Пре отприлике две хиљаде година догодио се сваког чуђења и дивљења вредан догађај: Господ Бог постао је Човек Исус Христос. Човечанство, које је Он дошао да искупи од власти греха и смрти, Му је на Његово Божанско Човекољубље одговорило тако што Га је – убило, и то на најсвирепији начин: распињањем на Крсту. Али, смрт није могла да задржи Животодавца, те је Он Васкрсао и након тога Духом Светим основао Цркву (Дап. 2), која је – како каже један од Христових Апостола – Тело Његово, Пуноћа Онога Који све испуњава у свему (Еф. 1:23). Сам Христос је обећао (а Он не лаже и Његова обећања су вечна и необорива) да Цркву ни врата пакла неће надвладати (Мт. 16:18) и да ће је Дух Свети упућивати на сваку Истину (Јн. 16:13). Такође, већ поменути Апостол написао је да је Црква – Стуб и Тврђава Истине (1. Тим. 3:15). У складу са тим, Црква је, између осталог, у четвртом веку саборно саставила и други део Светог Писма: Нови Завет. Међутим, паралелно са богословљем Цркве, што можемо видети већ у Новом Завету, постојала су, а и даље постоје другачија учења од црквеног, те смо ми, припадници Цркве, и данас позвани да појашњавамо људима следеће ствари:
1. ПРИЧЕШЋЕ ЈЕ СТВАРНО ТЕЛО И КРВ ХРИСТОВА, а не само символ, зато што то каже Сам Христос, најављујући црквено Причешће: „Ја сам хљеб живи који сиђе с неба; ако ко једе од овога хљеба живјеће вавијек; и хљеб који ћу ја дати тијело је моје, које ћу ја дати за живот свијета. Јудејци се пак препираху међу собом говорећи: Како може овај дати нама тијело своје да једемо? А Исус им рече: Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи. Који једе моје тијело и пије моју крв има живот вјечни; и ја ћу га васкрснути у посљедњи дан. (...) Који једе моје тијело и пије моју крв у мени пребива и ја у њему. (...) Онај који једе мене он ће живјети због мене. (...) Тада многи од ученика његових (...) рекоше: Ово је тврда бесједа. Ко је може слушати? (...) Од тада многи од ученика његових отидоше натраг, и више не иђаху с њим“ (Јн. 6:51-54, 56-57, 60, 66; нагл.: В. Ђ.). Зар би ико, након ове „тврде беседе“, напустио Христа да је Он говорио само о символу? А, прочитајмо и како се у апостолско доба гледало на Тело и Крв Јагњета, једном за свагда принетог на Жртву, Која се Духом Светим оприсутњује на Литургији, кад се Црква, као што је то одувек чинила, на Дан Васкрсења окупи да светкује Васкрслог Господа и евхаристијски се сједини са Њим, Који је наш Истински Шабат, у Ком свагда почивамо (Мт. 11:28-29; Јев. 4:10-11), а на Ког је указивала старозаветна сенка (Кол. 2:16-17). Св.ап. Павле каже: „Који једе овај хљеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив тијелу и крви Господњој. (...) Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тијела Господњега“ (1. Кор. 11:27, 29-30; нагл.: В. Ђ.).
2. ИКОНЕ ПОШТУЈЕМО зато што друга заповест Декалога забрањује идолопоклонство, а не иконопоштовање, што јасно можемо видети у Старом Завету, на примеру Израилаца, који су цео Храм, по директном Божијем упутству, били изобразили иконама Херувима, завесе испред Ковчега Завета прошили ликовима Херувима, а на сам Ковчег ставили статуе Херувима, те се клањали Богу управо у смеру тог Ковчега и тих ликова и статуа, као што се и Црква клања Христу Богу пред иконама и фрескама (што видимо већ у ранохришћанским катакомбама).
3. БОГОРОДИЦИ И ОСТАЛИМ СВЕТИМА НА НЕБУ СЕ МОЛИТВЕНО ОБРАЋАМО зато што у књизи по којој је уобличена Литургија, Откривењу Јовановом, 5:8-9 пише: „(...) четири жива бића и двадесет и четири старјешине падоше пред Јагњетом; сваки је имао гусле, и златне чаше пуне тамјана, а то су молитве светих. И пјеваху пјесму нову, говорећи: Достојан си (...) јер си био заклан и крвљу својом искупио си Богу нас из свакога рода и језика и народа и племена“ (нагл.: В. Ђ.). Зашто би четири жива бића и двадесет четири старешине – које су искупљене из сваког рода, језика, народа и племена – приносили Христу молитве овоземаљских светих (= Хришћана) ако неко то од њих није тражио? Упоредимо наведени текст са текстом из Посланице Јеврејима 12:22-23: „Него сте приступили Гори Сионској и Граду Бога живога, Јерусалиму небескоме, миријадама анђела, свечаном сабору и Цркви првородних, записаних на небесима, и Богу Судији свију, и духовима савршених праведника“ (нагл.: В. Ђ.). Ако смо, Духом Светим, приступили духовима савршених праведника, најлогичнији закључак који из тога следи је да им се, наравно, можемо и обратити. Дакле, Светима на Небу се, са поштовањем, али без обожавања (које припада једино Богу), обраћамо да бисмо их
замолили да се моле Богу за нас, као што такве молбе упућујемо и једни другима (= и једни другима се
„молимо“). А, крвни Посредник је Један – Христос. Он је Посредник (1. Тим. 2:5) у пуном и јединственом
смислу те речи – Извориште и Гарант сваког молитвеног посредовања – а молитвених посредника можемо имати мноштво.
4. БЕБЕ КРШТАВАМО зато што су деца у целој Историји Спасења улазила, а и даље улазе у заветни однос са Богом на основу вере родитеља (а касније је на слободној вољи те деце шта ће, кад одрасту, да ураде са тим „чеком“ који су добила кад су Крштењем и причешћивањем учињена деловима Тела Христовог). Притом, рани Хришћани нису ни имали други модел осим обрезања (које се вршило над децом) и прозелитског прања, кад је цела породица која прелази у Јудаизам (укључујући и децу) улазила у неку врсту каде и ту се символички прала. Тим приликама су коришћени изрази које касније видимо и код Хришћана: „Сад си као нановорођен“ и сл. Зато се није чудити томе што у Делима апостолским имамо забележена Крштења целих домова (Дап. 16:15, 33). А, Исус је, у Својој тридесетој години, био крштен Јовановим крштењем, а у Делима апостолским се прави стриктна разлика између Јовановог крштења и црквеног Крштења, те су они који су били крштени Јовановим крштењем крштавани црквеним Крштењем (Дап. 10:16; 19:1-5).
5. СВЕШТЕНИКЕ НАЗИВАМО ОЦИМА зато што у томе следимо пример Апостола и Мученика. Кад су св. Стефана извели пред народ и свештенике, он им се обратио: „Људи, браћо и оци...!“ (Дап. 7:2; нагл.: В. Ђ.). Тако, и кад су св. ап. Павла извели пред народ и свештенике, он им се обратио: „Људи, браћо и оци...“ (Дап. 22:1; нагл.: В. Ђ.). Исти Апостол, кад је писао Посланицу св. Тимотеју, започео ју је речима: „Тимотеју, љубљеноме чеду...“ (2. Тим. 1:2; нагл.: В. Ђ.), а кад је писао Посланицу Галатима, ословио их је: „Дјечице моја, коју опет с муком рађам...!“ (Гал. 4:19; нагл.: В. Ђ.). Ако Апостол назива Хришћане својом чедом и дечицом, коју рађа, шта им је он друго него – отац? Једини закључак који можемо донети на основу споја наведених светописамских цитата у овом пасусу и Христових речи да никог на Земљи не треба да називамо оцем (Мт. 23:9) – је да ником на Земљи не смемо придавати ауторитет какав придајемо Оцу Небеском.

* * *

Мислим да су ова (у најкраћим цртама) појашњења довољна да покажу да су горенаведена – некима
данас „саблажњујућа“ – учења Цркве заправо јасна ранохришћанска учења, која су чврсто укорењена у
Књизи Цркве: Светом Писму. Ако неко и даље сумња у то, предлажем му да прочита списе директних
апостолских ученика, као и списе њихових настављача, те да види шта су они мислили о овим учењима
Стуба и Тврђаве Истине – Цркве.

На јутрењу четвртка пете седмице Свете четрдесетнице чита се Велики покајни канон Светог Андреја Критског. Прва четири дана Великог поста овај канон се чита на Великом повечерју бивајући тако подељен на четири дела, а сада у четвртак пете седмице Великог поста он се чита у целости. У склопу такозваног Првог бденија чита се и житије Преподобне и богоносне мајке наше Марије Египћанке којој је и посвећена ова пета седмица Свете четрдесетнице.

Читање Великог покајног канона Светог Андреја Критског на почетку Великог поста има за циљ да нас уведе у тајну покајања и подвига, представљајући на тај начин једна духовна врата кроз која улазимо на четрдесетодневни подвижнички и молитвени пут. Читање канона Светог Андреја Критског у четвртак пете седмице Великог поста, собом носи вид сижеа ових великопосних дана, јер на почетку поста ми смо усвојили речи канона, а сада пред крај Свете четрдесетнице речи покајног канона постале су саображене са нашим постом и подвигом. У току једне богослужбене године можемо уочити два битна ритма која се међусобно смењују: ритам припреме и ритам испуњења (празновања). Ови великопосни дани нам то потврђују како својим дивним и садржајним богослужењима, тако и самом тематиком седмицâ које предствљају наше ступњеве припреме. Тако ово читање Великог покајног канона сада више нема припремни карактер, оно сада побуђује у нама преиспитивање и један вид духовне смотре, да сами себе преиспитамо и видимо колико смо себе очистили од страсти и греха, и колико смо себе духовно препородили за време великопосног путешествија.

Читање житија велике покајнице Преподобне мајке наше Марије Египћанке у овом богослужењу, има за циљ да угледавши се на њено покајање, и ми преобразимо себе у бањи покајања, како би што спремнији дочекали Пасху Господњу. Житије преподобне се приликом читања дели на два дела: један део се чита после катизми и сједалних, док се други део чита после треће песме канона. Ово житије Преподобне Марије саставио је Свети Софроније, Јерусалимски патријарх (638-644). Читање Канона Светог Андреја и житија Свете Марије Египћанке у четвртак пете седмице на јутрењу, утврђено је на VI Васељенском сабору, а најранији спомен овог садржајног богослужења налазимо тек у Евергетидском типику из 12. века. У нашем народу преовладао је назив Прво бденије или стајање Свете Марије Египћанке, што свакако и није погрешно. Наиме, према богослужбеном уставу јутрење четвртка пете седмице Великог поста не служи се у своје време већ у четврти час ноћи (око 23.40ч), што указује да је ово богослужење један вид бденија. Велики покајни канон као и чтенија из житија Преподобне Марије Египћанке смештени су у централни део јутарњег богослужења – канон. Велики покајни канон пева се заједно са каноном Преподобне Марије, док се уз четврту, осму и девету песму додаје канон триода (трипеснец).

Преподобна Мати Марија, моли Бога за нас!

Преподобна Мати умилостиви Творца према нама који те хвалимо, да би се избавили злостављања и мучења оних који нас около нападају и ослободи се искушења; непрестано величамо Господа који Те је прославио.

Преподобни оче Андреја, моли Бога за нас!

Часни и најблаженији Оче Андреје, критски пастиру, немој престати да се молиш за оне који те славе, да би смо се ми, који истински поштујемо твоју успомену, избавили гњева, патњи, пропасти и безбројних сагрешења. 

(из Великог покајног канона Светог Андреја Критског.)

У православној Цркви имамо Прво и Друго бденије. Бденије или бдење је појам који долази од глагола „бдити”, као што можемо бдити над дететом, или над својом душом.

Прво бденије је уствари јутрење са читањем Великог канона Светог Андреја Критског. У овом канону све су песме покајног карактера са речима које упућују на пут покајања и спасења. Ево само неких за пример: „Од куда ћу почети са оплакивањем дела мога грешног живота, шта ли ћу узети као почетак садашњем ридању, Христе? Но ти као милостив даруј ми опроштај грехова.Похитај жалосна душо, заједно са телом твојим, исповеди се Творцу свих, окани се досадашњег безумља и принеси Богу сузе покајања. Из раја Адам беше протеран јер не одржа Твоју једину заповест Господе. И ја страдам што увек одбацујем спасоносне речи”. По сваком стиху пева се „Помилуј ме Боже, помиlуј ме”.

На јутрењу пете суботе Великог поста у целости се чита благовештенски акатист Пресветој Богородици. Овај акатист читао се и прва четири петка Свете четрдесетнице на малом повечерју подељен на четири дела (сваке недеље по три кондака и икоса). Због овог лепог и садржајног јутарњег богослужења са читањем благовештенског акатиста Пресветој Богородици названог и Другим бденијем, пета субота поста назива се и „Акатистнаˮ. Народ ово богослужење суботе пете недеље великог поста назива Другим бденијем, што свакако није погрешно јер према богослужбеном уставу јутрење суботе пете седмице Великог поста не служимо у своје време већ у четврти час ноћи (око 23.40ч), што указује да је ово богослужење један вид бденија, исти случај је и са Првим бденијем.

Извор: СПЦ

Од свих химни и молитава за време поста, једна кратка молитва може да се означи као Молитва поста. Предање је приписује једном од великих учитеља духовног живота – Светом Јефрему Сирину. Ово је молитва против духова лењости, чамотиње, пожуде и празнословља, то јест “четири јахача апокалипсе” који галопирају ка души православног хришћанина, погубљујући је за вечни живот.

Господе и Господару мога живота!
Не дај ми духа лењости, туге, пожуде и празнословља.
Даруј ми, слуги Твоме, дух чистоте,
Смирености, трпљења и љубави.
Да, Господе Царе, дај ми да уочим своја
прегрешења и да не осуђујем свога брата,
јер си благословен у векове векова. Амин.

Зашто ова кратка и једноставна молитва заузима тако важан положај у целокупном богослужењу за време поста? Зато што на јединствен начин набраја све негативне и позитивне елементе покајања, образује, да се тако изразимо, „подсетник“ за наш индивидуални подвиг у посту. Подвиг је усмерен најпре у правцу ослобођења од неких основних духовних болести које формирају наш живот, и омогућавају нам да почнемо да се окрећемо према Богу.

