Беше у Антиохији, оној на (реци) Оронту, неки презвитер по имену Јован, родом од евпатридâ, животом — добар, а беседом и силом убеђивања — страшан, (човек) који је надилазио (све) говорнике око себе, што је и Ливаније Сиријац посведочио. Јер кад је намеравао скончати, и кад га присталице питаху ко да буде уместо њега (на челу његове реторске школе), говори се да је казао: Јован — да нам га хришћани нису отели.

Овим речима је црквени историчар Созомен започео своју причу о Јовану Златоустом, дабоме не случајно истичући у први план силу и убеђујућу моћ његове беседе, јер је већ у његово време свима било очигледно да је Јован Златоусти највећи беседник свог, и не само свог, времена.

Наравно, он то није постао тек онако. Крајем фебруара 387. године Златоусти је држао редовну проповед у цркви званој Стара, у Антиохији. Ближио се почетак Великог васкршњег поста и Јован је паству припремао за пост тумачећи им Павлову изреку Користи мало вина због стомака свог и честих својих слабости (1Тим 5, 23). На крају беседе, по сопственом убеђењу не случајно, направио је поређење између увреде царскога достојанства, за коју следи најстрожа казна, и увреде Бога, на коју се, и не размишљајући, свакодневно одлучујемо.

Само неки дан после те беседе, у његовој родној Антиохији избила је побуна у којој је нанета увреда цару Теодосију Великом (порушене су царске статуе), и Златоусти, наравно, није могао да се не присети оног свог недавног поређења. Био је убеђења да је кроз његова уста Бог унапред опомено становнике Антиохије и припремио их за оно што ће се десити.

А дешавале су се страшне ствари. Сваки становник Антиохије се бојао да може бити доведен у везу са увредном царскога достојанства (а то је значило смрт!), јер читав град је сагрешио. И читав град је захватила страшна паника. Иако већ у прилично дубокој старости, епископ Антиохијски Флавијан (који је две године раније рукоположио Јована у чин презвитера) из Антиохије се запутио у далеки Константинопољ у намери да пред самим царем издејствује милост за своје стадо, док је Златоустом пало у део да исто то стадо теши својом моћном беседом. Ни Флавијана ни Јована, очигледно, није чекао нимало лак и пријатан посао. Но, и један и други су га, дабоме, обавили најбоље могуће.

Беседе о сатуама које чине главни део овог трећег тома Дела св. Јована Златоустог, а која Дела је Епархија нишка по благослову свог Епископа, и уз помоћ Божију, почела да објављује представљају управо те утешне и поучне беседе које је св. Јован држао успаниченим Антиохијцима. По општем уверењу, оне спадају у сам врх беседништва, не само црквеног.

Беседе о статаума су биле читане у старини, читане су и данас, а сигурни смо да ће и у будућности остати радо читано штиво. На словенски су током средњовековља превођене у три наврата. Од њих је сачињен и засебан зборник под насловом Андрианти (од грч. ἀνδριάς – статуа). Крајем 14. века монах Антоније (Багаш) превео је „от грчкого извода на србски“ Зборник Златоустових Беседа Андрианти. Његов превод уживао је велики углед, тако да га је године 1473. преписао Владислав Граматик. Средином 15. века у светогорском манастиру Ватопеду монах Антоније, иначе Србин, ученик Генадија Светогорца урадио је превод беседа О статуама за Никиту, архиђакона Студеничког митрополита Василија. Трећи талас превода био је ваћ на руски, нешто касније, током 16. и 17. века. На савремени српски беседе као целина, колико нам је познато, од времена монаха Антонија нису превођене. Постоји превод прве беседе објављен 1908. у „Богословком гласнику“, часопису који је између 1902. и 1912. излазио у Сремским Карловцима.

Осим двадесет једне Беседе о статума у састав трећег тома Дела улазе још: Две беседе оглашенима; Три беседе о немоћи ђавола; Девет беседа о покајању; Две празничне беседе; Три беседе о Јудином издајству; Две беседе о Крсту и разбојнику; Беседа о Васкрсењу мртвих; Беседа против пијанаца; О вазнесењу; Две беседе о педесетници.

Књига има 672 странице, штампана је у В5 формату и, као и први том, повезна је тврдим повезом.

Све беседе превео је са старогрчког и приредио за штампу Дејан Ј. Лучић.

Извор: Епархија нишка

Још као девојчица, док је са мајком одлазила у цркву и чула речи Божанског Јеванђеља: "Ко хоће за мном да иде, нека се одрече себе и узме крст свој, и за мном да иде" (Мк. 8,34), она свим срцем припаде Господу и када одрасте придружи се плејади благочестивих угодника Божијих. Након смрти својих родитеља, жељна подвижничког живота она напусти родитељски дом и оде у Цариград, а затим се запути у пустињу Јорданску, живећи строгим отшеличким животом, где се Христа ради подвизавала све до старости своје. У доба позне старости послуша глас Анђела Божијег, остави пустињу и врати се у свој родни град, Епиват. Ту она поживе још две године у непрестаном посту и молитви, па се представи Богу у 11. столећу. Њено тело би од стране верних сахрањено по хришћанским обичајима, али не на градском гробљу већ издвојено од других.

Богоугодни хришћани из тог места после јављања светитељке у сну неком Георгију и Јефимији пронашли су место где су биле закопане њене мошти, извадили су их из земље и положили у храм светог Петра и Павла у Епивату. Њене чудотворне мошти преношене су у току времена много пута. Најпре у Цариград, па одатле у Трново, да би опет биле враћене у Цариград, а из Цариграда у Београд. Сада се свете и чудесне мошти, Свете Петке налазе у румунском граду Јашију.

Широм наше земље налази се и велики број лековитих извора, који су посвећени св. Петки. Један од њих је извор св. Петке у Калемегданској тврђави у Београду где су њене мошти дуго времена почивале.

Тропар (глас 4): Пустиноје и безмолвније житије возљубивши, и во след Христа жениха твојего усердно потекши и того благоје иго во јуности твојеј вземши, кресним знаменијем и мисленим врагом мужески во оружившисја: постническими подвиги, постом и молитвами и слезними капљами, углије страстеј угасила јеси достославнаја Параскево и ниње в небеснем чертозје с мудрими дјевами предстојашчи Христу моли о нас почитујушчих честнују памјат твоју.

Света Петко, Божја светитељко, моли Бога за нас. Удостојила си се гледања лица Божја, као чедо нашег народа, славна Петко светитељко, па имамо слободу теби говорити, сродници нашој, и тебе молити за спашење душа наших. Слава си и похвала Београду, где чудотворна вода твоја привлачи множине многе, као негда Витезда, и даје слепима вид, узетим здравље, малаксалим снагу, и свима бодрост и радост, Христова девице, наша помоћнице. Буди и надаље стража нашем престоном граду, утврди га у Православљу, помози верницима, подигни недужне и тужне, а усопшим родитељима нашим, браћи и деци измоли вечни покој и вечно спасење, света Петко, Божја светитељко. Свима помози, па и мени не одмози. Добре у добру сложи, и свако им добро умножи. Да се кроз тебе прослави Бог у Тројци, навек века Амин.

СПЦ

Позната прича о каменовању блуднице из Јеванђеља по Јовану, помаже нам да разграничимо оригинал од фалсификата. Шта су хтеле окупљене јеврејске старешине са кемоном у руци? Хтели су да изврше Закон. Никакво зло они нису имали на уму. Блудница је по Мојсијевом Закону морала бити каменована. Окупљене јеврејске старешине су праслика данашњих хуманиста. Хуманизам почива на јуридичкој принципијелности. Права човека су дефинисана кроз те принципе. Хуманизам је имитирање човекољубља. То није љубав према човеку већ љубав према принципима који су „у тренду“. Отуда постоје разни хуманизми које се ругају један другоме и који се не подносе, не подносе међусобне „трендове“. Но, оно што је свим хуманизмима заједничко јесте да би сваки од њих жртвовао човека ради принципа. У хуманизму никада нису трпели принципи човека ради. Увек је трепео човек ради принципа. Тако, иако је наизглед човекоцентричан, хуманизам није љубав према живом човеку. То је љубав према идеологији човештва, љубав према апстрактним особинама од којих се тка замишљени идеални човек одређене епохе и њеног тренда. Хуманистички борци за људска права не боре се за човека као човека, већ за тренд, за идеје и схватања која су „у моди“. Зато хуманизам није човекољубље већ идеологија.

Шта је хтео Христос у јеванђелској причи? Хтео је да спаси човека. Управо то Христово спасавање блуднице представља право човекољубље. Погледајмо дубине тог човекољубља како бисмо истакли јасне границе разликовања од његовог сурогата, белосветског хуманизма. Зашто блудница није осуђена? Прво, због недостојности самих судија. На то указују Христове речи упућене јеврејским старешинама: „Који је међу вама без греха нека први узме камен и баци на њу.“ (Јн 8, 7). Но, то је само површина испод које се крије дубина тајне човекољубља. Та површина, као какав талас који удара на савест судија, служи да растера оне који нису кадри да зароне у дубине човекољубља. Запљуснути, након ових Христових речи, таласом сопствене савести, стари хуманисти су се разишли. Нико не осуди блудницу. Бучни талас на површини растерао је бучне, површне и недостојне људе. Настала је тишина, баш као што су и дубине тихе. Пред блудницом је стајао достојни Судија. „Ни ја те не осуђујем,“ рекао је. Овде је тајна човекољубља. Христово неосуђивање је опроштај. Нема тог хуманизма који ће човеку опростити грех. Хуманизам не опрашта, он наплаћује. Коликогод хуманистички проповедници причали о људским правима и слободама, нема тог кривца који се огрешио о хуманистичке принципе а коме су хуманисти опростили. Не само да не прашта непожељна дела и особине, већ хуманизам људе жигоше њима чак и када им наплати кривицу. Лопов остаје запамћен и жигосан као лопов и након одслужене казне и без обзира на његово искрено покајање, са многим последицама по његов даљи друштвени положај. И поред казне и покајања, он остаје да носи терет окајаног и наплаћеног греха. Крене ли да некако организује свој живот у друштву, тражиће му „уверење да није осуђиван“. Само један грех и само једна осуда у хуманизму, заувек одузима то „уверење“ као улазницу у круг „нормалних“. Суд хуманизма неповратно мења само биће човеково. Зато хуманизам није човекољубље. Зато што само биће човека идентификује са његовим особинама, па чак и када оне више не постоје. Никада се хуманизам није одрекао свога камења и каменовања. Никада се није одрекао своје потребе да остави ожиљак и рану на човеку. Није се одрекао потребе да рана постане биће, да постане сами човек. Хуманизам и човекољубље су тако далеко као што су казна и опроштај далеко једно од другог. Јер, када Бог, Човекољубац прашта, он брише грех из човека, као да га никада није било: „Безакоња његова што их је учинио неће му се више спомињати, у правди својој коју чини живеће.“ (Јез 18, 21).

Шта је даље рекао Човекољубац? Рекао је: „Иди, и од сада не греши више.“ Ово значи да опроштај подразумева покајање. Бог ће увек опростити, ако буде имао коме. Зашто је за опроштај потребно покајање? Зато што опроштај није насиље, није казна. Опроштај је дар једне слободе другој слободи: дар слободе Божије слободи људској. А дар је дар, само када постоје двоје: онај који дарује и онај који дар прима. Покајање је прихватање опроштаја. Прихватање опроштаја, пак, јесте познање и прихватање да постоји грех. Ту је почетак мудрости. Зато човекољубље није исто што и хуманизам. Човекољубље је слобода, а хуманизам је принципијелност. Слобода и принципијелност никада не иду заједно. Слобода је љубав и хтење, а принципи су узде и морање. Човекољубље прашта и порађа врлину у слободи. Хуманизам не прашта. Будући да не прашта, њега ни покајање не интересује. Хуманистичко „иди, и од сада не греши више“ није опроштај греха већ отпуст осуђеника и претња новом робијом. Хуманизам тражи „исправно понашање“ милом или силом – најамништвом и надом у добру плату или страхом од казне. Зато човекољубље има синове, а хуманизам робове и најамнике. Врлина и „исправно понашање“ нису исто. Врлина је у славу човека и живота – у славу живог, конкретног човека. „Исправно понашање“ је у славу опстанка система, у славу опстанка идеје, у славу опстанка „тренда“. Врлина је живљење човека, истинитог човека. „Исправно понашање“ је живљење принципа и дресирање човека.

Зато човекољубље није исто што и хуманизам. Није, мада постоји белосветски труд да се хришћанско човекољубље претвори у хуманизам, а хришћани у хуманисте. Хуманистички проповедници покушавају да на место хришћанских врлина потуре своје принципе исправног понашања, те да хришћанство и хришћане доведу у „тренд“. Тако је хуманизам произвео хришћанске хуманисте. Шта говоре хришћански хуманисти? Позивају се на Христа, али како? Понављају „ни ја те не осуђујем“, али никада не говоре „иди, и од сада више не греши.“ Хришћански хуманисти су љубав заменили толеранцијом. То „толерантно“ „ни ја те не осуђујем“ није опроштај човеку. То је игнорисање и незаинтересованост за човека. Толеранција је умеће да се игнорише. Толеранција је окретање леђа и разлаз две слободе. Љубав је нешто сасвим друго. Љубав је сусрет две слободе, окретање лица к лицу. Љубав је и вапај за окренутим леђима и брига за другог. Зато хришћане не треба учити хуманистичкој толеранцији, већ Христовој љубави. Хришћани нису позвани да трпе и игноришу грешнике. Они су позвани да их воле. Но, хришћани треба да знају да се љубав према грешнику веома лако претвара у плагијат, у хуманистичку толеранцију, онда када се „ни ја те не осуђујем“ раздвоји од „иди, и од сада више не греши.“ Љубав према грешнику није и не сме бити повлађивање греху. Узалуд је љубити гладног и уморног, а не дати му храну и починак. Љубав треба до породи живот а не смрт. Хришћани имају одговорност према животу и према победи живота. Тек то је право човекољубље.

Како ће хришћани развити овај Христов етос човекољубља? Тако што ће се по свему угледати на Христа. Прво, да буду слободни као и Он. То значи да љубе не тражећи разлог своје љубави. Само онда када буду потпуно слободни да прихвате човека онаквог какав јесте, са свим његовим врлинама и манама, хришћани ће волети попут Христа. Све док буду волели само врлинске људе, оне који су им „по мери“, хришћани неће престати да буду исто што и идеолози и хуманисти. Наставиће да обожавају принципе и идеје и зарад њих биће увек спремни да се одрекну живога човека. А какво то „добро“ може победити ако изгубимо живог човека? Где је „добро“ ако немамо човека? Дакле, испуњење овог „ни ја те не осуђујем“ лежи у слободном, безусловном прихватању човека, грешника. Како ће хришћани испунити ово друго, „иди, и од сада више не греши “? Како ће своју љубав према грешнику учинити плодотоврном, оном која рађа покајање? Ову поруку човекољубља хришћани требају да упућују првенствено својим беспрекорним животом. Да буду „светлост свету“ (Мт 5, 14). Тек тада могу упутити и братски савет „иди, и од сада више не греши.“ Хришћани требају да остану смирени и истрајни у чекању покајања, као што је отац чекао свог блудног сина (Лк 15, 11-32).

То је тајна човекољубља. Љубав према грешнику, али не и релативизација греха и мирење са „трендом“. Хришћани данас можда више но икад стоје пред искушењем да човекољубље поистовете са јаловим хуманизмом. Такође стоје и пред искушењем да се претворе у насилнике и инквизиторе. Први, као јалови хуманисти, за своју паролу узимају „ни ја те не осуђујем“, а други, као казнена инквизиција, покушавају да наметну оно „иди, и од сада више не греши.“ Оба ова искушења располућујући Христово човекољубље праве сурогат љубави и сурогат правде. Та два сурогата хришћанства воде коначној пропасти човека. Оно што ће хришћанско човекољубље сачувати од белосветског хуманизма и мрачне инквизиције, јесте изговарање и живљење Христових речи јединствено и до краја: „Ни ја те не осуђујем; иди, и од сада више не греши.“

Александар Милојков

Заволимо Христа! Тада ће из нас – праћено нашом чежњом, топлим осећањем, љубављу – одјекивати име Христово. У ствари, ми ћемо име Његово извикивати тајно, без речи. Стојмо пред Богом у ставу обожавања, смирено! Идимо ка Њему трагом Христовим! Нека нас Христос при том ослободи сваког прируства старог човека у нама! Њему се ораћајмо молитвом да нам пре молитве дарује сузе! Али, пазимо! Нека не зна левица твоја шта чини десница твоја. Молите се скрушено: "Зар сам достојан да ми дарујеш такву благодат, Христе мој?" Тада се сузе претварају у сузе благодарности. Узбуђен сам; нисам извршио вољу Божију, али иштем милост Његову.

Молите се Богу са чежњом и љубављу, спокојно, са благошћу, кротко, без изнуђивања. Док изговарате молитву: "Господе Исусе Христе, помилуј ме", изговарајте је полако, смерно, благо, пратећи речи топлом љубављу према Богу. Име Христово изговарајте са духовном сладошћу. Речи изговарајте једну по једну: "Господе... Исусе... Христе..., помилуј ме", благо, нежно, са љубављу, ћутке, тајно, мислено, али и са узлетом ка Богу; са чежњом, са топлом љубављу, без напрезања, без усиљавања или неприличног наглашавања, без душевног грча и самоприморавања.

Како се изражава мајка која воли своје дете: Чедо моје!... Кћерчице моја!... Панајотићу мој!... Драганче мој! Она се изражава чежњиво и са милоштом. Чежња! То и јесте сва тајна. Овде збори срце: Чедо моје, душо моја! Господе мој, Исусе мој, Исусе мој, Исусе мој!... Што ти је у срцу и у уму, то изражаваш и свим срцем својим, својом душом својом (ср. Лук. 10, 27).

Понекад је добро да молитву Господе Исусе Христе, помилуј ме изговарате наглас, да је чују и ваша чула, да је чује и ваше уво. Ми смо, наиме, душа и тело. А душа и тело утичу једно на друго.

Када, међутим, дубоко заволиш Христа, радије се одлучујуеш на ћутање и за умну молитву. Тада речи престају. Настаје унутрашње ћутање, унутрашње тиховање. Оно претходи доласку божанске благодати, сједињењу са Богом и стапању душе са Божанством, а затим га прати и следи за њим. Када се нађеш у овом стању, речи су непотребне. То је нешто што се доживљава, нешто што се не објашњава. Само онај ко доживљава ово стање, разуме шта му се дешава. Осећање љубави преплављује те, сједињује те са Христом. Испуњаваш се љубављу и усхићењем, а тиме показујеш да имаш у себи божанску љубав, савршену љубав. Божанска љубав је несебична, једноставна, истинита.

Најсавршенији начин молитве јесте молитва ћутке. Молитвено ћутање. "Нека ћути свако тело човечије..." Ту се збива обожење. У ћутању, у тишини, у тајни. Ту се врши истинско богослужење или обожавање Бога Истинитога. Да бисте, међутим, ово доживели, треба да досегнете одређену духовну меру. Онда речи уступају место немуштој молитви. Сетите се: Нека ћути свако тело човечије... Овај начин молитве, молитве у ћутању, најсавршенији је начин. Тако се обожујеш, улазиш у тајне Божије. Не треба да ми мнго говоримо. Треба да допустимо благодати Божијој да она говори.

