Епископ Порфирије је један од најпознатијих савремених духовника Српске Православне Цркве, замонашен је у Високим Дечанима и дуго времена је активни учесник јавног живота. Игуман је манастира Ковиљ и посебно се залаже за развијање социјалних активности као што је рад са наркоманима. Држи многа богословска предавања на разним трибинама, издаје бројне студије, чланке и текстове на теолошке и психолошке теме, као и расправе у којима даје одговоре на егзистенцијалне проблеме и изазове савременог човека. Помаже и духовно руководи многим младим људима из света. Председава Саветом Републичке радио дифузне агенције и редовни је професор на Православном Богословском факултету Универзитета у Београду где је шеф катедре за Пастирско богословље.

Пред препуном галеријом Дома културе у Грачаници духовно вече започело је заједничком молитвом и појањем хора Призренске богословије а завршено појањем братије манастира Ковиљ који су, овом приликом, заједно са својим игуманом, владиком Порфиријем, дошли у Грачаницу.

Предавања на теме православне духовности и културе одржавају се у Дому културе Грачаница свакога четвртка са почетком у 19 часова. Организатори Духовног семинара су Епархија рашко-призренска и косовско метохијска и Дом културе Грачаница.

Извор: Беседа.рс

http://www.svetigora.com/audio/download/14500/21.03.2014_KATEDRA_Vladika%20Grigorije_Nasa%20vjera%20u%20Zivotvornu%20Trojicu.mp3

Извор: Светигора

Ти Сам Владико невидљиве наше убоје исцели и телесне погибли свежи, преко часне крви Твоје, коју си за нас излио, и светог печата Твог који си нам даровао. И избави нас од непрестаних рана и од невидљивих злодетеља који хитају да нам отму веру и наду у Тебе, и хоће да са нас свуку Твоју благодат. Не лиши нас Твога човеко љубљ а, гостионице и спаситељног Твога лечилишта да бисмо се, излечени и, од свакога порока очишћени, удостојили да будемо записани са првороднима Цркве небеске; Јер си Ти лекар видљивих и невидљивих болести; Ти и благочестивом роду нашем саборац буди.

Возглас : Јер си ти Бог Спаситељ наш, и Теби славу узносимо, са беспочетним Твојим Оцем, и свесветим, и благим и животоворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова.

Народ : Амин .

Једно од тих сведочанстава се налази у Пасхалној хроници, где се каже да се "те године, при цариградском Патријарху Сергију, од прве недеље поста, четвртог индикта (615. год.) почело певати да се уздигне у време преношења Пређеосвећених Дарова из скевофилакиона на престо, после јерејевих речи "по дару Христа Твога", народ одмах почиње "Сада силе небеске са нама невидљиво служе. Ево улази Цар славе, ево већ принесена тајанствена Жртва долази. Са вером и љубављу приступамо да причасници вечнога живота постанемо. Алилуја".

Друго сведочанство се налази у житију преп. Георгија Хозевита (крај VI - почетак VII в.). Писац житија, ученик преп. Георгија - Антоније говори да је преподобни имао обичај да у недељни дан, после свеноћног бденија, пошаље младића Зенона у Јерихон по просфоре за случај да тога дана дође неко да се помоли у манастиру. Понекад је Зенон у време Евхаристије стајао близу олтара и слушао речи молитве коју је читао препод. Георгије освећујући Дарове и он их је упамтио. Једне недеље, враћајући се са просфорама из Јерихона, Зенон је размишљао о тим речима. Тада сиђе Дух Свети и освети и просфоре и младића. Преподобном Герисаму, који се у то време одмарао после свеноћног бденија, јави се анђео и рече: "Устани, презвитеру и саврши Пређеосвећену службу над оним приношењем које доноси младић, јер је оно освећено".

Наши истраживачи су, у недостатку других извора, обилато користили рад Лава Аљација посвећен том питању који обилује изводима из јако ретких рукописа Ватиканске библиотеке. Нарочито је Аљације, наводећи извештаје из "Црквене историје" Сократа Схоластика о многообразној богослужбеној пракси његовог времена, исказао претпоставку да je речи историчара: "у Александрији у среду и у такозвани петак читају се Писма и учитељи их тумаче, и бива све као и на синаксису, осим савршавања Тајни (δίχα της των μηστιριων τελετης)" могуће схватити као указивање на постојање литургије Пређеосвећених Дарова у Александрији. На тим основама је Смирнов-Платонов преводећи дати цитат истовремено га и коментарисао као да он указује на Литургију Пређеосвећених Дарова. После речи "петак" он је у заграде унео "у Четрдесет-ницу"; реч "синаксис" која је уопште означавала молитвено сабирање (а не само евхаристијско) ом је заменио речју "литургија", а реч τελετης је превео речју "освећење". Резултат је био следећи: "У Александрији, у среду и у дан који називамо петком (у Четрдесетницу) читају се Писма и учитељи их објашњавају, и бива све што припада литургији, осим освећивања Тајни".

Још је само преостало да се нађе потврда за такав коментар извештаја Сократа Схоластика и она је била пронађена у мало после тога објављеном трактату под називом Реч Софронија, Патријарха Јерусалимског која садржи сву црквену историју и подробно објашњење свега што се дешава у Божанском свештенодејствију где се каже: "Сада се више од других у употреби свештенодејства Великог Василија и Јована Златоуста, са Литургијом Пређеосвећених Дарова за коју једни говоре да је она Јаковљева, названог братом Господњим, други - Петра, Врховног Апостола, а остали - других". Ове речи су обадвојици истраживача биле довољне да настанак Литургије Пређеосвећених Дарова сместе у апостолска времена. Том искушењу није избегао ни млади професор Кијевске духовне академије А. А. Дмитријевски. Нашавши у Синајској библиотеци рукопис са ђаконским прозбама за Литургију Пређеосвећених Дарова Св. Апостола Јакова, он је тим поводом писао: "Нема сумње да се чин Литургије Пређеосвећених Дарова Св. Апостола Јакова јавио у пракси Јерусалимске Цркве веома рано... Одатле је он продро у Антиохијску Патријаршију и Синајску Архиепископију... Василије Велики... је, сходно потребама свога времена, прегледао овај последњи чин, скратио га и чак унео молитве сопственог дела. У том поново редигованом виду чин Литургије Пређеосвећених Дарова је чак усвојио име последњег редактора и био уведен у богослужбену праксу Константинопољ-ске Цркве, а отуда се распространио по целом хришћанском Истоку, потиснувши на крају чин Литургије Пређеосвећених Дарова Св. Апостола Јакова, о чијем су се постојању сачували прилично неодређени подаци само у књижевним изворима тога доба.

Но, убрзо је ова хипотеза била оповргнута када је професор Н. Ф. Красносељцев објавио своје налазе из области древних тумачења Литургије. Упоредивши трактат приписиван Софронију Патријарху Јерусалимском са Сказањем црквеним и тајноводственим под именом Германа Патријарха Константинопољског (VIII век) и са Кратким расуђивањем о тајнама и начинима Божанствене Литургије Теодора, Епикопа Андидског, он је установио да прва глава Софронијеве Речи буквално понавља 32-у главу Кратког расуђивања Теодора Андидског, следећих седам глава Речи на неким местима се подударају са Германовим Сказивањем , а осталих 12 глава Речи се готово у потпуности подударају са текстом Теодора Андидског. У закључку проф. Н. Красносељцев је дошао до закључка да је "дело које је Ман издао под Софронијевим именом заправо производ непознатог каснијег компилатора (који је живео не пре XII века, то јест после Теодора Андидског са чијим тумачењем има много сличности) или двојице: једнога који је живео не пре VIII века и другог који је живео не пре XII века. Ово дело је управо она Црквена историја која се, у мање или више прерађеном и интерполираном облику, среће у византијској књижевности нарочито често, понекад без навођења имена аутора, понекад под разним именима". Данас у науци не постоје два мишљења о Речи под именом Софронија, Патријарха Јерусалимског. "Der unvollständig erhaltne Commentarius Lithurgicus ist unecht (XII Jh.)" - "сачуван непотпун фалсификован литургијски коментар (XII век)" - читамо у Патрологији Б. Алтнера у вези са Речју приписаном Софронију.

