камен! Рече Марта, сестра умрлога: – Господе, већ заудара; јер је четири дана у гробу. Рече Исус (Богочовјек): – Не рекох ли ти да верујеш, видећеш славу Божију? Тада склонише камен где лежаше мртвац. А Исус (Богочовјек) подиже очи горе, и рече: – Оче, благодарим ти што си ме услишио (као Богочовјека)! А ја знадох (као твој једнородни Син) да ме свагда слушаш; него рекох народа ради који овде стоји, да верује да си ме ти (као Богочовјека) послао. И ово рекавши, викну (Божјим) громким гласом: – Лазаре, изађи напоље! И изађе умрли увијен по рукама и ногама погребним повојима, и лице му убрусом повезано. Исус (Богочовјек) рече: – Раздрешите га и пустите нека иде. Онда многи од Јудејаца који беху дошли Марији, видећи што учини (Богочовјек) Исус, повероваше у њега (Јн. 11, 39–46).

Илија и Енох. Живи су однесени на небо и вратиће се пред крај свијета да проповиједају о доласку антихриста; пострадаће обојица и дати дуг Земљи. Свето писмо каже за Светог Илију, пророка Господњег: И кад иђаху даље разговарајући се, гле, огњена кола и огњени коњи раставише их, Илија оде у вихору на небо (2. Цар. 2, 11). А за Еноха: Тако поживе Енох свега триста и шездесет и пет година. И живећи Енох једнако по вољи Божијој, нестаде га, јер га узе Бог (Пост. 5, 21–23).

Господ Исус Христос Бог наш. Родио се од вјечности као Бог, Оваплотио се на Земљи и умро као Богочовјек на крсту, дајући тако обавезан дуг Земљи.

Пресвета Богородица. Упокојила се, сахрањена дала дуг Земљи, и онда Господ Бог то благодатно тијело вазнесе на небо.

Дакле, сваки човјек који је рођен на Земљи мора вратити дуг Земљи. Видимо да закон који Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) постави важи за све, чак и за Господа Исуса Христа, који је испунио све законе Господње и Пророке.

Овдје нам се намећу мистична питања:

1. У ком небеском царству благодати обитава Богочовјек Исус Христос и Пресвета Богородица?

2. У ком небеском благодатном царству обитавају човјечанске природе Илије и Еноха, који су живи отишли на небо јер, по вољи Господњој, још нису дали дуг земљи?

3. У ком небеском благодатном царству обитавају душе угодника Господњи (светитеља)?

4. Или можда сви заједно обитавају у Царству Благодати?

Погледајмо шта о том благодатном јединству на Земљи каже Господ Исус Христос Бог наш:

И славу коју си ми дао (као Богочовјеку) ја сам (влашћу коју си ми дао) дао њима, да буду (са мном у Духу Светом) једно као што смо ми (у Духу Светом) једно. Ја (као Бог, да обитавам у Духу Светом) у њима и (као што) ти (обитаваш) у мени, да буду (у Духу Светом) усавршени у једно, и да позна свет (кроз благодат и силу Духа Светога) да си ме ти послао, и да љубиш (у Духу Светом) њих као што (у Духу Светом) мене (Богочовјека) љубиш (Јн. 17, 22-23).

А ево шта нам каже о благодатном јединству у Царству Благодати: Оче, хоћу да они које си ми дао (као Богочовјеку) буду са мном где сам ја, да (непрестано у Духу Светом) гледају славу моју коју си ми дао (као Богочовјеку), јер си ме (исто тако) љубио пре постања света (као Бога Сина Божјег) (Јн. 17, 24). Ако, рецимо, Богочовјек Исус Христос и Светa Богородицa обитавају заједно с благодатним анђелима у једном, човјечанске природе Илије и Еноха у другом, а душе угодника Господњих у неком трећем небеском благодатном царству – онда то некако више личи на благодатну раздвојеност, а не на благодатно јединство.

Колико заиста има неба, то сâм Господ Бог зна, а човјек може само да нагађа.