Изговарао сам речи: "Господе Исусе Христе, помилуј ме", и преда мном су се отварали нови видици. Сузе радоснице, сузе усхићења, текле су ми из очију због љубави и крсне жртве Христове. Чежња! У њој се крије права величина, у ствари – рај. Будући да љубиш Христа, изговараш ових пет речи молитве Њему са чежњом, из срца, а онда – речи се постепено губе. Срце ти је тако пуно да ти је довољно да изговараш само једну реч: "Исусе мој!", и ту је крај. Остајеш без речи. Љубав се боље изражава без речи. Кад нека душа истински и свецело заволи Господа, она више воли ћутање и умну молитву. Поплава божанске љубави испуњава душу радошћу и усхићењем. ...

Ћутање срца се јавља онда када ништа не одвлачи товју пажњу. Напротив, ти тада живиш сам, пред Самим Богом. Бог је свуда присутан и све испуњава. Трудим се да узлетим до бесконачности, до звезда, но мој ум тоне у величанству свемогућства Божијег, размишљајући о раздаљинама које се броје милионима светлосних година. За Бога Свемогућега осећам да је преда мном. Ширим руке и отварам душу своју како бих се сјединио са Њим, како бих се причестио Божанством...

На благ начин унесимо Христа у свој ум

изговарајући молитву Исусову

Умну молитву врши само онај ко је задобио благодат Божију. Њу не треба вршити уз размишљање ове врсте: "Хајде да је научим, да је освојим, да је достигнем", јер нас то може одвести у егоизам и гордост. Потребно је искуство, духовна чежња, али не мање и разборитост, пажња и трезвеност, да би молитва била чиста и богоугодна. Довољна је једна помисао: "Узнапредовао сам", па да све пропадне. Што да се гордимо? Немамо ништа што је наше. Ово су осетљиве ствари.

Молите се, но при том не уобличавајте у свом уму слике. Не замишљајте Христа! Свети Оци су наглашавали како молитва треба да буде без икаквих слика. Стварањем слике, уз помоћ уобразиље, ступа се на клизав терен јер се отвара могућност да се у слику убаци неки други призор. Могуће је, такође, да се умеша нечастиви, па да изгубимо благодат.

Молитву треба да вршимо у себи умом, а не уснама, да се не би стварала расејаност и да ум не би лутао тамо-овамо. На благ начин треба да поставимо Христа у свој ум, изговарајући мирно и неусиљено: "Господе Исусе Христе, помилуј ме". Не мисли ни на шта осим на речи: "Господе Исусе Христе, помилуј ме", ништа друго, ништа; спокојно, отворених очију, како не бисте пали у опасност од фантазија и заблуда. Са пажњом и преданошћу обраћајте се Христу. Изговарајте молитву благо, лагано, неусиљено. При том је не изговарајте непрестано, него када сте за њу расположени и кад у вама влада атмосфера умиљења, која је дар божанске благодати. Без благодати подвргаваш себе аутохипнози, а можеш и да доспеш до виђења лажних светлости, до прелести, односно самообмане и душевне поремећености.

Молитву не треба вршити на силу, као терет и обавезу. Приморавање на молитву може да у нама изазове отпор, да нам нанесе зло. Многи су се разболели вршећи молитву Исусову јер су вршили под таквим притиском, на силу. Нешто се збива свакако и онда кад молитву Исусову вршиш силом, али није то здраво. ... Није потребан никакав напор кад у себи имаш божанствену љубав. Где год да се налазите, било да седите на столичици, било на столици, било у аутомобилу, било где, свуда, било да идете улицом, или сте у школи, или у канцеларији, на послу – свуда можете да изговарате молитву речима: "Господе Исусе Христе, помилуј ме", и то благо, без притиска, без принуде.

Не везујте се за место! Све је у љубави према Христу! Ако ваша душа, са осећањем обожавања Личности Христове и са духовном жудњом за Њим, понавља ових пет речи: "Господе Исусе Христе, помилуј ме", онда ће их она понављати незасито. То су речи којима се никада не можемо до краја заситити. Изговарајте их читавог свог живота! Оне крију у себи тако много духовних благодатних сокова!

Када се молимо за друге, говоримо:

"Господе Исусе Христе, помилуј ме"

Молите се за Цркву, за свет, за све људе. Васколико хришћанство садржи се у молитви Исусовој. Ако се молите само за себе, онда се у томе крије саможивост. Насупрот томе, ако се молите за Цркву, и ви сте у Цркви. У Цркви је Христос сједињен са Црквом, али и са Оцем и Светим Духом. Света Тројица и Црква једу једно. Ваша чежња треба да је усмерена на то да сав свет буде освећен, да сви буду Христови. Тада улазите у Цркву и доживљавате рајску радост у Богу, јер сва пуноћа Божанства обитава у Цркви.

Сви смо једно Тело, са Христом као Главом. Сви смо Црква. Наша религија има у себи ту величанствену особину – она уједињује свет мислено, духовно. Сила молитве је велика, веома велика, особито кад молитву врше многа браћа. У заједничкој молитви сви се уједињују. Осећајмо ближње своје као себе саме! То је наш живот, наша радост, наше благо. Све је лако у Христу. Христос је средиште: сви хрле ка средишту и сједињују се у једном духу и једном срцу.

Тако се нешто догодило на дан Педесетнице. Када сви, у исто време и у истом простору, слушају Псалтир и све друго што се чита на богослужењима, онда се они при слушању сједињују благодаћу Божијом, јер оно што изговара чтец (читач), то сви слушају и сви у томе учествују. Умножава се духовна снага многих, као да гледају нешто лепо и као да то гледају сви заједно са чежњом. Е, то њихово виђење, које се усмерава на то нешто лепо, уједињује их једне са другима. Као пример наводим избављење апостола Петра из тамнице: "...А Црква се усрдно мољаше за њега Богу" (Дел. ап. 12, 5). Та молитва је ослободила Петра тамничких окова.

Љубав, служење Богу, чежња за Богом, сједињење са Богом, сједињење са Црквом – то је рај на земљи. Ако задобијемо божанску благодат, онда је све лако, радосно, и све је благослов Божији. Хајде, пронађи ми неку религију која човека чини савршеним и срећним! Жалибоже, жалибоже, што ни ми сами не разумемо ту величину сопствене вере!

Када сами имамо неки проблем, или га има неко други, затражимо и од других молитве, па сви завапимо Богу са вером и љубављу. Будите сигурни да су те молитве угодне Богу и да ће Он дејствовати и чинити чудеса. То нисмо довољно добро разумели. То схватамо доста површно, па кажемо: помоли се мало за мене.

Молите се више за друге него за себе. Изговарајте речи: "Господе Исусе Христе, помилуј ме", а имајте на уму увек и друге. Сви смо деца истог Оца, сви смо једно. Стога, када се молимо за друге, кажемо: "Господе Исусе Христе, помилуј ме", а не "помилуј их". На тај начин признајемо да су они заједно са нама.

Молитва за друге, вршена благо и са љубављу, некористољубива је и доноси велку духовну корист. Облагодаћује онога ко се моли, али облагодаћује и онога за кога се он моли. То значи да низводи благодат Божију. Кад осећате велику љубав и кад вас та љубав подстиче на молитву, онда таласи ваше љубави запљускују онога за кога се молите и утичу на њега. Тако ви око њега стварате заштитни оклоп и вршите утицај на њега. Водите га путем добра. Видећи ваш напор, Бог штедро даје благодат Своју и вама и њему. Али, при том вам ваља умрети за себе. Јесте ли разумели ово?

Ви се жалостите када други нису добри, док би требало да се предајете молитви како би се дошло до жељеног циља помоћу благодати Божије. Ви указујете на добро ослањајући се на своју мудрост, а то, у ствари, и није баш толико исправно. Тајна је нешто друго. Тајна није у ономе што ћемо рећи или што ћемо саветовати другима. Тајна је у нашој преданости и посвећености, у нашој молитви Богу да код наше браће и наших сестара завлада, благодаћу Божијом, оно што треба. У томе је тајна. Оно што ми не можемо да учинимо, учиниће Његова благодат.

У мом животу прво место заузима молитва. Не плашим се пакла, нити мислим на рај. Само иштем од Бога да се смилује на сав свет, па и на мене. ...

Молим се за вас када сте у тешкоћама, али то није довољно. Моја молитва треба да наиђе на одзив и са ваше стране. Бог, Који нам шаље Своју благодат, треба да затекне наше руке раширене у загрљај, како бисмо примили Његову благодат. Даље, што дог Он допусти, биће на нашу душевну корист. ... Молите се за оне који вас оптужују! Говорите: "Господе Исусе Христе, помилуј ме", а не "помилуј га", па ће тако вашом молитвом бити обухваћен и онај ко вас за нешто окривљује.

Дешава ли се да од некога чујете нешто што вас жалости? Бог зна за то. Ви само раширите руке своје ка Богу, говорећи: "Господе Исусе Христе, помилуј ме!" Учините да ваш ближњи буде једно са вама. А Господ зна шта га мучи у дубини његове душе, па ће, видећи вашу љубав, похитати у помоћ. Он истражује најдубље жеље људскога срца. ...

Молите се за очишћење свакога човека, како бисте подражавали анђелски начин живота у вашем животу. Јесте, анђели се не моле за себе. Тако и ја чиним. Молим се за људе, за Цркву, за Тело Цркве. Док се молите за Цркву, истовремено се ослобађате страсти. Док славословите Бога, ваша душа смекшава и освећује се божанском благодаћу. Жеља ми је да се научите овој вештини.

Бог жели да се уподобимо анђелима. Анђели само славослове Бога. Славословље – то је њихова молитва. Само то. Врло је деликатна ствар славословље. Оно надилази људске датости. Ми људи смо веома вештаствени и приљубљени за земаљско. Стога се и молимо Богу користољубиво. Молимо Га да нам Он среди наша питања, да добро напредују наше продавнице, наши послови, наше здравље, наша деца. Молимо се, међутим, на људски начин и у духу користољубља. Славословље је некористољубива молитва. Анђели се не моле да би нешто задобили; они су несебични. Бог је и нама пружио могућност да наша молитва буде трајно славословље или анђелска молитва. Ту се крије велика тајна. Кад уђемо у такву молитву, стално ћемо славити Бога и све ћемо препуштати Њему онако како се моли света Црква наша: "...Сав живот свој Христу Богу предајмо!" Ово вам је "виша математика" наше религије!

Преузето из књиге "Живот и поуке старца Порфирија Кавсокаливита",

Пратећи богослужбени ритам Владика Јован на нов и пријемчив начин тумачи иконографију свих Великих празника са више аспеката, што даје могућност верницима свих узраста и нивоа знања да схвате празник, како би на тај начин потврдили своју веру у Васкрслог Христа. Књига је сажетак једног ширег – професорског – рада, уз модификовани стил како би била разумљива за ширу читалачку јавност.

Метод примењен приликом писања ове књиге инициран је уочавањем детаља на икони датог празника, па је постављањем различитих општих хипотези, добијен коначни закључак. Без оптерећујућих фраза, јасним стилом описани су празници, али не на самодовољан – научни – начин, већ тако да је врло лако схватити решења – чак и историјских недоумица – преко објашњених детаља са иконе празника. Дакле, Владика Јован није имао намеру да истражује на дату тему, већ да на нов начин изложи већ познате чињенице које би требало да пронађу свој пут до срца како верника, тако и оних који ту веру проповедају (свештеницима, вероучитељима, иконописцима, итд). То значи да је аутор из обимне литературе извука нектар и понудио га читаоцима да веру засладе и окусе Преображај да би препознали икону у себи и заблагодарили на томе Творцу. Управо је зато приступ тумачењу (егзегези) – предањски: почиње тропаром и кондаком, а затим се детаљи са икона објашњавају уз егзегетске дискурсе у оквиру библијског и светоотачког текста. Закључци не доносе ново, али имају ново рухо; дакле, нису устаљени закључци преписани из старих хеортолошких књига, већ на нов начин исказују Истину.

Књига почиње описом празника Рођење Пресвете Богородице, на првом месту тропаром и кондаком, а затим и описом иконографије и амбијента тог празник са описом детаља и личности који су кључни за егзегезу овог празника: купање, дете, жене Ана, Јоаким. Посебно је дат хеортолошки и предањски извештај празнику (да је апокрифни спис Рођење Марије извор овог празника, које је потврдило и потоње светоотачко предање). На крају је објашњено име Марија.

Други протумачени празник јесте Воздвижење Часног Крста, а Владика после тропара, кондака и поимања Крста говори о гесту и публици (верни), односно тумачи симфонију покрета и статичности, уз издвајање само једне личности из историје Христове Цркве: Константин Велики. Хеортолошки осврт је дат суптилно како читалац не би изгубио аналитички ток који одликује тумачење детаља.

Ваведење у Храм Пресвете Богородице – после тропара, кондака и казивања о празнику – објашњено је аналогијом као и Сретење (Христово уношење у Храм). Аутор тумачи и архитектонске облике на икони: грчки и словенски тип, а затим и објашњава позадину на икони која дајући илузију перспективе жели да покаже само место догађаја празника. Иако поновљене личности: Јоаким,Ана, дете Марија, описане су у контексту датог празника; а затим и свештеник. Закључак је хеортолошки екстрат из Предања.

Тумачење Рођења Христовог – уз тропар, кондак и општу иконографију – доноси описану спецификацију детаља са иконе: брда и пећина (опет простор) и анђели, пастири, во, магаре, овца, коза, Дјева, Дете, Јосиф (личности) и – на крају – звезда, са истицањем двеју радњи: поклоњење (Света три мудраца) и купање (Детета). Хеортолошки приказ добија још један одељак: Смисао (празника у и на икони).

У празнику Богојављења аутор уводи нов појам – веома важан за иконографе – светлост, када одељак о овом догађају именује једностано: Празник светлости. Затим следи тумачење сцене и природе (уз истицање Јордана и мора), а онда личности: Јована Крститеља и Христа, уз тумачење анђела и голубице. Закључак чине три одељка: Извор, Празник и Име, са иконографском аналогијом овог празника и иконе Силаска у Ад. А последња реч јесте – опет – светлост.

Повест о празнику Сретења Господњег – поред тропара и кондака – аутор започиње истицањем Маријиног очишњећа. Затим следе опис простора (архитектура и олтар) и личности (Симеон, Ана, Јосиф, Христос, Марија). Егзегетски приступ истакнут је у закључним одељцима Име и Празник. Благовести израњају из тропара и кондака, док је иконографија објашњена са свим аспеката. Наглашени су светлост (Зрак), простор (Студенац) и личности (Дјева и анђео). У закључку аутор, поред објашњења имена празника и хеортолошког приказа, уводи и време – говори о датум – како би се тек од Благовести време освештало!

И за следећи празник – Цвети – аутор даје тропаре, кондак и иконографијуда би сада простор (Јерусалим и гору) освештао сам Христос – на магарету: истим оним из иконографије Божића – са Ученицима и Децом који држе Палме усред Народа. На крају се говори о историјату празника.

Повест о Васкрсењу почиње уз тропар, ипакој и кондак; и са описом иконографије са свих аспеката уз опис простора (Ад и Брда) и личности (Христос, Адам, Праведници), са посебним истицањем Менице – задужнице – грехова (у Христовим рукама). Тријумф је наглашен у закључном експозеу иконографије, који се врхуни у одељку Литургија и икона.

Вазнесење Господње аутор тумачи почев од Символа вере, уз тропар и кондак: Исус Христос се вазнео пре Маријом и Апостолима уз анђеле, и усред природе (стене које означавају да сви актери догађаја чврсто – као стене – стоје на земљи сем Христа који је на небесима). Закључни трослов: Иконографија – Празник – Извори објашњавају историјску потку празника.

Тропар и кондак празника Педесетнице уводе читаоце у прво поглавље Празник изливања Светог Духа у виду Пламених језика на Дванаесторицу апостола. После описа главних личности (који у иконографији пасивно седе) у Празнику и активног деловања Светотројичног Бога описани и тумачени су горњи део иконе: Горница (Сиона) – две грађевине налик кулама; и доњи део: Стари краљ (цар) у мраку који символише многе – старозаветне пророке праведнике.

Преображење Господње – празник који може да се узме за правило иконографије код Православних јер свака икона извире из овог празника, из ове иконе: светлост која долази после Узлажења. Аутор тумачи личности (Христос, Мојсије, Илија, Апостоли) и анђеле. Епископ Јован истиче смисао празника и даје свима разумљиво и разумно созерцање (посматрање) иконе празника.

Тумачећи Успење Богородице, аутор полази од библијског исказа шта се збило после Вазнесења са Богородицом и доноси нови приступ истичући Апостоле на небесима, Облаке (који носе прекштене линије) и Покушај понижења уз опис Сиона и Гетсиманије; и личности Дјеве и Христа.

Закључак књиге је Орос вере Седмог васељенског сабора у Никеји праћен иконом Пантократора. Реч и Слика – Логос и Икона! У две речи сва Истина...

Дакле, књига Празничне иконе је једна велика икона прецизно заоденута у хеортолошко-историјски оквир са певничким појем тропара и кондака у Празницима који иконизују Царство освештавајући простор, време и личности (историју) – што све заједно хита ка Господу Творцу и Спаситељу!

Епископ нишки др Јован (Пурић), Празничне иконе, Ниш – Београд, 2013. стр. 82, ИСБН 978-86-89293-09-8

ђакон мр Ивица Чаировић

СПЦ

Савремени антропос, не остваривши своје истинско свјесно „ја“ све више пада у самозаборав свога бића, и потапа се у личностно не биће. Ипарксија савременог антропоса је миулакрум, несвјесно автургично одцјепљење од Божије фоније, одлучење од природног логоса, антропос тада борави у песудоегзистенцији. Али сваки антропос и поред богоотуђења посједује прескордицију есхатона иако је то мистификован априори чин који бивствује и протеже се кроз антропосово биће.

Он постаје свјестан хоризмоса од нечега, а то нешто је θεός, и ефемеричне ипарксије која се одвија пред његовим очима, а ψυχή постаје све гладнија. Када антропос постави себи питање своје ефемеричности али здраво, без солпистичко хедонистичких артикулисаних зоистичних енергија може се експликовати да је на добром путу. Тада долази до извора ноезиспистизије, активирају се природни логоси као есхатолошке воље, и антропос се задубљује пред амбисом свога ништавила, открива дјелимично самозаборав свога бића.

Он ab intrinseco, осјећа дубоку глад и жеђ за Богом, срце антропосово пулсира још не дефинисано, а ако упозна Господа Саваота он осјећа покретачки динамис који перихорезише читаву антропосови духовну и мисаону структуру, долази до аутоантропогнисије и антропос се буди из сна и постаје свјесан, отвара се пут за дјелатно „ја“.То може бити темпорална трансфигурација која отвара нове хоризонте сталног метаморфозиса, који води до истинског свјесног ванзаборавног дјелатног „ја“. Колико та автургичност и богоотуђеност савременог антропоса порађа очај и тугу , и униније има безброј примјера.

Антропос је у сфери circulus vitiosus и једно такво кретање је неизоставни елемент антропосвог бивствовања. Антропос осјећа тежину зоизма и бивствовања, некада осјећа како су животни сокови пресушили и како сва његова егзистенција бесмислена и трагична али наставља да живи снивајући неку утопију једну инкантацију рајског острва, имагинација себе у једној другој диманзији, поновни бјег у реалност, међутим по повратку осјећа се тмина, и утјеха која проистиче од селфа је темпорална и брзо испарава.

