Током прва четири дана Великог и часног поста на повечерју чита се велики покајни Канон Светог Андреја Критског. Свети Андреј, епископ критски, беше рођен нем и до седме године није говорио. Када су га родитељи однели у храм и тамо причестили он је проговорио. У четрнаестој години отишао је у манастир Светог Саве Освећеног и показао се изврсним монахом. Учествовао је на шестом Васељенском сабору. Написао је доста поучних књига, песама, канона.. од којих му је овај који читамо у време Великог поста далеко најпознатији. Његов биограф каже: „Гледајући му лице, слушајући медоточне речи, свак се наслађиваше и порављаше”. У овом канону све су песме покајног карактера са речима које упућују на пут покајања и спасења.

Ево само неких за пример: „Од куда ћу почети са оплакивањем дела мога грешног живота, шта ли ћу узети као почетак садашњем ридању, Христе? Но ти као милостив даруј ми опроштај грехова. Похитај жалосна душо, заједно са телом твојим, исповеди се Творцу свих, окани се досадашњег безумља и принеси Богу сузе покајања. Из раја Адам беше протеран, јер не одржа Твоју једину заповест Господе. И ја страдам што увек одбацујем спасоносне речи”. После сваког тропара пева се „Помилуј ме Боже, помлиуј ме”.

Канон Светог Андреја Критског, након читања у првој седмици Часног поста, чита се и у петој седмици поста, када се у четвртак на јутрењу поново чита цијели Канон. Назива се Велики, како због мноштва мисли и сјећања који су у њему садржане, тако и по броју тропара којих има око 250 (у обичним канонима их има око 30).

Ради читања у првој недјељи поста канон је подијељен на четири дијела, по броју дана. У сриједу и четвртак Великом канону се додаје неколико тропара у част преподобне Марије Египћанке (+522), која је од дубоког духовног пада дошла до узвишене благочестивости.

Ова служба има, такође, изразито саборни карактер јер наше лично покајање и молитва Богу узрастају у заједничку покајну молитву, прожимајући се са молитвама свих оних са којима смо се, током прашчалног вечерњег, измирили и опростили.

Велики канон се завршава тропарима у част свог творца – Светог Андреја Критског.

Преподобни оче Андреја, моли Бога за нас!

Часни и најблаженији Оче Андреје, критски пастиру, немој престати да се молиш за оне који те славе, да би смо се ми, који истински поштујемо твоју успомену, избавили гњева, патњи, пропасти и безбројних сагрешења. (из Великог покајног канона Светог Андреја Критског.)

Преподобна Мати Марија, моли Бога за нас!

Преподобна Мати умилостиви Творца према нама који те хвалимо, да би се избавили злостављања и мучења оних који нас около нападају и ослободи се искушења; непрестано величамо Господа који Те је прославио.

ПОНЕДЕЉАК

Песма прва

Ирмос, глас 6 – Помоћник и заштитник у спасењу беше ми Бог мој, кога ћу прославити; Бог оца мога кога ћу узносити, јер се славно прослави.
Помилуј ме, Боже, помилуј ме (oвај припев пева се испред сваког тропара пред којим нема другог припева и метанише се).

Откуда ћу почети са оплакивањем дела мога грешног живота, што ли ћу узети као почетак садашњем ридању, Христе? Но ти као милостив даруј ми опроштај грехова.

Похитај, жалосна душо, заједно са телом твојим, исповеди се Творцу свих, окани се досадашњег безумља и принеси Богу сузе покајања.

Подржавајући преступ прво- створеног Адама, сагледах себе одбачену од Бога и вечнога царства и сладости због мојих грехова.

Тешко мени, несрећна душо, што си се угледала на Еву; видела си зло и тешко се израњавала, дотакла си се дрвета и без страха окусила си забрањено јело.

Место телесне Еве, беше ми у мислима Ева, у телу страсна помисао беше ми слатка, али увек пијући горки напитак.

Из Едема Адам беше праведно изгнан, јер не одржа Твоју једину заповест, Спаситељу. И ја страдам што увек одбацујем спасоносне речи.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – превечна Тројице, којој се као једној клањамо, узми од мене тешко бреме грехова и као милостива дај ми сузе смирења.

Богородичан – Сада и свагда и у све векове. Амин – Богородице, надо и заштитнице оних који ти певају, узми од мене тешко бреме грехова и као чиста Владичица прими мене који се кајем.

Песма друга

Ирмос глас 6 – Чуј ме небо, ја вапијем и певам Христу, који је примијо тело од Дјеве.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Чуј ме небо, ја вапијем; почуј земљо мене покајника који певам Богу.

Погледај ме Боже, Спаси- тељу мој, Твојим милостивим оком и прими моју топлу исповест.

Сагреших више од свих људи, Теби сагреших; но као Бог смилуј се, Спаситељу, на Твоје створење.

Примивши ругобу мојих страсти, лакомим стремљењима уништих лепоту ума.

Милосрдни Господе, бура зла ме окружује; зато и мени као Петру пружи руку.

Упрљах хаљину мога тела и укаљах, Спаситељу, своју слику и прилику.

Замрачих душевну лепоту сластима страсти, и сав ум у прах претворих.

Подерах сада моју прљаву хаљину коју ми изатка Живо- тодавац у почетку, и због тога лежим наг.

Обукох се у подерану хаљину коју ми изатка змија својим саветом, и ево, стидим се. И ја проливам сузе грешнице; очисти ме, Спаситељу, милосрђем Твојим.

Погледах на лепоту дрвета и умом се преварих, зато лежим наг и стид ме је.
На леђима мојим делаху сви зачетници страсти, преносећи на мене њихова безакоња.

Троичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу -Тебе једнога у три лица, Бога свих, певам Оца и Сина и Светога Духа.

Богородичан – и сада и свагда и у све векове. Амин – Пресвета Богородице Дјево, једина свеславна, приљежно моли да се спасемо.

Песма трећа

Ирмос, глас 6 – На чврстом камену Твојих заповести утврди, Христе, мој разум.
Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Некада се изли од Господа огањ и спали содомску земљу.

На гори се спасавај, душо, као што Лот побеже у Сигор.

Бежи од пожара, о душо, бежи од Содомске ватре, бежи од погубног божанског пламена.

Сагреших Теби, сагреших више од свих, но немој ме презрети, Спаситељу.

Ти си добри пастир, потражи мене јагње, и немој ме заблуделог презрети.

Ти си, слатки Исусе, творац мој, и Тобом ћу се оправдати.

Исповедам ти се, Спаситељу, згреших, згреших Ти, и као милостив олакшај ми и опрости.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – О Боже, Тројице јединице, спаси нас од преваре, искушења и напасти.

Богородичан – Сада и свагда и у све векове. Амин – радуј се утробо која си примила Бога у себе, радуј се престоле Господњи, радуј се Мати нашега живота.

Песма четврта

Ирмос, глас 6 – Када чу пророк за твој долазак, Господе, како ћеш се од Дјеве родити и јавити се људима, уплаши се и рече: чух глас твој и предадох се. Слава твојој сили, Господе. Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Немој презрети дела твоја, праведни Господе, нити оставити створење Твоје, иако ја једини сагреших као човек више од сваког човека; а ти си човекољубац, који као Господ свих имаш власт опраштати грехе.

Приближава се, душо крај, приближава се, а ти не радиш нити се припремаш; време се скраћује. Устани, судија је близу пред вратима; време живота тече као сан и као цвет, па зашто се узалуд узнемиравамо.

Прени се, о душо моја, размишљај о делима твојим која си учинила, и износи ова пред лице твоје и пусти капљу суза твојих, па реци са смелошћу твоја дела и помисли Христу, и оправдај се.

Не беше у животу тренутака без греха, нема ни дела ни злобе које ја, Спаситељу, не учиних и не сагреших умом и речима, и жељом, и нерадом, и мислима и делима, као нико никада.

Због дела ја јадан бих осуђен и укорен од своје савести, од које у свету ништа није сакривено. Судијо, избавитељу мој, који све знаш, поштеди и избави и спаси слугу твог.

Лествица коју некада виде велики међу патријарсима,путоказ је делотворног успона и разумног узношења; ако хоћеш, душо моја, да делима и разумом и просуђивањем поживиш, освести се.

Жегу дневну претрпе патријарх због оскудице, и ноћу студ поднесе, чинећи сваког дана напоре: чувајући стадо, трудећи се и радећи само да две жене здружи.

Схвати моје две жене, гледајући богатство и разум; код Лије богатство – много деце, код Рахље разум – много труда. Дакле осим дела неће те, душо, спасти ни богатство ни пријатељство.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – Тебе, једног тројчаног Бога, нераздељног природом, несливеног лицима, славим као једног цара на престолу и узносим ти велику песму, троструко на небесима певану.

Богородичан – Сада и свагда и у све векове. Амин – И рађаш и девујеш и у оба случаја природом остајеш девојка. Онај који се родио (од тебе) обнавља, закон природе, а утроба рађа и остаје као да није родила. Бог где хоће побеђује природни поредак јер чини све што хоће.

Песма пета

Ирмос, глас 6 – Човекољупче, мене који раним после нођи и молим Те, просвети и упути на заповести Твоје и научи ме, Спаситељу, да извршавам вољу твоју.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Непрестано проводим свој живот у ноћи, ноћи греха, јер је у мени тама и дубока магла; Спаситељу, учини ме сином дана.

Подражавајући Рувима, ја јадан учини безакони и законо- преступни савет против Бога вишњега, оскрнавих постељу моју, као он очеву.

Исповедам се теби, Христе царе; сагреших, сагреших као раније браћа Јосифова, која су продала плод чистоте и невиности. Од сродника праведна душа си свезана и продана у ропство у лику Господњем; а ти, душо, сва си се продала својим злим делима.

Праведног и умног Јосифа подражавај, јадна и неискусна душо, и немој се окаљати неразумним стремљеима, чинећи безакоња.

Ако и у јами поживе некада Јосиф, али то беше слика погребна и васкрсење твога, Владико Господе; а шта ћу ја тако нешто теби принети.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – Славим Тебе, Тројице, једнога Бога: свет си, свет си, свет си Оче, Сине и Душе, јединице по суштини, којој се свагда клањамо.

Богородичан – и сада и свагда и у све векове. Амин -У Теби, вјечна Мати Дјево, обуче се у моју природу Бог, који је створио векове и у себи сјединио човечанску природу.

Песма шеста

Ирмос, глас 6 – Свим срцем својим завапих из подземног пакла милостивом Богу, и из погибли изведе живот мој.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Са дубоким уздахом искрено ти приносим, Спаситељу, сузе мојих очију и из срца вапијем: Боже, згреших ти, очисти ме.

Удаљила си се, душо, од Господа твога као Датан и Авирон; но освести се и завапи из преисподњег ада, да те погубна земља не покрије.

Разбеснела си се, душо, као јуница и тиме постала слична Јефрему; зато као срна сачувај од замке живот, оснаживши разум молитвом и опрезношћу.

Нека нас, душо, Мојсијева рука увери како Бог може губаво тело убелити и очистити; зато не очајавај пред самим собом ако си и губава.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – Истинита сам неразделна Тројица, раздељена лицима и јединица сам природом сједињења, говори Отац и Син и Божански Дух.

Богородичан – и сада и свагда и у све векове. Амин – Твоја утроба роди нам Бога сличан нама; Њега као Творца свих моли Богородице да се Твојим молитвама оправдамо.

Кондак, глас 6 – Душо моја, душо моја, устани, што спаваш; крај се приближава и ти ћеш се узнемирити; прени се, дакле, да те поштеди Христос Бог који је свуда и све испуњава.

Песма седма

Ирмос, глас 6 – Сагреши- смо, чинисмо безакоње и неправду пред Тобом, јер нити држисмо нити чинисмо како си нам заповедио, Боже отаца наших; али немој нас заувек оставити.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Сагреших, чиних безакоње и одбацих твоје заповести, јер се у гресима родих и ударцима зададох ране себи; но као милостив помилуј ме, Боже отаца наших.

Теби, судији моме, испо- ведих тајне срца мога; погледај на моју смерност, погледај на муку моју, притеци ми сада у помоћ на суду моме, и као милостив помилуј ме, Боже отаца наших.

Када Саул некада изгуби магарца очевог, изненада прими вест о царству. Зато пази, душо, и не заборављај себе и не пожели животињске страсти место царства Христова.

Давид богоотац сагреши двоструко јер стрелом прељубе беше устрељен и копљем заробљен, што беше казна за убиство; па и ти, душо моја сама болујеш од најтежих дела самовољних страсти.

Давид некада, пак, здружи безакоње безакоњу, а убиству прељубу додаде, али учини двоструко покајање. А ти, сама душо, колико си учинила тешка зла дела, ниси се покајала пред Богом.

Написавши на икони песму којом изобличује своја дела која је учинио, Давид се преобрази и закликта: помилуј ме и сам ме очисти, јер Теби, једном Богу више од свих сагреших.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – Истинита нераздељна Тројце, једносушна и једно биће, светлости и светлост и свети, три у једном светом опева се Бог Тројица; но, душо, опевај, прослави Бога који је живот свих.

Богородичан – и сада и свагда и у све векове. Амин – Певамо, Ти, славимо Те, клањамо Ти се Богомати, јер си родила једнога од нераздељиве Тројице, Христа Бога и нама на земљи отворила си небеса.

Песма осма

Ирмос, глас 6 – Ономе кога славе небеске војске и пред ким дрхте Херувими и Серафими, нека певају и нека га славе сва створења, све што дише, и узноси га у све векове.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Помилуј, Спаситељу, мене који сам згрешио, покрени ум мој на покајање, прими мене кји се кајем и смилуј се на мене који вапијем: згреших Ти, спаси ме; учиних безакоње, помилуј ме.

Колима добродатељи пророк Илија се узнео на небо и летео је високо изнад земље; зато и ти, душо моја, помишљај на улазак на небо.

Јорданов ток са обе стране заустави Јелисеј Илијиним плаштом; а ти, о душо моја, због неуздржања ниси окусила од ове благодати.

Соманитида негда угости праведника са добрим располо- жењем срца; а ти, о душо, ниси увела у дом ни старца, ни путника, зато ћеш бити избачена из небеског двора, и ридаћеш.

Подржавала си увек нечисти разум Гијезија, чије се среброљубље показа у старости; бежи, јадна душо, од пакленог огња, одступајући од твојих зала.

Тројчани – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – беспочетии Оче, са њим беспочетни Сине, добри и истинити утешитељу Душе, родитељу Речи Божије, Речи беспочетног Оца, живи и творачки Душе, јединице Тројце, помилуј ме.

Богородичан – и сада и свагда и у све векове. Амин – Као од пурпурне материје изатка се тело у утроби Твојој, пречиста, духовна скерлетна Емануилова; зато Тебе, истиниту Богородицу, поштујемо.