Из Светог писма сазнајемо да постоје три неба:

1. Треће Небо – (Животворно Бесмртно Небо)

То је Царство Вјечне Свјетлости – Царство Вјечног Господа Бога, у којем Бог Отац обитава са Сином у Духу Светом.

2. Друго небо – духовно небо

То је од Бога-Оца кроз Сина у Духу Светом створено духовно небо, на којем обитавају свјетлоносна умствена духовна бића.

3. Прво небо – тварно небо

Наше небо, створено од Бога-Оца кроз Сина у Духу Светом, које видимо сопственим очима.

Скуп ова три неба сачињава небеса.

Свети јеванђелист Јован каже: Бога нико није видео никад1568Fri, 10 May 2013 11:10:00 +0000https://pouke.org/index/1346440445/1346440934/%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BF-%D1%80%D0%B5%D0%BC%D0%B5%D0%B7%D0%B8%D1%98%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%B3-%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D1%80%D0%B5%D1%98-quot%D1%82%D0%B0%D1%98%D0%BD%D0%B0-%D0%B2%D0%B0%D1%81%D0%BA%D1%80%D1%81%D0%B5%D1%9A%D0%B0-%D0%BA%D0%B0%D0%BE-%D0%BD%D0%B0%D1%88%D0%B5-%D0%BE%D1%82%D0%BA%D1%83%D0%BF%D1%99%D0%B5%D1%9A%D0%B5quot-r1548/

http://www.svetigora.com/audio/download/12832/06.05.2013_KATEDRA_Vladika%20Andrej_Tajna%20Vaskrsenja%20kao%20nase%20otkupljenje.mp3

Извор: Светигора

Какве нам благодатне дарове нуди божански плод Дрвета живота?

У плоду овог божанског Дрвета обитава сва пуноћа дарова Господњи и човјек би једењем овог благодатног дара у Духу Светом окријепио душу и тијело и потврдио живот вјечни. Благословом Господњим благодатни човјек имао је ту част да без имало страха прилази овом благодатном Дрвету и окријепи се његовим благодатним плодом. С друге стране, по заповијести Господњој, човјек је имао да заобилази и са страхом Божјим гледа на примамљиви плод дрвета од знања добра и зла. Да се опредијелио за благодатно Дрво од живота, тим чином човјек би потврдио - да истински прихвата све савршене (добре) законе Господње (тј. савршену непогрешиву вољу Господњу). Кроз плод Дрвета од живота човјеку је понуђено да удари печат благодатног вјечног живљења у заједници с Господом Богом, а плод дрвета од знања добра и зла био је строго забрањен човјеку, јер ће га због својевољне нечасне намјере одвести у непрестану несмиреност (непрестано неоправдано незадовољство). Плод Дрвета од живота је оличење благодатног дејства плода Дрвета живота, а плод од знања добра и зла је оличење неблагодатног дејства, тј. једно тешко изопачено стање у које упада свако створено разумно биће које не поштује заповијести Господње - тј. богопротиви се. Први човјек би јео сладоносне миомирсне плодове које је Господ Бог даровао Едемском врту и живио би у савршеном здрављу, а кријепљењем (причешћем) благодатним плодом Дрвета од живота стекло би се вјечно право на Царство Божје. Дрво живота је вјечни животворни Путир – Бог Отац, његов вјечни плод јесте Син Божји у Духу Светом. Кријепљењем (непрестаним духовним узрастањем) тим вјечним благодатним животворним плодом све благодатне мисли и жеље приносиле би се Богу Живоме (Светој Тројици). Благодат овог вјечног божанског плода доносила би нам мир и радост у Духу Светом, у коме бисмо кроз нашег Цара Сина Божјег у Духу Светом имали вјечну љубав с Богом Оцем. Наиме, пали човјек, ако се искрено не покаје – имаће вјечну забрану приласка овом животворном Путиру (Дрвету живота).

Каква је разлика између Дрвета живота и Дрвета од живота?