Да би на неки начин експликовали данашњег антропоса морамо се и осврнути на књижевне радове поједнинаца који су своју свакодневницу без фиктивног уљепшавања, без мисаоне калиграфије него рациолатрјски у њиховом домену приступили материји и своју тугу, и интроспективно стање духа ехстравертно испољили, и описали. Некад је тај опис дефинисан и експликован у полу метафори, а некада тако суров као дерање коже. У овом контексту морамо споменути једног, човјека који је рациолатриски огорчено, саркастично и иронично давао дефиниције и експликације структуралних форми и костура данашњег западног потришачког друштва. Његове мисли, и данас одјекују, иако су не риејтко прожете сексуалном конотацијом, вулгарном садржином, и по неком псовком, ипак имају тежину, и дају одговор, а у исто вријеме и постављају питање куда иде савремени антропос, социос. Гдје је крај људске егзистенције и шта је породила и створила једна западна култура са својим начином живота и бирократским апаратом. То је одјек душе једног тубиствовања, једног уморног антропоса, који је самљевен прво сам од себе, од својих унутрашњих стрепњи и πάθος, а потом и друштва које функционише тако да задовољи критеријуме поредка који треба да створи привидну маску антихаотичног erlebnisa, свега око себе.

Овде је ријеч о америчком писцу, из ундерграунд касте Чарлсу Буковском[2], који је на специфичан начин прожет личносним искуством, на неки начин аутобиграфски илуструје линеарном мисаоном калиграфијом оштрим и суморним темпом савременог антропоса који је забијен и скупљен у своју некада на први поглед бесмислену ипарксију, и која води у једно ништавило.“ Није смрт оно што је ужасно, већ животи које људи живе или не живе до своје смрти. Они не поштују своје животе, они мокре[3] по њима. Ружно изгледају, ружно говоре, ружно ходају. Пусти им велику музику и они је неће чути. Већина људских смрти је обична превара. Ништа ту није остало да умре“[4]. Сама ова реченица говори довољно, експликује један на први поглед песимизам и философску мисао датог аутора, међутим илуструје нам управо бесмисао живота који поједни антропоси воде, који одводи у личностно не биће. Јер логосност у антропосу будући да смо сви у Христу једно, сензитивира пад другој „ја“ у самозаборав и буни се против тога макар и несвјесно, што нам овај цитат и говори. Када друго „ја“ падне у самозаборав бића, на неки мистификован начин и тубивствовање односно свијесно дјелатно „ја“ то осјећа, без обзира да ли то препознавање је у Христу или ван категорије бање очишћња и крсне смрти[5]. „Видим на стотине људи дневно који су сасвим одустали. На све стране видим оне који не жуде ни за чим, осим храном, кровом, и одећом, усресређени само на то, без снова. Они не осећају ужас што не воле или што нису вољени“[6]. Такође и ова реченица мистагошки дефинише и агапи, од кога свако тубиствовање зависи од те Божанске енергије од ероса Божијег којег антрпос перцептује, мада се касније неправилно артикулише, она даје смисао животу, и води ка есхатону. И овде се види вапај и погружавање у тугу али оправдану због другог „ја“ који се запетљао у мреже и колотечину самозаборава бића и потонуо у дубину окена бесмисла у коме се љубав угасила као догорјела свјећа испразног живота гдје је антропос постао само један број у локалном регисрту особа које живе у том граду или шифра за идентитет у осигуравајућем заводу. То је вапај за другим „ја“ које живи али нема у њему агапија тако да је своју егзистенцију свео на рате, на живот на кашчицу, на ситне пролазне ствари.

Терапеутика нуса, или херменеутика живота овде је једногласна и поучава нас да је агапи централно мјесто и да кроз њу сви постајемо једно у Христу, и „ја“ као личност не постојим без другог „ја“ и ту је логос бића, ту је есхатолошка воља да у другом препознамо Бога, да кроз личностну заједницу остваримо своје логосе, есхатолошку димензију нашег постојања. Нема потребе за Бултмановском демитологизацијом сфере духа , него само да сви fundamentum in re, проговоримо језиком Божанског ероса, језиком да у другоме „ја“ препознамо своје истинско и свјесно „ја“ да препознамо своје сопство, своје логосе. Ту је тајнообзарујушча omnipotentia, могућност исхођња ка Господу управо кроз језик љубави, јер тим језиком је Господ увјек говорио и даље ће говорити, то је фонија небеске Божанске музике, мајеутика бивства које требамо да перцептујемо и да се препустимо liberum arbitrum теантропофилије ове темпоралне хронометријске егзистенције. Генеалогија, истинског свјесног и дјелатног „ја“ почиње у Богу, у Христу, и одржава се и зависи и своје постојање има поред Бога у другом „ја“ и само тако опстаје, једном ријечју палигенеза читавог космоса, то је пут логоса бића, тубитствовање као микротеоса, остварење своје слободе личносности, то је пут есхатона.

Аутор: Младен Цимеша

[1] Изреке отаца.

[2]Чарлс Буковски (енгл. Charles Bukowski; Андернах, 16. август 1920 — Сан Педро, 9. март1994) је био америчкипесник, приповедач и романописац. Данас се сматра једним од најутицајнијих писаца битничке генерације (енгл. beatgeneration). Остаће упамћен по свом експлицитном, сировом, понекад чак вулгарном књижевном изразу и својим причама о симпатичним губитницима са маргина америчког друштва, Буковски је одрастао у време економске депресије која је захватила Америку између два светска рата. Његов строг и доминантан отац често је остајао без посла, а своје незадовољство и фрустрацију најчешће је искаљивао на дечаку редовно га малтретирајући, о чему ће Буковски писати у свом роману "Ham on Rye". Адолесцентске акне које су оставиле ожиљке на његовом лицу само су допринеле да се још више осећа као губитник и особењак. Покушавајући да се заштити од трауматичне стварности, Буковски се рано окреће алкохолу, али и књигама. Као средњошколац много чита, а посебно воли делаЕрнеста Хемингвеја, Синклера Луиса, Карсона МекКулерса и Д. Х. Лоренса. По завршетку средње школе уписује градски колеџ у Лос Анђелесу и похађа курсеве новинарства и књижевности, желећи да постане писац. Дела Чарлса Буковског су у основи аутобиографска. Теме су шаролике и разноврсне а у центру интересовања овог писца су увек патње и проблеми обичног човека. Његови јунаци су очајни, несрећни људи, губитници и особењаци са маргина друштва огрезли у пороке, често на ивици лудила, емоционалног слома и материјалне беде. Свакако најпознатији јунак је Хенри Кинаски, алтер-его Чарлса Буковског који се појављује у многим његовим причама и романима. Он је симпатични губитник, пијанац, коцкар и женскарош који живи на ивици беде, дружи се са пропалицама и преварантима, а жене повремено користи како би се докопао високог друштва. Баш као и Буковски, Хенри Кинаски преферира да буде сам, пије, пише и слуша класичну музику. Први пут се појављује у причи "Confessions of a Man Insane Enough to Live With Beats", а његову даљу судбину пратимо кроз романе "Post Office", "Фактотум", "Жене","Блудни син".Књижевни израз Чарлса Буковског је једноставан, ослобођен метафора, разумљив свима, али и изузетно духовит и циничан у исто време. Језик је сиров, улични понекад вулгаран и бруталан. Вероватно због тога је Буковски своја дела објављивао претежно код малих и независних издавача. Важио је за „андерграунд“ писца и за живота је стекао много мање славе и успеха код књижевних критичара и читалаца него што је има данас...извор, wikipedia.org

[3] У питању је ријеч влугарног садржаја па сам био слободан исправити оригинал једном прикладнијом ријечи.

[4] Преузето са, www.citiram.net.

[5] Овде је у питању света тајна крштења, јер само погружавање у воду, и излазак из ње, семиотички, се експликује као крсна смрт са погребењем, и васкрсење антропоса, односно антропос мистификовано проживљава у крштењу оно што је Нови Адам Христос проживио за вријеме свога земаљског битисања међу нама.

[6] Преузето са, www.citiram.net.

На крсту, поред Христа, имамо, већ знамо, два разбојника. Обојица као да иконизују свакога од нас. Сви имамо неки грех. Али, код ове двојице имамо тоталну другачију устројеност бића, код једног чак искорак из бића, премда обојица исти грех деле. Једна исповеда веру, други не. Други условљава веру као што данас чине многи, у стилу: “Боже, ослободи ме неког притиска, дај ми ово или оно, и ја ћу поверовати у тебе!”. Неслободна позиција. Тако непокајани разбојник куша Христа: “Ако си Син Божији, спусти нас са крста!”. Покајани разбојник поступа, за разлику од суровог рационалисте, тотално нелогично, не концентрише се на своју агонију, коју сигурно осећа, него на Христа за којег је, такође распетог, тек тотално нелогично поверовати у том тренутку. И Христос не остаје равнодушан, нити се Он Сам концентрише на Своју агонију (“…сине, ето ти мајке; бићеш са мном данас у рају; Оче, опрости им, не знају шта чине…”). Ова двојица, дакле, одсликавају наше унутрашње профиле. Својим распећем питају нас којој страни нагињемо. На ком темељу вере се оријентишемо, макар само декларативно а да то не доведе до дефлорисаности другог.

Ова прича показује да нека јововска дилема није у првом кадру (“зашто патим”), она је периферна, већ да ли смо својој вери претпоставили условљавајућ а пролазан или пак слободан а есхатолошки угао егзистенције (“има ли даље иза патње”). Покајани уводи смисао на најпарадоксалнији начин, на месту срамоте, на распетом крсту, где га притиска уместо клина бесмисао постојања. Он хоће даље. Не бежи од крста, не бежи од смрти, иако је то најлогичнија ствар која ће се неминовно десити тог тренутка. Улази у однос када се чини да време за однос није. Налази веру на најмање траженом месту, од којег и хришћани данас беже тражећи лагодније позиције своје вероисповести. Налази веру на крсту. То је скандал за рацио. Његова вера не тражи да сиђе са крста што је у том тренутку једина логична солуција. Уместо да кидише и ропће због болова које осећа, он улази у дијалог са распетим Богочовеком. Заједно страдају. Богочовек не користи Духа Светога да би одстранио ни Себи ни другоме бол. Нема седативне вероисповести. Том логиком ће касније ићи многи аскетски оци који и поред изобилних дарова Духа никада нису молили да их Бог рецимо ослободи од неког биолошког дефекта природе.

Треба се, дакле, запитати на ком извору тражимо, или чак кушамо, веру? Јер, очито је да многи долазе у Цркву са мотивима да се ослободе притиска у нечему (криза идентитета, финансијски проблеми, криза брака, личне психозе, итд.) а да не виде да је посреди притисак смртне природе у питању. Мало ко полази од притиска смрти, од бесмисла живота, од празнине бића које вапије за присуством Духа. Надасве, мало ко полази од императива љубави која конституише непропадљиву односност. То је полазна тачка дистинкције између литургијских и нелитургијских персоналних интеракција.

Непокајани разбојник је поклекао пред исповешћу вере која није положена у темељ жртве. Он не види даље од себе. Његов ужас је концентрисан у смрти јер је сопство све што има а што не жели никако да изгуби у том тренутку. То иде до грозничавог приговарања Христу. Не види Другог али ни трећег, те стога не види ни себе. Вера је за њега илузорна. Бајколики опијум који не решава ствар. Али, вера и не решава ствар јер има есхатолошку подлогу. Само тако можемо разумети поступак вероисповести покајаног разбојника. Непокајани условљава Богочовека али му се Бог не обраћа, не окреће главу ка њему. Можда силазак са крста не би ни променио његов темперамент. За разлику од покајаног, он остаје у границама самосажаљења. Сматра да је неправедна жртва самим тим што умире премда свој морални стадијум не узима у обзир. То је логика којом се многи озлојеђено служе данас користећи агонију као таоца своје уобразиље или пак као таоца којим би покушали да оправдају своје безакоње. Зато у његовом позиву да се сиђе са крста постоји нешто иронично, подругљиво. То није вапај за односом или есхатоном, већ неко профано ослобођење од једне стресне ситуације да би он наставио по старом – без преумљења. Нови човек, могућност одухотворења сопства, изгнан је на маргину постојања. Слобода је десакрализована на јефтин избор: “Дај ми то што ми треба или за мене не постојиш!”. Банална алтернатива. Искање без покајања, а не као да би Бог тобоже заобишао искање. Ипак, центар искања није Бог Сам као што постоји у искању покајаног разбојника. Тако ни поруку Јеванђеља многи ни онда, ни сада не разумеју јер Бог објављује Себе, Тројицу, а Христос проповеда у причама Самог Себе и Саму Тројицу. То је база. А не оно што су други хтели од Христа или што су умислили од својих пројекција желећи да их рефлектују на Христа, како онда тако и сада. Одсуство чуда силаска са крста показује се излишно. На њему инсистирају и они испод крста. Пред ранијим чудима остајало се равнодушно – зашто би сад било другачије? Мирише на провокацију. А опет, ни ранија чуда нису била сама себи циљ. Зато и сада одсуствују. Акценат није на чуду избављења већ на смрти Христовој која је Његов избор ради васкрсења мртвих јер три године говори ученицима да ће бити предан и убијен.

А онда почиње драма. Умире Богочовек. Цео, не половично. И он се буни против смрти. Зато вапије за Оцем. Зато се и буни природа са својим помрачењем, земљотресом, устајањем неких из гроба, пуцањем завесе у храму… Догађа се тајна есхатона која је позната само Христу и покајаном разбојнику – остали остају изван тог увида. Бог не силази са крста, дакле, када други то желе, већ када Он жели тј. Бог Отац који Га и подиже из мртвих Духом у недељу. Зато ни ми данас не треба да останемо са упртим погледом пред манифестацијом чуда тј. у ишчекивању излазне ситуације “Ако ми помогнеш, вероваћу!”, већ да продремо у догађај иза страдања, са оне стране есхатона, у примат односа независно од страдања (што не значи и негацију истих јер онда не би било историје).

Поука је следећа: ако Бог Син заједно пати са покајаним а да покајаном бол не угрожава однос ни веру, онда и усред смрти смрт налази свој егзодус иако ће човек умрети. Парадокс. Коју вероисповест ћемо, дакле, одабрати, покајаног или непокајаног, колико год се изнова распадали у другим сегментима битисања? А страдали, не страдали, умрећемо свакако. И то није природно стање, нити цела прича. Прича остаје да буде испричана када зађемо са оне стране свеопштег васкрсења, које још увек молитвом Цркве призивамо и које се још није догодило.

Извор: https://www.pouke.org/forum/blog/3/entry-754-%D0%BE-%D1%80%D0%B0%D0%B7%D0%B1%D0%BE%D1%98%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B8%D0%BC%D0%B0-%D0%BD%D0%B0-%D0%BA%D1%80%D1%81%D1%82%D1%83-%E2%80%93-%D0%BE%D0%BD%D0%B4%D0%B0-%D0%B8-%D1%81%D0%B0%D0%B4%D0%B0%E2%80%A6/

.

Он ( антропос) тражи своје истинско свијесно и ванзаборавно „ја“ са потенцијалним дјелатним „ја“. Без Христа та потрага се завршава, за неке антропосе процес десензитивирања свог не откривеног „ја“ и потапа се у димензију која се порађа или експликује условљеним степеном не бића, из кога ψυχή може лако да васкрсне и трансфигурира у потрази за теологиком живота.

Кад логос преобрази самозаборав свог истинског „ја“ и личност која је застала на том путу μεταμόρφωση и доста је дјелатана открива своју личност јер Бог ипак све призива себи. Проналазећи истинско и свјесно „ја“ пут антропосов је пут теозиса. Јер Христос унутар тајне свог ипостасног једнинства у вјернику има свој благодатни начин постојања, и то онако како благодат Црквом обузима човјека и творевину.

Оличностњеност човјека се огледа у чињеници његовога појединачнога представљања по подобију Христовом, то јест то топосу и тропосу заједничарења бића, односно личноснога постојања.[2] Антропос се непрестано налази између сна и јаве. Сан је амфибијска парахипнотичка ипарксија својствена духу, а јава је пут који јавља бјег у Христово наручије. Пошто бића осим разумом и логосношћу располажу и тропосом или начином постојања њима се даје аутентични начин постојања благодарећи тајни уипостазираности њих самих у Личност Бога Логоса и то унутар његове човјечанске природе.[3]

Требамо одредити хронометрију кретања спознавања подвигно опитног пута свијесног и и истинског „ја“ који не пријети бијегом у самозаборав, него поновно, и поновно открива себе које вапије ка својој небеској отаџбини и аретолошком путу ка Очевом наручију. Да ли се пад антропосов и његово потентно активирање ка не бићу, и спознавши своје истинско „ја“ огољено безблагодатно у смислу престанка усавршавања у Едемском насељу, чији је процес почео у некој полу форми антропоса као несавршеног бића одиграо чуђењем остаје питање отворено. Можда се у антропосовом „чуђењу“ крије формула која је експликовала и доказала тачну калкулациону вриједност чији је резултат узрок и последица пада.

Чуђење, али уједно и радозналост које се пробудила у њима (Адаму и Еви) после змијиног наговора да могу постати као богови. Дакле извор прави је тренутно чуђење које рађа питање , питање радозналост које има предукус парагносзиса или парагносеологије вјешто наметнуте, али и изазване, која је већ и наивност, а после појаве и пројаве гријеха већ наступа гордост али и самозаборав дјелимични[4].

Свијесност и голгота душе коју је Адам осјетио после пада и протијеривања из раја и његово премумљење и покајање са сузним уздасима на вратима Едема којег чуваше Херувим говори о његовој свијесности али и спознавању једне друге димензије ипараксије. Метафорички гледано бијеше Едем затворен до Христа али хронос је релативан појам у новије вријеме за антропоса, а за Бога одувјек. Чуђење као хипотеза је тако породило гријех, али породило је и философију и још много других грана мудроносних наука, чуђење и радозналост се на тај мистификовани начин оправдава, јер пад бијеше у Божијем предзнању.

Адам је имао свијест о слободи, али о слободи која је Богоцентрична, и води ка Богу, међутим чуђење које је било у синергији са слободом изњедрило је пад. Јер ипарксијално и „ratione“ посматрано шта је узрок антропосовог пада, ако то није његова (човјекова) слобода која је била неправилно артикулисана. Амартија коју је антропос искусио можемо дефинисати као нецесологију, односно гријех у антропосу је ирационално остатак његове природе и отргнувши се од самозаборава антропос кроз метанију и омнитеозис и кроз сферу аутоантропогносије и проналаском своје персоналности и дошавши у сферу свијесног „ја“ превазилази тај ирационални остатак у себи који смо тако легитимисали.

Падом антропос не губи личност само је није открио на прави начин, односно није стигао да је открије. Истинско свијесно је дјелатно „ја“ у заједници са Богом коју је Адам имао у Едему било је у фази препознавања ипак не до краја свијесно „ја“. Свијесно „ја“ тако кроз труистични, а не парцијални теозис остварујемо у потпуности и активирамо априори свој логос, јер поред персоналности коју посједује антропос сама је заједница Христом, још откривамо да је самозаборав индивидуализам који брише личност односно чини је не дјелатном. Мада и поред те несвјесности свога логоса који је инертан ка Логосу антропос није изгубљен. Он и поред димензије у којој треба да препозна своје истинско свијесно и дјелатно „ја“ није у потпуности осуђен на пропаст и не може бити, јер велика је тајна осмог дана, навечерија Господњег. Есхатолошка мистификација остаје и даље непрозирна јер морамо узети у обзир ријечи св ап Јована да је Бог љубав[5].

