.Теолошки процеси у хиперконструктивном уму повлаче за собом статус истине да Ја и Друго смо Једно и да само тако постојимо без лажне сјенке безличног индивидуалног утопизма еволуцијских размјера уплашене душе егоцентричног сивила монолитне празнине.

Хуманизована слобода у аспекту афекта ултрапродуктивног самозаборава бића енергетски опстаје на ивици покушаја за досезањем Божанског плаветнила илузије неба који имагинарно показује правац кретања у безличну рашчовјеченост која ефикасно циједи животне сокове из сањиве душе у нереалном приступу егзистенцијалној равни у опусу Божанског промисла.

Антропос разочаран у друго Ја и не познавши сврху одсуства непрепознавања унутар агапијских односа који само привидно вегетирају у назови хришћанско-религиозном социосу јуридички приступа наплати патње кроз помрачену призму духовног ока.

Он (антропос) у парцијалном скупу измијешаних емоција спознаје то јест докучује труизам живљења нашминканих субјеката креоном привидне доброте, а испод слоја пудера, слаткорјечивости стоји испорано лице с дебелим и дубоким митисерима лицемјера егоцентризма и грохотног славољубља.

Душа хришћанска ψυχή[1] остаје заиста замрзнута пред вјештим извођењем трикова џокерске побожности, амфибијске грађе опсенарског умијећа које продаје химеричну интравертност добро скривену побуду егоцентризма која је само једна од карти у шпилу посрнулог антропоса који се гради да је човјек, а прије свега хришћанин.

Младен Цимеша

[1] Ψυχή, коријен и поријекло наведене ријечи има значење лед, односно она која је хладна, детаљније погледати; Origen, Počela, Symposion, Split 1985.

линк ка предавању

Прво питање које се поставља јесте питање постојања света, овог нашег космоса кога чулима опитујемо и у коме живимо. Има ли овај наш опитни свет почетак и да ли ће имати краја? Или пак нема, него је беспочетан и бексрајан? Да бисмо дошли до одговора на ова питања, ми ћемо се позабавити Платоном, из разлога што је управо његова мисао ушла у најозбиљнији дијалог са отачком мишљу, када је реч о питањима која нас интересују. Да ли је овај наш свет по Платону вечан, односно беспочетан? Не, није. То је једна суптилност у Платоновом систему коју треба јасно истаћи. Када је биће у питању, Платон ту прави јасно разграничење. „По мом мишљењу, треба, најпре, извршити ово разграничење: шта је вечно биће, а шта је пак оно вазда бивајуће, а никад није биће.“, говори Платон у свом Тимају, јасно правећи разлику између вечног бића и појавног света који је у покрету и пролазности.

Шта је заправо беспочетно, а шта то није, код Платона? Свет, космос, није беспочетан, већ су вечни и беспочетни његови узроци. Космос је за Платона, заправо, уређени и уобличени првобитни хаос. Космос и јесте грчка реч која, између осталог, значи и украс, склад, поредак. Одатле и реч козметика у нашем језику. У овој етимологији крије се и само античко поимање свемира као лепо уређеног првобитног хаоса.

Као такав космос има свој узрок, па тиме и почетак постојања. Јер, Платон вели: „Све што се рађа, нужно постаје дејством неког узрока, јер ништа одвојено од узрока не може настати...Што се тиче целокупног неба или космоса...најпре треба испитати...да ли је небо увек било, немајући никакво начело постања, или је постало од неког начела...Оно што се може осетити чулима, што је доступно мнењу путем опажања, показало нам се као бивајуће и створено.“

Овакав Платонов став био је у многоме близак хришћанском онтолошком поимању. У многоме, али ипак не и у свему. Свет као уређена целина има свој узрок и свој почетак и ту се хришћанска мисао слаже са Платоном. Међутим, када је сами узрок настајању космоса, као и схватање самог појма „настајање“ у питању, хришћанска мисао креће супротним смером у односу на Платона.

Размотримо који су то узроци настанку космоса и шта значи то „настајање“ код Платона. Рекосмо да су управо ти узроци или начела, по Платону, вечни и беспочетни. Таквих узрока је три: (1) causa efficientis, кога Платон назива богом (демијург) и „најбољим међу узроцима“; (2) causa formalis, то су чувене Платонове идеје или форме, на основу којих је демијург обликовао следећи, вечнопостојећи узрок, (3) causa materialis, који представља тродимензионални простор, протежност.

Шта онда чини Платонов бог, „најбољи међу свим узроцима“? Он облукује материју, односно тродимензионални простор, умом сагледавајући свет вечних идеја или форми. Те форме бог утискује у материју, коју Платон назива „мајком приматељком“. Тако настају оформљена бића космоса, као слике оног идеалног света вечних и непроменљивих форми или идеја.

Дакле, Платонов бог је бог уобличитељ. Он уобличава, уређује првобитни хаос, али користећи већ постојећу материју и форме. Та друга два узрока постоје независно од бога, представљају датост и самом Платоновом богу. Са те стране, његов бог је условљен у својој уређивачкој делатности. Да ли је барем слободан у одлуци да хаос доведе у ред и склад, у космос? Конкретно, може ли се поставити питање: зашто Платонов бог ради то што ради? Платон даје одговор и на то питање: „Кажимо, дакле, који је узрок да је Сјединитељ сјединио постојање и овај свемир. Био је добар. Био је добар, а у добром се никад ни према чему не рађа никаква завист. Будући од ње слободан, пожелео је да све буде што сличније њему самом.“

Платонов бог је поистовећен са добротом. Међутим, то што је Платонов бог добар, то не значи да је његов акт уређења хаоса акт слободе. Не, јер бити добар, по Платону, значи волети оно лепо, а презирати оно супротно лепом. Та нужност која је уткана у доброту, приморава Платоновог бога да хаос доведе у склад. Дакле, он има дебели разлог за оно што чини, „сматрајући ред у сваком погледу бољим од нереда“ и јер „ није допуштено да најбољи чини било шта друго осим онога што је наjлепше“, образлаже нам Платон.

Да упоредимо сада у каквом су међусобном односу Платонов бог уобличитељ и хришћански Бог Творац. Платонов бог, иако космос има почетак, не ствара тај космос ни из чега (ex nihilo), већ он (космос) настаје као акт довођења у ред и склад првобитне беспочетне, хаотичне материје, добијајући форму опет на основу беспочетних и вечних идеја. Хришћански Бог ствара свет ни из чега. Пре Његовог акта стварања не постоји буквално ништа, осим самог Бога. Бог Творац не обликује вечнопостојећу хаотичну материју, већ и њу саму ствара. Када су идеје у питању, хришћанство је прихватило касније платонистичке модификације, те њихово смештање у ум Божији. Идеје су за хришаћaне Божије вољне мисли. Дакле, не нешто споља наметнуто Богу, већ његова слободна воља.

Акт Платоновог бога је акт условљености и нужности, док је акт хришћанског Бога акт апсолутне слободе. Платонов бог зна зашто је обликовао космос, док хришћански Бог „не зна“ зашто је створио свет. Можда ово „не зна“ звучи чудно. Али, слобада и љубав су такве. Љубав којом Бог ствара свет нема разлога јер је слободна. За ту ће љубав апостол Павле рећи да она „не тражи своје“ (1Кор 13, 5). Зато ће Платонов демијург, на питање о свету, много говорити о његовим разлозима. Хришћански, библијски Бог Творац ће, на то питање о свету ћутати, волећи га у тишини. Тамо где имамо одговор на питање „Зашто?“ престају слобода и љубав а почињу нужност и страст. Са једне стране је љубав а са друге ерос. Слобода и нужност. Ћутање и говор.

На крају, Платонов космос је морао да настане, док је хришћански могао и да не постоји. Ово сазнање, да је могло бити и да нас не буде а да смо ипак ту, љубављу и слободом Божијом, у животу хришћанина ствара једну спцифичну етику, начин живљења. Ствара етику благодарења. То име благодарења (грч. евхаристија) носи Боголужење које представља саму суштину нашег односа и јединства са Богом Творцем. То је Света Евхаристија или, свима нама добро позната, Света Литургија. Она је подсећање да живот немамо сами од себе, већ да га дугујемо Другом. Подсећање да је живот дар Божији.

(Текст представља одломак из једне шире студије, који је делом измењен и прилагођен, у првом реду, ђацима четвртог разреда наших гимназија, који изучавају предемет Филозофија. Њима поклањам овај текст.)

Александар Милојков

2. Милостиви Самарјанин

Јеванђеље по Луки, 10, 25-37:

25И гле, неки законик уста да би га испробао, па га упита: Учитељу! шта да радим да бих наследио живот вечни? 26А Он му рече: Шта је написано у Закону? Како читаш? 27А он му одговарајући рече: Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом, и свим разумом својим; и ближњега свога као самог себе. 28А он му рече: Правилно си одговорио; то чини и живећеш. 29 Но он, желећи да се оправда, рече Исусу: Ко је ближњи мој?