Упоредимо размјену божанских благодатних животворних дарова (добара) Господњих са човјеком кроз Дрво живота и Дрво од живота:

Дрво живота (Вјечни Свети Животворни Путир Господњи). – Кроз Дрво живота вјечно се прожима благодатна животворна сила Господња, тј. Бог-Отац кроз Сина Божјег у Духу Светом кроз божански плод овог Животворног Дрвета (Путира) дарује нам своју вјечну благодатну енергетску животворност ако се истински сјединимо са Њим. Ко по милости Господњој добије ново право на кријепљење (причешће) благодатним животворним плодовима Дрвета живота, имаће у себи непрестани благодатни животворни миомирисни укус вјечности. Дрво живота, искрено дочекује сваку истинску душу и нуди своје божанске миомирисне утјешне плодове. То нам сам Син Божји потврђује, да у Царству Божјем: На сред (благодатног) трга (Светог Града) његова и са обе стране (благодатне) реке (са водом живом обитава божанско) Дрво живота, које (кроз своју благодатну божанску енергију) рађа дванаест (благодатних) родова дајући сваког месеца свој (вјечни благодатни) род (као што је у почетку слично давало у благодатном Врту едемском Дрво од живота), и (благодатно) лишће (вјечне благодатне љубави, мира и радости у Духу Светом) од Дрвета беше за (умилно) лечење (пристижућих душа блаженог) народа (покајника, мученика, паћеника и подвижника Христа ради). И (кад уђемо у Осми блажени дан) више неће бити никаквог проклетства (јер ту не обитава дрво од знања добра и зла), и престо Божји (Свете Тројице) и Јагњетов (Богочовјеков) биће у њему (у Дрвету живота). Гледаће (у њему Богочовјечанско) лице Његово (као што би га гледали Адам и Ева да се одлучише за Дрво од живота), и име Његово биће на (благодатним) челима њиховим. Ноћи неће бити више, и неће требати (мјесечеве) светиљке, ни (пролазне) светлости сунчане, јер ће их (као у почетку) обасјавати Господ Бог (својом божанском свјетлошћу), и цароваће (у својој вјечној свјетлости) у векове векова (Откр. 22, 2–5). – Говори онај који сведочи ово: „Да, доћи ћу (у)скоро (у својој вјечној слави и божанској свјетлосној сили великој)“. Амин, да, дођи, Господе Исусе (Откр. 22, 20)! С тим у вези, непрестаним обитавањем божанских животворних енергија Господњих у човјечанској природи, та човјечанска природа добија натприродну моћ благодатног прилагођавања (тј. трансформације). Када се, рецимо, Бого-човјечанска природа Господа Исуса Христа вазносила у Царство Благодати, имала је своју натприродну трансформацију – она се кретала из природног, тј. ваздушног простора (И док их он благосиљаше, одступи од њих и узношаше се на (благодатно) небо – Царство Божје (Лк. 24, 51). Такође, можда је ишла и кроз неприродан безваздушни простор или се у трену из природног обрела у натприродном благодатном простору. Човјечанске природе (Илије, Еноха...) која тренутно обитавају у том Царству Благодати, које је изнад природних закона, кријепе се изобиљем благодатних животворних плодова Дрвета живота и кроз њих у благодатном миру с благодатном радошћу, сједињују се с вјечном благодатном љубављу Господњом. С друге стране, душе угодника Божјих тренутно се кријепе непрестаним духовним покровитељством Господњим (благодатним литургијским духовним лишћем) које дарује ово божанско Дрво, а кад по милости Господњој добију нова тијела, наставиће се кријепити (причешћивати) његовим миомирисним плодовима, који ће ударати печат вјечном благодатном животу.

Дрво живота (Олтар, Престо Господњи) – симболизује вјечну благодатну и крепосну постојаност у Царству Божјем.