Генезу Литургије Пређеосвећених Дарова научници виде у самопричешћивању, то јесте, у кућном причешћивању Светим Хлебом донетим из евхаристијског сабрања. Таквог мишљења се држе и Смирнов-Платонов и Малиновски, али су они постанак те благочестиве традиције датирали у апостолска времена, будући да се, по Василију Великом, та традиција јавила у условима прогонā. "Није нимало опасно", писао је он, "ако неко у време гоњења, када нема свештеника или служашчег, мора да узима причешће својом сопственом руком - то је и непотребно доказивати, зато што нас стари обичај у ово уверава". Хришћанима који, из било каквог разлога нису учествовали у Евхаристији, ђакони су доносили причешће кући већ у време Св. Јустина Мученика и Философа. Тертулијан говори о самопричешћивању као о обичној, свакодневној појави. У писму жени он је саветује да се, у случају његове смрти, не удаје за паганинаа као један од разлога за то он наводи самопричешћи-вање: "Неће ли он (то јест муж-паганин - прим. Н. У.) приметити да ти као да нешто тајно једеш пре вечери? И када сазна да је то ништа друго до хлеб, шта ће он у своме незнању помислити о теби?". Климент Александријски извештава да се при ломљењу евхаристијског хлеба свакоме из народа дозвољавало да однесе неколико парчади кући.

Имајући у виду важност ове тематике, Одбор за просвету и културу, одлучио је да у оквиру своје издавачке библиотеке Приручници, понуди својој читалачкој публици зборник текстова чији је аутор Митрополит пергамски Јован Зизијулас. Зборник Примат у Цркви представља три сабрана текста која је овај реномирани аутор објавио у различитим приликама, и за које је дао благослов да буду објављени у зборнику који носи његово ауторско име. Поред ова три текста, доносимо и два интервјуа са митрополитом Јованом, у којима многи аспекти који су у понуђеним текстовима представљени научном методологијом и академском терминологијом, могу бити појашњени из друге (једноставније) перспективе. На крају зборника, као закључак, доносимо и текст најновијег интервјуа са Епископом пожаревачким и браничевским Игнатијем, који нам многе ставове митрополита Јована, из перспективе међусобног пријатељства и искуства учења теологије од Учитеља, додатно појашњава.

Садржај

• Зизијулас, Јован, „О појму ауторитета“
  
• Зизијулас, Јован, „Примат у Цркви — православни приступ“
  
• Зизијулас, Јован, „Недавне расправе о примату у православној теологији“
  
• Зизијулас, Јован, „Када говоримо о примату…“
  
• Зизијулас, Јован, „Православље се не може бојати дијалога“
  
• Мидић, Игнатије, „Литургијска перспектива заједништва је извор ауторитета у Цркви“
  

Извор: http://izdavastvo.sabornost.org

"Можемо да не увећавамо своје зло, да не дозволимо да насиље буде мера наших односа и да чинећи добро побеђујемо зло", поучио нас је данас овим поводом протојереј проф. др Љубивоје Стојановић, духовник у капели св. Петке и цркви Ружици на Калемегдану.

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/96/14/02/05.02.14_rec_pastira_o_ljuba_stojanovic_64.mp3

Извор: Слово љубве

Међутим, појавила се неколицина људи која или подстрекивана од некога или из незнања критикује ово читање молитава гласно. Највероватније да се овде ради о незнању и о карактеристици српског менталитета „ја најбоље знам како се то ради“, па су почели да „уче“ и епископе и свештенике шта је правилније. Збуњујуће је од кога и од чега они то бране цркву. Говоре о некаквој „српској пракси“ у Литургији, а зна се да таква пракса нити постоји нити је постојала код нас.

Српски народ је примио хришћанство од Византије, од православних Грка, а самим тим примили смо и богослужење. Касније је Литургија претрпела и руски утицај, као на пример увођење молитве трећег часа приликом претварања Светих дарова у Тело и Крв Исусову. Све нам ово говори да не постоји српска пракса служења Литургије, постоји само православни светоотачки начин служења, те да разни „критичари“, не знају шта критикују, нити њих интересује активно учествовање на Литургији, која је центар хришћанског живота, зато што је она тајна сједињења свих верних са Христом, а затим и целокупне творевине Божије са Богом. Црква као заједница верних црпи свој идентитет из Свете Литургије, у којој сам Христос, чија је икона Епископ, односно свештеник као икона апостола, приноси Богу Оцу читаву створену природу под видом хлеба и вина, који постају Његово Тело и Крв. Црква за темељ свог постојања има Евхаристију – заједницу. Црква није скуп индивидуа него заједница свих верних. Ми се у Евхаристији са Христом сједињујемо и међусобно и преко Евхаристије задобијамо живот вечни.

Каква је пракса читања молитава на Литургији у првим вековима хришћанства?

У прва четири века хришћанства док још није био устаљен и формиран текст Литургије (то ће учинити у четвртом веку Свети Јован Златоусти и Василије Велики), Епископ је био тај који је састављао текст Литурије, импровизујући га. И приликом вршења светих тајни Цркве и свештених обреда, молитве које узноси свештеник читају се гласно да би их народ чуо. Јер ако су епископи импролизовали молитве, како се знало да су импровизоване ако их нико није чуо. У Светом писму имамо сведочанство да су чак и личне молитве читане гласно. Као на пример у Делима апостолским када ђакон Филип пита властелина етиопске царице Кандакије: „Ако верујеш од свег срца, могу те крстити, а он му одговара: Верујем да је Исус Христос Син Бога живог“ (Дап. 8, 27-35) . То потврђују и многи други извори. Св.Никита Ремезијански (+ после 414) у свом литургијском трактату “О користи химни“, саветује своју паству да за време бденија треба да слушају читање Писма, и да не одвлаче пажњу чтеца и других људи који су дошли, мрмљањем наглас својих посебних молитви: “Нико не треба да се моли том јачином гласа који би могао да смета чтецу”.Апостол Павле истиче неопходност да и народ учествује „умом“ у ономе шта се говори, да буде свесно његово „Амин“ и да се поучава „у вери“ и назиђује Црква (1. Кор. 14,1-25). Данас у свим „одговарањима на Литургији“ пише да народ који је у Цркви одговара амин, Господи помилуј,... како ће народ то одговорити када није чуо молитву, на шта ће рећи амин.

Даље, често наилазимо на жалбе да импровизоване молитве нису биле православне. Иринеј Лионски(+202) у свом делу “Против јереси” 1, 13:2 строго осуђује Евхаристијску молитву јеретика Марка, а Кипријан (+ 258) “О јединству Цркве” говори новацијанима да “састављају другу молитву од недозвољених речи”. Како су Иринеј и Кипријан могли да знају да су те молитве биле јеретичке, ако их нису чули да се читају наглас?

Литургијске молитве настављају да се читају наглас, чак и после појаве утврђених литургијских формула, (Литургија Светог Јована Златоустог и Василија Великог), које постају широко распрострањене крајем IV века, како су људи у то време управо то и радили - чак и ако су били сами и читали за себе. Апостолска Дела, 8:27-35 као што смо горе поменули, наводе пример такве личне молитве наглас, а исто наводи и Августин у свом делу “Исповести”, VIII, 6(15), IX 4(8). Наша савремена пракса читања ћутке, чак “читања очима”, без изговарања речи наглас и чак без покретања усана је у старо време била веома ретка и уколико би се и десила изазивала би чуђење као што се то види из Августинове “Исповести”, VI, 3(3). Тако да чак када су и предстојатељи на Литургији читали утврђени текст, такође се може закључити да су га читали гласно, пошто су у старо време људи управо тако и сами читали.

На основу горенаведеног се може закључити да су се рани хришћани као и хришћани позно-античког периода молили наглас независно од тога да ли је та молитва била лична или литургијска.

Шта се догодило са овом традицијом читања молитава гласно?

Негде отприлике у 6. веку а нарочито касније у 8. и 9. веку молитве се читају тајно. У 17-ојОмилији о источно-сиријској Анафори, која се приписује Нарсају (+ 502), се каже: “Свештеник одевен у јарке одежде, је глас Цркве, који отвара своја уста и тајно говори Богу као својем познанику”. У грчким изворима, око 600 године, Јован Мосх у свом “Духовном лугу”, 196, примећује да су у “неким местима свештеници имали обичај да наглас изговарају евхаристијску молитву” - имајући у виду да то није био обичај у свим местима.