Песма девета

Ирмос, глас 6 -Недостижно је безсемено зачеће Сина, светог плода Матере Дјеве, јер Божије роћење мења закон природе; зато је као богоневесну Мајку сви славимо.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Ум се израњави, тело се оболести, дух онемогући, говор изнеможе, живот се умртви, крај је на вратима; шта ћеш учинити, моја јадн душо, кад дође судија да испитује твоја јадна дела.

Показах ти, душо, Мојсијево стварање света и од њега све заветно писање, јављајуђи ти шта је праведно. Али ти си, о душо, подражавала друго а не прво, зато си Богу згрешила.

Закон изнеможе, јеванђеље се занемари, а цело Свето писмо беше ти сувишно; пророци онемоћаше и свака праведна реч; ране твоје, о душо, умножише се, јер немаш лекара да те излечи.

Упућујем те душо на вест новога писма, које ће те повести смерности; дакле праведне подражавај а од грешника се склањај и умилостиви Христа молитвом, постом, чистотом и побожношпћу.

Христос је постао човек и призвао на покајање разбојнике и грешнике; душо, покај се и отвориће ти се двери царства Божијег, које покајани фарисеји и цареници и прељубници преотимају.

Показујући пример свога снисхођења, Христос постаде човек, и телом ми се придружи и сва хтења људске природе изврши, осим греха, за углед теби, о душо. Христос спасе мудраце, дозва пастире, многу децу показа мученицима, старце и старе удовице прослави, којима ниси следила, душо, ни делима ни животом, зато тешко теби кад ти се буде судило.

Постивши четрдесет дана у пустињи, Господ на крају огладне, показујући оно што је човечанско. Душо, немој се олењити, него ако ти се придружи непријатељ (ђаво) молитвом и постом одбаци га од ногу твојих.

Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – Оца прослављамо, Сина узносимо, Божанском Духу истинском се поклањамо – Тројци нераздељној, јединици по природи, као Светлости и светлостима и Животу и животима, Животворцу и Просветитељу свих крајева света.

Богородичан – И сада и свагда и у све векове. Амин – Пречиста Богомати, чувајући Твој град, он Тобом верно царује и Тобом се утврђује и Тобом побеђује свако искушење, и заробљене непријатеље држи у послушности.

Преподобни Оче Андреја моли Бога за нас. – Часни и најблаженији Оче Андреја, критски пастиру, немој престати да се молиш за оне који те славе да би смо се ми, који истински поштујемо твоју успомену, избавили гњева, патњи, пропасти и безбројних сагрешења.

Ирмос, глас 6 -Недостижно је безсемено зачеће Сина, светог плода Матере Дјеве, јер Божије роћење мења закон природе; зато је као богоневесну Мајку сви славимо.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Извор: СПЦ

У недељу праштања, после вечерње службе и опроштајног обреда, читајући молитве пред Велики пост, свештенство и верници моле једни друге за опроштај.

Истовремено, хорски се певају великопосне песме, али се између њих убацују и васкршња дела. Зашто? Да подсетимо људе пре овог дугог и тешког периода поста на Свету Педесетницу за шта постимо. После тог погреба са Христом следи радост васкрсења са Њим. И то, како је писао Борис Пастернак: смрт се може победити силом Васкрсења!

А пред Велики пост, на основу црквеног Предања и светоотачких списа, хтео бих да се мало утешим слаткoм, попут мајског меда, успоменом на Васкрс и на онога коме се Господ први јавио после Свога Васкрсења.

Tо је, наравно, била Пресвета Богородица.

Да је то заиста тако, забележено је у једној од васкршњих химни:

Анђео је благодатно ускликнуо: Пречиста Дјево, радуј се! И опет кажем, радуј се! Син Твој васкрсе три дана из гроба и васкрсе мртве, људи, радујте се!
Сијај, заблистај, Нови Јерусалиме, јер је на теби слава Господња. Радуј се сада и радуј се на Сиону, а Ти, Пречиста, радуј се, Богородице, васкрсавању Рождества Твога.

То јест, после Васкрсења Христовог, свети Анђео се посебно јавио Пресветој Богородици и објавио Пречистој да је Њен божански Син васкрсао из мртвих.

О чињеници да се Васкрсли Господ јавио пред Својом Мајком има много помињања како у Светом Предању, тако и у списима Светих Отаца.

На пример, ово је врло јасно и веома експресивно речено у 18. беседи светог Григорија Паламе: „Дакле, благовест о Васкрсењу Господњем прва од људи примила је од Господа Богородица, што је било прикладно и оправдано. Она Га је пре свих видела Васкрслога, и насладила се Његовим божанским речима. Она не само да Га је очима видела и чула сопственим ушима, него се прва и једина привила уз Његове пречисте ноге, иако еванђелисти то не саопштавају отворено, јер не желе да Мајку наведу као сведока, како невернима не би дали повода за подозрење (у Васкрсење Господње).“

Што се тиче чињенице да је Богородица ухватила ноге Спаситеља, то се очигледно односи на последњу, 28. главу Јеванђеља по Матеју. Наиме, њени стихови: „А пошто мину субота, на освитку првог дана недјеље, дођоше Марија Магдалина и друга Марија да осмотре гроб.“ (Матеј 28:1). И већ јављање Васкрслог Христа: „А кад иђаху да јаве ученицима његовим, и гле, срете их Исус говорећи: Радујте се! А оне приступивши, ухватише се за ноге његове и поклонише му се. Тада им рече Исус: Не бојте се, идите те јавите браћи мојој нека иду у Галилеју, и тамо ће ме видјети“ (Матеј 28:9, 10).

Овде постоји тако суптилна теолошка поента, на коју у свом есеју „Јављање Васкрслог Господа Богородици“ скреће пажњу чувени литургичар Кипријан (Керн): „Уопште, он (Св. Григорије Палама) жели да нађе излаз у својеврсном објашњењу које има свој рецепт и у литератури и у литургијском искуству васкрсења, наиме, да се Христос најпре јавио не Марији Магдалени, него Својој Пречистој Мајци.

Односно, ово се односи на први стих 28. поглавља Јеванђеља по Матеју. Свети Григорије подразумева да је друга Марија Пресвета Богородица. А долазак на гроб обе Марије - Пресвете Богородице и Свете Марије Магдалине - десио се у различито време. Јеванђелист је њихове доласке сажео у својој светој приповести. Дјеву Марију, како пише свети Григорије, јеванђелист не персонификује „због неспремности да приведе Мајку у сведочанство, да не би дао повод за сумњу неверним (у Васкрсење Господње)“.

И, наравно, логично је, како пише свети Григорије, „што приличи и што је поштено“, Васкрсли Божански Син се прво јавио Мајци Своје да би је утешио и истовремено истакао Њено најважније место међу људима у спасењу рода људског . Ово је и утеха и прослављање Пресвете Богородице. 

О јављању Васкрслог Христа Дјеви Марији пишу и други свети оци. На пример, свети Јефрем Сирин: „Као што се ни први знак (тј. чудо у Кани) није десио без Ње, тако ни првина гроба (тј. Христов излазак из гроба) није остала без Ње."

О томе, благодаћу Духа Светога, спајајући старозаветну и новозаветну историју, говори свети Јован Златоуст: „... зато је хтео да обрадује жене, јер овај пол беше у тузи и прима ову прву радост. .” Кроз Еву је туговао и у грех пао род људски, а преко Пресвете Богородице и жена Мироносица, обрадова се и утеши вешћу о Васкрсењу Христовом род људски.

Архимандрит Кипријан (Керн) даје у свом поменутом делу занимљиву анализу дела светог Георгија Никомидијског: „Ђорђе Никомедијски († 860.) заузима сасвим посебно место у низу патристичких тумачења последњих поглавља св. четири јеванђеља. Поседује два разговора - 8. „О Пресветој Марији која стоји пред крстом“ и 9. „О Пресветој Марији која стоји на гробу“. У овим беседама се враћа на мисао св. Јефрема Сирина да се Спаситељ прво јавио својој Мајци, а не Марији Магдалини. Она која је несвесно родила Христа и удостојила се анђелског поздрава, требало је да прва прими васељенску радост. Она сама је непомично присутна код ковчега и стрпљиво чека. За време земљотреса, силаска анђела, откотрљања камена, приликом падања стражара, њиховог буђења и бекства у град, Она је била присутна сама, стрпљиво будна, а кад су остале Мироносице виделе, камен се већ откотрљао и анђео је седео на њему, и оне нису знале како се све то догодило. Само је Богородица видела земљотрес, „који је од памтивека будио мртве и успавао будну стражу“. Оној, којој је поверена тајна икономије, указано је само чудо васкрсења. Не апостолима и не мироносицама, већ Њој, која је превазилазила анђелско и духовно. Она је била директно обасјана светлошћу васкрсења, а Мироносице кроз анђела“.

Одавде долази занимљив закључак да је светоотачка литература из Светог предања сачувала предање да је Пресвета Богородица, након што је тело Христово положено у гроб, пећина запечаћена каменом, и постављен стражар, била неодвојиво ту. И зато је она видела оне прве догађаје који су пратили Васкрсење Христово: светлост, земљотрес, појаву анђела, откотрљање камена и бекство страже.

Васкрсли Господ се јавио прво управо Њој – Оној Која је, више од свих људи, служила највећем узроку оваплоћења.

Нека нас Свемилостиви Господ, молитвама Пресвете Богородице, проведе кроз Велики пост и омогући да у радости и чистоти дочекамо Светло Васкрсење Христово!

Пресвета Богородице, спаси нас!