Основна болест је „празност“ (лењост). То је она чудна лењост и пасивност целокупног бића, која нас стално убеђује да је промена немогућа, па стога и непожељна. У ствари, то је дубоко укорењена сумња, која на сваки духовни изазов одговара „чему, ради чега?“ и чини од нашег живота ужасну духовну пустош. То је корен сваког греха, јер трује духовну енергију у самом њеном корену.

Резултат такве лењости – „празности“ је „униније“ – туга. То је стање очаја, малодушности, које су сви Оци духовности сматрали као највећу опасност за душу. Малодушност је немогућност да човек види било какво добро и било шта позитивно. То је свођење света на негативизам и песимизам. То је демонска сила у нама, јер је ђаво у својој основи лажа. Он човека лаже о Богу и о свету; он испуњава живот тамом и негацијом. „Униније“ је самоубиство душе, јер ако обузме човека, он је апсолутно неспособан да види светлост и да је жели.

„Љубоначалије“ – пожуда! Ма колико изгледало чудновато, „празност“ и „униније“ испуњавају наш живот пожудом. Обезбеђивањем целокупног става према животу, чинећи живот бесмисленим и празним, „празност“ и „униније“ присиљавају да тражимо компензацију у коренито погрешном ставу у односу на друге особе. Ако мој живот није оријентисан према Богу, није усмерен на вечне вредности, он ће неизбежно, постати себичан и егоцентричан, а то значи да ће сва друга бића постати средство за задовољењe моје себичности. Ако Бог није Господ и Господар мога живота, тада ја постајем свој господар и господ- апсолутни центар свога сопственог света, и све почињем да вреднујем у терминима мојих потреба, мојих идеја, мојих жеља, и мојих процена. Пожуда је на тај начин најосновнија изопаченост у односу према другим бићима, тражење начина да им се она потчине.

Она није безусловно изражена у стварној побуди да се влада, да се доминира над „другима“. Она може да се испољи у индиферентности, омаловажавању, незаинтересованости, безобзирности и непоштовању. То јe заиста „празност“ и „униније“ уперено овог пута против других; оно употпуњава духовно самоубиство са духовним убиством.

Најзад, „празнословије“. Једино човек, од свих створења, обдарен је даром говора. Сви Оци виде у томе „печат“ слике Божијe у човеку, јeр се сам Бог открио као Реч. Али, реч као врховни дар је истовремено и врховна опасност. Будући основним изразом човека, средством његовог осмишљења, говор је из истог разлога и средство његовог пада и саморазарања, преваре и греха. Реч спашава и реч убија. Реч надахњује и реч трује. Реч je оруђе истине и демонске лажи. Имајући крајње позитивну силу, она има и ужасно негативну снагу. Она заиста ствара позитивно или негативно. Када одступи од свог божанског порекла и сврхе, реч постаје „празна“. Она неминовно условљава лењост, пожуду, очајање, а живот преобраћа у пакао. Она постаје самом силом греха.

Ово су четири негативна услова покајања. Они су препреке које треба савладати. Али једино сам Бог може да их уклони. Према томе, први део молитве поста јeсте крик из дубине људске беспомоћности. Затим се молитва креће у правцу позитивних циљева покајања, а има их опет четири.

Чистота, целомудрије! Ако се овај израз не сведе само на његово сексуално обележје, а то се погрешно веома често чини, чистота се разумева као позитивна супротност „празности“. Тачан и потпун превод грчког „софросини“ и црквенословенског „целомудрије“ требало би да буде „чистота умовања“. Лењост је, пре свега, расипање, траћeње, распусност – скрханост наше визије и енергије, неспособност да сагледамо целину. Тачно његова супротност је целовитост. Ако обично под чистотом замишљамо врлину супротну сексуалној распусности то је због тога што се слаби карактер нашег постојања нигде боље не пројављује него у сексуалној пожуди – отуђењу тела од живота и контроле духа. Христос је у нама обновио целовитост, у нама је успоставио истинито мерило вредности и поново нас вратио Богу.

Први и најдивнији плод ове целовитости или чистоте је понизност. О њој смо већ говорили. Она, изнад свега другог, представља победу истине у нама, одстрањивање сваке лажи, сагледавање и прихватање ствари онаквих какве су, а самим тим сагледавање Божије величанствености, доброте и љубави у свему. Стога је речено да је Бог милостив понизнима и да се противи гордима.

Природни пратиоци стрпљења су чистота и понизност. „Природни“ или „пали“ човек је нестрпљив. Слеп у односу на самог себе, он је брз да суди и осуђује другог. Пошто је његово знање о свему крње, непотпуно и искривљено, он све мери према властитом укусу и идејама. Индиферентан према сваком изузев самом себи, он жели да му живот буде успешан, овде на земљи и то одмах. А стрпљење је божанска врлина. Бог је стрпљив не стога што је „благ“ већ зато што сагледава дубину свега што постоји, што је Њему отворена унутрашња реалност ствари, коју, у нашем слепилу, ми не можемо да видимо. Што ближе прилазимо Богу, постајемо све стрпљивији и тада се у нама све више одражава безгранично поштовање према свим бићима, а то је већ божанска особина.

Најзад круна и плод свих врлина, сваког раста и напора, јесте љубав – она љубав коју, како смо већ рекли, може једино Бог да подари. То је дар који је циљ и сврха свих духовних припрема и праксе.

Све је сабрано и обухваћено завршним делом молитве. Молимо „да уочимо своја прегрешења и да не осуђујемо свога брата“. Али постоји једна опасност: гордост. Гордост је извор зла, а све зло је гордост. Па ипак није довољно само да уочимо своје грехове. Чак и ова очигледна врлина може да сс преобрати у гордост.

Духовни списи су пуни опомена упућених против суптилних облика псеудопобожности која, под плаштом смирености и самоосуђивања може да одведе у праву демонску гордост. Када „увидимо властите погрешке“ и „не осуђујемо своју браћу“, када се, другим речима, чистота, понизност, стрпљење и љубав у нама сливају у једну целину, тада и само тада бива у нама уништен највећи непријатељ, наиме, гордост.

Метанишемо после сваке молбе. Метанисања нису ограничена само на молитву Св. Јефрема Сирина. Она сачињавају једну од специфичних карактеристика целокупног посног богослужења. Али у молитви Св. Јефрема је значење метанисања најбоље изражено. У дугом и тешком напору духовне обнове, Црква не прави разлику између душе и тела. Цео човек је отпао од Бога. Цео човек треба да буде обновљен, цео човек треба да се врати Богу.

Катастрофа греха лети до превласти телесности – животиње, нерационалног и пожуде у нама – над духовним и божанским. Међутим, само тело је узвишено, тело јe свето. Оно је толико свето да је сам Бог „постао човек“. Према томе није тело презрено или занемарено у односу на покајање и спасење. Оно је обновљено и враћене су му његове основне функције: да се преко њега изрази живот духа и да буде храм непроцењиве људске душе. Хришћански аскетизам је борба, не против тела него за тело. Из овог разлога каје се цео човек – душа и тело. Тело учествује у молитви душе баш као што се и душа моли кроз тело и у телу. Метанисања су „психосоматски“ знак покајања, понизности, обожења и покорности. Она су посни ритуал par excellence.

протојереј Алекдандар Шмеман

https://mitropolija.com/2024/03/21/cetiri-stuba-pokajanja-moc-velikoposne-molitve/

Песма прва

Ирмос, глас 6 – Помоћник и заштитник у спасењу беше ми Бог мој кога ћу прославити, Бог Отаца мога кога ћу узносити, јер се славно прослави.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Јагње Божије, које узимаш грехе свих, узми од мене тешко греховно бреме и као милостив дај ми сузе смирења.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Теби Исусе притичем; сагреших ти, очисти ме, узми моје тешко бреме грехова и као милостив дај ми сузе покајања. Немој изићи самном на суд, износећи моја дела, испитујући моје речи и откривајући моје намере; него по милосрђу твоме, презри моје грехове и спаси ме, Свемоћни.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Време је покајања; прилазим Теби, Творцу моме, скини са мене тешко бреме грехова и као милостив дај ми сузе покајања. Духовно богатство грехом упропастих, бедник сам без добрих дела; зато гладан вапијем: Господе, даваоче милости, спаси ме.

Преподобна Мати Марија, моли Бога за нас. – Приклањајући се Христовим Божанским законима и покоравајући се њима, оставила си сладосласна, необуздана стрем-љења и побожно си испунила сваку врлину.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу. – Превечна Тројице, којој се као једној клањамо, узми од мене тешко бреме грехова и као милостива дај ми сузе смирења.

Богородичан – И сада и свагда и у све векове. Амин. – Богородице, надо и заштитнице оних који Ти певају, узми од мене тешко бреме грехова и као Чиста Владичице, прими мене који се кајем.

Песма друга

Ирмос, глас 6 – Видите, видите да сам ја Бог, који сам дао са неба ману и некада у пустињи наточио из камена воду људима, само десницом и снагом мојом.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Ламах рече: човека убих за рану своју и младића за масницу своју, и плачећи вапијаше; а ти, душо моја, укаљавши тело и унаказивши разум не задрхта. О душо моја, мудровала си да створиш темељ и утврђење твојим похотама, да није Животодавац уздржао своју савест и избацијо на земљу твоју злу намеру.

О како угледавши се на Ламеха, првог убиуцу својим сладострастим пожудама убих душу као човек, ум као младића и као убица Кајин убих тело моје као брата.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Изли Господ некада огањ, гњевећи се заслужно, и спали Содомљање, а ти си о душо, упалила огањ пакла у коме ћеш изгорети.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Израњавих се и претворих се у ране од ђаволских стрела које израњаваше моју душу и тело; ево вапију гнојне ране и мрачне болести мојих самовољних страсти. Преподобна Мати Марија, моли Бога за нас.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Утонула у бездан зала, пружила си твоје руке милостивом Богу, Марија и Он ти као Петру човекољубно пружи Божанску руку, тражећи твоје потпуно обраћање.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу. Вечна, нестворена Тројице, нераздељива јединице, прими мене који се кајем и спаси ме грешнога; Твоје сам створење, зато ме немој презрети, него ме поштеди и избави паклене осуде.

Богородичан – и сада и свагда и у све векове. Амин. – пречиста Владичице, Богомати, надо оних који Ти притичу и пристаништу оних који су у бури, Твојим молитвама и сада и умоли милостивог Творца и Сина твога за мене.

Песма трећа

Ирмос, глас 6 – На камену Твојих заповести, учврсти Господе, колебљиво моје срце, јер си Ти једини свет и Господ.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Уподобила си се душо, Агари Египћански, која се добровољно подјармила и родила новог презреног Исмаила.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Јаковљеву лествицу, која се протезала од земље до неба, разумела си, душо моја, али ниси имала чврсту побожност за успон. Божијег свештеника и Цара Небеског, слику Христову, подражавај у мирском животу међу људима.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

О, јадна душо, обрати се и заплачи пре него што дође свечани крај живота и пре него што Господ закључа врата двора свога.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Немој, бити, душо, слани стуб, окрећући се натраг, него се бој примера содомског и спасавај се на гори Сигор.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Не одбаци Владико молбе оних који ти певају, но умилостиви се, Човекољупче и дај опроштај онима који са вером траже.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу. – истинита и нестворена Тројице, вечно биће у Тројици опевана лицима, спаси нас који се са вером клањамо сили Твојој.

Богородичан – И сада и увек и у све векове. Амин. – О Богомати, као Дјева у одређено време родила си вечног Божијег Сина. О дивнога чуда, како си дојећи остала девојка.

Песма четврта

Ирмос, глас 6 – Кад чу пророк за Твој долазак, Господе, како ћеш се од Дјеве родити и јавити се људима, уплаши се и рече: чух глас Твој и препородих се;слава Твојој сили, Господе.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Време мога живота је кратко и испуњено је болестима и лукавствима. Но кроз покајање ме прими и док сам у разуму позови ме, Спаситељу, да не бих био плен и храна ђаволу, и смилуј се на мене.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Царским достојанством, венцем и пурпурном хаљином беше оденут човек праведан и богат имањем и стоком и богатством великим изненада би лишен и богатства и царске славе и осиромашени.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Иако беше праведан и без порока изнад свих људи, ипак не побеже од лова замке нечастивога; а ти; грехочежњива јадна душо, шта ћеш ућинити ако се деси да што изненада наиће на тебе.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Многоговорљив сам и жесток срцем безразложно и узалудно. Праведни судијо, немој ме осудити са фарисејем него ми, једини милостиви, дај Митрову смиреност и прими ме као њега. Знам, милосрдни Господе, да згреших и досадих бићу тела мога, но кроз покајање ме прими и у разуму позови, Спаситељу, и смилуј се на мене, да не бих био плен и храна ђаволу.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Страстима бејах сав израњављен и души мојој нашкодих, Милосрдни Спаситељу. Но кроз покајање ме прими и док сам у разуму позови и смилуј се на мене, да не бих био плен и храна ђаволу.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Не послушах Твој глас него преступих твој писани закон; но кроз покајање ме прими и док сам у разуму помози и смилуј се на мене, да не бих био плен и храна ђаволу. делима и у амбис се стропоштала, него си притекла бољим мислима ка узвишеним делима јавне врлине и сјајно задивила, Марија, својом анђеоском природом.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу. – Тебе, једног Тројчаног Бога, нераздељеног природом, несливеног лицима, славимо као једног Цара на престолу и узносимо ти велику песму, троструко на небесима певану.

Богородичан – И сада и у све векове. Амин. – И рађаш и девујеш и у оба случаја остајеш девојка. Онај који се родио (од Тебе), обнавља закон природе, а утроба рађа и остаје као да није родила. Бог где хоће побеђује природни поредак јер чини све што хоће.

Песма пета

Ирмос, глас 6 – Човекољупче, мене који раним после ноћи и молим Те, просвети и упути у заповести Твоје и научи ме, Спаситељу, да извршавам Твоју вољу.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Душо моја, подражавај погрбљену до земље, дођи и падни пред ноге Исусове, да би те подигао, како би ходала правом стазом Господњом.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Владико, пошто си дубоки кладенац, источи ми воду из Твојих пречистих жила, да као Самарјанка пијући њу не жедним, јер точиш реку живота.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Нека ми, Владико Господе, моје сузе буду Силаунска бања, да и ја умијем зенице срца и да духовно видим Тебе, превечна светлости.

Преподобна мати Марија, моли Бога за нас. – Испуњена несравњеном жељом да се поклониш животном дрвету, ти си се тога удостојила; удостој и мене да примим небеску славу.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу. – Славим Тебе Тројице, једнога Бога: свет си, свет си, свет си Оче, Сине, и Душе, јединице по суштини којој се свагда клањамо.