Ријека – и са обе стране реке – симболизује непрестано (вјечно) протицање времена. Јер – (тварне) Ноћи неће бити више, и неће требати (мјесечеве) светиљке, ни (пролазне) светлости сунчане, јер ће их обасјавати Господ Бог (својом божанском свјетлошћу, као што је у почетку обасјавао Адама и Еву и сву васељену), и цароваће (у новом небу и новој земљи) у векове векова (јер наш Господ Исус Христос сјединио се са пропадљивом твари, да би јој дао вјечну нераспадљивост) (Откр. 22, 2–5). Наиме, у почетку човјека би обасјавала свјетлосна слава Господња, да је остао непрестано сједињен с Богом Живим. Због могућег својевољног човјековог пада, милост Господња дана четвртог створила је тварна небеска свјетила. Јер кад се човјек узбогопротиви (трулежно трулежном ће служити), он ће, нажалост, аутоматски изгубити своју унутрашњу Божју благодатност и даље право на благодатно свјетлосно дејство које је Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) даровао дан први. И (Свети) град (гдје обитавају синови свјетлости) не потребује сунца и месеца да му светле, јер га (свјетлосна) слава Божја осветли, и светлост је његова Јагње (Син Божји)(Откр.21, 23). Јер благодатни закон је такав: благодатно пребива у вјечном свјетлосном благодатном миру и узајамној бесебичној љубави, а супротно томе је неизводљиво.

и (благодатно) лишће (вјечне благодатне љубави, мира и радости у Духу Светом) од Дрвета беше за (умилно) лечење (пристижућих душа блаженог) народа (покајника, мученика, паћеника и подвижника Христа ради) (Откр.22, 3). - И свакоме од њих даде се (благодатна) хаљина бела (коју су самовољно били изгубили Адам и Ева), и речено им би да (својом душом без тијела) почину још мало времена, докле се не напуни број (мученичких) сатрудника њихових и (истинске) браће њихове, који има да буду (мученички) побијени (и гоњени Христа ради) као и они (и да се након тога по вољи Господњој сви обуку у благодатна тијела (синове свјетлости) и заједно се побједнички окупe око Престола Господњег (Дрвета живота) (Откр. 6, 11) Све ће се то чинити ... док не достигнемо сви у јединство вере и познања Сина Божјег, у човека савршена, у меру раста пуноће Христове (Еф. 4,13).

(Непрегледно благодатно духовно) лишће од Дрвета беше за лечење народа – симболизује бесконачно окрепљујућу Небеску Царску Литургију, кроз истински благодатни дух заједништва – непрестаног мира, бесебичне љубави и нераздјељиве радости у Духу Светом (Истинска Нераздјељива Саборност).

које рађа дванаест родова дајући сваког месеца свој род – кроз овај божански крепосни род (причешће – непрестано истинско сједињење у Духу Светом); Господ Бог непрестано дарује бесконачну благодатну љепоту истинског божанског рајског живљења, која обитава у Њему (Светој Тројици).

Како се онда човјек мора понашати да би задобио ново право на Дрво живота?

