Није свако по имену православан такав и по духу, а нарочито се у данашње време може срести „православан“ – истински секташ по духу своме: фанатичан, без љубави, рационално узак, који има упориште у људском, који није гладан и жедан правде Божије, већ пресит своје гордељиве правде, који строго суди с врха те своје умишљене правде – спољашњи догматски исправне, али лишене рођења у Духу. И обратно, могуће је срести секташа, који очигледно не разуме смисао православног служења Богу у Духу и Истини, који не признаје овај или онај израз црквене истине, али у стварности крије у себи много истински Божијег, истински братског према људима, који истински поседује обиље љубави у Христу.

Присуство такве разнородности у хришћанској заједници не дозвољава лакомислен приступ питању вероисповедних односа. Секташи греше у неразумевању Православља, али и ми, православни, не следујемо свом Православљу, не разумевајући њих, секташе, који понекад задивљујуће пламено и чисто стреме следовању Господу, животу у Њему, Једином. Човечји узак, горд, болестан разум, без обзира на то коме припада – православном или секташу, непреображен у Духу Божијем, једнако стреми ка подели и тражи повод за њу.

Ми, православни, верујемо, духовно видимо да поседујемо пуноћу човечански изражене истине. Али то само по себи уопште не значи да ми следујемо тој пуноћи истине и да смо њоме испуњени. Понекад је имамо само на језику или мислимо да она у нашим очима треба да замени брвно наше духовне лењости. Но, то ни издалека није тако. Ми имамо истину, у свој својој пуноћи, али не умемо или нећемо да живимо у њој, јер је превише тесна за нашег старог човека. Ипак, увек смо спремни да се погордимо и узвисимо своју православност. Док се међу иноверним хришћанима могу наћи многи који – по духу своме – живе у истини Православља. Постоје секташи који горе духом и љубављу према Богу и ближњима у далеко већој мери него многи православни, а тај дух пламене љубави према Богу и човеку јесте знак истинског животног Православља. Ко то не поседује међу православнима, тај није истински православан, а ко то поседује међу неправославнима – тај је истински православан. Као човек – он греши, као човек – он не разуме ово или оно, не види ову или ону боју у природи света (духовни далтонизам; не види, на пример, смисао иконе, смисао општења са светима који су напустили oвај свет), али по духу, као унутарњи човек, он је – веран и истинит, нелицемерном љубављу предан Живоме Богу Оваплоћеноме) Господу Исусу Христу – до смрти. Такви истински православни хришћани постоје како међу православнима по умоисповедању, тако и међу римокатолицима, а такође и међу протестантима свих видова, којима припадају и руски секташи, који су се умом и опитом одвојили од догматског исповедања Цркве, што због неразумевања тог исповедања у Духу, што због рђавих примера тог исповедања у животу. Сваком православном је јасно да православни људи по свом умоисповедању често морално и духовно не унапређују заједницу, већ је директно руше. Не говоримо о политичарима, јавним делатницима: ове речи се, наравно, у великој мери односе и на нас, свештенство, које не стоји увек на духовној висини Православља, без обзира на несумњиву свест о истинитости своје Цркве. А манастири… колико се дубоког неправославља, световног, трулежног духа понекад крило под смиреном одеждом монаха. И све оно „површно“ и трулежно испливало је на површину црквеног живота и постало упадљивије од истински смиреног, самопожртвованог труда многих пастира и инока истинског Православља, који су својим животом ходили за Христом и умирали у Христу. Револуција је показала, разоткрила слабији слој руског свештенства, али је истакла мученичко исповедништво православног живота већине свештеника. Каже се да присуство секташтва одражава ниво религиозности народа. Може се и тако рећи: постојање секти показује колика је православност народа, његов пламени дух, његово стремљење ка идеалу, његову жеђ не за спољашњом религијом, већ унутарњом, жеђ свог срдачног завета Богу. И то у суштини јесте Православље. За присуство секти увек је више одговоран православан човек, тим пре свештеник, него секташ. Размишљати тако – није ли размишљати православно, узети на себе кривицу и одговорност за отпалу браћу. Иначе неће бити Христове правде – уколико се кривица не понесе. Човечју правду тешко је остварити признањем да су секташи криви, али Христова правда је другачија, „безумна“ за свет, мудра само за – Бога.

