Шта нам о нашој немарности збори Св. Сарафим Саровски:

„У данашње време, због своје готово свеопште равнодушности према светој вери у Господа нашег Исуса Христа, због тога што нимало не обраћамо пажњу на оно што чини Његов Божански Промисао за нас, као и због тога што људи заборављају да опште са Богом, дошли смо дотле да смо се, може се рећи, готово сасвим удаљили од истинског хришћанског живота. Нама сада изгледају чудним речи Светог Писма...

И зато неки говоре: „Та места су несхватива...“ Али ту нема ничег несхвативог. До тог несхватања дошло је због тога што смо се удаљили од простодушности духовног знања првих Хришћана и, под изговором просвећености, запали у такву таму незнања, да нам се већ тешко свативим чини и оно што су наши стари јасно разумели...

Постали смо већ сасвим непажљиви према делу свога спасења, откуда и долази да и многе друге речи Светога Писма не узимамо у оном смислу у коме би требало. А све је то дошло отуда што не иштемо благодати Божје, нити јој допуштамо, по гордости ума свога, да се усели у душе наше, па зато ни немамо истинскога просветљења од Господа, које се ниспошаље у срце људима који су свим срцем гладни и жедни правде Божје. Ето, на пример, када се у Библији каже „духну Бог дах животни у лице Адаму првозданоме, којег саздаде од праха земаљског“ – многи ово тумаче као да то значи да до тога тренутка у Адаму није било душе и духа човјечијег, но да је постојало само тело, створено од праха земаљског у оном саставу, како то баћушка свети апостол Павле потврђује: Да буде свесавршени дух, душа и тело, за долазак Господа нашег Исуса Христа! (1. Сол. 5,93).

Сва три ова дела нашег бића, дакле, беху саздана од праха земаљскога, тако да Адам није као мртво но као делотворно (дествујуће) живо биће, слично осталим на земљи живећим и о-душе-вљеним Божјим створењима. Али, ево у чему је суштина човјекова: да Господ Бог потом није дунуо у лице његово овај дах животни, тј. благодат Бога Светога Духа, Који од Оца исходи и у Сину почива и ради Сина се шаље у свет, Адам – ма како да је био савршено саздан, првасходећи сва остала Божја створења, као круна творевине на земљи – остао би, ипак, у унутрашњости својој без Духа Светога, Који га узводи до богоподобног достојанства. И био би као сва остала створења, јер, иако би имао тело и душу и дух, унутра у себи не би имао Духа Светога. Када је, пак, Господ Бог духнуо у лице Адаму дух животни, тек тада је, по речима Мојсијевим, 'Адам постао душа жива' (1.Мојс. 2, 7), тј. савршено подобан Богу, и, као и Он, бесмртан у векове векова.“

Покушајмо на неки начин формулисати размишљање Св. Серафима Саровског о човјековом тијелу и души:

Душа жива (крв која животињи даје живот) → тијело → неразумна животиња → овакво својство има свака животиња, уједно и мајмун.

Душа жива (крв која човјеку даје живот) → тијело → човјек са ограниченим разумом → понашање оваквог човјека налик је, рецимо, понашању мајмуна.

Међутим, кад човјеку додамо разум сличан Божјем:

Душа жива (крв) → тијело → дух животни → разуман човјек → овакав човјек је подложан трулежној смрти тијела ако својевољно жели да живи без благодатне животворне енергије Господње.

Кад човјековом тијелу додамо ову вјечну благодатну животворну енергију, тијело добија дар вјечног живљења које је прожето благодатном мудрошћу Господњом:

Душа жива → тијело → дух животни → Дух Свети животворни → разуман човјек, са даром вјечног благодатног живљења.

Кад, напосљетку, све ово објединимо:

А створи Господ Бог човека (тијело и крв) од праха земаљског (које у себи нема својство Божјег разума) и дуну му (Господ Бог) у лице дух животни (вјечни Божји разум), и (тад) човјек поста (обједињена) душа жива → и наста разуман човјек са цјеловитом душом живом (тјелесан и духован) (Пост. 2, 7).

По овом питању, прво упоредимо Христову Божанску и човјечанску природу. Но, шта се то могло збити за Христовим духом (Божанска природа) и Христовом душом (човјечанска природа)? Позовимо се на Спаситељеве ријечи упућене покајаном разбојнику на крсту: Заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у рају (Лк.23, 43) И на ријечи упућене своме Оцу: И повикавши Исус из свег гласа рече: – Оче, у руке твоје предајем (човјечански) дух свој (да га у Духу Светом уз славопој небеских сила - узведеш до твог Престола). На крају Проскомидије кроз молитву исповједа се: "У гробу тјелесно, у аду с душом као Бог, у рају с разбојником, и на престолу био си, Христе, са Оцем и Духом, све испуњавајући, Неограничени". С тим у вези, по промислу Господњем, усмрћено Христово тијело остаје у гробу, Његова душа (човјечанска природа) заједно са разбојником одлази у Рај пред Престо Божји, Заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у рају, дух Сина Божјег (Божанска природа) одлази у ад да избави душе човјечије из сатанских верига, и тако, у неразјељивом јединству (Божански и човјечански дух Сина Човјечијег) са Оцем у Духу Светом све испуњавајући Неограничени. И на сличан начин извршено је Васкрсење: У недјељу, дана трећег, Сила Вишњег кроз Сина Божјег у Духу Светом враћа из Раја душу (човјечанска природа) Сина Човјечијег у тијело и истог трена настаје Васкрсење. Наиме, ако обе духовне природе (дух Сина Божјег и душа Христова) нису по вољи Господњој у истинском јединству напустили своје тијело, онда, нити је Син Божји био у аду, нити је душа Христова била пред Престолом Божјим. Правило које важи за човјечанску природу (душу) Христову), тако важи и за све остале душе кад напусте своје тијело и крену у сусрет своме Творцу. Нажалост, многе душе не стигну у ту спасоносну благодатну Луку (Царство Божје), јер их њихова тежина гријеха спутава. Митарства (царине) које је уз допуштење Господње поставила нечастива сила, не дозвољавају човјечанској души да стигне у Царство Божје. Овдје се очитује бескрајна љубав Господња, Господ Бог прима у своје Царство само оне који се истински покају, очисте и убијеле - да би на себе могли обући благодатну свјетлоносну хаљину. Јер: Благо ономе (као покајаном разбојнику на крсту), коме је опроштена кривица, коме је грех (од Господа) покривен (Пс. 31), и безбједно стигне у Царство Божје. Обрнуто, када би Господ Бог примао у своје Царство непокајане богопротивне душе човјечије - да ли би такво Царство имало свој истински благодатни мир. С тим у вези, човјек се каје и чисти од примјеса гријеха у заједничком садејству душе и тијела, а кад се душа одвоји од тијела – све је препуштено Господу Богу и милости његовој, ако Он кроз истинске молитве Свете Цркве и оних који се истински моле за наше спасење хоће да погледа на и најмање добро дјело које смо Њега ради учинили. Кад се душа одвоји од тијела, запрепашћења ће бити напретек јер Господ Бог је од нас тражио најмањи крст, али због тешког крста на којем се разапе Син Човјечији, тај вјечни угаони камен усљед нашег свјесног богопротивљења стоји као опомена.

Рече им Исус: – Зар нисте никад читали у писму: „Камен који одбацише зидари, тај постаде угаони камен“, то би од Господа и дивно је у очима нашим. Зато вам кажем да ће се од вас узети Царство Божије, и даће се народу који доноси плодове његове. И ко падне на овај камен, разбиће се; а на кога он падне, сатрће га (Мт. 21, 42–43).

Свети Кирило Александријски о души каже: “Можеш ли да замислиш, душо моја, какав ће те страх и ужас обузети у дан кад угледаш пред собом мрачна лица грозних и дивљих, сурових, немилосрдних и бестидних демона? Већ само виђење њихово страхотније је од сваке муке. На њих гледајући душа се испуњава смућењем, обузима је неспокој, жеља да се куд било сакрије само да их не гледа, да к ангелима Божијим припадне. На руке ангела примљена, и под њиховим окриљем проходећи ваздушна пространства и узлазећи на висину, душа на своме путу наилази на разна митарства (царине)-нешто налик на различите скупине духова што будно пазе на усхођење душа, заустављајући их и чинећи им препреке у стремљењу ка Царству.“ Уједно, Свети Јован Златоуст, описујући смртни час, учи: “Тада су нам потребне многе молитве, многи помагачи, мноштво добрих дела, велико заступништво анђела док пролазимо кроз ваздушно пространство. Ако нам је на путу за страну земљу или град потребан путовођа, колико су нам потребнији путовође и помагачи да нас проведу поред невидљивих власти и сила које господаре у ваздуху, а које се још називају и гонитељима, митарима, порезницима”

Наиме, кад Господ Бог нешто створи, то само по себи има предивну унутрашњу духовну и вањску тјелесну љепоту јер у стваралачкој природи Господњој не постоји деформисано (изопачено) стање. Кад Господ Бог створи духовни свијет и човјека, они су у себи и на себи имали благодатан свјетлоносни изглед. Духовно и човјечје тијело има својство преображаја, тј. преображава се из благодатног у неблагодатно и обрнуто. То је све условљено временским пребивањем благодатних божанских енергија Господњих у једном разумном бићу. С тим у вези, на судњем дану Бог Отац ће кроз Сина у Духу Светом сваком човјеку понаособ створити достојно тијело. Ова новостворена тијела, која су у тренутку васкрсења прелијепо изгледала, пред Христом и свима присутнима у трену ће се преобразити (или деформисати) по својој мјери раста. То и Христос наглашава: Пази, дакле, да светлост која је у теби не буде тама (јер у таквом тијелу више никад неће обитавати божанска благодатна енергија Господња). Јер ако је све тело твоје светло да нема ни једног дела тамна, биће светло цело као кад те светиљка обасјава светлошћу (Лк. 11, 35–36). А из прелијепих тијела оних који су се по милости Господњој удостојили да се кријепе благодатним плодовима Дрвета живота извираће божанска свјетлост по мјери њиховог раста у Христу. Такво васкрсло благодатно тијело и душа, по ријечима Христовим, не долази на суд, него ће бити присутно на страшном суду због свеопштег васкрсења живих и мртвих: Заиста, заиста вам кажем: Ко моју реч слуша и верује Ономе који ме је послао, има живот вечни, и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот вечни (Јн. 5, 24). – На овом страшном суду богопротивници ће овим својим неблагодатним изгледом осудити сами себе и Христос ће им рећи: „Идите од мене, проклети, у огањ, вечни који је припремљен ђаволу (кнезу овога свијета) и (злим) анђелима (слугама) његовим“ (Мт. 25, 41). Јер: Заиста вам кажем, не познајем вас (Мт. 25, 12).