30Наставивши говор, Исус исприча: Један човек силажаше из Јерусалима у Јерихон, и паде разбојницима, који га свукоше, израњавише а затим отидоше, оставивши га полумртвог. 31Случајно силажаше тим путем неки свештеник и видевши га пређе на другу страну. 32А тако и левит, дошавши на оно место, виде га и оде на другу страну. 33А неки Самарјанин путујући, приђе му, и видевши га сажали се над њим; 34и приступивши му, зави му ране преливши их уљем и вином; и сместивши га на своје кљусе, одоведе га у гостионицу и постара се око њега. 35Сутрадан пак извади два динара и даде их гостионичару рекавши: Побрини се о њему, а ако нешто више потрошиш, ја ћу ти надокнадити када се вратим. 36Шта мислиш, који је од ове тројице био ближњи ономе који је пао разбојницима?

37А он одговори: Онај који му је указао милост. А Исус му рече: Иди, па и ти чини исто.

3. Историјски контекст

Разлика између Јерусалима, који се налази на 750 метара надморске висине, и Јерихона, који је на 350 метара испод нивоа мора, је нешто мало преко километар. Траса је била око 27 км, са свим могућим запрекама које су могле инспирисати ову причу, а знамо да су и потоњи ходочасници путовали туда са заштитом. Свештеници и левити су ишли у Јерусалим сваке године да служе у храму. Можда Исус изабира њих за критику јер се због ритуалне чистоће не приближавају мртвом или полумртвом (Лев 21, 1-4). Ови бирају „љубав“ према Богу, а не ближњем. На страну овај егзегетски покушај, остаје као факт да један Самарјанин, јеретик за ондашње Јевреје, сматран да је на истом нивоу као паганин, прилази рањенику, не гледајући на нацију. Уљем ублажује ране, вином дезинфикује. За рањеника даје и два динара, што је била дводневна радна плата.

4. Отачка егзегеза

Отачки приступ као да је био трасиран интуицијом Климента Александријског. Он је понудио једно христолошко тумачење овог одломка: „А ко је овај Самарјанин до ли исти Спаситељ? Или, ко чини већу милост према нама, који смо скоро убијени од сила таме са ранама, страховима, жељама, бесом, тугама, преварама, задовољствима? Само је Исус лекар ових рана; само он искорењује пороке из корена“ (Quis dives, 29).

Не улазећи у детаље отачке егзегезе, која се од Климента преко Оригена, Амброзија, протеже до Теофилакта Охридског, могу се означити ови алегоријски еквиваленти:

Човек који се спушта из Јерусалима ка Јерихону – Адам (Јерусалим рај – Јерихон свет); бандити – непријатељске силе; скидање одеће – лишавање благодати; свештеник – Закон (Старозаветни), левит – Пророци (Старозаветни); Самарјанин – Христос; гостионица – Црква; два динара – Отац и Син; гостионичар – глава Цркве задужен да се побрине о њему; Самарјаниново обећање да ће се врати – Други долазак Исусов.

Многи веле да су Оци алегоризовали причу, тако да су одступили од текста. Али, алегорија никад није потпуно погрешно читање. Тежи да развије оно потенцијално у тексту. Оци виде у параболи димензију универзалне историје: човечанство је полумртво, огољено, отуђено, злостављано.

5. Јустиново тумачење

Јустин ће следити динамику текста и отачке сугестије, где ближњи мења улогу: у питању стручњака за Закон, ближњи је особа којој се помаже, а код Исуса је помагач. Ту је тензија и врата за различита тумачења.

Јустин говори о Сину Божијем који „је дошао у овај свет као међу болеснике: људи, сви смртни болесници... сваки човек ето, као да је рањеник на путу кога су опљачкали разбојници. Не само то, него сав род људски, браћо, ето рањеника кога су разбојници ухватили, ђаволи ухватили, обезоружали, отели му све што је Божије, израњавили га, душу израњавили гресима, страстима и оставили полумртва, како се вели у Еванђељу, како Господ вели, полумртва. Род људски, пре Господа Христа и без Њега – полумртав је... Свештеник прође, мимоиђе, не помаже брате! Левит прође, не помаже! То значи браћо, да Стари Завет, да лекови из Старога Завета не помажу, не спасавају човека од смрти, не спасавају од греха. А ко је тај милостиви Самарјанин који се смиловао на човека и на род људски, и пришао му и завио ране? Ко? Господ Христос!... Он је сишао на земаљски свет и род људски, тог страшног полумртвог рањеника, Он је превио, ране му залечио, излечио, и однео у гостионицу, у Цркву Своју... У овоме свету сваки је човек тежак болесник, болесник греха. Не мисли, него дубоко веруј, и ја и ти, и ја и ти смо рањеник тај који лежи на путу, коме никакви лекови људски помоћи не могу, нико те излечити од смрти не може, од те најстрашније и највеће муке наше“.

Јустин наставља са образлагањем шта је суштина хришћанског етоса: „Ето, данас је Господ кроз Свето Еванђеље објавио да је први закон, прво правило, прва врлина у овоме свету – шта? Сажаљење, сажаљење према човеку грешнику. Не уображавај ако си, како ти мислиш, здрав духовно, када су сви болесници око тебе. Ако то мислиш, ти си баш највећи болесник коме је најпотребнији Господ Христос, јер гордост разара твоју душу... Ми људи, стичемо Живот Вечни само тако ако предамо себе кроз љубав Богу и ближњем. То значи шта? Да живот је, мој Живот Вечни у рукама Божијим и мојих ближњих, у рукама твојим и њиховим, а и твој живот је исто тако, Живот Вечни је у ближњима твојим, не у теби“.

Ове речи, неодољиво подсећају на егзистенцијалистичку теологију Јована Зизјуласа, Јанараса и њихових истомишљењака. Твој живот није у теби него у другоме. На драматичан начин то Јустин понавља: „Не мисли, немој мислити да је Живот Вечни у твојим рукама. Не, Живот Вечни није у твојим рукама, него у рукама твог ближњег, у рукама Бога и твога ближњег“. Нема морала, нема вере, нема закона на коме се можеш осигурати јер је твој живот у руци ближњега. Другог који ће те волети и тако ти дати живот вечни. Кроз ту љубав спасава архетипски Самарјанин, Господ Исус. Ми смо пак хришћани, наставља Ава, само „ако имамо самилости према људима, према ближњима, према браћи“.

Иако је дао христолошки одговор, Јустин се враћа на питање: „Ко је ближњи мој, ко је ближњи твој? Спаситељ је казао у данашњој причи: ближњи је твој сваки паћеник у овоме свету, сваки страдалник, свако људско биће које се мучи и пати – у чему? У гресима, у страстима, а такав је сваки човек у овоме свету. И то је ближњи твој па био он Србин, био Кинез, био Американац, био Рус, то су ближњи наши. Човек под тешком челичном плочом смрти и греха – то је ближњи мој“!

У првом случају ближњи је Исус, у другом грешник. Није Јустин био збркани мислилац, него са више тачака посматра исту причу. Није био систематски богослов као св. Тома Аквнски, него је пратио двоструке егзегетске нивое које су Оци трасирали. Милосрђе је кохезивна сила људског рода. То није ни раса, ни вера, ни крвни односи, ни пол... Појам ближњег се тако проширио ван Цркве и ортодоксије. Верујем да ни ово није у колизији са јасним антиекуменизмом за који је ревновао Ава. Доктринарна и еклисиолошка чистоћа се морају чувати и не релативизовати, али опет то не значи претворити се у секташа, како многи доживљавају Јустинову поруку.

Инкарнирани пример овога што желим рећи, где се наоко неспојиве ствари обједињују у мисли и делу, имамо код Илариона Алфејева, митрополита волоколамског и председника Одсека спољних црквених веза Руске православне цркве. Мислим да је свима добронамернима познато његово еквилибрирано држање у екуменском дијалогу, где не долази до релативизације православне вере. Док је био игуман,[2] требао је обавити једно опело у некој забити. Било је више од стотину људи. Одмах после сахране, почела је кишу. Иларион је питао да ли би неко повезао њега и помоћника до најближег насеља. Сви су нашли изговор, а добар део је журио у ресторан на ручак. Стога се он и помоћник по пљуску упутише сеоским путем, али не знајући чак ни куда их пут води. Пошто су прошли доста, сустигоше их једна кола, у којима је било неколико Литванаца католика, који су били на сахрани. Иларион их је упитао да ли су позвани у ресторан, а они рекоше: „позвани смо, али је за нас важније да пружимо услугу православном свештенику, него да идемо у ресторан“. Ко се у том тренутку, пита Алфејев, „показао мојим ближњим“?[3]

Зоран Ђуровић

Рим 06.07.2014

[1] На више сајтова се може наћи овај текст: http://spcbatajnica.com/nedelja-25-po-duhovima-2/#more-1132; http://srbinaokup.info/?p=22722 итд. Ја стога нећу преносити сам текст на који се осврћем.