протојереј Андреј Чиженко

https://pravlife.org/ru

Јелисавета (Сенчукова): Оче Вјачеславе, хајде да прво дефинишемо појам – шта је прихватање и шта је с њим погрешно у хришћанству?
Протојереј Вјачеслав Рубски: Од детињства мајка треба да пружи детету безусловну позитивну пажњу, која се потом развија у безусловно позитивно прихватање. Али најчешће мајка и отац обезбеђују детету условно позитивно прихватање. Кажу: „Ако се будеш добро понашао, волећемо те." Дете сваку конвенцију доживљава као норму, а када му се то каже, оно, донекле, остаје без љубави као такве – постоје само услови.
У принципу, хришћанство се увек заснивало на условном прихватању – Бог те воли ако се понашаш исправно. Свети Оци и Свето Писмо то наглашавају милион хиљада пута.
Хиљаде цитата светих отаца и Светог писма нам поручују како нас Бог баш и не воли много, јер ако дођемо на свадбу у погрешној одећи, бићемо избачени напоље ; ако се покаже да нисмо мудре девице, бићемо избачени ; ако ближњему нисмо исказали дужну наклоност, бићемо избачени. То је исто што и љубав родитеља према детету које ће бити избачено из куће ако не добије петицу у школи или не освоји 100 поена на испиту.
Елизавета (Сенчукова):  Да ли у хришћанству постоји љубав са прихватањем или условљена љубав ? У Светом писму, искрено говорећи, о томе нема сумње, јер знамо да Господ шаље сунце и кишу на зле и на добре. У том смислу, Његова љубав је безусловна — брижна љубав. Пожртвована љубав је такође безусловна, јер је Христос дошао да умре за свакога и за сваког је васкрсао.
С друге стране, сасвим исправно кажете да ако се понашате лоше, Господ вас неће примити у друштво других добрих људи који ће се са Њим радовати „у будућности“. Ако дођете у невенчаној одећи, изађите. Ако оклевате, да додате уље, у потрази за ноћним супермаркетом на Блиском истоку, такође ћете бити протерани.
Вреди размислити о томе да ли је безусловна љубав о којој сањамо заиста тако безусловна. Колико је ово истина? Чини ми се да је то нека вештачка појава.
Рецимо да дете уради нешто лоше, родитељи то знају. Када га прихвате својом безусловном љубављу, да ли то значи да су прихватили и његов лош чин? Добро, рецимо да је то било лоше дело - испала ти је ваза. У реду је, није намерно. Или, рецимо, у налету љубоморе ударио је млађег брата или сестру – овде ће родитељ тражити неко објашњење, загрлити га, разговарати (мислим, добар родитељ), објаснити да нема разлога за љубомору.
Али ако дете, рецимо, задави маче или намерно повреди брата или сестру зато што је заинтересовано да ово гледа, оно има садистичке склоности. Када родитељ прихвати своје дете, да ли прихвата ово о њему?
Чини ми се да када говоримо о прихватању не узимамо у обзир појаве које су повезане са злом вољом. Да, зла воља је искривљена, али је и даље воља.Мислим да Господ воли без обзира какви смо, он свакако воли, али не прихвата све о нама.
Протојереј Вјачеслав Рубски: Ово је иначе, врло честа замерка безусловном прихватању: да нормалан родитељ, баш зато што воли свог сина, не може да прихвати апсолутно све о њему. Ако дете почне да једе штетне таблете или да ради нешто страшно, родитељ то мора спречити.
Овде се сусрећемо са још једним проблемом у хришћанству – ми заправо не знамо у којој мери Бог треба да уђе у овај свет и да решава ствари овде. Брод тоне, авион са 200 путника пао - да ли Бог треба да интервенише?
Идентификовали сте проблем – да, Бог нас доживљава на исти начин, као у 5. поглављу Јеванђеља по Матеју – Он излива кишу на праведне и неправедне. Али с друге стране, очекујемо да Он неће прихватити одређени део нас.
Најзанимљивије је то што хришћанство данас није у стању да квалитативно одговори на ове проблеме. Мислим, на основу православног учења. Да, Бог не би требало да прихвати неке поступке. Многи то виде, и то с правом, као извесну девалвацију хришћанства.
Безусловно прихватање је метафизички захтев човека, он то никада није видео, не постоји у нашем свету. У друштву нас перципирају проценом друштвеног статуса, интелектуалних способности и нечег другог.
Понекад се у породицама примећује безусловно прихватање - мајка ће прихватити свог сина, чак и ако је серијски убица, ипак ће га загрлити и рећи: „Феђа, зашто то радиш? Волим те свеједно". Али захтев за безусловно прихватање није везан за то да ли тако нешто постоји или не. Дакле, по мом мишљењу, ово је чисто метафизички захтев који се овде не може задовољити. Пажљивији умови, попут вас, кажу: ово је фантазмагорична конструкција, она не постоји. Наивнији људи кажу: „Постоји“.
И то не треба квалитативно вербализовати – не можемо имати теорију о нечему што се никада није догодило. Таква теорија може бити посебна: Феђина мајка прихвата Феђу, упркос чињеници да је он серијски убица; или Васјина мајка прихвата Васју, упркос чињеници да он дави мачке. То су чињенице, али општа теорија се не може формулисати.
Ако кажемо, као што сте сугерисали, да Бог не прихвата нешто у нама, ја ћу одговорити: „То је немогуће. Како то мислите Он не прихвата? Шта Он тачно ради? Он ништа не ради. Оно што Он прихвата, а шта не прихвата су све наше пројекције. Уместо тога, ми не прихватамо [неке поступке, понашање себе или друге особе] и  пројектујемо то на Њега.
Дакле, све наше теорије су безвредне. Хришћанство које је веровало у свој интелект, постало је збуњено око свог учења. Данас су то искористили најједноставнији, могло би се рећи, јефтини психолошки концепти, који нису толико дубоки. Питање разматрамо у смислу универзалне истине: да ли Бог уопште прихвата или не прихвата све безусловно? По мом мишљењу, овде не можемо ништа да смислимо.
Елизавета (Сенчукова): Хришћанство је и даље дубоко персоналистичко, фокусирано на појединца. Чак и када читамо универзални текст који је упућен свима, схватамо да Бог заиста свакој особи прича своју причу, са сваком особом Он има индивидуални однос. Можемо, а свети оци су то већ урадили, само да пронађемо неке трендове. И онда те тенденције пре или касније упадају у апофатику, односно негативну теологију, јер шта год да кажемо о Богу, све ће бити погрешно, све ће бити нетачно.
Приступ кенотичке теологије – Бог се самоунижава. У Христу видимо самопонижење до смрти – самопожртвовање. Оче Вјачеславе, дали сте тако интересантан пример да су чак и изванредни психолози имали сукобе у породици - син заправо није имао срећно детињство и сходно томе се заправо формирала мржња према његовом оцу.
Чини ми се да када Бог нешто не прихвата у нама, Он води рачуна о томе да ћемо Га мрзети због тога. Можда ће некоме ова моја помисао деловати богохулно, али ја не мислим тако. Када Бог каже: „Не прихватам те“, Он добро зна да ће човек рећи: „Знаш ли ти какав си ми отац после овога?“
И чини ми се да је то Његово свесно самоунижавање да би нас усмерио ка успеху – ка превазилажењу греха.
Можда ово звучи мало дивље, не ортодоксно, али за себе лично не могу другачије да објасним како нас Бог воли, а притом нас наши греси бескрајно удаљују од Њега. Чини ми се да сваки човек има тренутак борбе са Богом, такво семе Израела је унутра и „нећу те пустити док ме не благословиш“.
Ово одбацивање има и метафизичку димензију. Он нас посебно не прихвата да бисмо се у неком тренутку, одгурујући се од Њега, можда чак и борећи се са Богом, покајали. И ово покајање није само жаљење, већ и начин да би смо се преобликовали. Ово је метаноја, промена мишљења.
Протојереј Вјачеслав Рубски: Овде је немогуће не подржати вас. Заједништво са Богом не треба да буде просто обожавање, прихватање свега што нам Бог даје. Можда смо огорчени неким Његовим поступцима, имамо право да не прихватимо неке Његове цитате, неке изјаве. У овом дијалогу прихватања и неприхватања, у овом тешком дијалогу човека и Бога, сам овај дијалог је вредност.
Човек који почини злочин често има осуду у себи, и није му додатно потребан Бог да га осуди. Људи васпитани на условном прихватању цео свој живот подређују одређеним психолошким моделима.
Јелисавета (Сенчукова): Кроз приступ условне и безусловне љубави родитеља, занимљиво је анализирати параболу о изгубљеном сину. Као што се сећамо, старији брат је био веома узнемирен јер је очеву љубав доживљавао као условну: Толико сам те служио, чинило се да си ми био задовољан, али ми ниси ништа дао, а њега си прихватио. У исто време, расипни син је у почетку изгледао као да стоји у истој позицији – узео је оно што му је припадало. Када је отишао [код оца], био је у пуном поверењу да га сада чека то исто условно прихватање, да ће га отац казнити. Можда вас неће ни казнити, али у сваком случају морате тражити опроштај. И одједном се испоставља да је прихватање оца безусловно.
Овде подржавам тачку гледишта да је прихватање помало вештачки појам. Чињеница је да је у крајњој линији, за идеалног родитеља (а, како ми то разумемо, постоји само један идеалан родитељ – Бог), условно и безусловно прихватање су једно те исто. Јасно је да то није православно, ово је помало апсурдан приступ решавању овог проблема, али чини ми се да у хришћанству постоји интуиција апсурда. Штавише, то је управо случај у историјском хришћанству – отуда свеци и јуродиви који се понекад понашају отворено грешно, да тако кажемо. Они чине оно што је грешно за обичног човека: грде их лошим речима, бацају камење и грудве земље.
Протојереј Вјачеслав Рубски: Да, подржавам вас у томе да традиција апсурда припада историјском хришћанству. Али као одговор на ово, могу рећи да је понашање светих јуродивих укључено у посебан скуп значења – они то могу. Данас свети јуродиви више нису могући, мислим, управо због утицаја психологије, који сви енергично поричу.
Илузија је да некога прихватамо безусловно. Своју децу можемо безусловно прихватити, али управо то осећање окситоцина изазива посебно непријатељство према другим људима. То је оно што се у биологији назива окситоцинско братство . Нажалост, једини примери безусловног прихватања које налазимо у нашим животима заснивају се на овој једноставној биолошкој компоненти.
Као што сте рекли, имамо само једног Оца. Као што каже у Матеју 23, стих 9: „И никог на земљи не зовите својим оцем, јер имате једног Оца који је на небесима." Од тада ми православни то радимо. Али овај Отац нема личну децу; Он има сву децу. Али ако Он има сву децу, мора да се брине о њима, али ова забринутост изгледа веома чудно: бродови тону, авиони се руше, деца умиру од било чега, а отац реагује управо онако како реагује корњача у резервату – то јест, никако. Овај модел је ружан - то је отац који не брине о својој деци. Слажем се са вашом идејом апсурда. Овде немамо шта да кажемо.
Можемо се сложити да је захтев за безусловним прихватањем друго име за верски позив. Тај зов који сваки човек доживљава, зов онога што никада није чуо, никад видео, не може видети. Можда је друго име за Бога безусловно прихватање.
Елизавета (Сенчукова): Колико год се трудили да то паметно формулишемо, ми ипак причамо своју причу, свој поглед на Бога. Заиста се може поставити питање: зашто бродови тону, а деца умиру? А одговора неће бити, у принципу га нема. Колико се сећам, чини се да је отац Георгиј Чистјаков на питање „Где је био Бог када је дете умирало од рака?“ одговорио: Бог је био у близини на крсту. Чини се да је он био један од првих који је то овако формулисао. Нема других опција.
За мене лично, Бог се намерно умањио до таквог стања да не би вршио ни најмањи притисак на нас.
Поента је у томе да доказати нешто значи принудити. Бог не жели ништа да нам диктира. Зато се Он не може доказати ни показати. Ако хоће, одговориће, ако неће, неће одговорити.
Протојереј Вјачеслав Рубски: Врло често имамо недостатак прихватања – да ме неко некако чује, да ме неко примети, значи Бога. Ово изазива малодушност и меланхолију. Такви се похлепно држе неких знамења, мироточивих икона и не дозвољавају да се ово доведе у питање. Ово је неуротична ситуација у којој је немогуће разговарати о „чуду“. Не дискутуј, јер ми је баш потребан знак, баш ми треба да Бог некако реагује на мене, нека заплаче икона, нека ми бар неко чудо у виду укрштених штапова падне на лице за време молитве, сенка на прозору . Људима је понуђен условни пријем, где је био потребан обавезни знак овог прихватања. Родитељ треба да га помилује по глави или каже: „Браво сине!“ Али таквог одговора нема, упркос чињеници да се особа труди. Ово ствара извесни неуротични култ чуда. У православној цркви неуротичним га чини то што се о њему не може разговарати.
Људи васпитани у условном прихватању су несрећни јер о себи процењују на основу категорије шта успевају, а шта не успевају. У православљу су високи захтеви према хришћанину, а људи на крају не успеју и кажу: „Где је сатана, тамо ћу бити и ја. Ја сам најгори на свету“. Такво ниско самопоштовање терорише човека, а он га доживљава као конструкт аутентичности.
Овај конструкт аутентичности хришћанина који пати („ко ти је рекао да ће то бити лако?”) већ је својеврсни модел хришћанства, остварен у начину условног прихватања. Другим речима, Бог нам каже: „Прихватићу те ако урадиш то и то. Разумемо да то не радимо. Рађамо нови модел: хришћанин је онај који супер-снажно разуме да није учинио ништа. Тако поново долазимо до позитивне слике, јер је овај хришћанин бољи од оног који ово не разуме, који гледа ТВ серије...
Надам се да ће нам Господ Бог рећи на крају живота: "Безусловно прихватање је оно што јесам. Назовите ме Исусом, зовите ме Христом, можете ме звати Безусловно прихватање." За то смо рођени и што ће се, надам се, некада у нама остварити, пошто ми то толико желимо, јер човек нема случајних жеља. Свака жеља је дубоко укорењена у постојању: жеља да се пије, једе, спава - све су то наше природне жеље. Верујем да су духовне потребе такође диктиране оним што се може задовољити у духовној стварности.
Јелисавета (Сенчукова): Покушаћу да завршим са овом мишљу; пало ми је на памет када сам слушала вашу последњу опаску да на крају земаљског живота, тачније, иза ивице земаљског, верујемо да ћемо срести Бога, који ће рећи да је Он безусловно прихватање.
Заиста смо ближи Богу него што мислимо. Он нам је ближи него што се чини, Он нам је ближи, можда, него ми сами – то није моја мисао.
Ако верујемо у Бога пуног љубави, можда би требало да научимо да Га прихватамо безусловно? Ово је, вероватно, сам подвиг вере. Не видимо Га директно, не чујемо директно, чини нам се да је готово одсутан. Ово је, вероватно, и подвиг вере и чудо вере, управо је то Његов лик и подобије – спремност да се воли, прихвата и чека, без обзира на све.

https://www.pravmir.ru

Сретење је празник сусрета Бога и човјека. Човека који је ишчекивао сусрет са Богом.

Желио бих да се задржим на оној тачки ИШЧЕКИВАЊА и СУСРЕТА.

Цијели наш живот је саткан од ишчекивања. Када смо млади чекамо неке ствари да нам се десе у животу. Да нешто научимо, неко да се ожени, уда, да нађемо посао, да родимо дјецу, да учинимо неке ствари онако како ми замишљамо да је добро. Да добијемо једно, да достигнемо друго, да зарадимо треће.

Та ишчекивања у многоме крију и оно чему се надамо. Дакле, које ствари у нашем животу сматрамо значајним. И зато када будемо могли да схватимо шта ишчекујемо у нашем свакодневном животу, шта је то што би нас испуњавало потпуно, тада ћемо разумјети гдје се налази ризница, благо нашег срца. Шта је то најзначајније у нашем животу. Шта је прво у нашем животу. Шта нас испуњава. Шта нам даје ентузијазам, ту лијепу лудост, радост живота.

Настављајући наш живот, почињемо да успијевамо или не успијевамо да постижемо неке ствари. Због тога се испуњавамо осећајем среће ако успијемо или осећајем туге ако нисмо успјели. 

Један латиноамерички философ, мислим да се ради о Фернарду Песои, каже да је туга резултат ишчекивања које се никада није испунило.

Човјек почиње да стари када стане да ишчекује,  када престане да се нечему нада.

Данашњи јеванђелски одељак пред нама доноси примјер двоје старих људи- Симеон и пророчица Ана. Њих двоје су ишчекивали да виде избављење Израиља, дакле сусрет са спасењем, сусрет са Оним који чини апсолутни смисао њиховог постојања. Тако ови толико стари људи постају символ младости, животности. И није случајно што је у неким Црквама празник омладине управо Сретење. Ово двоје стараца откривају шта је младост у коначници. Откривају нам јачину, силу једног ишчекивања који се непрестано испуњава, нема краја.

 Исту ту љепоту ишчекивања има и сусрет. Овдје има једна тајна: сусрет двоје људи који воле није коначност, није нешто достигнуто, већ је једно непрестано ишчекивање и сусрет истовремено.  То је једно непрестано стварање и срећа. И управо је такво ишчекивање и тај сусрет начин Божији, начин сусрета са Богом. Јако много волим личност пророчице Ане. Та предивна слатка личност срета се само у овом јеванђелском одељку. Непрестано је у храму, служи у једноставности потребама храма, исчекујући да се сусретне са Богом.  Не гледа шта ко ради и прича у истом том простору. Служи са љубављу, смирено, пуним срцем. Зна коме служи. Срце и ум су јој устремљени према горе, према Богу. Живјела је са мужем 7 година у браку. Када је умро њен муж, од тада се посвећује светињи. Неко би сада казао да је то личност којој се не даје посебан значај. Многе такве личности пролазе поред нас непримијећене Зашто? Зато што имају своје ишчекивање, живе то ишчекивање, и оно им даје мир, радост, даје пуноћу и смисао живота. Немају потребу ни за каквом потврдом овдје на земљи. Чине велике подвиге, велика дјела у тајности, невидљиве за људе.

Можемо рећи да је критеријум од којег зависи срећа у нашем животу  то шта ишчекујемо. И ако посматрамо пажљиво наше постојање, наше живљење,  видјећемо да све тобожње наше туге и патње имамо зато што су наша ишчекивања безуспјешна, неостварена. Преживљавамо, од Бога нам дарован дан, у фрустрацији од неуспјеха. Неуспјех постаје егзистенцијални осјећај. И испуњавамо се празнином. Међутим, тај осећај је лажан! Њему не треба давати категорију коначне стварности. Против њега се треба борити свим силама. А најбоље оружје је смирење, љубав и разговор са Богом! И не заборављајте,  Бог нам дарује да сваки дан можемо бити пред Њим.

Пазите, не кажем да је лоше да имамо жељу, тежњу, да стремимо нечему. Већ кажем да је лијепо да те наше тежње воде ка коначном сусрету, ка јединственом, егзистенцијалном сусрету са Христом.  И тако свака наша креативност, свако наше достигнуће чини један мали циљ који те води ка Богу. Тако се сваки циљ може охристовити. Живот задобија један правац, један ток према ономе што волимо, што заиста ишчекијемо и тако све у нашем животу постаје  ход који напредује, једна шанса сусрета. И када кажем све, подразумијевам баш све, чак и наше грешке. Шта откривају наше грешке? Промашаје у нашем ишчекивању.  Али чак и оне, грешке, јесу један пут. Када дамо и њих Господу у исповијести, када се и оне у молитви принесу Господу, чак и оне, наше грешке, стичу перспективу, могућност сусрета са Богом. И тако се све преображава, све добија други изглед у том сусрету са Богом и почиње нови живот (нпр. Разбојник на крсту, апостоли, преподобна Марија Египћанка и много људи кроз историју човјечанства до данас, непримијећених). Преображавамо се не на неки магични начин, већ од тог тренутка сусрета са Богом имамо и другачији начин погледа на живот, људе и пририду. Тај и такав начин нам даје снагу и вољу да се боримо. Тај начин је љубав према Богу која је истовремено љубав према себи, цјелокупном себи. Постајемо свјетлост у свјетлости онога што ишчекујемо да сретнемо.