Богородичан – И сада и увек и свим вековима. Амин. – у теби вечна Мати Дјево обуче се у моју природу Бог, који је створио векове и у себи сјединио човечанску природу.

Песма шеста

Ирмос, глас 6 – свим срцем својим завапех из подземног пакла милостивом Богу, и из погибли изведе живот мој.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Ја сам, Спаситељу, она негда изгубљена драхма, зато запаливши светиљку – Претечу твога Христе, потражи и нађи твоје створење. Устани и бори се против телесних страсти и лажних помисли и увек их побеђуј, као што се Исус Навин борио против Амалика и Гаваонита.

Преподобна мати Марија, моли Бога за нас. – Небеско бестрасно стање стекла си на крају земаљског живота, Мати, зато се за нас који Ти певамо моли да Твојим молитвама будемо избављени од смрти.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу. – Истинита сам неразделна Тројица, раздељена лицима и јединица сам природом сједињења, говори Отац и Син и Божански Дух.

Богородичан – И сада и увек и у све векове. Амин. – Твоја утроба роди нам Бога слична нама; Њега као Творца свих моли Богородице да се твојим молитвама оправдамо.

Кондак, глас 6 – Душо моја, душо моја, устани, што спаваш; крај се приближава и ти ћеш се узнемирити; прени се, дакле, да те поштеди Христос Бог, који је свуда и све испуњава.

Песма седма

Ирмос, глас 6 – Сагрешисмо чинисмо безакоње и неправду пред Тобом, јер нити држасмо нити чинисмо како си нам заповедио, Боже отаца наших; али немој нас заувек оставити.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Прођоше ми дани као сан кад се човек пробуди; зато као Језекија плачем на постељи мојој, примакоше се године мога живота; но који ће ти Исаија помоћи душо, ако не Бог свих.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Припадам Ти и приносим ти речи моје као сузењ: сагреших више него што згреши грешница и чиних безакоње као нико на земљи; но помилуј Владико твоје створење и дозови ме.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Сахраних Твој лик и преступих твоју заповест, помрачи се сва моја лепота и страстима угаси се, Спаситељу, свећа; но умилостиви се, даруј ми радовање, као што Давид пева.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Обрати се, покај се, откри своје тајне и реци свезнајућем Богу: ти знаш моје тајне, једини Спаситељу, но помилуј ме по милости Твојој, као и што Давид пева.

Преподобна Мати Марија, моли Бога за нас. – Завапивши пред пречистом Богоматером, прво си одбацила безумне страсти које су те силно прогониле, и тако си посрамила демона кушача; дај сада помоћ у невољи и мени слузи твоме.

Преподобна Мати Марија, моли Бога за нас. – Њега ( Христа ) си заволела, Њега си пожелела, ради Њега си, Преподобна, изнурила тело; а сада моли Христа за слуге његове, да буде милостив према свима нама и дарује миран живот свима који га поштују.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу. – истинита нераздељна Тројице, једносушна и једно биће, светлости и светлост и свети три у једном светом опева се Бог Тројица; но душо, опевај прослави Бога који је живот свих.

Богородичан – И сада и свагда и у све векове. Амин. – Певамо Ти, славимо Те, клањамо Ти се Богомати, јер си родила једног од нераздељиве Тројице, Христа Бога, и нама на земљи отворила си небеса.

Песма осма

Ирмос, глас 6 – Ономе кога славе небеске војске и (пред Њим) дрхте Херувими и Серафими, нека певају и нека га славе сва створења, све што дише, и узносе га у све векове.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Изливајући обилно сузе као миро, кличем Ти као грешница која тражи милост, приносим Ти молбу и молим да примим опроштај.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Иако сам као нико сагрешио Теби, ипак милостиви Спаситељу прими и мене који се са страхом кајем и кличем: сагреших Теби јединоме, помилуј ме милостиви.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Поштеди Спаситељу твоје створење и као пастир потражи залуталог, изађи у сусрет заблуделом, уграби ме од вука и учини ме овцом и присаједини стаду твојих оваца.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Када као милостиви судија седнеш и покажеш неописану славу Твоју Спаситељу, о какав ће страх тада бити од усијане пећи свима који се боје страшнога суда твога.

Преподобна Мати Марија, моли Бога за нас. – Просветивши се вечном светлошћу и разрешивши се од мрачних страсти, ушла си, Мати у духовну благодат; зато просвети, Марија, оне који те прослављају.

Преподобна мати Марија, моли Бога за нас. – Видевши у Теби ново чудо, заиста се ужасну божанствени Зосим и гледајући те као анђела у телу, испуни се страхом, певајући Христу у векове.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу. – Беспочетни Оче, са њим беспочетни Сине, добри и истинити Утешитељу Душе, родитељу Речи Божије, Речи беспочетног Оца, живи и творачки Душе, јединице Тројице помилуј ме.

Богородичан – И сада и свагда и у све векове. Амин. – Као од пурпурне материје изатка се тело у утроби твојој, Пречиста, духовна скерлетна хаљино Емануилова; зато Тебе истиниту Богородицу поштујемо.

Песма девета

Ирмос, глас 6 – Недостижно је зачеће Сина, светог плода Матере Дјеве, јер Божије рађање мења закон природе; зато је као богоневесту Мајку сви славимо.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Смилуј се, спаси ме и помилуј, сине Давидов, који си ђавоиманог речју исцелио и реци и мени као и разбојнику, милостиви: заиста ти кажем, самном ћеш бити у рају, када дођем у слави Мојој.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Када разбојници висише на крсту, један те оптужи а други прослави. О милостиви Господе, као верном твом разбојнику, који је у Теби познао Бога, и мени отвори двери славног царства Твога.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Сва створења дрхтаху, гледајући Те распетог, горе и камења од страха се распадаху и земља се потресе, и ад се отвори, и светлост дана се помрачи, гледајући Тебе, Христе распетог на крсту.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Плодове достојне покајања не тражи од мене, јер снага моја у мени ослаби; даруј ми свагда скрушено срце и духовну смиреност да бих Ти њих принео као пријатну жртву, једини Спаситељу.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Судијо мој и познаваоче мој, Христе, када одлучиш да опет са анђелима дођеш да судиш целом свету, погледај ме тада твојим милостивим оком, поштеди ме и сажали се на мене, јер сам згрешио више од сваког људског бића.

Преподобна Мати Марија, моли Бога за нас. – Дивним твојим животом, Марија, задивела си све: ангелске чете и људе, јер си живећи духовним животом, превазишла своје тело и као на бестелесним ногама идући прешла си Јордан.

Преподобна Мати Марија, моли Бога за нас. – Преподобна Мати умилостиви Творца према нама који те хвалимо, да би се избавили злостављања и мучења оних који нас около нападају и ослободи се искушења; непрестано величамо Господа који Те је прославио.

Преподобни оче Андреја, моли Бога за нас. – Часни и најблаженији Оче Андреје, критски пастиру, немој престати да се молиш за оне који те славе, да би смо се ми, који истински поштујемо твоју успомену, избавили гњева, патњи, пропасти и безбројних сагрешења.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу. – Оца прослављамо, Сина узносимо, Божанском Духу истински се поклањамо. – Тројици нераздељној јединици по природи, као светлости и светлостима и животу и животима, животворцу и просветитељу свих крајева ]]>26137Wed, 20 Mar 2024 22:49:37 +0000https://pouke.org/index/1346440445/1346440934/%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%BE%D1%98%D0%B5%D1%80%D0%B5%D1%98-%D0%B0%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D1%81%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D0%B0%D1%80-%D1%88%D0%BC%D0%B5%D0%BC%D0%B0%D0%BD-%D0%BB%D0%B8%D1%82%D1%83%D1%80%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D1%92%D0%B5%D0%BE%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%9B%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%85-%D0%B4%D0%B0%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B0-r26134/

Два значења причешћа

Од свих литургичких правила која се односe на Велики пост, јeдно јe од одлучујуће важности за његово разумевањe и, пошто јe спeцифично за Православље, представља у многоме кључ разумевања православне литургичке традиције. Ради се о правилу које забрањује служење свете литургије током недеље Поста. Јасно је наведено: Света литургија не може ни под којим условима да се служи за време поста од понедељка до петка – са једним изузетком – на празник Благовести, ако се догоди у ове дане. Средом и петком је посебна вечерња служба причешћа: назива се Литургија пређеосвећених дарова.

Значење овог правила је до те мере заборављено да се не поштује у многим парохијама, особито оним које су биле изложене латинском и западном утицају, те се продужило са свакодневним служењем „приватних“ и „заупокојених“ литургија током целог Поста. А тамо где се правило и држи, није учињен никакав напор да се превазиђе формално придржавање „прописа“ и разуме његово духовно значење, дубока логика Великог поста.

Важно је, стога, да детаљније објаснимо значење овог правила које прелази оквире Великог поста и објашњава целокупну литургичку традицију Православља.

У општим цртама овде имамо израз и примену једног битног литургичког принципа: неподударност Евхаристије са пошћењем. Да бисмо, ипак, разумели значење тог принципа, не смемо да почнемо са постом него са Евхаристијом. У православној традицији, која се у овоме дубоко разликује од евхаристичке теологије и праксе западног католицизма, Евхаристија је увек имала свечани и радостан карактер. То је, пре свега, света тајна Христова доласка и присутности међу ученицима, те је стога прослава – у сасвим реалном смислу – Његовог Васкрсења. Заиста, долазак и присутност Христа у Евхаристији, за Цркву су ,доказ“ Његовог Васкрсења. То је радост запаљених срца апостола кад им се, на путу за Емаус, Христос показао „у ломљењу хлеба“; то је вечити извор „експерименталног“ и „егзистенцијалног“ знања Цркве о Васкрсењу. Ученици нису видели стварно Васкрсење, па ипак, веровали су у њега, не зато што их је неко томе научио, већ зато што су видели васкрслог Господа, кад су „врата била затворена“. Он се појавио међу њима и учествовао у њиховом обеду.

Евхаристија је исто долажење и присутност, иста радост и „запаљеност срца“, исто нерационално, али и апсолутно знање да се васкрсли Господ показује „у ломљењу хлеба“. Та радост је толико велика да, за рану Цркву дан Евхаристије није био један од обичних дана, него Господњи Дан – дан који је изнад времена, јер се у Евхаристији већ сагледава Царство Божије. Сам Христос је на Тајној вечери рекао својим ученицима да им је даровао Царство да би могли, да једу и пију у Његовом Царству. Будући да је Евхаристија присутност васкрслог Господа, Који се узнео на небо и седи с десне стране Оца, она је, према томе, учествовање у Царству које је „радост и мир у Духу Светоме“. Причешће је „храна бесмртности“, „небески хлеб“, а приближавање Светој трпези је истинито вазнесење на небо. Тако је Евхаристија празник Цркве, али, још боље, Црква као празник, као радовање у Христовој присутности, као учествовање у вечној радости Царства Божијег. Сваки пут кад Црква служи Евхаристију, она је „код куће“ – у небу; она се узноси тамо куда се Христос вазнео да би ми могли да „једемо и пијемо за Његовом трпезом у Његовом Царству…“ Тако можемо да разумемо зашто је Евхаристија неподударна са постом, јер је пост, као што можемо даље видети – главни израз Цркве у стању путешествија, и то само док је она на свом путу према Небеском царству. А „синови Царства“, каже Христос, „не могу да посте док је са њима Женик“.

Па зашто се онда, можда ће неко упитати, даје Причешће у данима поста на Литургији пређеосвећених дарова? Да ли се то противи наведеном принципу? Да бисмо одговорили на ово питање, треба да узмемо у разматрање други аспскт православног разумевања Причешћа, његов значај као извора силе, која одржава наше духовне моћи. Ако је Свето причешће, као што смо видели, испуњење свих наших подвига и напора, циљ коме тежимо, крајња радост нашег хришћанског живота, оно је такође по неопходности извор и почетак нашег духовног напора, божански дар, који нам омогућава да знамо, да желимо и тежимо „савршенијем заједничарству у дану без вечери“ у Царству Божијем. Јер Царство, мада је дошло, мада долази у Цркви, треба да буде испуњено и у својој савршености пројављено на крају времена када ће Бог све ствари испунити Самим Собом. Ми то знамо и унапред у томе учествујемо. Ми сада учествујемо у Царству које ће доћи, имамо предосећај и предукус славе и блаженства, али смо још увек на земљи, и наше целокупно земаљско бивствовање је дуг и често мучан пут према крајњем Дану Господњем. Потребна нам је на овом путу помоћ и подршка, снага и утеха, јер се „кнез овог света“ још није предао. Баш напротив. Знајући да ће га Христос победити он припрема последњу и жестоку битку против Бога да би се отргнуо од Њега колико је год могуће. Ова је битка тако тешка, а „врата адова“ тако моћна да нам сам Христос говори о „уском путу“ и о мало њих који могу да њим иду. У овој борби, наша главна помоћ су Тело и Крв Христова, она „насушна храна“ која нас духовно одржава и, без обзира на сва искушења и опасности, чини да будемо Христови следбеници. Пошто смо примили Свето причешће ми се молимо:

„… дај да ови дарови буду и мени на исцељење душе и тела,

на одгоњење сваког противника, на просвећење очију срца мог,

на мир душевних сила мојих, на веру непостидну, на љубав нелицемерну,

на испуњење премудрошћу, на одржање заповести Твојих,

на умножење божанске благодати Твоје и на усвојење Царства Твога…

Не уништи ме, Створитељу мој, него уђи у моје удове, вене и срце …

да би свако зло и свака телесна страст побегли од мене као од огња,

кроз причешће постајем Твојим обиталиштем…“

Ако Велики пост и пошћење значе појачану борбу, то је – по Еванђељу – зато што смо суочени са злом и свим његовим силама, те нам је стога потребна помоћ и сила тог божанског Огња. У томе је смисао посебног посног Причешћа са унапред освећеним Даровима тј. Даровима освећеним на Евхаристији претходне недеље и сачуваних у олтару за причешћивање верних у среду и петак увече.