С тим у вези, у почетку, сви анђели, обитавали су у благодатним животворним енергијама Господњим, а након њиховог пада – Бог вјечне љубави не нарушава даровано им вјечно живљење. Кад би Господ Бог тако нешто дозволио и човјечанској земљаној несмиреној природи – на Земљи би била вјечна долина нераспаднутих губаваца (замислите - на какву би деформисану огубану ругобу личио човјек након неколико хиљада година земаљског неблагодатног живота), какву чека богопротивног (непокајаног) човјека и пале анђеле на крају вијека. Због епитимије (најблаже казне), коју је по својој великој милости наложио благи Бог, човјечје тијело губи привремено право на вјечни живот. Својевољним одрицањем вјечне животворне благодатне енергије, тј. некријепљењем Богом Живим, у човјековом тијелу ће се постепено губити својство вјечног крепког живљења и тијело ће се по милости Господњој вратити у оно од чега је постало (земљу). Код палих анђела посриједи је нешто друго: њихов страшни духовни пад вјечним одрицањем Божје заједнице води их у немирну душевну (подивљалу) пропаст и због тога их Господ Бог на крају вијека мора свезати (оградити) заједно са својим истомишљеницима (човјеком), да не ремете божански мир онима који буду истински жељели да га носе у себи. Њихов богопротивни пут нема повратка, јер у њима је зло надвладало добро, њихов дух животни је подивљао и свјестан је своје унутрашње изопачености (злобе) и због тога већина палих анђела тежи да их Господ Бог претвори у ништавило (јер разумна створења немају ту силу да тај чин сама изврше), да би избјегли страшне унутрашње душевне муке које су произвели својевољном неописивом мржњом. Рецимо, када би промисао Господњи тежио ка ништавилу, да ли би вјечни живот имао било какав смисао? Замислите, живјети вјечно (и при том, не дај Боже, мијењати разне облике (не)разумног живота), да би, у будућности заједно с Господом Богом постали ништа – такво размишљање може имати само болестан (вјечно незадовољни) ум. Рецимо, кад би Господ Бог послије васкрсења живих и мртвих непокајане грешнике претворио у ништавило, да ли би се задовољио праведан суд обећан мученицима, паћеницима и страдалницима у име Христово? Или, рецимо, кад би Господ Бог праведнике васкрсао за живот вјечни, а непокајане грешнике за будуће ништавило, тј. да њихова васкрснута природа (душа и тијело) послије извјесних патњи струне сама од себе да би се зло затрло за све вијекове – каквог смисла има васкрсавати ову палу непокајану богопротивну природу. Зло се не може укротити (насилно смирити), али се може свезати, да би се од њега заштитили они који желе да вјечно живе у истинском миру. Тамо гдје зло по вољи Господњој буде ограђено, нити ће неко моћи у тај тор ући, нити ће ко моћи из њега изаћи. У том тору човјечанске несмирене (непокајане) душе Господ Бог са истинским жаљењем враћа у њихова тијела - да би поновно сједењене са тијелом живјеле вјечан живот у самовољној хаотичној „слободи“, прожетој вјечним немиром. Док угодницима Господњим биће с радошћу даровано вјечно благодатно живљење у Царству Божјем (вјечна бескрајна слобода у Господу), и тим чином истинска правда Господња биће задовољена у јоту. Имајмо на уму да оно што Бог обећа кадар је и учинити (Рим. 4, 20–21). Стога, непрестано тежимо истинском божанском благодатном нераздјељивом јединству (истинског мира, љубави и радости), које обитава у Господу Богу (Светој Тројици). Циљ вјечног живота у Господу Богу јесте да овдје на Земљи оваплотимо у себи истинску правду и вјечну боголикост и сјединимо је са Царством вјечне благодатне слободе. Наиме, када би Бог вјечне љубави све нас овако изопачене и надмене примио у своје Царство вјечног благодатног мира, замислите која би то кључала кречана била – непрестано несмирено међусобно битисање, јер у том Царству наводно не би смјели јавно испољавати своје пало незадовољство пред „страшним“ Царем. Да ли би Царство Божје имало своју вјечну будућност?

По обећању Христовом, свако тијело од Господа Бога задобија дар вјечног живљења. У удостојеним човјечјим тијелима обитаваће благодат Господња, а неудостојена богопротивна тијела добиће своју жељену вјечну слободу и вјечно ће живјети без благодатних плодова Дрвета живота (ван Божје заједнице). Ово неудостојено човјечје тијело није ни свјесно какве га страшне муке чекају. Не можемо ни замислити то јадно стање, када у сваком богопротивном човјеку обитава дух нечисти – какав ће то хаос бити у овој мрачној јами неутјешног плача. Читав ад ће се трести од шкргута зуба и јечати од болног плача јер ће у њему обитавати само дух нечистог живота. Духовна тијела нечастиве силе непрестано ће горјети у смрдљивом неугасивом огњу. Уједно, упорно ће покушавати да пробију благодатни огањ- да би допрли до свјетлоносних синова истинског мира (мисли се на непробојни Божји огањ којим ће у аду бити ограђен богопротиван човјек и нечастива сила). Овај огањ (Божји благодатни пламен који пржи непокајану савјест - тј. препознаје најмању богопротивну подвојеност) поразно ће утицати на њихову непокајану природу. (И он повика и рече: „Оче Авраме, смилуј се на ме и пошаљи Лазара нека умочи у (благодатну) воду врх од прста свога да ми расхлади језик; јер се (разједајуће) мучим у овоме пламену (Лк. 16, 24).“ Уједно, у тој хладној непрегладној мрачној јами, неуморно мичитељско присуство духа нечистог у човјековој незаштићеној неблагодатној природи творит ће само – несношљиво паклено мучење, прожето раздирућим болом. – И поврх свега тога, постављена је међу нама и вама (безданска) провалија велика (у којој обитава само несношљива хладноћа и шкргут зуба), да они који би хтели одовуд вама прећи, не могу; нити они отуда нама прелазе (Лк, 16, 26). У аду вјечно ће се осјећати она патња и бол каква је нанесена Господу Исусу Христу на крсту и сваком његовом створењу (тј. сваком човјеку понаособ). Док је човјек био у тијелу, благодат Божја није насилно обитавала у његовом срцу, него се усељавала уз обострану истинску сагласност. И кад човјека, по милости Господњој, осјени ова умилна Божја духовна радост, он у свом срцу осјећа благодатну топлину која нема мјеру и он само тежи ка вјечном сједињењу с благодаћу Господњом. Обрнуто, кад се уз човјеково сагласје усели нечастива сила, тад човјек у себи осјећа сатанску хладноћу и надменост која га наводи само на богопротивност и мржњу према Господу Богу. Кад у дан страшног суда Господ Бог препусти човјека злим анђелима, овај нечисти дух биће вјечно присутан у човјеку и он ће у себи осјећати неописив немир и вјечно неспокојство. Овако поробљена и свезана човјечја воља не може више да се покаје јер јој унутрашње зло то не дозвољава. Муке тјелесне непрестано вапиће Господу Богу и жељети избављење, али душа човјекова, свезана духом нечистим, неуморно ће га мучити и спречавати у томе. Господ Бог жели сваком створеном бићу избављење од вјечних паклених мука, али није до Њега, него до богопротивног (вјечно незадовољног) бића. Он никоме не суди, него удара печат ономе у чему смо сами себе осудили, тј. својевољно одлучили. Оне који су искрено вапили да на било који (искрен) начин задобију милост Господњу Господ Бог неће оставити сиротне, али онима који су искрено тежили сједињењу с нечастивом силом неће бити ускраћено то задовољство. Неки грешно мисле да се смјештањем непокајаних грешника у ову вјечну кућу (ад) Господ Бог на неки начин свети својим непослушним створењима, но овдје ће се унутрашње зло сукобљавати само са собом (тј. мучити само себе), јер у њему више неће обитавати нимало вјечног Добра. Из своје превелике љубави према овим јадним душама, у којима упорно влада самовољна незадовољствена несмирујућа подвојеност, Господ Бог ће вјечно нудити себе, али они неће моћи примити у себе тај вјечно задовољствени благодатни огњени мир Господњи.

Привремени живот: Кад му смрт покуца на врата, човјек углавном призива живот и радо би још живио у свом трулежном тијелу. Само су угодници Господњи с радошћу прихватали смрт јер су истинским благодатним сједињавањем са Духом Светим осјетили бескрајну љепоту благодатног живљења у заједници са Светом Тројицом.

Вјечни живот: Душа човјекова на судњем дану добија своје ново вјечно одијело (ново тијело), као доказ да је Господ Бог у почетку створио човјека за вјечно живљење у заједници с Њим. Они који се по милости Господњој удостоје Царства Божјег видјеће и осјетиће бескрајну љепоту тог благодатног царства. У Царству благодати човјеков живот имаће свој суштински смисао и бескрајну љепоту прожету миром и радошћу у узајамној бескрајној благодатној љубави са Богом Живим. С друге стране, у царству таме (паклу) човјек ће због тешких душевних и тјелесних патњи призивати смрт, но то му неће дозвољавати вјечно живљење. Вјечно живиш, али вјечно умиреш, призиваш вјечни мир, али спутава те вјечни немир, призиваш спокојство, а у теби обитава вјечно неспокојство, хоћеш да отвориш душу, а спречава те твоја подвојена савјест, призиваш Господа Бога и његову милост, а спутава те дух нечисти и његова немилост, призиваш свјетлост, а у теби вјечно обитава тама, призиваш топлоту, а у теби је вјечна несношљива хладноћа, призиваш радост, а вјечно плачеш и шкргућеш зубима. С тим у вези, довољно нам говори овај примјер: А кад нечисти дух изађе из човека, иде кроз безводна места тражећи (другу подесну особу да би нашао) покоја, и не налази. Онда каже: Да се вратим у дом свој откуда сам изашао, и дошавши нађе (га опет непокајан и без заштите Божје) празан, пометен и украшен (за нечисте духове). Тад отиде и узме са собом седам других (нечистих) духова горих од себе, и ушавши борави онде; и буде потоње горе човеку ономе од првога. Тако ће бити (у паклу) и овоме роду зломе (у вијекове вијекова) (Мт. 12, 43–45). Дакле, какав дух буде присутан у нама – с таквим духом ћемо се сјединити у будућем вијеку (наиме, на Земљи од тог насилног сједињења са нечастивом силом – чува нас бескрајна милост Господња и наши анђели чувари).

Коју светлост требамо слиједити?

У ВРИЈЕМЕ ОВО: И рече Бог (Отац у истинском сагласју са Сином у Духу Светом): ‘Нека буде светлост.’ И би светлост. И виде Бог светлост да је добра, и растави Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) светлост од таме. И светлост назва Бог дан, а таму назва ноћ. И би вече и би јутро, дан први (Пост. 1, 3–5).

Нека буде (благодатна) светлост. – Бог-Отац кроз Сина у Духу Светом дан први прво дарова Земљи и будућем небу исту божанску благодатну свјетлост као што је даровао духовним бићима у Царству Божјем. И све што буде створено, обитаваће у овој божанској благодатној свјетлости и будућа свјетила небеска биће, причасници ове невештаствене свјетлости. Јер ова свјетлост, дана првог, дарована је од Господа Бога читавој васељени, да благодатно обасјава Земљу као незалазно Сунце. Нажалост, човјек се с временом својевољно одрече ове свјетлосне благодати – јер кад Адам и Ева падоше, тад зачуше глас Господа Бога, који иђаше у врту кад захлади (љубав човјекова према Господу Богу)– јер сва васељена остаде без ове благодатне свјетлости и благодатне топлоте (Пост. 3, 8).