Човјек треба поштовати све законе Господње, да би безбрижно проживио живот на Земљи уз благослов Господњи, а очигледан примјер нам је земаљски живот Богочовјека Исуса. Његова мисија спасења рода људског задата од Бога Оца заслужује ово богочовјечанско усиновљење у сваком смислу: Заиста, заиста вам кажем: Син (Богочовјек Исус) не може ништа чинити сам од себе, него што види да Отац чини (у Духу Светом); јер што Он (кроз Сина) чини (у Духу Светом), то исто чини (у Духу Светом) и Син (кроз Оца); јер Отац (у Духу Светом) љуби (мене) Сина (Богочовјека), и све показује (мојој човјечанској природи) што сâм чини (јер моја човјечанска природа није била присутна кад је Отац Мој кроз Мене у Духу Светом стварао све видљиво и невидљиво); и показаће му већа дела од ових да се ви чудите (Ја говорим (и дјелам) што сам видео (као Бог Син Божји) од Оца свога - Јн. 8, 38). Јер као што (Бог) Отац (у Духу Светом) подиже мртве и оживљава, тако и Син (Божји) које хоће (у Духу Светом) оживљава. Јер (Бог) Отац не суди никоме, него је сав суд дао Сину (Божјем). Да сви поштују (у Духу Светом) Сина као што поштују (у Духу Светом) Оца. Ко не поштује (оваплоћеног) Сина (Божјег) не поштује ни Оца који га је (као Богочовјека) послао (у свијет да вас спасе) (Јн. 5, 19–23). А кад је Син Божји приводио крају своју месијску мисију, то и потврђује ријечима: Ово изговори (Богочовјек) Исус, па подиже очи своје небу и рече: Оче (послушно сам, као Богочовјек, извршио своју спасилачку мисију), дошао је час, прослави Сина свога, да и Син твој прослави тебе (Бога Оца); као што си му дао власт (као Богочовјеку) над сваким телом, да свему што си му дао, дарује им (као њихов видљиви Бог) живот вечни (Јн. 17, 1–2). С тим у вези, и нама ваља слиједити такав пут послушности да бисмо ушли у Царство Божје. Јер наш Спаситељ није дошао као Богочовјек да покаже своју моћну божанску силу и стваралачку моћ. Он је дошао по вољи Господњој, да у Духу Светом благодатно преобрази нашу обољелу природу, затровану гријехом. Месијска мисија нашег Спаситеља обилује низом примјера натприродног дејства Његове сједињене Божанске и човјечанске природе, која је уједно непрестано савршено прожета с божанском природом Бога Оца у Духу Светом која обитава у Њему. Рецимо, Богочовјек Исус Христос чинио је разна чуда на Земљи, чак и васкрсавао мртве, али то исто чинили су кроз хришћанску историју благодаћу Господњом угодници Божји. Сва та васкрсења Сина Божјег била су привременог карактера јер је човјек и даље био подложан трулежности, тј. тјелесној смрти, пошто у тим тијелима није обитавала божанска сила Господња у свој пуноћи, као што непрестано обитава у Њему. Од Његовог Богочовјечанског рођења па све до Његовог вазнесења, Његова сједињена Божанска и човјечанска природа прожета је божанским природама Оца и Духа Светога и трајаће вјечно. То је очигледно већ при самом зачећу: Не, бој се, Марија, јер си (због своје истинске ревности) нашла благодат у Бога! И ево зачећеш и родићеш (у Духу Светом Богочовјечанског) сина и наденућеш му име Исус. Он ће (због Свог савршеног јединства са својим Оцем) бити велики и назваће се (и као Богочовјек) Син Вишњега и даће му Господ Бог престо Давида оца његова (по тијелу); и цароваће (као Богочовјек) над домом Јаковљевим до века (тј. цароваће у Духу Светом над свима онима који су добровољно узели свој крст и кренули непоколебљиво путем вјечне Истине), и (кад поново дође) царству његову неће бити (благодатног) краја – ново Небо, нова Земља (Лк. 1, 30–33). Ту истину потврђује нам и сâм Син Божји: Оче (због нашег вјечног нераздјељивог јединства), хоћу да и они које си ми дао (као Богочовјеку) буду (у Духу Светом) са мном где сам ја, да гледају (у Духу Светом) славу моју коју си ми дао, јер си ме љубио (као Бога Сина Божјег) пре постања света (Јн. 17, 24). У име тог нераздјељивог јединства, Син Божји поручује: Нека се (никад) не збуњује срце ваше, (само непоколебљиво) верујте у Бога (Свету Тројицу), и у мене (као у Богочовјека) верујте. У кући Оца мога (од постанка свијета благодатни) станови су многи. А да није тако, зар бих вам рекао: Идем (сад као Богочовјек, Оцу своме) да вам (у том благодатном Царству) припремим (благодатно) место (по мјери раста у Мени). И ако отидем и припремим место, опет ћу (као Богочовјек) доћи, и узећу вас (преображене у Духу Светом) себи да где сам ја, будете (у том Благодатном Царству) и ви (Јн. 14, 1–3). По ријечима Светог апостола Павла, то ће се збити на крају вијека: Сви (на земљи) нећемо помрети (јер остаће и у том тренутку очевидаца да у трулежном тијелу доживе страшни дан Господњи), а сви ћемо се променити, уједанпут у трен ока, при последњој труби; јер ће затрубити и мртви ће васкрснути нераспадљиви (у новим нетрулежним тијелима), и ми ћемо се променити (у ону мјеру раста какав смо живот живјели у Христу). Јер треба ово распадљиво (прво дати дуг земљи па онда) да се обуче у (вјечну) нераспадљивост и ово (наше) смртно (тијело) да се обуче (својом душом у ново нетрулежно тијело и оде) у бесмртност (1. Кор. 15, 51–53). Којим путем будемо ишли, такав живот ћемо и живјети у вјечности: Јер пошто је кроз (палог) човека (Адама ушла) смрт, кроз (Бого)човека1525Thu, 02 May 2013 18:49:00 +0000https://pouke.org/index/1346440445/1346440934/%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B4%D0%B0%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B0-%D1%98%D0%B5%D1%80%D0%BE%D0%BC%D0%BE%D0%BD%D0%B0%D1%85%D0%B0-%D0%B0%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D1%98%D0%B5%D0%B2%D1%82%D0%B8%D1%9B%D0%B0-%D0%BE%D0%B4%D1%80%D0%B6%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D0%B8%D0%B7%D0%BC%D0%B5%D1%92%D1%83-1985-%D0%B8-1990-%D0%B3%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D0%BD%D0%B5-r1518/