[2] Видети: Игумен Иларион (Алфеев), Человеческий лик Бога. Проповеди. М., 2001. http://www.pravmir.ru/kto-moj-blizhnij-o-miloserdnom-samaryanine-nedelya-25-ya-po-pyatidesyatnice/.

[3] Алфејев завршава: „То, что Христос говорил две тысячи лет назад - в историческом, религиозном и национальном контексте Своего времени - актуально и для нашей эпохи. И среди нас немало фарисеев и книжников, гордящихся своей принадлежностью к истинной вере. Но есть и "самаряне" и "хананеи", которым, как говорит святитель Григорий Богослов, "не хватает только имени христианина, тогда как они обладают самой реальностью". Задумаемся: кто первым войдет в Царство Божие - те, кто так уверен в собственном спасении, что готовы всех прочих осудить на вечные муки, или те, кто, не принадлежа к истинной вере, совершают дело Божие - то дело, которое мы так часто оказываемся неспособными совершать?“.

Вероватно, његова најважнија особина, током читавог његовог овоземаљског живота, била је његово крајње смирење. У корак са смирењем ишла је и Старчева савршена послушност, пламена љубав, трпљење без роптања, красило га је мудро расуђивање, несхватљиви дар провиђења, бесконачна љубав према учењу, неисцрпно стручно познавање неких тема (дар његовог великог труда по Богу, а не оскудног световног, академског образовања), неисцрпна трудољубивост и марљивост, непрекидна смирена, а управо зато и делатна молитва. Поврх свега реченог, Старца је красило и аутентично православно поимање, без икаквог фанатизма; живо, али углавном ненаметљиво занимање за проблеме Цркве; успешни савети, разноврсност његових поука, дуготрпељивост духа, дубока побожност, богодолична свечаност богослужења, која је вршио уз велико старање о томе да његов допринос остане неприметан.

Мени је, самим тим отежано писање, јер писати о таквом Старцу, молитвенику и светитељу било би, у најмању руку као да „комарац беседи о орлу“. Друга отежевајућа околност је, што Старац, иако одличан познавалац човекове душе са богословског гледишта и са гледишта психоанализе и психотерапије, није систематски излагао своје мишљење, већ га је преносио својој духовној деци кроз разговоре, непосредне контакте, врло мало кроз писање. Зато је потребно подробно прочитати све што је записано о Старцу и пажљиво га анализирати.

Свети Старче Порфирије, моли Бога за наш грешне! Амин.

У огледалу Светог Писма, Светих Отаца и модерних психоаналитичара

Духа божанскога благодаћу украшен

свима Порфирије душе озарује!

Да бисмо правилно сагледали ово питање и дали задовољавајући одговор на њега, потребно је да испитамо шта о Духу и Души говори Свето Писмо (конкретно Нови Завет), потом и Свети Оци, а на крају психолози и психоаналитичари. Уједно, потребно је дати и одговор да ли је човек дихотомно биће- тело и душа, или је трихотомно биће- тело, душа и дух. На тај начин моћи ћемо да дамо и одговор на тему о разлици Духа и Душе код старца Порфирија.

Реч „душа“ је један од најсложенијих израза у Светом Писму (јевр. нефеш, на грчки преведено са психи). Х. Јанарас каже да „ душа има много значења у Светом Писму и светоотачким списима“[1]. Наша је вера да је човек створен из „праха земаљског“ (што показује и чињеница да је готово 99% нашег тела састављено од четири хемијска елемента, водоника, кисеоника, угљеника и азота, као и све биљке и животиње), но примањем Духа Божијег постаде човек „душа жива“. Господ Исус Христос и Апостоли употребљавају реч „душа“ да би означили живот, али и духовну егзистенцију и на крају целовитог човека.

Живот:

„Ја сам Пастир добри, живот свој полажем за овце“(Јн. 10;11),

„За мој живот, вратове положише“ (Рим. 16;4),

У оба случаја је реч „душа“ (нефеш, психи) употребљена у значењу „живот“

Духовни елемент егзистенције:

„Не бојте се оних који могу убити тело а душу не могу убити, но се бојте оних који могу и душу и тело вргнути у пакао“ (Мт. 10;28)

„Безумниче, још вечерас тражиће душу твоју, а то које си припремио чије ће бити?“ (Лк. 12;20)

Целовитост (васцелост) човека:

„И васцели дух ваш и душа и тело да се сачува без порока за долазак Господа нашега Исуса Христа“ (Сол. 5;23)

„Свака душа да се покорава властима које владају“ (Рим. 13;1)

Наравно, постоје многи цитати који се слажу са овом троделном поделом значења речи „душа“, но, ово је довољно да извучемо следећи закључак:

Реч „душа“ се користи да би означила васцелог човека и духовни елемент човекове егзистенције, али исто тако и живот који постоји у човеку и „свим тварима причасним Божијој Енергији“[2]. Када је у питању реч „дух“ она се користи као синоним, како говори митрополит Јеротеј Влахос тумачећи горе наведен цитат из посланице Солуњанима (5;23). Он каже да „овде није реч о такозваној трострукој структури човека, јер је реч „дух“ употребљен да означи благодат Божију и харизму коју прима душа“[3]. Професор Владета Јеротић на основу тумачења овог цитата износи мишљење: „Човек је, дакле, трочлано биће: телесно, природно (природу је наравно створио Бог), душевно (под којом се подразумева његов богат, али и опасан емотивни свет који извире из тамне дубине човековог ирационалног бића-психолози говоре о пространој области нашег несвесног бића) и духовно (једино бесмртно, јер нам Дух помаже, ако смо се за Њега пробудили, да водимо хришћански живот непрестаног усавршавања и тако испунимо Христову поуку из Јеванђеља: Будите савршени као Отац ваш небески!“[4] На први поглед, могло би се ова два извештаја протумачити као опречна. Ако пажљиво погледамо, видећемо да и митрополит Јеротеј и професор Јеротић, обоје говоре о духу као помоћи Божијој за оног ко је пробуђен за духовни живот.Да су душа и дух употребљени као синоними у Светом Писму, говори и пок. прота Лазар Милин у његовој познатој препирци са секташима о постојању душе: „ Човекова душа и човеков дух, то је исто. Само што реч дух означава духовну, нематеријалну супстанцију уопште, а душа означава један посебан примерак, једно посебно духовно биће различито од других душа или других бића исте врсте.“[5]

Свети Оци о Души и Духу

Размотримо укратко светоотачку концепцију морфологије људске душе и њен утицај на наш живот. Многи најуторитетнији учитељи православног учења прихватали су тросложеност човека, други Свети Оци су помињали два слоја- душу и тело, при чему ова концепција принципијелно не противречи првој. Тросложна теорија утврђује постојање у човеку тела, душе и духа. Отуда је потпуно умесно говорити о телесном, душевном и духовном животу. Телесни живот задовољава само потребе тела, у суштини он се мало разликује од живота животиња[6]: хран, сан, сексуалне потребе; инстиктивне тежње и физиолошке потребе исцрпљују круг телесних интересовања. Душевни живот је много истанчанији. Душа ужива у лепоти природе, емоционалним доживљајима, узвишеним осећањима, изазваним нпр. слушањем музике, читањем уметничке књижевности, гледањем филмова и представа итд. Духовни живот носи на себи печат Највишег Начела, и увек ( у свом истинском испољавању) води оном бесмртном Извору, Господу Богу, Који је дао живот како човеку, тако и свему што нас окружује. Највиша, људском разуму недокучива дела запањујуће лепоте и величанствености, дела која имају и нарабствени утицај на душу, увек по свом бићу потичу од Духа Истини, Добра и Љубави.

