Речи свештеника Павла Флоренског (1882–1943) да је храм (=црква) синтеза свих уметности, могу бити веома инспиративне за даље теолошке закључке. И заиста је тако (да је храм=црква синтеза свих уметности). Архитектура, унутрашња декорација (интарзија, стасидије, хорос и полијелеј, мермерни стубови са предивним капителима попут Аја Софије, иконостаси), ликовна уметност (фреске), појање (музика), поезија (химнографија) и уопште сва естетска достигнућа која су градила и изградила лепоту данашње Литургије склапају се у један хармонички склад који оправдава речи о. Павла Флоренског о синтези свих уметности.

Надахнут овим, постављам питање – може ли теологија бити синтеза свих људских стремљења, мисаоних трагања и изражавања? Другим речима, може ли теологија сада, у 21. веку, и надаље да буде синтеза и заокружење свих говора о човеку и творевини, свега, дакле, онога о чему говоре философија, науке, књижевност и уметности? Став Св. Отаца Цркве је сагласан са тиме. Теологија може и треба да буде свеобухватна и да изражава саборни дух или саборну мисао о свету и човеку, јер има непроцењиво учење о Богу Тројици, о Христу, Цркви, Литургији.

Зашто бисмо ми православни трагали за свеобухватним умним човеком у, рецимо, ренесансној традицији, на пример за Леонардом да Винчијем, када и ми сами можемо пронаћи у нашем Предању, синтетишућу, саборну или свеобухватну мисао, на пример код Св. Максима Исповедника.

Конкретно, да бисмо то остварили, потребно је да се ослободимо уског и гносимахијског духа, духа изолације, „праведничке ароганције“, ксенофобије и пасивне самозатворености. Данашњи токови у науци, философији, уметности, изнова желе да стварају новог човека, мимо и независно од Бога. Погледајмо само савремену биотехнологију или еволуциону биологију. Ко може из Цркве (мислим на СПЦ), да се носи са њиховом мишљу и утицајем? Неколицина. Зашто је то тако? Зато што у нашим средњим богословским школама више од сто година одсуствују предмети из природних наука. Читаве генерације епископа и свештеника стасавале су без имало знања, увида или информисаности из тих области. На коме је да одговори духу времена, да сведочи и гради дијалошки однос са ванцрквеним светом, чија је главна окупираност обликовање нових вредности, новог човека и „раја“ на земљи. Уколико Црква нема „кадрове“, остаћемо не само културни гето, већ гето свакога вида, маргина и музеј вредности из средњег века. Некима интересантни, због старине и древности, некима на подсмех због занемелости пред захтевима нових токова. Ко онда треба да буде авангарда у друштву? Ко да обликује јавно мњење и интелектуални менталитет? Да ли еволуциони биолози – атеисти, неоенциклопедисти, унутар света затворени философи…? Или људи из Цркве? Обликовање јавне речи, дијалог са философијом, науком и уметношћу је служба црквених људи, хришћана, не свих, али макар оних који имају призив и дар.

Како ће то бити када су наши млади богослови ускраћени и интелектуално скрајнути (упркос талентима) од упознавања са, пре свега, науком (док су философија и уметност већ оформљени као какви-такви предмети)? Стога је потребно да неко из Светог Архијерејског Синода (СПЦ), покрене иницијативу за увођењем предмета из природних наука (у богословске средње и високе школе) без бојазни да ће тако нешто оптеретити младе људе. Ниво наставе требало би да буде елементаран, са циљем да направи основу будућим епископима, свештеницима и теолозима за њихово касније дијалошко-богословско обраћање ванцрквеној „елити“, све ради још једног богословског и свеобухватног сведочења Христа.

Црква је увек била и сада је обликоватељ елите, јер је свеобухватна и носилац најбољег. Људи у њој треба да су најбољи, али у духу јеванђелског „када сам слаб, онда сам јак“ и то благодаћу која „недостатке допуњује и слабости исцељује“ и светошћу не својом већ „Једино Светог, Господа Нашега Исуса Христа на славу Бога Оца“.

Са таквим основама теолози 21. века у Србији и СПЦ могу водити нови стваралачки дијалог са:

1) Философијама – које такође теже новом човеку и новој свеобухватности;

2) Медицином – која је у теоријском и практичном вртлогу својих безизлазних апорија (проблем смрти и умирања, еутаназија, асистирана in vitro оплодња, ембриони и матичне ћелије, репродуктивно клонирање, новорођенчад са инвалидитетом и њихово одржавање у животу, одојчад и медицинска истраживања, трансплантације срца и органа, третман психијатријских болесника, сида, хомосексуализам, промена пола и сл.);

3) Екологијом (еко-етиком, еко-философијом, неантропоцентричном екологијом, еко-религијом…);

4) Информационим технологијама (интернет, одсуство приватности, контрола сваког вида, роботика и вештачка интелигенција…);

5) Еволуционом биологијом (случајни узроци живота и последице по човека и творевину, ништавило као почетак и крај човека…);

6) Физиком (мултисвемир, вечни свемир, колапс галаксија, случајност, философија природе и творевине и место човека у њој…).

Теолози и људи Цркве су позвани да поново стварају или сарађују са Христом Ствараоцем који „све ново твори“. То је призив за стварањем нових вредности које су у складу са начином живота Цркве и њеним учењем о Тројици, о Христу и Васкрсењу, о литургијском етосу, епископоцентричности Евхаристије и есхатолошкој онтологији.

Ново-стари појам са којим ће нови богослови ступати на амвон, катедру (универзитет), пред медије и јавну културну сцену је – личност, како Богочовека (као и Оца и Св. Духа), тако и човека и новог човека. Учење о личности треба да је комплементарно са свим поменутим токовима, јер је саборно, свеобухватно и централно. Оно је потка, почетак и завршетак свих теолошких писаних, усмених и јавних дијалога, јер истовремено упућује на Бога, на човека и читав свет.

Теологија поседује ту свеобухватност, али је будуће генерације теолога могу изгубити, услед лишености основних знања из природних наука у систему богословског образовања. Сада је, као и увек, час да се изнова, свеобухватно сведочи о „једино новом под Сунцем“ Који „све ново твори“, на ново-стари начин.

Црква је та која гради нове односе и вредности, јер се још ништа није завршило, поготово не у Србији. Она је авангарда јер ствара нову „елиту“ или елитизам за све, будући да су сви чланови Цркве царски свештеници. Црква као Литургија увек обликује новог човека самим својим присуством и служењем, али након ње, нови теолози, укорењени у старом Предању, имају призив да очувају лик Божји у човеку и печат Божији у творевини. То могу службом речи, писане и усмене, на јавним разговорима, у медијима и, што је посебан благослов и што Црква већ чини – на часовима веронауке.

Упркос свим оптужбама за клерикализам (појам стран Православној Цркви) и за мешање у секуларизовану државу и друштво, теолози са свеобухватном визијом, пре свега литургијском и светоотачком, треба да говоре и „изађу на црту“, градећи нове синтетишуће мостове са философијом, науком и уметношћу. Ове области све више захвата талас нихилизма и равнодушности, који се намеће као једини исправни оквир и кључ за разумевање и објашњење тајне човека, што касније може да прерасте у нихилистичку антропологију чији су узори или животињски свет или нови робот-андроид као у СФ филмовима.

Слободно треба рећи философији, науци и уметности то да теологија има шта да каже о „пројекту“ новог човека, али њиховим језиком и појмовима. У супротном, предстоји хришћанима да остану на маргини, напуштајући став да су „со свету“. Наравно да интелектуалност и умност нису најважнији изрази и символи којима се треба служити током дијалога, будући да Црква поседује сâмо присуство Васкрслог Христа чији је израз пре свега иконичан, али су рационалност и знање доминантна оруђа још од Декарта и доба рационализма и просвећености.

Нововековна дилема – вера или знање, у Цркви се превазилази појмом личности која је најважнији кључ дијалога. Стога наше нове генерације свештеника и богослова треба да науче језик 21. и следећих векова, на који би превели вечну јеванђелско-литургијску поруку ванцрквеној „елити“, са циљем да се изборе за очување иконе Христове у човеку, која је слобода, јединственост, љубав, човечност. Зато не сме да се заћути, већ да се говори о ономе што у икони „очи наше видеше и руке опипаше“, о предукусу новог човека – Христа који даје Литургија и о Којем на свеобухватан начин сведочи теологија.

То је пут ка новој корпоративној свеобухватности са којег могу да одвуку све јаче и јаче нихилистичке тенденције у савременој философији, науци или уметности. Зато су увек оквир и мера новом дијалогу литургијски етос и старо-ново, вечно младо богословље Отаца Цркве.

Са ког места треба да се „благовести Царство Божије“? Са амвона најпре, те након тога, искорачивши из порте, службу учитељства и речи треба дијалошки спајати са савременим токовима у поменутим областима. Људи из Цркве, богослови, призвани су на стваралачко одношење према оним „снагама“ које већ обликују и формирају културу и јавну реч. Простор за сусрет су, поновимо, јавне трибине, универзитет, часописи, интернет (са опрезном мером), ТВ. То је данас савремена Агора са које се философи, научници и уметници још увек клањају „непознатом Богу“.

Човек је холистичко биће, личност у међузависном односу са творевином. Сам Христос је ушао у творевину и остао у њој, зато је Он одговор свим философијама.

Нови богослови треба да отворе апоријски самозатворену философију, философију природних наука и нихилистичку модерну уметност за простор бесконачног бића, за добро и вечно биће, за односне и литургијске „категорије“ и за прихватање нове творевине, обасјане таворском светлошћу Преображења.

Преображење као идеални есхатолошки Празник и Светковина новог Вина и нове Твари јесте златни оквир и темељ свеобухватног дијалога између богослова са једне и философа, научника, уметника са друге стране, преображење као светли есхатолошки Идеал и Узор.

Наставиће се...

свештеник Александар Михаиловић, Пожаревац

http://www.pravoslavlje.spc.rs/broj/1129/tekst/moze-li-teologija-biti-sinteza-misaonih-traganja-i-izrazavanja/

Данас када прослављамо Онога који се као голуб (Мт 3,16) јавио на Јордану а у Јерусалимску горњицу ушао као шум са неба, као хујање силнога ветра (Дап 2,2) сишавши при томе на свете апостоле у виду језика као огњених (Дап 2,3), Цара Небескога, Утешитеља, Духа Истине, Њему – Ризници добара и Даваоцу живота приносимо ово скромно слово молећи Га, речима Светог Григорија Богослова, да приликом богословствовања догађаја Духа, буде са нама и у нама и да нам даје реч.