Реакција на овакав начин читања молитава позната нам је из 137. (174) Јустинијанове Новеле, која датира из 565. године. у којој се каже: “Поред тога, ми прописујемо свим свештеницима и епископима да молитве које се користе у Божанском Приношењу и светом Крштењу не изговарају у себи, већ наглас, како би их верници чули и како би оне покретале њихове душе ка још већем страхопоштовању и похвали Господа Бога.” Даље Јустинијан као потврду свога мишљења парфразира 1 Кор. 14:15-17, о томе како неко може да каже “Амин” на ваше благодарење, ако вас не чује шта говорите, јер ви можете изговарати многа благодарења, али то није поучно за другога. Даље у Рим.10:10: “Јер се срцем вјерује за праведност, а устима се исповиједа за спасење” и зато треба знати шта уста говоре, да би у то веровали и спасли се. Новела закључује: “На основу тога следи, да молитве Светог Приноса и друге молитве епископи и презвитери треба да узносе наглас ка Господу нашем Исусу Христу, нашем Богу, са Оцем и Светим Духом ...”Јустинијан завршава претњом санкцијама онима који не испуњавају његов декрет - то доказује да се он борио са постојећим злоупотребама и указивао да се врати на то што је још сматрано истинском традицијом. Без обзира на Јустинијанове поставке, византијски литургијски коментари и рукописи из VIII века сведоче о напуштању ране традиције. Већ у најранијем византијском литургијском рукопису, Барберини бр. 336 (око 750 г.) Божанствена Литургија је имала рубрике које су указивале на то да молитве треба да се читају тајно. Глава 39. византијског литургијског коментара, познатог као Протхеориа (1085-1095) потврђује не само то да је Јустинијанова борба била проиграна, већ и да је ћутке изговарана анафора изазивала недоумицу и незадовољство међу вернима: “Неки од окупљених верника су били збуњени и питали су: “Шта све то значи? Зашто свештеник шапуће сам за себе?” И они су желели да знају садржај тих молитви”.

Највероватније да су технички или пре практични разлози допринели томе да се литургијске молитве читају тајно. Наиме, Света Литургија се служи у светом олтару, док је свештеник окренут према истоку, односно леђима је окренут према народу (у старини свештеник је био окренут према народу), са иконостасом који је већ био почео да се уздиже, у оваквим околностима било је тешко да се чују текстови који су се читали тоном обичног читања и још од стране људи који нису увек имали нарочите гласовне могућности или су били старци. Може се веома посумњати, да су у огромним базиликама пост-константиновског Истока, које нису биле опремљене савременим акустичним системима, многи присутни у Цркви могли уопште да чују и разумеју Литургију, чак и ако би свештеник узвикивао њене речи свом снагом својих гласних жица. И више од тога, уставне рубрике и иконографија Византије показује да је свештеник читао молитве нагнут, што уопште не допирноси разговетном читању. Око 600 године Јован Мосх (око 540/50-+619) у свом Духовном Лугу говори о деци која са запамтила речи анафоре, јер су их често слушали у Цркви - али, додаје он, то је било зато што је “у те дане био обичај да се дете у времебогослужења стави пред светињу”. То оставља отворено питање колико су анафору могли да чују одрасли који су стајали у спредним олтарима и на галеријама, далеко од деце која су се окупила близу олтара. Доказ да су ови разлози били узрок тајног читања молитава, а не теоретски разлози, који долазе касније да оправдају оно што се већ догодило, јесте то што су под сличним околностима и молитве на вечерњи и на јутрењи, које се читају у олтару, имале исту судбину (односно, читају се тајно), док се насупрот томе молитве светих тајни као крштење, венчање читају изван олтара, остале да се читају наглас. И на Литургији заамвона молитва која се говори на средини храма, чита се гласно, док се молитве антифона на почетку Литургије читају тајно.

Док је Литургија служена на црквенословенском језику онда је било свеједно да ли ће свештеник говорити тајно или гласно молитву, народ га неће разумети, а данас пошто је Литургија преведена на српски језик, потребно је и народ да то чује и да учествује у молитви. Јер Литургија није ничија приватна својина. Молитве треба да се читају без претеране театралности, скромно и са свештеним благољепијем, и толико гласно колико је довољно да се чују, јер сада је акустика много боља у храмовима него као некада. Данас се већина хришћана слаже, да када се Литургија служи за све, а не само за клир, сви крштени имају право да чују и молитвено понављају свете речи Литургије. Такав поглед наравно може да произведе противљење од стране самопроглашених “чувара тајни”, за које тајност представља неопходни додатак тајанственој природи анафоре. Такав приступ је историјски лажан и непостојан с теолошке тачке гледишта. После тога што су све молитве биле саслушане и изучене, и што су сви богослови рекли о њима све шта су могли, Божанске Тајне остају тајне по самој њиховој природи, а не зато што се ми трудимо да их учинимо неразумљивим тако што ћемо их скривати под велом тајности! Да ли то значи да данас молитве треба да се читају наглас? Наравно, али КОЈЕ од њих? Наравно, НЕ СВЕ, јер не треба преувеличавати принцип који је сам по себи правилан, а по коме се Литургија служи за све и сви крштени имају право да је слушају и молитвено понављају речи молитве. Наравно, не треба све молитве на Литургији читати наглас. Неке молитве су касније додате, неке су молитве које изражавају лично страхопоштовање свештенства, које би толико затамниле смисао службе уколико би се читале наглас. Тако например, молитве прва три антифона, входа, пред јеванђељем, „Нико од везаних телесним похотама“ читају се тајно, а гласно се читају молитве од молитве „Прве верних“. (Роберт Тафт, и Јоанис Фундулис, Литургика 1).

Свештеник који и поред тога чита молитве тајно, може себе упитати, шта је за њега Литургија, зашто уопште служи Литургију, коме он служи Литургију, са ким се он то моли, ко чује те молитве, да ли је Литургија његова приватна молитва или је Литургија заједничка служба свих и верника и свештеника и епископа? Читање молитава гласно није хир ни измишљотина ни епископа ни свштеника, него вековна и правилна пракса Цркве.

Погледајмо шта би се можда десило да је човјек у почетку поступио по заповијести Господњој:

Човјек → слобода воље → кријепљење плодом Дрвета од живота → човјек би својим благодатним очима видио Сина Божјег како говори с Престола Божјег ( јер би се Дрво од живота преобразило у Дрво живота – као што се Христос преобразио пред апостолима): Ходите благословени (јер истински прихватисте вољу) Оца мога; примите Царство (Божје) које је припремљено (за вас) од постања света (Мт. 25, 34). У кући Оца мога (благодатни) станови су многи (Јн. 14, 2). Наиме, да ли би Ева пред Престолом Божјим (Дрветом живота) изговорила ове Богородичине истински сагласне ријечи – Ево слушкиње Господње – нека буде по речи твојој (тј. по вољи Господњој) (Лк.1, 38)! Нажалост, Адам и Ева нису прихватали вољу Господњу и Сина Божјег за свог будућег Богочовјечанског Цара и због тога су јели само плодове са другог дрвећа, а овај плод, који је нудио кључеве савршеног рајског вјечног истинског благодатног живота, упорно су заобилазили. То није једини разлог! Херувим, Луцифер Деница, помазан (одређен) је од Господа Бога, да заклања дрво знања добра и зла. Тај моћни самовољни заводник чинио је супротно заповјести Господњој, тј. злоупотребио благодатне моћи којима је био обдарен од Господа Бога. Умјесто да заклања дрво знања добра и зла, он је заклањао Дрво од живота и илузорно причињавао Адаму и Еви - да је плод тог забрањеног дрвета примамљивији. И жена (опчињена Луциферовом илузијом) видећи да је (овај) плод (као сваки други плод) на (сваком) дрвету (у Едемском врту, наизглед) добар за јело и да га је милина гледати и да је (ово загонетно) дрво (посебно) драго ради знања (шта то Господ Бог од њих крије), (жељно) узбра рода са њега и (са жудњом га) окуси (и не доживи смрт, али видје да изгуби благодат), па даде (поражена) и мужу свом, те и он (радознало) окуси (Пост. 3, 6). С тим у вези, кушање овог плода од стране човјека изненадило је и Луцифера Деницу. Он је мислио, кад човјек проба овај забрањени плод, да ће истог трена умријети и самим тим спрати кривицу са себе. Ове ријечи Господње то потврђују: И заповеди Господ Бог човјеку говорећи:“Једи слободно са сваког дрвета у врту, али са дрвета од знања добра и зла, са њега не једи, јер у који дан окусиш са њега, умрећеш (Пост. 2, 16-17).“

Због те дрскости, човјек дође у овакво стање:

Човјек → слобода воље → кушање забрањеног плода од дрвета знања добра и зла → човјеку су се отвориле неблагодатне очи и видеше да су голи (Пост. 3, 7). Ко бадава на дар добија велико богатство (пуноћу благодати) веома га брзо изгуби, ко га мукотрпно стекне (тј. добро пострада у упорној борби са својом палошћу) – са великим опрезом га чува.