Свети Оци понекад људску душу третирају као укупност трију моћи. То су ум, осећање (срце) и воља. Но, да видимо шта Свети Оци у својим делима кажу о Души и Духу:

-Свети Јован Дамаскин[7] : „Душа је суштина жива, проста, бестелесна, телесним очима по својој природи невидљива, бесмрта (по благодати), словесно разумна, безоблична, која дејствује посредством органског тела и даје му живот и растење.“

-Свети Јефрем Сирин[8] : „ Богоподобни дух заузима небо- главу, а у срцу се дух шета као у својим одајама.“

-Свети Теофан Затворник : „У човеку треба разликовати душу идух. Дух садржи осећање Божанства- савест и немогућност задовољења било чиме (што не приличи души). Он је она сила која је у човека удахнута приликом стварања. Душа је нижа сила, исти део исте силе, чији је задатак вожење земаљског живота. Она је иста таква сила као и душа животиња, али узвишена, да би са њом дух могао да се спаја... Правилније је схватити да душа и дух нису две одвојене суштине, већ две стране једног духа, два дела једне исте целине (иначе шта би се догодило после смрти?“[9]

-Свети Јован Златоусти : „Душа је суштина разумна и духовна, суштина која се брзо креће, непрестано се налази у делатности, најдрагоценија је на свету, непримерне је и неописиве лепоте...“

-Блажени Августин : „Душа је природа створена, невидљива, разумна бестелесна, бесмртна, боголика, словесни образ свога Творца“

-Архиепископ Лука Војно-Јасењски : „ У животу дух и душа човекова су спојени у јединствену суштину која се може просто назвати душом. ... дакле, душа се може схватити као укупност органских и чулних доживљаја, трагова успомена, мисли осећања и вољних чинова...“

Дакле, из овога можемо да закључимо да је појам људске душе веома дубок и сложен и не може се свести на неку супстанцу, одвојену и независну од тела. Како је писао св. Атанасије Велики: „Она живи у свим деловима тела и свугде у њему испољава своју делатност. Појам душе укључује у себе и далеко шири смисао: душа не само да оживљије тело, него и представља највишу суштину, управља човековим животом и његовом опажајном природом.

Да бисмо у потпуности разумели појам о души послужићемо се табелом која је урађана по учењу светог Теофана Затворника и она најпластичније приказује како је учење трезвеноумних отаца:

Шта је псиохоанализа? То је, засигурно појава која се односи на искуство међуличносног општења. Један од Фројдових руских следбеника говори чак о „својеврсном тројединству односа терапеутског, етичко-педагошког и просто пријатељског“ плана у психоанализи. Поставивши поглед на свет, психоанализа је у савременом свету практично потиснула све остале типове погледа на свет, и то не зато што је она научно необорива чињеница. То се догодило зато што фројдизам разоткрива посебан простор мита на свој начин, на нивоу дошивљаја и одломака искуства, чак и не објашњава ништа разговетно, просто одговара захтевима малограђана.[11] Експлозијом метеријализма и индустрије, јавља се и нови поглед на душевно-духовни живот код научника у 19. веку. До тадашњи патристички, светоотачки поглед на свет, замењује природно-научни материјализам. Један од најистакнутијих представника , Лудвиг Бихнер је у једној својој књизи из 1855. године[12]пише овако о души: „Осим силе и материје кје су межусобно повезане, не постоји ништа друго, што се може урачунати у материју. Душа није ништа друго до физиолошки описива функција мозга“. Овакав поглед на душу је Фројду и његовим следбеницима био повод да ударе сличан печат у психоанализи (иако се изјашњавао као безбожни Јеврејин, у његовом несвесном се осећао утицај Кабале). Међутим, анализом учења Карла Г. Јунга, ако се ослонимо и на хришћанску, православну аскетику –светоотачко учење, можемо допринети продубљивању погледа на најважније проблеме човековог душевног и духовног живота, њиховом осмишљавању у светлости непролазних, вечних вредности постојања. Један од главних циљева Јунгове психологије јесте да урања у људску душу, а уједно и да врати човекову душевну равнотежу и тако поново обнови покидане везе са светом који га окружује.

Но, ово је важно поменути: Карл Јунг је схватао да је човеку потребан смисао живота, да му је потребан духовни рад, али он је порицао могућност потпуног и садржајног духовног живота у Цркви која, кко је он сматрао, живи само у символима. Фројд и Јунг (и ако се Јунг изузетно интересовао за религију, нарочито за источне религије) нису у Цркви видели потпуно остварење духовно-душевног живота. У томе и јесте основна грешка Фројда, Јунга и других талентованих истраживача, што се њихова достигнућа нису уздизала до духовне равни (коју су они порицали), „заглибљавајући се у слојевима физиолошких и спекулативних експеримената, издвојених путем, макар и генијалног, посматрања низа законитости које се стварно збивају.“[13] Међутим увек, или скоро увек, у чисти експеримент су се уплитали мудровање, гордост и бујна машта. Дух је увек остао, а и даље остаје ван домашаја истинског разумевања нехришћанских истраживача који се баве науком о човеку. Али овде треба нагласити, да постоје изузетни, талентовани научници, психолози и психоаналитичари који су у религији ( конретно хришћанству ) видели испуњење смисла живота, а уједно и начин превазилажења психо-соматских проблема. На првом месту то је Виктор Франкл, који је из јудејства прешао у хришћанство. Поред њега ту је и истакнути немачки психолог и психијатар Ернест Кречмер, чије мишљење нам се чини потпуно утемељеним, који се као научник, увериода је православно учење напотпуније и од свих постојећих учења, најдубље одражава психичке процесе људсе душе. Вероватно, да је са тим уверењем повезан и његов прелазак у Православље.

„Кварење душа и празнина,

Што глође ум и срце тишти,

ко ће их излечити, ко заштитити?

Ти, ризо чиста Христова!“

(Ф.И. Тјучев)

Душа повижника са запаљеном свећом благодатне божанске љубави као да просветљује таму душе која пати, поново ствара у њој првоздану светлост (макар и на кратко време, што зависи од даљег духовног усавршавања), омогућава да у неким тренуцима прогледа кроз дебелу копрену неразумевања и прљавштине, да осети шта је истинско добро, а шта зло. Због тога су тако непоновљиво дубоки по свом дејству сусрети са подвижницима светости и тако је велики значај тих контаката. Старац Порфирије је једна од најсветлијих личности нашег времена. Душе свих оних који су му прилазили испуњавао је надом и духовно их је обнављао. Поред осталих благодатних дарова, старац Порфирије је у великој мери поседовао дар прозорљивости и дар прорицања. Био је у стању да гледа у душу сваког човека; да види шта га заокупља, са каквим се проблемима суочава, а посебно да види из ког разлога сваки човек долази да га посети и прими савет. Видео је такође и догађаје који ће се збити у будућности, или који су се збили у прошлости. Оно што је Старац волео да каже, кад га је неко упитао како он то све зна и види је: „Нама православнима благодат Божија открива све тајне.“ Кад наша Црква каже да је неко духован, она нема на уму интелектуалца, односно човека који поседује многа знања и академске титуле. У језику Православља, духован је онај ко у свом срцу има искуство присуства Светога Духа. Старац Порфирије је био прозорљив управо зато што је у себи носио благодатни дар Светога Духа. Старац је говорио: „Испунимо се Духом Светим! У томе је суштина духовног живота. То је уметност, уметност над уметностима. Раширимо руке, бацимо се у загрљај Христов! Кад дође Христос, све смо задобили. Христос ће преобразити све у нама. Унеће у нас мир, радост, смирење, љубав, молитву, способност за узлет у духовне висине. Благодат Христова ће нас обновити. Ако се Њему обратимо са духовном жудњом, са чежњом, са преданошћу, са љубављу, Он ће нам дати све!“ Тако говори само неко ко у својој освећеној души носи Духа Светог, тако говори благодатни учитељ духовног живота, прави „мистагог! Но, свети Старац се никада није хвалио даровима које му је Бог дао. Увек је говорио: „Ја немам ништа; једино Христос има све!“

Када је Старац говори о души, као и сви трезвеноумни оци, душу схвата као простор . То и јесте, како каже Јоанис Корнаракис, од фундаменталног значаја, будући да је сав напор духовника усмерен ка духовном очишћењу. Знајући да у душу, као у дом улазе разне помисли, демноске и људске (а потребно је да душу испунимо ангелским и божанским помислима), Старац је говорио: „Не упињите се изагнате мрак из собе ваше душе. Отворите неку рупицу да уђе светлост и мрак ће побећи. Исто то важи за страсти и слабости. Не борите се против њих, него их, презирући зло, преображавајте у стваралачке силе.“ Видимо да Старац, и ако без дипломе психолога, потпуно правилно (са гледишта психоаналитичара и психотерапеута) сагледава проблеме душевног здравља. Знамо да се неуроза може искористити и за постицај да човек крене да правилно расуђује[14] . Старац каже: „Бол је душевна сила коју је Бог усадио у нас, а чији је циљ да донесе добро, љубав, радост, молитву. Уместо тог ђаво успева да ову духовну силу одвоји од духовне батерије наше душе и да је употребљава на зло, што ће рећи да излива депресију, да душу доводи до тромости и чамотиње. Он мучи човека и чини да се он душевно разболи“. Страсти и слабости овде можемо дефинисати као нагоне (Оно). Такође и нагоне, можемо да каналишемо и да усмеримо у позитивном правцу (како Старац каже да их преображавамо у стваралачке силе), будући да је човек енергетско биће. „Бог је у душу човекову усадио неку силу ( Јунг би то дефинисао као Либидо, психичком силом, која се темељи у најдубљим слојевима несвесног, повезаном непоредно са природним, материјалним соновама живота). Од човека зависи куда је усмерава, да ли у правцу добра или у правцу зла. Ако бисмо добро могли упоредити са расцветалом градином, препуном цвећа, биља и дрвећа, зло са трњем, а силу која је у нама са водом, тада би се могло замислити следеће дешавање: кад воду наводимо на градину или цветну башту, онда се све биљке развијају, оживљују, а истовремено.трње се суши и нестаје јер га нико не залива. Наравно, може да се деси и обрнуто.“