У Синаксару недеље Свете Педесетнице стоји записано:

И овај празник примисмо из јеврејских књига. Јер као што Јевреји светкују своју Педесетницу зато што поштују број седам и што примише Закон када прође педесет дана од Пасхе, тако и ми после Пасхе светкујемо педесет дана и примамо Светога Духа Законодавца који нас води на пут сваке истине и који заповеда шта је Богу угодно.

На ову везу старозаветне и новозаветне Педесетнице указао је још Свети Григорије Богослов у својој Беседи на свету Педесетницу, изговореној 379. године у Цариграду, подвукавши при томе да се ово прослављање у Јудеја праобразно врши а код хришћана мистички (светотајински) остварује, односно, да посредовање Закона замењује заједница Духа. То понавља и савремена хеортолошка наука која овакав вид празновања повезује са древним старозаветним празником Седмица (Изл 23,16), односно жетве. У Израиљу је овај празник започињао првога дана након Пасхе и трајао педесет дана све до завршног дана Педесетнице, када се ходочастило у Јерусалим (Дап 2,9–11). Овај празник је имао и и дубље значење, истакнуто у наведеном одломку из Синаксара – обнављање Савеза = Завета са Богом и прослављање добијања Закона на Синају.

Термин Педесетница се у хришћанском литургијском календару примењивао како на временски интервал од педесет дана након празника Пасхе Христове тако и на сам педесети, завршни, дан овог периода. Први начин његове употребе је древнији, други је ушао у употребу након њега.

Да би се истакао осећај да цео овај период представља јединствен празник свих педесет дана називани су Великом Недељом. Током овог периода Црква прославља тајну Христове Пасхе, преласка из смрти у живот који нам је дарован Христовом Смрћу и Васкрсењем а омогућен у Духу Светоме.

Време свете Педесетнице сматрано је својеврсним продужењем, континуираним трајањем, првог и осмог дана Васкрсења Христовог. Стога је оно што је изворно сматрано прикладним, што је изражавало дубоку поруку и поуку празника, што је важило за тај дан почело да важи и за те дане – на првом месту забрана клечања и поста. Постоји низ сведочанстава о томе. Тако, Тертулијан, пишући о томе како су из усменог предања до нас стигли разни благочестиви обичаји, говори и ово: „Ми сматрамо клечања и пост у Дан Господњи незаконитим. У истој радости обитавамо од Пасхе до Педесетнице!“ (Tertulliani liber De Corona Militis, 3.) 20. канон Првог Васељенског Сабора одржаног у Никеји 325. године гласи: „Пошто има неких који преклањају колена у Дан Господњи (Недељу) и у дане Педесетнице, то, да би се све у свакој области (Цркви) једнако држало Свети Сабор одреди да се (у те дане) стојећи приносе молитве Богу. Из овога се види да се сва Педесетница сматра једним, свеобухватним, великим и незалазним, првим и осмим и педесетим, Даном Господњим, празником Његовог и нашег! устајања = усправљања из мртвих.

Најстарији спомен педесетодневне прославе празника имамо код Тертулијана, на самом почетку трећег века. Он у својим делима О молитви и О крштењу помиње педесетнички (у смислу речи: педесетодневни) простор, односно период прослављања Васкрсења као колективног празника.

Са 4. веком јединственост, својеврсна монолитност, педесетодневног периода почиње да на известан начин слаби и да се дели у засебне, мање, целине. Појављују се три одвојена дела: Светла седмица, четрдесети дан Вазнесења Христовог и засебан по значају педесети дан Силаска Духа Светога.

До издвајања Светле седмице као засебног периода долази због праксе мистагошког (тајновођственог) поучавања новокрштеника, током првих седам дана након пасхалног крштења.

Издвајањем ове седмице повлачи за собом својеврсно истицање педесетог као посебно значајног дана. Тада сам термин Педесетница лагано престаје да означава мноштво дана и бива примењиван само на један завршни дан који прославља успомену силаска Духа Светога. То, опет, има своју предисторију. 332. године Јевсевије Кесаријски помиње да се педесетог дана прославља и Вазнесење Господње и Силазак Светога Духа. Познати дневник Егерије (Етерије) о њеном хаџилуку на света места, из 383. године, у Јерусалиму помиње заједничко светковање оба празника у истом дану, само у различита времена и на различитим местима.

Али већ крајем четвртог века то бива раздвојено и једина успомена која бива везана за овај дан је Сошествије свјатаго Духа.

Да би се истакао значај самог празника тога дана уводе се и крштавања катихумена (= што је ознака најважнијих литургијских дана тога периода!) и тако се на одређен начин, врши својеврсно грађење паралеле, приближавања по значају, са празником Пасхе. О томе нам је оставио сведочанство и Свети Јован Златоусти у својој Другој беседи на свету Педесетницу где се обраћа свима, дакле, а посебно онима који су се данас усиновили и у светло одело обукли ...

Трећи моменат који је још више ослабио осећање јединствености празничног периода било је издвајање четрдесетог дана као засебног празника. До тога је дошло са јачањем осећања да педесети дан има само једно, пневматолошко, назначење. Најстарије сведочанство оваквог засебног прослављања имамо у беседи Светог Григорија Богослова из 388. године, што ће, неколико година касније, Златоусти, беседећи на празник Педесетнице јасно изрећи: „Пре десет дана природа наша била је на царски престо узнесена а већ данас Дух Свети нам сиђе“ (Прва беседа на Педесетницу).

Овакав историјски развој празновања и разумевања садржаја празника довео је до данашње ситуације у којој имамо две целине у периоду између празника Пасхе и Педесетнице: једну од 40 дана која се завршава празником Вазнесења и другу од 10 дана који тај празник спаја са празником Духова. Она, уз све дужно поштовање, не сме да нам замагли примарну, основну, визију јединственог празника Васкрслога и Вазнесеног Христа који управо захваљујући Силаску Светога Духа постаје празником вечне наде за све нас и искуством већ окушане стварности нашег васкрсавања и васкрсења.

Свети Оци Цркве су оставили многа сведочанства о овом светом времену и његовом значају. Тако Атанасије Велики сматра педесетницу есхатолошким симболом будућег Царства Божијег. За Василија Великог седмоструко седмично умножавање броја седам представља вечно умножавање = продужавање првога дана Васкрсења и символише пуноћу живота у Васкрслом Христу. (Појам символ се овде користи у стварном, дубоком смислу ове речи – као начин учествовања у стварности са којом успоставља суштинску везу).

Свети Григорије Богослов, говорећи о Педесетници, учи да је у истој јерусалимској Горњици било и установљење Свете Евхаристије на Велики Четвртак и Силазак Духа Светога на Апостоле – све са циљем да људи узићу к Богу и да настане заједница Бога са људима (Беседа на Педесетницу). Обратимо пажњу на то да се оба ова догађаја тичу Тела Христовог (Као Хлеба Који са Небеса силази и као Тела Цркве) и да су повезана са деловањем Светога Духа у конституисању односно настанку, претварању Тела Христовог...

Педесетнички догађај је суштински повезан са тајном Христа, он је усмерен на њега и у њему има свој прави дубоки смисао. Силазак Духа Светога је својеврсна антиципација другог доласка Христовог али овога пута у Телу Цркве којој је Он Глава. Свети Кирило Јерусалимски у свом Тумачењу на Јованово Јеванђеље пише како је смрћу Христос за кратко нестао из вида својих ученика, испразнио пакао и сокрушио врата ада, да би потом ... поново саздао Храм свога Тела. Опет се појавио пред ученицима и обећао да ће бити са њима до краја света, како је записано у Писму. Јер иако одсутан телом, седећи, нас ради, са десне стране Оца, он ипак обитава Духом Светим и са онима који су га достојни и има вечно и непрекидно општење са својим Светима, јер нам је обећао да нас неће оставити неутешнима (Тумачење Св. Јеванђеља по Јовану, 11, 2).

Као што видимо, Дух Свети овде истовремено и претходи и последује Христу. Он омогућује да Христов Домострој буде слободан од окова историје (бесемено зачеће – Господ је зачет Духом Светим (Мт 1,20, устајање из мртвих – Бог Отац га је истим Духом подигао из мртвих (Рим 8,11) и као Дух заједнице (1Кор 13,13 и благослов Анафоре) омогућује = конституише заједницу Тела Христовог.

С друге стране, Он се кроз Сина = Цркву, у Светим тајнама и врлинском животу, дарује свету. То пева велики химнограф Педесетнице Цар Лав Мудри појући Христу Свети Крепки (Христе) којим познасмо Оца и Дух Свети дође у свет (Стихира на входу Вечерње Ходите народи), то благовести велики Богослов Духа Григорије Цариградски рекавши да:

„ће Дух Свети савечновати и саостајати било сада са онима који су у овом времену достојни било касније са онима који ће бити тамо удостојени, када целосног Духа животом сачувамо (Беседа на свету Педесетницу).

Педесетничко изливање Духа које, једном започевши никада не престаје, не сме се свести на даривање индивидуалних дарова појединцима. То је, у правом смислу речи, почетак новог живота, нове творевине, оног што ће Златоусти назвати даном када земља небом постаде (Беседа на свету и велику Педесетницу: о равноправној власти подареној свим апостолима од Христа кроз Духа Светога). То је отварање двери Царства Божијег – јер тамо где је Дух тамо је и Царство! (А ако ли ја Духом Божијим изгоним демоне онда је дошло к вама Царство Божије (Мт 12,28); Да дође Царство Твоје (варијанта: Дух Твој Свети)).

Због тога се овај празник не слави само данас. Он је, као и Васкрсење Христово, стални празник Цркве, њен основни нерв. То је богословље великог Златоуста, то је вера Цркве – Ми га празнујемо зато што је Дух Свети к нама сишао. Као што смо видели да јединородни син Божији свагда са вернима пребива тако са њима пребива и Дух Свети (Прва беседа на дан силаска Светога Духа).

Истинска чежња, истинска жудња за Богом хоће Бога блискога, присутнога, дејственога хоће да живи са Њим на најближи могући начин. Она понекад добија израз жудње за животом у времену првога Доласка Оваплоћенога Бога. Велики песник нашег језика и рода Миодраг Павловић то је овако рекао:

О да сам се родио

у друго време

и могао да се придружим свадби

на којој се вода претворила у вино

И да сам седео за столом

на којем се

мало хлеба претворило

у многа и светла тела

Или да сам само протрчао

преко поља

пре но што се смркло

небо изнад Голготе

Нисам био на свадби у Кани

нити сам сведок Васкрсења

зато се одричем сваког хтења

и надам се још мало у Хлеб

и Његова преображења.

Празник чију круну данас целивамо је велик управо због тога што захваљујући њему ова чежња не остаје узалудна, ова жудња не бива незадовољена и ова молитва бива услишена.