» Бог и Човек у Библији и животу (1988.)

» Циклус предавања (1985-1986.)

» Хришћанска есхатологија (1988.)

» Хришћанска етика (1987.)

» Катихизис (1990.)

» Литургија и екологија (1989.)

» О Литургији (1989.)

» О спасењу

» Однос човека са Богом (1987.)

» Одноц Цркве и... (1986.)

» Патрологија

» Посланице апостола Павла из тамнице

» Ранохришћанска Црква (1988.)

*С обзиром да се ради о циклусима предавања, поред о. Атанасија предавачи су такође и о. Иринеј (Буловић) и о. Амфилохије (Радовић).

Неће бити говора о оној Литургији која ће бити служена у последњим моментима историје света, нити о оној која ће бити служена на врху Атонске горе у последња времена, већ о оној која се служи у већини православних храмова у току Страсне седмице. Још на једну годину ћемо се опростити од Литургије Пређеосвећених Дарова која ће се, као и свака друга, завршити заамвоном молитвом.

Заамвона молитва је прва гласна молитва свештеника на дан његовог рукополагања. У чину Литургије Златоуста и Великог Василија у овој молитви се узноси молба за пуноту Цркве, за војнике, за оне који воле красоту дома Божијег. То је знак да од сад свештеник треба да моли Бога за многе људе и за различита стања. А у чину Пређеосвећене Литургије су другачије речи ове молитве.

Тамо се о Господу прво говори као о Премудром Творцу. Затим се благодари за дане Четрдесетнице у коју нас је Бог увео „неизрецивим Промислом и многом добротом“. Пост многе плаши на почетку, али лети брзо као експресни воз и оставља осећај жалости, што „ето, нисам ни мало постио како треба“. Према посту се заиста не треба односити као према тежини, већ као према делу неизрециве Премудрости и многе доброте. И он је установљен ради „очишћења душе и тела; ради обуздавања страсти и наде у васкрсење“.

Пост је устремљен ка Васкрсу. Без Васкрса наш пост нема смисла. Нека неко и негде пости како хоће ради другог циља. Хришћани посте у очекивању Васкрсења и труде се да се очисте изнутра и споља како би што је могуће потпуније осетили васкршњу радост. Сећање о томе није сувишно, а подсећање није тешко.

Даље се свештеник сећа Мојсија којем је у току четрдесетодневног мољења Господ дао таблице – Богоначертаније писмена са заповестима. Ове камене даске Мојсије је морао да разбије зато што је сишавши с планине затекао народ како галами и клања се златном телету. И пролила се крв, и кажњени су они који су били најпомамнији и Мојсије се поново попео на гору како би поново добио заповести. Ове друге таблице су касније положене у Ковчег Завета заједно с маном и Ароновим жезлом (в. Јевр. 9, 4). Међутим, чувањем у ковчегу и читањем на сабрањима заповести на таблицама нису ограничавале своје дејство.