У посне дане се не служи Евхаристија зато што је њено служење непрестани успон радости, међутим, у Цркви постоји непрекидна присутност плодова Евхаристије. Исто као што се „видљиви“ Христос узнео на небо па је ипак невидљиво присутан у свету, или Пасха која се прославља једанпут у години, а њени зраци осветљавају целокупни живот Цркве, или Царство Божије које ће тек доћи али је већ међу нама, исто је то и са Евхаристијом. Као Света тајна и славље Царства Божијег, као празник Цркве она је неподударна са пошћењем и не служи се за време Великог поста. Као благодат и сила Царства које већ делује у свету, као наша „насушна храна“ и оружје у нашој духовној борби, она је у самом центру поста, она је, заиста, небеска мана која нас одржава у животу за време нашег путовања кроз пустињу Великог поста.

https://mitropolija.com/2024/03/20/protojerej-aleksandar-smeman-liturgija-predjeosvecenih-darova-2/

УТОРАК

Песма прва

Ирмос, глас 6 – Помоћник и заштитник у спасењу беше ми Бог мој кога ћу прослављати; Бога оца мог кога ћу узносити, јер се славно прослави.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме. (oвај припев пева се испред сваког тропара пред којим нема другог припева и метанише се)

Кајиново убиство је прошло. А ја сам угађајући телу, својевољно бејах убица савести, и ратовао сам против ње мојим делима.

Не удостојах се, Исусе, Авељове праведности, нити Ти икада принесох пријатан дар нити богоугодна дела, нити чисту жртву, нити безгрешан живот.

О јадна душо, као Кајин и ми заједно приносимо Творцу свих нечиста дела, грешну жртву и некористан живот, због чега се и осудисмо.

Блато си оживео, Саздатељу, и створио ми тело, кости дисање и живот. Но, о Створитељу, избавитељу и судијо мој, прими мене који се кајем.

Исповедам ти, спаситељу, грехе које учиних и ране душе и тела мог, које као унутрашње убиствене помисли разбојнички навалише на мене.

Ако и сагреших, Спаситељу, али знам да си човекољубац, да топло милујеш и милостиво сажаљеваш, оне који плачу и као отац притичеш у помоћи призиваш заблуделог.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – Превечна Тројице, којој се као једној клањамо, узми од мене тешко бреме грехова и као милостива дај ми сузе смирења.

Богородичан – Сада и свагда и у све векове. Амин – Богородице, надо и заштитнице оних који ти певају, узми од мене тешко бреме грехова и као чиста Владичица прими мене који се кајем.

Друга песма

Ирмос, глас 6 – Чуј ме небо, ја вапијем и певам Христу који је примио тело од Дјеве.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Грех ми саши кожне хаљине, лишивши ме прве Богом изаткане одеће.

Огрнут сам одећом стида као смоквиним лишћем, због изобличења мојих самовољних страсти.

Обукох се у срамну и стидну окрвављену хаљину, провођењем страсног и лакомног живота. Упадох у страсну пропаст и телесну трулеж и отада до сада ђаво ми досађује.

Спаситељу, сујетном и лакомном животу придружио сам неуздржаност и натоварио на себе тешко бреме греха.

Украсих телесни лик различитим нечистим помислима и осудих се.

Бринући се постојано само о спољашњем украсу, презрех унутрашњи богодани храм.

Страстима сахраних доброту првосазданог лика, но Ти је потражи и нађи као некада драхму.

Сагреших и као грешница вапијем ти: очисти ме, Спаситељу, очисти, јер Ти нико од Адамових потомака не сагреших као ја.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – Једнога у три лица, тебе Бога свих опевам: Оца и Сина и Светога Духа.

Богородичан – И сада и свагда и у све векове. Амин – Пречиста Богородице Дјево, једина свеслављена, срдачно моли да се спасемо.

Трећа песма

Ирмос, глас 6 – На чврстом камену твојих заповести, утврди, Христе мој разум. Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Стекох Тебе, извор живота и уништитеља смрти, и из срца мог прије краја живота вапијем Ти: сагреших, очисти ме и спаси.

Сагреших Господе, сагреших Теби. Очисти ме јер нема мећу људима грешника кога не превазиђох у гресима.

Подражавах, Спаситељу, блудни живот као они у доба Ноја, који заслужише осуду потопом.

Подражавала си, душо, Хаму оцеубици и ниси покрила срамоту ближњега, повративши се и гледајући га заспалог.

Бежи, душо моја, од греха као Лот од пожара, избегни содомски и гоморски и сваки пламен неразумне жеље.

Смилуј се, Господе, смилуј на мене који ти вапијем, када дођеш са твојим анђелима да даш свима према заслуженим делима.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – Истинита и нестворена Тројице, вечно биће, у Тројици опевана лицима спаси нас који се са вером клањамо сили Твојој.

Богородичан – И сада и свагда и у све векове. Амин – о Богомати, као Дјева у одређено време родила си вечног Божијег Сина. О дивнога чуда, како си дојећи остала девојка.

Песма четврта

Ирмос, глас 6 – Када чу пророк за твој долазак, Господе, како ћеш се од Дјеве родити и јавити се људима, уплаши се и рече: чух глас твој и предадох се; слава Твојој сили, Господе. Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Бди, о душо моја, и буди храбра као некад велики међу патријарсима, држи се паметно законитих дела и буди мудра, гледајући Бога. И тада ћеш достићи светлосту непролазном мраку и бићеш велики добитник. Велики међу дванаест патријарха изводи децу. Он тајно учврсти, душо моја, теби лествицу молитвеног успона, поставивши премудро децу као темељ а степенице као успињање.

Подржавала си, душо, омрзнутог Исава и продала твоме кушачу првенство прве красоте и отпала си од отачке молитве, и два пута си погрешила делом и разумом, зато се сада покај. Едом се Исав назва ради крајне похотљиве природе, јер неуздржањем увек је успаљив и насладама нечист. Едом наиме значи: душа распаљива блудним гресима.

О душо моја, чула си Јова на ђубришту како се оправдао, али његову храбру борбу ниси следила; ниси имала чвсто држање у свемушто си знала и чиме си се саблазнила, него си се показала као неподношљива.

Који је био први на висини, сада је у гноју на ђубришту; који је имао много деце, сада је без деце и одједном без дома. Палата му беше ђубриште и сав беше у ранама.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – Тебе, једног Тројичног Бога, нераздељеног природом, несливеног лицима, славимо као јединог Цара на престолу и узносимо ти велику песму, троструко на небесима певану.

Богородичан – И сада и свагда и у све векове. Амин – И рађаш и дјевујеш и у оба случаја природом остајеш дјевојка. Онај који се родио (од тебе) обнавља закон природе, а утроба рађа и остаје као да није родила. Бог где хоће побеђује природни поредак, јер чини све што хоће.

Песма пета

Ирмос, глас 6 – Човекољупче мене који раним после ноћи и молим Те, просвети и упути на заповести Твоје, и научим ме, Спаситељу да извршавам Твоју вољу.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Чула си, душо, како су речни валови носили Мојсеја у ковчежићу, као у палати, када је бежао од извршења страшне одлуке фараонове. Слушала си негда, јадна душо, како мајка, жртвујући своје неодрасло мушко дете, учини дело мудрости, јер је оно постало велики Мојсеј; па користи, душо, ову поуку.

Изранављена ума, јадна душо, ниси убила као велики Мојсеј Египћанина; зато реци на који начин да се покајањем уселиш у пустињу.

Велики Мојсеј се уселио у пустињу; пожури, дакле, и подражавај његов живот да и ти, душо, видиш јављање Бога у купини.

Мојсијев жезл, који је ударио у море у виду божанственог крста и отворио морску дубину, прихвати и ти, душо, јер њиме можеш велике ствари учинити.

Арон принесе Богу безгрешни и истинити огањ, но Офини и Финес, као и ти душо, приношаху Богу ђавољи оскрнављен живот.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – Славим Тебе, Тројице, једнога Бога: свет си, свет си, свет си Оче, сина и Сине и Душе, јединице по суштини, којој се свагда клањамо.

Богородичан – и сада и свагда и у све векове. Амин – У теби, вечна Мати Дево, обуче се у моју природу Бог, који је створио векове и у себи сјединио човечанску природу.

Песма шеста

Ирмос, глас 6 – свим срцем својим завапих из подземног пакла милостивном Богу, и из погибли изведе живот мој.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Спаситељу, таласи мојих грехова од једном ме покрише, као што се негда у Црвеном мору склопише и покрише Египћане и војводе.

Неразумни прохтев имала си, душо, као раније Израиљ, јер си Божанску храну користила за лакомо страсно преједање. Више си ценила, душо, изворе хананејских мудраца него воду из камена, из кога се као чаша премудрости пролива река богословља.

Месо свиње и мачке и египатску храну унапред си осудила, душо моја, више што негда неразумни људи осудише небеску храну у пустињи.

Ударивши Мојсеј, слуга твој, жезлом камен, предсказа твоја живоносна ребра, из којих сви захватамо, Спаситељу, пиће живота.

Испитуј, душо, и пази као Исус Навин каква је обећана земља и усели се у њу испуњавајући закон.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – Истина сам неразделна Тројица, раздељена лицима и јединица сам природом сједињења, говоре Отац и Син и Божански Дух.

Богородичан – И сада и свагда и у све векове. Амин – Твоја утроба роди нам бога слична нама; њега као творца свих моли Богородице, да се твојим молитвама оправдамо.

Кондак, глас 6 – Душо моја, душо моја, устани, што спаваш; крај се приближава и ти ћеш се узнемирити; прени се, дакле, да те поштеди Христос Бог, који је свуда и све испуњава.

Песма седма

Ирмос, глас 6 – Сагрешисмо, чинисмо безакоње и неправду пред Тобом, јер нити држасмо нити чинисмо како си нам заповедио, Боже отаца наших; али немој нас заувек оставити.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Ковчег је ношен на коленима и кад волови потегнуше на средину, онај који иђаше за њим само се дотаче њега и изли се на њ Божији гњев; зато избегавај, душо, такву слободу и часно поштуј што је Божије.

Слушала си за Авасалома како устаде против закона и сазнала си за његова нечиста дела којима обавести оца Давида; но и ти си подражавала његове нечисте страсти и погубна стремљења. Подчинила си, душо, твоје слободно достојанство своме телу и нашла си оног Ахитофела ђавола и примила си његов свет; но ово избриса сам Христос, да се ти на сваки начин спасеш.

Чудесни Соломон, премудрошћу благодати испуњен, учини једном пред Богом зло дело – одступи од њега. Душо ти си се њему твојим проклетим животом уподобила.

Вучен својим страстима, упрљах се страстима. О тешко мени! Љубитељ премудрости, љубитељ распусних жена би одстрањен од Бога. О душо, ти си га свесно подражавала нечистим страстима насладе.

Следила си, душо, Повоама, који није послушао завет очев, и злога слугу Јеровоама, ранијег одступника; но бежи од овог подражавања и завапи Богу: сагреших, помилуј ме.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – Истинита, нераздељна Тројице, једносушна и једно биће, светлости и светлост и свети три, у једном светом опева се Бог Тројица; но, душо, опевај, прослави Бога, који је живот свих.

Богородичан – Сада и свагда и у све векове. Амин – Певамо Ти, славимо Те, клањамо Ти се, Богомати, јер си родила једнога од нераздељне Тројице, Христа Бога, и нама на земљи отворила си небеса.

Песма осма

Ирмос, глас 6 – Њега, кога славе небеске војске и пред којим дрхте херувими и серафими, свако биће и сва створења опевајте, славите и узносите у све векове.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Ти си, душо, подражавала Озију, зато си навукла на себе двоструку губу, јер си измишљала и чинила незамислива безакоња; окани се њих и пожури покајању.

О душо, слушала си Ненивићане како су се кајали пред Богом у покајничкој одећи и посути пепелом; а ти не само да их ниси подражавала него си се показала гором од свих, јер си грешила пре закона и под законом.

Слушала си, душо, како Јеренија у блатњавој јами за градом Сионом ридајући јецаше и сузе проливаше; подражавај, душо, његов плачевни живот и спасићеш се.

Чувши за проповедање покајања Ниневићанима, Јона побеже у Тарсис. Но сазнавши за Божије милосрђе, ревноваше као пророк, иако се не слагаше са њима.

Чула си, о душо, за Данила у јами како затвори уста зверима и сазнала си како младић за време Азарија вером угасише пламен у усијаној пећи.

Све ти предочих, душо, из Старога завета; по угледу подражавај богољубива дела праведника и избегавај даље ђавоља дела.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – Беспочетни Оче, са њим беспочетни Сине, добри и истинити Утешитељу Душе, Родитељу Речи Божије, Речи беспочетног Оца, и живи и творачки Душе, јединице Тројце помилуј ме.

Богородичан – И сад и свагда и у све векове. Амин – Како од пурпурне материје изатка се тело у утроби твојој, Пречиста, духовна скерлетна хаљино Емануилова; зато Тебе, истиниту Богородицу поштујемо.

Песма девета

Ирмос, глас 6 – недостижно је бесемено зачеће Сина, светог плода Матере Дјеве, јер Божије рођење мења законе природе; зато је као Богоневесну Мајку сви славимо.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Христос би кушан, ђаво га кушаше говорећи му да камење претвори у хлеб, одведе га на гору да за трен ока види сва царства света. Побој се, душо, да не будеш уловљена, отрезни се и стално се моли Богу.

Грлица која воли пустињу, глас онога који виче у пустињи објави Христово јеванђеље проповедајући покајање, а Ирод чињаше безакоње са Иродијадом; зато пази, душо моја, да се не ухватиш у греховну мрежу, него заволи покајање.

У пустињи се усели благодатни Претеча, и сва Јудеја и Самарија чувши то, хитаху и исповедаху своје грехове, крштавајући се свесрдно; а ти, душо, ниси их подражавала.

Частан брак и чисту одају Христос негда Благослови, и једући као човек на свадби у Кани, претвори воду у вино и учини прво чудо, да би се и ти, душо, изменила. Раслабљеног Христос оснажи тако да је понео своју постељу; умрлог младића, удовичиног сина васкрсе и исцели капетановог слугу, и показа се Самарјанки; и у духу службу теби, душо, јасно показа.

Крвоточиву Господ исцели дотицањем краја његове хаљине, губаве излечи слепе и хроме обасјавши оздрави, а глуве и неме и погрбљене речју исцели, да би се и ти, јадна душо, спасла.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – Оца прослављамо, Сина узносимо, Божанском Духу истинитом се поклањамо – Тројици нераздељеној, јединици по природи, као светлост и светлостима и животу и животима, животворцу и просветитељу свих крајева света.

Богородичан – и сада и свагда и у све векове. Амин – Пречиста Богомати, чувајући твој град, он Тобом вечно царује и тобом се утврђује и тобом побеђује свако искушење и заробљене непријатеље држи у послушности.