Првостворени благодатни човјек је кроз божанску свјетлост Сина Божјег у Духу Светом видио вјечну славу Бога Оца. То нам потврђује псалмопјевац Давид: Јер је у тебе (Оче) извор животу, твојом светлошћу (Оче) видимо светлост (твога Сина, кроз коју си дао живот свијету) (Псал. 35, 9). И апостол Јован збори: (од вјечности) Беше (Очева) светлост истинита која (кроз Сина у Духу Светом) обасјава свакога (преображеног) човека који (кроз божанску свјетлост Сина Божјег у Духу Светом) долази (Оцу) на (благодатни) свет (небески). У свету (у почетку) беше (присутна и божанска свјетлост Бога Сина Божјег), и свет (вољом Очевом) кроз њега (сав) поста, и (кад поново дође по вољи Господњој да и као Богочовјек буде свјетлост свијету, нажалост, заслијепљени греховни) свет га не позна. (Јн. 1, 9–10). Ту исту свјетлост видио је апостол Павле: И тако идући у Дамаск овлашћењем и наређењем од првосвештеника, у подне царе, видех на путу са неба светлост већу од сијања сунчанога, која обасја мене и оне који иђаху са мном (Да. 26, 13) Печат удара апостол Јован: У почетку беше Логос (Ријеч), и Логос беше у Бога, и Логос беше Бог. Он беше у почетку у Бога. Све кроз њега постаде и без њега ништа не постаде што је постало. У њему беше живот, и живот беше светлост људима. И светлост светли у тами, и тама је не обузе (Јн. 1, 1–5). И зато вјерујмо: у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божјег, Јединородног, од Оца рођеног прије свих вјекова; Свјетлост од Свјетлости, Бога истинитог од Бога истинитог; рођеног, не створеног, једносушног Оцу, кроз Кога је све постало.

И виде Бог светлост да је добра и растави Бог светлост од таме (Пост. 1, 4). –Растављањем свјетлости од безданске таме Бог уједно и Земљу постави на мјесто гдје и данас обитава, тј. постави је на оно мјесто гдје ће се редовно мијењати дан и ноћ.

Зашто је била „ведра“ ноћ?

Нека (на Земљи) буде (слична невештаствена) светлост (као што је дарована духовном небу). И би (таква) светлост (Пост. 1, 3).

Ова невештаствена свјетлост биће мјера свему и она ће у прва три дана Божјег стварања Земљи бити и Сунце (свјетлосни дан), и Мјесец и звијезде (ведра ноћ), јер у себи носи одређену благодатну свјетлосну прилагођеност даровану од свог Творца. Кад Господ Бог хоће да нешто створи, ствара то под видом благодатне свјетлости, којој није ограничена мјера и количина. Ако дан други није било присуство благодатне свјетлости која је причињавала одређеном безданском простору свјетлосну ведрину, онда је дио свода створен и раширен у таму, што је неспојиво с Божјим свјетлосним стваралаштвом. ]]>3003Tue, 24 Dec 2013 12:36:00 +0000https://pouke.org/index/1346440445/1346440934/%D1%81%D1%80%D0%B0%D0%BC%D0%BD%D0%B8-%D0%BF%D0%B0%D0%B4-%D0%B0%D0%BD%D1%92%D0%B5%D0%BB%D0%B0-%D0%B8-%D1%87%D0%BE%D0%B2%D1%98%D0%B5%D0%BA%D0%B0-r2983/

И истеравши човека настани га источно од врта Едемског и постави пред вртом Едемским херувима, с пламеним мачем, који севаше, да чува пут ка дрвету од живота (Пост. 3, 24). – Кад човјек по вољи Господњој би настањен у Едемски врт, Господ Бог постави врховног анђела Господњег (Луцифера Деницу) да чува дрво од знања добра и зла - из два разлога. Први - указује му бескрајно повјерење које доликује врховном Анђелу, да опомене човјека ако се човјек дрзне да својевољно проба забрањени плод, док Господ Бог буде одсутан у видљивом облику из Едемског врта. Други - Господ Бог уједно веома добро зна да анђео Господњи (Луцифер Деница) носи у свом срцу велико незадовољство и чином постављања на то мјесто уједно и њега ставља на кушњу - да ли ће се дрзнути и човјека покушати навести на зло (исто незадовољство које је произвео у себи). А Бог (Отац) рече: „Ко ти каза да си го (тј. да на себи немаш више благодатну хаљину)?“ (Пост. 3,11) – Да ли се ове ријечи Господње односе на нечастивог дрзника Луцифера Деницу - сами расудите. Због такве подле дрскости Господ Бог рашчини Луцифера Деницу и умјесто њега ... постави пред вртом Едемским (другог) херувима, с пламеним мачем, који севаше, да чува пут ка дрвету од живота (Пост. 3, 24). Како тај догађај описује пророк Језекиља: Овако вели Господ:„Ти си печат (ствалачког) савршенства (Господњег), пун си (био) мудрости (Господње), и сасвим си (благодатно) леп (створен). Био си у Едему врту Божјем (пред престолом Господњим - Дрветом живота и уједно чувао дрво од знања добра и зла), (пред Дрветом живота) покривало те је свако драго камење: смаргад, топаз, дијамант, хризолит, оникс, јаспид, сафир, карбункул смарагд и злато, онај дан кад си се родио начињени ти бише бубњеви и свирале. Ти си био херувим, помазан да заклањаш (дрво од знања добра и зла), и ја те поставих, ти беше на светој гори Божјој (Едемском врту), хођаше посред камења огњеног. Савршен беше на путевима својим од дана када се роди док се не нађе (љубоморно) безакоње на теби. Од мноштва (заводничке) трговине своје напунио си се изнутра (безумног) насиља, и (на духовном небу) грешио си (заводећи многе анђеле), зато ћу те бацити као нечистоту са горе Божје, и затрћу те између камења огњенога, херивуме заклањачу! Срце се твоје понесе (уображеном) лепотом твојом, ти поквари (светлоносну) мудрост своју (заводничком) светлошћу својом, бацићу те на замљу, пред (похлепне пале замаљске) цареве (Адама и Еву) ћу те положити да те гледају. Од мноштва (помраченог) безакоња свога, од неправде у (заводничкој) трговини својој оскрнавио си светињу своју (којој си обтавао), зато ћу (у Духу Светом) извести (на замљу Божји) огањ испред тебе, који ће те (кроз Сина Човјечијег) прождријети, и обратићу те у пепео на замљи пред свима који те гледају (као свог божјег цара). Сви који те (са обожавањем) познају међу народима препешће се од тебе (јер вјерујући теби и твојим лажима изгубише Царство Божје), бићеш страхота, и неће те бити довека“ (Јез. 28, 11-19). Наиме, тог кобног дана (недеља) док је Господ Бог видљиво био одсутан из Едемског врта, змија се лукаво попе на дрво од знања добра и зла. Истог момента, нечастиви дрзник сатана усели се у њу и своју благодатну силу претвори у магију, тј. Адаму и Еви причини да је змија једући овај плод, добила изглед нописивог божанства. Кад су пробали забрањени плод, истог трена (као обиљежје издајства) на њиховим полним дјеловима тијела почеле су расти срамне стидне длаке које кријемо до данашњег дана. Због тога Адам и Ева сплели су лишће од смокве и себи начинили хаљине, јер су се преобразили у неко друго, њима непознато стање. Кад Господ Бог рашчини Луцифера Деницу, наста побуна појединих анђела на духовном небу. Њихова се побуна састојала у томе да је Луцифер Деница од Господа Бога неправедно рашчињен и да Адам и Ева због своје радозналости не заслужују смрт. По том питању, Бог Отац, тј. истинска воља Господња (Свете Тројице) не прихвата такве пале брбљарије. Због тог палог незадовољства наста рат на духовном небу и у том рату незадовољни анђели бише збачени у поднебесје. То нам потврђује апостол Јован: И (након човјековог страшног пада, на који га подло наговори нечастиви) наста рат на (духовном) небу, (и у име истинског мира Господњег одважни) Михаил и (одважни) анђели његови заратише на (подмуклу) аждају, и ратова (подла) аждаја и (лицемјерни) анђели њезини, и не одолеше (истинским благодатним одважним слугама Господњим), нити им се више нађе места на (духовном) небу. И збачена би аждаја велика, стара (лукава) змија, која се зове ђаво и сатана, која (злоупотребом своје мудрости коју јој је Господ Бог даровао наставља и даље да) заводи сав васиони свет, и збачена би на земљу (у поднебесну сферу), и с њом бише збачени анђели њени (Откр. 12, 7–9). Након истјеривања незадовољне анђеоске силе са духовног неба и срамног пада човјековог, Адам се поклања Луциферу Деници као своме цару (јер је повјеровао његовим лажним обећањима - Све ћу ово дати теби ако паднеш и поклониш ми се, Мт. 4, 9), тј. своју кнежевску власт добровољно предаје у његове руке. Послије ових немилих догађаја, Луцифер Деница и његови поданици имали су благонаклоност према човјеку, тј. били су истомишљени „пријатељи“. То неблагодатно пријатељство трајало је све док се није родио Каин, а поготово Авељ. Авељ је био благочестив и чезнуо је само за благодаћу Господњом и он је као такав по плану нечастиве силе морао бити уклоњен са лица земље. Да би се тај подли чин извршио, нечастива сила нашла је најбољу подлогу у незадовољном Каину. Још кад придодамо Адамов покајни вапај Господу Богу да добије поново мушког потомка (Сита), нечасива сила се окреће против човјека и упорно тежи да га уништи. С тим у вези, милостива воља Господња премудро дела и савршено припрема спасење (избављење) рода људског из канџи ђавољих. По Њиховој савршеној (доброј) вољи Син Божји у Духу Светом оваплоћује се у истинској служитељици Госпoдњој Дјеви Марији. Наиме, Син Божји није тек тако очовјечио. План очовјечења и спасења рода људског имао је веома дубок и савршен смисао. По том питању, требало је разрадити савшени план како избјећи све сплетке ђавоље да би се Син Божји родио, притајено растао, припремао се у Духу Светом за будућу спасоносну јеванђељску проповјед, био разапет на крст, васкрсао и побједио смрт и самим тим испунио у свему истинску вољу Господњу (Свете Тројице). Том савршеном јеванђељском мисијом Син Божји часно се избори за своје Царство које му је од вјечности намјенио његов Отац. Задатак нимало лак, али је заиста савршено одрађен - достојан истинског дивљења. Све је било подређено само једном циљу, а то је да се од самог зачећа човјечанска природа у Духу Светом истински сједини са божанском природом Сина Божјег и приведе Богу Оцу. Самим тим, Син Човјечији доказује да свака човјечанска природа може бити непрестано сједињена са Господом Богом (Светом Тројицом) ако то она истински жели. Зато ће вам сам Господ дати знак, ето девојка ће затрудњети и родиће сина, и наденуће му име Емануло (као дијете, божанско), масло и (духовни) мед јешће, док (у Духу Светом) не научи одбацити зло (које обитава у свијету), а изабрати добро (које ће многе привести спасењу) (Ис. 7, 14). Кад је Син Човјечији напунио тридесет година, Његова човјечанска природа била је у Духу Светом иста као Адамова природа кад је био створен. ...Као што ни Син Човечији није дошао да му служе, него (је послушно сишао с неба међу греховни свијет) да (предано у Духу Светом) служи (Богу Оцу и да својим истинским служењем покаже како се одолијева свим искушењима и ни за јоту не одступа од воље Господње) (Мт. 20, 28). Ја дођох (на Земљу као истински Пастир Божји) да (све подучим божанској Истини, да у себи вјечни благодатни) живот имају и да га имају у (вјечном благодатном) изобиљу. Ја сам пастир добри (који у Духу Светом слуша истински глас Оца свог) (Јн. 10, 7–11). Истински гледано, Његова човјечанска природа одољела је свим искушењима, чак и у тренутцима колебљивости није поклекла (пала), него је истински призивала Бога Оца за помоћ. И јави му се (крепосни) анђео (Господњи) с неба крепећи (причешћујући) га (плодом Дрвета живота). И будући (Његова човјечанска природа) у смртној борби (сад укрепљена плодом Дрвета живота), мољаше се (Богочовјек Исус) усрдније, а зној његов беше као капље крви које капљу на земљу (Лк. 22, 43–44). Кад је Син Човјечији обавио у потпуности своју Месијску мисију и привео своју човјечанску природу Богу Оцу, Бог Отац рече свом истински вољеном Сину - Рече Господ (Отац) Господу моме (Исусу Христу): „Седи с Моје десне стране док Ти непријатеље не положим под ноге“ (Пс. 110, 1).