Када су ово питање, на мало другачији начин, поставили богомудроме Златоусту рекавши: „А где сада можемо да видимо (дела, чудодејства) Духа Светога?“, поменути Свети Патријарх цариградски са пуним уверењем је набројао: у Светој тајни крштења, тајни праштања и измирења, у могућности богословствовања, молитве, пастирске службе, евхаристијског освећења и самог постојања Цркве – „када не би било Духа ни Црква не би постојала, а пошто она постоји, јасно је да је Дух Свети са нама“ – вели он (Јован Златоусти, Прва беседа на дан силаска Светога Духа).

Из његових речи видимо да је оно што се једном давно десило са нашим духовним прецима на језерима и морима, по пустињама и горама, у градовима и горњим собама, није само њихова срећа или духовна привилегија – све то и не само једном, него много пута, и у сву вечност ми можемо да искусимо и ми доживљавамо, Духом Светим, у светотајинском и молитвеном животу Наше Цркве. Зато са великом радошћу прослављамо Онога који је на нас излио дар откривења и моћ исцељења (Златоусти, Друга беседа на дан силаска Светога Духа) заједно са Оцем Беспочетним и Његовим Сином Јединородним, Тројицу Јединосушну и Нераздељиву, сада и увек и у векове векова, Амин.

Извор: http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1062/tekst/beseda-na-svetu-pedesetnicu/

Педесетница је ушла и у руску народну свест и у руску књижевност као осунчана и светлошћу окупана светковина, као празник општега цветања, као дан радосног сусрета човека са Божијим светом у свој његовој лепоти и благодатности.

Све религије – а међу њима и оне првобитне и најдревније – знале су за празник летњега цветања, празник првих изданака, плодова и растиња.Ако је старозаветни парњак Васкрсу била Пасха као празник пролећног васкрсења света и природе, онда би старозаветни парњак Педесетници био празник преласка пролећа у лето, празник победе Сунца и светлости, празник козмичке пуноте. Но, у Старом Завету тај фактички општечовечански празник добија ново значење постајући празник свакогодишњег сећања на дан када се Мојсије попео на гору Синај где му се у чуду неизрециве и мистичке тајне јавио Бог, и склопио са њим Завет, и предао му Своје Заповести, и обећао спасење. Другим речима, религија је престала да буде само природа и постала је почетак историје: Бог је открио Свој закон и Своје заповести човеку, Бог је открио човеку Свој план о човеку. Бог је човеку показао пут. Пролеће, лето, јесен и зима – вечни природни круг тако постаје знак и символ духовне судбине самога човека и, њему заповеђеног, узрастања у пуноту знања, живота и савршенства… И, коначно, у последњем периоду Старога Завета тај празник – у учењу и визијама пророка – постаје празник који је сав окренут ка долазећем и последњем тријумфу Божијем у Његовој творевини. Ево како о томе говори пророк Јоил: „И биће у посљедње дане, говори Господ, излићу од Духа мојега на свако тијело, и прорицаће синови ваши и кћери ваше, и младићи ваши видјеће виђења и старци ваши сањаће снове. Па и на слуге своје и на слушкиње своје у те дане излићу од Духа мојега, и прорицаће. И даћу чудеса горе на небу и знаке доље на земљи: крв и огањ и пушење дима. Сунце ће се претворити у таму и мјесец у крв прије него дође велики и славни Дан Господњи. И биће да ће се спасти сваки који призове име Господње.“ (Дап. 2,17-21).

Тако је празник природе и космоса постао празник историје као открића Божије воље о свету и човеку, а потом и празник будуће Божије победе над злом, празник приближавања великог и последњег „дана Господњег“… Све то треба да знамо и свега тога треба да се сетимо да бисмо схватили како су први хришћани доживљавали, поимали и празновали Педесетницу и зашто је Педесетница постала један од главних хришћанских празника.

Новозаветна књига Дела апостолских, у којој је описана историја првих хришћана и најранијег ширења Хришћанства, управо и почиње описом онога што се догодило педесет дана после Васкрсења Христовог, односно десет дана после Његовог славног Вазнесења на небо. Дела апостолска започињу речима које је Христос рекао Својим ученицима пре Свог Вазнесења: „Не удаљујте се од Јерусалима, него чекајте обећање Оца, које чусте од Мене…“.

И, гле, после десет дана – по речима јеванђелиста Луке – „бијаху сви апостоли једнодушно на окупу. И уједанпут настаде шум са неба као хујање силнога вјетра, и напуни сав дом гдје они сјеђаху; И показаше им се раздијељени језици као огњени, и сиђе по један на свакога од њих. И испунише се сви Духа Светога и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да казују.“ (Дап. 2, 1-4).

Онима који су ово видели и нису разумели, апостол Петар објашњава смисао догађаја који се збио речима пророка Јоила које сам већ навео: „Него оно што је рекао пророк Јоил: ‘И биће у последње дане, говори Господ, излићу од Духа Мојега на свако тело, и прорицаће синови ваши и кћери ваше…’“.

Педесетница, тако, за хришћане представља испуњење свега што је у Свом земаљском служењу савршио Христос. Христос је учио о Царству Божијем и, гле, оно се открило у Педесетници! Христосје обећао да ће Дух Божији открити људима Истину и, гле, то се догодило у Педесетници!

Свет, историја, време, живот: све је у Педесетници обасјано последњом светлошћу, све је преиспуњено крајњим смислом. Педесетницом је, у свету и историји, почео велики и славни дан Господњи!

Радио Беседа

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/7/14/05/30.05.14_zbor_-_vladika_porfirije_-_ljubav_znak_po_kome_se_raspoznajemo_64kbps.mp3

преузмите остатак текстa у .pdf формату artemije.pdf

1. Јудејци су по Закону празновали Пасху, односно прелазак из Египта у Палестину. Ми празнујемо еванђелску Пасху, тј. прелазак наше природе у Христу из смрти у живот, из пропадивости у непропадивост. Која би реч могла да изрази ту унутарњу различитост и да покаже колико су предмети наших славља бољи од празника старозаветног Закона? Будући да људска реч не може на одговарајући начин да искаже такву различитост, уипостасена (ипостазирана) Премудрост највишег Оца, превечни и надсуштаствени Логос Божији, који се човекољубиво сјединио са нама и настанио код нас, сада је делима показао предмет празника и тачно одредио у којој мери једно превазилази друго. Ми сада празнујемо превођење наше природе у Њему, не из подземне сфере (преисподње, подземља) на земљу, него са земље на небо небеса, а затим и до престола Онога који влада над свима.

2. На данашњи дан Господ не само да је, након Васкрсења, стао међу своје ученике, него је од њих и отишао. Он се пред њиховим очима вазнео на небо, ушао у саму Светињу над Светињама и сео десно од Оца, изнад сваког началства и власти, изнад сваког имена и части која је позната како у овом тако и у будућем веку. Као што је и пре Васкрсења Господњег било много васкрснутих, тако је и пре Његовог Вазнесења било много вазнетих. Дух Свети је понео Јеремију Пророка, а ангео Авакума. Изнад свега се пише о ватреној кочији којом је био узнесен Илија. Он, међутим, није прешао границу земље и била је то само некаква промена места, јер вазнесењем је сваки од њих узиман са земље, али није излазио изван граница земље. Исто тако су се и они, који су били васкрснути, изнова враћали у земљу и умирали. Када је пак Христос васкрсао из мртвих, смрт није могла да овлада Њиме, исто као што се сада, када се вазнео, сва висина нашла под ногама Његовим, сведочећи свима да је Он Бог који је изнад свега.

3. Ово је ша гора дома Господњег, како каже Исаија (Ис. 2,2), а уврх (свих) духовних гора и хумова је дом Божији - тело Владикино, јер није ангео нити човек, него Сам Господ у телу дошао и спасао нас, поставши ради нас сличан нама и истовремено непромењено остао Бог. Као што није променио Своје обитавалиште када је сишао, тако се ни сада, усходећи, Он није вратио у Божанску природу, него је на горњи престо посадио нашу природу коју је примио. Заиста, прворођени из мртвих тамо је требало пред Бога да изведе нашу природу, као какав зачетак прворођених испред целог рода.

4. Зато ниједно од претходних васкрсавања и вазнесења не празнујемо тако као Васкрсење и Вазнесење Господње, јер ми нисмо нити ћемо бити учесници тих других (васкрсавања и т> вазнесења). Од њих немамо другу велику корист, осим тога што нас она приводе вери у Васкрсење и Вазнесење Спаситељево, а ми јесмо и бићемо учесници тога Васкрсења и Вазнесења, јер је то Васкрсење и Вазнесење људске природе (коју је Господ наш Исус Христос примио Оваплоћењем), па чак не ни само људске природе (као такве), него и оних који верују у Христа и ту веру показују на делу. Све оно што је Господ, нерођен и нестворен по Својој Божанској природи, учинио - учинио је ради нас. И тај земаљски живот који је проживео - Он је проживео ради нас, показујући нам пут који води у истински живот; и то што је пострадао у телу - пострадао је ради нас, исцељујући наше страсти; ради нас је и васкрсао и вазнео се, припремајући нам Васкрсење у бескрајном веку, јер сви који наслеђују овај живот подражавају, колико је то могуће, савршавање Његовог домостроја на земљи.

5. Почетак тог подражавања је свето крштење које представља слику погребења и васкрсења Господњег. Средина је врлински живот и управљање према Еванђељу, а крај се огледа у победи над страстима путем духовних подвига, победи која доноси безболан и неуништив небески живот, о чему говори и Апостол: Јер ако живите по телу, помрећете; ако ли Духом умртвљујете дела телесна, оживећете (Рим. 8,13). Они, дакле, који живе по Христу, подражавају Његов живот у телу. Свако од њих ће умрети када дође време, пошто је и Он умро у телу, а тако ће (као тело Његово) и да васкрсну, прослављени и нетрулежни, но не сада, него када дође време. Осим тога, они ће се и узнети, како и Павле каже: Бићемо узнесени на облацима у сретење Господу у ваздуху, и шако ћемо свагда с Господом бити (1. Сол. 4,17).

6. Видите ли како свако од нас, ако пожели, постаје учесник Васкрсења и Вазнесења Господњег, наследник Божији и санаследник Христа? Зато се радујемо празнујући Васкрсење и Вазнесење и узвођење наше природе, и почетак васкрсења и вазнесења свакога од верних, наводећи еванђелске речи које данас треба да се читају: (Васкрсли) Исус стаде међу њих (тј. међу Ученике Своје).