Међутим, старац Порфирије није имао неко лепо мишљење о псохолозима. Говорио је да они човека схватају површно и да не познају душу човекову, будући да све што чине, раде без Христа. Дакле не знају шта је то дух. За психологе, духовни живот и није битан, јер су многи ниподаштавали религију (Богу хвала, не сви) и према њој се односили са подсмехом (нарочито Фројд, „безбожни Јеврејин“). Чувена реченица Фројда је: „Психоанализа ради тамо где нема Бога.“ Сама психотерапија не претендије на спасење душе. Њен задатак је да помогне човеку да живи у овом свету. Из тог разлога, Старац је на психологију (боље рећи на оне који је представљају) гледао са подозрењем. Његова одбрана религије (Православља) је гласила: „Наша религија је дубоко савршена, премудра, могли бисмо рећи дубоко философска. Оно што је једноставно, то је најдрагоценије. Тако и ви да се у духовном животу подвизавате једноставно, благо, не силом! Душа се освећује и очићује изучавањем речи Отаца, учењем наизуст Псалама и места из Светог Писма, затим појањем и молитвом Исусовом.“ Тамо где се исцрпљује психолоаналитички однос према души, ту почиње Старчево старање о духу тј. духовном животу.

Свето Писмо каже: „Жива реч Божија... продире све до раздеобе душе и духа“[15]. Шта је дух, одговара нам св. Теофан Затворник: „Дух је душа наше душе, позвана изнутра да постиче, покреће душу, чврсто повезану са телом, да је покреће према свету горњему, небеском, вечном.“ Када дух почиње да узраста и потчињава себи душу, она се сама, по речима преподобног Макарија Великог, „претвара у дух-постаје заједничарка Божанства“. После духовног рођења у човековој души почиње да се одвија процес одумирања „спољашњег“ човека са његовим преображењем у „унутарњег“ човека. Ово је старац Порфирије увек наглашавао наглашавао. Када се душа постане „заједничар Божанства“, онда човек може да ускликне као свети апостол Павле: „Не живим више ја, него Христос у мени“[16].

Старац је говорио: „Када нађеш Христа, то ти је довољно. Ништа друго више не желиш, миран си и спокојан, постајеш други човек. Живиш свугде где постоји Христос. Живиш на звездаа, у бескрају, на небу са анжелима и светима, а на земљи са људима, биљкама и животњама, са свима и свим што постоји. Онде где постоји љубав према Христу, исчезава осећање усамљености. Уз Христа- ти си миран, радостан испуњен. Нема више меланхолије, ни болести, ни притиска, ни немира, ни мрзовоље, ни пакла!“ Ево, лека за сва психо-соматска обољења! Ево шта каже Старац, како да нажемо Христа: „Добар човек-добар и балаг човек, онај који нема у себи рђавих помисли-привлачи благодат Божију. Превасходно доброта и једноставност привлаче благослов Божији. То су предуслови да Бог дође и нађе место у нама.“

Познање и очишћење целокупног садржаја срца (тзв. несвесног), исправљање воље, стабилизација и просветљење свести дејством благодати Светога Духа, то је пут којим је ишао Старац и овај пут је другима указивао.

Често је старац Порфирије указивао на такозвану „душевну присилу“, односно на оно стање кад човек врши насиље над собом настојећи да чини разне ствари у које, заправо, не верује и које га не изражавају. То је необично стање-психолошка пометња-која човека доводи до унутрашњег немира и страшне конфузије. Свима који су имали обај проблем, старац Порфирије је помагао да га уоче, азатим им је саветовао како да га превазиђу, предајући себе Богу, молитви и животу по вољи Божијој.

Да би дошао до дубина душе Старац је често свјој духовној деци говорио: „ Кажи ми све што осећаш. Ако те ја о нечему додатно упитам, ти ћеш ми рећи: ако те не будем ништа питао, ти настави да говориш како осећаш.“ Управо овде видимо ону заједничу особину (најбитнију) код психоанализе и хришћанске аскетике, да и једна и друга имају посла са личним искуством. Видимо да Старац користи, рекли бисмо, јунговске методе психоанализе, с' тим што је циљ обнова целе личности и привођења вечном спасењу. Да је његов циљ обнова целе (трихотомне) личности сведоче и речи Старца: „ Лепо је када ходаш, радиш, крећеш се и имаш здравље. Али понајпре треба да имаш душевно и духовно здравље. То је основ, а потом следи и телесно. Скоро све болести проистичу од недостатка поверења у Бога...“

„Духовност је највеће достигнуће

људске душе“

(архиепископ Лука Војно-Јасењецки)

Могли бисмо да закључимо да је свети старац Порфирије, био истински лекар душа и тела, лекар који је поседовао способност да види и одреди стања телесног и душевног здравља, да сагледа психолошке проблеме и душевне болести (које су главни чиниоци какав ће бити духовни живот, тј да ли га уопште има). Био је у могућности, да код људи испитује помисли, њихову историју и њихов несвесни психички свет. Старац је посредовао на разне начине: говорио је, ћутао, саветовао, допуштао, откривао, а понекад би и дословно претресао човека. Дакле, он је један од правих трезвеноумних Светих Отаца каквих видимо у предању Цркве, који својим животом постају прави носиоци божанске благодати, која устројава све што је човеку потребно за спасење. својом способношћу да поставља дијагнозе, Старац је успевао да расветли истинску подлогу понашања својих духовних чеда. Знао је да открије динамику подсвесног психичког света, да је изнесе на светлост, и коначно да сагледа патологију личног и породичног живота (о овоме задњем је било врло мало речи). У свом пастирском деловању, Старац је примењивао методу „идивидуалног односа“- сваког човека је посматрао као јединствену и непоновиву личност.

Старац Порфирије је сав био усмерен ка Богу. Својој духовној деци је говорио: „Молим се да заволите Бога, Који је све. То и јесте била његова мисао до краја: Бог, Који је све. Цеокупно старчево биће било је погружено у присуство Божије. Средиште његовог интересовања био је Бог. Његова једина брига: Бог. Његова једина нада: Бог.

o.Иван Цветковић, свештеник

[1] Христо Јанарас, Основи вере

[2] митр. Јеротеј Влахос, Православна психотерапија

[3] Исто

[4] проф. Владета Јеротић, Духовни разговори, разговори са свештеницима шабачко-ваљевске епархије

[5] др. Лазар Милин, Научно оправдање религије, 6 књига страна 222

[6] Напомена: Отуда је врло умесна подела људи на четири типа: духовни, душевни, телесни (концепт „једи, пиј и весели се) и људи животиње-људи стока (само јело и размножавање као амебе, а уз то и злочинство и разбојништво- јевр. решаим). Ову поделу сам нашао код једног доктора медицине др. Бранислава Михајловића. Ових задњих је, по речима доктора све више и када се њих буде накупило толико да се „безакоња умножише“, почеће историја краја овога света.

[7] Свети Јован Дамаскин, Тачно изложење вере

[8] Свети Јефрем Сирин, Људска душа

[9] Свети Теофан Затворник, 1 писмо 106

[10] преузето из књиге Терапија душе по Светим Оцима, В. Невјарович

[11] Подвуц

Речи свештеника Павла Флоренског (1882–1943) да је храм (=црква) синтеза свих уметности, могу бити веома инспиративне за даље теолошке закључке. И заиста је тако (да је храм=црква синтеза свих уметности). Архитектура, унутрашња декорација (интарзија, стасидије, хорос и полијелеј, мермерни стубови са предивним капителима попут Аја Софије, иконостаси), ликовна уметност (фреске), појање (музика), поезија (химнографија) и уопште сва естетска достигнућа која су градила и изградила лепоту данашње Литургије склапају се у један хармонички склад који оправдава речи о. Павла Флоренског о синтези свих уметности.