Ни споровима, ни расправама, ни препиркама, нити грубим разобличавањима није могуће показати ту апсолутну силу Духа Божијег, који живи у Православљу, који је само Православље. Тај Дух може се открити само у за човека безумном одрицању од својих права по разуму и препуштању Суда – Духу.

У православној апологетици треба, пре свега, ставити јасан и нарочит нагласак на разјашњење смисла вероучења и на сведочење тог вероучења у животу. Треба јасно разумети да је Православље страшни Огањ, као Свете Тајне. Оне који примају пуноћу Православља тај Огањ или преображава или сажиже. Православље је изградило дух руског народа, али је и сажегло руски народ. Није тачно да је руски народ сажежен бољшевизмом, он је сажежен Православљем, постао је недостојан причасник Светиња Пуноће вере и та Светиња га је сажегла. Такав је закон Божијег Духа, закон Цркве. Секташтво – то је неправославно искање путева Православља. По немоћи човека оно се не остварује у дубину, већ у страну, тј. не у догматима, већ около догмата. Догматски (чист) живот около догмата представља по себи, разуме се, чистије Православље него недогматски (блудни) живот у догматима. То треба разумети са свом јасношћу, свом недвосмисленошћу Божије Речи, која то директно показује у причи о два сина, од којих је један казао да неће испунити вољу очеву – а јесте, а други да ће је испунити – а није. Исповедање православног Символа вере јесте печат Еванђеља. Символ је нужно савршавати у животу, оживотворити га. Код једног човека он уопште није реалан у животу, макар га тај човек свакога дана произносио у молитви; код другога вера се испољава у његовој љубави према Господу Исусу Христу, Оцу Небесном и Духу Светоме, и одражава се на лицу његовом, у речима и свим поступцима. Ко је онда ближи Царству Божијем? Одговор је јасан. Наравно, овај други, неправославан по имену, али православан по духу и истини, научен самим Духом.

Они који тврде и исповедају да су православни морају знати да Православље нипошто није ни привилегија ни повод за осуђивање других, као што није ни гордост. Сасвим супротно томе, Православље је смирење, исповедање пуноће Истине, како правде тако и љубави. Православље треба да победи само светлошћу својом, као Сам Господ, а не пушком – челичном или вербалном, свеједно. Православље не сија у православној заједници у којој царује гордост због свог Православља. Оно сија у ономе који је у свом Православљу смирен, који чистоту вере поима не толико својим маленим разумом, колико духом, целим својим животом. Лепота Православља дата је на спасење људи, а православни су почели да је усмеравају на осуђивање, на погибељ људи. Може се рећи да на земљи нема савршено православних, већ само делимично православних и такозваних православних, као и оних који себе не убрајају у православне, али се убрајају у Христову Цркву и животом живе у Христу. Православље је – сунчева светлост која сија на земљи. Сија за све, али не освећује оне који су у подруму, који су затворили своје прозоре, који су затворили своје очи… Но, овде и против воље изниче питање: зар се оваквим мислима, макар и у малој мери, не одбацује чистота православне вере, она чистота за коју је проливено толико крви и за коју су свети Оци толико ревновали? О не, то није одбацивање чистоте православности, већ управо њена заштита и исповедање.