У овој борби између човјека и палих анђела, тј. између добра и зла које се у њима прожима, Господ Бог хоће да с временом одвоји само оне који истински желе да у њима непрестано обитава вјечна неразјељива благодатна Истина.

Погледајмо шта Свети Серафим Саровски каже о првоствореном човјеку и рајском насељу:

„Али ево у чему је сила и слава човекова. Господ Бог је после удахнуо у Адама дах живота, то јест благодат Господа Бога Духа Светога, Који од Оца исходи и у Сину почива и ради Сина се у свет шаље. Адам је виши од свих створења Божијих, круна Божијег стварања на земљи, зато што има у себи Свесвети Дух Божији. Тек када је Господ удахнуо у Адама дах животни, он поста „душа жива“, то јест, савршено подобан Богу и као Он бесмртан у векове векова. Читава природа била је покорна Адаму као љубимцу Божијем и као господару и цару твари. И све живо умиљавало се њему као најсавршенијем створењу Божијем на земљи. Онај дах животни који је Творац васељене и Сведржитељ Бог удахнуо у Адама испунио је Адама толиком мудрошћу да никада није било, нити ће бити на земљи мудријег човека. Кад му је Господ заповедио да надене име тварима, Адам је свакој твари дао такво име које управо одговара њеним својствима. Тим истим дахом живота Адам је чуо Господа како ходи по рају, разумевао речи Божје, разумевао беседу светих анђела, као и језик звери, птица и осталих животиња. Сад је све то сакривено од нас, палих и грешних. Међутим, Адаму је све то било јасно. Ту исту мудрост Господ Бог је даровао и Еви и створио је, не од праха земаљског, него од тела Адамовог у Едему сладости, у рају који је Он посадио на истоку. А да би њих двоје могли заувек задржати у себи та бесмртна благодатна и савршена својства оног даха живота, Бог је подигао усред раја Дрво Живота у чијим се плодовима чувала суштина и пуноћа дарова Божанског даха. Да Адам и Ева нису згрешили, то би и они и све њихово потомство могли, једући плодове с Дрвета Живота, вечно одржавати у себи животворну силу Божије благодети, бесмртну младост, вечну пуноћу тела, душе и духа, бесмртност и непролазно блаженство. Али, кад су они превремено и противно заповести Божијој окусили плод са дрвета познања добра и зла, и себе изложили невољама које су биле последице преступања заповести Божије тада су се лишили тог неоцењивог дара благодати Духа Божијег, тако да до самог доласка у свет Богочовека, Господа нашег Исуса Христа, Дух Божији не беше у свету, јер Исус не беше прослављен (Јн. 7, 39). Па ипак, то не значи да у свету уопште није било Духа Божијег. Његово присуство само није више било онако потпуно као што је било у Адаму, или после у нама православним хришћанима.“. Упечатљив доживљај тог истог рајског (Едемског врта) насеља налазимо и у житју светог Андреја Христа ради јуродивога (9. вијек). Његов опит забиљежио је светитељев пријатељ Никифор: „Једном приликом, током страшне зиме, када је свети Андреј укочен од мраза и готово мртав лежао на градској улици, изненада је у себи осјетио топлину и угледао прекрасног младића чије је лице блистало као сунце. Он је светога спровео до Раја и до трећег неба. Божјом вољом остао сам двије недеље у слатком виђењу ... Нашао сам сам се у прекрасном и блиставом Рају. Моји ум и срце били су задивљени неописивом красотом Раја Божјег и ја сам се наслађивао корачајући по њему. Тамо сам видјео мноштво вртова пуних високог дрвећа које је њихањем својих врхова радовало моје очи. Са његових грана распростирао се снажан миомирис... То дрвеће се по својој љепоти не може упоредити ни са једним овоземаљским дрветом. У тим вртовима било је много златокрилих птица, снијежнобјелих или најразличитијих боја. Сједјеле су на гранама рајског дрвећа и пјевале тако чудесно да сам од љепоте њиховог појања био у испуњењу...“

По ријечима Блаженог старца Серафима, дах животни који је Творац васељене и Сведржитељ Господ Бог удахнуо у Адама има своју савршену логичност. Наиме, први човјек био је створен у благодатном (бескрајном – мудром) стању, али својим падом преобрази се у неблагодатно (ограничено – немудро) стање. У човјековом уму обитавала је бескрајна божанска благодатна мудрост, коју му је у самом почетку даровао Творац. Нажалост, човјек се својевољно одрече ове непроцјењиве благодати и дође у стање ограничености свог немоћног (трулежног) ума. Божанска мудрост човјековом уму нудила је савршен бескрајан развитак у благодатним мислима, прожетим благодаћу Духа Светога. Човјеков ограничени неблагодатни ум непризивањем ове благодати Господње с временом отишао је чак у дивљаштво. Доказ за то су многа племена која су кроз вијекове у себи својевољно изгубила осјећај савршеног Бога јер су непрестано и тврдоглаво призивали богове који су их одвели до најнижег степена примитивизма (дивљаштва). Да је, којим случајем, човјек остао сједињен са Господом Богом, људски род имао би неограничене мислене благодатне могућности и савршено би се развијао. Промислите: Да је заиста остало све у Божанској благодати – а све је Њиме и (само) за Њега (као Богочовјека) саздано (Кол. 1, 14) – да ли би се дуго чекало да с нама у Царству Божјем обитава Бог у човјечијем тијелу?

Разлог човјековог пада лежи у томе:

Нечастиви је у себи носио неописиву љубомору и завист што ће Син Божји као Богочовјек владати сједињеним благодатним земаљским и небеским Царством и због тога наведе Адама и Еву на страшан пад. Суштина човјековог пада лежи у сљедећем: први човјек створен је с великом благодатном пуноћом. Адам је посједовао дар виђења будућих благодатних догађаја па је тако видио и свог Цара (Сина Божјег) како као Богочовјек влада благодатним родом нашим земаљским, сједињеним с духовним благодатним Царством Божјим. С временом, и у Адаму проклија сјеме љубоморе и зависти (прожето наметнутим мисленим дејством нечастивога) и он се веома обрадова што ће преко забрањеног плода дрвета знања добра и зла прије Сина Божјег постати самостални богочовјечански цар, тј. дрско хтједе да заузме Његов будући Богочовјечански Царски престо. Благодатни Адам и Ева били су по вољи Господњој створени да, као благодатни кнез и кнегиња, размноже благодатни човјечански род и благодатном мудрошћу владају Земљом. Син Божји пак од вјечности је био одређен од свога Оца да као оваплоћени Богочовјечански Цар божански влада сједињеним земаљским и небеским Царством. Али, нажалост, умјесто да први благодатни човјек испуни вољу Господњу, он се успротиви. И Син Божји дође да нам личним примјером покаже како се истински служи Богу Оцу – као што ни Син Човечији није дошао (у својој моћној Божанској сили) да му (у страху) служе, него (је послушно сишао с неба међу греховни свијет) да (скрушено) служи (Богу Оцу и да својим истинским служењем покаже шта је истинска воља Очева) (Мт. 20, 28).

Богочовјек Исус показао нам је својим примјером живота како је први човјек Адам требао живјети и поштовати све законе Господње. Христос се родио без гријеха, као што су Адам и Ева створени без гријеха. Адам и Ева послушаше сатану и пожељеше да буду као горди кнез немира, који кроз своје непрестано пакосно незадовољство жудно тежи да сједне на царски Престо, а Богочовјек Исус отјера од себе сатану, кнеза овога свијета, јер само жели да у Духу Светом испуњава вољу Господњу, тј. предано служи Богу Оцу.

С тим у вези, направимо мало поређење:

Анђео Луцифер Деница, створен је са насвјетлоноснијом благодатном пуноћом мудрости Господње, имао најузвишеније свјетлоносно достојанство, погорди се, разједини се са Господом Богом (Светом Тројицом).

Благодатни човјек Адам, створен је са великом благодатном мудрошћу Господњом коју до сада ни један грешан човјек није имао у себи, постављен за владара Земље и као такав би настањен међу изобиље плодова земаљких, погорди се (незадовољан би), разједини се са Господом Богом (Светом Тројицом).

Бог Син Божји, у личности Исуса Христа савршено обједини оно што Адам и Луцифер Деница разјединише, по вољи Господњој, роди се у неусловној пећини, живио веома скроман (сиромашан) живот, не успротиви се (у свему показа своје истинско задовољство), него у овој грешној долини скрушено и са страхом Божјим у себи Богочовјеку сачува Тројичну сједињеност тј. у свему испуни истинску нераздјељиву вољу Господњу (Свете Тројице).

Застанимо на тренутак код још једног малог поређења.

Стари завјет:

Петак.

Дан кад је створен благодатни човјек Адам. – А створи Господ Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) човека од праха земаљског и дуну му Бог у лице дух животни, и поста човек (благодатна) душа жива (Пост. 2, 7). – И благодатни човјек поста слободно разумно створење, слично Господу Богу, тј. доби благодату узвишеност и поста подобан - вјечно узвишеном Господу Богу.

Субота.

И благослови Бог седми дан, и посвети га, јер у тај дан почину од дела свог (Пост. 2, 3). – Дан кад Бог почину и препусти човјека бескрајној слободи воље.

И недјељног дана. Којег?

Десио се дан жалости – кад благодатни Адам изгуби благодатни живот (разапе се) – жудно окуси плод са дрвета од знања добра и зла.

Нови завјет

Петак.

Дан жалости – кад човјек уз помоћ кнеза овога свијета разапе Богочовјека Исуса и одузе му живот и покуша га поистовјетити с обичним смртним човјеком.

Субота.

У царство таме (ад), гдје је душа Адамова обитавала, долази Син вјечне љубави, избавља Адама (и све оне који су вапили за истинским спасењем) из сатанских верига, у које је био окован. Адама је ту довело његово непрестано незадовољство. Наиме, Адама је нечастиви преко безумне змије убиједио да ће, ако га послуша и куша забрањени плод, постати бесмртни богочовјек (бесмртни Богочовјек је Господ Исус Христос, док дар вјечног живљења - имао је благодатни човјек Адам кад је био створен). Нажалост, тим чином Адам паде и својевољно опредјели се за нечастивог (злог) господара. Слично томе, Богочовјека Исуса нечастиви је наговарао да му се поклони (Све ћу ово дати теби ако паднеш и поклониш ми се, Мт. 4, 9). Богочовјек Исус не паде и тим чином отвори нам врата вјечног живота (бесмртност).

Недјеља.

Дан радости – кад Бог Отац у Духу Светом васкрсну Сина Свога и побиједи смрт и дан жалости (смрт), преобрази у дан радости – нова нада у живот вјечни.

Зашто се сада слави недјеља, а не субота?

У Старом завјету субота је била дан кад се славио Господ Бог, јер се доврши небо и Земља. Недеља је била дан срамоте и жалости због човјековог нечасног пада.