Надахнут овим, постављам питање – може ли теологија бити синтеза свих људских стремљења, мисаоних трагања и изражавања? Другим речима, може ли теологија сада, у 21. веку, и надаље да буде синтеза и заокружење свих говора о човеку и творевини, свега, дакле, онога о чему говоре философија, науке, књижевност и уметности? Став Св. Отаца Цркве је сагласан са тиме. Теологија може и треба да буде свеобухватна и да изражава саборни дух или саборну мисао о свету и човеку, јер има непроцењиво учење о Богу Тројици, о Христу, Цркви, Литургији.

Зашто бисмо ми православни трагали за свеобухватним умним човеком у, рецимо, ренесансној традицији, на пример за Леонардом да Винчијем, када и ми сами можемо пронаћи у нашем Предању, синтетишућу, саборну или свеобухватну мисао, на пример код Св. Максима Исповедника.

Конкретно, да бисмо то остварили, потребно је да се ослободимо уског и гносимахијског духа, духа изолације, „праведничке ароганције“, ксенофобије и пасивне самозатворености. Данашњи токови у науци, философији, уметности, изнова желе да стварају новог човека, мимо и независно од Бога. Погледајмо само савремену биотехнологију или еволуциону биологију. Ко може из Цркве (мислим на СПЦ), да се носи са њиховом мишљу и утицајем? Неколицина. Зашто је то тако? Зато што у нашим средњим богословским школама више од сто година одсуствују предмети из природних наука. Читаве генерације епископа и свештеника стасавале су без имало знања, увида или информисаности из тих области. На коме је да одговори духу времена, да сведочи и гради дијалошки однос са ванцрквеним светом, чија је главна окупираност обликовање нових вредности, новог човека и „раја“ на земљи. Уколико Црква нема „кадрове“, остаћемо не само културни гето, већ гето свакога вида, маргина и музеј вредности из средњег века. Некима интересантни, због старине и древности, некима на подсмех због занемелости пред захтевима нових токова. Ко онда треба да буде авангарда у друштву? Ко да обликује јавно мњење и интелектуални менталитет? Да ли еволуциони биолози – атеисти, неоенциклопедисти, унутар света затворени философи…? Или људи из Цркве? Обликовање јавне речи, дијалог са философијом, науком и уметношћу је служба црквених људи, хришћана, не свих, али макар оних који имају призив и дар.

Како ће то бити када су наши млади богослови ускраћени и интелектуално скрајнути (упркос талентима) од упознавања са, пре свега, науком (док су философија и уметност већ оформљени као какви-такви предмети)? Стога је потребно да неко из Светог Архијерејског Синода (СПЦ), покрене иницијативу за увођењем предмета из природних наука (у богословске средње и високе школе) без бојазни да ће тако нешто оптеретити младе људе. Ниво наставе требало би да буде елементаран, са циљем да направи основу будућим епископима, свештеницима и теолозима за њихово касније дијалошко-богословско обраћање ванцрквеној „елити“, све ради још једног богословског и свеобухватног сведочења Христа.

Црква је увек била и сада је обликоватељ елите, јер је свеобухватна и носилац најбољег. Људи у њој треба да су најбољи, али у духу јеванђелског „када сам слаб, онда сам јак“ и то благодаћу која „недостатке допуњује и слабости исцељује“ и светошћу не својом већ „Једино Светог, Господа Нашега Исуса Христа на славу Бога Оца“.

Са таквим основама теолози 21. века у Србији и СПЦ могу водити нови стваралачки дијалог са:

1) Философијама – које такође теже новом човеку и новој свеобухватности;

2) Медицином – која је у теоријском и практичном вртлогу својих безизлазних апорија (проблем смрти и умирања, еутаназија, асистирана in vitro оплодња, ембриони и матичне ћелије, репродуктивно клонирање, новорођенчад са инвалидитетом и њихово одржавање у животу, одојчад и медицинска истраживања, трансплантације срца и органа, третман психијатријских болесника, сида, хомосексуализам, промена пола и сл.);

3) Екологијом (еко-етиком, еко-философијом, неантропоцентричном екологијом, еко-религијом…);

4) Информационим технологијама (интернет, одсуство приватности, контрола сваког вида, роботика и вештачка интелигенција…);

5) Еволуционом биологијом (случајни узроци живота и последице по човека и творевину, ништавило као почетак и крај човека…);

6) Физиком (мултисвемир, вечни свемир, колапс галаксија, случајност, философија природе и творевине и место човека у њој…).

Теолози и људи Цркве су позвани да поново стварају или сарађују са Христом Ствараоцем који „све ново твори“. То је призив за стварањем нових вредности које су у складу са начином живота Цркве и њеним учењем о Тројици, о Христу и Васкрсењу, о литургијском етосу, епископоцентричности Евхаристије и есхатолошкој онтологији.

Ново-стари појам са којим ће нови богослови ступати на амвон, катедру (универзитет), пред медије и јавну културну сцену је – личност, како Богочовека (као и Оца и Св. Духа), тако и човека и новог човека. Учење о личности треба да је комплементарно са свим поменутим токовима, јер је саборно, свеобухватно и централно. Оно је потка, почетак и завршетак свих теолошких писаних, усмених и јавних дијалога, јер истовремено упућује на Бога, на човека и читав свет.

Теологија поседује ту свеобухватност, али је будуће генерације теолога могу изгубити, услед лишености основних знања из природних наука у систему богословског образовања. Сада је, као и увек, час да се изнова, свеобухватно сведочи о „једино новом под Сунцем“ Који „све ново твори“, на ново-стари начин.

Црква је та која гради нове односе и вредности, јер се још ништа није завршило, поготово не у Србији. Она је авангарда јер ствара нову „елиту“ или елитизам за све, будући да су сви чланови Цркве царски свештеници. Црква као Литургија увек обликује новог човека самим својим присуством и служењем, али након ње, нови теолози, укорењени у старом Предању, имају призив да очувају лик Божји у човеку и печат Божији у творевини. То могу службом речи, писане и усмене, на јавним разговорима, у медијима и, што је посебан благослов и што Црква већ чини – на часовима веронауке.

Упркос свим оптужбама за клерикализам (појам стран Православној Цркви) и за мешање у секуларизовану државу и друштво, теолози са свеобухватном визијом, пре свега литургијском и светоотачком, треба да говоре и „изађу на црту“, градећи нове синтетишуће мостове са философијом, науком и уметношћу. Ове области све више захвата талас нихилизма и равнодушности, који се намеће као једини исправни оквир и кључ за разумевање и објашњење тајне човека, што касније може да прерасте у нихилистичку антропологију чији су узори или животињски свет или нови робот-андроид као у СФ филмовима.

Слободно треба рећи философији, науци и уметности то да теологија има шта да каже о „пројекту“ новог човека, али њиховим језиком и појмовима. У супротном, предстоји хришћанима да остану на маргини, напуштајући став да су „со свету“. Наравно да интелектуалност и умност нису најважнији изрази и символи којима се треба служити током дијалога, будући да Црква поседује сâмо присуство Васкрслог Христа чији је израз пре свега иконичан, али су рационалност и знање доминантна оруђа још од Декарта и доба рационализма и просвећености.

Нововековна дилема – вера или знање, у Цркви се превазилази појмом личности која је најважнији кључ дијалога. Стога наше нове генерације свештеника и богослова треба да науче језик 21. и следећих векова, на који би превели вечну јеванђелско-литургијску поруку ванцрквеној „елити“, са циљем да се изборе за очување иконе Христове у човеку, која је слобода, јединственост, љубав, човечност. Зато не сме да се заћути, већ да се говори о ономе што у икони „очи наше видеше и руке опипаше“, о предукусу новог човека – Христа који даје Литургија и о Којем на свеобухватан начин сведочи теологија.

То је пут ка новој корпоративној свеобухватности са којег могу да одвуку све јаче и јаче нихилистичке тенденције у савременој философији, науци или уметности. Зато су увек оквир и мера новом дијалогу литургијски етос и старо-ново, вечно младо богословље Отаца Цркве.

Са ког места треба да се „благовести Царство Божије“? Са амвона најпре, те након тога, искорачивши из порте, службу учитељства и речи треба дијалошки спајати са савременим токовима у поменутим областима. Људи из Цркве, богослови, призвани су на стваралачко одношење према оним „снагама“ које већ обликују и формирају културу и јавну реч. Простор за сусрет су, поновимо, јавне трибине, универзитет, часописи, интернет (са опрезном мером), ТВ. То је данас савремена Агора са које се философи, научници и уметници још увек клањају „непознатом Богу“.

Човек је холистичко биће, личност у међузависном односу са творевином. Сам Христос је ушао у творевину и остао у њој, зато је Он одговор свим философијама.

Нови богослови треба да отворе апоријски самозатворену философију, философију природних наука и нихилистичку модерну уметност за простор бесконачног бића, за добро и вечно биће, за односне и литургијске „категорије“ и за прихватање нове творевине, обасјане таворском светлошћу Преображења.