Тим дрским богопротивним чином човјек губи право на Царство Божје, јер без истинског покајања слиједи пут - оца вјечног незаситог незадовољства (сатане). Губитком Царства Божјег човјек ће бити препуштен сам себи, јер својевољно разједињење с Богом Живим, тј. забрана приласка животворним плодовима Дрвета живота, учиниће своје. Наиме, због некријепљења животворним благодатним плодом Дрвета живота с временом ће се у њему изгубити даровано му вјечно живљење у тијелу.

Како је изгледао први благодатни човјек Адам и нови Адам (Богочовјек Исус Христос)?

Нови Адам – Син Човјечији Исус, од Дјеве Марије преко силе Вишњег у Духу Светом, рођенo је чисто и безгрешно. Сједињење Христове човјечје природе с божанском природом Бога Сина Божјег преко силе Вишњег у Духу Светом одвија се при самом зачећу. У овом Богочовјечанском дјетету од самог зачећа божанска и човјечанска природа Христова обитава у својој сједињености, уједно прожета и с божанском природом Оца и Духа Светога. Кад је ово безазлено дијете рођено, само по себи имало је дјечју вољу. Али оваплоћени Бог Син Божји савршено поштује све природне законе које је поставио Законодавац и ниједног тренутка не нарушава вољу дјетета Исуса (Не мислите да сам дошао да укинем (било који) Закон или Пророке (који су објавили Истину Господњу); нисам дошао да (их) укинем него да (их све у јоту) испуним (Мт. 5, 17). Ово Богочовјечанско дијете могло је послије рођења проговорити или, рецимо, проходати, али се онда не би испунио природни закон Господњи који је одређен сваком рођеном човјеку. Поштујући све законе Господње, божанска природа Сина Божјег у Духу Светом постепено и савршено дарује своју божанску мудрост Исусовој дјечијој природи, док она не ојача духом. То се јасно види за вријеме боравка дјечака Исуса у јерусалимском храму: И сви који га слушаху дивљаху се веома његовој разборитости и одговорима (Лк. 2, 47). Зато ће вам сам Господ дати знак, ето девојка ће затрудњети и родиће сина, и неденуће му име Емануло, (као дијете, божанско) масло и (духовни) мед јешће, док (у Духу Светом) не научи одбацити зло (које обитава у свијету) а изабрати добро (које ће многе привести спасењу) (Ис. 7, 14). – Временским сазријевањем Његове човјечанске природе, све што ће чинити Христос као Бог, то ће постати својство Његове човјечанске природе, и оно што буде чинио као човјек, преносиће се на Његову божанску природу. Јер у оваплоћеном Сину Човјечијим човјечанска природа се узвисује до оног личносног стања у коме се налази божанска природа Сина Божјег, тј. обожује се (савршена тежња двију различитих природа ка истинском благодатном сједињењу у једној Личности). Још кад томе придодамо савршену усаглашеност двију воља у Сину Човјечијем с вољом Бога Оца у Духу Светом, његов ум краси бескрајна Богочовјечанска мудрост која је прожета кроз читаву његову јеванђелску мисију и наставља се у вијекове вијекова.

Први Адам – благодатни човјек Адам, створен је од Бога Оца кроз Сина Божјег у Духу Светом чист и безгрешан баш као ово рођено безазлено дијете Исус, али са зрелим и мудрим разумом. Да се кријепио благодатним плодовима Дрвета живота, његова мудрост би у Духу Светом непрестано благодатно расла и његово тијело би исто тако пребивало у нетрулежном стању.

Упоредимо уздржаног Богочовјека Исуса и неуздржаног човјека Адама.

У Врту изобилних плодова сатана овако искуша човјека Адама: Је ли истина да је Бог рекао да не једете са свакога дрвета у врту? – Човјек одговара: Ми једемо (благодатног) рода са свакога дрвета у врту, само (оног примамљивог) рода са онога дрвета (кроз које хоћу да постанем самостални цар по божанској власти а не по благодатној части) усред врта (Господњег), казао је Бог не једите и не дирајте у њега (због вашег личног добра), да не умрете (у тој нечастивој намјери својој, коју ћете с временом својевољно произвести у себи). – Нечастиви узвраћа: „Нећете ви (због тога) умрети, него зна Бог (као што смо и ми сазнали) да ће вам се у онај дан, кад окусите с њега (тј. кад сазоре услови да по својој неодољивој жељи пожелите да се одвојите од Господа Бога), отворити (заблудјеле) очи, па ћете (због свог упорног незадовољства) постати као (и ми несмирени) богови и знати шта је (изгубити у себи благодатно изобилно) добро и (упознати куда води незадовољствено) зло (као што смо је и ми (нечастива сила) по својој глупости спознали, жудићи ка, самовољном одвајању од извора вјечног благодатног истинског Мира) (Пост. 3, 3).“

Заповијешћу Господњом човјек се имао овако уздржавати (постити): Ми (кад у Духу Светом уздржано) једемо рода са свакога дрвета у врту (осјећамо се благодатно), само (наизглед примамљивог) рода са онога (забрањеног) дрвета (који је одбојан Духу Светом) усред врта (морамо се вјечно уздржавати јер), казао је Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) не једите (опоре плодове свог неуздржања јер тјерате од себе благодат Духа Светога) и (са радозналом сумњом) не дирајте у њега (јер ћете губитком пуноће Божје благодати, која вам је од Бога дарована, изгубити живот вјечни и пазите), да не умрете (у свом будућем упорном незадовољству) (Пост. 3, 3).

У неплодној пустињи Сина Човјечијег Исуса овако искуша сатана: И изведе га ђаво на гору високу и показа му (лажном магијом) сва (неблагодатна) царства овога света за трен ока. И рече му ђаво: – Теби ћу (ако си обичан човјек) дати сву (неблагодатну) власт ову и (привремену смртну) славу њихову, јер је (због човјекове жеље да иде мојим путем) мени (по допуштењу Господњем) предана, и коме (човјеку) хоћу дајем је (ако ме прихвата за свог бога). Ти, дакле, ако се поклониш преда мном, биће (привремено) сва твоја (и уживаћеш у њиховом неблагодатном богатству). И одговарајући (Син Човјечији)) Исус рече му: – Иди од мене, Сатано, јер је писано: „Господу Богу своме (вјечном, животворном и истинском) клањај се, и њему јединоме (у истинском јединству) служи“ (јер је само у Њему вјечна слава и живот вјечни) (Лк. 4, 5–8).

Ево личног примјера како се чува јединство с Духом Светим: (Син Човјечији) Исус пак пун (благодати) Духа Светога (такву пуноћу благодати Господ Бог је даровао Адаму кад га је створио) врати се са Јордана, и би одведен Духом (Светим) у пустињу (да личним примјером покаже како се задржава благодатно јединство с Богом Оцем у Духу Светом, које је први човјек својевољно изгубио). И четрдесет дана (док се у Духу Светом мољаше Богу Оцу) куша га (непрестано) ђаво (да престане с толиким уздржањем), и не једе ништа у те дане (јер пуноћа благодати Духа Светог његује његово пречисто тијело); и кад се они навршише, онда огладни (Лк. 4, 1–2). И рече му ђаво: – Теби ћу (ако си обичан човјек) дати сву (неблагодатну) власт ову и (пролазну) славу њихову, јер је мени предана, и коме хоћу дајем је. Ти, дакле, ако се поклониш преда мном (и признаш мене за свог бога), биће (без благодати Духа Светога) сва твоја. И одговарајући (Син Човјечији) Исус рече му: – Иди од мене, Сатано, јер је писано: „Господу Богу своме (у Духу Светом) клањај се, и њему јединоме (само у Духу Светом) служи“ (Лк. 4, 6–8).