Слободна воља и природне енергије али и колико антропос перцептује иако несвјесно свој логос одлучиће о томе односно о антропосовом повратку у стање личностног не бића. Оставши у димензији не откривања свога свијесног и дјелатног „ја“ антропос у овом случају Адам, а полако и његови потомци кроз сада оптерећени јармом амартолошке иницијалне каписле која је већ експлодирала и у свом линијском бивствовању долазе до стадијума зофоса, и агнусфанија које је Адам био причасник сада већ није доступна свакоме, него по мјери подвига и опитног искуства аретолошке сфере егзистенције којој треба да тежи сваки hominem.

Логосе бића можемо окарактерисати као есхатолошке воље, односно есхатолошка назначења у предзнању Божијем које антропос треба да испуни то јесте природну вољу која своју пуноћу доживљава саображавајући се са Логосом кроз μετάνοια или преумљење.

Антропосова хронометријска ипарксија води ка есхатону, јер антропос је биће киновије чије силе ψυχή су инертне према есхатону,а остварење свог есхатолошког логоса, или остварити истинско свјесно дјелатно „ја“ антопос постиже кроз евхаристију и поставши истинско свјесно и дјелатно „ја“ антропос је остварио своју личност, избавивши је и спасивши је од самозаборава бића.

Евхаристија је есхатолошки догађај за антропоса и само под том призмом Божије агапи треба херменеутиковати евхаристију,која за антропоса треба да буде зоистични императив, са освртом на евхаристију која је fundamentum in re и врши трансцеденцију ега у стање индивидуалног деструктализма који на крају порађа личност. Ипарксија која се одвија у хроносу је ефемерична и има крај који води навечерју осмог дана за које антопос треба да буде спреман остваривши своје личностно постојање и преумљење. Повратак у личносно не биће, зависи од антропосвог погледа ка вјечности, односно у његовом есхатолошком логосу који треба да породи ерос истинске жеље за еудемонијом своје ипарксије која почиње унутрашњим трансфигурирајућом варијацијом на полуги између амартије и вјечности, и свесности о блаженству, односно осјећај теантопофилије је битан моменат који може оживјети успаваног антропоса и одвести га из самозаборава, спознањем свога истинског „ја“.

Антропос иако несвјесан, свога самозаборава покушава опет логосоесхатолошки да избјегне личностно не биће и пронађе Бога и да притом превазиђе условни хорисмос јер је антропос својим амартолошким учинком дошао у посјед епитета a maiore ad minus и даље се наставља lapsus calami сопственог бивстовања које није богоцентично али несвјесно тежи томе.

Аутор: Младен Цимеша

[1] Уподобљавајући се Богу, антропос постаје боголик, постаје икона Божија , бог по благодати.

[2] Николаос Лудовикос,Личност умјесто благодати,и наметнута другост:Коначно богословко ријешење Јована Зизјуласа , Person Instead of Grace and Dictated Otherness: John Zizioulas’ Final Theological Position, објављеног у Heythrop Journal, XLVIII (2009), стр. 1–16, текст .(моје лично мишљње да је критика презвитера и професора Лудовикоса, према богословљу митрополита Зизјуласа, превише произвољна и искарикирана, и неподесна.)

[3] Исто.

[4] Адам иако падан није до краја био изгубио опите теофаније, и богоговорништва, међутим кроз дистанцирање његових потомака, од Господа они су ти који су изгубили ту фрекфенцију , и фонију Божије музике кроз амартију која се из кољена у кољено настављала, тако да је истинска теофанија сада повластица само истинских боготражитеља жедних агапија, односно Божијег ероса.

[5] Изразом Бог је Љубав, увиђамо могућност спасења, и антропоса који нису спознали Божије откровење, односно нису га појмили, али су испунили неке природне законе који су усађени у антропоса приликом тварословља, те се и тако и за њих отвара могућност спасења, јер слушајући глас савјести на неки мистификовани начин остварили су и колико толико обновили и икону, односно лик Христов у себи, и такве људе ће Господ познати по несвјесно оствареном логосу бића.

.

Теогностичан, односно de profundis ad te Domine clamav , субјекат односно човјек је већ имао утиснуту вјеру у Њега у (Господа). Антропос као цијелина,и највећи дар који је антропос примио од Бога јесте његов живот (постојање, ум, слободна воља и логосност) његов (антропосов живот) је боголики живот, јер је антропос лик чисте бесмртне и увијек постојеће природе. [1] Но, та бесмртност је, опет, условљена благодатним енергијама Господа Саваота, које устројавају и чине структурну форму читавог космоса.

Божија артикулација Његових пречистих енергија држи све у складу и синфонији,(синхронији) небеске музике, коју је за кратко нарушио антропосов (Адамов) пад и једна врста самозаборава и самоотуђења од истинског, свјесног, дјелатног „ја“.

Опет, требамо бар мало нагласити да је антропос створен у пуноћи, а не из дјелимичне љубави своје преизобилне Он (Господ) је створио човјека.[2] Осврнимо се на антропоса, као ктисиолошки појам у Софији стваралчке концепције оквира и довођења у биће већ наведеног субјекта наше расправе. Иако мистификовано, асимилован у остатак ктисиса, он (антропос) због дјелатног, истинског и спознајног „ја“ ипак остаје уздигнут на пиједестал егзистенционалног arhe, због своје логосности, а и због промишљања Божијег да због њега постоји све садашње и све будуће.[3]

Човјек је створен по лику Божијем да би се Бог огледао у човјеку као у огледалу.[4] Сама ктисиологија Божија везана и аретолошки је приљубљена уз антропоса и сва физис настала је као антропоцентрична категорија, која априори утире пут обострано, једно ка другоме и једно другоме, али само у случају антропоса је у питању истински и примарни омнитеозис[5].

Фисики или природа по своме нахођењу, а и тварословљу је агнусисихастична, а потреба антропоса је била да је још више трансфигурира и принесе Творцу као организам који је метаморфосистично подобликован,у пријепадном стању гдје је антропос био у познању истинског, свјесног и дјелатног, ванзаборавног „ја“.Али је антропос (он), ипак бјеше дјелимично окренут ка небићу још неутврђених глежњева и чвртих стопала. Човјек боголики, христолики и поред спознајног, дјелатног и истинског „ја“ не бјеше довољно софистичан и софизам његовог ума бјеше плитак и омален, као капљица кише. Бјеше то наиван Адам[6] у рају.

Труизам сагледавања историјске хронометрије и бивствовања човјека потврђује то да је антропос наиван и суштина човјековог битисања је уствари његова наивност[7], јер само благодатним непатвореним енергијама постајемо умудрени и цјелосно управљени ка обожењу. Антропосово „ја“ је спознаја „ја“ ограђено на индивидуално и на алијенацији, али управо се и једино пројављује у заједници са Тројичним Богом. Његово (антропосово) „ја“ је првобитно израсло из лукелентног, антиавтургичног киновијског односа у заједници са Тројичним Богом и управо ту спознавши лумен и теофанију Божије алитије човјек постаје личносно биће онтолошки непоновљив, као антиципација своје праве намјене у егзистентуму вјечне садржине. Антропос је уведен, као последњи међу тварима (створењима) као нека врста природне спајалице, везника, крајности, цјелине, преко својих сопствених дјелова, као и онај који доводи у себи до јединства оно што је подјељено по природи због великих растојања да би започевши прво од сопственог раздора кроз сједињење, које све сабиру у Богу, као њиховом узроку, па затим напредујући постепено ка високом пењању помоћу свега достигао циљ сјединивши се у Богу у којем нема подјеле.[8]

Човјек је уведен последњи у творевини као круна или врхунац Божијег домостроја односно, као средња тачка и срце свега.[9] Бог је Бог тиме што је Личност, то јесте, што Његово Биће не зависи ни од чега, чак ни од Његове Природе или Суштине. Он сам као Личност, односно слобода сачињава своју Суштину или Природу, а нису Природа и Суштина оно што условљава Његово Биће. Он постоји, јер слободно хоће да постоји, а та жеља се остварује, као љубав, као троjична заједница. Због тога Бог јесте љубав, то јесте само Његово Биће је љубав. Исту ту могућност личног (личносно) постојање Бог је утиснуо у човјечију природу.

Човјечија природа је створена, дата, а лична слобода човјека није оно што сачињава његово биће, што чини његову суштину или природу. Ипак та створена природа постоји само као лична ипостас живота; сваки човјек је једно личносно постојање (биће) које може да ипостазира живот као љубав, односно као слободу од ограничености своје тварне природе, као слободу од сваке нужности - као што то чини и нестворени Бог.[10] Сада се појављује проблем личнос(т)не самодеструкције, која је више него очигледна у савременом свијету, мада је била и раније присутна, али у мањој мјери ако се освренемо на римску културу живљења склону песимистичко философском начину размишљања у доба блаженог Августина, која је била распрострањена међу млађом популацијом[11]. Личносна самодеструкција није могућа, и одсуство еудемонизма субјектове унутрашње психолошке грађе врши алијенацију од свега зоистичног, труистичне и лукелентне намјере, човјека као бића заједнице.

Личносна самодеструкција је индивидуални потез појединца чије унутрашње силе и енергије душе зраче под другачијом призмом боја, који ипак и поред индивидуалне магле само заваравајуће псеудоегзистенције остаје заробљена као личност која и поред неспознавања заједнице остаје у заједници, али не примајући енергију и покретачки еликсир. Човјек се тада налази у несвјесном фалибилизму живљења, за таквог човјека не постоји празник, не постоји навечерје осмог дана. Антропос ако се дубоко загледа у себе и интроспективно прошири унутрашње видике аутогносизма, и доћи ће до конклузије и хорисмоса фронезиса његовог унутрашњег става, али опет кроз провидентално благодатно искуство, и наћи ће себе, своје истинско и спознајно „ја“ као иконософистично управо због образа и подобија које посједује ктисиолошки остварено и замишљено по тајанственом савјету надвјечне и недсушаствене Тројице.

Антропосово уподобљавање Господу Саваоту, Пантократору свих свијетова, по ријечима св Григорија Нисијског је пријемчљиво онолико колико дати антропос може да прими и издржи. Међутим подвигно опитно богословље данашњих субјеката свједочи о томе да је ревност опала за подвиг коју имаше ранији свети Оци. Али то не умањује латентни параопит који касније и прераста у релативни опит савременог антропоса. Човјеку је опет дата могућност да искуствује теофанију и omnipotentiu Теоса. Јер антропос дивоутистичан према подвигу стиче нецесиогносију. У стању илуминације иако темпоралне он опрашта другим антропосима и себи свој амартолошки учинак егзистентног промашаја и није у сфери малудикеје него има фанију агапеноезиспистизма.

И на крају човјек остаје да егзистира у непрестаној борби парауподобљавања и труистичног уподобљавања икони свог истинског и намјенског бивствовања.

Аутор: Младен Цимеша

___________________________________________________________

[1] Свети Григорије Ниски, О дјевичанству, PG. 46, 369 BC.

[2] Свети Григорије Ниски, Катихетска бесједа 5

[3] Свети Немесије Емески, О природи човјека гл. 1

[4] Атанасије Велики, О, оваплоћењу Бога Логоса. 11,13,PG 25, 116.

[5] Став Митрополита Зизјуласа по овом питању је следећи:“Ако, према томе постоји бесмртност по благодати- а постоји- немојмо је ограничити само на душу, обожење се тиче цјелокупне творевине , као материјалног свијета.“Јован Зизјулас „Одговор“, Беседа, 1-4 ,1993, стр 126, 127.Став који је овде изнесен а тиче се споменуте ријечи омнитеосис налази се у контексту антропоса као ипак примарног субјекта на путу и ка узрастању у сферу омнитеосиса управо због антрпосове логосности па је зато акцентовано управо на антропоса тај вид духовног стања.

[6] По светоотачком трезвеноумљу име Адам је дато човјеку по Божијем промислу да би тварни човјек увијек имао на уму праву истину о себи, да зна своје земљано поријекло, своју тварну или ништавну (промјењиву природу). Кирило Александријски, о Господњем овлапоћењу 3, 1421Ц

Ријеч Адам произилази од јевјерске ријечи Адамах што значи земља, земљанко. Јевсевије Кесаријски, Црквена историја VII PG 21,521А.

[7] Наивност се у овом случају може класификовати као и не умудреност, а и одерђени степен самозаборава.

[8] Максим Исповједник, Мистагогија, PG. 91,664-665

[9] S. Bulgakov, Christliche antrhopologie, „Kirche, mench und staat“, Genf 1937,219

[10] Христо Јанарас, Азбучник вјере, бесједа стр. 1-4, 1993 год.

[11] Наиме омладина у то вријеме је била склона самоубиству, трагичном доживљавању свога живота и бивствања,инспирисана многим умјетничким дјелима са драматичним и трагичним крајем.

Нама је дато да спознамо смисао, да спознамо Логос и да, из очајања, завапимо живоме Богу и да доживимо преображај, да доживимо преображење.

Код Хришћана нема места очајању, има места само радовању. Уколико се код нас Хришћана неки пут појави очајање, знајмо да нешто није у реду са нашим усхођењем на Таворску гору. Нешто није у реду са нашим животом. Или се нисмо исповедили, или кријемо нешто у себи, или се не бавимо собом како би заиста требало. Можда повлађујемо "старом човеку". Можда, на неки скривен и нејасан начин, хранимо "старог човека" у нама и повлађујемо својим страстима. Јер кад се крене на Тавор, када се крене ка Господу, морамо свући "старог човека" са себе" - каже отац Арсеније.

http://www.svetigora.com/audio/download/13385/23.08.2013.%20KATEDRA_o.%20Arsenije_Zivotni%20mozaik%202%20dio.mp3

Mонах Арсеније (Јовановић): "Очајање и Преображење"

Светигора

Свака ријеч у светом Писму има свој богонадахнути смисао и све што је написано, написано је надахнућем Господњим. Нажалост, ми у себи немамо благодат Духа Светога и самим тим не знамо истински растумачити Мојсијево богонадахнуће.

Питање које се намеће: Да ли је Господ Бог потопио сву земљу?

И рече Господ: Хоћу да истребим са земље људе, које сам створио, од човека до стоке и до ситне животиње и до птица небеских, јер се кајем што сам их створио (Пост. 5, 7). – Бог (Отац у истинском сагласју са Сином у Духу Светом) дефинитивно је одлучио извршити страшан помор незамислив за човјеков ограничени ум: Јер ево пустићу потоп на земљу, да истребим свако тело, у коме је жива душа под небом, што је год на земљи, све ће изгинути (Пост. 6, 17). И што обећа то и учини: Све што имаше душу живу у носу, све што беше на копну, помре. И истреби се свако тело живо на земљи, и људи и стока што год гмиже, и птице небеске, све се истреби са земље (Пост. 7, 22–23).

– Богонадахнути Мосије спомиње земљу - све се истреби са земље, а уједно и копно - све што беше на копну, помре?

Да се овдје, кад је копно у питању, све што беше на копну, помре, можда не ради од једном или евентуално два потопљена копна (континента)?

Наиме, ако се уништава све што је створено, онда то и значи СВЕ.

Овдје се човјеков ограничени неблагодатни ум сукобљава с низом нелогичности. Јер Господ каже: и истребићу са земље сва жива бића, која сам створио (Пост. 7, 4). – Значи, на Земљи ће бити истребљено све што има душу живу, тј. свако тијело. То потврђује и овај цитат: И истреби се свако тело живо на земљи, и људи и стока што год гмиже и птице небеске, све се истреби са земље. Само Ноје оста и што с њим беше у лађи (Пост. 7, 22) Ако ово правило важи за сва жива бића, требало би важи и за рибе. Да ли су рибе Господу Богу милије од других створења или је посриједи нешто друго?

Покушајмо наћи било какво рјешење?

Логички гледано, ма колико киша падала и ма колики потоп био, живот у води рибама не смета осим ако вода није загађена. Уједно, кад би Господ Бог уништио све рибе и оставио само по пар, да ли би рибе грабљивице до краја потопа појеле већину рибљих врста и начиниле пустош у многим водама.

Јер Господ Бог створи од земље све звери пољске и птице небеске, и доведе Адаму да види како ће коју назвати (Пост. 2, 19). – Кад је Господ Бог створио животиње и птице и довео Адаму да им да имена – да ли су све те животињске врсте биле присутне пред Адамом. Логички гледано, након давања имена, свака животиња и птица „требала“ је да се скраси тамо гдје јој промисао Господњи одредио мјесто. Али, шта са оним птицама и животињама које нису способне да прелете или препливају океан и дођу у своје будуће обиталиште? Шта је у том случају промисао Господњи чинио?

Но, прво да видимо колика је Нојева лађа:

Начини себи лађу од дрвета чемпреса, и начини преграде у лађи, и затопи смолом изнутра и споља. И начини га овако. У дужину нека буде триста лаката, у ширину педесет лаката, у висину тридесет лаката. Пусти доста светлости у лађу и кров му сведи одозго од лакта, и направи врата лађи са стране и начини на три спрата; доњи, други и трећи (Пост. 6, 14).

Дужина лађе је триста лаката, ширина педесет лаката, висина тридесет лаката.

У такву лађу треба смјестити:

1. осморо људи

2. све животиње и птице и гмизавце што Господ Бог створи на Земљи

3. и ускладиштити у одређене просторије сву храну за човјека и све животиње.

Стручњаци сматрају да на Земљи живи преко милион врста живих организама. Лађа није била потребна разним врстама риба, љускара, мекушаца и њима сличним. Али ако је Земља била сва потопљена, како су опстале разне врсте гмизаваца и инсеката? Инсекти су можда и могли опстати у учауреном (конзервираном) стању, али се за гмизавце то не би могло рећи. А шта бива с многим врстама инсеката, који се не размножавају у води, као што су, рецимо, пчеле? Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) каже Ноју: што је год на земљи све ће изгинути (Пост. 6, 17). – Дакле, све ће бити истријебљено и више неће бити под небом многих животињских и птичијих врста. Ипак, данас смо свједоци постојања великог броја тих створења на Земљи, а нигдје у Светом писму не пише да је Господ Бог још нешто додатно стварао. Такође, ваља поменути и да су неке врсте у самом почетку по вољи Господњој изумрле, и те изумрле огромне животиње никако не би могле да се смјесте у просторије ове лађе.

И узми са собом свега што се једе, и чувај код себе, да буде хране теби и њима. И Ноје учини, како му заповеди Бог, све онако учини (Пост. 6, 21). Колико ће биљне хране за вријеме потопа требати човјеку и животињском свијету, будући да су сви били биљоједи?! С тим у вези, замислимо једног имућног домаћина, који има више домаће стоке и перади. Колико би му требало биљне хране само да се презими док не дође прољеће?

Кад се све ово људски посложи, природно гледано, долази се у одређену проблематику. Како оволике животиње, птице и гмизавце распоредити по просторијама да им не буде тијесно и да буду мирни? Ипак је ово дуг и мукотрпан период и кад данас посматрамо већину животињских врста, оне су углавном у сталном природном покрету. И да ли је у лађу слетјело од сваке врсте по пар инсеката? Уједно се намеће питање да ли је довољан број ових инсеката (без обзира колико се размножили током боравка на лађи)? Јер кад инсекти по вољи Господњој напусте лађу, да ли ће задовољити природне потребе биљног свијета по читавој земљи?

И би потоп на земљи за четрдесет дана, и вода надође и узе лађу, и подиже од земље (Пост. 7, 17). – Дакле, потоп је трајао четрдесет дана и ноћи.

...и вода надође и узе лађу, и подиже од земље. – Како је киша падала, тако је вода почела лагано надолазити, и како су пролазили дани: И навали вода, и уста јако по земљи и лађа стаде пловити водом. И наваљиваше вода све више по земљи, и покри сва највиша брда што су под целим небом. Петнаест лаката дође вода изнад брда, пошто их покри (Пост. 7, 18). –Претпоставимо висину тих брда у области у којој је човјек тада живио и кретао се. Једно је вјероватно: да човјек није могао прећи на друго копно (континент) јер до тада није знао да направи лађу. Али питање које се намеће јесте: Да ли су планина Арарат и други планински масиви прекривени петнаест лаката? Ако јесу, замислите која је то количина воде на Земљи.