Преображење као идеални есхатолошки Празник и Светковина новог Вина и нове Твари јесте златни оквир и темељ свеобухватног дијалога између богослова са једне и философа, научника, уметника са друге стране, преображење као светли есхатолошки Идеал и Узор.

Наставиће се...

свештеник Александар Михаиловић, Пожаревац

http://www.pravoslavlje.spc.rs/broj/1129/tekst/moze-li-teologija-biti-sinteza-misaonih-traganja-i-izrazavanja/

Данас када прослављамо Онога који се као голуб (Мт 3,16) јавио на Јордану а у Јерусалимску горњицу ушао као шум са неба, као хујање силнога ветра (Дап 2,2) сишавши при томе на свете апостоле у виду језика као огњених (Дап 2,3), Цара Небескога, Утешитеља, Духа Истине, Њему – Ризници добара и Даваоцу живота приносимо ово скромно слово молећи Га, речима Светог Григорија Богослова, да приликом богословствовања догађаја Духа, буде са нама и у нама и да нам даје реч.

У Синаксару недеље Свете Педесетнице стоји записано:

И овај празник примисмо из јеврејских књига. Јер као што Јевреји светкују своју Педесетницу зато што поштују број седам и што примише Закон када прође педесет дана од Пасхе, тако и ми после Пасхе светкујемо педесет дана и примамо Светога Духа Законодавца који нас води на пут сваке истине и који заповеда шта је Богу угодно.

На ову везу старозаветне и новозаветне Педесетнице указао је још Свети Григорије Богослов у својој Беседи на свету Педесетницу, изговореној 379. године у Цариграду, подвукавши при томе да се ово прослављање у Јудеја праобразно врши а код хришћана мистички (светотајински) остварује, односно, да посредовање Закона замењује заједница Духа. То понавља и савремена хеортолошка наука која овакав вид празновања повезује са древним старозаветним празником Седмица (Изл 23,16), односно жетве. У Израиљу је овај празник започињао првога дана након Пасхе и трајао педесет дана све до завршног дана Педесетнице, када се ходочастило у Јерусалим (Дап 2,9–11). Овај празник је имао и и дубље значење, истакнуто у наведеном одломку из Синаксара – обнављање Савеза = Завета са Богом и прослављање добијања Закона на Синају.

Термин Педесетница се у хришћанском литургијском календару примењивао како на временски интервал од педесет дана након празника Пасхе Христове тако и на сам педесети, завршни, дан овог периода. Први начин његове употребе је древнији, други је ушао у употребу након њега.

Да би се истакао осећај да цео овај период представља јединствен празник свих педесет дана називани су Великом Недељом. Током овог периода Црква прославља тајну Христове Пасхе, преласка из смрти у живот који нам је дарован Христовом Смрћу и Васкрсењем а омогућен у Духу Светоме.

Време свете Педесетнице сматрано је својеврсним продужењем, континуираним трајањем, првог и осмог дана Васкрсења Христовог. Стога је оно што је изворно сматрано прикладним, што је изражавало дубоку поруку и поуку празника, што је важило за тај дан почело да важи и за те дане – на првом месту забрана клечања и поста. Постоји низ сведочанстава о томе. Тако, Тертулијан, пишући о томе како су из усменог предања до нас стигли разни благочестиви обичаји, говори и ово: „Ми сматрамо клечања и пост у Дан Господњи незаконитим. У истој радости обитавамо од Пасхе до Педесетнице!“ (Tertulliani liber De Corona Militis, 3.) 20. канон Првог Васељенског Сабора одржаног у Никеји 325. године гласи: „Пошто има неких који преклањају колена у Дан Господњи (Недељу) и у дане Педесетнице, то, да би се све у свакој области (Цркви) једнако држало Свети Сабор одреди да се (у те дане) стојећи приносе молитве Богу. Из овога се види да се сва Педесетница сматра једним, свеобухватним, великим и незалазним, првим и осмим и педесетим, Даном Господњим, празником Његовог и нашег! устајања = усправљања из мртвих.

Најстарији спомен педесетодневне прославе празника имамо код Тертулијана, на самом почетку трећег века. Он у својим делима О молитви и О крштењу помиње педесетнички (у смислу речи: педесетодневни) простор, односно период прослављања Васкрсења као колективног празника.

Са 4. веком јединственост, својеврсна монолитност, педесетодневног периода почиње да на известан начин слаби и да се дели у засебне, мање, целине. Појављују се три одвојена дела: Светла седмица, четрдесети дан Вазнесења Христовог и засебан по значају педесети дан Силаска Духа Светога.

До издвајања Светле седмице као засебног периода долази због праксе мистагошког (тајновођственог) поучавања новокрштеника, током првих седам дана након пасхалног крштења.

Издвајањем ове седмице повлачи за собом својеврсно истицање педесетог као посебно значајног дана. Тада сам термин Педесетница лагано престаје да означава мноштво дана и бива примењиван само на један завршни дан који прославља успомену силаска Духа Светога. То, опет, има своју предисторију. 332. године Јевсевије Кесаријски помиње да се педесетог дана прославља и Вазнесење Господње и Силазак Светога Духа. Познати дневник Егерије (Етерије) о њеном хаџилуку на света места, из 383. године, у Јерусалиму помиње заједничко светковање оба празника у истом дану, само у различита времена и на различитим местима.

Али већ крајем четвртог века то бива раздвојено и једина успомена која бива везана за овај дан је Сошествије свјатаго Духа.

Да би се истакао значај самог празника тога дана уводе се и крштавања катихумена (= што је ознака најважнијих литургијских дана тога периода!) и тако се на одређен начин, врши својеврсно грађење паралеле, приближавања по значају, са празником Пасхе. О томе нам је оставио сведочанство и Свети Јован Златоусти у својој Другој беседи на свету Педесетницу где се обраћа свима, дакле, а посебно онима који су се данас усиновили и у светло одело обукли ...

Трећи моменат који је још више ослабио осећање јединствености празничног периода било је издвајање четрдесетог дана као засебног празника. До тога је дошло са јачањем осећања да педесети дан има само једно, пневматолошко, назначење. Најстарије сведочанство оваквог засебног прослављања имамо у беседи Светог Григорија Богослова из 388. године, што ће, неколико година касније, Златоусти, беседећи на празник Педесетнице јасно изрећи: „Пре десет дана природа наша била је на царски престо узнесена а већ данас Дух Свети нам сиђе“ (Прва беседа на Педесетницу).

Овакав историјски развој празновања и разумевања садржаја празника довео је до данашње ситуације у којој имамо две целине у периоду између празника Пасхе и Педесетнице: једну од 40 дана која се завршава празником Вазнесења и другу од 10 дана који тај празник спаја са празником Духова. Она, уз све дужно поштовање, не сме да нам замагли примарну, основну, визију јединственог празника Васкрслога и Вазнесеног Христа који управо захваљујући Силаску Светога Духа постаје празником вечне наде за све нас и искуством већ окушане стварности нашег васкрсавања и васкрсења.

Свети Оци Цркве су оставили многа сведочанства о овом светом времену и његовом значају. Тако Атанасије Велики сматра педесетницу есхатолошким симболом будућег Царства Божијег. За Василија Великог седмоструко седмично умножавање броја седам представља вечно умножавање = продужавање првога дана Васкрсења и символише пуноћу живота у Васкрслом Христу. (Појам символ се овде користи у стварном, дубоком смислу ове речи – као начин учествовања у стварности са којом успоставља суштинску везу).

Свети Григорије Богослов, говорећи о Педесетници, учи да је у истој јерусалимској Горњици било и установљење Свете Евхаристије на Велики Четвртак и Силазак Духа Светога на Апостоле – све са циљем да људи узићу к Богу и да настане заједница Бога са људима (Беседа на Педесетницу). Обратимо пажњу на то да се оба ова догађаја тичу Тела Христовог (Као Хлеба Који са Небеса силази и као Тела Цркве) и да су повезана са деловањем Светога Духа у конституисању односно настанку, претварању Тела Христовог...

Педесетнички догађај је суштински повезан са тајном Христа, он је усмерен на њега и у њему има свој прави дубоки смисао. Силазак Духа Светога је својеврсна антиципација другог доласка Христовог али овога пута у Телу Цркве којој је Он Глава. Свети Кирило Јерусалимски у свом Тумачењу на Јованово Јеванђеље пише како је смрћу Христос за кратко нестао из вида својих ученика, испразнио пакао и сокрушио врата ада, да би потом ... поново саздао Храм свога Тела. Опет се појавио пред ученицима и обећао да ће бити са њима до краја света, како је записано у Писму. Јер иако одсутан телом, седећи, нас ради, са десне стране Оца, он ипак обитава Духом Светим и са онима који су га достојни и има вечно и непрекидно општење са својим Светима, јер нам је обећао да нас неће оставити неутешнима (Тумачење Св. Јеванђеља по Јовану, 11, 2).