Кад је Син Божји васкрсењем побиједио смрт и човјеку вратио наду за вјечни живот, од тада се недјеља, сама по себи, слави као дан радости.

О овоме наш Моћни Заштитник каже: Или нисте читали у Закону како суботом свештеници обесвећују, у храму суботу обесвећују, па нису криви? А ја вам кажем да је овде већи од храма (већи од постања неба и Земље). Кад бисте пак знали шта је то: „(сваког дана) Милост хоћу (да чините људима) а не (само суботње) жртвоприношење“, (тад) не бисте осуђивали невине. Јер је Син Човечији господар и суботе (ако се добро чини у славу Господњу) (Мт. 12, 5–7).

Бога нико није видио никад; Јединородни Син који је у наручју Оца, он га објави (Јн. 1, 18).

Овдје нам се намећу загонетна питања:

1. У каквом облику видје Бога благодатни Адам?

2. У каквом облику видје Бога неблагодатни Адам?

3. Суштину Божју сигурно није видио, али у каквом га је Адам облику видио?

Благодаримо Протођакону Игору Балабану, који се налази у пратњи Митрополита Амфилохиа, на тонском запису предавања.

http://www.svetigora.com/audio/download/13948/16.12.2013.%20KATEDRA_O%20TAJNI%20CRKVE_Mitropolit%20Nova%20Gracanica.mp3

Светигора

Ово је био и више него довољан повод да, са благословом Епископа нишког г. Јована, у Богословију Светог Кирила и Методија у Нишу 13. децембра 2013. године дође и о оцу Александру говори један од његових ученика, Епископ бихаћко-петровачки г. Атанасије. Наслов предавања је био Радост живота у делу и личности оца Александра Шмемана.

Уводну реч дао је свештеник Бобан Стојковић, професор Богословије, после чега се присутнима у великој сали Богословије обратио владика Атанасије. У једночасовном предавању Владика се осврнуо на детаље из познанства са великим богословом Цркве, као и на аутентично богословље, следећи Светим Оцима. По личном ставу епископа Атанасија, отац Александар је највећи духовник Цркве у XX веку.

http://www.svetigora.com/audio/download/13952/16.12.%20KATEDRA_Vl.%20Atanasije%20Rakita_O%20SMEMANU.mp3

Светигора

– Све три Свете Тајне су уствари једна Тајна – Тајна Христова. Крштења нема тамо где нема покајања, тј. метаноје или преумљења. Исто тако, ни Крштење није завршено без Миропомазања. А смисао Крштења је одувек у учешћу у Евхаристији.

Из сведочанстава aпостолског периода сазнајемо да су Крштење, Миропомазање и Евхаристија сматрани једном и нераздвојном тајном. Познато је да су апостоли после Крштења на новокрштене полагали руке, а затим је вршено ломљење хлеба и причешћивање новопросветљених. У Православној Цркви не постоји, као код римокатолика, временско раздвајање Крштења и Миропомазања, и тиме раздвајање Крштења и Причешћа, од седам година. Ово раздвајање није никада било прихваћено од Отаца Цркве, јер по речима Св. Симеона Солунског „ако неко не прими Миропомазање, није потпуно крштен“. Тиме Св. Симеон наглашава да Крштење, као „живот у Христу“, и Миропомазање, као „живот у Светоме Духу“, нису одвојени видови духовности и не могу постојати засебно, будући да је реч о једној, двојединој реалности која новокрштеног уводи у Цркву.

Да је Крштење, као тајна увођења верника у Цркву, неодвојиво од Евхаристије види се и по заједничком возгласу којим почињу обе тајне: Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа... Дакле, основа Крштења и његов оквир јесте Евхаристија. Крстити се – значило је стећи право учешћа на евхаристијском сабрању. Св. Григорије Палама је указивао на то да, поред Евхаристије, посебно место међу Светим Тајнама припада Крштењу, јер је у овим двема тајнама суштина нашег спасења, пошто је у њима сажет целокупни Домострој Богочовека.

У Цркви су се дуго водили разговори о оправданости крштавања мале деце. Како мала деца не пролазе период катихумената, који је у раној Цркви трајао три године за одрасле, и како деца у најранијем узрасту приступају Крштењу и Причешћу?

– Због велике смртности деце у стара времена Црква је прихватила могућност да се и деца у најранијем узрасту крштавају, како не би умрла некрштена. Овде је дата предност уделу деце у животу, у односу на разумско схватање Тајне Крштења. Сваки човек, а и дете, јесте много више од оног што може да схвати разумом. Па ипак, дете не може бити препуштено самом себи. Одговорност за узрастање мале деце у вери је на њиховим родитељима, и биолошким и духовним.

Међутим, много већи проблем од узраста оног ко се крштава, јесте погрешно схватање Крштења као чина у коме се ослобађамо наслеђеног прародитељског греха. Не наслеђује се прародитељски грех као лична кривица, него као трагично стање поробљености смрти и њеним последицама. Другим речима, не наслеђује се прародитељски грех, него последице прародитељског греха. Нико није и не може бити одговоран за грех који је други учинио, као ни за последице туђег греха. И у Библији је, у књизи Поновљених закона, записано: „Нека не гину очеви за синове, ни синови за очеве; сваки за свој гријех нека гине“ (Пнз 24, 16). Према учењу Св. Максима, грех је лични акт, а наследна кривица је немогућа. То значи да је по библијском и светоотачком учењу, грех увек везан за личност, а не за природу. Св. Фотије иде тако далеко да каже да је веровање у грех природе – јерес. Крштење као догађај поновног јединства човека са Христом није ограничено само на опраштање грехова, и ако би његов смисао био само у томе, било би оправдано питање Теодорита Кирског: „Зашто крштавамо новорођенчад која још нису окусила грех“?

Црква крштава децу не због опраштања њихових непочињених грехова, него да би им дала нови и бесмртни живот који им нису могли пренети њихови смртни родитељи, закључује о. Јован Мајендорф. Учешће мале деце у Причешћу бива увек по вери њихових родитеља и по молитвама Цркве.

У наше време се доста говори о разлици између омивања и погружења и међу свештеницима има различитих мишљења у вези са овим чином? Која пракса је по вама исправна?

– Различите праксе у погледу начина обављања Крштења су последица инославних утицаја на светотајински живот наше Цркве, пре свега римокатоличког. Омивање, па чак и кропљење, јесу појаве које указују или на немарност или на незнање – пре свега свештеника, а потом и верног народа. И у једном и у другом случају се, међутим, ради о помањкању вере. Свештеник не може бити у незнању или „необавештен“, јер у литургијској молитви Приношења се каже да се он моли „за своје грехе и незнање народа“. Дакле, могућност незнања, али само до одређеног степена и времена, може припасти верницима, али не и свештенику, који не би смео да уђе у свештеничку службу у незнању. Сваки свештеник треба да зна и да верује да онај ко приступа Крштењу ступа на исту раван постојања као и Христос у тренутку његовог зачећа и рађања у Светом Духу, како је тврдио Св. Максим Исповедник. Свест о значају Крштења покреће истинске делатнике у Дому Очевом да овај чин врше погружењем и да ради те сврхе граде крстионице за одрасле. Реч је о истинском подражавању Христовој смрти и Васкрсењу, кроз трикратно погружавање у има Свете Тројице. Сви изговори и правдања зашто се не врши Крштење погружавањем, бесмислени су и неубедљиви, јер Крштење се у нашим условима не обавља у безводним местима или, пак, у поларним климатским условима. Па и у тим условима, не престају да важе правила обављања Крштења.

У Светом Писму, Господ каже Никодиму: „Ко се не роди водом и Духом не може ући у Царство Божије“ (Јн 3, 3–5 ). Какав став има Црква у вези са онима који изненада умру некрштени? Како се за њих треба молити?

– Поред молитава које Црква врши за све њене чланове, постоје и личне молитве верника који имају велику слободу пред Богом да се заузимају за спасење оних који су умрли некрштени, поготово ако је реч о онима који су умрли у младалачком узрасту. Али то не могу сви, не могу они који нису узрасли у слободи и жртвеној љубави, јер могу чути од ненависника спасења: „Исуса познајем, и Павла знам; али ви ко сте?“ (Дап 19, 15).

У поретку пре Свете тајне Крштења читају се молитве заклињања, а ту је и одрицања од сатане, дување и пљување на Запад: да ли то значи да је свако ко је некрштен у неку руку ђавоиман?

– Крштење је на првом месту догађај који означава прелазак из смрти у живот, умирање старог човека и рађање новог, без обзира о ком узрасту је реч. Иако је Христос победио смрт и обеснажио је, тако да је људска природа слободна од њене власти, на плану воље, сви људи треба да усвоје плодове Христовог Васкрсења. У том смислу смрт и даље остаје област у којој ђаво има власт, а једини начин да се избегне друга и вечна смрт јесте поновно рођење у Крштењу, што подразумева и избављење од власти ђавола.

Реч је о реалности која је на првом месту онтолошка, а онда морална. То значи да сви они који су некрштени по аутоматизму не чине дела ђавола нити су ђавоимани. Међутим, постоје и они који су стигли и до таквог степена поробљености духовима таме, да се над њима врше егзорцистичке молитве. За све хришћане је од пресудне важности одбацивање служења сатани, а окретање од Запада ка Истоку, од старог ка новом животу и Другом доласку Христовом, управо представља чин вољног прихватања дарова новог живота и одбацивање служења злу. И када је извршено без сагласности човека, нпр. код малог детета, свако има могућност да потпуно прихвати Крштење када одрасте биолошки и духовно у вери, или када се после странствовања изван окриља Цркве, врати Богу. Тада до изражаја долази залог Духа који су добили у Крштењу.

У сваком случају, сви који траже слободу од греха и од смрти, налазе је, јер Дух Свети никог не оставља у власти ђавола, без утехе, јер Он уводи љубитеље истине у заједницу са оваплоћеном Истином – Богочовеком Христом.

У последње време много се говори о литургијској реформи и различити ставови свештеника и теолога стварају смушеност. Сведоци смо и да многи свештеници произвољно скраћују чин Свете тајне Крштења, Венчања и Исповести, те да се таква пракса не доводи у питање. Можете ли нам рећи нешто о томе?

– И на плану духовног живота, као и многим другим сферама друштвене егзистенције, можемо рећи да нас „уби незнање“. Наш народ у великој мери карактерише, поред магијског приступа Богу, и незаинтересованост за саму суштину живота у Цркви, тј. за веру. Често видимо на руци малог детета, чак и када је крштено, црвени кончић, али и то да га родитељи приводе Причешћу? Георгије Флоровски је у своје време говорио за руски народ да је незаинтересован за догмате, тј. за истине вере. Александар Шмеман је критиковао индивидуализам и неосећање заједнице са другима у Цркви и убеђеност неких хришћана да напредују у вери, иако немају суштински додир ни заједнички живот са онима са којима у Цркви стоје. Све ово се може рећи и за Србе данас, с тим да код нас постоји и феномен идеологизације вере.

У очима зилотски настројених верника, а зилотизам је најчешће други израз за помањкање вере и одсуство трезвености, Црква се доживљава као било која друга идеологија. Уместо да смирено уђу у Цркву, мислећи о сопственој недостојности и о великом дару спасења који им се даје, набеђени зилот ће прво гледати у правцу двери, да ли су отворене или затворене, као да Христос долази само кроз затворене двери. Иако критикују римокатолике a priori по сваком основу, не увиђају да на исти начин као и они морализам стављају испред онтологије, Закон изнад самог живота Цркве. Они притом уопште не познају своју веру, јер никада не би неко ко је трезвен због неке људске слабости презрео заједницу са Христом. Са људским слабостима, прво сопственим, а онда и слабостима других, на најбољи начин се боримо у Духу Светом, уједињени у Христу. А када се сучељавамо са погрешном праксом, онда проблемима не би требало да приступамо селективно, једне пренаглашавамо, а друге уопште не видимо.