Желим нам свима од Господа да наше ишчекивање буде и остане живо, зато што непрестано осветљава у нама најзначајније, а то је воља Божија. 

  Сретење 2024                                                   Н.Г.

Заборављајући прошлост, губимо садашњост

Нажалост, сада се Црква све више позива да напусти богатство нагомилано током два миленијума, из животног искуства и, на крају, од Предања зарад света који се мења. Цркву врло често оптужују за инертност, конзервативизам, неосетљивост, неспособност да чује пулс историје.

Савремени свет, васпитан на идеји технолошког напретка, у основи је оријентисан ка будућности, вектор његове перцепције је усмерен напред. Савремени човек живи у будућности, заборављајући прошлост и, као резултат, губећи садашњост. Он гради своју будућност, остављајући стварност садашњости изван прага перцепције, и стога не живи, већ само увежбава „срећну будућност“ у својој машти. Црквени традиционализам је погружен у созерцање вечности, откривено у благодатном искуству живота. Живећи и развијајући се у динамици историје, Црква је и даље усмерена ка вечности. И у том схватању и перцепцији лежи цео сукоб између традиционализма и модернизма. Овај сукоб доводи до неразумевања од стране модернисте усмереног ка будућности целокупне суштине хришћанског традиционализма, који болно сагледава све врсте иновација.

Радикални модернизам и Богом дана реалност

Зашто су за православне хришћане „традиције дубоке антике“ од толиког значаја, зашто не могу да следе пут многих верских конфесија и покушају да постану згоднији и удобнији за „прогресивно човечанство“? Зато јер је традиција  унутрашња, дубока основа хришћанства.

„Јер ја примих од Господа што вам и предадох, да Господ Исус оне ноћи кад бјеше предан, узе хљеб, “ (1. Кор. 11, 23), пише апостол Павле коринтским хришћанима, објашњавајући значење Тајне Евхаристије. Апостол „преноси“ хришћанима оно што је „од себе примио“.

Дакле, извор Црквеног Предања је Бог. Предање почиње у Господу, у дубини Тројице, и зато га Црква толико цени, не дозвољавајући радикалном модернизму да додирне Богом дату стварност. Ова богодарност је главна суштинска одлика Светог Предања. Трансцендентални, ванземаљски и стога неспознатљиви Творац, израњајући из трансценденције, сам се открива човеку, дарујући Себе сопственој творевини. У стварности Оваплоћења Бога, почиње стварност традиције, јер је то могуће само зато што се „Бог даје људима“, целом човечанству.

У сагледавању овог дара, у искуству сусрета са Господом, Црква се рађа искуством благодатног живота са Христом. Изван овог искуства, теологија и разговор о Богу су незамисливи. Учешће у овом искуству је заједништво у Предању, у коме се преноси преображај човека при сусрету са Богом, а не приче о том преображају. Стога је у православљу Предање замишљено као онтолошки чин, а не као кодификована збирка упутстава и правила. То је разлика између Светог предања, како га схватају православни, и „вербалног предања“, о коме протестантски теолози често говоре са поштовањем.

Традиција живота

Свето Предање је искуство живота, али се овај живот остварује у Цркви, која је мистичко Тело Христово. У Цркви Предање добија свој прави смисао. Искуство благодатног живота подвижника првих векова идентично је духовном искуству светих нашег времена. Тако се учење о непрестаној молитви, изражено у писмима апостола Павла (1. Сол. 5, 17), развија у списима авве Евагрија у 6. веку, где се открива као „умна молитва“, а касније налази свој израз у богословским делима светог Григорија Паламе и других исихаста. Исихастичко виђење света открива се и у животу и делима нашег светог сународника – светог Пајсија Величковског и у подвигу великих оптинских стараца – практично наших савременика. У развоју овог учења о молитви, суочавамо се са непрекидним „апостолским предањем“. Али ова традиција није интелектуална, није академска софистицираност, већ традиција живота. Ова традиција се јасно може видети и у православном иконопису. У ликовима преподобног Андреја Рубљова, најистакнутијег представника руске иконописне школе, налазимо богословске идеје хришћанских подвижника и „потрагу за лепотом“ тако својственој византијској естетици.

Предање Цркве је предање живота у Духу Светом, и стога критеријум њене истинитости постаје црквеност, схваћена као учешће у животу (пре свега литургијском) целокупног црквеног организма. Искуство Предања испуњено је искуством општења са Богом, искуством молитве и искуством Евхаристије. У Тајни Евхаристије Црква „сабира“ себе и у Литургији налази своју саборност. Без Литургије, Црква је незамислива, па се, настојећи да дотакне искуство живота, непроменљиво прожима литургијским искуством. За Светог Василија Великог „апостолско предање“ је богослужбена пракса, „светињски обред“, а за свештеномученика Иринеја Лионског - Евхаристија је мерило истинитости вере. : „Наше учење је у сагласности са Евхаристијом а Евхаристија, пак, потврђује наше учење“. Дакле, литургијско-евхаристијско предање је искуство заједнице са Богом, а евхаристијска пракса је у директној вези са именима апостола Јакова, Петра и Марка.

Све што је заиста озбиљно увек је конзервативно

Сво литургијско, као и догматско и аскетско богатство Предања, наслеђе је историје. Ово Предање, које су нам предали оци Цркве, рођено је у срцима горећим љубављу при сусрету са Богом и испуњено је највећом дубином мисли. А оно што је заиста озбиљно, увек је конзервативно. Без обзира на то како се људи мењају, жаловање жене остаје увек исто, јер у тузи жена не измишља ствари. Најконзервативнији феномен људског живота, према протојереју Александру Јелчањинову, јесте религија, „јер је она најдубљи феномен“.

Традиција је искуство живота које сведочи о његовој виталности. Када се посматра традиција као живи организам, не може бити говора ни о каквом табуу у промени облика њеног живота и проповеди. Црква, обављајући своју службу у модерно доба, није музеј старина. За православље обредни облици, ма колико били скупи, сами по себи нису вредни, али су вредни утолико што сведоче о Христу. Хришћанство је конзервативно, али црквени конзервативизам је супротан идеологији фундаментализма: „Конзервативац брани вредности.  Фундаменталиста историјске чињенице уздиже на ранг духовне непроменљивости. Конзервативац, заснован на духовно непроменљивим принципима, суди о историјској стварности“.

Традиција се сваки пут изнова рађа у људским душама, рађа се за живот. А благодатно духовно искуство не чува личне квалитете хришћанина, већ подстиче на стваралачко сагледавање традиције, састваралаштво са Богом Творцем. Са овим стваралачким поривом повезана је и богата литургијска химнографија, када „из изобиља срца говоре уста“, и велика количина аскетске литературе. Али хришћанско стваралаштво није анархични необуздани лет људске маште. Оно стиче заједницу са блаженим енергијама у искуству традиције, у границама традиције. Традиција, са границама зацртаним у догмама и доктринама, постаје поље човекове стваралачке делатности, где у стваралаштву стиче искуство живота у вечности.

То је перспектива Вечности која јасно указује на динамику традиције и њену виталност. Окренувши се ка Вечности, она у себи преображава и дивно богатство прошлости и неухватљиву садашњост, и светлошћу наде обасјава непознату будућност. У том правцу ка Вечности, не мирујући, већ динамички постојећи, традиција не пориче време, већ испуњава људску историју пулсом Вечности, док ће прогресивни модернизам, захваћен променљивошћу, на крају бити приморан да напусти историју. Зато се Црква, стваралачки доживљавајући целокупну историју човечанства, супротставља модернизму као нихилизму који води ка уништењу друштва, и чврсто стоји на принципима хришћанског традиционализма.

протојереј Андреј Николаиди

https://pravlife.org

Често разговарам са људима за које нико од вас не би посумњао или замишљао да су људи који сумњају у своју веру. А ипак, управо људи са најдубљим сумњама и упитима су људи са којима успевам да се разумем више од било кога другог. Они разумеју. Они разумеју јер су трагачи. Црквени људи су ретко трагаоци — осим у ретким приликама када су ушли кроз црквена врата као трагаоци.У већини случајева људи само желе једноставне ствари које су саме по себи разумљиве.

Шта каже текст Јеванђеља? У Јерусалиму беше бања Витезда у којој лежаше велико мноштво болесника, слепих, хромих, сухих, који чекаху да се вода заталаса, јер који би први ушао пошто се узбурка вода, оздравио би, ма од какве болести боловао.Човек из параболе о раслабљеном који беше тридесет и осам година болестан пожали се Господу: Тридесет осам година лежања и нема човека да ме спусти у бању када се узбурка вода да оздравим.

Имаш ли појма колико је страшно када нико не жели да ти помогне? Можеш ли на тренутак да замислиш каква је то страшна ствар? Обично се фокусирамо само на трагични аспект – када паралитичар каже: „Немам човека“. Али, да ли је могуће да је и сам овај човек, којег нико није хтео да гурне у воду, неизмерно мрзео све око себе? Није ли врло могуће да се он лично побринуо да никога нема у његовој близини? Другим речима, парабола може да описује особу која, упркос својој слабости, уопште није „омекшала“. Тридесет осам година на истом месту, а није стекао ниједног пријатеља? Седети на истом месту толике године а да са неким не поделиш своју патњу, не покажеш саосећање према свима онима који су били поред тебе и који су патили као и ти.

Да си нашао пријатеља, зар те он не би гурнуо у воду, зар не би чекао сатима, данима да се вода узбурка? Другим речима, да ли је парализа – болест овог човека – могла бити и парализа душе, а не само парализа тела? Можда размишљам у овом правцу због своје личности и склоности да мало више посматрам ствари са друге стране због претходног искуства у психологији. Али поента је да агресија није једнострана. Знате, показивање равнодушности према другој особи је облик агресије. Његово окружење показује агресију према њему тако што га не ставља у воду. Та врста агресивности ретко је једнострана. Обично су потребна два пола да би постојала као таква. И на први поглед, сасвим је могуће да је други пол постојао у овом случају – и да је у ствари био опаснији од та два пола, односно да је парализован човек настојао да остане потпуно изолован, а исто тако није имао љубав према другима.

Наша усамљеност није само због зла у другима. Наша усамљеност је често последица чињенице да ми сами немамо жељу да се зближимо са другима. Рећи да друга особа није мој ближњи и да не жели да ми помогне је полуистина. Друга половина истине је да ја не желим да помогнем, учиним је својим ближњим, да је утешим. А ово је још трагичније.

Овај човек сам себи наноси казну – казну сопствене усамљености. Он сам себе кажњава због сопствене суровости. Тридесет осам година, и није био у стању да створи ниједног пријатеља који би осетио емпатију за његову тугу... То је застрашујућа неспособност — она која се граничи са духовном немоћи. Зашто? Јер кад сам срећан, лако ми је и не требају ми пријатељи. Када сам несрећан, требају ми пријатељи. А шта ради Христос? Појави се и не гура у воду, већ му каже: „Устани, узми одар свој и ходи“. Као да му каже: „Прошла ти је казна, иди и размисли о овим стварима код куће“. Парализовани човек Га није молио ни на који начин, зато што није научио да тражи јер ни он сам није давао. Он није познавао ову врсту емотивности и међуодноса.

Један подвижник је замолио свог анђела чувара да му објасни шта су „рај“ и „пакао“. Био је веома радознао да сазна ово. Тако га је анђео „пренео” у веома велику дворану. Сада само замислите ову салу са огромним столом у њој – толико масивном да је скоро величине сале. На средини стола је посуђе, а свака особа која је седела за столом имала је огромну кашику која је достизала рецимо петнаест, или можда двадесет метара. Сваки од њих је посегнуо за храном на средини стола и сви су били узнемирени, посвађани једни са другима и на крају су умрли од глади. Сви су успели да зграбе нешто од хране, али када су покушали да повуку пуну кашику према себи, храна је била разбацана по зиду и нико није могао да једе. Замислите храну на столу која испарава од своје топлоте, изврсни мирише, и сви посежу за њом, али им кашике остају празне, и на крају сви почну да се свађају, псују и вичу једни на друге.

Зато је анђео рекао подвижнику: „Ово је пакао. Дозволите ми да вам сада покажем рај."

Ушли су у другу просторију, идентичну првој, са истим столом, а људи око њега држе исте дугачке кашике. На средини стола је било исто јело, а ипак су сви били савршено срећни - сви су певали и смејали се.

„Шта се овде дешава?“ упита подвижник анђела.
- Ово овде је рај, он је одговорио.
„А како се разликује од пакла?
- Овде су научили да се хране.

о. Николај Лудовикос

https://zadrugata.com

"Јер будући слободан од свију, свима себе учиних робом, да их што више придобијем.
И постадох Јудејцима као Јудејац, да Јудејце придобијем; онима који су под законом као под законом, да придобијем оне који су под законом;
Онима који су без закона постадох као без закона, премда нисам Богу без закона, него сам у закону Христову, да придобијем оне који су без закона.
Слабима постадох као слаб, да слабе придобијем; свима сам био све, да како год неке спасем.
Не знате ли да они што трче на тркалишту, трче сви, а један добија награду? Тако трчите да је добијете.
А сваки који се бори од свега се уздржава, они пак да добију распадљив вијенац, а ми нераспадљив.
Ја, дакле, тако трчим, не као на непоуздано; тако се борим, не као онај који бије вјетар;
Него изнуравам тијело своје и савлађујем га, да проповиједајући другима не будем сам одбачен."1 Кор. 9, 19-27

За апостола Павла највреднија стеченост у Христу јесте слобода. „Стојте, дакле, у слободи којом нас Христос ослободи, и не дајте се опет у јарам ропства ухватити “, пише он у својој Посланици Галатима (Гал. 5:1). "Али ако један другога уједате и прождирете, гледајте да се међусобно не истријебите." (Гал. 5, 15). Потчињавање многим законима, националним обичајима и верским обредима не гарантује се спасење, али они бар омогућавају да се земаљски живот не претвори у искрени пакао.

Али сада је у Христу апостол нашао ту слободу од јудаизма и паганизма, што му је дало прилику да се осећа као код куће у друштву и једног и другог. Ово се обично назива способношћу да се „слажете са свима“. Да ли је ово непринципијелно? Наравно да не.

Прво, особа која не види ништа даље од сопствене идеје, па чак и не покушава да разуме тачку гледишта других, никада не може постати проповедник Јеванђеља Христовог. Друго, апостол увек носи свој прави „дом” са собом и у себи. Где? Он пише: „Међутим, наше живљење је на небесима, откуда очекујемо и Спаситеља Господа Исуса Христа" (Фил. 3:20). И то „небо” апостол носи у себи: „А живим - не више ја, него живи у мени Христос; а што сад живим у тијелу, живим вјером Сина Божијега, који ме заволи и предаде себе за мене.“ (Гал. 2, 20).