А кад Господ Бог нареди: И затворише се извори бездану и уставе небеске, и дажд с неба престаде. И стаде вода опадати на земљи, и једнако опадаше после сто и педесет дана (Пост. 8, 2). – Кад је вода опала: и посла Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) ветар над земљом да сузбије воду (Пост. 8,

Куда с оволиком количином воде? Куда би вјетар могао да сузбије воду? Да ли ће можда отићи у изворе под земљу? И кад би вода отишла под земљу, да ли су воде биле помијешане и треба ли их природном филтрацијом раздвојити, да би Ноје, кад изађе из лађе, имао питку воду.

У почетку, кад је Земља била сва под водом, промисао Господњи је прво за њу начинио спремишта у која ће ту воду смјестити и дан трећи нареди да се вода повуче и покаже се копно. Послије потопа, прије него што на копну вода бјеше пресахнула: Те се устави лађа седмога месеца, дана седамнаестога, на планини Арарату (Пост. 8, 4). – Нојева лађа зауставила се планини Арарат, не тако далеко од области у којој су Ноје и његови синови живјели? И да ли су Ноје и остали у лађи спремни на нове климатске услове или ће се вратити у своју првобитну постојбину?

Кад су били сви подесни услови, Бог рече Ноју: Изађи из лађе ти и жена твоја и синови твоји и жене синова твојих с тобом, све животиње што су с тобом од свакога тела, птице и стоку и што год гмиже по земљи, и нека се разиђу по земљи, и нека се плоде и множе на земљи. И изађе Ноје и синови његови и жене синова његових с њим. Све звери, све ситне животиње, све птице и све што се миче на земљи по својим врстама изиђоше из лађе (Пост. 8, 16–18). Из лађе изиђоше:

– Све звијери. Које су то звијери?

– Све ситне животиње. Које ситне животиње?

– Све птице. Које птице?

– Све што се миче по земљи по својим врстама. Да ли се овдје ради и о инсектима?

А Бог рече: нека се разиђу по земљи...

Али куда да се разиђу?

Да се разиђу по свој Земљи, тј. по свим континентима, већина ових животињских врста има непремостиву препреку, а то су мора и океани.

Разићи се по Земљи може на једном или два континента ако су међусобно повезани. А да би дошли на други континент, већина животињских врста мора или препливати или прелетјети.

Природно гледано, многе од њих природно физички и летачки нису спремне за то. Узмимо нпр. једну обичну птицу – како би она без одмора могла прелетјети преко океана на други континент, а да не говоримо о гмизавцима и осталим животињским врстама, тј. свему што се миче по земљи. Тек да не спомињемо колико је за опстанак биљног и животињског свијета важна њихова међусобна повезаност. Наиме, кад данас гледамо научне емисије, видимо да свако створење има своју сврсисходност и да је по вољи Господњој све савршено прилагођено климатским условима у којима обитава.

Уједно, Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) склапа савез с Нојем и његовим синовима, и са свим животињама, што су с вама од птица, од стоке и од свег звериња земаљскога што је с вама, са свачим што је изашло из лађе, и са свим зверињем земаљским (Пост. 9, 11).

Но, овдје ваља поменути још један веома занимљив детаљ. Мојсије на крају овог цитата још једном спомиње звјериње додавши: и са свим („осталим“) зверињем земаљским.

Зашто Господ Бог, кад се обраћа Ноју, у овом случају два пута наводи звјериње?

Прво наводи: и од свега звериња земаљскога што је са вама (присутно) – па опет на крају Господ Бог додаје: и са свим („осталим“) зверињем земаљским. У овим поновљеним ријечима можда се крије загонетна тајна потопа. Да ли је у вријеме потопа ово поновно наведено звјериње безбрижно живјело на другим континентима, на које људска нога још није стала?

Одакле је Господ Бог могао послати воду (потоп): из бездана, воденог омотача, атмосферских облака?

На почетку потопа: тај дан развалише се сви извори бездана, и отворише се уставе небеске (Пост. 7, 11) – и кад је Земља потопљена: и затворише се извори бездану и уставе небеске, и дажд с неба престаде (Пост. 8, 2). – Да би се догодила поплава оволиких размјера, прво слиједи велико невријеме, навуче се велика количина црних облака и имате осјећај да сте у некој црној рупи или бездану. Од старина, кад је велико невријеме, неуки народ каже да се ‘провалило црно небо’ (провалио се црни бездан).

Тај (мрачни) дан (гдје се ништа није видјело од црних густих облака) развалише се сви (облачни) извори великог (небеског) без(сунчаног)дана, и (дејством Господњим) отвотише се (атмосферске) уставе небеске (Пост. 7, 11). Да ли се овдје ради о бездану (непрегледној црној рупи) или о снажном (нат)природном дејству по промислу Господњем?

Један логички доказ да је и прије потопа атмосфера имала исту функцију: Ево знак савеза који постављам између себе и вас и сваке живе твари, која је с вама до века: поставио сам дугу своју у облаке (из којих сам извршио потоп), да буде знак савеза између мене и земље. Па кад (поново) облаке навучем на земљу, видеће се дуга у облацима, и опоменућу се савеза свога који је између мене и вас и сваке душе живе у сваком телу (које обитава на земљи), и неће више бити од воде потопа да затре свако (човјечје) тело. Дуга ће бити у облацима (као свједочанство да је на Земљи заиста био потоп), па ћу је (од сада па до краја вијека) погледати и опоменућу се вечнога савеза између Бога и сваке душе живе у сваком телу које је (по милости Господњој остало) на земљи (Пост. 9, 12–16).

Па кад облаке навучем на земљу, видеће се дуга у облацима. – Склапајући савез са Нојем, Бог више пута спомиње облаке, при том наглашавајући да је киша падала из облака, а не да је наводно стигла из неке далеке мрачне црне рупе (бездана) – што би било заиста нелогично.

И да је којим случајем у почетку изнад Земље обитавао видљиви водени омотач и да Госпо Бог посла кишу из мрачног далеког бездана, киша би морала падати кроз овај водени омотач да би доспјела на Земљу – што се опет чини нелогичним.

С тим у вези, направимо неколико поређења:

Прва поставка:

Земља (вода на Земљи) + свод (планетарни систем) + вода над сводом (водени омотач)

1. Из ове поставке види се да је вода (водени омотач) над сводом, тј. изнад планетарног система.

2. Из овог се такође види да Земља нема атмосферски штит.

3. У овом случају Сунце немилосрдно грије, тј. планетарни утицај је веома јак.

4. У овом случају облаци би се стварали изнад планетарног система.

5. Због велике раздаљине, киша би дуго путовала и можда доспијевала на Земљу у облику огромних санти леда, док би на свом путу ка Земљи падала по осталом планетарном систему. Моје лаичко мишљење је да на овај начин киша никад не би могла да доспије на тло Земље.

6. Да ли се приликом потопа могла примијенити ова поставка? Расудите сами.

Нека буде свод посред воде, да раставља воду од воде – и растави воду под сводом од воде над сводом (Пост. 1, 6–7). – На основу изложеног, свод који на овај начин дијели воду под сводом од воде над сводом може дијелити буквално два неба – духовно и материјално небо.

Друга поставка:

Земља (вода на Земљи) + видљиви водени штит изнад Земље + свод (планетарни систем)

1. Из ове поставке се види да је вода, тј. видљиви водени штит, између Земље и свода, тј. планетарног система.

2. Дејствовањем сунчеве свјетлости кроз овакав видљиви водени штит стварао би се необичан вид стаклене баште, који би имао специфичан утицај на испарења са Земље. Наиме, атмосфера у свом својству садржи одређена једињења која утичу на савршен ефекат стаклене баште. Супротно томе, кроз овај прозирни водени штит, који је наводно обитавао на почетку, тај ефекат стварао би проблем.

4. Наиме, ако би, рецимо, струјали благи вјетрови (повјетарци), што је врло могуће и веома неопходно за развој биљног свијета, овај видљиви водени штит својим треперењем преламао би мјесечеву и сунчеву свјетлост и смањивао јасну видљивост на Земљи. И обрнуто: рецимо, кад се човјек загледа у бистру воду, већина зна до које дубине може да допре човјечје око. Да ли би се, нарочито ноћу, кроз овај бистри водени штит јасно видио сав планетарни систем, који ми данас видимо голим оком?

5. Дејством сунчеве енергије испарења би била изнад воденог штита, изнад којег би се тада стварали облаци и киша би падала на водени штит, а не на Земљу.

6. Ако изнад овог видљивог воденог штита није обитавала атмосфера (у коју је Творац уградио закон размјене, тј. давања падавина и примања земљских испарења), овај штит би кад-тад испарио.

7. Да се приликом потопа ова огромна количина воденог штита у потпуности излила на Земљу, гдје би отекла?

8. Данас не видимо постојаност тог видљивог воденог омотача.

Нека буде свод посред воде, да раставља воду од воде – и растави воду под сводом од воде над сводом (Пост. 1, 6–7). – Из изложене поставке видимо да водени штит обитава између свода и воде на Земљи и овај свод видљиво дијели воду на Земљи од воденог штита који се налазио изнад Земље. Из тога произлази да би га човјечје око морало и данас видјети.

Трећа поставка:

Земља (вода на Земљи) + разријеђена густа водена пара (атмосферски свод) + небески свод (планетарни систем)

1. Из ове поставке види се да Земља има свој атмосферски штит, тј. озонски омотач, који и данас постоји.

2. Сад се јасно види да небески свод (планетарни систем) + атмосфера (озонски штит) + Земља и њена испарења (вода на Земљи) имају савршену узајамну сарадњу.

3. Сад сунчева свјетлост и њена енергија равномјерно допиру до Земље.

4. Сад је јачи планетарни утицај равномјерно распоређен.

5. Сад је атмосферски свод некад видљив (временске промјене), а некад невидљив (ведро небо).

6. Приликом потопа киша ће из атмосферских облака падати по вољи Божјој у оноликој мјери колико ће бити потребно да се изврши потоп.

Нека буде свод посред воде, да раставља воду од воде – и растави воду под сводом од воде над сводом (Пост. 1, 6–7). – Из ове поставке видимо да свод невидљиво раставља једну цјелину, тј. невидљиво раставља ваздушни од безваздушног свода. Овако сједињен свод савршено распоређује сунчеву и мјесечеву свјетлост која допире до Земље. Сад видимо да вода на Земљи обитава под живим сводом, тј. испод разријеђеног воденог омотача – атмосфере, уједно та иста атмосфера, тј. разријеђени водени омотач, обитава и испод безваздушног свода (неба).

Шта се то могло збити?

Узмимо период од Адама до Ноја и замислимо колико би се за то вријеме могло размножити птичјих и животињских врста и самог рода људског. Ако је Господ Бог, потопио сву Земљу и уништио сав живи свијет на њој, замислите какав је стравичан призор остао на Земљи кад се с временом вода постепено повукла у своја зборишта. У том случају сва ова човјечја и животињска тијела била би разбацана у распаднутом стању по читавој Земљи и са ње би се ширио несношљив смрад. При том ако нема довољно инсеката и осталих животињских врста (јер све је уништено), да изврше свој задатак над овим распаднутим тијелима. Кад се дубље загледамо тамо гдје човјечја нога још није стала, намеће се питање ко је хиљадама година на осталом копну (осталим континетима) одржавао ту силну траву и шуме. Господ Бог за тај период, а и дан-данас, има своје природне косаче, а то су животиње и инсекти. Већина зна шта нпр. огроман рој скакаваца може да уради једној ливади – ниједна косачица није им равна. Ево једног примјера: Тада рече Господ Мојсију: „Пружи руку своју на земљу египатску, да дођу скакавци на земљу египатску и поједу све биље по земљи, што год оста иза града.“ И пружи Мојсије штап свој на земљу египатску, и Господ наведе устоку на земљу, те дува цели дан и ноћ, а кад свану, донесе устока скакавце. И дођоше скакавци на сву земљу египатску, и попадаше по свим крајевима египатским силни веома, каквих пре никад није било нити ће кад бити онаквих. И покрише сву земљу, да се земља не виђаше, и поједоше сву траву на земљи и сав род на дрветима, што оста иза града, и не оста ништа зелено од дрвета и од биља пољскога у свој земљи египатској (Изл. 10, 12–15). Овдје видимо да је посриједи промислитељска казна Господња, али морамо имати на уму да сила Божја може с било којег континента послати устоку са свим врстама инсеката свуда гдје је то потребно, да би биљни свијет имао узајамну сарадњу с овим Божјим створењима.

Но, да ли је то баш тако било?

Прије потопа мора су пуна воде. Куда с оволиком количином воде? Куда би вјетар могао да сузбије воду? Да ли ће можда отићи у изворе под земљу? Или ће можда отећи негдје у бездан? Да ли је отицање воде у бездан исувише бајковито? Ако је, којим случајем, киша заиста дошла из бездана, да ли је имала природно својство животне примјене? Ако је киша дошла из бездана, да ли је имала иста својства која нам по милости Господњој даје атмосфера? Ако је тако, онда још негдје у свемиру постоји живот у материји, а то противријечи Писму.

Промисао Господњи, савршено дјела водећи бригу о свему. И кад након потопа посла Бог ветар над земљом да сузбије воду (Пост. 8, 1) – од тада ће се климатски услови драстично промијенити. Овај чин Божјег слања вјетра, да сузбије над Земљом воду, имао је огроман значај. Кад је вода почела да опада, видимо да Господ Бог посла вјетар. Да ли је вјетар по промислу Господњем (наредби) дувао према лађи или од лађе? Јер кад је вјетровито на пучини, знамо гдје све вјетар може да одува лађу за тај временски период. И како се лађа није зауставила на Новом Зеланду или на Гренланду? На Гренланду су такви климатски услови да тренутно не одговарају Ноју и његовој породици, али су на Новом Зеланду „слични“.

Наиме, чином потопа већину људских тијела, животињских врста и биљака затрпали су земља и пијесак, а оно што није прогутала земља и пијесак остало је да плута по површини воде. Промисао Господња уз дејство вјетра преусмјерава ова тијела и одређени биљни свијет ка будућим залеђеним дијеловима Земље, на којима ће бити конзервирани уз помоћ леда и снијега. Кад су сва ова трулежна тијела и биљке стигли по промислу Господњем на своја одредишта (рецимо - глечери, Сибир, Антартик), Господ Бог тај чин и изврши. Приликом потопа уништено је много животињских врста (мисли се на оне животиње за које научници тврде да су изумрле прије неколико милиона година) које би човјеку могле стварати непремостив проблем, јер будућим сеобама, однос снага (човјека и ових огромних животињских врста), био би неравноправан. Сâм Господ Бог зна зашто су, по његовој милости, ове животиње биле створене и какву су сврсисходност имале. С тим у вези, азијски континент посједује највише нафте, јер након потопа - највећи број животињских и биљних врста на овом подручју прогутала је земља у своју утробу. По милости Господњој, с временом остале су у животу само оне животиње које човјек може укротити и које га се по наредби Божјој боје. На то указује Свето писмо, кад послије потопа Господ Бог каже Ноју: И Бог благослови Ноја и синове његове, и рече им: Рађајте се (с благословом Господњим) и (по вољи Господњој) множите се, и (у благодатном миру) напуните земљу, и све звери земаљске и све птице небеске и све што иде по земљи и све рибе морске нека вас се (све животиње) боје и плаше, све је предано у ваше руке (Пост. 9, 1–2).

Шта значи: посла Бог ветар над земљом да сузбије воду (Пост. 8, 1)?

Ријеч сузбити у овом случају могла би да значи ‘сатјерати нешто ка одређеном простору’. Слично као што Господ по својој милости учини јеврејском народу: ...а Господ раздели море ветром источним, који јако дуваше целу ноћ и осуши море, и вода се растави (сузби на двије стране) (Пост. 14, 21). Дакле, Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) уз дејство вјетра прво правилно распореди воду природним отицањем, а њен вишак (оно што није земље прогутала) сузби на одређена мјеста и заледи је у трену, да и она има своју сврсисходност и савршено служи даљим потребама Земље. Доказ томе су ледени глечери - они у себи посједују савршену сруктуру кристала (мисли се на оне ледене кристале до прекривања снијега и леда који се временом наталожио послије потопа) и тиме доказују да је у самом почетку клима била савршена.

Питање које нам се намеће јесте: Да ли је милостиви Господ Бог потопио сву Земљу или можда неколико континената који су били „међусобно“ повезани?

Кад су европски истраживачи откривали поједине континенте, по природи ствари сусретали су различита племена (становнике тих области). На тим континентима видјели су разне врсте животиња, птица, гмизаваца, инсеката – које нису имали прилике да виде на европским просторима. И кад се синови Нојеви размножише и раселише: То су породице синова Нојевих по племенима својим, и од њих се раделише народи по земљи после потопа (Пост. 10, 32). Чињеница је да су потомци Нојеви на Земљи населили различите континенте, али да ли су са собом повели одређене животињске врсте, које данас тамо постоје? Наиме, они који проучавају биљни и животињски свијет дошли су до сазнања да све што постоји на Земљи има савршен склад и да је све, по вољи Господњој, међусобно узроковано. Ако је, дакле, сва Земља била потопљена и на њој остао само по пар животињских врста, колико је онда требало времена да се ове животињске врсте поново размноже и да их човјек с временом расели лађама по оним континентима на којима су за њих одговарајући к<]]>2184Wed, 21 Aug 2013 13:02:00 +0000https://pouke.org/index/1346440445/1346440934/%D0%BF%D1%80%D0%BE%D0%BD%D0%B0%D1%92%D0%B8%D0%BC%D0%BE-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D1%83-%D1%82%D1%80%D0%BE%D1%98%D0%B8%D1%86%D1%83-%D1%83-%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%80%D0%BE%D0%BC-%D0%B7%D0%B0%D0%B2%D0%B5%D1%82%D1%83-r2172/

Наиме, Господ Бог Отац све што чини – чини непрестано у истинском нераздјељивом сагласју са Сином у Духу Светом!

У почетку створи Бог (Отац у истинском сагласју са Сином у Духу Светом) небо и земљу. А земља беше празна и пуста, и беше тама над безданом, и (Тројични) дух Божји лебдео је над водама.

И рече Бог (Отац у истинском сагласју са Сином у Духу Светом): ‘Нека буде светлост.’ И би светлост. И виде Бог (Отац и Син у Духу Светом) светлост да је добра (тј. да је свјетлост довољно испуњена благодатном пуноћом Господњом), и растави Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) светлост од таме. И светлост назва Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) дан, а таму назва ноћ. И би вече и би јутро, дан први.

Потом рече Бог (Отац у истинском сагласју са Сином у Духу Светом): Нека буде свод посред воде, да раставља воду од воде. И створи Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) свод, и растави воду под сводом од воде над сводом, и би тако. А свод назва Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) небо. И би вече и би јутро, дан други.

Потом рече Бог (Отац у истинском сагласју са Сином у Духу Светом): „Нека се слију воде што су под небом на једно место, нека се покаже копно.“ И би тако. И копно назва Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) земља, а сливове водене назва мора, виде Бог (Отац кроз Сина и Духу Светом) да је (веома) добро (удешено).