7. Зашто је стао међу њих и ишао са њима? Изведе их напоље до Витаније - каже Еванђелист - и подигавши руке Своје благослови их (Лк. 24,50). Зато, да би показао да је потпуно здрав и неповређен; да би показао да су Му ноге снажне и сасвим јаке; али и да су ране од клинова и руке управо онакве какве су биле када су прибијене на Крст, и копљем прободено ребро, а можда и трагове од удараца, показујући све то као доказ Спасоносних Страдања. Чини ми се да речима: стаде међу њих, Еванђелист показује да је Он самом Својом појавом и благосиљањем утврдио њихову веру у Њега. Јер није стао само посред свих њих, него и посред срца свакога од њих, и утврдио је веру, тако да се за свако срце може рећи оно из Псалма: Бог је посред њега, неће се померити (Пс. 46,5). Од тог времена, апостоли Господњи постали су тврди и непоколебиви.

8. Он је стао међу њих и рекао им: Мир вам! - тај слатки, познати и за Њега уобичајен поздрав. Мир има двојако значење: постоји мир који имамо у односу према Богу и који је превасходно плод благочешћа (побожности), али постоји и мир који имамо у односу један према другом, који настаје као последица (прихватања) еванђелских поука. Оба (ова мира) Господ је предао у једном Свом поздраву. И као што им је заповедио да чине када их је први пут послао - У коју год кућу уђете најпре кажите; мир дому овом (Лк. 10,5) - тако и Сам чини. Улазећи у кућу У којој су били сабрани, Он им је одмах предао мир. Како је, међутим, видео да су они били потресени неочекиваношћу и невероватношћу виђења - јер се каже да су помислили да виде духа и да је то што виде привиђење - Сам им објављује немир њихових срца и показује да је управо Он тај коме су и пре страдања и васкрсења говорили: Сад знамо да све знаш, и не треба ши да те ко пита (Јн. 16,30), уверавајући их кроз испитивање и додир. Када је видео да су прихватили истину, Оп их у томе утврђује и кроз овај испит. Убрзо пошто им је дао мир, Он је тражио да узме учешћа у њиховом обеду. И док још не вероваху и док се чуђаху, али не због сумње него од радости, рече им: Имаше ли овде шта за јело? А они му дадоше комад рибе печене, и меда у саћу. И узевши једе пред њима (Лк. 24,4143).

9. После васкрсења, Његово тело било је непропадиво и није имало потребу за храном, али Он је ово учинио зато да би пружио потврду Свога Васкрсења и да би показао да је Његово садашње тело исто оно које је са њима кушало храну пре Страдања. Њему је храна била потребна не по природи смртних те^а, него по божанском дејству (енергији) или, како би неко рекао: као што је огњу потребан восак, само са том разликом, што је огњу, да би постојао, потребно гориво, а бесмртним телима није потребна храна да би се одржала.

10. Окусио је комад рибе печене, и меда у саћу, који представљају и символе његових тајни јер је нашу природу, која као риба плива у води страсног живота испуњеног насладама, Логос Божији ипостасно присајединио Самом Себи, и Божанским и неприступним огњем Свога Божанства очистио ју је од сваког страсног елемента, учинивши је пламеноликом и причасном Божанству. Он не обожује само тело које је примио од нас, него и свакога од оних који су удостојени општења с Њим тако што га чини причасником тога огња за који Господ каже да је дошао да га баци на земљу. Такође, наша природа налик је и пчелињем саћу, јер у телу крије ризницу разума, као што се у саћу крије мед. Још већу сличност овоме показује свако ко верује у Христа: као мед сабран у саћу, тако и он у души и телу има похрањену благодат Божанског Духа. Од овога куша и Господ, јер је за Њега пријатна храна спасење свакога ко учествује у Његовој природи. Он не једе све, него само меда у саћу, тј. одређен део, пошто нису сви поверовали. И није Он Сам узео тај део, него је узео оно што му дају ученици, јер ученици му приводе само оне који су поверовали, одвојивши их од оних који не верују.

11. Окусивши пред Својим ученицима комад рибе печене, и меда у саћу, Господ их је подсетио на речи које им је раније саопштио полазећи на Страдање и показујући им да је говорио истину, јер се догодило као што је предсказао. Он је отворио њихов ум да разумеју Писмо и схвате да се збило онако како је било написано - по безграничном океану човекољубља - да је Јединородни Син Божији ради људи постао човек, да се јавио и добио Очинским гласом и појавом Духа Светога сведочанство са висина, да је Својим неуобичајеним делима и речима привео вери и изазвао дивљење, да је трпео од зависти и био предат људима који нису тражили славу Божију него људску, да је био распет и погребен, да је устао из мртвих у трећи дан, те да у Име Његово треба да буде проповедано покајање и опроштај грехова, почев од проповеди у Јерусалиму; и да они треба да буду проповедници и сведоци онога чему су били очевици и Онога Чији су служитељи били. Обећавајући да ће им са небеса послати завет Очев, тј. Духа Светог, Он им заповеда да седе у Јерусалиму док се не обуку у силу са висине.

12. Након што је Својим Ученицима објавио спасоносне догмате, Он их је извео из дома и повео до Витиније, те је, благословивши их, одступио од њих и узнео се на небо. Користећи облак као кочију, узишао је у слави и ушао у нерукотворену Светињу над Светињама, сео здесна Величанству на небесима, учинивши наш састав (тј. нашу људску природу) причасником како божанства, тако и престола. Пошто апостоли нису престајали да гледају на небо, појавили су се ангели и објавили да ће Он поново да дође са неба на исти начин како су видели (да се узноси). И Сам Господ је (о томе) говорио, а Данило је први предсказао: Видех, каже како Син Човечији иђаше с облацима небеским (Дан. 7,13), док је Господ рекао: Угледаће Сина Човечијег где долази на облацима небеским са силом и славом великом (Мт. 24,30).

13. Тада су се ученици, успевши се на Елеонску (Маслинову) гору са које се вазнео, поклонили пренебесном Владики који је сишао овамо и онебесио земљу, који се узнео са тога места на које ће поново доћи и сјединио оне који се налазе доле са онима који се налазе горе, Који је начинио једну Цркву у славу Свога човекољубља, небеску и истовремено земаљску, те су се радосно вратили у Јерусалим и били непрекидно у Цркви имајући на уму небо, радујући се и благословећи Бога, и припремајући се за примање силаска Божанског Духа.

14. Овим је, браћо, да скратимо, представљен положај (свих) оних који су призвани од стране Христа, заправо: да пребивају у молитвама и молењима, да, попут ангела, имају духовни вид устремљен ка пренебесном Владики, да се радују и благослове Владику непорочним начином живота, те да тако ишчекују тајну Његовог Доласка, сагласно Псалмопојцу који му каже: Размишљам о путу правом, кад би год дошао к мени (Пс. 101,2). И велики Павле је, објављујући исто то, рекао: Наше живљење је на небесима, откуда очекујемо и Спаситеља Господа Исуса Христа (Фил. 3,20; Јевр. 6,20). Тако убеђује и предводник Апостола, Петар: Сасвим се надајте благодати која ће вам се донети откривењем Исуса Христа (1. Петр. 1,13), којега не видевши љубише (8). Ово каже и Господ: Нека буду бедра ваша опасана и лампе упаљене, и будише као човек који чека Господара свога да се врати*. Тако, дакле, Он није укинуо ни суботу, него ју је испунио, показавши заиста благословену суботу, дан који је већи од дана (простог) одмора од телесних дела, те стога има двострук благослов: одмарајући се од земаљских, па дакле и бескорисних ствари, ми пребивамо у Богу са непостидном надом тражећи небеске и непропадиве ствари.

15. По старом Закону, субота је била једини такав дан у седмици, па се зато неразумним Јудејцима и учинило да је Господ нарушио законску суботу. Он пак каже: Не мислише да сам дошао да укинем Закон или Пророке; нисам. дошао да укинем, него да испуним (Мт. 5,17). Како то Он није укинуо ову суботу него ју је, сагласно Закону, испунио? Дух Свети је обећан на дар онима који га траже и дању и ноћу. Он је пак заповедао сталну спремност и бдење, говорећи: Зато и ви будише спремни; јер у који час не мислише доћи ће Син Човечији (Мт. 24,44). За оне који желе да му у потпуности буду послушни, Он је сваки дан претворио у благословену суботу, и тако није укинуо, него је и ту испунио Закон.

16. Ви, дакле, који сте спутани светским стварима, ако одбаците прождрљивост и међусобну мржњу, ако се будете трудили да истинујете (не мисли се само на говорење истине, него и на провођење живота сагласно Истини - прим. прев), ако будете целомудрени - сваки ћете дан учинити својом суботом, јер нећете творити никакво зло. Када пак наступи дан спасоноснији од других (тј. празнични дан), онда треба бити слободан од сваког посла и речи, треба постојано пребивати у храму Божијем, слушати и пратити оно што се чита, као и проповеди, и скрушено се предавати молитвама и појању Богу, јер ви на тај начин испуњавате суботу - живећи сагласно Еванђељу божанске благодати, досежући духовним оком до Онога Који седи изнад небеса са Оцем и Духом, до Христа, Који нас је учинио синовима Божијим - усињеним не само по имену, него заједницом Божанског Духа, Самим Телом и Самом Крвљу Његовом, тесно сједињеним са Богом и међу собом.

17. Сачувајмо, дакле, ово међусобно јединство кроз неразрушиву љубав. Свагда гледајмо горе на Родитеља, јер више нисмо од земље - земни, као први човек, него смо онакви какав је други Човек, Господ са небеса. какав је земни, такви су и земни; какав је небески, такви су и небески. Као што смо носили лик земног, тако ћемо носити и лик Небеског, и срце ћемо имати горе, код Њега, и сазерцаваћемо ово велико чудо: нашу природу као савечну невештаственом пламену Божанства. Пошто одбацимо везе са кожном одећом у коју смо услед преступа обучени, ступимо у Земљу Свету, а свету земљу свако показује сам у себи, путем врлина и непоколебиве устремљености ка Богу,

18. како бисмо били сигурни да ће засијати онај ко приступи Богу, када се Он појави у огњу и да ће вечно пребивати са онима који сијају, у славу Његове највише Светлости, тросунчаног и најједнокачалнијег Сијања, коме припада свака слава, сила, част и поклоњење, сада и увек и у векове векова. Амин.

превео Младен Станковић

1. До сада смо говорили о историјској страни Filioque-a; затим смо размотрили његову канонску (неканонску) страну, односно чињеницу да су западњаци увели Filioque y Символ вере једнострано, без питања и сагласности са Источном Црквом.

Ово је канонска страна ове теме, коју западњаци данас почињу да признају, и чини се да показују расположење да исправе то што су учинили, повлачећи Filioque из Символа вере. Једнога дана, можда ускоро, и до тога дође.

За нас који се занимамо догматиком, овај проблем није канонски. Постоји и богословски проблем у вези са Filioque-ом, којим ћемо се сада позабавити.