Слобода од конвенција људског постојања је дивна карактеристика мисионара попут апостола Павла. Укљученост у обичаје најразличитијих друштава омогућила му је да „привуче“ велики број људи за Јеванђеље. Мисионарска делатност апостола била је успешна управо зато што се са пуном одговорношћу посветио служењу Христу и људима разних обичаја.

„За Јевреје сам постао као Јеврејин“, пише он. Ослобођен Мојсијевог закона, апостол Павле је могао мирне савести да поштује законске јеврејске обичаје. Тако се понашао и у Јерусалиму и на другим местима када је морао да комуницира са Јеврејима. Обрезао је Тимотеја у Ликаонији - "Овога хтједе Павле узети на пут са собом; и узе га и обреза због Јудејаца који бијаху у оним мјестима, јер сви знадијаху оца његова да бјеше Јелин. (Дела 16:3), ишао је у синагоге суботом - "И у дан суботни изиђосмо ван града на ријеку, гдје се сматрало да је богомоља; и сједнувши говорисмо женама које се бијаху сабрале." (Дела 16:13), итд.

У општењу са паганима, није могао да се придржава бројних прописа Мојсијевог закона, на пример, заповести о чистом и нечистом. Могао је да буде, да тако кажемо, „човек без закона“. Према светом Теофану Затворнику, „јављајући се међу њима, он је у спољашњем животу био као они; Није зазирао од њихове хране, нити је зазирао од других њихових обичаја: био је као и сви други. Ово не може укључивати обичаје, исповедање вере које подразумевају, на пример, жртве идолима и слично.”

Иначе, апостол Павле се осећао везаним не Мојсијевим, већ Законом Христовим, односно Законом љубави -  "Носите бремена један другога, и тако испуните закон Христов."(Гал. 6, 2). Ово је прави Божји Закон. Апостол је могао бити „свој“ међу јакима и међу слабим у вери. „Свима сам постао све“, закључује он своја упутства мисионарима овом чувеном формулом, користећи пример сопствене апостолске делатности. И све то ради Јеванђеља, које жели да објави што већем броју људи да би бар неке спасио.

У овом одломку апостол Павле износи принцип који је важан за хришћанску мисију у сваком времену и сваком друштву. Размишља о људима, слуша шта их брине, плаши или чини срећним. Размишља како да Јеванђеље учини разумљивим и прихватљивим људима.

Јеванђеље мора досећи што је даље могуће. А то подразумева да се мора проповедати на привлачан, разумљив и жив начин. Христов гласник мора ући у ситуацију људи и волети их. Ово је мисионарски програм апостола Павла: придобити многе, иако је реалиста и скромно пише да може спасити само њих неколико.

Али знамо да је успео да приведе више људи Христу у Духу Светом него било који други апостол његовог времена. И то захваљујући његовој слободи да „постане све за свакога“. Стога нас апостол учи да се слажемо са људима, превазилазећи своју лажну приврженост начелима, што се најчешће односи на споредне ствари, несуштинске за веру и спасење. Треба бити принципијелан у главном - вечној и непроменљивој љубави која никада не престаје - "Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати." (1. Кор. 13,8).

Међутим, мисионарски рад – уз сав ентузијазам проповедника Јеванђеља и уз све радости које доноси успех мисије – тежак је и пун искушења и опасности. Захтева посвећеност служби и рад на себи. Апостол пише о посвећености и раду на примеру учесника спортских такмичења. Слике из спорта биле су блиске коринтским хришћанима, пошто су се Истмијске спортске игре одржавале недалеко од њиховог града.

Први пример апостола Павла је трка. Овде нема места мисли о конкуренцији. Једина ствар је да такмичар мора вредно да тренира и да се то на неки начин ограничи. У древним спортским играма, то је значило десет месеци напорног тренинга, током којих је спортиста морао да се одрекне вина, меса и комуникације са женама.

Ако спортисти већ толико концентришу снаге да би освојили победнички венац, који ће за неколико дана избледети (на Истмијским играма то је био венац од борових гранчица, на Олимпијским играма од маслина), онда колико живот хришћанина захтева више самодисциплине! Уосталом, говоримо о проналажењу нетрулежног венца вечног живота. Ово је прави циљ тежње, само о томе треба размишљати.

У другом писму апостол о томе пише овако: „Размишљам само о једном: да заборавим оно што је иза и јурим ка ономе што је испред мене, трчим ка циљу ради награде у трци, ради оне небеске награде на коју нас је Бог позвао кроз Христа Исуса“ (Фил. 3:13-14).

Други пример долази из борбе песницама. Али и овде изостаје помисао на конкуренцију, на противника. Апостол Павле себе види као боксера који се не бори против другог и не замахује песницама у ваздуху, већ „туче“ самог себе. Он настоји да победи себе.

Свети Јован Златоуст овако препричава ове речи апостола Павла: „Не мислите, вели, да вам је доста за спасење што верујете; Ако мени, који сам проповедао, поучавао и преобратио хиљаде људи, ово није довољно за спасење када се и сам не понашам беспрекорно, колико је више вама.

На крају крајева, сваки хришћанин је на овај или онај начин у служби Исуса Христа и његовог Јеванђеља. Али проповедати другима и истовремено кроз свој живот показати лажи речи објављених или исповеданих, значи занемарити Божји позив.

архимандрит Јануариј (Ивлијев)
 

https://www.pravmir.ru

Рођење Христово је празник ка којем треба ићи, који се скоро никада не догађа само зато што је наступио 25. децембар или 7. јануар. Кажем „скоро никада“ зато што се некад догађа све. Ово је дан ка којем се иде, као што иду три персијска мудраца – иду дуго, да приме и принесу своје дарове Богодетету Христу.

Казаћу вам као неко ко је одавно верник: веома је тешко примити Христа у његовој немоћи, у његовој рањивости. У томе што нам он не гарантује своју бригу за нас, него ми њему пружамо своју бригу, своју топлоту, своју љубав.

Ово је веома необичан дан, када је све наопачке, када се човек радује због рођења Бога. Треба прећи дуг пут да бисмо то прихватили као нешто што се само по себи подразумева.

Дакле, три мага, како их назива црквена традиција, или три персијска мудраца, или чак три персијска цара, доносе злато, тамјан и смирну да би нагласили Христово царско достојанство, Христово људско достојанство и Христово божанско достојанство. Мислим да су то били веома паметни људи и да, ако би данас пошли на пут да сретну Христа, они би успут помислили да Богодетету Христу не треба злато, да му не треба да неко пред њим падне на колена и тиме нагласи његово величанство. Њему треба да се ми међусобно поштујемо и ценимо. Њему треба да ми једни другима приносимо своју љубав и да, можда, једни у другима видимо и препознамо нешто божанско, неки одсјај божанске светлости на нама и у нама. Он би хтео да ми једни другима принесемо оно што би нас подсетило на нашу смртност и да волимо једни друге док смо још живи. Управо то преокретање приношења, када Бог окреће човека и усмерава га ка другом човеку – управо је то дан Рођења Христовог.

На икони овог празника присутна је стока – овце, краве… – зато што овај дан својом светлошћу сједињује чак и људе са животињама, а тим пре људе међусобно. Зато хоћу да пожелим свима нама да Рођење Христово не празнујемо као догађај који се тиче само Богочовека, да не честитамо, такорећи, само њему, одвајајући на тај начин себе од тог догађаја, него да, напротив, то доживљавамо као обогаћење нашег живота, као да нешто попут магнета пада међу нас и привлачи нас око себе. И тада се грлимо са животињама, тада волимо оне које, можда, никада не бисмо заволели да није Господа нашег Исуса Христа. Барем за време ових празничних дана од Божића до Богојављења.

Желим вам свима срећан празник и да ове дане проведете свето, онолико колико нам дозвољава наша душа, колико нам дозвољава наш мисаони простор, простор духовног деловања. И желим вам да се рођаци само радују вашим посетама, не и да се умарају од њих. И да се цео наш живот на неки начин причврсти за овај дан као за један од темељних преврата у Васељени, када се Бог препушта човеку у руке и рачуна на његову љубав и помоћ. Христос се роди!

https://teologija.net/rodjenje-hristovo/

И Логос постаде тијело и настани се међу нама, и видјесмо славу његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине (Јн 1, 14).

У овим ријечима Јеванђеља по Јовану сабира се сва тајна Божића – тајна рођења Богочовјека Христа. У њима је ”прва и последња благовијест, највећа благовијест коју je Бог могао дати човјеку и небо земљи”, ”све што је вјечито потребно бићу људском, у свима свјетовима” (Свети Јустин Ћелијски). Зато је ова тајна доласка Сина Божијег у тијелу увијек свјежа и увијек нова. Она је, по ријечима Светог Јована Дамаскина, једино ново под Сунцем и као таква, увијек актуелна, насушно потребна, неопходна сваком човјеку у свим покољењима, свакој твари.

Логос (Ὁ Λόγος), који је од почетка према Богу (πρὸς τὸν Θεόν) и кроз коју је створено све што је створено, постаје тијело. Прима тијело (σάρξ) – то значи постаје истински човјек, примајући без остатка све људско. Оно постаде (ἐγένετο) носи са собом тежину: то значи да тај догађај није привид или фантазија, него истинско сједињење. Јединство створеног и нествореног. Управо та стварност сједињења донијела је човјеку и свијету спасење (σωτηρία), односно оздрављење. Зацијељује се рана, а човјек и сва твар добија ону богомдану цјеловитост (интегралност) изгубљену грјехопадом.

Логос постаде тијело. Али, не само то. Логос се настањује међу нама. Није, дакле, привремено боравио, а онда нестао. Логос се настанио код нас и од тада заувијек остаје са нама. Његово присуство остаје трајно и неповредиво. Све је корјенито промијењено трајним присуством оваплоћеног Бога у свијету.

У изворнику, оно настани се дословно гласи ушатори се међу нама (ἐσκήνωσεν ἐν ἡμῖν). Тим бираним ријечима јеванђелист жели да представи како у догађају Христа долази до испуњења смисла старозавјетног богослужења и храма. Он је ”постао Скинија (Шатор) састанка којим се Бог настанио међу људима и којим је људима омогућен најнепосреднији контакт са Богом” (Ј. Благојевић). Сада ће се прави богомољци клањати Оцу у Духу и истини (Јн 4, 23).

Припремајући се да доживимо ову велику тајну, од самог почетка Божићног поста па до празника Рождества Христовог слушамо у цркви стихове:

Таинство странное, вижу и преславное!

(Μυστήριον ξένον, ὁρῶ καί παράδοξον!)

Пјесник је запањен виђењем. Он види нешто што не може да опише, нешто што превазилази све описиво:

пећину као Небо,

Дјевојку као Херувимски престо,

јасле као смјестилиште

у којима леже несмјестиви Христос Бог.

Сусрет са необичном тајном. Тајном потпуно страном, непознатом, чудном. Тајном која јесте преславна, али која је, како каже боље указује изворник, парадоксна. Пјесник именује тајну, дакле, изнад свега и прије свега као парадоксну – супростављену људском свакодневном искуству и мњењу (παρὰ τῆς δόξης).

То да је тајна парадоксна не значи да је она неразумна, бесловесна. Она је, у најдубљем смислу, разумна, логосна, словесна. Дакле, божански разумна и превазилазећа за скучени и сведени ratio савременог човјека.

Осјећамо заиста да ”нема ничега чудеснијег и достојнијег почасти него што су пећина и јасле, купељ и пелене Младенца, јер од свега, што је Бог створио, нема ничег што би било корисније и божанственије од Рођења Христовог” (Свети Григорије Палама).

Тајна славе оваплоћеног Логоса, коју се созерцавали апостоли, открива се у ријечи да је Он Јединородни од Оца. Његов идентитет налази се у односу према Оцу, у томе да је Он Једини Рођени од Оца, Љубљени Син.

Тако све започиње од Очевог благовољења. Од Његове воље, од Његове љубави. Љубави којом ствара свијет и човјека као круну свега створеног. Љубави којом спасава све. По Очевом домостроју спасења, Његова слободна и ничим условљена љубав очитовала се, објавила нам се у слави Јединородног Сина који постаје човјек. Засијала нам је као благодат и истина, као најљепши могући поклон.

Ову славу Јединородног од Оца нису видјели само апостоли тада. И ми данас учествујемо у виђењу те славе Сина Божијег која својим недогледним и неизрецивим смислом увијек надахњује и исцјељује. У овом времену великих искушења, не допустимо да се одамо стихијском и површном слављењу Празника, допустивши да нам је поједини јефтини и испразни обичаји и предања људска заклоне (Ср. Мт 15, 3), већ се осмјелимо да запловимо у дубине те неисцрпне тајне.

https://mitropolija.com/2024/01/07/bozicna-tajna/

1 . Господ је пастир мој, и ничега ме неће лишити
2. На зеленој паши пасе ме, на тихој води одгаја ме
3. Душу моју опоравља, води ме стазама правде
Имена свога ради
4. Ако пођем и посред сјени смрти,
Нећу се бојати зла јер си ти са мном.
Штап твој и палица твоја они ме тјеше.
5. Поставио си преда мном трпезу,
На видику непријатељима мојим,
Намазао си уљем главу моју
И препуна је чаша твоја којом ме појиш.
6. Да милост т6воја пратиће ме,
У све дане живота мога,
И ја ћу наставати у дому Господњем задуго.
(превод преп. Јустина Ћелијског)

1. Господ је пастир мој
Нећу оскудевати.
2. На зеленим пољима он ме одмара,
Води ме на воде одмора.
3. Душу моју крепи,
Води ме стазама праведним
Имена свога ради.
4. Чак и да идем долином смртном,
Нећу се бојати зла јер си ти са мном.
Штап твој и палица твоја теше ме.
5. Трпезу припремаш преда мном,
Наочиглед непријатеља мојих,
Мажеш уљем главу моју,чаша моја се прелива.
6. Само нека ме прате доброта и милост
Кроз све дане живота мога
Па ћу боравити у дому Господњем
У данима многим.
(превод проф. Драгана Милина)[1]

Псалтир је, као што је општепознато, збирка побожних молитвених пјесама из Старога Завјета, коју Православна Црква најчешће користи у свом богослужењу. Неће бити претјерано ако се каже да је он својеврсна „арматура“ која повезује православно богослужење у једну цјелину. Количина текстова који се током православног богослужења читају из Псалтира превазилази количину читања из свих осталих књига Св. Писма, укључујући ту и Јеванђеља. У току црквене године Књига псалама прочита се у потпуности више пута, кроз катизме, припјеве, прокимене, псалме одређене да се као редовни свакодневно читају у свим богослужењима богослужбеног круга, нарочито пак у времену Великога Поста. Ово није случај ни са једном другом књигом Светог Писма.