Кад човјек кроз покајнички живот достигне чистоћу сличну Христовој човјечанској природи, тад у њему обитава Дух Свети и он улази у стање богочовјека. Својство благодатног човјека имао је у почетку створени Адам, а ми можемо привремено примити као дар то божанско стање или из њега изаћи – зависно од тога у каквом се мисленом стању налазимо и какав у Богу живот живимо. Охристовљени човјек, који по милости Божјој има дар Духа Светог, зависно од дарова Господњих које носи у себи, има пророчки дух, дух поучавања, исцјелитељски дух... Тај дар Божји имају ријетки (свети) људи, који су уз помоћ Господњу прошли сву борбу с унутрашњом палошћу и дошли у Луку божанског мира. Такви људи благодатном силом Господњом чине чуда или пророкују, а уједно – сваки од њих је понаособ пастир добри. Јеванђељски гледано, само људи који су у Духу Светом имају тај дар, и нико више. Остали, тј. они који су уобразили да су миљеници Божји или истинске варалице – имају, нажалост, у себи дух погађачки (дух обмане). И да се деси неко исцјељење од ових уображених или истинских варалица, то је само привременог карактера. Већина тих исцјељења, нажалост, с временом заврши са катастрофалним душевним и тјелесним посљедицама. Замислите само колико је људи у почетку борбе са својом унутрашњом грешном палошћу достигло одређени степен духовне надградње, али због своје гордости и болесне жеље да задобију још божанских дарова која им неће донијети никакве благодатне плодове, тј. због своје претјеране радознале незаситости забадају нос тамо гдје не треба и - доживљавају страшан пад.

Погледајмо како човјек доспијева у благодатно стање:

човјек → вјера у Господа Бога → часне намјере → вјежбање → навика → осјећај = частан човјек + Дух Свети = благодатни човјек

Да би се дошло у овакво стање, човјек мора бити веома опрезан. Но, да би ово било јасније, покушајмо упоредити нашу човјечју и Христову Бого-човјечју природу.

Наиме, сједињена човјечанска и божанска природа у личности Исуса Христа има своју савршену сједињеност. Богочовјек Исус Христос, у коме се непрестано прожима нераздјељиво Тројично јединство Господње, његово тијело морало је васкрснути јер трулежно (земља) не може да прими Вјечно.

Наша човјечанска природа другачије функционише: кад грешан човјек повјерује у Христа, он у себи још нема пуноћу благодати Христове, него само скромно и магловито знање, које је о Њему задобио проучавањем Светог писма и истинских поука светих отаца. Али кад се неко одважи на унутрашњу борбу са собом, желећи да очисти душу и тијело – тад долази помоћ Господња. Сву ту борбу помно прати Дух Свети Утјешитељ, који се у човјека усељава повремено (неосјетно) и помаже му да истраје у тој грчевитој борби. Оног тренутка кад у човјеку сазре подесни услови да осјетно прими у себе Духа Светог, тад Дух Свети својим присуством човјеку даје благодат која нема мјеру. Тад се у човјеку у Духу Светом рађа Истински Христос и човјек Господа Бога доживљава онаквим какав јесте. Такав чин повременог облагодаћења (обожења) имали су по милости Господњој само духовни дивови (угодници Божји).

Погледајмо како човјек долази у зло стање:

богопротиван човјек → вјера у зло → вјежбање → навика → осјећај → нечастан човјек + сатана = злочовјек (антихрист)

Свога Бога у човјечијем тијелу видим на овакав начин:

У те дане и у то време учинићу да проклија Давиду (Богочовјечански) изданак прави, који ће чинити (истински) суд и (истинску) правду (Господњу) на земљи (Јерем. 33, 15)

По Исаијином пророчанству та прескромност задивљује: Ко верова проповедању нашем и мишица Господња коме се откри? Јер изниче пред њим (Богом Оцем) као шибљика, и као (снажан) корен из сухе земље. Не би обличја ни лепоте у њега (јер није тражио од свога Оца да буде савршеног обличја и љепоте као првостворени човјек Адам, него је прихватио човјечанску природу које му је генетски даровала његова мајка Марија), и видесмо га и не беше ништа (силно) на (његовим) очима, чега ради бисмо га пожелели (да нам буде Бог). Презрен беше и одбачен између људи (јер не бјеше богат и угледан), (питали смо се, зар Бог може бити) болесник и склон болестима, и као један од кога свак заклања лице (и као такав би), презрен (од нас) да га ни за што не узимасмо (Ис. 53, 1–3). Јер нам се роди (истинско) дете, (Богочовјечански) син нам се даде, коме је (Божанска) власт на рамену, и име ће му бити: (Пастир) дивни, (брижни и истински) саветник, (савршени) Бог силни, (наш Божји) отац вечни (у човјечијем тијелу), (послушни) кнез мирни. Без краја ће (кроз Њега) расти власт и мир на престолу Давидову и у царству његову (које је од вјечности Њему намијењено по вољи Господњој опет мора) да се (поново кроз Духа Светог благодатно) уреди и утврди (праведним) судом и (истинском) правдом одсада довека. То ће учинити (сједињена човјечанска и Божанска) ревност Господа (Исуса Христа, савршеног Богочовјечанског владара) над (човјечанским и анђелским) војскама (Ис. 9, 6–7). И на њему ће (као Сину Човјечијем) почивати дух Господњи, дух (божанске) мудрости и (божанског) разума, дух (доброг) савета и (благодатне) силе, дух (божанског) знања и (све што ће проповиједати и чинити као Син Човјечији биће пуно) страха Господњег (Ис. 11, 2). И мирисање ће му бити у страху Господњем, и неће судити по виђењу својих (Богочовјечијих) очију, нити ће по чувењу својих (Богочовјечијих) ушију карати. Него ће по (јединственој) правди (Господњој – Свете Тројице) судити сиромасима и по (Господњој) правици (у Духу Светом) саветовати кротке у земљи, и удариће земљу (благодатним) прутом (божанских) уста својих, и (божанским) духом усана својих убиће (злог) безбожника (сатану). И правда (Господња) ће му бити (моћни) појас по бедрима, и (вјечна) истина (Господња која у Духу Светом обитава у Њему, биће Му божански) појас на боковима (Ис. 11, 3–5).

Божанска и човјечанска воља Сина Човјечијег има савршену повезаност и истинско надопуњавање и у таквој савршеној сједињености, уз обострано сагласје, у једној Личности, испуњава се у свему воља Господња. При том свака природа чува своје суштинске природне карактеристике и, као такве, уједињене у једној Личности, не мијењају се, него врше савршену размјену својстава. Ова савршена размјена својстава двију природа у личности Богочовјека Исуса Христа немају никакав утицај на друге двије божанске природе (Оца и Духа Светога) које се непрестано прожимају у Њему. Својства Христове човјечанске природе не могу се пренијети на Оца и Светога Духа јер је само Син Божји попримио тијело тј. оваплотио се и остаје вјечно у оваплоћеном обличју. С тим у вези данас колају разне измишљотине, као што је нпр. да Винчијев код, у ко3059Mon, 30 Dec 2013 21:48:00 +0000https://pouke.org/index/1346440445/1346440934/%D0%B7%D0%B0-%D0%BA%D0%BE%D0%B3-%D1%9B%D0%B5%D0%BC%D0%BE-%D1%81%D0%B5-%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BF%D0%BE%D0%B4%D0%B0%D1%80%D0%B0-%D0%BE%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B4%D1%98%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8-r3058/Погледајмо шта би се можда десило да је човјек у почетку поступио по заповијести Господњој:

Човјек → слобода воље → кријепљење плодом Дрвета од живота → човјек би својим благодатним очима видио Сина Божјег како говори с Престола Божјег ( јер би се Дрво од живота преобразило у Дрво живота – као што се Христос преобразио пред апостолима): Ходите благословени (јер истински прихватисте вољу) Оца мога; примите Царство (Божје) које је припремљено (за вас) од постања света (Мт. 25, 34). У кући Оца мога (благодатни) станови су многи (Јн. 14, 2). Наиме, да ли би Ева пред Престолом Божјим (Дрветом живота) изговорила ове Богородичине истински сагласне ријечи – Ево слушкиње Господње – нека буде по речи твојој (тј. по вољи Господњој) (Лк.1, 38)! Нажалост, Адам и Ева нису прихватали вољу Господњу и Сина Божјег за свог будућег Богочовјечанског Цара и због тога су јели само плодове са другог дрвећа, а овај плод, који је нудио кључеве савршеног рајског вјечног истинског благодатног живота, упорно су заобилазили. То није једини разлог! Херувим, Луцифер Деница, помазан (одређен) је од Господа Бога, да заклања дрво знања добра и зла. Тај моћни самовољни заводник чинио је супротно заповјести Господњој, тј. злоупотребио благодатне моћи којима је био обдарен од Господа Бога. Умјесто да заклања дрво знања добра и зла, он је заклањао Дрво од живота и илузорно причињавао Адаму и Еви - да је плод тог забрањеног дрвета примамљивији. И жена (опчињена Луциферовом илузијом) видећи да је (овај) плод (као сваки други плод) на (сваком) дрвету (у Едемском врту, наизглед) добар за јело и да га је милина гледати и да је (ово загонетно) дрво (посебно) драго ради знања (шта то Господ Бог од њих крије), (жељно) узбра рода са њега и (са жудњом га) окуси (и не доживи смрт, али видје да изгуби благодат), па даде (поражена) и мужу свом, те и он (радознало) окуси (Пост. 3, 6). С тим у вези, кушање овог плода од стране човјека изненадило је и Луцифера Деницу. Он је мислио, кад човјек проба овај забрањени плод, да ће истог трена умријети и самим тим спрати кривицу са себе. Ове ријечи Господње то потврђују: И заповеди Господ Бог човјеку говорећи:“Једи слободно са сваког дрвета у врту, али са дрвета од знања добра и зла, са њега не једи, јер у који дан окусиш са њега, умрећеш (Пост. 2, 16-17).“

Због те дрскости, човјек дође у овакво стање:

Човјек → слобода воље → кушање забрањеног плода од дрвета знања добра и зла → човјеку су се отвориле неблагодатне очи и видеше да су голи (Пост. 3, 7). Ко бадава на дар добија велико богатство (пуноћу благодати) веома га брзо изгуби, ко га мукотрпно стекне (тј. добро пострада у упорној борби са својом палошћу) – са великим опрезом га чува.