Испитаћемо богословску страну проблема тако што ћемо ову тему поделити на два дела. У првом делу ћемо видети какве аргументе западњаци наводе у одбрану Filioque-a, a затим ћемо видети какве аргументе православни источњаци износе против Filioque-a. Видећемо у коликој мери су ти проблеми озбиљни, и да ли постоји могућност за њихово решење.

Богословско оправдање Filioque-a на Западу започиње углавном са Францима, који су се користили Августиновим богословљем да би подржали Filioque. Ово богословље, које смо раније анализирали, садржи следеће елементе који се користе у одбрану Filioque-a:

Први елемент је Августинов став да се у Светој Тројици Син назива Логосом Божијим, а истовремено представља и Знање Божије, док Свети Дух представља Љубав Божију. На основу овога става, Августин даје предност Сину у односу на Светога Духа, и сматра да Син заједно са Оцем представља извор Светога Духа — a то je Filioque. Ово се правда следећом тврдњом: пошто Син представља Знање, а Свети Дух представља Љубав, Знање претходи Љубави, према томе, Син претходи Светоме Духу. Као што се Љубав, да би постојала, заснива на Знању, тако се и Свети Дух заснива на Оцу и Сину.

Друга чињеница која је коришћена за богословско оправдавање Filioque-a била је та да, по Августиновом богословљу, у Богу претходи суштина Божија. По његовом учењу, један Бог је једна суштина Божија. Лица (личности) следе за суштином. Према томе, по Августиновом схватању, Лица (Божија) представљају односе који се појављују и постоје унутар једне суштине. Другим речима, Бог је једно биће, једна суштина, један Бог, у Коме постоје три односа: Отац, који је Сећање, Син, који је Знање, и Свети Дух, који је Љубав. Самим тим, Свети Дух је, такође, нека врста односа.

Али, да бисмо имали ваљан и потпун облик односа, потребно је да обавезно имамо спрегу (пар) односа. Ово схватање развили су схоластици, а пре свих Тома Аквински. Спрега односа је оно што су схоластици назвали однос антитезâ, антитеза односâ. Другим речима, да бисмо имали нешто што произлази из неког односа — као Дух Свети - то нешто треба да произлази из односа друга два бића, а не једнога. Управо због тога је потребно да постоји пар.

Дух не треба да произиђе од једнога Лица, јер једно Лице је као ниједно — треба да има однос према неком другом. Дакле, Дух произлази из односа. А (поред Оца) нема другога Лица осим Сина од кога би Дух произишао. Због тога је потребан Filioque y том смислу да Дух мора да произлази из односа, а не само од једнога Лица.

Протестанти су својом реформацијом увели сасвим нов приступ овом проблему. Одбацили су целокупно богословље које говори о суштини Божијој, о Богу као о једном метафизичком Бићу. Уместо њега прихватили су начело да Бога познајемо на основу Његових дела у икономији, односно у историји. На тај начин увек полазимо од историје, то јест од тога шта је Бог учинио у историји. To је наша основа. Другим речима, о Богу не можемо говорити језиком метафизичког богословља.

Занимљиво је то да су протестанти оваквим приступом на један други начин подржали Filioque. Говорили су следеће: у икономији, односно у историји, Света Тројица се појављују тако што Отац шаље Сина, а Син даје Духа, према томе, Духа нам даје Син. Наиме, све што знамо и што можемо рећи о Богу, заснива се на ономе што видимо у Његовој икономији, односно у историји; због тога морамо рећи да Дух зависи и од Сина, а не само од Оца.

Тако су се протестанти поново вратили оној забуни коју су западњаци пре 4. века унели између два појма који се у Светоме Писму изражавају са два различита израза: у питању су глаголи „исходи" и „бива послат". Дух Свети произлази од Оца, али се у икономији шаље и даје (бива послат и бива дат) од Сина или кроз Сина.

На Западу су оба ова израза од самог почетка превођена на латински језик једним глаголом (ргоcedere). Тако је дошло до забуне. Кад кажемо да Свети Дух произлази од Оца и од Сина, шта тиме имамо на уму? Имамо ли на уму вечно постојање Бога или икономију, где се Дух даје кроз Сина?

По учењу протестаната, не може бити ни говора о вечној Тројици, осим на основу икономије. Према томе, глагол procedere изражава и произлажење и слање, односно и вечни однос Божији у Његовом вечном постојању и временски однос унутар икономије.

2. Такво је стање на Западу и такве аргументе западњаци користе да би поставили богословске темеље Filioque-a. Погледајмо сада какви су аргументи који су на Истоку коришћени против Filioque-a, када се по овом питању заоштрила политика између Истока и Запада.

Први аргумент. Исток се противио схватању о превасходству суштине у односу на личности; противио се томе да један Бог најпре јесте суштина, односно да једнога Бога изражава једна суштина, а да три Лица јесу односи унутар те једне суштине. Исток се, дакле, овоме противио, јер по учењу источног богословља, односно богословља кападокијских Отаца, један Бог је Отац; један Бог није једна безлична суштина. To je личност Оца.

Погледајмо сад како по овом питању настаје проблем. Ако је Отац тај један Бог, онда тиме што велимо да Син представља извор Светога Духа, као да уводимо постојање два Бога, два онтолошка начела унутар Свете Тројице. У том случају у опасности је монотеизам.

На Западу овај проблем не постоји јер је по њима монотеизам сачуван суштином. Суштина је изражавала једнога Бога. Тако је овде настао прекид у споразумевању (између Истока и Запада), јер аргумент који је наводила једна страна није важио за ону другу.

Ово је за Оце Истока био веома снажан аргумент, јер на тај начин се заједно са Filioque-ом уводило и двобоштво. Наиме, оно што, по источњацима, обезбеђује начело једнога Бога, јединства Божијег, јесте чињеница да извор, једини извор, односно узрок јесте Отац. Оно што, по светоотачком учењу, обезбеђује једнобоштво јесте монархија (једноначалност). У Богу постоји монархија из које произлази целокупан живот Божији. To једно начело (= почетак) није једна суштина из које произлазе Лица, него је то једно Лице, то јест Отац, који рађа Сина и исходи (= изводи) Светога Духа.

Ако једнобоштво поистоветимо са монархијом, тада се поставља питање какво ћемо јој место дати. Ако јој дамо место у суштини, тада немамо проблема са Filioque-ом. Ако јој дамо место у личности Очевој, тада не можемо имати Filioque, jep би то значило да признајемо два начела у Богу, односно да укидамо монархију. У том случају Отац више не изражава монархију. А ако се укине монархија, тиме се укида и једнобоштво.

Како можемо имати три Лица, а да немамо три Бога? Оно што нам помаже да избегнемо ову опасност, односно да немамо три Бога, јесте чињеница да двојица од њих извиру из трећега. О једноме Богу може се говорити само са становишта начела, пошто је један Онај Који даје постојање Светој Тројици.

Дакле, оно што обезбећује начело једнога Бoгa јесте монархија Оца. Према томе, уколико укинемо једноначалство Оца и прихватимо Сина као ново начело, тада укидамо једноначалство и, самим тим, немамо више на чему да заснивамо једнобоштво; осим уколико га заснивамо на суштини, као што то Запад чини. Ово је био један од озбиљних аргумената, једна од озбиљних потешкоћа са којима се Исток сусрео у својим односима са Западом.

Друга тешкоћа се односи на поистовећивања којима прибегава Августин када користи (човекова) психолошка својства да би описао Свету Тројицу. Отац je, no његовом схватању, Сећање, Син је Знање, а Дух је Љубав. Ho, no мишљењу светих Отаца, ово доводи до веома озбиљног проблема антропоморфизма Бога, јер тиме на Бога преносимо човечанска искуства. Став светих Отаца у вези са овим, јесте да се не можемо користити оваквим аргументима (да Син представља Знање, a Дух Љубав), и да не можемо на њима заснивати Filioque. Једино што за Оца и Сина и Светога Духа можемо рећи, јесте да је Отац нерођен и да је Отац, да је Син рођен и да је Син, а да Дух Свети исходи и да је Дух. To cy она ипостасна својства која се тичу бића, односно тичу се начина на који свако од три Лица ступа у постојање.

Каква психолошка својства има свако од три Лица, то ми не можемо рећи, јер то би већ довело до антропоморфизма. Тако овде имамо неку врсту апофатизма, који ипак не представља агностицизам. Наиме, не кажемо да (о Светој Тројици) не знамо ништа; само кажемо да то што знамо о Богу, о Оцу, не износимо из свог човечанског искуства, него да то, напросто, показује начин постојања Божијег, односно показује како Бог постоји.

Слично је и са проблемом преимућства знања у односу на љубав. По учењу источних Отаца, знање не претходи љубави. Присетимо се свега што смо говорили у вези са познањем личности и познањем ствари. Да бих нешто (или некога) познао као личност, потребно је да га најпре заволим. He могу прво познати, а затим заволети. Самим тим, Дух Божији, ако представља Љубав, не следује за Сином, односно за Знањем (ако кажемо да Син представља Знање). Према томе, са православног становишта неприхватљив је Августинов аргумент да знање претходи љубави. Љубае се поистовећује са знањем. Личности познајемо онолико колико их љубимо.

3. Под којим условима Filioque може бити прихваћен од стране Православља?

Први услов је тај да се сачува разлика између вечне и икономијске Тројице. На Западу, као што смо рекли, не прави се разлика између глагола „исходи" и „бива послат". Израз „исходи" односи се на вечно постојање Божије, док се израз „бива послат" односи на икономију. На Истоку се између ово двоје прави велика разлика. Једно је, наиме, рећи да по питању икономије Дух зависи и од Сина, односно даје нам се у историји — јер икономија углавном припада Сину: Син се оваплоћује, Син нам дарује Духа у икономији. Нешто сасвим друго је, међутим, рећи да се тај однос зависности између Сина и Духа тиче и исхођења, односно вечног и невременог бића Божијег. У источном Предању, између ово двоје се прави велика разлика.

Кад је y питању вечна Тројица, не може бити говора о Filioque-y, jep узрок је само један, a то је Отац. Син не може бити никакав саузрок.

Поред свега тога, свети Оци и овде праве извесну разлику. Они допуштају да Син има извесну улогу у исхођењу Светога Духа. На једном месту, које представља кључ за разумевање овога питања, свети Григорије Ниски каже: „He поричемо да постоји разлика између Онога Који постоји као узрок (a то je Отац) и Онога Који је из тога узрока". На тај начин можемо замислити да се једно Лице разликује од другога. Наиме, на основу овога места из дела светог Григорија, закључујемо да је разлика између Оца и Сина, или између Оца и Духа, у томе што Отац јесте узрок, а Син и Дух јесу из узрока. Према томе, ово разпиковање између узрока и онога што је из узрока има веома велики значај.