Иако је то заиста тако, вјерници, због устаљеног и околностима оправданог обичаја да се у цркви појављују углавном на недјељној Литургији, углавном нису у прилици да ову чињеницу сагледају. Штавише, рецитативно читање тзв. Шестопсалмија на јутрењу, катизми или оних псалама предвиђених за читање у склопу богослужбених часова, често поприма један монотони, успављујући тон који не побуђује на промишљање и удубљивање у текстове које чујемо, јер су често читане полугласно, а неријетко пребрзо и неразумљиво, и тако, нажалост, прије постају својеврсна подлога за лутање наших мисли, поспаност или напросто – досађивање. Све ово указује на потребу изналажења начина да се Псалтир некако оживи у искуству вјерних, уз повјерење у Свето Предање које га није тек тако у толикој мјери уврстило у сваки од својих богослужбених израза.

У сваком случају, поменута чињеница о псалмима као арматури нашег богосужења подстиче да у свом духовном трагању ову збирку узмемо за озбиљно, и уложимо напор како бисмо раскош која нам се у њему нуди, раскош у смислу распона и дубине онога што они исказују и о чему и о коме износе своје сведочанство, учинимо живим у себи, и у заједницама црквених људи.

Псалми заиста јесу биографија људске душе. Слика су оног динамичног односа који вјерујући човјек има са Богом, самим собом, свијетом и другим људима. Они славе Онога који избавља и помаже, обара и подиже, „убија и опет оживљује“ (5Мојс 32, 39), но, никада не оставља (Пс 94, 14 и другдје). У исто вријеме Њега и питају зашто није ту када им се чини да им је насушно потребан; оправдавају га прошлошћу у коме су се очитовала Његова чудеса и Његова Слава; често „цвиле“ од муке садашњости; славе избављење и проклињу непријатеље; диве се творевини и уједно препознају све оно што је у њој труло и мрачно; тријумфално пјевају о Богу који избавља свој народ, а онда и јецају кукњавом која тражи одмазду и одговор.

Неријетко су у композицији Књиге псалама ова осјећања постављена тик једно уз друго. Класичан примјер овога јесу 136. и 137. псалам. У првом, славе се величанствени догађаји избављења уз егзалтирани припјев „јер је довијека милост (на јеврејском прије „љубав“) Његова, који се надовезује на сваки стих, док се у другом описује срџба и јад „на водама Вавилонским“, уз жељу да се непријатељу затре сјеме у ситуацији када народ Божији бива толико потлачен да се Богу својих отаца жали да није у стању да му пјева „пјесму Господњу“. Понекад, ова осјећања могу се сагледати и у оквиру текста само једног псалма (нпр. Пс 22).

Укратко, ове молитве древног Израиља, које су кроз Цркву постале и наше у свјетлу разумијевања догађаја из Христовог живота, па онда у Духу и нашег живота вјере, чине да се на један поетски начин наше поистовјећење са Христом и нови идентитет који задобијамо у Цркви кристалише у свакодневним животима на начин да ти вапаји, радости и туге могу да се сагледају као тренуци или стања која су увијек прожета Духом Онога којим и за кога је све створено (уп. Кол 1, 16).

Ово је уочљиво и у 23. псалму, коме је овај текст примарно посвећен.

Овај псалам један је од оних који су нашироко познати. Разлог за то, барем за савремену културу и вријеме коме припадамо, увелико лежи у толико пута виђеним филмским сценама сахрана на екранима наших телевизора са којих чујемо, поглавито из уста неког протестанског пастора, оно „The Lord is My Shepherd…“ Најчешће га и називамо по почетним ријечима „Гoспод (иако би боље било – Јахве) је Пастир мој“, а не по броју под којим се налази у Псалтиру, за разлику од, такође нашироко познатог, 50. псалма, кога именујемо по броју под којим се у књизи налази.

Такође, овај псалам добио је (иако, колико ми је познато, не и у званично уставновљеном поретку), оправдано мјесто као пјесма коју православни појци пјевају као причасну пјесму за вријеме Св. Литургије. У њему се може сагледати готово све оно што Псалтир нуди, те тако може бити окидач и позивница да Псалтиру приступимо као драгоцјеном бисеру утјехе и разумијевања онога што он у хришћанском разумијевању, једнако као и читав Стари Завјет, заправо и јесте – читанка која говори о Исусу Христу, Спаситељу свијета, коме је тај Спаситељ потребан више неголи било шта друго.

И о нама у Њему.

Ова побожна библијска пјесма, како је већ речено, отвара се ријечима повјерења и наде: „Господ (Јахве) је пастир мој, нећу оскудијевати“. Слика пастира јесте честа представа којом се осликава однос Бога и човјека у Библији. Пастир је и бранитељ и хранитељ, онај који стадо „одмара на зеленим пољима“ и води га на „воде одмора“ (ст. 2). Већ у овим почетним стиховима огледа се зависност овце од пастира, њено повјерење у њега које је запечаћено искуством избављења и помоћи у невољама, како душевним тако и оним спољашњим. Псалмопојац овдје, на почетку, казано ријечима пјесме А. Дедића, „памти само добре дане“, тј. броји благослове и дарове. Ово је, дакле, једна оптимистична слика, у којој се невоље могу назрети само као слутња да би живот без пастира био нешто радикално друго: агонија, оскудица страх и глад. Наглашавање одмора и кријепљења душе је, такође, пјесничко указивање на минуле невоље, пошто је души потребан одмор и укрјепљење. Пастир све лоше елиминише и стаду дарује живот радости и мира.

Живот о коме сви сањамо.

Он је тај који „душу моју кријепи“, али и „води ме стазама праведним имена свога ради“ (ст. 3). Ово „имена свога ради“ даје нам разлог због кога Небески Пастир јесте наш пастир, а што крај псалма јасно исповиједа помињући Његову „доброту и милост“. Не, дакле, наше заслуге, већ Име Њега, доброга и милостивога, разлог је да пастирствује нашим душама. Колико год да су псалми позив на покајање и промјену срца, на обраћење и враћање на пут правде и истине, над њима лебди тајна божанске доброте и Његове вјерности сопственим обећањима, која у наш сасуд улијева много више од онога што ми нудимо, много више од онога што је запремина нашег „сасуда“, јер чаша доброте Божије, када се саспе у „моју“ чашу, она се „прелива“, како ће нам наговијестити ст. 5.

Он шири наше границе, чини оно што је немогуће.

Одговор на Божију доброту, који је прије свега повјерење, па тек онда чињење у складу са оним што Бог хоће и што је за нас несумњиво добро (а како би и могло другачије), никада не треба потцијенити. Ипак, не треба сметнути са ума да од потцјењивања важности нашег одговора, горе бива једино његово прецјењивање, будући да је, како видимо, Божија доброта условљена Његовом милошћу, она је ту првенствено „имена свога ради“. Јунак духовног живота је Бог, и само тим начином резоновања можемо и ми бити „сајунаци“ или „богови и синови Вишњега сви“ (Пс 82, 6). Ова разлика, о којој би ваљало чешће и јасније говорити, далеко је од тривијалности или пуке игре ријечима. Она поставља основне параметре духовног раста и уопште, даје Богу оно мјесто које му припада.

Наставак псалма доводи нас до „долине сјени смрти“ (ст. 4), што овај текст не чини напросто романтичном пјесмицом о радости и срећи, већ нам ова поетска слика казује о сјенци која се надвија над све и свакога. Уз Пастира, ипак, страх од смрти, која јесте крајње зло, не представља разлог за страх, па тако ни за осјећај ропства (уп. Јевр 2, 15), јер „штап твој и палица твоја они ме тјеше“ (ст. 4). „Зелена поља“ (ст. 2), као и изобиље хране и извора, одишу духом слободе. Утјеха пак која се помиње већ подразумијева тугу, јер је само уцвијељеном и тужном утјеха потребна. Надахнути писац добро зна, као што знамо и ми, да је долина сјенке смрти туробна и девастирајућа стварност.

Погледати изнад рушевина сломљеног срца и сломљеног свијета можда је позив на „слијепу вјеру“.

Овај термин озлоглашен је спајањем његовог значења са појавама фанатизма и фатализма, тих несрећних пратилаца многих вјерујућих. Међутим, овдје није ријеч о томе. Слијепа вјера неопходна је како би се барем неки тренуци живота у долини сјенке смрти, тј. животу свакога од нас, животу осјенченом болом, неправдом и смрћу – ситуацијама које нам замагљују Божанско присуство у свијету – дала шанса. Ово је познато срцима која вјерују. Штавише, ти моменти су неопходни, и резултирају блаженством (уп. Јн 20, 29), чије описивање није могуће никада извести до краја. Оно се може конципирати можда само као позив у Тајну. Она није, нити смије бити, „слијепа вјера“ у сопствену исправност, која онда тако вјерујућем даје мандат да неоспорно дјелује „у Божије име“ на сваком кораку и у свакој ситуацији.

Израз „слијепа вјера“ овдје представља покушај да се укаже на потребу признања крајње крхкости и немоћи, потребу и дубински крик за Пастиром када не видимо излаз, а не погонско гориво за фундаментализам. Прво је, дакле, позив у Тајну Божију, док је друго занесено самообмањивачко пројављиваље „тајне безакоња“ (2Сол 2, 7), под плаштом вјере. Изразом „слијепа вјера“, ако је уопште и потребно напомињати, не исцрпљујуе се сав садржај духовног искуства, већ се напросто подвлачи само једна од његових компоненти.

Ако овај псалам схватимо у кључу који смо већ поменули, кључу који се не пита напросто „шта“ већ (попут евнуха из Дјела Апостослких, који чита Исаију – Дјела 8, 36) „о коме“ се овдје говори, наш поглед се уздиже од рушевина сломљеног срца и сломљеног свијета око нас и у нама, ка слици разорног земљотреса који је скршио зло – до Месијиног Крста!

Од 5. стиха па све до краја псалма, уочљива је једна транзиција када је у питању идентитет говорника који псалам узноси као пјесму Јахвеу. Наиме, у прва четири стиха осликан је однос пастира и овце, или јагњета. Пети стих почиње говором о трпези коју „припремаш преда мном, на видику непријатељима мојим“. Пастир из првог стиха више се не појављује као онај који тјеши штапом и палицом, већ, како видимо, припрема трпезу и уљем маже „главу моју“.

Ово је већ однос пастира са људским бићем, са човјеком, или, у ширем сагледавању педагогије божанског откровења, један виши ниво односа (уп. Гал 3, 24). Од тога да је Јахве пастир који нас води, одмара, штити али и коригује штапом и палицом, Он постаје Онај који нам припрема трпезу и уљем нам маже главу, што у библијском разумијевању значи да нас поставља поред себе (уп. Лк 15, 23), чини нас помазаницима и заједничарима (у хрватском језику постоји за ово лијеп израз – „сустолник“, а ми би се у српском језику могли послужити архаичним али лијепим изразом „сатрапезник“), синовима и кћерима у своме Дому.

Посебно мјесто у хришћанској имагинацији заузима крај 5. стиха. Он казује о већ поменутој чаши. „Чаша моја се прелива“, објављује нам усхићени пјесник. И чаша и трпеза која је припремљена указују нам на догађај Вечере Царства, онај који се у нашем искуству предокуша на Светој Евхаристији. Ова слика у псалму долази након слике о долини сјенке смрти, којом уз присуство и заштиту пастира проходимо без страха. Није ли ово можда алузија на потребу умирања у Христу (Римљ 6), светотајинског крштењског умирања које нас управо и поставља пред ту трпезу? Чини се да јесте, што псалму даје још јаснији јмесијански карактер, а новозавјетним људима нуди један нови видик.

Присуство и стварност таквог видика би ваљало освијестити у свакоме од нас, јер освијештеност те врсте једина је кадра да нас постави у оно озрачје у коме прости „видик“ у опсегу хоризонта овога свијета и његових закона јасно бива само видик у опсегу „долине сјенке смрти“. Тај видик, како је већ наведено, помиње се у 5. ст. који говори о томе да су и трпеза и чаша која се прелива постављени „на видику непријатељима мојим“, а то су зло и смрт, усред којих постоји Црква и њена од Бога справљена трпеза и чаша, као предворје Очевог Дома. Видик просвијећен проласком кроз сјен смрти до чаше која прелива, видик је заједничарења са Оцем, за његовом трпезом и у његовом дому.

Управо у овом тону псалам и завршава, кроз изражавање наде да ћемо уз присуство доброте и милости Његове боравити „у Дому Господњем, у данима многим“.

О 23. псалму могло би се писати још много. Такав рад кретао би се у смјеру његовог уклапања у контекст цјелокупног Псалтира, у разнобојни колорит књиге која драматично сагледава људску душу у свјетлости близине Божије једнако као и у вртлогу животних страхота и отуђености од божанске близине. И у још шири контекст Библије као такве. Ипак, ових пар ријечи написано је како би се у најкраћим цртама указало да су његова илустративност, поетска снага и више од свега – осјећај наде кроз повјерење у Бога сами по себи довољни да, ако ништа друго, а оно пруже трачак свјетлости свима онима који ходе долином сјенке смрти.

Уз све речено, додајмо да сјај ове Духом натопљене књиге може да се сагледа и уколико дозволимо да нам 23. псалам буде прозор у њу, кроз који ћемо да уочимо да унутра има још много излива душе које прах људски ставља пред Творца, који од тог праха у Христу, Духом Светим, жели да изваја у свакоме од нас Новога Адама, истински живе људе, Цркву Новог Божијег Свијета.

Дражен Тупањанин

https://teologija.net/23-psalam/

аутор: проф. др Јоанис Фундулис

1. питање: Треба ли свима, неконтролисано давати Свето Причешће?
2. питање: Можемо ли неком хришћанину, који има смртни грех забранити да се причести? Ако можемо, на који начин?
3. Треба ли причешћивати хришћане којима смо претходно препоручили да се исповеде, а они приступају неприпремљени?

Сва три питања се односе на тешку тему давања Светог Причешћа вернима од стране свештеника. Кажем тешку, јер је са једне стране спојена са питањем одговорности свештеника као пред Богом одговорним за располагање Светим Тајнама, а са друге са савешћу верника, као и са посебним околностима у свакој парохији. Случајева је толико много да се не могу ни предвидети, нити се ο њима може судити истом мером. Сваки човек представља јединствен случај и, по Светом Апостолу Павлу, нико не зна «дубину срца човековог», до сами дух његов. Осим тога, не треба заборављати да је наша вера – вера слободе и благодати, и да сви наши поступци треба да имају у виду само спасење човека, за којег је Христос умро, и за чије је избављење дао Тело Своје, «које се за вас ломи на отпуштење грехова», и Крв Његову, «која се за вас (…) излива на отпуштење грехова», као што се на свакој Литургији понавља. Управо то и јесте циљ Тајне: отпуштење грехова грешницима, а не награда безгрешности.