Преподобни оче Андреја, моли Бога за нас. – Часни и најблаженији оче Андреја, критски пастиру, немој престати да се молиш за оне који те славе, да би смо се ми, који истински поштујемо твоју успомену, избавили гњева, патњи, пропасти и безбројних сагрешења.

Ирмос, глас 6 -– Недосежно и безсемено зачеће Сина, светог плода Матере Дјеве, јер Божије рођење мења законе природе; зато је као богоневесну Мајку сви славимо.

https://mitropolija.com/2023/02/28/veliki-kanon-svetog-andrije-kritskog-utorak-2/

Током прва четири дана Великог и часног поста на повечерју чита се велики покајни Канон Светог Андреја Критског. Свети Андреј, епископ критски, беше рођен нем и до седме године није говорио. Када су га родитељи однели у храм и тамо причестили он је проговорио. У четрнаестој години отишао је у манастир Светог Саве Освећеног и показао се изврсним монахом. Учествовао је на шестом Васељенском сабору. Написао је доста поучних књига, песама, канона.. од којих му је овај који читамо у време Великог поста далеко најпознатији. Његов биограф каже: „Гледајући му лице, слушајући медоточне речи, свак се наслађиваше и порављаше”. У овом канону све су песме покајног карактера са речима које упућују на пут покајања и спасења.

Ево само неких за пример: „Од куда ћу почети са оплакивањем дела мога грешног живота, шта ли ћу узети као почетак садашњем ридању, Христе? Но ти као милостив даруј ми опроштај грехова. Похитај жалосна душо, заједно са телом твојим, исповеди се Творцу свих, окани се досадашњег безумља и принеси Богу сузе покајања. Из раја Адам беше протеран, јер не одржа Твоју једину заповест Господе. И ја страдам што увек одбацујем спасоносне речи”. После сваког тропара пева се „Помилуј ме Боже, помлиуј ме”.

Канон Светог Андреја Критског, након читања у првој седмици Часног поста, чита се и у петој седмици поста, када се у четвртак на јутрењу поново чита цијели Канон. Назива се Велики, како због мноштва мисли и сјећања који су у њему садржане, тако и по броју тропара којих има око 250 (у обичним канонима их има око 30).

Ради читања у првој недјељи поста канон је подијељен на четири дијела, по броју дана. У сриједу и четвртак Великом канону се додаје неколико тропара у част преподобне Марије Египћанке (+522), која је од дубоког духовног пада дошла до узвишене благочестивости.

Ова служба има, такође, изразито саборни карактер јер наше лично покајање и молитва Богу узрастају у заједничку покајну молитву, прожимајући се са молитвама свих оних са којима смо се, током прашчалног вечерњег, измирили и опростили.

Велики канон се завршава тропарима у част свог творца – Светог Андреја Критског.

Преподобни оче Андреја, моли Бога за нас!

Часни и најблаженији Оче Андреје, критски пастиру, немој престати да се молиш за оне који те славе, да би смо се ми, који истински поштујемо твоју успомену, избавили гњева, патњи, пропасти и безбројних сагрешења. (из Великог покајног канона Светог Андреја Критског.)

Преподобна Мати Марија, моли Бога за нас!

Преподобна Мати умилостиви Творца према нама који те хвалимо, да би се избавили злостављања и мучења оних који нас около нападају и ослободи се искушења; непрестано величамо Господа који Те је прославио.

ПОНЕДЕЉАК

Песма прва

Ирмос, глас 6 – Помоћник и заштитник у спасењу беше ми Бог мој, кога ћу прославити; Бог оца мога кога ћу узносити, јер се славно прослави.
Помилуј ме, Боже, помилуј ме (oвај припев пева се испред сваког тропара пред којим нема другог припева и метанише се).

Откуда ћу почети са оплакивањем дела мога грешног живота, што ли ћу узети као почетак садашњем ридању, Христе? Но ти као милостив даруј ми опроштај грехова.

Похитај, жалосна душо, заједно са телом твојим, исповеди се Творцу свих, окани се досадашњег безумља и принеси Богу сузе покајања.

Подржавајући преступ прво- створеног Адама, сагледах себе одбачену од Бога и вечнога царства и сладости због мојих грехова.

Тешко мени, несрећна душо, што си се угледала на Еву; видела си зло и тешко се израњавала, дотакла си се дрвета и без страха окусила си забрањено јело.

Место телесне Еве, беше ми у мислима Ева, у телу страсна помисао беше ми слатка, али увек пијући горки напитак.

Из Едема Адам беше праведно изгнан, јер не одржа Твоју једину заповест, Спаситељу. И ја страдам што увек одбацујем спасоносне речи.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – превечна Тројице, којој се као једној клањамо, узми од мене тешко бреме грехова и као милостива дај ми сузе смирења.

Богородичан – Сада и свагда и у све векове. Амин – Богородице, надо и заштитнице оних који ти певају, узми од мене тешко бреме грехова и као чиста Владичица прими мене који се кајем.

Песма друга

Ирмос глас 6 – Чуј ме небо, ја вапијем и певам Христу, који је примијо тело од Дјеве.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Чуј ме небо, ја вапијем; почуј земљо мене покајника који певам Богу.

Погледај ме Боже, Спаси- тељу мој, Твојим милостивим оком и прими моју топлу исповест.

Сагреших више од свих људи, Теби сагреших; но као Бог смилуј се, Спаситељу, на Твоје створење.

Примивши ругобу мојих страсти, лакомим стремљењима уништих лепоту ума.

Милосрдни Господе, бура зла ме окружује; зато и мени као Петру пружи руку.

Упрљах хаљину мога тела и укаљах, Спаситељу, своју слику и прилику.

Замрачих душевну лепоту сластима страсти, и сав ум у прах претворих.

Подерах сада моју прљаву хаљину коју ми изатка Живо- тодавац у почетку, и због тога лежим наг.

Обукох се у подерану хаљину коју ми изатка змија својим саветом, и ево, стидим се. И ја проливам сузе грешнице; очисти ме, Спаситељу, милосрђем Твојим.

Погледах на лепоту дрвета и умом се преварих, зато лежим наг и стид ме је.
На леђима мојим делаху сви зачетници страсти, преносећи на мене њихова безакоња.

Троичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу -Тебе једнога у три лица, Бога свих, певам Оца и Сина и Светога Духа.

Богородичан – и сада и свагда и у све векове. Амин – Пресвета Богородице Дјево, једина свеславна, приљежно моли да се спасемо.

Песма трећа

Ирмос, глас 6 – На чврстом камену Твојих заповести утврди, Христе, мој разум.
Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Некада се изли од Господа огањ и спали содомску земљу.

На гори се спасавај, душо, као што Лот побеже у Сигор.

Бежи од пожара, о душо, бежи од Содомске ватре, бежи од погубног божанског пламена.

Сагреших Теби, сагреших више од свих, но немој ме презрети, Спаситељу.

Ти си добри пастир, потражи мене јагње, и немој ме заблуделог презрети.

Ти си, слатки Исусе, творац мој, и Тобом ћу се оправдати.

Исповедам ти се, Спаситељу, згреших, згреших Ти, и као милостив олакшај ми и опрости.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – О Боже, Тројице јединице, спаси нас од преваре, искушења и напасти.

Богородичан – Сада и свагда и у све векове. Амин – радуј се утробо која си примила Бога у себе, радуј се престоле Господњи, радуј се Мати нашега живота.

Песма четврта

Ирмос, глас 6 – Када чу пророк за твој долазак, Господе, како ћеш се од Дјеве родити и јавити се људима, уплаши се и рече: чух глас твој и предадох се. Слава твојој сили, Господе. Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Немој презрети дела твоја, праведни Господе, нити оставити створење Твоје, иако ја једини сагреших као човек више од сваког човека; а ти си човекољубац, који као Господ свих имаш власт опраштати грехе.

Приближава се, душо крај, приближава се, а ти не радиш нити се припремаш; време се скраћује. Устани, судија је близу пред вратима; време живота тече као сан и као цвет, па зашто се узалуд узнемиравамо.

Прени се, о душо моја, размишљај о делима твојим која си учинила, и износи ова пред лице твоје и пусти капљу суза твојих, па реци са смелошћу твоја дела и помисли Христу, и оправдај се.

Не беше у животу тренутака без греха, нема ни дела ни злобе које ја, Спаситељу, не учиних и не сагреших умом и речима, и жељом, и нерадом, и мислима и делима, као нико никада.

Због дела ја јадан бих осуђен и укорен од своје савести, од које у свету ништа није сакривено. Судијо, избавитељу мој, који све знаш, поштеди и избави и спаси слугу твог.

Лествица коју некада виде велики међу патријарсима,путоказ је делотворног успона и разумног узношења; ако хоћеш, душо моја, да делима и разумом и просуђивањем поживиш, освести се.

Жегу дневну претрпе патријарх због оскудице, и ноћу студ поднесе, чинећи сваког дана напоре: чувајући стадо, трудећи се и радећи само да две жене здружи.

Схвати моје две жене, гледајући богатство и разум; код Лије богатство – много деце, код Рахље разум – много труда. Дакле осим дела неће те, душо, спасти ни богатство ни пријатељство.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – Тебе, једног тројчаног Бога, нераздељног природом, несливеног лицима, славим као једног цара на престолу и узносим ти велику песму, троструко на небесима певану.

Богородичан – Сада и свагда и у све векове. Амин – И рађаш и девујеш и у оба случаја природом остајеш девојка. Онај који се родио (од тебе) обнавља, закон природе, а утроба рађа и остаје као да није родила. Бог где хоће побеђује природни поредак јер чини све што хоће.

Песма пета

Ирмос, глас 6 – Човекољупче, мене који раним после нођи и молим Те, просвети и упути на заповести Твоје и научи ме, Спаситељу, да извршавам вољу твоју.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Непрестано проводим свој живот у ноћи, ноћи греха, јер је у мени тама и дубока магла; Спаситељу, учини ме сином дана.

Подражавајући Рувима, ја јадан учини безакони и законо- преступни савет против Бога вишњега, оскрнавих постељу моју, као он очеву.

Исповедам се теби, Христе царе; сагреших, сагреших као раније браћа Јосифова, која су продала плод чистоте и невиности. Од сродника праведна душа си свезана и продана у ропство у лику Господњем; а ти, душо, сва си се продала својим злим делима.

Праведног и умног Јосифа подражавај, јадна и неискусна душо, и немој се окаљати неразумним стремљеима, чинећи безакоња.

Ако и у јами поживе некада Јосиф, али то беше слика погребна и васкрсење твога, Владико Господе; а шта ћу ја тако нешто теби принети.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – Славим Тебе, Тројице, једнога Бога: свет си, свет си, свет си Оче, Сине и Душе, јединице по суштини, којој се свагда клањамо.

Богородичан – и сада и свагда и у све векове. Амин -У Теби, вјечна Мати Дјево, обуче се у моју природу Бог, који је створио векове и у себи сјединио човечанску природу.

Песма шеста

Ирмос, глас 6 – Свим срцем својим завапих из подземног пакла милостивом Богу, и из погибли изведе живот мој.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Са дубоким уздахом искрено ти приносим, Спаситељу, сузе мојих очију и из срца вапијем: Боже, згреших ти, очисти ме.

Удаљила си се, душо, од Господа твога као Датан и Авирон; но освести се и завапи из преисподњег ада, да те погубна земља не покрије.

Разбеснела си се, душо, као јуница и тиме постала слична Јефрему; зато као срна сачувај од замке живот, оснаживши разум молитвом и опрезношћу.

Нека нас, душо, Мојсијева рука увери како Бог може губаво тело убелити и очистити; зато не очајавај пред самим собом ако си и губава.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – Истинита сам неразделна Тројица, раздељена лицима и јединица сам природом сједињења, говори Отац и Син и Божански Дух.

Богородичан – и сада и свагда и у све векове. Амин – Твоја утроба роди нам Бога сличан нама; Њега као Творца свих моли Богородице да се Твојим молитвама оправдамо.

Кондак, глас 6 – Душо моја, душо моја, устани, што спаваш; крај се приближава и ти ћеш се узнемирити; прени се, дакле, да те поштеди Христос Бог који је свуда и све испуњава.

Песма седма

Ирмос, глас 6 – Сагреши- смо, чинисмо безакоње и неправду пред Тобом, јер нити држисмо нити чинисмо како си нам заповедио, Боже отаца наших; али немој нас заувек оставити.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Сагреших, чиних безакоње и одбацих твоје заповести, јер се у гресима родих и ударцима зададох ране себи; но као милостив помилуј ме, Боже отаца наших.

Теби, судији моме, испо- ведих тајне срца мога; погледај на моју смерност, погледај на муку моју, притеци ми сада у помоћ на суду моме, и као милостив помилуј ме, Боже отаца наших.

Када Саул некада изгуби магарца очевог, изненада прими вест о царству. Зато пази, душо, и не заборављај себе и не пожели животињске страсти место царства Христова.

Давид богоотац сагреши двоструко јер стрелом прељубе беше устрељен и копљем заробљен, што беше казна за убиство; па и ти, душо моја сама болујеш од најтежих дела самовољних страсти.

Давид некада, пак, здружи безакоње безакоњу, а убиству прељубу додаде, али учини двоструко покајање. А ти, сама душо, колико си учинила тешка зла дела, ниси се покајала пред Богом.

Написавши на икони песму којом изобличује своја дела која је учинио, Давид се преобрази и закликта: помилуј ме и сам ме очисти, јер Теби, једном Богу више од свих сагреших.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – Истинита нераздељна Тројце, једносушна и једно биће, светлости и светлост и свети, три у једном светом опева се Бог Тројица; но, душо, опевај, прослави Бога који је живот свих.

Богородичан – и сада и свагда и у све векове. Амин – Певамо, Ти, славимо Те, клањамо Ти се Богомати, јер си родила једнога од нераздељиве Тројице, Христа Бога и нама на земљи отворила си небеса.

Песма осма

Ирмос, глас 6 – Ономе кога славе небеске војске и пред ким дрхте Херувими и Серафими, нека певају и нека га славе сва створења, све што дише, и узноси га у све векове.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Помилуј, Спаситељу, мене који сам згрешио, покрени ум мој на покајање, прими мене кји се кајем и смилуј се на мене који вапијем: згреших Ти, спаси ме; учиних безакоње, помилуј ме.

Колима добродатељи пророк Илија се узнео на небо и летео је високо изнад земље; зато и ти, душо моја, помишљај на улазак на небо.