Свети Григорије у наставку каже: „Што се тиче онога што је из узрока (то јест Сина), примећујемо још једну разлику. (За Сина и Духа узрок је Отац; из узрока су Син и Дух.) Један од њих, то јест Син, произлази непосредно од узрока, док Онај други, то јест Дух, произлази кроз Онога Који произлази непосредно из узрока. А зашто је то тако? Зато што, на тај начин, посредништво Сина у божанском животу чува Његово својство јединородности. Док, са друге стране, природни, суштински однос Духа према Оцу тиме не престаје. Проблем је, дакле, у томе да на сваки начин избегнемо појам двојице Синова, односно да на сваки начин кажемо да је Син јединородан, и да нема другога Сина.

Ово нам, по светом Григорију, налаже обавезу да Сину доделимо једно својство, то јест улогу средства, посредништва у исхођељу Духа. Ово посредовање Сина задржава суштински однос Духа са Оцем. Због тога су многи дошли до закључка да постоји и некакав „православни Filioque", и да је Filioque, као такав, прихватљив пошто се не односи на личности. Наиме, Дух не исходи од Сина, него излази из суштине Очеве, која је заједничка Оцу и Сину.

Што се тиче односа између Сина и Духа на равни суштине, може се говорити о зависности Духа од Сина... Ово је на неки начин тачно, али ствара и одређене потешкоће, јер ни Син ни Свети Дух не излазе право из суштине. Наиме, Син се рађа од Оца, а Дух исходи од Оца, односно од личности. Веома је тешко начинити разлику између равни суштине и равни ипостаси, пошто је ипостас та која даје постојање.

На основу овог одељка из дела светог Григорија Ниског можемо видети да има извесне истине у чињеници да Filioque на неки начин може бити прихваћен, али не на начин разликовања између икономије и вечнога Божанства, где је ствар сасвим јасна.

Али Filioque би и овде могао бити прихватљив. На који начин? Уколико не прихватимо разлику између ове две равни, односно између суштине и личности. Оно што је у богословљу кападокијских Отаца најзначајније јесте чињеница да се Сину не може приписати улога узрока. А пошто My ce не признаје улога узрока, свакако да My ce мора признати нека друга улога у исхођењу Светога Духа.

Можемо закључити да би Filioque могао бити прихватљив под условом да Син не представља узрок Светога Духа — него да остане само један узрок, a то je Отац. На овоме су свети Максим Исповедник, и касније, свети Фотије Цариградски заснивали своје аргументе против Filioque-a. Jep, по њиховом схватању, западњаци су Сину приписивали улогу узрока.

Разлог због чега је толико значајно да улогу узрока не припишемо Сину, јесте у томе што на тај начин задржавамо начело jeднo6oштвa, односно монархије.

Пошто се још на Флорентинском сабору (15. в.) — а и у данашње време — поставило питање да ли Filioque има своје богословско оправдање или напросто представља jepec, одговор је да то зависи само од њега самога. Уколико Filioque-ом тврдимо да Син, заједно са Оцем, представља узрок Светога Духа, свакако да је то јерес. Али ако бисмо Filioque протумачили на начин којим се Сину не приписује улога узрока, него се задржава начело да улога узрока припада искључиво Оцу, тада би Filioque могао имати богословско оправдање и могао бити прихватљив.

Митрополит Јован Зизјулас,

Догматске теме, нови сад 2001,

БОГОСЛОВСКИ ПРОБЛЕМ FILIOQUE-А,

страна 243-253.

Амин.

Нема хришћанства без Цркве, а Цркве нема без Свете Литургије. Зато, Адвентисти, Јеховини Свеодци, Назарени, и други разни и многи "исправни тумачи" Библије не могу бити Црква. Они немају Свету Литургију. То су верске секте.

Што се тиче Библије, Новога Завета, она је настала као плод деловања Цркве, као плод служења Свете Литургије. Новозаветни текстови су писани у периоду од прве половине до краја првога века. Дакле, Црква је децнијама постојала без новозаветног текста. Како је то могуће? Зато што је суштина Цркве, оно без чега нема Цркве, управо Света Литургија. А она је служена, од самих почетака. О томе имамо сведочанства и у самим новозаветним текстовима.

Даље, сабрање текстова и њихово дефинитивно закључивање у Нови Завет десило се, од стране опет Цркве, тек у четвртом веку. То би било нешто јако чудно када би суштина Цркве био текст као текст, Библија као текст. Не, веч, понављам, суштина Цркве је Света Литургија. У њој и текст, Библија, налази своје место - Библија је свештени, богослужбени текст. Ван контекста Свете Литургије НЕМА ИСПРВАНОГ РАЗУМЕВАЊА Библије. На заваравајте се - НЕМА. Доказ за то, поред овога што сам навео, јесте бујање секташтва. Настајање нових и нових секти, на бази "другачијег тумачења" Библије. Сви ти људи су ствари окренули наопако. Они су на основу Библије покушали да направе Цркву. Заборавили су да је на основу Цркве настала Библија. Није Библија створила Цркву, већ је Црква створила Библију. Зато, да би се разумела Билија, мора се прво разумети њен Аутор, њен Творац - Црква Божија. Тек у Цркви је Библија Божија Реч - јер Црква је присутни Христос, Тело Богочовека, Емануила, Са нама Бога. Све остало су заблуде, секташке трице и кучине.

Теолог Александар Милојков

https://www.pouke.org...e-5#entry611779

Oce Savo sta znaci rec pravednik u Starom zavetu? Kako je na primer prorok Ilija pravednik kada je svojom rukom zaklao 200 Valovih svestenika ili Mojsije koji prilikom silaska sa Sinaja naredjuje da svako zakolje brata svog?

Ово мора да нам буде полазна основа за разумевање свих старозаветних догађаја који или алегоријски или типолошки указују на будућу реалност, било да је реч о самом доласку и страдању Христа или есхатолошкој стварности која тек треба да дође. Ако старозаветне догађаје и личности гледамо ван овог контекста неизбежно можемо да дођемо до озбиљног конфликта између етике Старог и Новог завета и у озбиљну кризу наше вере.

Бог кога нам је открио Исус Христос, Бог је љубави и праштања. Његова љубав надилази границе праведности и закона и природе. Апостол Павле нас подсећа у посланици Галатима 5,6 да у Исусу Христу нема ни обрезања ни необрезања, односно ни праведности по закону ни природне правде и једнакости. Такође Бог не гледа само на дела човекова, већ на срце човеково, тј. намеру са којом нешто чинимо. Знамо да су дела фарисеја била законски праведна, али ипак нису препознали Сина Божијег кога су распели, што показује да нису имали истинске љубави, а циљ закона био је да развије љубав према живом Богу, а не идолопоклонство слову закона. С друге стране имамо случајеве покајаних грешника и старозаветних светитеља који својим поступцима могу да саблазне хришћане који су своју веру засновали на површном морализму. Ти људи су задобили Божију љубав и својим делима надишли су законску разлику између правде и неправде. То су људи од крви и меса који греше и кају се. Погледајмо само личност цара Давида тако омиљеног од Бога који је знао да учини и најтеже грехове, али да и кроз своје дубоко покајање сачува најдубљу заједницу са живим Богом.

У Старом Завету Бога не упознајемо само као Творца, већ као личност која ступа у непосредни и лични однос са својим народом. Веома је важно да разумемо да је то било време сурово и тешко и да је Божија педагогија постепено спремала народ Израиљски да историјски оствари своју улогу и на крају да изнедри по телу Самог Христа – Месију Спаситеља Света, у коме ће се остварити пуноћа Божијег доморстроја спасења - да све смртно и пролазно преведе у вечно и бесмртно постојање. Тај историјски процес и даље траје до Другог доласка Господњега и Црква у својој историјској димензији наставља пут Израиљског народа, неретко суочавајући се са сличним искушењима и изазовима као и древни Израиљци.

Божије заповести су често веома тешке и сурове и игзледа нам да Бог повезује правду са осветом. „…Ја (сам) Господ Бог твој, Бог ревнитељ, који походим гријехе отачке на синовима до трећега и до четвртога кољена, онијех који мрзе на мене“ (2Мој 20, 5). Бог Мојсеју заповеда да уведе закон одмазде и каже: „Ако ли се догоди смрт, тада ћеш узети живот за живот, Око за око, зуб за зуб, руку за руку, ногу за ногу, Ужег за ужег, рану за рану, модрицу за модрицу.“ (2Мој 21, 23-25). Мојсеј сам каже да „Господ дуго чека и обилан је милошћу, прашта безакоње и гријех, али не правда кривога, него походи безакоње отачко на синовима до трећега и четвртога кољена.“ (4Мој 14, 18). Али како повезати ове речи и заповести са Еванђелским поукама Христовим, који нас учи да праштамо за увреде, да не узвраћамо зло за зло, који нам открива Бога као дуготрпљивог и милостивог? Супротност која постоји између ових речи у Старом и Новом завету заправо је само привидна и произилази из тога што ми својим умом покушавамо да схватимо Бога у оквиру својих схватања етике и моралности као идеја од којих зависи и сам Творац светова.

Сличних примера „бруталности“ Божијих заповести можемо наћи на пример и у псалму 137,8-9: „Кћери Вавилонска, крвницо, благо ономе ко ти плати за дјело које си нама учинила! Благо ономе који узме и разбије дјецу твоју о камен.“ Неки су тумачи ове речи објашњавали алегоријски (и у том смислу се користе и у богослужењу), али следећа Божија заповест преко пророка Самуила цару Саулу тешко да се може објаснити фигуративно: „Овако вели Господ над војскама: опоменух се шта је учинио Амалик Израиљу, како му се опро на путу кад је ишао из Мисира. Зато иди, и побиј Амалика, и затри као проклето све што год има; не жали га, него побиј и људе и жене и дјецу и што је на сиси и волове и овце и камиле и магарце.“ (1Сам 15, 2-3). Саул је спровео ову заповест само делимично и поштедио је, како даље сазнајемо, цара Агага амаличког и најбољу стоку његову, а све што је било „зло и без цене“ предаде смрти. Овде се Бог разљутио на Саула и од тада пророк Самуил тражи новог цара Израиљског јер се Бог „покајао“ што је Саула поставио за цара јер није извршио његову заповест.