Узмимо на пример, поштовање и узношење молитава светима. Секташ – неразумно, не по духу – одриче тај део живота духа, док ми признајемо његову духовну реалност у Христу. Може ли се спасити човек који не признаје ту реалност? Страшно питање. Може ли бити повод за осуду уколико се одбацује нешто што треба да служи као садејство спасењу? Шта свети траже – прослављење себе или Бога? Наравно, Бога. И свако истинско прослављање светих је, пре свега, прослављање Бога: „Диван је Бог у светима својим…” Дакле, када човек „непосредно“ прославља Бога и када Га прославља истински, нелицемерно – свети и ангели, наравно, ликују, радују се и духовно љубе таквог човека. И супротно, уколико човек поје величања и акатисте светима, а у свом животу нема љубави према њиховом духу – духу Христове чистоте и правде, и љубави, није ли он пре ругатељ светима него онај који их прославља? Његовом заслугом можда су многи престали да прослављају свете, саблазнивши се таквим резултатима његовог прослављања… О, како је грубо плотско мудровање човечје, како се у људима распиње најчистији Дух Господњи!

Све што је утврђено Православном Црквом представља у суштини школу духа, најлакшу, уколико се похађа у духу. Све у Православној Цркви мора се оживети и одухотворити. Кривица човекова је уколико се оземљује. Ми, православни пастири смо – учитељи у Христу. Учитељ је Један – Господ Исус Христос, и нико – осим Њега – не може бити учитељ. Ми учимо само како се повиновати Једином Учитељу, не у своје име, већ у име Христово. Али, видимо да је неко без нас научио да буде ученик Христов. Дакле? Хоћемо ли устати против њега, као што су апостоли хтели да устану против оних који „не иду с њима“ (Лк. 9,49), но они примише достојан одговор Учитеља, који важи и за нас, православне пастире. Ми смо дужни да се радујемо што је човек силом свемогућег Духа, који „дише где хоће“, чудесно преобразио свој живот и Богу приноси плод. Нама није јасан пут Духа у том човеку? Али зар ћемо ми судити о путевима Духа, ако су плодови Духа очевидни? По плодовима ћете их познати. А плодове је апостол јасно одредио (1 Кор. 13, 4-8). Неопростив је само један грех – против Св. Духа, против љубави према Њему. Онај који воли лаж, хвали грех или се наслађује злобом, крив је за тај грех, али не и онај који умом признаје или не признаје, тј. који душом види или не види – ову или ону истину. Уколико духовни далтониста не види ову или ону боју у природи духовног света, а остале боје види као што их виде сви, нисам ли ја тај који ће бити презрен? Пре бих ја морао да будем предмет нарочите бриге, нарочитог саосећања. Секташ, који верује у Пресвету Тројицу, у неопходност духовног рођења, у неопходност свесног односа према крштењу, у неопходност непостидне вере међу равнодушнима, који је исповеда пред свима, који верује свакој речи Светог Писма и из ревности у вери сматра непотребним свe другe пројавe откривења Светог Духа у Цркви током 1900 година (откривења, која не противрече већ разјашњавају скривено у Еванђељу) – зар смо ми, православни, дужни да злобно гонимо таквог секташа? У чему је онда наше Православље? И не само секташе, ту нашу браћу по вери у Једнога Спаситеља и Искупитеља света, ми не треба да злобно, раздражујуће и грубо гонимо и осуђујемо. Никога од људи ми не смемо да злобно или раздражујуће гонимо и осуђујемо. Можемо да приметимо неку грешку, слабост, уколико смо сами чисти, али са саосећањем. А немилосрдно смо дужни да изгонимо само груби дух света из свог срца. И тада ће наше Православље засијати. Јер, средство је немогуће оправдати циљем. Немогуће је Православље штитити на пагански или јудејски начин. Чистоту Еванђељског Духа – Свето Православље – дужни смо да штитимо на еванђељски начин, бестрасно, мудро, с великом љубављу према души за коју је проливена Богочовечанска крв.

Бацити се каменом превише је лако. Наш стари човек само тражи дозвољен изговор да узме камен. Изговор ревности у вери је – најлакши. Штити се велика светиња – чистота вере и духа! Управо овде, у заштити светиње, човек је дужан да се обуче у светињу, да се опаше постом и милостињом духа. И тако пројави Православље у свом животу.