Јорданов ток са обе стране заустави Јелисеј Илијиним плаштом; а ти, о душо моја, због неуздржања ниси окусила од ове благодати.

Соманитида негда угости праведника са добрим располо- жењем срца; а ти, о душо, ниси увела у дом ни старца, ни путника, зато ћеш бити избачена из небеског двора, и ридаћеш.

Подржавала си увек нечисти разум Гијезија, чије се среброљубље показа у старости; бежи, јадна душо, од пакленог огња, одступајући од твојих зала.

Тројчани – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – беспочетии Оче, са њим беспочетни Сине, добри и истинити утешитељу Душе, родитељу Речи Божије, Речи беспочетног Оца, живи и творачки Душе, јединице Тројце, помилуј ме.

Богородичан – и сада и свагда и у све векове. Амин – Као од пурпурне материје изатка се тело у утроби Твојој, пречиста, духовна скерлетна Емануилова; зато Тебе, истиниту Богородицу, поштујемо.

Песма девета

Ирмос, глас 6 -Недостижно је безсемено зачеће Сина, светог плода Матере Дјеве, јер Божије роћење мења закон природе; зато је као богоневесну Мајку сви славимо.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Ум се израњави, тело се оболести, дух онемогући, говор изнеможе, живот се умртви, крај је на вратима; шта ћеш учинити, моја јадн душо, кад дође судија да испитује твоја јадна дела.

Показах ти, душо, Мојсијево стварање света и од њега све заветно писање, јављајуђи ти шта је праведно. Али ти си, о душо, подражавала друго а не прво, зато си Богу згрешила.

Закон изнеможе, јеванђеље се занемари, а цело Свето писмо беше ти сувишно; пророци онемоћаше и свака праведна реч; ране твоје, о душо, умножише се, јер немаш лекара да те излечи.

Упућујем те душо на вест новога писма, које ће те повести смерности; дакле праведне подражавај а од грешника се склањај и умилостиви Христа молитвом, постом, чистотом и побожношпћу.

Христос је постао човек и призвао на покајање разбојнике и грешнике; душо, покај се и отвориће ти се двери царства Божијег, које покајани фарисеји и цареници и прељубници преотимају.

Показујући пример свога снисхођења, Христос постаде човек, и телом ми се придружи и сва хтења људске природе изврши, осим греха, за углед теби, о душо. Христос спасе мудраце, дозва пастире, многу децу показа мученицима, старце и старе удовице прослави, којима ниси следила, душо, ни делима ни животом, зато тешко теби кад ти се буде судило.

Постивши четрдесет дана у пустињи, Господ на крају огладне, показујући оно што је човечанско. Душо, немој се олењити, него ако ти се придружи непријатељ (ђаво) молитвом и постом одбаци га од ногу твојих.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – Оца прослављамо, Сина узносимо, Божанском Духу истинском се поклањамо – Тројци нераздељној, јединици по природи, као Светлости и светлостима и Животу и животима, Животворцу и Просветитељу свих крајева света.

Богородичан – И сада и свагда и у све векове. Амин – Пречиста Богомати, чувајући Твој град, он Тобом верно царује и Тобом се утврђује и Тобом побеђује свако искушење, и заробљене непријатеље држи у послушности.

Преподобни Оче Андреја моли Бога за нас. – Часни и најблаженији Оче Андреја, критски пастиру, немој престати да се молиш за оне који те славе да би смо се ми, који истински поштујемо твоју успомену, избавили гњева, патњи, пропасти и безбројних сагрешења.

Ирмос, глас 6 -Недостижно је безсемено зачеће Сина, светог плода Матере Дјеве, јер Божије роћење мења закон природе; зато је као богоневесну Мајку сви славимо.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Извор: СПЦ

У недељу праштања, после вечерње службе и опроштајног обреда, читајући молитве пред Велики пост, свештенство и верници моле једни друге за опроштај.

Истовремено, хорски се певају великопосне песме, али се између њих убацују и васкршња дела. Зашто? Да подсетимо људе пре овог дугог и тешког периода поста на Свету Педесетницу за шта постимо. После тог погреба са Христом следи радост васкрсења са Њим. И то, како је писао Борис Пастернак: смрт се може победити силом Васкрсења!

А пред Велики пост, на основу црквеног Предања и светоотачких списа, хтео бих да се мало утешим слаткoм, попут мајског меда, успоменом на Васкрс и на онога коме се Господ први јавио после Свога Васкрсења.

Tо је, наравно, била Пресвета Богородица.

Да је то заиста тако, забележено је у једној од васкршњих химни:

Анђео је благодатно ускликнуо: Пречиста Дјево, радуј се! И опет кажем, радуј се! Син Твој васкрсе три дана из гроба и васкрсе мртве, људи, радујте се!
Сијај, заблистај, Нови Јерусалиме, јер је на теби слава Господња. Радуј се сада и радуј се на Сиону, а Ти, Пречиста, радуј се, Богородице, васкрсавању Рождества Твога.

То јест, после Васкрсења Христовог, свети Анђео се посебно јавио Пресветој Богородици и објавио Пречистој да је Њен божански Син васкрсао из мртвих.

О чињеници да се Васкрсли Господ јавио пред Својом Мајком има много помињања како у Светом Предању, тако и у списима Светих Отаца.

На пример, ово је врло јасно и веома експресивно речено у 18. беседи светог Григорија Паламе: „Дакле, благовест о Васкрсењу Господњем прва од људи примила је од Господа Богородица, што је било прикладно и оправдано. Она Га је пре свих видела Васкрслога, и насладила се Његовим божанским речима. Она не само да Га је очима видела и чула сопственим ушима, него се прва и једина привила уз Његове пречисте ноге, иако еванђелисти то не саопштавају отворено, јер не желе да Мајку наведу као сведока, како невернима не би дали повода за подозрење (у Васкрсење Господње).“

Што се тиче чињенице да је Богородица ухватила ноге Спаситеља, то се очигледно односи на последњу, 28. главу Јеванђеља по Матеју. Наиме, њени стихови: „А пошто мину субота, на освитку првог дана недјеље, дођоше Марија Магдалина и друга Марија да осмотре гроб.“ (Матеј 28:1). И већ јављање Васкрслог Христа: „А кад иђаху да јаве ученицима његовим, и гле, срете их Исус говорећи: Радујте се! А оне приступивши, ухватише се за ноге његове и поклонише му се. Тада им рече Исус: Не бојте се, идите те јавите браћи мојој нека иду у Галилеју, и тамо ће ме видјети“ (Матеј 28:9, 10).

Овде постоји тако суптилна теолошка поента, на коју у свом есеју „Јављање Васкрслог Господа Богородици“ скреће пажњу чувени литургичар Кипријан (Керн): „Уопште, он (Св. Григорије Палама) жели да нађе излаз у својеврсном објашњењу које има свој рецепт и у литератури и у литургијском искуству васкрсења, наиме, да се Христос најпре јавио не Марији Магдалени, него Својој Пречистој Мајци.

Односно, ово се односи на први стих 28. поглавља Јеванђеља по Матеју. Свети Григорије подразумева да је друга Марија Пресвета Богородица. А долазак на гроб обе Марије - Пресвете Богородице и Свете Марије Магдалине - десио се у различито време. Јеванђелист је њихове доласке сажео у својој светој приповести. Дјеву Марију, како пише свети Григорије, јеванђелист не персонификује „због неспремности да приведе Мајку у сведочанство, да не би дао повод за сумњу неверним (у Васкрсење Господње)“.

И, наравно, логично је, како пише свети Григорије, „што приличи и што је поштено“, Васкрсли Божански Син се прво јавио Мајци Своје да би је утешио и истовремено истакао Њено најважније место међу људима у спасењу рода људског . Ово је и утеха и прослављање Пресвете Богородице. 

О јављању Васкрслог Христа Дјеви Марији пишу и други свети оци. На пример, свети Јефрем Сирин: „Као што се ни први знак (тј. чудо у Кани) није десио без Ње, тако ни првина гроба (тј. Христов излазак из гроба) није остала без Ње."

О томе, благодаћу Духа Светога, спајајући старозаветну и новозаветну историју, говори свети Јован Златоуст: „... зато је хтео да обрадује жене, јер овај пол беше у тузи и прима ову прву радост. .” Кроз Еву је туговао и у грех пао род људски, а преко Пресвете Богородице и жена Мироносица, обрадова се и утеши вешћу о Васкрсењу Христовом род људски.

Архимандрит Кипријан (Керн) даје у свом поменутом делу занимљиву анализу дела светог Георгија Никомидијског: „Ђорђе Никомедијски († 860.) заузима сасвим посебно место у низу патристичких тумачења последњих поглавља св. четири јеванђеља. Поседује два разговора - 8. „О Пресветој Марији која стоји пред крстом“ и 9. „О Пресветој Марији која стоји на гробу“. У овим беседама се враћа на мисао св. Јефрема Сирина да се Спаситељ прво јавио својој Мајци, а не Марији Магдалини. Она која је несвесно родила Христа и удостојила се анђелског поздрава, требало је да прва прими васељенску радост. Она сама је непомично присутна код ковчега и стрпљиво чека. За време земљотреса, силаска анђела, откотрљања камена, приликом падања стражара, њиховог буђења и бекства у град, Она је била присутна сама, стрпљиво будна, а кад су остале Мироносице виделе, камен се већ откотрљао и анђео је седео на њему, и оне нису знале како се све то догодило. Само је Богородица видела земљотрес, „који је од памтивека будио мртве и успавао будну стражу“. Оној, којој је поверена тајна икономије, указано је само чудо васкрсења. Не апостолима и не мироносицама, већ Њој, која је превазилазила анђелско и духовно. Она је била директно обасјана светлошћу васкрсења, а Мироносице кроз анђела“.

Одавде долази занимљив закључак да је светоотачка литература из Светог предања сачувала предање да је Пресвета Богородица, након што је тело Христово положено у гроб, пећина запечаћена каменом, и постављен стражар, била неодвојиво ту. И зато је она видела оне прве догађаје који су пратили Васкрсење Христово: светлост, земљотрес, појаву анђела, откотрљање камена и бекство страже.

Васкрсли Господ се јавио прво управо Њој – Оној Која је, више од свих људи, служила највећем узроку оваплоћења.

Нека нас Свемилостиви Господ, молитвама Пресвете Богородице, проведе кроз Велики пост и омогући да у радости и чистоти дочекамо Светло Васкрсење Христово!

Пресвета Богородице, спаси нас!