И нашој Цркви прети неко ново „старообрјадство“, јер се од слова не види смисао, не види се смисао Светих Тајни, и зашто је пресудна за сваку тајну њена веза са Св. Евхаристијом. Много је нагомиланих проблема, а њих ћемо на најбољи начин решавати ако поставимо добар почетак, а он је пре свега у испуњењу Христових речи: „Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа“. Пре свега потребна је обавезна катихизација, затим Крштење нових чланова погружавањем, а све то је увод у светотајински живот и подвиг, јер не постоји други начин да бисмо заиста окусили плодове новог живота у Христу.

разговарао Ненад Јовановић

Извор: Православи мисионар, број 334 (новембар/децембар 2013.)

Кад духовник постави себе као мерило

Духовник ни на који начин не треба да стави себе између Бога и верника, каже владика Порфирије

(фото архива Политике/Д.Јевремовић)

Борећи се са искушењима верници се окрећу својим духовницима, свештеницима и монасима, али и они могу да подлегну искушењу да злоупотребе своје позвање и од духовног оца постану тоталитарне духовне вође које траже беспоговорну послушност.

Када такав свештеник или монах уместо Бога, узме себе као мерило и критеријум, када доведе верника у непрестану зависност од своје личности, када почне да се меша у сваки детаљ његовог живота и одређује му како ће он да спава, једе, живи, онда он престаје да буде духовник и постаје гуру, каже викарни епископ јегарски Порфирије.

– Уместо тога, он треба да духовно руководи, васпитава верника, у исто време да му буде и отац и пријатељ и брат, неко ко пре свега има љубав у односу на своје вернике и своју духовну децу, покушава да подржава слободу верника тако да они идући ка Христу постану оно што јесу. Духовник треба да упућује вернике на Бога, а не да покушава да упути верника на себе доводећи га у потпуно ропску, потчињену везу својом личношћу заклањајући лик Христов. Такви духовници имају менталитет гуруа и злоупотребљавају аутентичну, здраву и искрену потребу сваког човека за Богом, за мистичним, за метафизичким – каже владика Порфирије.

Гуруизам је био један од кључних појмова и појава којом су се бавили учесници недавно завршене конференције Међуправославне мреже иницијатива за проучавање религија и деструктивних култова у Новом Саду, а један од предавача био је и владика Порфирије. „Православни гуруизам“, иако сама појава „духовног тоталитаристе“ никако није страна ни другим црквама и верским заједницама, можда може привући оне који у Цркви и хришћанству траже решење свих проблема на магијски начин, али они који отворено и искрено приступе вери, могу се чак окренути од Цркве сусревши се са таквим духовним учитељима који не проповедају оно што њихова вера у суштини јесте, напомиње владика Порфирије.

У разматрању учесника скупа, појам гуруизма није узет у свом традицијском, историјском значењу духовног учитеља у религијској традицији хиндуизма, већ у ширем значењу, везан за појам сектног и манипулативног деловања, објашњава Андреј Протић из Центра за антрополошке студије.

– Реч је о појави лажног духовног или идеолошког вођства које обавезно користи манипулацију у придобијању својих следбеника, захтева тоталну контролу над својим следбеницима. То је врста псеудорелигијског вође који покушава да на манипулативни начин учини своје следбенике зависним од сопствене личности, сопственог система вредности и својих идеја – каже Протић.

Стварни циљ таквих група, с једне стране, јесте да се вођа покрета или сам култ обожава као једини ауторитет или извор решавања свих проблема, а с друге стране економско злоупотребљавање следбеника – истиче митрополит карпасијски Христофор из Кипарске православне цркве.

– Такве култне групе злоупотребљавајући или искоришћавајући различите проблеме и искушења људи нуде лака, брза и успешна решења, скривају своје право лице и представљају се лажно како би људи мислили да ће унутар таквих организација решити своје духовне и егзистенцијалне проблеме. Православна црква делује против таквих појава у три правца: најпре својом проповеђу покушава да изнесе на светло истину јеванђеља која има за циљ да целовито изгради човека и учини га слободном личношћу са перспективом вечне слободе, затим изучавањем садржаја учења и опасности које произлазе из ових група и обавештавањем јавности о њима да би људи знали о чему се ту ради. Коначно, Црква дејствује и терапеутски, покушавамо да помогнемо жртвама или породицама жртава да се одвежу од зависности од култова и секти и да се потпуно слободно и релаксирано укључе у духовни живот цркве – напомиње митрополит Христофор.

Управо тај трећи правац, међутим, може да буде проблематичан. Рехабилитација жртава лажних пророка и других „божанстава на земљи“ веома је тешка и захтева организован рад психијатара, психолога, социјалних радника, свештеника, па и адвоката, каже Александар Дворкин, један од најпознатијих руских антикултних активиста и директор центра Свети Иринеј Лионски, који се бави овим појавама.

Јелена Чалија

Извор: ПОЛИТИКА

Клерикализам гуши; удаљава се од светотајинског карактера Цркве; своју моћ претвара у свету моћ којом контролише, води, руководи; моћ којом се обављају свете тајне, и уопште, сваку моћ претвара у “моћ која ми је дана”! Клирикализам одваја сву “светост” од обичних људи : иконостасима, причешће (са посебном дозволом), теологијом. Укратко, клирикализам је de facto негирање Цркве као Тела Христовог, јер су у телу сви органи повезани и различити само по функцији, али не и по суштини.И што се клерикализам више “клерикализује” ( традиционална представа о Епископима или свештеницима, наглашена одећом, косом,итд.), то Црква постаје све световнија, духовност се потчињава свету. У Новом Завету, свештеник је представљен као узоран лаик. Али готово одмах након тога почиње њихово одвајање од лаика; и то није само одвајање већ је и супротстављање лаицима.И опет, најочигледнији облик овог одвајања је искључивање лаика из причешћивања као пуноће њиховог бивања делом Тела Христовог. Уместо да буде “образац вернима” (1 Тимотеју, 4, 12), он постаје “господарем сакралности”, одвојен од верних, делећи благодат према властитом нахођењу.

То је корен противљења честом причешћивању неких свештеника – заштита причешћа исповешћу, отпуштањем грехова, “влашћу која ми је дана” …, итд. Ова борба се сада видљиво заоштрава под утицајем свештеника који су опседнути својом моћи, својом “светошћу”. Ништа више не прети њиховом ауторитету од враћања Евхаристије Цркви, обнављању Евхаристије као Свете Тајне, а не као “једног од начина освећења…”

Трагедија теолошког образовања лежи у чињеници да млади људи који желе да постану свештеници, свесно или несвесно, желе то одвајање, моћ, уздизање изнад лаика. Њихову жеђ изазива и појачава цео систем теолошког образовања и клерикализма. Како они могу да схвате, не само умом већ и целим бићем, да човек мора да бежи од моћи, било какве врсте моћи, која је увек искушење и увек долази од ђавола? Христос нас је ослободио те моћи-” Даде ми се свака власт на небу и на земљи…”(Матеј 28,18)- откривањем Светлости моћи као моћи љубави, жртвеног давања самог себе. Христос Цркви није дао “моћ” већ Светога Духа: “Примите Светога Духа…” У Христу, моћ се вратила Богу, а човек је био излечен од владања и командовања.У 61.години свог живота изненада сам се упитао: Како се све то тако извитоперило? И уплашио сам се!

Узето из :

“ДНЕВНИК ОЦА АЛЕКСАНДРА ШМЕМАНА”, Епархија ЗХиП, 2007, стр. 475-476.

http://www.svetigora.com/audio/download/13859/01.12.2013_PITAJTE%20SVESTENIKA_o.Gojko%20Perovic.mp3

Радио Светигора

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/3/13/11/28.11.13_zbor_-_mr_vladan_tatalovic_-_o_molitvi_gospodnjoj_vozdovac_64kbps.mp3

Слово Љубве

Подсетимо се најпре речи Апостола Павла Коринћанима: "„Јер ја примих од Господа што вам и предадох, да Господ Исус оне ноћи кад бјеше предан, узе хљеб, и захваливши преломи и рече:Узмите, једите, ово је тијело Моје, које се за вас ломи; ово чините у мој спомен. Исто тако и чашу, по вечери, говорећи: Ова је чаша Нови Завјет у Мојој крви; ово чините, кад год пијете, у Мој спомен. Јер кад год једете овај хљеб и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете, докле не дође. Али човјек нека испитује себе, и тако од хљеба нека једе и од чаше нека пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући Тијела Господњега. Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире. Јер да смо сами себе осуђивали, не бисмо били осуђени. А кад нам суди Господ, кара нас, да не будемо осуђени са свијетом“ (1. Кор. 11, 23-32).

Недостојно се причешћује онај који не разликује Тела Господњег. Овде је веома важно имати у виду да Причешће није неки "витамински" додатак за наше здравље, помоћно средство да се боље подвизавамо, које треба с времена на време узети али које можемо и да прескочимо. Они који не разликују тела Господњег имају овакав магијски приступ причешћу или с друге стране моралистички расуђују да ли су га достојни или нису у зависности да ли заслужују или не заслужују награду. Евхаристија није награда за добро владање. Господ је узео хлеб и вино управо зато што су обе ове материје колективног карактера. Хлеб се добија од пшенице која је сакупљена са многих поља икоја тек самљевена и умешана водом и заквашена квасцем постаје хлеб. Исто тако и вино се добија од многих гроздова који згњечени у преси дају сок који ферментацијом постаје вино. Дакле, ни хлеб ни вино не настају природно, већ се добијају људским трудом и састоје се од материје која је сакупљена и сједињена, од многих у једно. Евхаристијски хлеб и вино стога символизују заједницу хришћана, Цркву у којој многи постају једно, Цркву у којој смо призвани и сабрани из многих народа и крајева, као многи класови у један хлеб и многи гроздови у чашу вина (ову асоцијацију налазимо у ранохришћанским молитвама анафоре). Евхаристијом се Црква зато не само символизује, већ се и непосредно остварује и потврђује на сваком литургијском скупу. Евхаристија је есхатолошко окупљање верних и залог коначног остварења Цркве у Царству небеском.

Ово је све јако важно имати у виду да бисмо дошли до тога шта значи недостојно причешћивање. Ако живимо одвојено од заједнице, ако смо овладани таквим страстима и греховима који нас чине слепим и неосетљивим за друге у заједници тј. Цркви, ако у другом не видимо конститутивни део своје личности, већ се крећемо путем сталног подвајања и претварања у индивидуу, ми заправо не знамо шта узимамо и задржавамо се на магијском или моралистичком приступу Евхаристији, што није ништа друго до недостојно причешћивање. Практично и једноставније речено, уколико не живимо у љубави са осталим удовима Цркве нисмо достојни причешћа јер иако примамо Тело и Крв Христову, својим животом суштински и делатно негирамо заједницу која се манифестује у том истом Телу и Крви. У тајни Евхаристије не само што принесена вештаства постају Тело и Крв Христова, већ се и ми сами примањем освећених дарова опет и опетактуелизујемо као Тело Христово - Црква. Отуда само можемо да замислимо колико је апсурдно заједничко учешће у Литургији без примања Тела и Крви Христове јер не примајући свете тајне из најчешће емотивних разлога личне недостојности или притворног смирења ми заправо окрећемо леђа Богу који нас зове за трпезу вечног живота. У древној Цркви, они који су били овладани страстима и греховима који подразумевају раскид заједнице нису једноставно могли да присуствују приносу, осим у посебним случајевима одређене дисциплине покајања (тзв. συνεστωτες (лат)сonsistentes тј. они који су смели присуствовати Литургији до краја али се нису смели причестити).