И опет рече Бог (Отац у истинском сагласју са Сином у Духу Светом): „Нека пусти земља из себе траву, биље што носи семе, и дрво родно, које рађа род по својим врстама, у коме ће бити семе његово на земљи.“ И би тако. И пусти земља из себе траву, биље што носи семе по својим врстама, и дрво, које рађа род, у коме је семе његово по његовим врстама. И виде Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) да је (све што је никло из земље веома) добро (распоређено). И би вече и би јутро, дан трећи.

Потом рече Бог (Отац у истинском сагласју са Сином у Духу Светом): „Нека буду светила на своду небеском, да деле дан и ноћ, да буду знаци временима и данима и годинама, и нека светле на своду небеском, да обасјавају земљу.“ И би тако. И створи Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) два светила велика: светило веће да управља даном, и светило мање да управља ноћу, и створи звезде. И постави их Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) на своду небеском да обасјавају земљу и да управљају даном и ноћу, и да деле светлост од таме. И виде Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) да је (на небеском своду све веома) добро (подешено). И би вече и би јутро, дан четврти .

Потом рече Бог (Отац у истинском сагласју Сином у Духу Светом): „Нека проврве по води жива бића, и птице нека лете изнад земље под сводом небеским.“ И створи Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) китове велике и сва жива бића што се мичу, што проврвеше по води по врстама својим, и све птице крилате по врстама њиховим. И виде Бог (Отац кроз Сина и Духу Светом) да је (све веома) добро (што је створено у води Њиховом јединственом нераздјељивом вољом). И благослови Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) говорећи: „Рађајте се и множите се, и напуните воду по морима, и птице нека се множе на земљи.“ И би вече и би јутро, дан пети.

Потом рече Бог (Отац у истинском сагласју са Сином у Духу Светом): „Нека земља пусти из себе жива бића по врстама њиховим, стоку, гмизавце и звери земаљске по врстама њиховим.“ И би тако. И створи Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) звери земаљске по врстама њиховим, и стоку по врстама њеним, и све гмизавце на земљи по врстама њиховим. И виде Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) да је (све веома) добро (створено што је земља пустила из себе Њиховом јединственом нераздјељивом вољом).

Потом рече Бог (Отац у истинском сагласју са Сином у Духу Светом): „Да начинимо човека по своме лику, себи слична, који ће бити господар од риба морских и од птица небеских и од стоке и од целе земље и од свих гмизаваца што гмижу по земљи.“

И створи Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) човека по (савршеном духовном) лику своме, према (бесмртном тјелесном) лику (сличном будућем Богочовјечанском Сину) Божијем створи га, мушко и женско створи их.

И благослови Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом), и рече им Бог (Отац у истинском сагласју са Сином у Духу Светом): „Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом. И будите господари од риба морских и од птица небеских и од свега звериња што гмиже по земљи.“ И још рече Бог (Отац): „Ево, дао сам вам све биље што носи семе по својој земљи, и сва дрвета родна која носе семе, то ће вам бити за храну. А свему зверињу земаљском и свим птицама небеским и гмизавцима што по земљи гмижу и у чему има душа жива, дао сам сву траву да једу.“ И би тако. Тада погледа Бог (Отац) све што је створио (заједно са Сином у Духу Светом), добро беше веома. И би вече би јутро, дан шести.

Тако се доврши небо и земља и сва војска њихова. И доврши Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) седмог дана дело своје, које учини. И почину (Бог) у седми дан од свога дела, и које учини. И благослови Бог (Отац) седми дан и посвети га, јер тај дан почину од свега дела свога, које учини (кроз Сина у Духу Светом).

– Тако се доврши (од Бога Оца кроз Сина у Духу Светом) небо и земља и сва војска њихова. И доврши Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) седмог дана дело своје, које учини. И почину (Бог Отац и Син у Духу Светом) седми дан од свог дела, које учини. И благослови Бог (Отац) седми дан, и посвети га, јер у тај дан почину Бог (Отац и Син у Духу Светом) од свега дела свога, које учини.

То је постање неба и земље (од Оца кроз Сина у Духу Светом), тако су (кроз јединствену Ријеч Господњу - Свете Тројице) стварани. Кад Господ Бог (Света Тројица) створи земљу и небо, још не беше никаквог растиња ни биља пољскога на земљи. Јер Господ Бог (Света Тројица) још не пусти дажда на земљу, нити беше човека да ради земљу. Ипак, вода је извирала из земље и натапала сву земљу.

А створи Господ Бог (Света Тројица) човека од праха земаљског, и дуну му у лице дух животни, и поста човек душа жива.

И засади Господ Бог (Света Тројица) врт у Едему на истоку, и онде настани човека, кога створи. И учини Господ Бог (Света Тројица), те никоше из земље свакојака дрвета лепа за гледање и добра за јело, и дрво од живота усред врта и дрво од знања добра и зла.

А вода је текла из Едема натапајући врт, и оданде се делила у четири реке. Једној је име Фисон, она тече око целе земље Евилске, онде има злата, и злато је оне земље врло добро, онде има и бдела и драгог камена оникса. Другој реци име је Геон, она тече око целе земље Хуске. А трећој је реци име Тигар, а она тече ка Асирској. А четврта је река Еуфрат.

И узевши Господ Бог (Света Тројица) човека настани га у врту едемском, да га ради и чува. И заповеди Господ Бог (Отац) човеку говорећи: Једи слободно са свакога дрвета у врту, али са дрвета од знања добра и зла, са њега не једи, јер који дан окусиш са њега, умрећеш.

И рече (Врховни ауторитет) Господ Бог (Отац у истинском сагласју са Сином у Духу Светом): „Није добро да је човек сам. Да му начиним друга према њему.“ Јер (у нераздјељивом истинском јединству) Господ Бог (Света Тројица) створи од земље све звериње пољско и све птице небеске, и доведе Адаму да види како ће коју животињу назвати, па како Адам назове коју животињу онако да јој буде име. И Адам надену име сваком живинчету и свакој птици небеској и свакој звери пољској, али се не нађе Адаму друг према њему. И Господ Бог (Света Тројица) пусти тврд сан на Адама, те заспа, па му узе једно ребро, и место попуни месом. И Господ Бог (Света Тројица) створи жену од ребра, које узе Адаму. А Адам рече: „ Гле ето кост мојих кости, и тело од мога тела. Нека јој буде име Жена, јер је узета од човека.“

Зато ће оставити човек оца свога и матер своју, и припиће се уз жену своју, и биће двоје једно тело.

Али змија беше лукавија од свих звери, које створи Господ Бог (Света Тројица), па рече жени: „Је ли истина да је Бог рекао да не једете са свакога дрвета у врту?“ А жена рече змији: „Ми једемо рода са свакога дрвета у врту, само рода са онога дрвета усред врта, казао је Бог (Отац) не једите и не дирајте у њега, да не умрете. А змија рече жени: „ Нећете ви умрети, него Бог (Отац, Син и Дух Свети) зна да ће вам се онај дан, кад окусите са њега, отворити очи, па ћете постати као богови и знати шта је добро и шта зло.“ И жена видећи да је плод на дрвету добар за јело и да га је милина гледати и да је дрво драго ради знања , узбра рода са њега окуси, па даде и мужу свом, те и он окуси. Тада им се отворише очи и видеше да су голи, па сплетоше лишћа смокава и начинише себи појас.

И зачуше глас Господа Бога (Оца), који иђаше по (Едемском) врту кад захлади (човјекова истинска љубав према Господу Богу – Светој Тројици). И сакри се Адам и жена му испред Господа Бога (Свете Тројице) међу дрвета у врту. А Господ Бог (Отац) викну Адама и упита: Где си? А он рече: Чух глас твој у врту па се уплаших, јер сам го, те се сакрих. А Бог (Отац) рече: Ко ти каза да си го? Да ниси јео са онога дрвета што сам ти забранио да једеш са њега? А Адам рече:“ Жена коју си створио са мном, она ми даде с дрвета, те једох.“ А Господ Бог (Отац) рече жени: „ Зашто си то учинила?“ А жена одговори: „ Змија ме превари, те једох.“

Тада рече Господ Бог (Отац у истинском сагласју са Сином у Духу Светом) змији:“ Кад си то учинила, да си проклета међу свим животињама и међу свим зверима пољским, на трбуху да се вучеш и прах да једеш целог живота. И још стављам непријатељство између тебе и жене и између потомства твога и потомства њенога, оно ће ти на главу стајати а ти ћеш га у пету уједати.“

А жени рече: „Теби ћу многе муке задати кад затрудниш, са мукама ћеш децу рађати. Жудња ће те терати мужу, а он ће господарити над тобом.“

Па онда рече (Бог Отац у истинском сагласју са Сином у Духу Светом) Адаму: „Што си послушао жену и окусио са дрвета с кога сам ти забранио рекавши да не једеш са њега, земља да је проклета због тебе, са муком ћеш се од ње хранити целог века, трње и коров ће ти рађати, а ти ћеш јести зеље пољско, са знојем лица свога јешћеш хлеб, док се не вратиш у земљу од које си узет, јер си прах, и у прах ћеш се вратити.“

И Адам надену жени својој име Ева, зато што је она мати свим живима. И начини Господ Бог (Света Тројица) Адаму и жени његовој хаљине од коже, и обуче их у њих. И рече Господ Бог (Отац у истинском сагласју са Сином у Духу Светом): „Ето човек поста један од нас знајући шта је добро а шта зло, али сада да не пружи руке своје и убере и са дрвета живота, те да до вјека живи!“ И зато га Господ Бог (Отац у истинском сагласју са Сином у Духу Светом) истера из врта Едемскога да ради земљу од које би узет. И истеравши човека настани га источно од врта Едемског и постави пред вртом Едемским херувима, с пламеним мачем, који севаше, да чува пут ка дрвету од живота .

ЖИВОТ АДАМА И ЊЕГОВОГ ПОТОМСТВА ВАН ЗЕМАЉСКОГ РАЈА

Иза тога Адам позна Еву жену своју, а она затрудње и роди Каина, и рече: „Добих човека од Господа (Оца).“ И роди опет брата његова Авеља. И Авељ поста пастир а Каин ратар.

А после неког времена, Каин принесе Господу (Оцу) жртву од рода земаљскога, Авељ принесе од првина стада свога и од њихове претилине. – И Господ (Отац) погледа на Авеља и на његову жртву. А Каина и на његову жртву не погледа.

А на Каина и његову жртву не погледа. Зато се Каин расрди много, и лице му се намргоди. Тада рече Господ (Отац) Каину: Што се срдиш? Што ли ти се лице промени? Јер ако чиниш добро, ведрином блисташ. А ако не чиниш добро, грех вреба као звер на прагу. Каин пак рече свом брату Авељу: „Хајдемо напоље“. И нашавши се на пољу скочи на брата Авеља и уби га.

Тада рече Господ (Отац) Каину: „Где ти је брат Авељ?“ А он одговори: Не знам, зар сам ја чувар брата свога? А Бог (Отац у истинском сагласју са Сином у Духу Светом) рече: „Шта учини! Глас крви брата твога виче са земље мени. И сада нека си проклет на земљи, која је отворила уста своја да прими крв брата твога из руке твоје. Кад земљу обрадиш неће ти више давати рода свога. Бићеш скитница и бегунац на земљи.“ А Каин рече Господу (Оцу): „Кривица је моја велика да ми се не може опростити. Ево ме тераш данас из ове земље да се кријем испред тебе, и да се скитам и потуцам по земљи, па ће ме убити ко ме сусретне.“ Господ (Отац) му рече: „Зато ко убије Каина, седмострука ће освета бити.“ И начини Господ (Отац) знак на Каину да га не убије ко га сусретне. И оде Каин испред

Господа (Оца) и насели се у земљу Наид источно од Едема.

А кад се људи почеше множити на земљи, и кћери им се народише. Видећи синови Божји кћери човечије како су лепе узимаху их за жене које изабраше. А Господ (Отац) рече: „ Неће се дух мој (Господњи – Свете Тројице) до века препирати с људима, јер су (трулежно) тело, нека им век живота буде сто и двадесет година. А беше тада дивова на земљи, а и после, кад се синови Божји састајаху са кћерима човечијим, па им рађаху синове, то беху снажни људи, од старине на гласу.

И Господ (Отац) видећи да је неваљалство људско велико на земљи, и да су све мисли срца њихова само зле, покаја се Господ (Отац) што је створио (кроз Сина у Духу Светом) човјека на земљи, и би му жао у срцу. И рече Господ (Отац у истинском сагласју са Сином у Духу Светом): „ Хоћу да истребим са земље људе, које сам створио, од човека до стоке и до ситне животиње и до птица небеских, јер се кајем што сам их створио.“

Али Ноје нађе милост пред Господом (Оцем).

Ово је историја Нојева. Ноје беше човек праведан и честит целог живота. По вољи Божјој (Свете Тројице) свагда живљаше Ноје. И роди три сина: Сима, Хама и Јафета.

А земља се поквари пред Богом (Светом Тројицом), и напуни се безакоња. И погледа (са небeса) Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) на земљу, а она беше покварена, јер свако тело поквари пут свој на земљи.

И рече Бог (Отац у истинском сагласју са Сином у Духу Светом) Ноју. „ Крај свакоме телу дође предаме, јер напунише земљу безакоња, и ево хоћу да их затрем са земљом. Начини себи лађу од дрвета чемпреса, и начини преграде у лађи, и затопи смолом изнутра и споља. И начини га овако. У дужину нека буде триста лаката, у ширину педесет лаката, у висину тридесет лаката. Пусти доста светлости у лађу и кров му сведи одозго од лакта, и направи врата лађи са стране и начини на три спрата; доњи, други и трећи. 2172Tue, 20 Aug 2013 08:52:00 +0000https://pouke.org/index/1346440445/1346440934/%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%BE-%D0%B1%D0%B8-%D0%BD%D0%B5%D0%B1%D0%B0-%D0%BC%D0%BE%D0%B3%D0%BB%D0%BE-%D0%B1%D0%B8%D1%82%D0%B8-r2171/

Адам и Ева. Они су створени од Господа Бога: Адам је живио 930 година, за Еву немамо податак колико је живјела. Обоје су, нажалост, умрли и дали дуг Земљи.

Лазар. Умро је, а Христос га васкрсну. По милости Божјој, Лазар опет поживје на Земљи и опет се упокоји. Христос рече: Склоните камен! Рече Марта, сестра умрлога: – Господе, већ заудара; јер је четири дана у гробу. Рече Исус (Богочовјек): – Не рекох ли ти да верујеш, видећеш славу Божију? Тада склонише камен где лежаше мртвац. А Исус (Богочовјек) подиже очи горе, и рече: – Оче, благодарим ти што си ме услишио (као Богочовјека)! А ја знадох (као твој једнородни Син) да ме свагда слушаш; него рекох народа ради који овде стоји, да верује да си ме ти (као Богочовјека) послао. И ово рекавши, викну (Божјим) громким гласом: – Лазаре, изађи напоље! И изађе умрли увијен по рукама и ногама погребним повојима, и лице му убрусом повезано. Исус (Богочовјек) рече: – Раздрешите га и пустите нека иде. Онда многи од Јудејаца који беху дошли Марији, видећи што учини (Богочовјек) Исус, повероваше у њега (Јн. 11, 39–46).

Илија и Енох. Живи су однесени на небо и вратиће се пред крај свијета да проповиједају о доласку антихриста; пострадаће обојица и дати дуг Земљи. Свето писмо каже за Светог Илију, пророка Господњег: И кад иђаху даље разговарајући се, гле, огњена кола и огњени коњи раставише их, Илија оде у вихору на небо (2. Цар. 2, 11). А за Еноха: Тако поживе Енох свега триста и шездесет и пет година. И живећи Енох једнако по вољи Божијој, нестаде га, јер га узе Бог (Пост. 5, 21–23).

Господ Исус Христос Бог наш. Родио се од вјечности као Бог, Оваплотио се на Земљи и умро као Богочовјек на крсту, дајући тако обавезан дуг Земљи.

Пресвета Богородица. Упокојила се, сахрањена дала дуг Земљи, и онда Господ Бог то благодатно тијело вазнесе на небо.

Дакле, сваки човјек који је рођен на Земљи мора вратити дуг Земљи. Видимо да закон који Бог (Отац кроз Сина Божјег у Духу Светом) постави важи за све, чак и за Господа Исуса Христа, који је испунио све законе Господње и Пророке.

Овдје нам се намећу мистична питања:

1. У ком небеском царству благодати обитава Богочовјек Исус Христос и Пресвета Богородица?

2. У ком небеском благодатном царству обитавају човјечанске природе Илије и Еноха, који су живи отишли на небо јер, по вољи Господњој, још нису дали дуг земљи?

3. У ком небеском благодатном царству обитавају душе угодника Господњи (светитеља)?

4. Или можда сви заједно обитавају у Царству Благодати?

Погледајмо шта о том благодатном јединству на Земљи каже Господ Исус Христос Бог наш:

И славу коју си ми дао (као Богочовјеку) ја сам (влашћу коју си ми дао) дао њима, да буду (са мном у Духу Светом) једно као што смо ми (у Духу Светом) једно. Ја (као Бог, да обитавам у Духу Светом) у њима и (као што) ти (обитаваш) у мени, да буду (у Духу Светом) усавршени у једно, и да позна свет (кроз благодат и силу Духа Светога) да си ме ти послао, и да љубиш (у Духу Светом) њих као што (у Духу Светом) мене (Богочовјека) љубиш (Јн. 17, 22-23).

А ево шта нам каже о благодатном јединству у Царству Благодати: Оче, хоћу да они које си ми дао (као Богочовјеку) буду са мном где сам ја, да (непрестано у Духу Светом) гледају славу моју коју си ми дао (као Богочовјеку), јер си ме (исто тако) љубио пре постања света (као Бога Сина Божјег) (Јн. 17, 24). Ако, рецимо, Богочовјек Исус Христос и Светa Богородицa обитавају заједно с благодатним анђелима у једном, човјечанске природе Илије и Еноха у другом, а душе угодника Господњих у неком трећем небеском благодатном царству – онда то некако више личи на благодатну раздвојеност, а не на нераздјељиво благодатно јединство.

Колико заиста има неба, то сâм Господ Бог зна, а човјек може само да нагађа.

Из Светог писма сазнајемо да постоје три неба:

1. Треће Небо – (Небо Вјечне Неисцрпне Животворне Крепосне Благодати)

То је Царство вјечне свјетлости – Царство вјечног Господа Бога, у којем Бог Отац обитава са Сином у Духу Светом.

2. Друго небо – духовно небо

То је од Бога-Оца кроз Сина у Духу Светом створено духовно небо, на којем обитавају свјетлоносна умствена духовна бића.

3. Прво небо – тварно небо

Наше небо, створено од Бога-Оца кроз Сина у Духу Светом, које видимо сопственим очима.

Скуп ова три неба сачињава небеса.

Свети јеванђелист Јован каже: Бога нико није видео никад. Једнородни (Бог) Син (Божји) који је у наручју (Бога) Оца, он га (са Тећег Неба) објави (Јн. 1, 18). Наиме: То је Небо Господње гдје нико од створених бића није ушао и видио Господа Бога тј. његову суштину

Свети апостол Павле збори: Знам човека у Христу који пре четрнаест година – да ли у телу, не знам, да ли изван тела, не знам, Бог зна – би однесен до трећег неба (тј. до Царства Вјечне Свјетлости). И знам да тај човек – да ли у телу, да ли изван тела, не знам, Бог зна – би однесен у рај (духовно небо) и чу (пред Престолом Господњим) неисказане речи које човеку није допуштено говорити (2. Кор. 12, 2–4).

Свети апостол Павле,

би однесен до Трећег Неба,

не у Треће Небо,

него би однесен у духовно рајско небо (пред Престо Божји),

и чу (пред Престолом Господњим – Дрветом живота) неисказане ријечи.