протојереј Андреј Чиженко

https://pravlife.org/ru

Јелисавета (Сенчукова): Оче Вјачеславе, хајде да прво дефинишемо појам – шта је прихватање и шта је с њим погрешно у хришћанству?
Протојереј Вјачеслав Рубски: Од детињства мајка треба да пружи детету безусловну позитивну пажњу, која се потом развија у безусловно позитивно прихватање. Али најчешће мајка и отац обезбеђују детету условно позитивно прихватање. Кажу: „Ако се будеш добро понашао, волећемо те." Дете сваку конвенцију доживљава као норму, а када му се то каже, оно, донекле, остаје без љубави као такве – постоје само услови.
У принципу, хришћанство се увек заснивало на условном прихватању – Бог те воли ако се понашаш исправно. Свети Оци и Свето Писмо то наглашавају милион хиљада пута.
Хиљаде цитата светих отаца и Светог писма нам поручују како нас Бог баш и не воли много, јер ако дођемо на свадбу у погрешној одећи, бићемо избачени напоље ; ако се покаже да нисмо мудре девице, бићемо избачени ; ако ближњему нисмо исказали дужну наклоност, бићемо избачени. То је исто што и љубав родитеља према детету које ће бити избачено из куће ако не добије петицу у школи или не освоји 100 поена на испиту.
Елизавета (Сенчукова):  Да ли у хришћанству постоји љубав са прихватањем или условљена љубав ? У Светом писму, искрено говорећи, о томе нема сумње, јер знамо да Господ шаље сунце и кишу на зле и на добре. У том смислу, Његова љубав је безусловна — брижна љубав. Пожртвована љубав је такође безусловна, јер је Христос дошао да умре за свакога и за сваког је васкрсао.
С друге стране, сасвим исправно кажете да ако се понашате лоше, Господ вас неће примити у друштво других добрих људи који ће се са Њим радовати „у будућности“. Ако дођете у невенчаној одећи, изађите. Ако оклевате, да додате уље, у потрази за ноћним супермаркетом на Блиском истоку, такође ћете бити протерани.
Вреди размислити о томе да ли је безусловна љубав о којој сањамо заиста тако безусловна. Колико је ово истина? Чини ми се да је то нека вештачка појава.
Рецимо да дете уради нешто лоше, родитељи то знају. Када га прихвате својом безусловном љубављу, да ли то значи да су прихватили и његов лош чин? Добро, рецимо да је то било лоше дело - испала ти је ваза. У реду је, није намерно. Или, рецимо, у налету љубоморе ударио је млађег брата или сестру – овде ће родитељ тражити неко објашњење, загрлити га, разговарати (мислим, добар родитељ), објаснити да нема разлога за љубомору.
Али ако дете, рецимо, задави маче или намерно повреди брата или сестру зато што је заинтересовано да ово гледа, оно има садистичке склоности. Када родитељ прихвати своје дете, да ли прихвата ово о њему?
Чини ми се да када говоримо о прихватању не узимамо у обзир појаве које су повезане са злом вољом. Да, зла воља је искривљена, али је и даље воља.Мислим да Господ воли без обзира какви смо, он свакако воли, али не прихвата све о нама.
Протојереј Вјачеслав Рубски: Ово је иначе, врло честа замерка безусловном прихватању: да нормалан родитељ, баш зато што воли свог сина, не може да прихвати апсолутно све о њему. Ако дете почне да једе штетне таблете или да ради нешто страшно, родитељ то мора спречити.
Овде се сусрећемо са још једним проблемом у хришћанству – ми заправо не знамо у којој мери Бог треба да уђе у овај свет и да решава ствари овде. Брод тоне, авион са 200 путника пао - да ли Бог треба да интервенише?
Идентификовали сте проблем – да, Бог нас доживљава на исти начин, као у 5. поглављу Јеванђеља по Матеју – Он излива кишу на праведне и неправедне. Али с друге стране, очекујемо да Он неће прихватити одређени део нас.
Најзанимљивије је то што хришћанство данас није у стању да квалитативно одговори на ове проблеме. Мислим, на основу православног учења. Да, Бог не би требало да прихвати неке поступке. Многи то виде, и то с правом, као извесну девалвацију хришћанства.
Безусловно прихватање је метафизички захтев човека, он то никада није видео, не постоји у нашем свету. У друштву нас перципирају проценом друштвеног статуса, интелектуалних способности и нечег другог.
Понекад се у породицама примећује безусловно прихватање - мајка ће прихватити свог сина, чак и ако је серијски убица, ипак ће га загрлити и рећи: „Феђа, зашто то радиш? Волим те свеједно". Али захтев за безусловно прихватање није везан за то да ли тако нешто постоји или не. Дакле, по мом мишљењу, ово је чисто метафизички захтев који се овде не може задовољити. Пажљивији умови, попут вас, кажу: ово је фантазмагорична конструкција, она не постоји. Наивнији људи кажу: „Постоји“.
И то не треба квалитативно вербализовати – не можемо имати теорију о нечему што се никада није догодило. Таква теорија може бити посебна: Феђина мајка прихвата Феђу, упркос чињеници да је он серијски убица; или Васјина мајка прихвата Васју, упркос чињеници да он дави мачке. То су чињенице, али општа теорија се не може формулисати.
Ако кажемо, као што сте сугерисали, да Бог не прихвата нешто у нама, ја ћу одговорити: „То је немогуће. Како то мислите Он не прихвата? Шта Он тачно ради? Он ништа не ради. Оно што Он прихвата, а шта не прихвата су све наше пројекције. Уместо тога, ми не прихватамо [неке поступке, понашање себе или друге особе] и  пројектујемо то на Њега.
Дакле, све наше теорије су безвредне. Хришћанство које је веровало у свој интелект, постало је збуњено око свог учења. Данас су то искористили најједноставнији, могло би се рећи, јефтини психолошки концепти, који нису толико дубоки. Питање разматрамо у смислу универзалне истине: да ли Бог уопште прихвата или не прихвата све безусловно? По мом мишљењу, овде не можемо ништа да смислимо.
Елизавета (Сенчукова): Хришћанство је и даље дубоко персоналистичко, фокусирано на појединца. Чак и када читамо универзални текст који је упућен свима, схватамо да Бог заиста свакој особи прича своју причу, са сваком особом Он има индивидуални однос. Можемо, а свети оци су то већ урадили, само да пронађемо неке трендове. И онда те тенденције пре или касније упадају у апофатику, односно негативну теологију, јер шта год да кажемо о Богу, све ће бити погрешно, све ће бити нетачно.
Приступ кенотичке теологије – Бог се самоунижава. У Христу видимо самопонижење до смрти – самопожртвовање. Оче Вјачеславе, дали сте тако интересантан пример да су чак и изванредни психолози имали сукобе у породици - син заправо није имао срећно детињство и сходно томе се заправо формирала мржња према његовом оцу.
Чини ми се да када Бог нешто не прихвата у нама, Он води рачуна о томе да ћемо Га мрзети због тога. Можда ће некоме ова моја помисао деловати богохулно, али ја не мислим тако. Када Бог каже: „Не прихватам те“, Он добро зна да ће човек рећи: „Знаш ли ти какав си ми отац после овога?“
И чини ми се да је то Његово свесно самоунижавање да би нас усмерио ка успеху – ка превазилажењу греха.
Можда ово звучи мало дивље, не ортодоксно, али за себе лично не могу другачије да објасним како нас Бог воли, а притом нас наши греси бескрајно удаљују од Њега. Чини ми се да сваки човек има тренутак борбе са Богом, такво семе Израела је унутра и „нећу те пустити док ме не благословиш“.
Ово одбацивање има и метафизичку димензију. Он нас посебно не прихвата да бисмо се у неком тренутку, одгурујући се од Њега, можда чак и борећи се са Богом, покајали. И ово покајање није само жаљење, већ и начин да би смо се преобликовали. Ово је метаноја, промена мишљења.
Протојереј Вјачеслав Рубски: Овде је немогуће не подржати вас. Заједништво са Богом не треба да буде просто обожавање, прихватање свега што нам Бог даје. Можда смо огорчени неким Његовим поступцима, имамо право да не прихватимо неке Његове цитате, неке изјаве. У овом дијалогу прихватања и неприхватања, у овом тешком дијалогу човека и Бога, сам овај дијалог је вредност.
Човек који почини злочин често има осуду у себи, и није му додатно потребан Бог да га осуди. Људи васпитани на условном прихватању цео свој живот подређују одређеним психолошким моделима.
Јелисавета (Сенчукова): Кроз приступ условне и безусловне љубави родитеља, занимљиво је анализирати параболу о изгубљеном сину. Као што се сећамо, старији брат је био веома узнемирен јер је очеву љубав доживљавао као условну: Толико сам те служио, чинило се да си ми био задовољан, али ми ниси ништа дао, а њега си прихватио. У исто време, расипни син је у почетку изгледао као да стоји у истој позицији – узео је оно што му је припадало. Када је отишао [код оца], био је у пуном поверењу да га сада чека то исто условно прихватање, да ће га отац казнити. Можда вас неће ни казнити, али у сваком случају морате тражити опроштај. И одједном се испоставља да је прихватање оца безусловно.
Овде подржавам тачку гледишта да је прихватање помало вештачки појам. Чињеница је да је у крајњој линији, за идеалног родитеља (а, како ми то разумемо, постоји само један идеалан родитељ – Бог), условно и безусловно прихватање су једно те исто. Јасно је да то није православно, ово је помало апсурдан приступ решавању овог проблема, али чини ми се да у хришћанству постоји интуиција апсурда. Штавише, то је управо случај у историјском хришћанству – отуда свеци и јуродиви који се понекад понашају отворено грешно, да тако кажемо. Они чине оно што је грешно за обичног човека: грде их лошим речима, бацају камење и грудве земље.
Протојереј Вјачеслав Рубски: Да, подржавам вас у томе да традиција апсурда припада историјском хришћанству. Али као одговор на ово, могу рећи да је понашање светих јуродивих укључено у посебан скуп значења – они то могу. Данас свети јуродиви више нису могући, мислим, управо због утицаја психологије, који сви енергично поричу.
Илузија је да некога прихватамо безусловно. Своју децу можемо безусловно прихватити, али управо то осећање окситоцина изазива посебно непријатељство према другим људима. То је оно што се у биологији назива окситоцинско братство . Нажалост, једини примери безусловног прихватања које налазимо у нашим животима заснивају се на овој једноставној биолошкој компоненти.
Као што сте рекли, имамо само једног Оца. Као што каже у Матеју 23, стих 9: „И никог на земљи не зовите својим оцем, јер имате једног Оца који је на небесима." Од тада ми православни то радимо. Али овај Отац нема личну децу; Он има сву децу. Али ако Он има сву децу, мора да се брине о њима, али ова забринутост изгледа веома чудно: бродови тону, авиони се руше, деца умиру од било чега, а отац реагује управо онако како реагује корњача у резервату – то јест, никако. Овај модел је ружан - то је отац који не брине о својој деци. Слажем се са вашом идејом апсурда. Овде немамо шта да кажемо.
Можемо се сложити да је захтев за безусловним прихватањем друго име за верски позив. Тај зов који сваки човек доживљава, зов онога што никада није чуо, никад видео, не може видети. Можда је друго име за Бога безусловно прихватање.
Елизавета (Сенчукова): Колико год се трудили да то паметно формулишемо, ми ипак причамо своју причу, свој поглед на Бога. Заиста се може поставити питање: зашто бродови тону, а деца умиру? А одговора неће бити, у принципу га нема. Колико се сећам, чини се да је отац Георгиј Чистјаков на питање „Где је био Бог када је дете умирало од рака?“ одговорио: Бог је био у близини на крсту. Чини се да је он био један од првих који је то овако формулисао. Нема других опција.
За мене лично, Бог се намерно умањио до таквог стања да не би вршио ни најмањи притисак на нас.
Поента је у томе да доказати нешто значи принудити. Бог не жели ништа да нам диктира. Зато се Он не може доказати ни показати. Ако хоће, одговориће, ако неће, неће одговорити.
Протојереј Вјачеслав Рубски: Врло често имамо недостатак прихватања – да ме неко некако чује, да ме неко примети, значи Бога. Ово изазива малодушност и меланхолију. Такви се похлепно држе неких знамења, мироточивих икона и не дозвољавају да се ово доведе у питање. Ово је неуротична ситуација у којој је немогуће разговарати о „чуду“. Не дискутуј, јер ми је баш потребан знак, баш ми треба да Бог некако реагује на мене, нека заплаче икона, нека ми бар неко чудо у виду укрштених штапова падне на лице за време молитве, сенка на прозору . Људима је понуђен условни пријем, где је био потребан обавезни знак овог прихватања. Родитељ треба да га помилује по глави или каже: „Браво сине!“ Али таквог одговора нема, упркос чињеници да се особа труди. Ово ствара извесни неуротични култ чуда. У православној цркви неуротичним га чини то што се о њему не може разговарати.
Људи васпитани у условном прихватању су несрећни јер о себи процењују на основу категорије шта успевају, а шта не успевају. У православљу су високи захтеви према хришћанину, а људи на крају не успеју и кажу: „Где је сатана, тамо ћу бити и ја. Ја сам најгори на свету“. Такво ниско самопоштовање терорише човека, а он га доживљава као конструкт аутентичности.
Овај конструкт аутентичности хришћанина који пати („ко ти је рекао да ће то бити лако?”) већ је својеврсни модел хришћанства, остварен у начину условног прихватања. Другим речима, Бог нам каже: „Прихватићу те ако урадиш то и то. Разумемо да то не радимо. Рађамо нови модел: хришћанин је онај који супер-снажно разуме да није учинио ништа. Тако поново долазимо до позитивне слике, јер је овај хришћанин бољи од оног који ово не разуме, који гледа ТВ серије...
Надам се да ће нам Господ Бог рећи на крају живота: "Безусловно прихватање је оно што јесам. Назовите ме Исусом, зовите ме Христом, можете ме звати Безусловно прихватање." За то смо рођени и што ће се, надам се, некада у нама остварити, пошто ми то толико желимо, јер човек нема случајних жеља. Свака жеља је дубоко укорењена у постојању: жеља да се пије, једе, спава - све су то наше природне жеље. Верујем да су духовне потребе такође диктиране оним што се може задовољити у духовној стварности.
Јелисавета (Сенчукова): Покушаћу да завршим са овом мишљу; пало ми је на памет када сам слушала вашу последњу опаску да на крају земаљског живота, тачније, иза ивице земаљског, верујемо да ћемо срести Бога, који ће рећи да је Он безусловно прихватање.
Заиста смо ближи Богу него што мислимо. Он нам је ближи него што се чини, Он нам је ближи, можда, него ми сами – то није моја мисао.
Ако верујемо у Бога пуног љубави, можда би требало да научимо да Га прихватамо безусловно? Ово је, вероватно, сам подвиг вере. Не видимо Га директно, не чујемо директно, чини нам се да је готово одсутан. Ово је, вероватно, и подвиг вере и чудо вере, управо је то Његов лик и подобије – спремност да се воли, прихвата и чека, без обзира на све.

https://www.pravmir.ru

Сретење је празник сусрета Бога и човјека. Човека који је ишчекивао сусрет са Богом.

Желио бих да се задржим на оној тачки ИШЧЕКИВАЊА и СУСРЕТА.

Цијели наш живот је саткан од ишчекивања. Када смо млади чекамо неке ствари да нам се десе у животу. Да нешто научимо, неко да се ожени, уда, да нађемо посао, да родимо дјецу, да учинимо неке ствари онако како ми замишљамо да је добро. Да добијемо једно, да достигнемо друго, да зарадимо треће.

Та ишчекивања у многоме крију и оно чему се надамо. Дакле, које ствари у нашем животу сматрамо значајним. И зато када будемо могли да схватимо шта ишчекујемо у нашем свакодневном животу, шта је то што би нас испуњавало потпуно, тада ћемо разумјети гдје се налази ризница, благо нашег срца. Шта је то најзначајније у нашем животу. Шта је прво у нашем животу. Шта нас испуњава. Шта нам даје ентузијазам, ту лијепу лудост, радост живота.

Настављајући наш живот, почињемо да успијевамо или не успијевамо да постижемо неке ствари. Због тога се испуњавамо осећајем среће ако успијемо или осећајем туге ако нисмо успјели. 

Један латиноамерички философ, мислим да се ради о Фернарду Песои, каже да је туга резултат ишчекивања које се никада није испунило.

Човјек почиње да стари када стане да ишчекује,  када престане да се нечему нада.

Данашњи јеванђелски одељак пред нама доноси примјер двоје старих људи- Симеон и пророчица Ана. Њих двоје су ишчекивали да виде избављење Израиља, дакле сусрет са спасењем, сусрет са Оним који чини апсолутни смисао њиховог постојања. Тако ови толико стари људи постају символ младости, животности. И није случајно што је у неким Црквама празник омладине управо Сретење. Ово двоје стараца откривају шта је младост у коначници. Откривају нам јачину, силу једног ишчекивања који се непрестано испуњава, нема краја.

 Исту ту љепоту ишчекивања има и сусрет. Овдје има једна тајна: сусрет двоје људи који воле није коначност, није нешто достигнуто, већ је једно непрестано ишчекивање и сусрет истовремено.  То је једно непрестано стварање и срећа. И управо је такво ишчекивање и тај сусрет начин Божији, начин сусрета са Богом. Јако много волим личност пророчице Ане. Та предивна слатка личност срета се само у овом јеванђелском одељку. Непрестано је у храму, служи у једноставности потребама храма, исчекујући да се сусретне са Богом.  Не гледа шта ко ради и прича у истом том простору. Служи са љубављу, смирено, пуним срцем. Зна коме служи. Срце и ум су јој устремљени према горе, према Богу. Живјела је са мужем 7 година у браку. Када је умро њен муж, од тада се посвећује светињи. Неко би сада казао да је то личност којој се не даје посебан значај. Многе такве личности пролазе поред нас непримијећене Зашто? Зато што имају своје ишчекивање, живе то ишчекивање, и оно им даје мир, радост, даје пуноћу и смисао живота. Немају потребу ни за каквом потврдом овдје на земљи. Чине велике подвиге, велика дјела у тајности, невидљиве за људе.