Ово значи да они који не живе евхаристијским начином живота или се барем не труде да се врате правилном начину постојања нису достојни Светих Тајни. Овде дакле не говоримо о морализму и одређеним правилима шта мора све да се уради да се достојно причести. Сама идеја формалних предуслова за причешће уводи нас у сферу моралистичких наклапања, која су и довела до тога да се под видом наводног смирења и покајања причешће изгуби из фокуса православне Литургије у току последњих векова. Ми Телу Господњем прилазимо са вером, будући свесни својих немоћи и падова, али истовремено знајући да се спашавамо не као појединци већ као Црква.Нема појединачног спасења јер нас Бог Отац може једино Духом Светим видети и препознати у вечности у свом Сину Јединородном, дакле као Цркву. Зато је одвајање од Цркве највећи грех који одваја од вечног спасења и зато је онима који не живе као делатни чланови Цркве и не препознају своју Цркву као мајку, већ траже истину у „бунарима испроваљиваним“, причешће Телом и Крвљу Христовом јесте на суд и осуду.

Који грехови нас чине недостојнима? Сваки грех, јер нас сваки грех одвлачи од заједнице у Христу на пут вечне смрти, али причешће није за безгрешне јер ко би га могао примити. У литургијској молитви Христу коју свештеник тихо чита за време херувимске песме ово се посебно наглашава: „Нико од везаних телесним похотама и сластима није достојан да приђе, или да се приближи, или да служи литургију Теби, Царе славе; јер Теби служити - велико је и страшно и самим Небеским Силама. Но ипак, ради неисказаног и неизмерног човекољубља cвогa, непроменљиво и неизменљиво постао си човек, и био си нам Архијереј, и као Владика свих, предао си нам свештенодејство oвe Литургијске бескрвне жртве…“. Дакле, нико није достојан да приђе, али ипак прилазимо јер је Син Божији постао човек по свом неисказаном човекољубљу. Онај који прилази Богу са оваквом свешћу, свешћу о бескрајној личној недостојности и бескрајном Божијем човекољубљу неће бити одбачен. То с друге стране значи да се недостојно причешћује онај који не осећа и не исповеда своју личну недостојност и који не верује у божанско човекољубље. Такво причешће је засигурно на суд и на осуду јер онај који га прима не зна шта прима.

Многонапаћена Епархија далматинска поново је смогла снаге да светлост дана угледа још једна изузетно занимљива књига. Овај пут реч је о књизи која се тематски бави историјом монаштва, пружајући данашњем читаоцу многобројне корисне податке о једном од свакако најинтересантнијих начина живота унутар Цркве.

Многобројним делима посведочени трудољубац и познавалац историје хришћанске Цркве г. Слободан Продић начинио је, у пет прилога, пресек излагања неких од важнијих догађаја, личности и места о којима се данас, на жалост, мало зна. Заиста постоји потреба да се подробније упознамо не само са историјом монаштва, него и са другим елементима наше хришћанске вере. Потпуно свестан ове чињенице, Продић је једноставним и разумљивим језиком пружио читаоцу информације које му могу бити од користи, а, с друге стране, то је учинио кроз књигу која је и по цени доступна свакоме ко жели да се упозна са њеном садржином.

СПЦ

Година прославања јубилеја доношења Миланског едикта је готово за нама и тешко је додати нешто ново, до сада већ не споменуто. Но, како ми је указана част да отворим овај скуп посвећен прослави овог јубилеја тридесет петој годишњици издавачке куће наше епархије, покушаћу да осветлим одређене аспекте сценографије времена у којем је едикт настао, а у светлу личног и општег преображења.

Догађај из фебруара 313. године није представљао прости репетиторијум Галеријевог едикта из 311. године којим је појачано новостечено савезништво Константнина и Ликинија. Свадбено славље Ликинија и Констанитнове сестре по оцу Констанције, јесте био симбол новог политичко-војног пакта, понављање принципа фунционисања сличног савезништва склапаних дуго пре 313. године.

Систем функционисања власти је вазда имао исто обличје. Уколико нисте били моћни и спремни да владате сами, неопходни су вам били савезници. Како војно-политичка савезништва имају перманентну тенденцију ка рушењу и разлазу, за њихово опстајање је неопходан јак везивни материјал. Управо је успостављање родбинских односа један од таквих „материјала“ који је током историје више пута примењиван. Овакав вид савезништва нарочито је у трусно време позноантичког Рима често био conditio sine qua non не само за политички, него и за физички опстанак. Зато не чуди жеља Константина, политичара-војсковође у успону, да свој успех на терену учини сталним и сигурним тако што ће се ородити са другим политичарем-војсковођом у успону, искусним Ликинијем. Дакле, једино ново у Милану фебруара 313. године јесте то што је посебан простор дат потврди Галеријевог, односно доношењу новог едикта. Рим по први пут децидно признаје право свима, па и хришћанима, да постоје – чин који је заједно са одлуком цара Галерија из 311. године да прекине се праксом цара Трајана из првог века (по којој хришћани могу бити законски санкционисани само зато што су то што јесу), био догађај без преседана.

Уколико бисмо пожелели да у пар појмова опишемо шта је била суштина моћног Римског царства, то би свакако били појмови као што су достојанство, ред, закон и пожртвованост. Давно пре него што је на својој инаугурацији за 35. председника САД Џон Кенеди изрекао – не питај шта држава може учинити за тебе, него шта ти можеш учинити за њу - Рим је примењивао ову максиму. Уколико би неко био рођен као Римљанин, он је захваљивао боговима на благослову, а уколико би био рођен као варварин он би сво своје биће усмерио ка задобијању римског држављанства. Зато се свако прилагођавао Риму и његовим законима сводило на то како би могао да живи у благодатима тог уређеног друштва. Кохезиони фактор хетерогеног царства, који је омогућавао нормално функционисање, био је закон. Срж владарске идеологије био је закон који је прописивао поштовање цара као бога и то још од доба завршеног грађанског рата у време Октавијана Августа. Непоштовање ове одредбе би имплицирало последицу да се на државу навуче бес богова. Практично, то су била силна проклетства као што су најезда варвара, поплаве, болести и неродне године, тако да је то био један од главних разлога зашто је држава прогањала хришћане за које је постојао само један Бог, а то свакако није био цар. Оптужба за безбожије, дефетизам, неморал, као и спремност да се жртвује за другог (што је сматрано изразом немоћи и кукавичлука) били су главни покретач континуираног процеса који је држава водила против хришћана. Хришћани су сматрани извором сваког неморала који су владајући поредак, то јест само постојање Рима доводили у питање, па је свака акција против њих била оправдана и легитимна. Тако је велики философ и војсковођа Марко Аурелије био згрожен над хришћанском спремношћу да саучествују у туђој боли, да се старају за тела покојника/мученика, да полажу живот за неког кога је римска држава осудила на смрт разапињањем на крст. По његовом вредновању, такви изроди нису били достојни живота, па им је требало „помоћи“ да нестану. Спаситељ царства из половине трећег века Деције Трајан био је мишљења да је хришћанско безверје директан разлог за упад Гота преко Дунава и избијање куге у Риму. Богови су се разљутили због хришћана и зато је неопходно хришћанском крвљу утолити њихову глад и тако их одобровољити. Тим поводом цар је 251. године, под претњом тамнице и погубљења, донео едикт којим прописује обавезно приношење жртава државним боговима. Наравно, Црква овим законом није директно нападнута, али се унапред знало да једино хришћани и Јевереји не могу да испуне наметнуту обавезу. Последица овог едикта били су страховити прогони, али и отпадање од Цркве јер је многима било исувише тешко да се зарад Христа одрекну свега што имају, почев од положаја у друштву, па до имања и голог живота.

Када је син далматинских робова, који су припадали римском сенатору Анулину, пореклом из Диоклеје, ступио на римски престо како тридесетдеветогодишњак, себи је одмах наденуо и друго име Јовијус – Јупитер. Тако је Диоклецијан себе представио као инкарнацију врховног римског бога. Бриљантан стратег и веома истрајан у достизању циља, Диоклецијан није трпео ништа што би угрозило постојећи режим. Исксутво последњих векова му је говорило да су највећи владари падали као жртве обичних издајничких убистава и побуна војника. Велики генерали који су се налазили у царском окружењу такве издаје нису могли да спрече. Чак и да су знали за заверу, амбиција их је нагонила да поглед упиру у престо. Диоклецијан снажним осећајем за историјско искуство, ствара угледни систем поделе власти – чувену тетрархију. Власт прво дели са својим ратним другом Максимијаном који, као своје друго име узима име Херкулија, по Зевсовом сину, а затим њих двојица усвајају сопствене помоћнике. Диоклецијан усваја Галерија, а Максимијан Констанција Хлора. Ова двојица помоћника, односно цезара, потом се жене ћеркама својих августа – Галерије узима Диоклецијанову Валерију, а Констанције Теодору. Интересантна је чињеница да је увек опрезни Диоклецијан као додатну сигурност укључио обавезни боравак синова цезара на свом двору. Тако се у својој четрнаестој години на Диоклецијановом двору у Никомидији нашао Константин, Хлоров син из везе са Јеленом коју није смео да ожени из више разлога. Она није била истог сталежа као он и није била царска ћерка, а уз то је била и хришћанка. Боравак у Никомидији ће од наочитог дечака створити великог војсковођу и стратега, али и особу склону неповерењу и бескрупулозности у остваривању сопствених циљева. Константин ће постати сведок избијања последњег и најгорег прогона Цркве у фебруару 303. године.

Тражење релевантних доказа за узроке избијања последњег погорма хришћана почетком четвртог века, превазишло би оквире овог казивања. Но, оно што се лако може утврдити јесте чињеница да је један део друштва био нарочито под лупом власти када је реч о „чишћењу од хришћанске пошасти“. То је била војска – срж опстанка царства, његова животна потка. Уколико је закон чинио да царство функционише како треба, војска је омогућавала његов прост опстанак и то нарочито у позноантичко доба када су присутне појачане најезде Гота, Аламана, Сармата и других.

Случај ратних ветерана Типазија и Јулија који су 298. и 302. године одбили да приме одликовања и новац јер су Диоклецијан и Масимијан били представљени као синови богова био је аларм за узбуну, али и потврда да су хришћани у међувремену постали присутни свуда и да се више не плаше да јавно исповеде своју веру. Овде није више реч о свештеном лицу исповеднику, него о обичном вернику чија појава означава дефинитивни крај Јупитеровог и настанак новог - хришћанског Рима. У томе је и озузетност овог прогона, јер није започео хапшењем епископа. Диоклецијан је у покушају да чврстом руком спречи нестанак умируће епохе, био нарочито немилосрдан према хришћанима у војсци и државној управи. Одбијање учествовања у паганским култовима војске сматрано је за дезертерство и велеиздају. Цара су следили и остали владари, Максимијан и Галерије. Једино је по страни остао Констанције Хлор који је сам био нека врста религијског дисидента, јер није био поклоник класичног пантеона Рима, него је веровао у култ Сунца непобедивог. Пожар у царској палати у Никомидији из фебуара 303. године је само појачао Диоклецијанову жестину у борби против superstitito и religioillicita како је хришћанство називано. Међу најпознатијим жртвама овог последњег таласа покоља били су Свети Димитрије, Свети Георгије, али и Света Катарина.