Тим дрским богопротивним чином човјек губи право на Царство Божје, јер без истинског покајања слиједи пут - оца вјечног незаситог незадовољства (сатане). Губитком Царства Божјег човјек ће бити препуштен сам себи, јер својевољно разједињење с Богом Живим, тј. забрана приласка животворним плодовима Дрвета живота, учиниће своје. Наиме, због некријепљења животворним благодатним плодом Дрвета живота с временом ће се у њему изгубити даровано му вјечно живљење у тијелу.

Како је изгледао први благодатни човјек Адам и нови Адам (Богочовјек Исус Христос)?

Нови Адам – Син Човјечији Исус, од Дјеве Марије преко силе Вишњег у Духу Светом, рођенo је чисто и безгрешно. Сједињење Христове човјечје природе с божанском природом Бога Сина Божјег преко силе Вишњег у Духу Светом одвија се при самом зачећу. У овом Богочовјечанском дјетету од самог зачећа божанска и човјечанска природа Христова обитава у својој сједињености, уједно прожета и с божанском природом Оца и Духа Светога. Кад је ово безазлено дијете рођено, само по себи имало је дјечју вољу. Али оваплоћени Бог Син Божји савршено поштује све природне законе које је поставио Законодавац и ниједног тренутка не нарушава вољу дјетета Исуса (Не мислите да сам дошао да укинем (било који) Закон или Пророке (који су објавили Истину Господњу); нисам дошао да (их) укинем него да (их све у јоту) испуним (Мт. 5, 17). Ово Богочовјечанско дијете могло је послије рођења проговорити или, рецимо, проходати, али се онда не би испунио природни закон Господњи који је одређен сваком рођеном човјеку. Поштујући све законе Господње, божанска природа Сина Божјег у Духу Светом постепено и савршено дарује своју божанску мудрост Исусовој дјечијој природи, док она не ојача духом. То се јасно види за вријеме боравка дјечака Исуса у јерусалимском храму: И сви који га слушаху дивљаху се веома његовој разборитости и одговорима (Лк. 2, 47). Зато ће вам сам Господ дати знак, ето девојка ће затрудњети и родиће сина, и неденуће му име Емануло, (као дијете, божанско) масло и (духовни) мед јешће, док (у Духу Светом) не научи одбацити зло (које обитава у свијету) а изабрати добро (које ће многе привести спасењу) (Ис. 7, 14). – Временским сазријевањем Његове човјечанске природе, све што ће чинити Христос као Бог, то ће постати својство Његове човјечанске природе, и оно што буде чинио као човјек, преносиће се на Његову божанску природу. Јер у оваплоћеном Сину Човјечијим човјечанска природа се узвисује до оног личносног стања у коме се налази божанска природа Сина Божјег, тј. обожује се (савршена тежња двију различитих природа ка истинском благодатном сједињењу у једној Личности). Још кад томе придодамо савршену усаглашеност двију воља у Сину Човјечијем с вољом Бога Оца у Духу Светом, његов ум краси бескрајна Богочовјечанска мудрост која је прожета кроз читаву његову јеванђелску мисију и наставља се у вијекове вијекова.

Први Адам – благодатни човјек Адам, створен је од Бога Оца кроз Сина Божјег у Духу Светом чист и безгрешан баш као ово рођено безазлено дијете Исус, али са зрелим и мудрим разумом. Да се кријепио благодатним плодовима Дрвета живота, његова мудрост би у Духу Светом непрестано благодатно расла и његово тијело би исто тако пребивало у нетрулежном стању.

Упоредимо уздржаног Богочовјека Исуса и неуздржаног човјека Адама.

У Врту изобилних плодова сатана овако искуша човјека Адама: Је ли истина да је Бог рекао да не једете са свакога дрвета у врту? – Човјек одговара: Ми једемо (благодатног) рода са свакога дрвета у врту, само (оног примамљивог) рода са онога дрвета (кроз које хоћу да постанем самостални цар по божанској власти а не по благодатној части) усред врта (Господњег), казао је Бог не једите и не дирајте у њега (због вашег личног добра), да не умрете (у тој нечастивој намјери својој, коју ћете с временом својевољно произвести у себи). – Нечастиви узвраћа: „Нећете ви (због тога) умрети, него зна Бог (као што смо и ми сазнали) да ће вам се у онај дан, кад окусите с њега (тј. кад сазоре услови да по својој неодољивој жељи пожелите да се одвојите од Господа Бога), отворити (заблудјеле) очи, па ћете (због свог упорног незадовољства) постати као (и ми несмирени) богови и знати шта је (изгубити у себи благодатно изобилно) добро и (упознати куда води незадовољствено) зло (као што смо је и ми (нечастива сила) по својој глупости спознали, жудићи ка, самовољном одвајању од извора вјечног благодатног истинског Мира) (Пост. 3, 3).“

Заповијешћу Господњом човјек се имао овако уздржавати (постити): Ми (кад у Духу Светом уздржано) једемо рода са свакога дрвета у врту (осјећамо се благодатно), само (наизглед примамљивог) рода са онога (забрањеног) дрвета (који је одбојан Духу Светом) усред врта (морамо се вјечно уздржавати јер), казао је Бог (Отац кроз Сина у Духу Светом) не једите (опоре плодове свог неуздржања јер тјерате од себе благодат Духа Светога) и (са радозналом сумњом) не дирајте у њега (јер ћете губитком пуноће Божје благодати, која вам је од Бога дарована, изгубити живот вјечни и пазите), да не умрете (у свом будућем упорном незадовољству) (Пост. 3, 3).

У неплодној пустињи Сина Човјечијег Исуса овако искуша сатана: И изведе га ђаво на гору високу и показа му (лажном магијом) сва (неблагодатна) царства овога света за трен ока. И рече му ђаво: – Теби ћу (ако си обичан човјек) дати сву (неблагодатну) власт ову и (привремену смртну) славу њихову, јер је (због човјекове жеље да иде мојим путем) мени (по допуштењу Господњем) предана, и коме (човјеку) хоћу дајем је (ако ме прихвата за свог бога). Ти, дакле, ако се поклониш преда мном, биће (привремено) сва твоја (и уживаћеш у њиховом неблагодатном богатству). И одговарајући (Син Човјечији)) Исус рече му: – Иди од мене, Сатано, јер је писано: „Господу Богу своме (вјечном, животворном и истинском) клањај се, и њему јединоме (у истинском јединству) служи“ (јер је само у Њему вјечна слава и живот вјечни) (Лк. 4, 5–8).

Ево личног примјера како се чува јединство с Духом Светим: (Син Човјечији) Исус пак пун (благодати) Духа Светога (такву пуноћу благодати Господ Бог је даровао Адаму кад га је створио) врати се са Јордана, и би одведен Духом (Светим) у пустињу (да личним примјером покаже како се задржава благодатно јединство с Богом Оцем у Духу Светом, које је први човјек својевољно изгубио). И четрдесет дана (док се у Духу Светом мољаше Богу Оцу) куша га (непрестано) ђаво (да престане с толиким уздржањем), и не једе ништа у те дане (јер пуноћа благодати Духа Светог његује његово пречисто тијело); и кад се они навршише, онда огладни (Лк. 4, 1–2). И рече му ђаво: – Теби ћу (ако си обичан човјек) дати сву (неблагодатну) власт ову и (пролазну) славу њихову, јер је мени предана, и коме хоћу дајем је. Ти, дакле, ако се поклониш преда мном (и признаш мене за свог бога), биће (без благодати Духа Светога) сва твоја. И одговарајући (Син Човјечији) Исус рече му: – Иди од мене, Сатано, јер је писано: „Господу Богу своме (у Духу Светом) клањај се, и њему јединоме (само у Духу Светом) служи“ (Лк. 4, 6–8).