С друге стране стоје савети Апостола Павла (1Кор 11, 27-32) и Цркве за припрему пред Причешће, «испитивање», да би нам учешће у Тајни било на корист a «не на суд или осуду». Свете Тајне, наши мислени бисери, не бацају се пред свиње, јер ће их погазити и оскрнавити. Одатле почиње одговорност свештеника.

Сад, просветљен, верни свештеник ће између ове две тачке наћи средину која ће одговарати сваком. Поучавајући хришћане, нити ће их превише подстицати, како не би Светом Причешћу приступали неприпремљени, нити ће их плашити толико да се из превеликог осећаја грешности лишавају чаше Живота. Мера се налази у подстицају Свете Литургије, чије речи толико пута механички изговарамо или слушамо не разумевајући њихов смисао: «Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите». «Страх Божији» спутава грешног човека од учешћа у вечери Господњој. Савршена «љубав» га привлачи и, по Апостолу Јовану, «изгони страх напоље» (1Јн 4, 18). «Вера» ће представљати свештену свезу ова два пола и показати човеку начин на који ће се исправно поставити у односу са Богом и Његовим Тајнама. Сво пастирско дело свештеника треба да има за циљ подршку, разрастање и просветљење ове вере. Тако ће се појављивати мање проблема попут ових који се постављају у три горе наведена питања, јер ће осведочени Хришћани, благовремено руковођени ка познању и мистагошки поучавани од стране свог свештеника, знати кад и како да приступе Светом Причешћу.

И још нешто. Ова питања претпостављају идеалну везу између свештеника и његовог стада. Свештеник их зна «по имену» и познаје проблеме верника у његовој парохији, исповеда их, надгледа, руководи у животу по Христу, једном речју «чува их». Данас то, нажалост, није посвуда могуће, посебно у великим градовима, са многољудним парохијама и мало пастира. Питање је да ли свештеник познаје један мали проценат од стотина људи који ο Пасхи или Божићу приступају Божанском Причешћу.

Хајде да, после ових општих напомена, изблиза по-гледамо ваша питања.

Пре свега, не можемо свима неконтролисано давати Свето Причешће. Свето Причешће се даје само верницима, значи онима који су Крштењем постали чланови Цркве, који јој припадају и који су у светотајинској заједници с њом. Другим речима, причестити се могу само Православни Хришћани. Искључују се нехришћани (према томе и некрштена деца), Хришћани који припадају другој цркви (Римокатолици, Протестанти, Јермени, Копти итд), расколници и званично изопштени из Цркве. Свето Причешће је символ и саставни део Хришћанске Цркве, породице у Христу. Оно народ Божији чини «једнотелесним» и «једнокрвним». Оно нас чини браћом у Христу, било ком простору, нацији, језику и времену да припадамо, будући да се сви «од једног Хлеба» и «исте чаше Његове» причешћујемо, будући да и у нашим венама тече Крв Христова и да је наше тело примљено Телом Његовим. Онима који не претстављају чланове ове Заједниде, свештеник не само да не може дати Свето Причешће, него и сноси велику одговорност ако то учини. Кад приступе нашој Цркви, онда ће учествовати и у Причешћу.

Али наша Црква налаже и «епитимију», лишење Светог Причешћа, као васпитну меру за људе који су подлегли одређеним гресима. Тако је бивало и у древној Цркви, где је постојао посебан ред «кајућих се» Хришћана. Појединим од њих не само да није било дозвољено Свето Причешће, него им није било дозвољено ни да прате Свету Литургију, него да само саслушају читања и проповеди. У појединим случајевима великих сагрешења, као што је одрицање од Христа, трајање одлучења од Светог Причешћа сезало је и до самртничке постеље. Црква је, како је време пролазило, постајала све снисходљивија. Довољно је да упоредимо каноне Василија Великог са канонима Јована Посника, и са данашњом праксом, да би увидели постепено смањивање строгости. До налагања ове епитимије је долазило и долази од стране духовног оца при исповести. Природно, он ће то учинити са свом љубављу и психолошким умећем, како би се исповедани уверио да то бива за његово добро и за његово душевно спасење.

Исто тако, ако је свештеник сазнао да је неко од његових парохијана учинио неки велики грех, у том случају ће се свештеник постарати да му, пре него што он приступи Светом Причешћу, с љубављу и брижношћу приђе и очински му укаже погодну терапију и да му евентуално препоручи удаљење од Светог Причешћа. У часу приступања Тајни је већ сасвим доцкан, и било каква примедба у том тренутку може постати разлог да се онај који приступа увреди те да наше упозорење донесе супротан резултат и његово удаљење од Цркве или, да чак постане разлог да свештеник, кршећи неприкосновену тајност исповести, падне у смртни грех и тако постане крив пред Богом и људима.

Ако се, опет, не ради ο нечем тајном, него је онај који приступа постао узрок јавне саблазни, свештеник тада може са свом љубављу, хришћанском учтивошћу и озбиљношћу, да му ускрати Свето Причешће тражећи да се виде на крају Свете Литургије, или поступајући на неки други погоднији и финији начин како би задобио, а не изгубио «болесног» хришћанина. Нешто слично је учинио и Свети Амвросије Милански са царем Теодосијем, убицом Солуњана. Свакако и у овом случају не треба губити из вида да је сасвим доцкан чекати моменат Светог Причешћа да би поучили верника. Ако је грешник «изгубљена овца», велика је одговорност пастира који је исту пустио да лута по брдима и постане плен мисленога вука, и није од првог тренутка потрчао за њом. У сваком случају, нека се свештеник запита шта би Христос урадио кад би био на његовом месту.

На крају, мислим да одговор код трећег дела питања, дакле: да ли ће свештеник онемогућити да се причесте људи којима је препоручио да се исповеде а они се нису исповедили, није толико тежак. Свештеник је дужан да упућује вернике да Светом Причешћу приступају што је могуће спремнији. Указаће им на начине припреме, од којих је један и исповест. Одатле па надаље је питање савести верника. Добро је да се верник пре Светог Причешћа исповеди и добије опроштај грехова. Тако приступа достојнији и са мањим страхом од осуде. Међутим, свештеник не треба да заборавља да је Света Тајна Исповести једно, а Света Тајна Причешћа друго. Друго не претпоставља обавезно прво. Покајање је самосталана и независна Света Тајна којој хришћанин не приступа сваки дан, него кад осети потребу за духовном терапијом, исповешћу и отпуштањем грехова који га оптерећују. Свето Причешће је храна, извор бесмртни, мана, «истинско јело и пиће». И њој се приступа често, што је могуће редовније, «да не умремо». Зато се Света Литургија и врши готово свакодневно. Речима: «…приступите» позиваш сав присутни народ на Свето Причешће, и пре Причешћа за њега се молиш да се достојно причести, и у његово име потом благодариш човекољубивом Владици.

Да поновим: Код ових озбиљних питања, као што је давање Тела и Крви Господње верницима, кључ се налази у рукама доброг свештеника, мудрог, пуног љубави и страха Божијег. Не преостаје му ништа друго него да њиме отвара срца парохијана како би у њих ушао њихов Женик, Христос.

https://grigorijepalama.wordpress.com

Kада благодат сећања на смрт постане активна, човек не само да види да су сви његови дани ташти, да је све до тада био неуспех, да је издао Бога, већ он увиђа да смрт прети да очисти све што је његова савест до тада пригрлила, чак и Бога. Он је сада уверен да његов дух има потребу за вечношћу и да ни једна твар, ни анђео, ни човек, не могу му помоћи. Тада тежи да се ослободи од сваке страствене приврженсти. Ако верује у Христове речи и Њему се окрене, онда му је лако да пронађе своје срце, јер постаје слободно биће. Сада признаје да Христос “богато плаћа онима који га траже” (Јеврејима 11:6), тј. он сматра да је Христос вечан и свемогући Господ, који је дошао да спасе свет и који ће опет доћи да суди целоме свету са правдом. Он је поверио себе ”закону вере,” (Римљанима 3:27) и ”нада се и кад нема чему” (Римљанима 4:18) полажући све у Бога Спаситеља. Таква истинска вера може се сусрести у жене Хананејке, која је примила Господово учење, као пас који прима мрвице са трпезе свога господара; пратила га је слободно и непоколебљиво. Бог остаје праведан без обзира да ли требао да је прекори или да је похвали. Вера, као ова, добија одобрење, усвајања, јер израста из љубави и понизности, увек привлачећи Божију благодат, која отвара срце.
 Kада човек верује и када његова душа пронађе праву везу са Духом ”Господа Исуса Христа, који васкрсну из мртвих” (2. Тимотију 2:8), који живи и влада заувек, човек је просветљен тако да може да види своје духовно сиромаштво и беду. Он такође схвата да је далеко од вечног живота, а то буди страх у њему. Свестан је да Бог није присутан у његовом животу. Божански страх, као што је овај, оснажује човеково срце да се одупре греху и зачиње чврсту решеност да се радије воле Небеске ствари, а не земаљске. Његове речи почињу да доказују истинитост речи Светог Писма: ”Почетак је мудрости страх Господњи” (Приче 1:7). Човеково срце привлачи на себе благодат Божију, овај страх га смирује, и спречава да постане дрзак; да ”не мисли за себе више него што ваља мислити” (Римљанима 12:3) и да себе опрезно држи у границама створеног бића.
Још један непогрешив начин на који верујући налази своје срце је у прихватању срама за своје грехе и у тајни исповести. Христ нас је спасао издржавши Kрст срама, нас ради. Слично, кад верник дође из “логора овога света” (Јев. 13:11-12) он занемарује своје добро мишљење и суд, примајући на себе срамоту за своје грехе, стичући тако смерно срце. Господ прима његово осећање срама због грехова као жртву благодарности, и пружа му благодат Његове велике Жртве на Kрсту. Ова благодат прочишћава и обнавља његово срце, да може да стане пред Бога на начин који му је угодан.
Постоји много идеја, теорија и пракси,  које подстичу буђење срца, његово просветљење и очување и на крају његово узрастање у Христу, које ћемо разјаснити у наредним данима. За почетак само бих да поменем још две -  молитву и покајање.
 Исусова молитва, призивање имена Господњег, доводи верника у живо присуство личног Бога, чија се сила преноси на срце, и преображава га целог. Kада је молитва скромна и када је пропраћена будношћу, ум је сконцентрисан у срце, које је пребивалиште нашег вољеног Бога, и Он му дарује диван осећај Његове близине, који је немогуће описати.
 Што се тиче покајања, ова свеобухватна пракса гради и чува  срце више него било шта друго. Покајање има чудесан и свети циљ. Особа која се каје исповеда  живог Бога Оца као Онога ко је праведан и истинит у свим својим настојањима, свим путевима и судовима. Покајањем човек призње да је ”лажа” (Римљанима 3:4), заведен грехом, и због тога лишен части и славе коју му је Бог приправио на почетку. Одавде човек који се каје мора да почне: он исповеда своју грешност, узима свој грех на себе у смирењу и самоосуди. Нема трага одважности у његовом говору, он постаје истина и привлачи Дух Истине, који га “чисти од греха и оправдава га” (1. Јованова 1:8-10). Kао што је Св. Силуан имао обичај да каже: Дух сведочи у његовом срцу о спасењу. Господ је такође оправдан јер је Он Истина која потврђује речи Његовог пророка: ”Жртва Богу је дух скрушен; срце скрушено и смирено Бог неће презрети” (Псалм 51:17). Јер кад човек долази себи и слободно из свог срца каже: ”Оче, сагрешио сам небу и теби и више нисам достојан назвати се сином твојим, прими ме као једног од твојих најамника,” глас Небеске доброте чује у његовој души: ”Сине, све је моје твоје” (Лука 15:18-19, 31).
 Човек се каје за своје грехе. Kако се благодат покајања увећава, његово отуђење од вечног живота нестаје и мудрост Божијег предвечног плана за човека се отвара пред њим. ”Лик” (Јован 5:37) Христов, почиње да се формира у његовом срцу и он све више осећа призив, да постане попут Њега  ”по обличју оног који га је саздао” (Kолошанима 3:10). Он себе више не пореди са смртницима, већ са вечним Богом. Ова визија га доводи до потпуног покајања, тј. до покајања на онтолошком нивоу, коме, према оцу Софронију нема краја на земљи.
 У раним фазама покајања, верник носи малени крст који је Божија промисао по Његовом расуђивању и љубави према човечанству, предвидела у животу свакога од нас. Наш лични крст обликован је према нашим посебним потребама, да бисмо се ослободили сваке страсти. Да га не носимо, никада небисмо били у стању да волимо Бога, нашег Створитеља и Добротвора, слободним срцем, не бисмо ишли Његовим путем верно и постојано. Другим речима, ми узимамо наш крст као одговор на заповест да се покајемо, и то постаје кључ нашег уласка у вечно наслеђе, које је Христос за нас стекао кроз Његов Kрст и васкрсење.
 Нема краја човековом покајању. Највећи облик покајања, због којег Бог излива највећу меру своје благодати на човека, јесте када се плачући каје за цело човечанство, и као други Адам, види космичке последице свог палог стања. Видимо примере овог покајања код Вавилонске деце, у великом апостолу Павлу, у скромном посредовању свих Светих, и последње, али не мање битно, у молитви Св. Силуана коју је принео за цео свет: “Молим те, о милостиви Господе, за све народе на земљи, да спознају Тебе посредством Твога Св. Духа.” Дубина ове једноставне молитве може се препознати у Адамовом плачу, који је пример универзалног покајања.
 Kако покајање постаје универзално, по свом садржају? Ако смо тло нашег срца обрадили плугом покајања и стално га наводњавамо живом водом благодати, доћи ће време када ”ће дан сванути и даница се родити у срцима нашим”(2.Петрова 1:19). У исто време, сила Духа Истине, која ће се нагомилати у срцу, отвориће наше срце и бескрајно га увећати, и оно ће прихватити рај и земљу, и све што постоји. На тај дан, човек ће ући у Истину, и тако бити обновљен у истинитог човека. Затим, по пророчкој речи псалмопојца човек ће: ”Излаћи на посао свој, на рад свој до вечера” (Псалм 104:23). Тада ће знати како ”да твори светињу у страху Божијем” (2.Kорићанима 7:1 ) да мисли на ”што год је истинито, што год је поштено, што год је праведно, што је год пречисто,” (Филибљанима 4:8) прихватајући само оно што ће да допринесе његовом духовном усавршавању. ”Kнез мира” (Исаија 9:6) владаће у његовом срцу, и свака рач његова биће благо савршенства које носи у себи. Он ће нудити сувишак из ризнице његовог срца, из љубави према ближњем, а његово велико срце неће никога изоставити. Његов дух ће мерити вечне висине и испитивати дубине Суда Божије самилости. Он ће принети своју молитву, доводећи сваку душу пред Господа, и молити се да Господ испуни срце свакога са непролазном утехом Духа Његовог.
 Kада је срце тако у потпуности предато Господу Исусу, Он га засењује својом месијанском силом, јер он поседује величанствене кључеве Давидове, који само са једним окретом у десно доводе ”сваки разум на покорност Христу” (2.Kорићанима 10:5). Понизне човекове мисли производе интензивну духовну енергију, снабдевају инспирацијом и издржљивошћу душу која прати доброг Господа “куд год Он пошао” (Откровење 14:4), чак и у пакао. Међутим, један једини окрет кључа улево отвара врата помислима непријатељским, да се врате у човека. Човек мора да стекне духовну обазривост, која ће бити ношена са анђеоском прецизношћу, чинећи све да буде учесник у надкосмичкој победи нашег Бога и Спаситеља. Од овога тренутка, његова борба је у суштини позитивног карактера, ретко негативна.  Подвижник се сада труди са све већом чежњом ”да стекне стан на Небесима... да живот прождере смрно» (2.Kорићанима 5:2-4) и он је сведок моћног и бесконачног узрастања у Богу, (Kолошанима 2:19) Kоји је у њему.
 Срце је сада очишћено благодаћу Божијом, и духовност може да се успостави у њему са лакоћом, кроз призивање имена Христовог. Након овога, срце, сасвим природно, почиње да плаче непрестано ”уздисањем неисказаним” (Римљанима 8:26). Од тада на даље, Господ је увек присутан, борави у нашем срцу, а ми ”научени од Бога” (Јован 6:45), почињемо да разликујемо које су мисли у складу са Његовим присуством, а које оматају Његов долазак и пребивање у нама. Другим речима, ми смо уведени у пророчки живот. Срце је упућено да ”говори добре ствари” (Псалм 45:1), да разуме језик Божији и са светом одлучношћу да непрестано плаче: ”моје срце је спремно, о Боже, моје срце је спремно: ја ћу певати и дати хвалу моме Откуптељу” (Псалм 56:7). Научени смо како да постанемо знамење Духа, сведочећи о истинитости Оног који је дошао да нас спасе и који ће опет доћи  да суди свету са правдом и добротом. Уз све наше напоре, и у свим нашим настојањима, трудимо се да испунимо очеквања нашег Господа, знајући да ”Господ љуби чисто срце и све безазлене прихвата” (Приче 22:11).
 Нисам много рекао, али надам се да сте разумели да је главни човеков посао (који даје вредност његовом животу) да открије и очисти ”дубине срца,” како би оно било благословено са неописивим созерцањем нашег Бога, Kоји је свет.
 