Када је Диоклецијан одлучио да се почетком маја 305. године добровољно повуче са власти заједно са Максимијаном, титуле августа су добили Констанције Хлор и Галерије, а за њихове помагаче – цезаре изабрани су су Флавије Север и Максимин Даја. Промена власти је омогућила и својеврсни бег младог Константина оцу у Британију, где ће га војска учинити очевим наследником 306. године и то без Галеријевог одобрења. Особа којој је такав развој догађаја одговарао био је Масимијанов син Максенције, кога су у подели власти 305. године заобишли. Максимијан помаже сину да убије Севера и освоји некад славни Рим, а затим се окреће против њега. Галерије на Северово место поставља Ликинија. И Константин и Максенције су стремили самом врху и почетне позиције су им биле подједнаке. Царство је очекивало својеврсну борбу титана, што је Цркви донело предах од прогона. Још су једино Галерије и Даја били упорни у прогону хришћана. Исход сукоба Константина и Максенција је био крајње неизвестан и распоред снага уједначен, с том разликом што је Максенције имао донекле већу војску и бољи положај.

Битка код моста на Тибру у месту Милва 26. октобра 312. године представља симболичну благовест рођења нове цивилизације. Чудо знамења пред битку није толико деловало на сам исход битке, колико на све остало што се потом догађало. Константин је наредио да се пред битку ослабе носеће греде моста, а затим је изазвао Максенција да му крене у сусрет. Исход је био фаталан по Максенција и део његове војске, који је заједно са мостом пао у Тибар и утопио се – Константинов стратешки маневар вредан поштовања. С обзиром на то да је војнички стасавао уз Диоклецијана, овакав потез не изненађује. Па ипак, у Рим Константин не улази под орловим барјаком, него под измењеним лабарумом. Знак победе више није гласник Јупитера, већ монограм Оног због кога је држава почев од 68. године убила на милионе својих грађана.

Милански едикт који је настао у моменту потпуног тријумфа, политички гледано није био неопходан документ. Већ поменути Галерије је пред крај свог живота, а умро је свега неколико дана после објаве едикта, признао да хришћански Бог има стварну моћ и да би хришћанима зато требало омогућити слободно деловање ради добробити државе. После овог едикта, једино је Максимин Даја истрајавао на прогону и тако ће бити све док буде управљао Египтом и Сиријом. Иако је био човек свог времена, прагматичан и посвећен даљем напредовању у власти, Констатнин је сву своју пажњу посветио Богу којег је он лично 313. године тек почео да прихвата. Са Њим је имао прилике да се упозна у најранијем детињству, јер му је мајка била хришћанка. Али, он сам је делио веру свог оца и када је дошао до власти прихватио је титулу ponitfex maximus. Она је цару давала првосвештеничку улогу, а она је била у супротности са постојећим веровањем Цркве. Уколико су га водили искључиво политички разлози, са едиктом је могао да сачека и време свог коначног успона 324. године када је победио Ликинија и постао једини владар царства.

Једино рационално објашњење јесте у великој мери ирационално, а то је преображење лично и опште. Овај лични успон на Таворску гору, започео је битком код Милвијског моста, настављен је едиктом у Милану, а завршен је крштењем у Хеленополису крајем маја 337. године. Ово није био лак чин ни за Констанитна који је знамење из октобра 312. године тумачио као посебну везу коју има са Господом. То се види и по искушењу личне трагедије, искушењу којем није одолео. Када је његова друга жена Фауста, у намери да својим синовима обезбеди престо, створила заверу против Криспа, Константиовог сина из првог брака са Минервином, цар је наредио синовљево убиство. Када је потом на интервенцију мајке Јелене која је покушала да заштити унука Криспа (али прекасно), Константин открио да је реч о Фаустиној завери, наредио је да Фаусту удаве у купатилу. И поред овог, први цар у историји Рима који је на царска обележја ставио крст, није одустао од тога да постане и први римски цар који се крстио.

Преображење као преумљење, као пројава прослављеног човека био је процес који је на личном плану цара Константина трајао скоро четврт века. Када је реч о општем преображењу, и само друштво је пролазило кроз свој пут ка Тавору. Почело је са општом мржњом према свему што је хришћанско, да би током трећег и четвртог века хришћанство постало синоним за страдање. Донело је ослобођење од нужности, ослобођење света од неминовности античке трагедије, слободу од смрти. Четврти век је за Цркву био век суда – кризе, али и прочишћења од наноса искушења повластица стечених Миланским едиктом. Резултат тога јесте опште преображење и настанак нове, хришћанске цивилизације која је са свим својим добрим и мање добрим особинама могла да буде со свету, корифеј светлости и сведок добре вести.

СПЦ

.

Ходећи по пустињи, ава Макарије нађе суву лобању људску где лежи на земљи. Он је штапом преврну, и учини му се као да из ње дође неки глас. И упита је старац: Ко си? - Лобања одговори: Ја бејах поглавица идолских Зречева који су на овом месту живели. А ти си ава Макарије испуњен Духом Божјим, јер чим се сажалиш на оне што су у мукама и помолиш се, они осећају неко олакшање. - Упита старац: А каква је та ваша олакшица или мука, реци ми? - Лобања одговори јецајући: Колико је далеко небо од земље, тако је велики огањ, у коме се ми налазимо, одасвуд паљени од главе до пете. И не можемо да видимо лице један другоме. А када се ти молиш за нас, онда видимо један другог делимично. И то нам бива уместо олакшице.[1]

Личност антропосова је у стално покретна, и њено кретање води ка Христу, испуњавајући есхатолошке воље усађене логосности.Покрет који дефинишемо као не кретање али је ипак кретање, а не води остварењу логоса бића експликујемо, односно дефинишемо као самозаборав свога истинског и свјесног „ја“ као пад у личносно не биће.[2]Такав κίνησης није правилно артикулисан κίνησης које не може правилно породити στάσεις у Христу као остварено истинско и свјесно дјелатно „ја“.[3]Кроз друго „ја“ познајемо у Христу истинско „ја“ у заједници са Христом и кроз друго „ја“ ми постајемо истинско и свјесно и дјелатно „ја“. Друго „ја „ је теофантор и у заједници са првенствено друго „ја“ откривамо Бога, „видјех брата свога, видјех Бога свога“, по ријечима мудрог светог Оца, откривамо и своје сопство, односно без заједнице тј киновијског односа, са другим „ја“ ми остајемо празне, беспутне, и голе индивидуе, које су погружене у самозаборав бића, остајемо тубиствовање као такво.

Антропос свој смисао налази у хроносу, све до испуњења есхатолошких логоса бића, и онда у есхатону доживљава коначно назначење своје природе, гдје тубиствовање постаје истинско и свејесно дјелатно ја, без могућности повратка у личносно не биће, у самозаборав свога бића.

Тубиствовање[4] живи у будућности оно себе остварује цјелосно у будућности, наша садашњост је наша будућност само тако можемо експликовати есхатолошку логосност коју посједује тубиствовање односно антропос као такав[5].Историја може помоћи тубиствовању да погледом иза себе обави благо компартаментирање свега постојећег везаног за њега самог за свејсно и дјелатно „ја“ и да ретроспективирајући своје биће ка ономе што је прошло види у прошлости своју будућност која је назначена сваком антропосу. Почетак тубиствовања је у времену али истинитије и јасније би било рећи у будућности, онога што тек треба да се оствари у темпоралном хроносу. Истински зоизам тубиствовања, односно антропоса је у непрестаном сјећању на будућност. То није никакав ипарксијски промашај због елементарног боравка у садашњости него causa из кога истинско и свјесно „ја“ црпи своје дјелатно „ја“ кроз сјећање, а и кроз на првом мјесту друго“ја“. Да би тубиствовање назвали личношћу он (човјек) треба да је у киновијском односу са Богом првенствено кроз своју логосност.

Тубиствовање постаје архетип у овој темпоралној егзистенцији онога што треба да оствари у есхатону односно као личност у назначеној трансфигурацији кардиа термике остварене у Божанском Логосу односно кроз Христа новог Адама.

Младен Цимеша

[1] Преподобни Јустин Ћелијски, Житија за 19 Јануар. Овде је представљен класичан примјер онога што можемо назвати пад у самозаборав бића односно личносно не биће. Жрец немајући заједницу макар и у љубави са другим људима, упао је у стање самозаборава, и као такав отишао у другу егзистенционалну димензију, у којој не види лице другога. Он осјећа и зна да је неко поред њега, али он остаје за њега скривен, остаје индивидиуа гола и неистражена која чами у мраку самозаборава бића. Безимена, индивидуа, без лица није личност , јер откривши име другога и видјевши његово лице ми условно речено тог човјека спознајемо као личност, односно бар га таквог прихватамо, док је овде присутна трагедија, огња који пали оне који су аду не спознајући лице другога, огањ је љубав Божија али опет ти исти житељи ада због немогућности рецепције, и синергијског односа у агапијском егзистентуму у заједници са другим антропосима исту осјећају као ватру која гори а никад не догоријева, никад не престаје.То је драма и трагедија антропосове природе и тежина личносног небића.

[2] Овде се обрађује термин кретање, који посматрајући из хришћанске парспективе може се експликовати као не кретање ако то кретање унутрашњег мисаоног апарата није усмјерено ка Христу, односно ка есхатону.

[3] Израз κίνησης користи св Максим Исповједник у својој правилној подјели космологије, коју је преузео од Оригена и његову подјелу која је била неправилна на прави начин облигацијски исправио.

[4] Појам "ТУБИТАК" или „ТУБИСТОВАЊЕ“ је користио њемачки философ Мартин Хајдегер (1889-1976)

"Суштински" карактер човјека, оно што човјека чини човјеком, према Хајдегеровом мишљењу, почива у чињеници да човјек јесте оно биће које се према сопственом битку, битку других бића, као и битку уопште односи разумјевајући. Човјек увијек већ некако "разумјевa битак ", он је" мјесто "на коме се битак разоткрива, односно, човјек јесте" ту-битак "(Dasein) .Претходним је укратко указано на Хајдегерово полазиште у разумјевању човјека, односно, изложено оно што је елементарно у појму "ТУБИТАК", појму којим Хајдегер, насупрот језичкој пракси која је устаљена не само у свакодневном, већ иу филозофском говору, доследно реферира на "биће које смо ми сами". Само указивање на ону димензију појма "ТУБИТАК" према којој је човек окарактерисан као "биће које разумева битак" још увијек, међутим, не објашњава праве разлоге за Хајдегерову одлуку да се умјесто појмова човјек, свијест, субјект или душа, као један од централних појмова у пројекту фундаменталне онтологије, "уведе" појам "ТУБИТАК" односно српски преведено „ТУБИСТВОВАЊЕ“-у овом случају појам тубиствовање у даљем тексту има значење човјека.

[5] Наше садашње стање је уствари будуће, јер по Христовим ријечима „У чему те затекнем у томе ћу ти судити „ крије се одговор на ово питање,односно на проблем есхатолошке димензије, тачније умревши тога часа наша садашњост је артукулисана у будућност, односно у будућности тубиствовање, постаје и живи безвременско сада, које и остаје сада.