Потребно је отворено признати несумњиву чињеницу да међу свим исповедањима вере у истинско Богооваплоћење, савршено на земљи у Господу Исусу Христу, Алфи и Омеги спасења, међу свима који призивају Његово Свето Име – има духовно рођених људи. И међу православнима, и међу римокатолицима, и међу протестантима разних праваца и видова. И супротно, да и међу првима и другима и трећима постоје људи који нису рођени духом у Христу, који не мрзе на зло, који не воле Бога свим срцем, свим умом својим. Сви они које Православна Црква прихвата без крштења, сви ти хришћани су – браћа православних у Христу, и однос према њима мора бити нарочито братски, с љубављу. Кажемо нарочито – јер братски однос треба неговати према свим људима. Како православан може некога да обрати вери ако према том човеку нема љубави? Како ће тај човек спознати веру љубави, ако је не види у онима који је проповедају?

Гордост је мрска пред Богом, и ми, православни, сада се уразумљујемо не само за грехе наше плоти, већ и за грехе нашег духа. „Говориш: богат сам… (православан!) – а не знаш да си бедан и кукаван и сиромашан и слеп и го“ (Откр. 3, 17) – говори Господ гордељивом православном човеку који нема љубави. Хоће ли доћи то благословено време када ће засијати истинско Православље у онима који носе Његово име?! Када ће засијати кротост, милостивост, чистота, нелицемерна љубав у Христу према сваком човеку, према свој твари. У наше време вера православна сија у мучеништву руског народа. И код појединих секташа – мученика и исповедника, као и код католика, прогоњених и мучених за веру Христову – прославило се Православље, истинско, нелицемерно, чистије и светије него у хиљадама топлохладних, бојажљивих, који имају само име „да су живи“ (Откр. 3, 1), али су заправо мртви следбеници нашег чистог догматског учења.

Наше Православље овде је само одблесак, само ехо небеског Православља, његове вечне истине, вечних савршенстава. Небеско Православље је догматски чисто изражено у учењу Православне Цркве, али је оно дух и живот и има своје плодове који су – сам живот. Православље је добар плод, и o дрвету треба судити само по плодовима, по резултатима његовог цветања. Нека је цвет и ружан, лишће бодљикаво и суво, нека је дрво ниско израсло и неугледно, чак и поломљено… Но, ако је плод сладак, чист и хранљив – то дрво је православно у плодоносности својој. И обратно, нека су цвеће и листови раскошни, нека је дрво огромно и лепо, али ако је плод нејестив, горак, отрован или безвредан – на поглед на то дрво ништа неће пројавити истину Православља. А жалосно је уколико оно само почне да издваја себе и да се преузноси над другим дрвећем.

Но, у чему се састоји дух секташтва против кога се треба наоружати молитвом и трезвеношћу? Дух тај је дух душевне (не духовне) ревности. То је – рационализација вере, стражење над чистотом вере и изгубљена дубина. То је губитак љубави. Поједини православци на секташки начин штите своје Православље, користећи цитате Светог Писма или каноне као штапове, спорећи се са секташима, чак и са својим православнима (древни и нови расколи), штитећи своју веру без наде у Бога, без љубави према човеку. И обратно, код појединих секташа пројављује се православни дух у односу на поједина питања. На пример, у односу на неразумевање општења са Небеском Црквом (Светима) сви секташи, „не признајући“ то општење, и не желећи да га присаједине опиту Духа, с гордошћу га одбацују, али jедан од њих ће разобличити православне за њихово „идолопоклонство“ а други – „препустити суд Богу“, и кротко се помолити за просвећење православне браће светлошћу истине. И један и други су ван опита православног општења са Небеском Црквом, али један је неправославно настројен (први), а други – православно, и без обзира на своје неправославно исповедање вере може пред Богом бити православнији од православног који са светима општи чисто формално – обредно, док у животу не поступа по заповестима еванђељским и не стреми срцем ка духу светих.