Да се вратим и вашим примерима. Наиме у 32. глави књиге Исхода (тј. друге књиге Мојсејеве) описује се догађај испод горе Хорива. У кључном моменту када је Бог предао Мојсеју на гори таблице завета са заповестима, Израиљци су направили „теле ливено“. Гнев Божији био је велики и Бог је био спреман да потпуно затре свој народ ,који се тако лако одвратио од пута на који га је повео, избавивши га из мисирског ропства. Мојсеј успева умилостивити Бога подсећајући га на обећања Аврааму, Исаку и Јакову али Бог не одустаје потпуно од казне за Израиљце. По његовој заповести Мојсеј је разбио плоче заветне, сажегао огњем теле-идола у прах и поред свег осталог што следи након тога говори: „И рече им: овако каже Господ Бог Израиљев: припашите сваки свој мач уз бедро своје, па прођите тамо и амо по околу од врата до врата, и побијте сваки брата својега и пријатеља својега и ближњега својега. И учинише синови Левијеви по заповијести Мојсијевој, и погибе народа у онај дан до три тисуће људи.“ 2Мој, 32, 27-28. Сурове речи и сурова казна Божија, нема шта!

Зашто је Бог био тако осетљив на идолатрију која стално прати Јевреје као сенка и искушење да се врате опет духовном мисирском ропству тј. незнабожачком животу? Управо зато што Бог од свог народа тражи верност, верност као израз љубави, а не само речи и њихове жртве које су Богу мрске уколико нису израз те љубави. Управо зато и пророк Илија у првој књизи Царевима, у 18. глави након надметања са Вааловим и Астартиним свештеницима, у коме они бивају постиђени и поражени, одводи Ваалове свештенике на поток Кисон, где их убија. Дакле питање је где је ту праведност. Зар са данашње тачке гледишта није реч овде о масовним злочинима који немају никакве везе са еванђелским праштањем? Засигурно би тако било ако не бисмо имали у виду целу перспективу Божијег промисла који води јеврејски народ кроз историју до времена у коме ће из њега произаћи сам Месија Христос.

Јеврејски народ је стално ходио у незнабожачком окружењу и љубав и верност према Богу Израиљевом изражавала се кроз беспоговорну послушност његовим заповестима. Управо су неверност Богу и чести падови у идолатрију били и најчешћи разлози несрећа које су сналазиле изабрани народ. Кроз те несреће, као и поступања Мојсеја, Самуила, Илије и других Бог је враћао народ свом истинском и правом назначењу и припремао га за долазак пуноће објаве Божије у личности оваплоћеног Христа, Сина Божијег. Била су то тешка и сурова времена, ратова, пљачки, убијања, насиља и сваког другог безакоња и јеврејски народ кога Бог назива тврдовратим тешко би могао разумети Божију педагогију без конкретних последица које су га сналазиле када би се год одвратио од Божијег пута.

Давид псалмопевац богонадахнуто говори „Милост и истина срешће се, правда и мир пољубиће се.“ Пс 85, 10. Свети оци су увек добро знали и објашњавали су у својим тумачењима да се старозаветни списи не могу схватити ван пуноће целокупне објаве Бога људском роду и то кроз личност самог Сина Божијег оваплоћеног. Зато су речи Христове једини кључ за разумевање ових тешких места које није лако појмити људском логиком. Христос каже у Јеванђељу по Луки 24, 44-45: „Ово су ријечи које сам вам говорио још док сам био с вама, да се мора све испунити што је о мени написано у Закону Мојсејеву и у Пророцима и у Псалмима. И Тада им отвори ум да разумију Писма.“ У првој посланици Коринћанима Апостол нас упућује да „Што и говоримо, не ријечима наученим од људске мудрости, него наученим од Духа Светог; духовно духовним доказујући. А тјелесни човјек не прима што је од Духа Божијега, јер му је лудост, и не може да разумије, јер се то испитује духовно.“ (1 Кор 2, 14-15). Другим речима ове етичке нелогичности можемо разумети само духовно и у благодати Духа Светога. У противном остајемо заточеници логичких дихотомија. Коначно, то је питање вере која и јесте апсурдна онима који је немају. Отуда и Св. Оци тумаче Писма имајући „ум Христов“, а не по својој сопственој памети.

Добар пример за разумевање разлика између Божијих заповести у Старом и Новом завету налазимо у разговору фарисеја са Христом око отпуштања жене Лк 19, 3-8:

„И приступише му фарисеји да га кушају, и рекоше му: Је ли допуштено човјеку отпустити жену своју за сваку кривицу? А он одговарајући рече им: Нисте ли читали да је њих Творац од почетка створио мушко и женско? И рекао: Због тога ће оставити човјек оца својега и матер, и прилијепиће се жени својој, и биће двоје једно тијело тако да нису више двоје, него једно тијело; а што је Бог саставио човјек да не раставља. Рекоше му: Што онда Мојсеј заповједи да се даде књига отпусна и да се она отпусти? Рече им: Вама је Мојсеј допустио по окорјелости срца вашега да отпуштате жене своје; а из почетка није било тако.“

Фарисеји остају заточеници старозаветног закона који је дат по окорелости срца народа и нису у стању да појме коначни смисао Христове тајне, у овом случају човека и жене чија заједница (брак) свој пуни смисао добија тек у тајни Христа и Цркве.

Стари завет зато не треба буквално тумачити и разумевати и када год се помињу гнев, љутња Божија то не треба схватити антропоморфно, већ фигуративно јер Бог није подложан страстима као човек и као Бог љубави ако нешто чини што доживљавамо као казну и гнев, то чини ради нашег добра и поуке. Старозаветне приче су најпре преношене усмено, а потом и записиване по Божијем надахнућу, али из перспективе човека, а не као писмено откровење самог Бога. Зато увек тражимо дубље значење и новозаветни кључ који нам открива прави смисао Божијих речи и наредби.

Отуда и разлика између правде како је доживаљава човек у контексту закона и љубави која надилази свако правило и закон. Старозаветни праведници нису били моралисти као што и данас неке поступке хришћанских светитеља не можемо разумети у оквирима хришћанског морализма који се стално враћа старозаветном концепту правде и истине. За нас хришћане правда, љубав, истина нису философски појмови којих се придржава и Бог и људи. То је потпуно другачији концепт од хришћанског и произилази из античке философије. Хришћанско поимање истине, правде и љубави је лично и произилази из живог и личног односа са Богом. Пренесено на поменуте старозаветне појмове можемо слободно рећи колико год то звучало сурово данашњем моралистичком менталитету да ни Мојсеј ни Илија нису кажњавали обузети гневом и мржњом као што то чине злочинци, већ у непосредном доживљају личне заједнице са Богом.

Имамо и у нашој црквеној историји сличних примера. Св. Кирило Александријски протерао је све Јевреје из Александрије након покоља који су они организовали над хришћанима, а познато је да су и он и рани светитељи подржавали уништавање паганскиих храмова. Била су то тешка времена, али Св. Кирило је то чинио не зато што је био гневан човек тешке нарави, већ из ревности и љубави Божије која је извирала из његовог непосредног и личног доживљаја Бога. Велика је опасност када неко ко нема љубави и познања Божијег умисли да у име Божије може да прекорачује границе моралних правила и законских норми. Нажалост, у историји су неки од најстрашнијих грехова управо чињени од стране оних који су веровали да имају за то мандат Божији. Зато је Божија правда у хришћанском смислу неодвојива од милосрђа и љубави.

Време хватања Спаситеља у Гетсиманском врту и осуду Његову од архијереја и старешина на страдање и смрт - богослужењем јутрења, време вођења Спаситеља на суд ка Пилату - богослужењем првог часа, време осуде Господа на суду код Пилата - богуслужењем трећег часа, време крсних страдања Христа - шестим часом, а скидање тела Христовог са крста - вечерњом (на вечерњу износи се плаштаница на средину храма, ради поклоњења мртвом Господу, на њој представљеном). Часови на Велики петак свршавају се овим редом: први, шести, девети и зову се царски часови - јер су византијски цареви увек присуствовали на овим часовима у цркви, а после њих је бивало многољетије царевима.

Као што му је Христос прорекао на Тајној вечери, пре петка ујутро апостол Петар се, у страху да и њега не затворе и казне, три пута одрекао свог Господа. Схвативши шта је урадио, одмах се покајао у горком плачу. Издајник Јуда, кад је сазнао да је Исус осуђен на смрт, мучен грижом савести обесио се. Пилат понуди јеврејском народу да им пусти једног затвореника, као што је то био обичај пред Пасху, али народ је изабрао разбојника и бунтовника Вараву, а за Христа је повикао скоро у глас: "Распни га! Распни га!" Војници вуку Исуса, шибају Га и ругају Му се, стављају Му на раме крст на коме ће бити разапет и воде Га, заједно са два разбојника која ће подврћи истој казни, на Голготу. Пред самим брдом Исус клону под тежином крста, па војници натерају Симона Киринејца да Му понесе крст. На Голготи војници разапињу Христа, а Њему са једне и друге стране - два разбојника. Изнад главе Христове на крст су прикуцали таблицу са натписом: "Исус Назарећанин, цар јудејски". Близу крста стоје апостол Јован, Богородица, Марија Клеопова, Марија Магдалина и Саломија, мајка синова Заведејевих. Под крстом војници деле коцком Христове хаљине, као што је проречено у писму, а док се један разбојник руга разапетом Христу други Га моли да га помене у царству Своме. У тренутку кад је Христос у мукама умро на крсту, над земљом је била тама, завеса у Јерусалимском храму која је раздвајала светињу од светиње над светињама поцепала се на двоје, од горњег до доњег краја... Пошто су Му копљем пробили ребра да би се уверили да је мртав, војници по Пилатовој наредби допусте Јосифу из Ариматеје, Никодиму и осталим Исусовим пријатељима да скину Његово тело с крста, помажу Га мирисима и положе у гроб издубљен у стени. Положивши тело у гроб, они навале на врата од гроба тежак камен и разиђу се у великој тузи. Било је то вече уочи јеврејског празника Пасхе. Сваке године на Велики петак Црква оживљава у нама догађај Христовог страдања на крсту за људске грехове. Величанствена тишина Великог петка најављује већ извојевану победу у космичкој битки Богочовека против Сатане и смрти. Сатана је халапљиво прогутао мамац који ће уништити његову власт - Јагње Божије. Злим људима ништа није тако мрско и одвратно као добар човек. А уколико пред собом имају човека без икаквог греха, онда постају гори од звери, јер животиња убија и комада плен само да утоли глад, а човек то ради из најнижих побуда, да би уживао у туђим мукама.

У ноћи између Великог четвртка и Великог петка, Јудеји су уз грозне поруге, Исуса Христа бичевали. Римљани су наставили сутрадан крвави пир. Пилат је све то мирно гледао. Његов кукавичлук је био већи од људског осећања за правду, и судијског поштовања закона. У жељи да Исуса потпуно понизе, римски војници су му обукли скерлетну одору, јер скерлетна боја је била боја царева и нико други није смео да је носи. Скакали су и играли око њега смејући се цару, а на главу су му ставили трнов венац, као круну. У свом безумљу нису знали да су, из жеље да га понизе, уствари посведочили истину. Исус јесте био Цар над царевима, јер његово царство није од овога света.