Кад човјек кроз покајнички живот достигне чистоћу сличну Христовој човјечанској природи, тад у њему обитава Дух Свети и он улази у стање богочовјека. Својство благодатног човјека имао је у почетку створени Адам, а ми можемо привремено примити као дар то божанско стање или из њега изаћи – зависно од тога у каквом се мисленом стању налазимо и какав у Богу живот живимо. Охристовљени човјек, који по милости Божјој има дар Духа Светог, зависно од дарова Господњих које носи у себи, има пророчки дух, дух поучавања, исцјелитељски дух... Тај дар Божји имају ријетки (свети) људи, који су уз помоћ Господњу прошли сву борбу с унутрашњом палошћу и дошли у Луку божанског мира. Такви људи благодатном силом Господњом чине чуда или пророкују, а уједно – сваки од њих је понаособ пастир добри. Јеванђељски гледано, само људи који су у Духу Светом имају тај дар, и нико више. Остали, тј. они који су уобразили да су миљеници Божји или истинске варалице – имају, нажалост, у себи дух погађачки (дух обмане). И да се деси неко исцјељење од ових уображених или истинских варалица, то је само привременог карактера. Већина тих исцјељења, нажалост, с временом заврши са катастрофалним душевним и тјелесним посљедицама. Замислите само колико је људи у почетку борбе са својом унутрашњом грешном палошћу достигло одређени степен духовне надградње, али због своје гордости и болесне жеље да задобију још божанских дарова која им неће донијети никакве благодатне плодове, тј. због своје претјеране радознале незаситости забадају нос тамо гдје не треба и - доживљавају страшан пад.

Погледајмо како човјек доспијева у благодатно стање:

човјек → вјера у Господа Бога → часне намјере → вјежбање → навика → осјећај = частан човјек + Дух Свети = благодатни човјек

Да би се дошло у овакво стање, човјек мора бити веома опрезан. Но, да би ово било јасније, покушајмо упоредити нашу човјечју и Христову Бого-човјечју природу.

Наиме, сједињена човјечанска и божанска природа у личности Исуса Христа има своју савршену сједињеност. Богочовјек Исус Христос, у коме се непрестано прожима нераздјељиво Тројично јединство Господње, његово тијело морало је васкрснути јер трулежно (земља) не може да прими Вјечно.

Наша човјечанска природа другачије функционише: кад грешан човјек повјерује у Христа, он у себи још нема пуноћу благодати Христове, него само скромно и магловито знање, које је о Њему задобио проучавањем Светог писма и истинских поука светих отаца. Али кад се неко одважи на унутрашњу борбу са собом, желећи да очисти душу и тијело – тад долази помоћ Господња. Сву ту борбу помно прати Дух Свети Утјешитељ, који се у човјека усељава повремено (неосјетно) и помаже му да истраје у тој грчевитој борби. Оног тренутка кад у човјеку сазре подесни услови да осјетно прими у себе Духа Светог, тад Дух Свети својим присуством човјеку даје благодат која нема мјеру. Тад се у човјеку у Духу Светом рађа Истински Христос и човјек Господа Бога доживљава онаквим какав јесте. Такав чин повременог облагодаћења (обожења) имали су по милости Господњој само духовни дивови (угодници Божји).

Погледајмо како човјек долази у зло стање:

богопротиван човјек → вјера у зло → вјежбање → навика → осјећај → нечастан човјек + сатана = злочовјек (антихрист)

Свога Бога у човјечијем тијелу видим на овакав начин:

У те дане и у то време учинићу да проклија Давиду (Богочовјечански) изданак прави, који ће чинити (истински) суд и (истинску) правду (Господњу) на земљи (Јерем. 33, 15)

По Исаијином пророчанству та прескромност задивљује: Ко верова проповедању нашем и мишица Господња коме се откри? Јер изниче пред њим (Богом Оцем) као шибљика, и као (снажан) корен из сухе земље. Не би обличја ни лепоте у њега (јер није тражио од свога Оца да буде савршеног обличја и љепоте као првостворени човјек Адам, него је прихватио човјечанску природу које му је генетски даровала његова мајка Марија), и видесмо га и не беше ништа (силно) на (његовим) очима, чега ради бисмо га пожелели (да нам буде Бог). Презрен беше и одбачен између људи (јер не бјеше богат и угледан), (питали смо се, зар Бог може бити) болесник и склон болестима, и као један од кога свак заклања лице (и као такав би), презрен (од нас) да га ни за што не узимасмо (Ис. 53, 1–3). Јер нам се роди (истинско) дете, (Богочовјечански) син нам се даде, коме је (Божанска) власт на рамену, и име ће му бити: (Пастир) дивни, (брижни и истински) саветник, (савршени) Бог силни, (наш Божји) отац вечни (у човјечијем тијелу), (послушни) кнез мирни. Без краја ће (кроз Њега) расти власт и мир на престолу Давидову и у царству његову (које је од вјечности Њему намијењено по вољи Господњој опет мора) да се (поново кроз Духа Светог благодатно) уреди и утврди (праведним) судом и (истинском) правдом одсада довека. То ће учинити (сједињена човјечанска и Божанска) ревност Господа (Исуса Христа, савршеног Богочовјечанског владара) над (човјечанским и анђелским) војскама (Ис. 9, 6–7). И на њему ће (као Сину Човјечијем) почивати дух Господњи, дух (божанске) мудрости и (божанског) разума, дух (доброг) савета и (благодатне) силе, дух (божанског) знања и (све што ће проповиједати и чинити као Син Човјечији биће пуно) страха Господњег (Ис. 11, 2). И мирисање ће му бити у страху Господњем, и неће судити по виђењу својих (Богочовјечијих) очију, нити ће по чувењу својих (Богочовјечијих) ушију карати. Него ће по (јединственој) правди (Господњој – Свете Тројице) судити сиромасима и по (Господњој) правици (у Духу Светом) саветовати кротке у земљи, и удариће земљу (благодатним) прутом (божанских) уста својих, и (божанским) духом усана својих убиће (злог) безбожника (сатану). И правда (Господња) ће му бити (моћни) појас по бедрима, и (вјечна) истина (Господња која у Духу Светом обитава у Њему, биће Му божански) појас на боковима (Ис. 11, 3–5).

Божанска и човјечанска воља Сина Човјечијег има савршену повезаност и истинско надопуњавање и у таквој савршеној сједињености, уз обострано сагласје, у једној Личности, испуњава се у свему воља Господња. При том свака природа чува своје суштинске природне карактеристике и, као такве, уједињене у једној Личности, не мијењају се, него врше савршену размјену својстава. Ова савршена размјена својстава двију природа у личности Богочовјека Исуса Христа немају никакав утицај на друге двије божанске природе (Оца и Духа Светога) које се непрестано прожимају у Њему. Својства Христове човјечанске природе не могу се пренијети на Оца и Светога Духа јер је само Син Божји попримио тијело тј. оваплотио се и остаје вјечно у оваплоћеном обличју. С тим у вези данас колају разне измишљотине, као што је нпр. да Винчијев код, у коме се срамно говори о томе како је тобоже Христос са Маријом Магдаленом имао тајни брак и чак стекао потомство. Да је Господ Бог хтио тако нешто, урадио би то на самом почетку: прво би створио човјечје тијело (без д<]]>3058Mon, 30 Dec 2013 17:27:00 +0000https://pouke.org/index/1346440445/1346440934/%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%BE-%D0%B8%D0%B7%D0%B4%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D0%B5%D0%BF%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%B4%D0%B0%D0%BB%D0%BC%D0%B0%D1%82%D0%B8%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B5-r3048/

Циљ ове књиге је да упозна читаоца са животом и делом оца Георгија Флоровског. Овај руски интелектуалац је био најистакнутија личност читаве једне плејаде Руса, који су после Револуције и емиграције у Европу, сачували и раширили живо културно наслеђе њихове отаџбине. Као православни богослов, отац Георгије је био један од оснивача савременог екуменског покрета, због чега се данас убраја међу најмудрије православне богослове двадесетог века. Онима, пак, који већ познају дело оца Флоровског, ова књига ће помоћи да прошире своје знање и поштовање, како на основу подробнијег осликавања његовог животног пута, тако и на основу значајног доприноса руској мисли и православном богословљу уопште. Са друге стране, онима који оца Георгија памте као непревазиђеног мислиоца, чије је стваралаштво оставило неизбрисив траг на науку и научно истраживање, ова књига покушава да открије једну нову страну оца Флоровског, али и да понуди тешко доступне библиографске архиве и остале податке, пресудне за конкретнија истраживања.