Сви су криви. „Нема праведнога – баш ни једнога“ (Pим. 3, 10) – то треба запамтити. И не осуђивати један другога, већ помагати један другоме, учити се правди један од другога. Када би Господ ограничио Себе законима спасења који су разумљиви нашем човечјем уму, сви бисмо погинули. На безмерну срећу човекову – то није тако. Закони спасења Божијег шири су од нашег разумевања, тачније рећи – дубљи. Јер, Спаситељ је – Господ, а ми – људи, твар ништавна и грешна пред Богом. И „сва наша правда – као нечиста хаљина“ (Ис. 64,6)… А сва наша православност је заиста „као нечиста хаљина“… Свест о томе само открива, само наглашава немерљиву истину, дубину и величину Православља.

Архиепископ Јован (Шаховској)

Извор: Радио Беседа

Одговор:

Царство небеско је изнад свега живот и заједница у Христу и Господ нам зато говори "Царство Божије унутра је у вама" (Лк 17, 21). Зато Царство небеско почиње већ и у овом свету кроз Св. Литургију, кроз тајне Цркве, кроз наш живот у Христу. Ово стање заједнице у Христу које је још непотпуно, треба разликовати од пуноће стварности Царства небеског које ће наступити тек након завршетка овог света и века, након свеопштег васкрења и суда. Тада ће Господ „укинути свако поглаварство и сваку власт и силу“ и коначно укинути и последњег непријатеља - смрт, а онда ће се „и сам Син покорити Ономе који му све покори, да буде Бог све у свему (ίνα ή ό θεός τα πάντα εν πάσιν)“ уп. 1Кор 15, 24-28.

Ова реалност пуноће Царства небеског у коме ће све бити испуњено Господом изнад је времена и простора, иако у односу на наше време и простор у коме сада постојимо оно представља будућност и о овим последњим догађајима и сам Господ за време свог боравка на земљи говори као о будућим догађајима. Дакле, након овог света и века све ће бити преображено и пуноћа Царства небеског биће изнад сваког времена и простора јер Господ живи у вечности и изнад је свеке прошлости, садашњости и будућности. Отуда је погрешно да о Царству небеском које у долази у пуноћи након Другог доласка Господњег говоримо као о паралелној реалности у контексту нпр. Everett-Wheeler-овог тумачења квантум теорије.

И сам сам чуо да неки хришћани сматрају да се светитељи јављају у нашем времену и простору заправо из пуноће Царства небеског које је својеврсна паралелна реалност. Мислим да за овакво веровање не можемо да нађемо потврду у Еванђељу и предању наше Цркве. И светитељи који су упокојили у Господу и даље постоје у овом времену и простору до свеопштег Васкрсења када ће све бити промењено. Стога се њихова јављања могу објаснити само речима да у Христу нема мртвих јер Господ каже „ја сам васкрсење и живот; који вјерује у мене ако и умре, живјеће“ (Јн. 11, 25).

На питање одговорио архимандрит Сава (Јањић)

Извор: Поуке.орг

Комплетан број у pdf формату [6.87 MB]

САДРЖАЈ:

• Γιαγκάζογλου, Σταύρος — Κρίση της συνοδικότητας; Η γραφειοκρατική αντίληψη της εκκλησιολογίας και το πρόβλημα της κοινωνίας και της συνοδικότητας στην Εκκλησία σήμερα [PDF 0.8 MB]
  
• Крстић, Зоран — Могућности хришћанског теолошког мишљења у постмодерности [PDF 0.74 MB]
  
• Милошевић, Ненад — Анафора — узношење или приношење? [PDF 0.83 MB]
  
• Ζηζιούλας, Ιωάννης — Το Μυστήριο της Εκκλησίας και το Μυστήριο της Αγίας Τριάδος [PDF 0.75 MB]
  
• Матић, Златко — Примат у Цркви — званични став Руске Православне Цркве и наставак православно-католичког дијалога [PDF 0.77 MB]
  
• Чиликов, Стоян — Св. Августин Ипонски и неговите богословски възгледи във връзка с развитието на римокатолическата мариология [PDF 0.82 MB]
  