Свети Апостол Павле није видио Господа Бога, тј. његову суштину, него чу неисказне тајновите ријечи Господа Исуса Христа - које човјеку није допуштено говорити.

Треће Небо – Господње Небо – Небо Бескрајне Чистоте – Небо гдје не може да обитава творевина Господња, него само Божја суштина. То је Бескрајно Небо, у коме обитава Бог у Три Лица: Бог Отац и Бог Син Божји и Бог Дух Свети. То је Небо Вјечне Бескрајне Свјетлости . То је Небо Вјечног Божјег Мира у Духу Светом.

Треће Небо је необјашњиво: једном ријечју, то је бескрајни Свјетлосни Сјај Божје Славе и Моћи. Логички гледано, само у таквом бескрајном Небу може обитавати бескрајни Бог-Отац и Син у Духу Светом.

Треће Небо – ако само Треће Небо назовемо небесима, опет нећемо погријешити: то је Бескрајно Небо које нема краја, а само је Господ Бог Бескрајан.

Чини се природније и логичније да скуп три неба назовемо сједињеним називом небеса. На тај начин Сведржитељ све држи под својом контролом, а уједно се, бар се тако чини, све слаже у Светом писму. Доказ за то је: Јер сам сишао са (Трећег) неба не да творим вољу своју, него вољу Оца, који ме посла (Јн. 6, 38).

Небо гдје обитавају духовна умствена бића, створена од Бога-Оца кроз Сина у Духу Светом.

Небо гдје се вјечно слави вјечни Бог-Отац кроз Сина у Духу Светом.

Небо гдје нема туге и жалости, него вјечна благодатна радост.

Небо гдје вјечни Господ Бог стварањем духовних бића доказује да је и он сâм Дух.

Небо гдје се поштује воља Господња.

Небо гдје обитава царство животворне благодати.

Небо гдје су поједина духовна бића одбацила ту благодат и гдје је произведено прво зло (богопротивљење).

Небо гдје за зло (богопротивљење) нема мјеста.

Друго небо – створено од Бога-Оца кроз Сина у Духу Светом, има свој почетак.

Небо познања за човјека добра и зла.

Небо гдје обитавају свјетлост и тама.

Небо гдје се води беспоштедни рат.

Небо гдје се слави Господ Бог.

Небо гдје се мрзи Господ Бог.

Небо – долина плача.

Небо наде.

Небо створено од Бога-Оца кроз Сина у Духу Светом, које има свој почетак и, нажалост, крај.

Небо које ће се распасти.

Небо које ће нас вратити на почетак.

Свето јеванђеље по Матеју каже: И одмах ће се по невољи тих дана сунце помрачити, и месец своју светлост изгубити, и звезде с неба пасти, и силе небеске покренуће се. И тад ће се показати знак Сина Човечијег на небу. И тад ће проплакати сва племена на земљи, и угледаће Сина Човечијег где долази на облацима небеским са силом и славом великом. И послаће анђеле своје с великим гласом трубним; и сабраће изабране своје од четири ветра, од краја до краја небеса (Мт. 24, 29–31).

И одмах ће се по невољи тих дана сунце помрачити, и месец своју светлост изгубити, и звезде с неба пасти. – Кад ова свјетила (звјезде) по заповијести Господњој попадају са неба и Сунце и Мјесец своју свјетлост изгубе: И тад ће се показати знак Сина Човечијега на небу. Прво ће се на небу показати знак непрегледног крста: И угледаће Сина Човечијега где долази на облацима небеским са силом и славом великом. Пророк Јоил каже за овај страшни дан: Сунце ће се претворити у таму и месец у крв пре него што дође велики и славни дан Господњи. И биће да ће се спасти сваки који призове (истински) име Господње (Дел. 2, 16–21). – Из ових ријечи пророка Јоила увиђамо како се тварна свјетлост губи доласком Вјечне Свјетлосне Славе Господње.

И тад ће проплакати сва племена на земљи – једни за вјечну радост, други за вјечну жалост.

И послаће анђеле своје с великим гласом трубним; и сабраће изабране од четири ветра, од краја до краја небеса. – Оба неба, наше небо и духовно небо Царства Божјег, отвориће се (тј. долази иста благодатна свјетлост Господња која је била дан први), и ама баш нико неће моћи побјећи, нити се сакрити: ни човјек, ни нечастива сила – све је у моћној руци Господњој.

Са силом и славом великом. – Оно што разједини први човјек (земаљско и небеско Царство) дође да уједини Син Човјечји: све што је досад било скривено нашим тјелесним очима, отворило се. Отворило се небеско Царство Божје (тј. обасја сву васељену иста она благодатна свјетлост која би дарована - дан први), и благодатни анђели, по наредби Сина Човјечјег и по благослову Бога Оца, раставише добро од зла. Нечастива раслабљена сила и њихови истомишљеници, који су помрачили све благодатне дарове Господње, биће свезани од благодатних анђела и смјештени у њихово неблагодатно царство таме. И бациће их у пећ огњену; онде ће бити плач и шкргут зуба (Мт, 13, 42).

И сабраће изабране своје. – Сабраће изабранике Господње; Тада ће се праведници засијати као сунце у царству Оца свога (Мт. 13, 43), а остали ће бити препуштени својим господарима (злим анђелима), којима су служили.

Свети апостол Петар нам збори – ново небо, нова земља: А доћи ће Дан Господњи као лопов ноћу, у који ће небеса са хуком проћи, а стихије ће се ужарене распасти и земља и дела што су на њој изгореће. Па кад ће се све ово распасти, какви треба да будете ви у светом владању и побожности, чекајући и желећи да скорије буде долазак Божијег дана, од кога ће се небеса огњем запаљена распасти и стихије ужарене растопити. Нова пак небеса и земљу нову по обећању његову, чекамо где правда обитава (2. Птр. 3, 10–13).

Послије судњег дана све ће се утопити у једно благодатно небо, гдје је:

Царство Божје,

Ново небо – нова земља,

Гдје правда обитава.

Живот у вјечној заједници с Царем, гдје ће се у Духу Светом, тј. истини, миру, љубави и радости славити истински Господ Бог.

Свако ће се сјединита са својим господарем, коме је истински тежио.

Стим у вези, бдите, Господ Исус Христос наглашава:

Имајте (истинску) веру у (Истинитог) Бога. Јер заиста вам кажем: Ако ко рекне гори овој дигни се и баци се у море, а не посумња у срцу своме, биће му (по вјери) што год рекне. Зато вам кажем: Све што (истински) иштете у својој молитви, (и искрено) верујте да ћете примити; и биће вам.

Али да би човјек доспио у такво стање молитве, прво мора да се научи праштати: И кад стојите на молитви, (искрено) праштајте ако шта имате против кога; да и Отац ваш који је на небесима опрости вама сагрешења ваша. Ако ли пак ви (искрено) не опростите, ни Отац ваш који је на небесима неће опростити вама сагрешења ваша (Мк. 11, 22–26).

Кад се човјек томе научи, тад га Син Божји у Духу Светом учи да тежи истинском миру: – Иштите (од Оца благодат Духа Светога), и (кроз Сина Божјег) даће вам се; тражите (у Духу Светом), и наћи ћете (оно што је први човјек изгубио); и отвориће вам се (у Духу Светом шта вам је чинити да нађете кроз Мене – тај изгубљени вјечни мир Господњи). Јер сваки који (у Духу Светом) иште, (у Духу Светом кроз Мене) прима; и који (од Мене у Духу Светом искрено) тражи, (кроз Мене у Духу Светом) налази; и који куца (да кроз Мене задобије Духа Светога), (по благослову Оца мога кроз Мене у Духу Светом) отвориће му се (благодатно Царство Божје) (Мт. 7, 7–8).

То је све сажето у молитви Господњој:

Оче наш који си на небесима (Трећем Небу),

да се свети име Твоје,

да дође царство Твоје,

да буде воља Твоја и на земљи као на (духовном) небу (Царству Божјем);

хљеб наш насушни дај нам данас;

и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим;

и не уведи нас у искушење, но избави нас од злога.

Да би човјек трезвено (безбједно) приступио молитви Господњој, Син Божји савјетује: А ти када (хоћеш да) се молиш, уђи у собу своју (тј. отвори искрено срце своје), и затворивши (снагом мисли своје, уз помоћ Божју сва) врата своја (непријатељима својим), помоли се (искрено) Оцу своме који је у тајности (присутан у Духу Светом пред вратима срца твога); и Отац твој који види (твоју искрену намјеру) тајно, узвратиће теби (неизмјерном благодаћу Духа Светога) јавно (Мт. 6, 6).

Оче наш који си на небесима, да се свети име Твоје. – Бог Отац кроз Сина Божјег у Духу Светом јесте Владар свих неба.

...да дође царство Твоје. – А кад дође Син Човечији у слави својој и сви свети анђели са њим, тада ће сести на престо славе своје. И сабраће се пред њим сви народи, и разлучиће их једне од других као пастир што разлучује овце од јаради. И поставиће овце са десне стране себи, а јарад са леве. Тада ће рећи Цар (Господ Исус Христос) онима што му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца мога; примите Царство које вам је припремљено од постања света (Мт. 27, 31–34). С тим у вези, Син Божји и Дух Свети тачно знају какав ће бити судњи дан, али тај дан је у власти Бога Оца кад ће Он, као врховни ауторитет (кад се испуни вријеме), рећи: Готово је – сврши се. (Јер)Рече Господ (Отац) Господу моме (Исусу Христу): „Седи (као Богочовјек) с Моје десне стране док Ти непријатеље не положим под ноге“ (Пс. 110, 1).

...да буде воља твоја и на земљи као на небу. – Треће Небо – Царство вјечне свјетлости, гдје се Син Божји и Дух Свети саблаговоле и бескрајном нераздјељивом божанском љубављу поштују вољу свога Оца. Друго небо – Духовно небо, гдје живе свјетлоносни анђели и с благодатном љубављу поштују вољу Бога Оца. Прво небо – наше видљиво небо, гдје вољу Бога Оца поштује читава васељена (осим незадовољних богопротивника): апсолутно све на видљивом небу чему је Законодавац одредио законе по својој савршеној вољи. Без поштовања савршене воље Господње на Земљи нема савршеног склада и човјековог спасења.

...хљеб наш насушни дај нам данас. – Хљеб наш насушни јесте Исус Христос Бог наш: Тада им рече Исус: – Заиста, заиста вам кажем: није вам Мојсеј дао хлеб са неба него Отац мој даје вам (у Духу Светом) истинити хлеб са неба; јер хлеб је Божији (само) онај који силази (у Духу Светом) са неба и даје (вјечни) живот свету. Тада му рекоше – Господе, дај нам свагда тај (вјечни) хлеб! А Исус им рече: – Ја сам (вјечни) хлеб живота: који мени долази (у Духу Светом) неће огладнети, и који у мене (благодаћу Духа Светог) верује неће никад ожеднети (Пост. 6, 31–35). – Кроз ову заповијест човјек искреном молитвом, која у себи садржи искрено покајање, треба непрестано тражити милост Господњу да нас она кроз Сина Божјег у Духу Светом, врати у благодатно наручје Богу Оцу. Само у Духу Светом кроз Сина Божјег, тог спасоносног хљеба насушног, долази се у вјечно наручје Богу Оцу.

...и опрости нам дугове наше. – Ако будемо добро чинили и искрено опраштали, има наде да добру борбу свршимо и вјеру сачувамо – тада нећемо бити лишени блаженог насљедства, него ћемо чути: Добро, слуго добри и вјерни... уђи у радост Господара својега (Мт. 25, 21).

...не уведи нас у искушење. – Ако будемо брали само благодатне плодове Господње, који нам се од Бога Оца у Духу Светом нуде кроз Господа нашег Исуса Христа, тад смо безбједни. Ако због своје болесне радозналости пожелимо кушати плод знања добра и зла, искушење је неминовно.

...но избави нас од злога. – Никад не пожелимо кушати сатански плод, он у себи садржи богопротивност која води у вјечну смртну патњу, јер нечастива сила не пушта никога из својих злих канџи.

Добро пазимо, и ово нас строго опомиње: Јер нема ништа тајно што неће бити јавно, ни скривено што се неће дознати и на видело изаћи (Лк. 8, 17). Због тога: корисно гледајмо, корисно слушајмо, корисно говоримо, корисно служимо Господу Богу. А корисно ћемо за себе наћи тада кад будемо тражили корист за ближњега. Ко има просту вјеру у Господа Бога, милост Господња му кроз такву вјеру дарује многе благодатне таланте које бесебично дијели другима. Према томе, није богат онај који посједује духовно знање и надмено га чува, него онај који га по својој простоти несебично дијели. Дакле, усрећује нас несебична жртва, а не посједовање. Кроз такве духовне благодатне дивове Господ Бог нас све искрено позива за своју вјечну благодатну трпезу. И због тога смогнимо снаге да у себи пронађемо божанско уље и упалимо своје устајале жишке, да нас Господ препозна и вјечно угости. Бог (Отац – кроз Сина у Духу Светом) нам је дао велико богатство (божански разум), да њиме купимо Благодатну Вјечност. Ево, видите колико нам мало треба да будемо срећни, али, нажалост, истини за вољу, то мало нам недостаје због наших несмирених жеља.

Шта је истинска воља и крајњи циљ Бога Оца?

Бог Отац рађа и исходи из себе слободне Личности – Сина Божјег и Духа Светога. Ове Божје Личности личним примјером нам показују на који начин по својој бескрајној слободи воље обитавају у свом нераздјељивом Тројичном истинском јединству. То нераздјељиво суштинско јединство се пројављује кроз Њихове благодатне плодове, који су прожети божанским миром и бескрајном узајамном духовном љубављу. Овакво заједничко божанско јединство само по себи нема, нити може имати, у себи богопротивљење. Слиједимо пут Господњи, јер Бог Отац ни у чему не злоупотребљава свој врховни ауторитет, Он се у свему понаша као први међу равнима. Истовремено, Син Божји и Дух Свети, као слободне Личности, својом бескрајном послушношћу уздижу тај Очев ауторитет као симбол тог вјечног истинског јединства и тиме доказују да су вјечне Иконе свога Оца. Воља Бога Оца имала је за циљ прво оформити суштинско Божје породично нераздјељиво стабло (Свету Тројицу), које ће свима бити савршен примјер истинскoг узајамног служења. Уједно, прожимање ове вјечне благодатне животворне силе Господње требало је да обитава у сваком њиховом створеном разумном бићу, ако оно буде то истински жељело. Својом искреном чежњом за истинским друштвеним благодатним односом са својим створеним разумним бићима, Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) из своје превелике узајамне љубави створи с<]]>2171Mon, 19 Aug 2013 15:14:00 +0000https://pouke.org/index/1346440445/1346440934/%D1%81%D0%B2%D0%BE%D1%98%D0%B5%D0%B2%D0%BE%D1%99%D0%B0%D0%BD-%D0%BF%D0%B0%D0%B4-%D1%83-%D0%B5%D0%B4%D0%B5%D0%BC%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BC-%D0%B2%D1%80%D1%82%D1%83-r2170/

И засади Господ Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) врт у Едему на истоку, и онде настани човека, кога створи. И учини Господ Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом), те никоше из земље свакојака дрвета лепа за гледање и добра за јело, и дрво од живота усред врта и дрво од знања добра и зла (Пост. 2, 8–9).

Дрво од живота - Ово Дрво на Земљи израсло је као продукт вјечног благодатног (доброг) стања које нуди Господ Бог (тј. вјечног благодатног живота у миру, љубави и радости у Духу Светом).

Дрво од знања добра и зла - Ово дрво на Земљи израсло је као продукт тренутног стања на духовном небу.

То значи да се на духовном небу, поред стања добра, појавило и стање зла (неоправдано упорно незадовољство):

Стање благодатног добра. – На духовном небу обитавају благодатни анђели који су остали само у стању благодатног добра.

Стање добра и зла. – У том стању су анђели који су на духовном небу, из (благодатног) доброг стања, пали у зло стање, то су незадовољни анђели, који су сад становници поднебесја.

Узевши Господ Бог човека настани га у врту едемском, да га ради и чува (Пост. 2, 15). Господ Бог човјека настањује у Едемски врт да га ради. Јер Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) нас је створио да будемо радна бића, какав је и Он сâм.

...да га ради и чува... – Господ Бог није дао ову заповијест само првим људима него и нама: Едемски врт је земаљски врт у малом. Дужност човјекова је да поштује савршене (добре) законе Господње, да чува и његује све што је Господ Бог створио.

И заповеди Господ Бог човеку говорећи: Једи слободно са свакога дрвета у врту, али са дрвета од знања добра и зла, са њега не једи, јер који дан окусиш са њега, умрећеш (Пост. 2, 16). – Због присуства Бога Живог, Едемски врт био је божански обасјан и благодатно удешен. Због тога је плод са сваког дрвета био добар за јело и била га је милина гледати. Тако и плод дрвета од знања добра и зла није првим људима донио тренутну смрт, него је само разоткрио човјекову нечасну намјеру. Да се човјек, кад је дошао у искушење, својевољно одлучио за вјечни плод Дрвета живота, тј. да је рекао: Одлази од мене, сатано (ти лукава змијо), Господу Богу само хоћу да служим и желим да се кријепим само благодатним плодовима вјечне благодатне животворне Истине (Дрветом живота) – све би било другачије. Да би свако створено биће вјечно живјело, мора да буде укључено у овај неисцрпни благодатни извор (Дрво живота), јер ако се својевољно одвоји од тог извора, који својом окрепљујућом животворношћу твори вјечни благодатни живот, у том створеном благодатном бићу постепено се губе одлике вјечне боголикости. То се може повезати с благодатним Адамом: кад је по милостивој вољи Господњој био одвојен од Дрвета живота, изгубио је божанску мудрост и крепосна животна енергија постепено је исчезавала и његов тјелесни живот постепено ишао је ка трулежности.

А змија беше лукавија (најрадозналија) од свих звери (које су исто као змија осјећале да Адам и Ева нису више у првобитном благодатном стању али су и даље вјерно слиједиле вољу Господњу - тј. биле послушне својим замаљским господарима) које Господ Бог створи (Пост. 3, 1). – Свима нам је познато да змија спада у ред гмизаваца, а Мојсије је поистовјећује са звјерињем. С тим у вези, намеће се питање: Шта бјеше та мистична змија кад је Господ Бог створи – да ли је заиста била налик данашњим змијама или је то је била нека четвороножна животиња, слична данашњим звијерима? И ако је то била змија звијер, како ју је Господ Бог преобразио у змију?

Но, покушајмо унеколико одгонетнути ову мистичну тајну.

Ако су благодатни Адам и Ева имали дар да разумију животињски начин изражавања – што је „могуће“ јер их је Господ Бог благословио рекавши: И будите господари од риба морских и птица небеских и од свег звериња што гмиже по земљи (Пост. 1, 28) Јер Господ Бог створи од земље све звери пољске и све птице небеске, и доведе (будућем благодатном господару васељене) Адаму да види како ће коју назвати, па како Адам назове коју животињу онако да јој буде име (да би под тим именом сваку животињу могао умилно призивати и благодатно владати над њом) (Пост. 2, 19).