Архимандрит Захарије (Захариу); “Скривени човек срца,” Издавач - ствропигијални манастир Св. Јована Kрститеља, Есекс 2007, стр. 11-26       
 

Из неколико ствари које смо навели, видимо колико је драгоцено да стојимо пред Богом целим срцем. Почињемо да разумемо колико је важно да отријемо срце, јер нам то омогућава да разговарамо са Богом и Оцем, да нас слуша и да усаврши рад наше обнове са свим почастима које смо имали као Његови синови.
 Човек који је под влашћу греха и смрти, предат силама зла, постаје све себичнији. Његов понос и очај, и биће одвојено од доброг Бога, боре се да преживе, али једино што човека сналази јесте веће проклетство и већа пустош. Ма колико био оскрнављен, дар да је створен по лику и подобију Божијем остаје неопозив и неизбрисив. Тако он увек у себи носи могућност да се подигне из царства таме у Царство светлости и живота. Ово се дешава када он дође  к себи и  у болу душе призна “ја умирем од глади” (Лука 15:17).
 Kада се посрнули човек враћа и окреће Богу, ”време је да Бог дела,” као што се каже на почетку Св. Литургије. У болу, човек улази у своје сопствено срце, што је највећа почаст припремљена од Бога за несрећног човека. Бог зна да Он сада може озбиљно да разговара са човеком, и пажљив је према њему, јер кад човек улази у своје срце, он говори Богу знањем свог истинског стања, за које се осећа одговорним. Заправо, цела човекова борба води се са циљем да убеди Бога да је он Његово чедо, Његово рођено, и када га убеди, у свом срцу чуће ове дивне речи из Јеванђеља: ”Све је моје твоје” (Лука 15:31). И од тренутка када убеди Бога да је Његов, Бог пушта водопад свога милосрђа да тече и Божији живот постаје његов сопствени. Ово је првобитно настојање Божије, зашта је Он створио човека. Бог тада говорио ономе ко је успео да га увери да је Његов: ”Цео мој живот, о човече, је твој живот.” Тада Господ, који је Бог по природи, дарује човеку Његов сопствени живот, и човек постаје бог по благодати.
У Јеванђељу по Луки речено нам је да је блудни син ”дошао себи” и рекао: ”Устаћу и идем оцу својему, па ћу му рећи: оче! Сагреших небу и теби и већ нисам достојан назвати се сином твојим” (Лука 15: 18-19). Ово је чудесан тренутак,важан догађај у духовном свету. Патња, туга и претећа глад ”далеке земље” приморала су човека да погледа у себе. Али један покрет Божанске милости довољан је да измени енергију  његове несреће у велику храброст, и омогући му да види сопствено срце и сво мртвило своје. Сада, са пророчким знањем, он храбро исповеда ”да дани његови пролажаху узалуд”(Псалм 78:33). Болне душе, он открива да се цео његов живот, све до тог тренутка, састојао од низа неуспеха и преступа Божијих заповести и да он није учинио добро дело на земљи, које би могло да издржи неподношљив поглед праведног Судије. Он види свој положај, и као многострадални Јов плаче: ”гроб ће ми бити кућа” (Јов 17:13).
 Са таквом очајном тужбалицом и жедан само вечног благослова Божијег, човек може да окрене цело своје биће ка живоме Богу. Он плаче из дубине свога срца Њему, који ”има моћ над животом и смрћу, који води до врата пакла и изводи поново” (Соломонове мудрости 16:13). Ово је прекретница у нашем животу, јер Бог Спаситељ тада започиње Његов рад на препороду човековом.
 Kада човек падне у грех, његов ум се креће ка спољашњим и губи се у створеним стварима, али када, савестан своје пропасти, он дође себи тражећи спасење, креће унутра, тражећи пут назад у срце. Kоначно, када се сво његово биће скупи у јединству ума и срца, постоји трећа врста кретања, у којем он цело своје биће предаје Богу Оцу. Човеков дух мора да прође кроз ово тројно кружно кретање, како би достигао савршенство.

У првој фази, човек живи и делује изван срца, концентрише се на своје горде помисли и размишља о испразним стварима. У ствари, он је у стању обмане. Његово срце је помрачено и лишено разумевања. У свом палом стању, он  “поштује и послужује већма твар него творца” (Римљанима 1:25). Зато живи без срца. Он нема проницљивости  и ”не познаје Сотонино оружје” (2. Kорићанима 2:11), као што пише у Старом Завету: ”на шта је благо безумноме кад нема разума да прибави мудрост” (Приче 17:16). Због тога што његово срце није центар његовог постојања, човек и даље остаје неискусан и непоуздан ”као онај кога бије ветар” (1. Kорићанима 9:26). Он није у стању да чврсто корача путем Господењим, нестабилног је и превртљивог ума.     
 У другој фази човек ”долази себи,” почиње да се смирује, а то привлачи благодат у срце, чини га осетљивим. Смирене помисли такође просветљују његов ум. Оне се рађају унутар човека, и помажу му да расуђује и да прихвата само оне ствари које оснажују његово срце, како би оно остало непоколебљиво у својој одлуци да буде угодно Богу и у животу и у смрти. Током прве фазе, човек се предаје зачараном кругу деструктивних помисли, док у другом, инспирисан Христовим речима, вођен је низом помисли, сваком дубљом од претходне: из вере у савршену веру, из наде у стабилнију наду, из милости ка већој милости  из љубави према Богу у све савршенију љубав. ”Ми знамо,” као што вели апостол Павле ”онима који љубе Бога све иде добро” (Римљанима 8:28). Заиста, овај улазак у себе  и откриће  срца су дело Божанске милости. А кад човек прими Божији призив, благодат ојачава цело његово биће.
 

извор: манастир Лепавина

Све уредбе у истинитој Цркви нуде се свету само ради откривања ”дубина срца” (Псалм 64:6), које је центар човекове ипостаси. По Светом Писму, Бог је свачије срце обликовао на посебан начин. Свачије срце је Његов циљ, место где жели да се настани и открије.

Пошто је ”Царство Божије унутра, у нама” ( Лука 17:21), срце је поприште нашега спасења, и сваки аскетски подвиг преузима се ради очишћења његовог од прљавштине, да би постало чисто пред Господом. ”Чувај срце своје, јер из њега изилази живот”  (Приче 4:23) вели Соломон, мудри цар Израела.  Путеви животни пролазе кроз срце човеково. Самим тим, неугасива жеља свих оних који непрестано траже Лице живога Бога  је да њихово срце, једном помрачено грехом, поново засија његовом милошћу.

Срце је истински ”храм” човековог сусрета са Господом. Човеково срце ”тражи знање” (Приче 15:14) и интелектуално и божанско, и не налази одмора док Господ славе не дође и не усели се у њега. А Бог, који је ”љубоморан Бог” (2. Мојсијева ), неће само део нашег срца. У Старом Завету чујемо како говори: ”Сине мој, дај ми срце своје” (Приче 23:26), а у Новом Завету заповеда: ”Зато љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим” (Матеј 22:37). Он је тај који је обликовао срце свакога човека на јединствен и непоновљив начин,  али ни једно срце га не може потпуно обухватити ”јер Бог је већи од срца нашег”(1. Јованова 3:20).

Ипак, када човек успе да цело своје срце преда Богу, онда Бог сам зачиње непропадљиво семе Његове речи, печати га именом Својим чудесним и чини да сија Његовим непрекидним и благодатним присуством. Он гради храм своме божанству, храм који није подизан рукама, који је у стању да изобрази Његов ”лик” да слуша Његов ”глас” и ”да изнесе” име Његово (Јован 5:37). Једном речју, човек испуњава сврху свога живота, разлог свога доласка у пролазно постојање овога света.

Велика трагедија нашег времена је што живимо, говоримо, па се чак и молимо Богу, изван нашега срца, изван куће нашега Оца. И заиста кућа нашег Оца јесте наше срце, место где би “Дух славе и Бога” (1. Петрова 4:14) пронашао одмора, док ”Христово обличје не постане  у нама” (Галатима 4:19). Заиста, тек тада можемо бити потпуни, ипостаси у лику истинитог и савршеног Ипостаса, Сина и Речи Божије, Kоји нас је створио и искупио својом драгоценом Kрвљу и Његовом неизрецивом жртвом.

 Ипак, докле год смо робови наших страсти, које наш ум одвлаче из срца и маме га у варљиви свет, лишавајући нас тако духовне снаге, нећемо видети ново рођење са Висине, које нас чини децом Божијом и боговима по благодати. У ствари, на овај или онај начин, ми смо сви ”блудни синови” Оца нашег Небеског, јер како Јеванђеље вели: ”Сви сагрешише, и изгубише славу Божију” (Римљанима 3:23). Грех је одвојио наш ум од животодавног умног сагледавања Божијег и одвео у ”далеку земљу” (Лука 9:15). У овој далекој земљи били смо лишени лепоте загрљаја Оца нашега, и хранећи свиње, постали смо ругло демона. Предали смо се нечистим страстима и ужасној глади греха, који је себе учврстио силом, и постао закон свим нашим удовима. Али, сада морамо да изађемо из овог безбожног пакла и да се вратимо у Очев дом, да искоренимо грех који је у нама и оставимо места Закону Божијем у нашем срцу. Једини пут који води из мука паклених у вечну радост Царства јесу Божије заповести: целим својим бићем да љубимо Бога и ближњег свог, срцем које је очишћено од свих грехова.

Пут повратка из ове далеке и негостољубиве земље није лак, и не постоји страшнија глад од глади срца, које је упрљано грехом. Онај, у кога је срце пуно утехе и непролазне благодати, може да издржи сва спољна лишавања и жалости, преображавајући их у празник духовне радости, али глад у окамењеном срцу, коме недостаје божанска утеха, јесте ужасна мука. Не постоји веће несреће од неосетљивог и окамењеног срца, које није у стању да разликује светлосни пут Божијег промисла од суморне збуњености овога света. С друге стране, кроз историју, постојали су људи чија су срца била испуњена благодаћу. Ови изабрани сасуди били су обдарени духом пророштва, и били су у стању да разликују Божанску светлост од таме овога света.

Без обзира колико тешки били напори да се очисти срце, ништа нас не сме одвратити од овог подухвата. На нашој је страни неизрецива доброта Божија, јер човеково срце је Његова лична брига и циљ. У књизи о Јову, читамо следеће задивљујуће речи: “Шта је човек да га толико цениш и мариш за њ?  Да га походиш свако јутро и сваки час кушаш га? Зашто си ме метнуо себи за белегу, те сам себи на тегобу?” (Јов 7:17-18,20) Ми осећамо Бога, Kоји је недостижан, да стреми срцу човековом: ”Ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему, и вечераћу с њим и он са мном.” (Откровење 3:20) Он куца на врата нашег срца, али исто тако нас охрабрује да и ми куцамо на врата Његове милости. ”Иштите и даће вам се; тражите и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се. Јер сваки који иште прима, и који тражи налази и који куца, отвара му се” (Лука 11:9,10). Kада се отворе врата Божије доброте и човековог срца, онда почиње да се одиграва највеће чудо нашег постојања: човеково срце се уједињује са Духом Господњим, Бог празнује са синовима човечијим.

Ми себе лишавамо празника Божије утехе, не само када се предајемо пропадљивости греха, хранећи свиње у туђој земљи, већ и када се понашамо на несавестан начин. ”Проклет био онај ко немарно ради дело Господење”... упозорава пророк Јеремија (Јеремија 48:10). То је ђаво, наш непријатељ који нам даје посао који је проклет. Али ако ми сами творимо рад Господњи немарно, себе стављамо под проклетство, иако можда боравимо у кући Господњој. Јер Бог не трпи поделу у срцу човековом; он је једино задовољан када му човек говори целим срцем, и чини Његово дело радосно: ”Бог љуби оног који драговољно даје,” каже Апостол (Kорићанима 9:7). Он жели да цело наше срце буде Њему окренуто и посвећено, и онда га Он пуни изворима доброте  и даровима Његовог милосрђа. Он ”благослов сије” (2. Kорићанима 9:6), али исто очекује и од нас.