Као што видимо, Дух Свети овде истовремено и претходи и последује Христу. Он омогућује да Христов Домострој буде слободан од окова историје (бесемено зачеће – Господ је зачет Духом Светим (Мт 1,20, устајање из мртвих – Бог Отац га је истим Духом подигао из мртвих (Рим 8,11) и као Дух заједнице (1Кор 13,13 и благослов Анафоре) омогућује = конституише заједницу Тела Христовог.

С друге стране, Он се кроз Сина = Цркву, у Светим тајнама и врлинском животу, дарује свету. То пева велики химнограф Педесетнице Цар Лав Мудри појући Христу Свети Крепки (Христе) којим познасмо Оца и Дух Свети дође у свет (Стихира на входу Вечерње Ходите народи), то благовести велики Богослов Духа Григорије Цариградски рекавши да:

„ће Дух Свети савечновати и саостајати било сада са онима који су у овом времену достојни било касније са онима који ће бити тамо удостојени, када целосног Духа животом сачувамо (Беседа на свету Педесетницу).

Педесетничко изливање Духа које, једном започевши никада не престаје, не сме се свести на даривање индивидуалних дарова појединцима. То је, у правом смислу речи, почетак новог живота, нове творевине, оног што ће Златоусти назвати даном када земља небом постаде (Беседа на свету и велику Педесетницу: о равноправној власти подареној свим апостолима од Христа кроз Духа Светога). То је отварање двери Царства Божијег – јер тамо где је Дух тамо је и Царство! (А ако ли ја Духом Божијим изгоним демоне онда је дошло к вама Царство Божије (Мт 12,28); Да дође Царство Твоје (варијанта: Дух Твој Свети)).

Због тога се овај празник не слави само данас. Он је, као и Васкрсење Христово, стални празник Цркве, њен основни нерв. То је богословље великог Златоуста, то је вера Цркве – Ми га празнујемо зато што је Дух Свети к нама сишао. Као што смо видели да јединородни син Божији свагда са вернима пребива тако са њима пребива и Дух Свети (Прва беседа на дан силаска Светога Духа).

Истинска чежња, истинска жудња за Богом хоће Бога блискога, присутнога, дејственога хоће да живи са Њим на најближи могући начин. Она понекад добија израз жудње за животом у времену првога Доласка Оваплоћенога Бога. Велики песник нашег језика и рода Миодраг Павловић то је овако рекао:

О да сам се родио

у друго време

и могао да се придружим свадби

на којој се вода претворила у вино

И да сам седео за столом

на којем се

мало хлеба претворило

у многа и светла тела

Или да сам само протрчао

преко поља

пре но што се смркло

небо изнад Голготе

Нисам био на свадби у Кани

нити сам сведок Васкрсења

зато се одричем сваког хтења

и надам се још мало у Хлеб

и Његова преображења.

Празник чију круну данас целивамо је велик управо због тога што захваљујући њему ова чежња не остаје узалудна, ова жудња не бива незадовољена и ова молитва бива услишена.

Када су ово питање, на мало другачији начин, поставили богомудроме Златоусту рекавши: „А где сада можемо да видимо (дела, чудодејства) Духа Светога?“, поменути Свети Патријарх цариградски са пуним уверењем је набројао: у Светој тајни крштења, тајни праштања и измирења, у могућности богословствовања, молитве, пастирске службе, евхаристијског освећења и самог постојања Цркве – „када не би било Духа ни Црква не би постојала, а пошто она постоји, јасно је да је Дух Свети са нама“ – вели он (Јован Златоусти, Прва беседа на дан силаска Светога Духа).

Из његових речи видимо да је оно што се једном давно десило са нашим духовним прецима на језерима и морима, по пустињама и горама, у градовима и горњим собама, није само њихова срећа или духовна привилегија – све то и не само једном, него много пута, и у сву вечност ми можемо да искусимо и ми доживљавамо, Духом Светим, у светотајинском и молитвеном животу Наше Цркве. Зато са великом радошћу прослављамо Онога који је на нас излио дар откривења и моћ исцељења (Златоусти, Друга беседа на дан силаска Светога Духа) заједно са Оцем Беспочетним и Његовим Сином Јединородним, Тројицу Јединосушну и Нераздељиву, сада и увек и у векове векова, Амин.

Извор: http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1062/tekst/beseda-na-svetu-pedesetnicu/

Педесетница је ушла и у руску народну свест и у руску књижевност као осунчана и светлошћу окупана светковина, као празник општега цветања, као дан радосног сусрета човека са Божијим светом у свој његовој лепоти и благодатности.

Све религије – а међу њима и оне првобитне и најдревније – знале су за празник летњега цветања, празник првих изданака, плодова и растиња.Ако је старозаветни парњак Васкрсу била Пасха као празник пролећног васкрсења света и природе, онда би старозаветни парњак Педесетници био празник преласка пролећа у лето, празник победе Сунца и светлости, празник козмичке пуноте. Но, у Старом Завету тај фактички општечовечански празник добија ново значење постајући празник свакогодишњег сећања на дан када се Мојсије попео на гору Синај где му се у чуду неизрециве и мистичке тајне јавио Бог, и склопио са њим Завет, и предао му Своје Заповести, и обећао спасење. Другим речима, религија је престала да буде само природа и постала је почетак историје: Бог је открио Свој закон и Своје заповести човеку, Бог је открио човеку Свој план о човеку. Бог је човеку показао пут. Пролеће, лето, јесен и зима – вечни природни круг тако постаје знак и символ духовне судбине самога човека и, њему заповеђеног, узрастања у пуноту знања, живота и савршенства… И, коначно, у последњем периоду Старога Завета тај празник – у учењу и визијама пророка – постаје празник који је сав окренут ка долазећем и последњем тријумфу Божијем у Његовој творевини. Ево како о томе говори пророк Јоил: „И биће у посљедње дане, говори Господ, излићу од Духа мојега на свако тијело, и прорицаће синови ваши и кћери ваше, и младићи ваши видјеће виђења и старци ваши сањаће снове. Па и на слуге своје и на слушкиње своје у те дане излићу од Духа мојега, и прорицаће. И даћу чудеса горе на небу и знаке доље на земљи: крв и огањ и пушење дима. Сунце ће се претворити у таму и мјесец у крв прије него дође велики и славни Дан Господњи. И биће да ће се спасти сваки који призове име Господње.“ (Дап. 2,17-21).

Тако је празник природе и космоса постао празник историје као открића Божије воље о свету и човеку, а потом и празник будуће Божије победе над злом, празник приближавања великог и последњег „дана Господњег“… Све то треба да знамо и свега тога треба да се сетимо да бисмо схватили како су први хришћани доживљавали, поимали и празновали Педесетницу и зашто је Педесетница постала један од главних хришћанских празника.

Новозаветна књига Дела апостолских, у којој је описана историја првих хришћана и најранијег ширења Хришћанства, управо и почиње описом онога што се догодило педесет дана после Васкрсења Христовог, односно десет дана после Његовог славног Вазнесења на небо. Дела апостолска започињу речима које је Христос рекао Својим ученицима пре Свог Вазнесења: „Не удаљујте се од Јерусалима, него чекајте обећање Оца, које чусте од Мене…“.

И, гле, после десет дана – по речима јеванђелиста Луке – „бијаху сви апостоли једнодушно на окупу. И уједанпут настаде шум са неба као хујање силнога вјетра, и напуни сав дом гдје они сјеђаху; И показаше им се раздијељени језици као огњени, и сиђе по један на свакога од њих. И испунише се сви Духа Светога и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да казују.“ (Дап. 2, 1-4).

Онима који су ово видели и нису разумели, апостол Петар објашњава смисао догађаја који се збио речима пророка Јоила које сам већ навео: „Него оно што је рекао пророк Јоил: ‘И биће у последње дане, говори Господ, излићу од Духа Мојега на свако тело, и прорицаће синови ваши и кћери ваше…’“.

Педесетница, тако, за хришћане представља испуњење свега што је у Свом земаљском служењу савршио Христос. Христос је учио о Царству Божијем и, гле, оно се открило у Педесетници! Христосје обећао да ће Дух Божији открити људима Истину и, гле, то се догодило у Педесетници!

Свет, историја, време, живот: све је у Педесетници обасјано последњом светлошћу, све је преиспуњено крајњим смислом. Педесетницом је, у свету и историји, почео велики и славни дан Господњи!

Радио Беседа

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/7/14/05/30.05.14_zbor_-_vladika_porfirije_-_ljubav_znak_po_kome_se_raspoznajemo_64kbps.mp3

преузмите остатак текстa у .pdf формату artemije.pdf