Ту сурову игру су наставили Јудеји, кад им је Пилат предао Исуса, рекавши да никакве кривице на налази на њему, односно, да тај човек није прекршио никакав закон, дакле, он је невин. Сурови и опаки Ирод, блудник, родоскрвнитељ и убица св. Јована Претече, је могао све да прихвати, али не и да пред њим стоји невин човек. Онај ко у себи нема ни трунчицу чистоте, не може да прихвати да она постоји код других. Желећи да се нај невинијем од свих људи који су икада земљом ходили наруга, Ирод је наредио да Исусу обуку белу одору, која је знак невиности. Тако су и Јудеји признали истину (иако тога нису били свесни), мада им је намера била да покажу поруганог, исмејаног и униженог човека, којег је светина до јуче славила као Пророка и Спаситеља. Тако су у оба случаја, иако због лакрдије и бестијалног иживљавања и Римљани и Јудеји, иако несвесно признали Исуса Христа за оно што је он и био, Безгрешни Цар.

Тог страшног дана Пилат и Ирод су се измирили, јер су пре тога били у завади. Ујединило их је зло дело.

Кад су Јудеји видели да могу само да муче Исуса, али да не могу да га осуде, рекли су Пилату да се Исус уствари буни против императора, јер себе проглашава царем, а такав грех мора да казне Римљани. Како је то било време уочи Пасхе, највећег јудејског празника, обичај је налагао да један затвореник буде пуштен на слободу. Тада је у затвору био Варава (Бараба), осуђен због убиства римских војника и побуне против Римљана. Пилат је питао народ кога хоће да ослободи, Исуса или Вараву, и народ је тражио Вараву, а кад је питао шта да уради са Исусом, светина је почела да урла: „Распни га! Распни га!"

Исусу су опет обукли његову одећу коју му је исткала Пресвета Богородица, у којој је ишао и проповедао, за коју су војници касније бацали коцку, и тиме су се испуниле речи из Псалма да ће се за његове хаљине бацати коцка.

Натоварили су му тешки крст на леђа и повели га путем који и данас, две хиљаде година касније, носи име Улица Бола (Via dolorosa). Успут су га пљували, добацивали погрдне речи. Нашао се ту и један добар човек Симон из Киринеје, који се сажалио и помогао Господу да носи крст страдања. И једна добра жена, Вероника, истрчала је из куће и марамом обрисала крв, зној и пљувачку са Исусовог лица. Он није могао речима да јој се захвали, али је то учинио на свој начин. На марами је остала слика лика Христовог. Како онда тако и данас. Та марама постоји и на њој је нерукотворени лик Христов.

На брду Голгота (Лобања), била су три крста. Христов у средини и двојице разбојника са стране, и то је био један од начина на који су желели да га понизе.

Чак и тада, после свих мучења и понижавања која је доживео, Христос није клео, он је молио Оца свог небеског да опрости овим људима јер не знају шта чине.

Кад је коначно, око три сата поподне, по нашем рачунању времена, дух свој предао Оцу, сва природа, Божја творевина, се побунила против неправде и злочина: помрачило се сунце, отварали су се гробови, затресла се земља, завеса у Храму се расцепила одозго до доле, и камење се распадало у прах уз ужасан прасак. Тако су се обистиниле Христове речи да ће и камење проговорити. И мртво камење је сведочило Живога Бога.

„Само васкрсење могло је наградити оволико страдање. Само се васкрсом Христовим може природа и наша савест умирити" (еп. Николај Велимировић)

Паримије на Велики петак

а. Царски часови

Зах 11,10.13

Ис 50,4-11

Ис 52,13-15; 53,1-12; 54,1

Јер 11,18-23; 12,1-5.9-11.14-15

б. На вечерњу (изношење плаштанице)

Паримије: а) Изл 33,11-23 б) Јов 42,12-17 в) Ис 52,13-15; 53,1-12; 54,1

Заиста, док човек победоносно не узвикне: „Где ти је смрти жалац, где ти је пакле победа?“ (1Кор. 15, 55), нема радости, нема смисла, нема истине. Смрт је „последњи непријатељ“ (1Кор. 15, 26) који све обесмишљава. Тај непријатељ све наше радости чини пролазним и лажним. Без Васкрсења Христовог све наше радости су само лажно успокојавање и привидни заборав крајње туге. Ако нема Васкрсења, онда је радост лаж, а туга истина. Јер, истина је оно што има коначну и трајну реч, а не оно што бива и пролази. Но, смрт више нема коначну реч и зато је радост истина. Васкрсење Христово је загрљај, возглављење свих наших радости у Животу и Истини. Радост је, коначно, добила биће, трајност – истинско „јесте“.

Васкрсење је победа над смрћу, победа радости над тугом. Но, победа не бива без борбе. Тако ни радости Васкрсења не бива без Крста. Али, шта је Крст? Не, Крст није правна сатисфакција за увређену Божију правду. Свети Григорије Богослов, питајући се о тајни Крста, каже: „Који је разлог да крв Јединороднога угађа Оцу, Који није прихватио ни Исака приношенога од оца (Аврама), него је заменио жртву, давши овна уместо сина као разумне жртве?“ Крст није јуридика, јер Бог не робује никаквим принципима. Бог је апсолутно слободан и зато је Крст пројава савршене љубави: „Од ове љибави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје.“ (Јн. 15, 13). Крст је разбијање љубавних флоскула и прикривеног самољубља. Уколико љубав није спремна да буде она која „не тражи своје“ (1.Кор 13, 5), онда то није љубав већ самољубље, интерес и псеудољубавни профит. Зато Свети Григорије не даје правнички одговор на питање о тајни Крста. Он Крст види као део „домостроја спасења нашег“, са крајњим циљем „да се човек освешта људском природом Бога.“ Тај крајњи циљ је Васкрсење, предавање човеку и свету живота, истинитог живота. Или, како то Свети Оци кажу: „Бог је постао човек, да би човек постао бог.“ Томе нас учи и сам васкршњи тропар: „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт разруши и онима у гробовима живот дарова!“ Крст је пут до Васкрсења, а Васкрсење је смисао Крста. Без тог смисла Крст би остао трагедија. Туга би постала истина. Али и Васкрсење без Крста била би само победа силе и свемоћи Божије. Као такво, Васкрсење не би било радост, већ философска зачуђеност. Такво Васкрсење не би даровало живот већ спекулацију о чуду. Радости нема без љубави, а љубав је живот. Зато Васкрсења нема без Крста. Васкрсење је живот и радост јер видесмо Крст љубави који до њих води.

То је путања којом је Бог дошао да сретне човека. Но, то је путања којом и човек сусреће Бога. Тако хришћани и треба да схвате свој крстоносни пут ка радости Васкрсења. Не смеју свој подвиг да претворе у осећај осуђеника и кажњеничко испаштање. Подвиг је догађај љубави и само као такав има смисла. Пост је акт слободе. Праштање је акт слободе. Милостиња је акт слободе. Смирење је акт слободе. Све су то плодови љубави „која не тражи своје“. Човек их чини не из страха од казне, нити због наде у добру плату. Хришћани нису ни робови на најамници већ синови Божији. Хришћански живот је подвиг исправљања пале адамовске воље и лажног уверења да је човек самоме себи довољан, да му други није потребан. Подвиг је борба против самољубља, тог корена свих човекових патњи и туговања. Подвиг је освајање изгубљене слободе и ослобођење страха од другога, оног страха који је Адама сакрио од Божијег дозивања: „Адаме где си?“(Пост. 3, 9). Тим страхом живи човечанство. Тај страх је створио илузију живота. Живот је процес умирања. У том отимању живота, човек је човеку вук. „Други је мој пакао!“, постала је философска парола лажечовека и његовог самољубља. Други, био он ближњи или Бог, не само да није потребан, већ је његово присуство могући извор угрожавања сопственог живота. И привидна радост тако постаје страх и грч. Без ослобођења од тог прародитељског страха, нема живота ни радости. Без подвига праве љубави, живот остаје смењивање задовољства и бола, где само бол и туга имају коначну реч. Задовољство се не гарантује. До њега понекад на тренутак стигну они јачи и упорнији у тој бескрупулозној борби да се освоји неосвојиво - живот. Оно што се гарантује је смрт. Она је једина извесност уплашеног човечанства. Иза лажних осмеха крије се истинити плач и шкркут зуба. Нема истините радости јер нема радости без љубави. Нема истините љубави јер нема храбрости за Крст. Храбрости за Крст нема јер нема слободе. Зато нема ни живота јер нема другога: ни Бога ни ближњег. Људи су оковани собом. Радост је поистовећена са самољубљем. Зато је туга сатире, имајући коначну реч над њом.

Отуда, да би човек досегао истинску радост, ваља да до ње дође кроз крстоносни подвиг. Зато је Мајка Црква, учећи нас радости, све наше велике Празнике, од којих је највећи управо овај Празник Васкрсења, везала са подвигом као припремом за радост. Кроз подвиг човек бива ослобођен беде самољубља и свих његових порода: стомакоугађања, среброљубља, зависти и сваког другог промашаја који га удаљавају од истинитог живота. Живот се коначно кроз подвиг познаје не као задовољење властите хемије, већ као слобода и љубав у нераскидивој заједници са Богом и ближњима. Тек када човек преуми и када живот схвати као „волим и вољен сам, дакле постојим“, онда је досегао капију радости. Радост није догађај усамљене монаде. Бог је Биће радости јер је Света Тројица. Радост је сретање са другим: са Богом и са ближњим. Зато се наша радост и сведочи поздравом јер радост нисмо ми сами себи, већ је други радост наша: „Христос васкрсе, радости моја!“ Ова радост је коначна победа љубави. Овом љубављу је Господ победио све туге, а на крају и ону највећу – смрт. Та љубав је живот и истина. Радост. Истом том љубављу је Свети Отац Серафим побеђивао дивљину Саровске шуме у којој је проводио свој крстоносни подвиг.

Та љубав је од грабљивица које су га окруживале створила питоме кућне љубимце, које је Светитељ без проблема додиривао и миловао. Иста та љубав је и смисао живота сваког хришћанина. Она је сами живот, истинити живот који има последњу реч. Смрт је побеђена, сетимо се тога кадгод срећемо једни друге и радујмо се једни другима. Други: Бог и ближњи, јесу радост наша. Друге радости нема. А радост је живот, истинити живот. Другог живота нема.

Христос васкрсе, радости моја!

Александар Милојков