Ово створење Господње - замишљам на овај начин: Ова животиња, по свом изузетно необичном изгледу (прелијепи савршени спој птице, гмизавца, животиње – отуда „вјероватно“ потичу библијски нечастиви називи – аждаја, змија, звијер) - била је оличење савршене љепоте свеукупног животињског стваралаштва Господњег. У вези с тим, Адам и Ева имали су благодатни дар разумијевања језика животиња и захваљујући том дару, имали су умилно опхођење са свим животињама. Kако се с временом човјек приближавао своме својевољном паду, ова животиња својим беспријекорним осјећајним чулом осјети да њени господари (због претјеране радознале жудње ка дрвету од знања добра и зла) не носе у себи прводаровану благодатну пуноћу, својом животињском радозналошћу лукаво (тј. без дозволе свог господара Адама) уђе у Едемски врт и постаде најподесније средство нечастивог да преко ње изврши своју лукаву (пакосну) намјеру. Наиме, њен господар Адам добио је заповијест од Господа Бога да Едемски врт ради, одржава, његује и чува, да којим случајем не би нека животиња појела плод са дрвета од живота или исто тако, да се не би пењањем на дрво од знања добра и зла и дирањем његовог забрањеног плода – оскрнавила. С тим у вези, ова радознала животиња се увуче у Едемски врт, лукаво се попе на дрво од знања добра и зла, дирну или поједе овај забрањени плод у којем је по промислитељском допуштењу Господњем поред добра (истине) обитавало и заводничко нечастиво неистинско зло дејство. Просто речено: суштина дејства овог плода – оличење је изопаченог дејства палих анђела који су самовољно распети између спознања добра и зла. Кад тај чин су видјели Адам и Ева, запањило их је што ова животиња не доживи тренутну смрт јер: казао (нам) је Бог не једите и не дирајте у њега, да не умрете (Пост. 3, 2). Уједно, Ева и Адам кад видјеше да ова животиња (опчинита лукавим дејством нечастиве силе) објелодањује заповјест Господњу, само њима заповиђеној - жена сва збуњено обрадована рече змији: Ми (засад) једемо рода са свакога дрвета у врту (и рода са дрвета од живота још нисмо пробали), само рода са онога дрвета (у кога упорно - радознало и сумљичаво гледамо) усред врта (који бисмо радо пробали), казао је Бог не једите и не дирајте у њега, да не умрете (у својој похлепној жељи, коју ћете с временом изазвати у себи ако будете жудили својој неблагодатној самосталности) (Пост. 3, 2). А змија поново рече жени: Нећете ви умрети, него Бог зна да ће вам се онај дан, кад окусите са њега, отворити очи, па ћете постати као богови и знати шта је добро и шта зло (Пост. 3, 4). – Нечастиви је осјетио (упратио) да Адам и Ева веома радознало бацају поглед на овај примамљиви плод и није требало много убјеђивања (искушавања). – И жена видећи да је (овај) плод (као сваки други плод) на (сваком) дрвету (у Едемском врту, наизглед) добар за јело и да га је милина гледати и да је (ово загонетно) дрво (посебно) драго ради (са)знања (шта то Господ Бог од њих крије), (жељно) узбра рода са њега и (са жудњом га) окуси (и не доживи смрт, али видје да изгуби благодат), па даде (поражена) и мужу свом, те и он (радознало) окуси (Пост. 3, 6). – Нечастиви је од самог почетка имао подлу намјеру да превари Адама и Еву, јер му је од Господа Бога било допуштено да искуша човјека, да се види, да ли ће човјек искушан будући, остати у узвишеном благодатном достојанству - које му је повјерено (даровано) од Господа Бога.

Намеће се мистична тајна:

Да ли по допуштењу Господњем животиња може про-говорити?

Овај необичан догађај тјера на размишљање: И магарица видје анђела Господњег паде под ноге Валамом. А Валам се врло разљути, и стаде бити магарицу својим штапом. Тада Господ отвори уста магарици, те она рече Валаму: „ Шта сам ти учинила те ме већ бијеш трећи пут? А Валам рече магарици: „ Што ми пркосиш? Да имам мач у руци, сад би те убио. А магарица рече Валаму: „ Нисам ли ја твоја магарица? Јашеш ме откако сам постала твоја до данас, јесам ли ти кад тако учинила? А он рече: „Ниси“ (Број, 22, 27-30). С тим у вези, кад упоредимо (про)говор змијин и (про)говор магаричин - намеће се неизбјежно питање: Зашто Господ Бог (не)разумној змији рече (тј. обраћа се њој а не Адаму и Еви): „Кад си то учинила, да си проклета међу свим животињама и међу свим зверима пољским“ (Пост. 3, 14) – Да ли је ова (не)разумна животиња разумјела својим (не)разумом шта јој је Господ Бог изговорио?

Уједно, да је нечастивој сили могуће, по допуштењу Господњем, ући у животињу – потврђује овај догађај: И допловише у земљу Гадаринску која је према Галилеји. А кад он изађе на земљу, срете га неки човек из града у коме беху демони дуго времена, и у хаљине не облачаше се, и не живљаше у кући, него у гробовима. А кад виде Исуса, узвикнувши паде пред њим и из свег гласа рече: – Шта хоћеш од мене, Исусе, Сине Бога Вишњега? Молим те, не мучи ме! Јер он заповеди духу нечистоме да изађе из човека; јер га мучи много година, и везиваху га веригама и ланцима чувајући га, и кидаше везе, и тераше га демон по пустињама. А Исус га запита говорећи: – Како ти је име? А он рече: – Легион. Јер многи демони беху ушли у њега. И мољаху га да им заповеди да иду у бездан. А онде је пасло по гори велико крдо свиња, и мољаху га да им допусти да у њих уђу. И допусти им. А пошто изађе демон из човека, уђоше у свиње (исто као што уђe сатана у змију кад се попела на дрво од знања добра и зла); и јурну (подивљало) крдо (у којем је дух нечисти) са стрмени у језеро, и утопи се (Лк. 8, 26–32). – Овдје је важно поменути да нечастиви у животињу може ући само по промислитељском допуштењу Господњем, а у човјека улази ако он води богопротиван живот, тј. ако хули на Духа Светога, или пак због непокајаног смртног гријеха појединца или његових предака.

Како се то све, нажалост, могло збити?

Знамо да се Господ Бог починуо седми дан (субота), а овај немили догађај некако упућује на то да се човјеков пад десио у недјељни дан. Који?

И почину (Бог) у седми дан од свога дјела, које учини (Пост. 2, 2). – Ове ријечи Мојсијеве не би требало схватити буквално. Ријеч починути некако указује на невидљиво присуство Господње и препуштање човјека његовој бескрајној слободи воље. Кад би Бог у видљивом облику био стално присутан у Едемском врту, човјек не би могао да изврши своју радозналу намјеру, јер би га присуство Господње у томе спречавало. Замислите да је Бог био стално присутан у Едемском врту, рецимо у облику у каквом га је видио Свети апостол Јован, испуњен Духом у Дан Господњи: – И обазрех се онамо да видим глас који говораше са мном, и обазревши се видех седам свећњака златних, и усред седам свећњака Некога налик на сина човечијега, обучена у дугачку хаљину, и опасана по прсима појасом златним. А глава његова и коса беше бела као бела вуна, као снег, и очи његове као пламен огњени, и ноге његове као сјајни бакар кад се зажари у пећи, и глас његов као хука великих вода. И имаше у својој десној руци седам звезда, и из уста његових излажаше мач оштар са обе стране, и лице његово беше као сунце што сија у сили својој (Откр. 1, 12–16).

Застанимо на тренутак код ових ријечи. Кад их прочитамо с трепетном пажњом, мало ко би се усудио да подигне руку и убере овај забрањени плод. На овај начин човјеку би била свезана слобода воље и стално би га мучило радознало питање и у њему би тињало незадовољство повезано са сумњом да Господ Бог од њега нешто крије. Наиме, бескрајна слобода воље јесте дар Господњи, али кад се повеже с радозналошћу и сумњом, то је црв који човјеку не да мира. Да је, дакле, Бог у видљивом облику био стално присутан у Едемском врту, човјек би се стално сумњичаво питао зашто му Господ Бог нешто брани кад је плод на дрвету добар за јело и да га је милина гледати и да је врло драго ради (са)знања, тј. умиривања радозналости (Пост. 3, 6).

С тим у вези, кад су им се отвориле очи (тј. кад су пробали забрањени плод), тада Адам и Ева увидјеше да на њима, дотад најузвишенијим створењима на Земљи, више не обитава Богом дарована свјетлоносна благодатна хаљина, слична херувимској, која је њихову тјелесну голотињу красила безазленошћу (И (кад бјеху створени) свакоме од њих (Адаму и Еви) даде се (од Господа Бога благодатна) хаљина бела (Откр. 6, 11). Сада им се ова незадовољна (богопротивна) анђелска сила, која је испланирала ову подлу завјеру да напакости Богу Вјечне Љубави, подругљиво смијала, јер им је у тренутку пада у међуножју израстало обиљежје издајства и срамоте – које кријемо до данашњег дана, што их увјери да су се из благодатног стања преобразили у неко друго, њима непознато стање. То нешто срамно (нечасна жудња) многе од нас ће одвести у пропаст ако не будемо истински слиједили закон вјечног Божјег добра (тј. непрестано тежити ка истинском миру, љубави и радости у Духу Светом - које бесебично дарује истинско нераздјељиво јединство Господње). Наиме, кад видимо да се неко мало безазлено дијете игра голо, нико не обраћа пажњу на његову голотињу, јер је та голотиња невина (такву невину голотињу имали су Адам и Ева). А кад то уради одрасла особа (они који немају благодатне очи), једне то саблажњава, а друге тјера на страст и жудњу. Већина родитеља зна да дијете, иако је безазлено, понекад направи такву глупост да се човјек запрепасти, па због тога од свога савјесног родитеља добија васпитну мјеру. Тако Адам и Ева, који су створени са унутрашњим осјећањем безазленог дјетета, али са зрелим (мудрим) разумом (рецимо, кад је створен, Адам је имао онолико година колико је имао Исус кад је започео своју проповијед), направише велику глупост и савјесни Родитељ одредиће им васпитну мјеру. Овим чином својевољног одвајања од заједнице с Господом Богом човјек ће изгубити даровану му божанску благодатну мудрост. Нажалост, због непосједовања пуноће божанске благодатне мудрости у срцу, све до Другог Христовог Доласка Истина Господња ће се у човјековом уму пројављивати у магловитом стању јер многи неће разумјети Истину Божју, која је у Духу Светом написана у Светом писму.

И зачуше глас Господа Бога, који иђаше по врту кад захлади (Пост. 3, 8). – Шта нам ово говори? Кад су Адам и Ева прекршили заповијест Господњу, изгубили су благодатну узвишеност даровану од Господа Бога (достојанствену узвишену благодатну хаљину) и потпашће под непрестану пакосну и подмуклу кушњу незадовољних анђела.

Какав плод кушаш, таквог господара задобијаш и такав у теби дух влада, и то се огледа у даљем току догађаја:

И сакри се (оскрнављени) Адам и (оскрнављена) жена му испред Господа Бога међу дрвета у врту. А Господ Бог викну Адама и упита: Где си? А он рече: Чух (Божји благодатни) глас твој у врту па се (ја, неблагодатан) уплаших, јер (на себи више немам благодатну хаљину и због тога) сам го, те се сакрих. А Бог рече: Ко ти каза да си го? Да ниси јео са онога дрвета што сам ти забранио да једеш са њега? А неблагодатни Адам, у распећу добра и зла, рече: Жена коју си створио са мном, она ми (кад је кушала плод и видје да је изгубила благодат, мени подмукло) даде (плод) с дрвета, те (из неописиве жудње према Царском престолу) једох (Пост. 3, 9–12). Адам и Ева, благодатном мудрошћу коју им је даровао Господ Бог, знали су какву сврсисходност има свако дрво у Едемском врту. Супротно томе – суштинску спознају о дрвету од знања добра и зла нису имали у себи. Јер Бог Вјечног Добра, кад ствара благодатно разумно биће (анђелa или човјека), ствара га само са знањем о вјечном благодатном добру. На тим благодатним темељима почива Царство Божје – живот у вјечном добру у узајамној љубави, вјечном миру и нераздјељивој радости у Духу Светом. Наиме, кад Господ Бог створи човјека, човјек прво видје пред собом узвишену бескрајну свјетлосну славу Господњу (Свете Тројице), видје и благодатно свјетлоносно достојанство анђела у Царству Божјем. Уједно, видје и своје узвишено благодатно достојанство у том бескрајном Царству Благодати.

Нажалост, деси се човјеков својевољан пад: Адам, који би и без Евиног наговора кушао плод, не покаја се за свој преступ и не признаде своју кривицу – да је жудно желио да задобије божанство које није по вољи Вишњега, него се правда и сваљује кривицу на другог, јер за такву нечасну намјеру није имао никакво оправдање (осим искреног покајања). А Господ Бог рече жени: Зашто си то учинила? – не би ли жена бар признала своју кривицу. Али, Ева као и Адам наставља да испољава своје пало незадовољство, због чега се и она лицемјерно правда: Змија ме превари те једох (уједно прећуткујући њихову заједничку нечасну намјеру коју су својевољно произвели у себи) (Пост. 3, 8–13).

Да су Адам и жена његова након пада кушали плод Дрвета од живота, живјели би довијека, али у вјечном незадовољству. Због искреног непокајања изгубили су својом кривицом дар вјечног благодатног живљења у миру, љубави и радости у Духу Светом. Наиме, кад згријешише, повуче се благодатна животворна сила Господња и њихова благодатна свјетлост и Земља доживи проклетство и заједно са њом, све (човјек, животиње и биљке) постепено, ишло је ка неминовној трулежности. Праведни Судија је изрекао праведан суд: човјек је кажњен због непослушности према свом Господару (Богу), змија је кажњена због непослушности према свом господару (Адаму).

Претпоставка да се сатана наводно претворио у змију нема своју логичност. Наиме, духовна створења нити једу, нити пију, она на себи не посједују човјечанско или било које животињско тијело. Кад проклиње ову животињу, Господ јасно каже: ...да си проклета међу свим животињама и међу свим зверима пољским, на трбуху да се вучеш и прах да једеш целог живота (Пост. 3, 14). – С друге стране, нечастиви није тварна животиња и не обитава у пољу, не једе прах земаљски, нити се вуче на трбуху, јер је духовно биће и креће се, рецимо, брже од човјечије мисли.

Како је Адам непромишљено згријешио?

... и слава Господња обасја их (Лк. 2, 9).

Адам и Ева били су налик благодатним анђелима, али у човјечјем тијелу, и њихова благодатна сила коју им је Господ Бог даровао да владају Земљом била је изнад природних закона. То их је толико занијело (погордило) да су у себи произвели лажно стање да су равни своме Творцу и само је требало да их неко наведе да то и потврде. У њима се истог тренутка појавила наивна жеља да постану као богови, кад је нечастиви кроз змију изрекао велику лаж: Нећете ви умрети, него зна Бог (Отац и Син и Дух Свети) да ће вам се у онај дан, кад окусите с њега, отворити очи, па ћете постати као богови и знати шта је добро а шта зло (Пост. 3, 4). – Они се ниједног тренутка нису двоумили, јер овим лажним ријечима нечастиви је само осликавао њихово јадно (похлепно и дрско) стање, које су својевољно у себи непромишљено произвели. Од тада до данашњег дана Господ Бог се више не појављује у оваквој слави, и не даје човјеку толико изобилну благодат, него у оноликој мјери колико је човјеку потребно за његово спасење.

Нажалост, Адам и Ева не признаше своју страшну кривицу и на себе и читаву васељену навукоше проклетство јер све се преобрази у трулежно (пропадљиво) стање. Милостиви Господ Бог ипак даје човјеку могућност повратка Божјој заједници, али под видом покајне преображајне епитимије (искрено покајање, преображај кроз смрт, васкрсење). Уједно, лукавој змији Господ Бог промијени прводаровани изглед: Кад си то учинила (и непослушно ушла у Едемски врт), да си проклета (понижена) међу свим животињама и међу свим зверима пољским (које ће се ради тебе из питомог звјериња преобразити у дивље лутајуће звјериње), на трбуху да се вучеш и прах да једеш целог живота (Пост. 3, 14). – Иза ових ријечи Господњих прикривено је и одређено (загонетно) пророчанство спасења рода људског.

Зашто је ова необична животиња претворена у змију?

Човјек који је створен од Господа Бога на себи је имао толику благодат да је по благослову Господњем требало да влада Земљом, тј. природом.

И благослови их Бог, и рече им Бог: Рађајте се (благодатно) и (благодатно) множите се, и напуните земљу (благодатним потомством), и владајте (Мојом благодаћу) њом. И будите (благодатни) господари од (умилних) риба морских и од (умилних) птица небеских и од свега (умилног) звериња што гмиже по земљи (Пост. 1, 28). – Кад змија и човјек згријешише, Земља изгуби благодат и све доживје проклетство, тад змија и човјек по казни Господњој постадоше страни један другоме (јер човјек више нема тај благодатни ауторитет над цјелокупном створеном природом Господњом). Човјек више не влада Земљом и тим чином успоставља се сасвим другачији однос снага између њега и животињског свијета.

Тад рече Господ Бог змији: Кад си то учинила (и свог господара својим лукавим поступком навела на грех), да си (због тога) проклета (понижена) међу свим животињама и међу свим зверима пољским (јер из тебе је проговорила нечастива лаж), на трбуху (незаситом) да се вучеш и (удишући земаљски) прах (од кога створих човјека) да једеш целог живота (као опомену што си допринијела да све оде у трулежност). И још (у тебе) стављам (тај сатански смртни отров као стално) непријатељство (док је год овоземаљског живота) између тебе и жене и (стављам обострани страх) између потомства твога и потомства њенога, оно ће ти (не видећи те као такву) на главу стајати а ти ћеш га (из страха) у пету уједати (Пост. 3, 14). – У почетку је све било у благодатном опхођењу: свака животиња имала је, по вољи Господњој, благодатан приступ свакој другој животињи, па тако и човјеку. Кад човјек згријеши, Земља изгуби то благодатно достојанство у коме је обитавала.

А како су се неке животињске врсте преобразиле од биљоједа у небиљоједе?

Потом рече Бог: Нека проврве по води жива бића, и птице нека лете изнад земље под сводом небеским (Пост. 1, 20). – Нека земља пусти из себе жива бића по врстама њиховим, стоку, гмизавце и звери земаљске по врстама њиховим (Пост. 1, 24). – Једном ријечју, живот на Земљи је бујао у својој највећој снази јер је све врвјело од мноштва прелијепих разноразних (ситних, малих, великих и огромних) животиња.

И још рече Бог: А свему зверињу земаљском и свим птицама небеским и свим гмизавцима што по земљи гмижу и у чему има душа жива дао сам сву траву да једу (Пост. 1, 30). – Сав животињски свијет створен је да буде савршени биљоједни умјетник, јер он ће својом улогом коју им је одредио Творац одржавати (уљепшавати и косити) биљни свијет на Земљи. Из овог произлази да све животињске врсте почетку нису имале нагон да лове друге животињске врсте да би опстале и вршиле међусобну природну селекцију. Тај нагон се пробудио у њима онда када је човјек прекршио заповијест Господњу и тим чином животињски свијет изгуби међусобни умилни приступ и уједно пали господари Адам и Ева постадоше им странци. Овај нагон је у њиховој генетској банци података уграђен по милости Господњој – због могућег пада човјековог, јер ће сав животињски свијет, баш као и човјек, бити препуштене трулежној борби за опстанак. Након пада човјековог природна селекција, тј. пробуђени нагон који је дат од Творца, имаће своју савршену сврсисходност у будућем процесу развоја животињског свијета на Земљи. Потврда да је у почетку био умилни дух међусобног опхођења, то потврђују и Исаијине пророчке ријечи: И вук ће боравити са јагњетом, и рис ћ<]]>2170Mon, 19 Aug 2013 15:04:00 +0000