Можемо рећи да је критеријум од којег зависи срећа у нашем животу  то шта ишчекујемо. И ако посматрамо пажљиво наше постојање, наше живљење,  видјећемо да све тобожње наше туге и патње имамо зато што су наша ишчекивања безуспјешна, неостварена. Преживљавамо, од Бога нам дарован дан, у фрустрацији од неуспјеха. Неуспјех постаје егзистенцијални осјећај. И испуњавамо се празнином. Међутим, тај осећај је лажан! Њему не треба давати категорију коначне стварности. Против њега се треба борити свим силама. А најбоље оружје је смирење, љубав и разговор са Богом! И не заборављајте,  Бог нам дарује да сваки дан можемо бити пред Њим.

Пазите, не кажем да је лоше да имамо жељу, тежњу, да стремимо нечему. Већ кажем да је лијепо да те наше тежње воде ка коначном сусрету, ка јединственом, егзистенцијалном сусрету са Христом.  И тако свака наша креативност, свако наше достигнуће чини један мали циљ који те води ка Богу. Тако се сваки циљ може охристовити. Живот задобија један правац, један ток према ономе што волимо, што заиста ишчекијемо и тако све у нашем животу постаје  ход који напредује, једна шанса сусрета. И када кажем све, подразумијевам баш све, чак и наше грешке. Шта откривају наше грешке? Промашаје у нашем ишчекивању.  Али чак и оне, грешке, јесу један пут. Када дамо и њих Господу у исповијести, када се и оне у молитви принесу Господу, чак и оне, наше грешке, стичу перспективу, могућност сусрета са Богом. И тако се све преображава, све добија други изглед у том сусрету са Богом и почиње нови живот (нпр. Разбојник на крсту, апостоли, преподобна Марија Египћанка и много људи кроз историју човјечанства до данас, непримијећених). Преображавамо се не на неки магични начин, већ од тог тренутка сусрета са Богом имамо и другачији начин погледа на живот, људе и пририду. Тај и такав начин нам даје снагу и вољу да се боримо. Тај начин је љубав према Богу која је истовремено љубав према себи, цјелокупном себи. Постајемо свјетлост у свјетлости онога што ишчекујемо да сретнемо.

Желим нам свима од Господа да наше ишчекивање буде и остане живо, зато што непрестано осветљава у нама најзначајније, а то је воља Божија. 

  Сретење 2024                                                   Н.Г.

Заборављајући прошлост, губимо садашњост

Нажалост, сада се Црква све више позива да напусти богатство нагомилано током два миленијума, из животног искуства и, на крају, од Предања зарад света који се мења. Цркву врло често оптужују за инертност, конзервативизам, неосетљивост, неспособност да чује пулс историје.

Савремени свет, васпитан на идеји технолошког напретка, у основи је оријентисан ка будућности, вектор његове перцепције је усмерен напред. Савремени човек живи у будућности, заборављајући прошлост и, као резултат, губећи садашњост. Он гради своју будућност, остављајући стварност садашњости изван прага перцепције, и стога не живи, већ само увежбава „срећну будућност“ у својој машти. Црквени традиционализам је погружен у созерцање вечности, откривено у благодатном искуству живота. Живећи и развијајући се у динамици историје, Црква је и даље усмерена ка вечности. И у том схватању и перцепцији лежи цео сукоб између традиционализма и модернизма. Овај сукоб доводи до неразумевања од стране модернисте усмереног ка будућности целокупне суштине хришћанског традиционализма, који болно сагледава све врсте иновација.

Радикални модернизам и Богом дана реалност

Зашто су за православне хришћане „традиције дубоке антике“ од толиког значаја, зашто не могу да следе пут многих верских конфесија и покушају да постану згоднији и удобнији за „прогресивно човечанство“? Зато јер је традиција  унутрашња, дубока основа хришћанства.

„Јер ја примих од Господа што вам и предадох, да Господ Исус оне ноћи кад бјеше предан, узе хљеб, “ (1. Кор. 11, 23), пише апостол Павле коринтским хришћанима, објашњавајући значење Тајне Евхаристије. Апостол „преноси“ хришћанима оно што је „од себе примио“.

Дакле, извор Црквеног Предања је Бог. Предање почиње у Господу, у дубини Тројице, и зато га Црква толико цени, не дозвољавајући радикалном модернизму да додирне Богом дату стварност. Ова богодарност је главна суштинска одлика Светог Предања. Трансцендентални, ванземаљски и стога неспознатљиви Творац, израњајући из трансценденције, сам се открива човеку, дарујући Себе сопственој творевини. У стварности Оваплоћења Бога, почиње стварност традиције, јер је то могуће само зато што се „Бог даје људима“, целом човечанству.

У сагледавању овог дара, у искуству сусрета са Господом, Црква се рађа искуством благодатног живота са Христом. Изван овог искуства, теологија и разговор о Богу су незамисливи. Учешће у овом искуству је заједништво у Предању, у коме се преноси преображај човека при сусрету са Богом, а не приче о том преображају. Стога је у православљу Предање замишљено као онтолошки чин, а не као кодификована збирка упутстава и правила. То је разлика између Светог предања, како га схватају православни, и „вербалног предања“, о коме протестантски теолози често говоре са поштовањем.

Традиција живота

Свето Предање је искуство живота, али се овај живот остварује у Цркви, која је мистичко Тело Христово. У Цркви Предање добија свој прави смисао. Искуство благодатног живота подвижника првих векова идентично је духовном искуству светих нашег времена. Тако се учење о непрестаној молитви, изражено у писмима апостола Павла (1. Сол. 5, 17), развија у списима авве Евагрија у 6. веку, где се открива као „умна молитва“, а касније налази свој израз у богословским делима светог Григорија Паламе и других исихаста. Исихастичко виђење света открива се и у животу и делима нашег светог сународника – светог Пајсија Величковског и у подвигу великих оптинских стараца – практично наших савременика. У развоју овог учења о молитви, суочавамо се са непрекидним „апостолским предањем“. Али ова традиција није интелектуална, није академска софистицираност, већ традиција живота. Ова традиција се јасно може видети и у православном иконопису. У ликовима преподобног Андреја Рубљова, најистакнутијег представника руске иконописне школе, налазимо богословске идеје хришћанских подвижника и „потрагу за лепотом“ тако својственој византијској естетици.

Предање Цркве је предање живота у Духу Светом, и стога критеријум њене истинитости постаје црквеност, схваћена као учешће у животу (пре свега литургијском) целокупног црквеног организма. Искуство Предања испуњено је искуством општења са Богом, искуством молитве и искуством Евхаристије. У Тајни Евхаристије Црква „сабира“ себе и у Литургији налази своју саборност. Без Литургије, Црква је незамислива, па се, настојећи да дотакне искуство живота, непроменљиво прожима литургијским искуством. За Светог Василија Великог „апостолско предање“ је богослужбена пракса, „светињски обред“, а за свештеномученика Иринеја Лионског - Евхаристија је мерило истинитости вере. : „Наше учење је у сагласности са Евхаристијом а Евхаристија, пак, потврђује наше учење“. Дакле, литургијско-евхаристијско предање је искуство заједнице са Богом, а евхаристијска пракса је у директној вези са именима апостола Јакова, Петра и Марка.

Све што је заиста озбиљно увек је конзервативно

Сво литургијско, као и догматско и аскетско богатство Предања, наслеђе је историје. Ово Предање, које су нам предали оци Цркве, рођено је у срцима горећим љубављу при сусрету са Богом и испуњено је највећом дубином мисли. А оно што је заиста озбиљно, увек је конзервативно. Без обзира на то како се људи мењају, жаловање жене остаје увек исто, јер у тузи жена не измишља ствари. Најконзервативнији феномен људског живота, према протојереју Александру Јелчањинову, јесте религија, „јер је она најдубљи феномен“.

Традиција је искуство живота које сведочи о његовој виталности. Када се посматра традиција као живи организам, не може бити говора ни о каквом табуу у промени облика њеног живота и проповеди. Црква, обављајући своју службу у модерно доба, није музеј старина. За православље обредни облици, ма колико били скупи, сами по себи нису вредни, али су вредни утолико што сведоче о Христу. Хришћанство је конзервативно, али црквени конзервативизам је супротан идеологији фундаментализма: „Конзервативац брани вредности.  Фундаменталиста историјске чињенице уздиже на ранг духовне непроменљивости. Конзервативац, заснован на духовно непроменљивим принципима, суди о историјској стварности“.

Традиција се сваки пут изнова рађа у људским душама, рађа се за живот. А благодатно духовно искуство не чува личне квалитете хришћанина, већ подстиче на стваралачко сагледавање традиције, састваралаштво са Богом Творцем. Са овим стваралачким поривом повезана је и богата литургијска химнографија, када „из изобиља срца говоре уста“, и велика количина аскетске литературе. Али хришћанско стваралаштво није анархични необуздани лет људске маште. Оно стиче заједницу са блаженим енергијама у искуству традиције, у границама традиције. Традиција, са границама зацртаним у догмама и доктринама, постаје поље човекове стваралачке делатности, где у стваралаштву стиче искуство живота у вечности.

То је перспектива Вечности која јасно указује на динамику традиције и њену виталност. Окренувши се ка Вечности, она у себи преображава и дивно богатство прошлости и неухватљиву садашњост, и светлошћу наде обасјава непознату будућност. У том правцу ка Вечности, не мирујући, већ динамички постојећи, традиција не пориче време, већ испуњава људску историју пулсом Вечности, док ће прогресивни модернизам, захваћен променљивошћу, на крају бити приморан да напусти историју. Зато се Црква, стваралачки доживљавајући целокупну историју човечанства, супротставља модернизму као нихилизму који води ка уништењу друштва, и чврсто стоји на принципима хришћанског традиционализма.

протојереј Андреј Николаиди

https://pravlife.org

Често разговарам са људима за које нико од вас не би посумњао или замишљао да су људи који сумњају у своју веру. А ипак, управо људи са најдубљим сумњама и упитима су људи са којима успевам да се разумем више од било кога другог. Они разумеју. Они разумеју јер су трагачи. Црквени људи су ретко трагаоци — осим у ретким приликама када су ушли кроз црквена врата као трагаоци.У већини случајева људи само желе једноставне ствари које су саме по себи разумљиве.

Шта каже текст Јеванђеља? У Јерусалиму беше бања Витезда у којој лежаше велико мноштво болесника, слепих, хромих, сухих, који чекаху да се вода заталаса, јер који би први ушао пошто се узбурка вода, оздравио би, ма од какве болести боловао.Човек из параболе о раслабљеном који беше тридесет и осам година болестан пожали се Господу: Тридесет осам година лежања и нема човека да ме спусти у бању када се узбурка вода да оздравим.

Имаш ли појма колико је страшно када нико не жели да ти помогне? Можеш ли на тренутак да замислиш каква је то страшна ствар? Обично се фокусирамо само на трагични аспект – када паралитичар каже: „Немам човека“. Али, да ли је могуће да је и сам овај човек, којег нико није хтео да гурне у воду, неизмерно мрзео све око себе? Није ли врло могуће да се он лично побринуо да никога нема у његовој близини? Другим речима, парабола може да описује особу која, упркос својој слабости, уопште није „омекшала“. Тридесет осам година на истом месту, а није стекао ниједног пријатеља? Седети на истом месту толике године а да са неким не поделиш своју патњу, не покажеш саосећање према свима онима који су били поред тебе и који су патили као и ти.

Да си нашао пријатеља, зар те он не би гурнуо у воду, зар не би чекао сатима, данима да се вода узбурка? Другим речима, да ли је парализа – болест овог човека – могла бити и парализа душе, а не само парализа тела? Можда размишљам у овом правцу због своје личности и склоности да мало више посматрам ствари са друге стране због претходног искуства у психологији. Али поента је да агресија није једнострана. Знате, показивање равнодушности према другој особи је облик агресије. Његово окружење показује агресију према њему тако што га не ставља у воду. Та врста агресивности ретко је једнострана. Обично су потребна два пола да би постојала као таква. И на први поглед, сасвим је могуће да је други пол постојао у овом случају – и да је у ствари био опаснији од та два пола, односно да је парализован човек настојао да остане потпуно изолован, а исто тако није имао љубав према другима.

Наша усамљеност није само због зла у другима. Наша усамљеност је често последица чињенице да ми сами немамо жељу да се зближимо са другима. Рећи да друга особа није мој ближњи и да не жели да ми помогне је полуистина. Друга половина истине је да ја не желим да помогнем, учиним је својим ближњим, да је утешим. А ово је још трагичније.

Овај човек сам себи наноси казну – казну сопствене усамљености. Он сам себе кажњава због сопствене суровости. Тридесет осам година, и није био у стању да створи ниједног пријатеља који би осетио емпатију за његову тугу... То је застрашујућа неспособност — она која се граничи са духовном немоћи. Зашто? Јер кад сам срећан, лако ми је и не требају ми пријатељи. Када сам несрећан, требају ми пријатељи. А шта ради Христос? Појави се и не гура у воду, већ му каже: „Устани, узми одар свој и ходи“. Као да му каже: „Прошла ти је казна, иди и размисли о овим стварима код куће“. Парализовани човек Га није молио ни на који начин, зато што није научио да тражи јер ни он сам није давао. Он није познавао ову врсту емотивности и међуодноса.

Један подвижник је замолио свог анђела чувара да му објасни шта су „рај“ и „пакао“. Био је веома радознао да сазна ово. Тако га је анђео „пренео” у веома велику дворану. Сада само замислите ову салу са огромним столом у њој – толико масивном да је скоро величине сале. На средини стола је посуђе, а свака особа која је седела за столом имала је огромну кашику која је достизала рецимо петнаест, или можда двадесет метара. Сваки од њих је посегнуо за храном на средини стола и сви су били узнемирени, посвађани једни са другима и на крају су умрли од глади. Сви су успели да зграбе нешто од хране, али када су покушали да повуку пуну кашику према себи, храна је била разбацана по зиду и нико није могао да једе. Замислите храну на столу која испарава од своје топлоте, изврсни мирише, и сви посежу за њом, али им кашике остају празне, и на крају сви почну да се свађају, псују и вичу једни на друге.

Зато је анђео рекао подвижнику: „Ово је пакао. Дозволите ми да вам сада покажем рај."

Ушли су у другу просторију, идентичну првој, са истим столом, а људи око њега држе исте дугачке кашике. На средини стола је било исто јело, а ипак су сви били савршено срећни - сви су певали и смејали се.

„Шта се овде дешава?“ упита подвижник анђела.
- Ово овде је рај, он је одговорио.
„А како се разликује од пакла?
- Овде су научили да се хране.

о. Николај Лудовикос

https://zadrugata.com