Пророци су у таблицама видели нешто тајанствено. Они су дејством Духа схватили да ради правилног и сталног испуњења заповести треба написати на срцу, а не просто на каменим даскама. „Метнућу завјет Свој у њих, и на срцу њиховом написаћу га, и бићу им Бог и они ће Ми бити народ,“ – говори Господ кроз Јеремију (Јер. 31, 33). Односно, до полагања закона Божјих у човекову унутршањост и срце било који од народа се може називати „народом Божјим“ само натегнуто и с опаскама. Живећи телесно и мислећи телесно човек је у непријатељству с Богом. „Јер телесно мудровање непријатељство је Богу, јер се не покорава закону Божијем нити може“ (Рим. 8, 7).

Човеку треба дати нови дух и ново срце, јер није могуће потпуно служити Богу са старим срцем. Давид је молио за ово: „Сердце чисто созижди во мње, Боже, и дух прав обнови во утробје мојеј.“ („Срце чисто саздај у мени, Боже, и дух прав обнови у утроби мојој.“) О овоме је пророковао и Језекиљ: „И даћу вам ново срце, и нов ћу дух метнути у вас, и извадићу камено срце из тела вашег и даћу вам срце месно“ (Јез. 36, 26).

Све ово има везе с нама зато што и ми треба да ступамо у пост ради унутрашњег обнављања и како би палица Духа написала законе Божије на „месним таблицама срца“ (2 Кор. 3, 3).

И ево, поменувши ово, односно Мојсија и закон који му је дат, као и пророчанства о Новом закону који се пише на срцима, свештеник се моли речима апостола Павла: „Подажд и нам, Блаже, подвигом добрим подвизатисја, теченије поста совершити, вјеру неразделну собљусти, глави невидимиих змијев сокрушити, побједитељами же грјеха јавитисја.“ („Дај и нама, Добри, да се подвигом добрим подвизавамо, да трку поста свршимо, веру нераздељиву сачувамо, главе невидљивих змија сакрушимо, и будемо победници греха.“) Ове речи су и дословце и по општем тону преузете из апостоловог писма Тимотеју: „Добар рат ратовах, трку сврших, веру одржах“ (2 Тим. 4, 7). Само што апостол говори о ономе што је већ учињено, а ми, угледајући се на пример из његових речи, молимо да и ми остваримо добар подвиг, пређемо пут поста и сачувамо веру. Додајемо и молбу за сакрушавање невидљивих непријатеља и могућност да неосуђено достигнемо циљ поста – свето Васкрсење.

Као што видимо, дух црквене молитве јесте дух Писма, а многи библијски изрази су у целини, као златним нитима, уплетени у тканину црквених молитава. Пастир који не чита Библију неће схватити ни сав смисао молитава које чита, а паства оваквог пастира ће по нужности бити осуђена да гледа све што је другостепено, а „слона неће ни приметити“.

И још једном подсетимо себе на то да нам само постојање такве Литургије као што је Литургија Пређеосвећених Дарова, говори о немогућности да дуго живимо без причешћа. За хришћанина је толико неприродно да се дуго не причешћује да су истинске слуге Господње не могући да дочекају следећу суботу или недељу, стремиле ка Путиру у обичне дане поста чак и без Евхаристије. Само да се нахране бесмртном храном Тела и Крви Сина Божијег.

Ево, после читања последње заамвоне молитве на Пређеосвећеној служби остаје неколико дана пута до оне ноћи кад се Јагње, заклано за цео свет, даје под обличјем Телета угојеног за све који не одбију да дођу на Божји пир. И тада ће речима Златоуста пастири свуда објавити да „дођу на трпезу сви: и они који су постили и они који нису постили, који су радили од трећег сата дана или који су дошли у сат пре поноћи“.

Јер је добар Владика – „и дело прима, и намеру целива“.