Једном приликом сам чуо да о животу оца Георгија постоје само штури и нејасни подаци, те да је потребно дати један темељнији и живописнији приказ. Због тога сам се у првом делу ове књиге потрудио да детаљно опишем његово дело и допринос екуменском покрету и Светском савету цркава, који је обележио значајан део његове научне каријере. Други и трећи део чине одлични есеји Марка Рифа и Џорџа Вилијамса, који су, по мом мишљењу, до сада најбоље написани прикази дела оца Флоровског као руског историчара и православног богослова. Четврти део садржи оно што би требало да буде коначна библиографија објављених радова Георгија Флоровског. Тај део је захтевао највише труда и времена. (Списак објављених дела оца Георгија преносимо у оригиналном облику – прим. прев.)

Сама идеја за ову књигу има подужу историју. Једнотомно издање Зборника посвећеног Флоровском, на којем сам радио почетком седамдесетих година, на наговор мојих сарадника се проширило у два тома, посвећена областима у којима је он учинио прве кораке, а убрзо је уследио и трећи део о његовом животу и раду.

Тема последњег дела које је требало да напишем била је очигледна – животопис оца Флоровског и приказ његовог дела као руског интелектуалца и православног богослова. Одмах сам помислио на Марка Рифа као најкомпетентнију особу за такав посао - да опише допринос оца Флоровског као руског историчара - што је он одмах предано и учинио. Од Џорџа Вилијамса, који је доста писао о његовој каријери у Америци, затражио сам да искористим део есеја који говори о неопатристичкој синтези оца Георгија. Он је то великодушно прихватио и за њега одмах написао предговор. Пошто сам био прилично близак са оцем Георгијем, осетио сам да могу да припремим својеврсну скицу и о његовом приватном животу, те сам прионуо и на тај задатак, трудећи се да, поред тога, прикупим и његову комплетну библиографију.

Међутим, убрзо сам престао са тим радом, јер сам у пресудном тренутку одбране људских права и настанка међународног покрета за људска права, изабран да будем део девоточлане комисије светског покрета за заштиту људских права Amnesty International. Уследио је дуг и напоран рад на овом пољу. Могу рећи да никада нисам зажалио због тога, јер то убрајам у своје најзначајније ангажмане; али је и то имало своју цену - коначно издање Зборника никада није објављено. Читалац може помислити да сам оправдање за то пронашао у сличној ситуацији у којој се нашао и отац Георгије. Он је пред крај живота у кратком «теолошком тестаменту» признао да је подлегао искушењу и уплео се, између осталог, у екуменски покрет (изабран је међу четрнаесторицу оснивача Светског савета цркава), те је незавршеним оставио «дело о светим Оцима: од пет намеравних, само сам завршио два», додајући: «не жалим због... оваквих «одступања».» (Епилог)

Ипак, живот ми је великодушно понудио и другу шансу. Догађај који ми је вратио веру да треба да обновим рад на овој књизи и приведем је крају, јесу промене које су почеле да се догађају у Совјетском Савезу током осамдесетих година. Ове промене, делимично спроведене захваљујући храброј борби чланова Совјетског покрета за људска права, до краја 1991. године увеле су некадашњи комунистички блок у потпуно нови свет, а у самој Русији се указала нова прилика за коју је интерес већ постојао – вратити богато културно благо којег је Русија била лишена након 1917. године, а које се емиграцијама током двадесетих и тридесетих година, у великој мери сачувало. Тада сам помислио да су они желели и имали право да чују реч о стваралаштву оца Георгија Флоровског. Други догађај је уследио 1993. године - стогодишњице од рођења оца Флоровског. Била је то изузетна прилика за једну такву књигу. Након што ме је отац Јован Мајендорф подржао у овој намери, поново сам прионуо на посао. На срећу, било је неке користи и од ове паузе, те је сада комплетнија него што је то првобитно било планирано. Поред енглеске верзије, биће објављен и руски превод у издању Прогрес куће из Москве.

Благодаран сам свима онима који су ми помогли у писању ове књиге. Такође желим да се захвалим и издавачкој кући Светог Владимира на бризи и помоћи при издавању, а посебну благодарност дугујем Еми Одум због њене пожртвованости и надљудских напора да ова књига угледа светлост дана и то управо на сам јубилеј рођења оца Георгија Флоровског.

Ендру Блејн

Stävö, Финска

Насиље над другим испуњава антропосову слободу односно слободу онога који врши егоцентрично насиље и манифестује се као зенит те исте материјалне слободе. Кроз материјалну[2] слободу другог, у овом случају угрожена је моја материјална слобода јер сам ја онај који је пожњео кукољ, да ли менталне или физичке енергије гњева мржње, односно насиља које је уперено против сфере слободе у којој ја циркулишем. Због таквог односа губи се димензија слободног простора и дезинтегрише се интер субјективни дијалог који као фонија унутрашњег мисаоног апарата треба ако је начелно и позитивно артикулисана да оствари условну хармонију у односу два субјекта у хроносу и самој Божијиј ктисиологији, међутим то је ипак само моменат. Безвремена слобода се остварује у есхатону и само као таква је потпуна. Субјективно конструктивно ткиво има два избора, да оствари слободу у Христу и постане свјесно дјелатно и истинско „ја“, кроз друго „ја“ постане „ми“ уједињени у заједницу са Христом, или да иструли у самозабораву бића , у индивидуално конципираном поретку егзистентума који врши деконструкцију личности и истинске слободе, а ствара енергетске залихе за self слободу која дјелује у оквирима већ наведеног проблема.

Прозирни темељи антропосове амартолошке грађе почива на егоизму и self слободи која своју напојну јединицу има устоличену у одређеној групи помисли коју ствара мислени асцелератор који убрзава линеарни ток трансфигурације у личносно не биће. Вјера у Тројичног Бога за осиромашеног савременог антропоса, за тубистовање које је у теофанторском лавиринту, а не прати свијетлост у даљини и не чује фонију небеске музике, него удара стално у зид безизлаза представља предмодерну митологију.Она(„ја“ слобода) за антропоса који се налази у мисленом миулакруму егзистира у различитим облицима, у ранијим еонима док није дошла до нас у овој амбалажи упакована у украсни целофан корифејско апокалиптичног, мукопакленских акцентовања од кога савремени антропос бјежи узевши капсулу безразложног бунтовног отпора.Нема неутралне универзалности ни класичне универзалности све је подложно промјени или покрету осим Бога.Тубиствовање поставши истинско и свјесно дјелатно „ја“ престаје да болује од паразитског профита оствареног на пољу егоизма пројектованог као патолошки екслузивитет „ја“ као центар око кога се одвија кружење.

Како експликовати појам предсимболичка ноћ свијета, осим као тубистовање које се утемељило у егоизму свога сада, стоји пред амбисом последњег упада у циклично кретање селф слободе. У трауматичном коштацу са својом логосношћу кроз Христа треба да препозна заблуду имитирања смисла биствовања, али остаје пријетња да ће пасти у кружно кретање темеља фундаменталног солпсизма.

Тубиствовање у сфери темеља егоизма, само имитира смисао, врши једну аутоинкантацију, постаје амфибијски настројен због својег ега. Он транспарентно имитира етику и моралност, несвјесан онтологије своје логосности крије се има маске утопозма лажних узора савремене антропоцентричности и лагано ламентуозно пропада.

Младен Цимеша

[1] Ја је у овом тексту у синергији са изразом слобода, односно тај укомпоновани појам обучен је у ново рухо које експиликује антропоса као биће које посједује „ја“слободу у негативној конотацији, тј та „ја“слобода је антропосов проблем који спутава на одређен начин његов пут ка теосису (обожењу).Она се тумачи као вјечити проблем антропосовог ега које је уско повезано са препознавањем антропосове логосности.

[2] Материјална слобода је слична „ја“слободи, међутим она је чисто анимална слобода без духовне димензије, јер „ја“слобода и поред свог егоистичног рефлектовања посједује и елемент метафизичке преокупације бивства.