• Јанковић, Живорад — Поводом Душановог законика [PDF 0.72 MB]
  
• Данилец, Юрий — Миссионерская деятельность епископов Иринея (Чирича) и Серафима (Иоановича) на Подкарпатской Руси (1927–1930 гг.) [PDF 0.78 MB]
  
• Андрејић, Живојин — Урезани натписи и угребани записи на каменим фасадама Богородичине цркве у Тргу код Жагубице [PDF 0.75 MB]
  
• Гнилка, Јоаким — Петрова служба — новозаветне основе [PDF 0.76 MB]
  

Његово Високопреосвештенство Г. Порфирије је у свом излагању нагласио да су Христос и Црква неодвојиви. Када говоримо о Христу ми заправо говоримо о Цркви и обрнуто. У свештеним књигама Новога Завета, нарочито у посланицама светога апостола Павла, наилазимо на податак да је Црква Тело Христово и да се она манифестује и пројављује кроз Тајну Евхаристије коју је Христос установио пред своје страдање на Тајној Вечери рекавши: „Примите једите ово је Тело моје које се ломи за вас на отпуштење грехова“ и „пијте од ње сви ово је Крв моја Новога Завета која се пролива за вас на отпуштење грехова“. Човек у Телу Христовом, Цркви, се измирује са Богом, спасава се и постаје Бог по благодати, ако наравно и сам доприноси томе, кроз подвиг и послушности Божјим заповестима. Једино у Цркви хришћани превазилазе нездрави индивидуализам и самољубље и постају свети у Христу. Управо стога, Црква је једино место где се човек спасава. Сам Христос је указао на чињеницу да спасења нема ван Цркве када је рекао: „Ко једе Тело моје има живот вечни“. Притом, живот вечни не значи ништа друго осим управо спасење. Ту истину Црква чува и сведочи кроз векове, а најпрецизније и најексплицитније ју је изразио св. Кипријан Картагински речима Extra Ecclesiam nulla salus.

На самом крају Митрополит је закључио речима да за нас православне хришћане учешће у Евхаристији и Литургији није и не сме да буде само нека обична пракса и израз индивидуалистичке побожности или индивидуалистичког спасења, него објављивање и обнављање заједнице са Христом Богом и са нашим ближњима.

http://www.svetigora.com/audio/download/16002/12.12.2014-KATEDRA_Vl.%20Porfirije_Hristos%20i%20podvig%20spasenja.mp3

Светигора

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/3003/14/12/05.12.14_zbor_-_dr_vladan_tatalovic_iskusenja_gospoda_isusa_hrista_u_pustinji_64kpbs.mp3

Извор: Радио Слово љубве

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/3003/14/12/06.12.14_zbor_-_o._vukasin_milicevic_-_smrt_kao_bolest_pale_prirode_-_gjjz_novi_sad_64kpbs.mp3

Извор: Радио Слово љубве

Зато морамо да живимо у Христу, да би теологија до икога допрла. Богословље није обична научна дисциплина, то је начин живота, више то него обична изговорена или записана реч. У баратању речима заборавили смо да Христа највише сведочимо и предочавамо управо – делима, али делима која полазе из дубине нашег срца, из сржи нашег бића. Није поента хладно испуњавати норме понашања, као што је бесмислено приносити Жртву у мртвилу духа. Тиме се нећемо разликовати од Каина који је приносио жртве, али Га је Бог свеједно прекорио. Кретати се и делати по жељама душе испуњене Христом - у сагласности са нашим речима то чини живу теологију која може да учини да се промени литургијска свест на боље. Љубав, пожртвовање, смирење, динамичност у Христу - то би требало да имамо сад, па да прича о икони раја има смисла. У супротном, то су апстрактне, нејасне приче, а ми обични (и свом учењу недоследни ) мистици. Дакле, занемаривање нашег духовног живота и наше млако сведочење Христа је итекако литургијски проблем. Под духовним животом, јасно је, не сматрамо пуко присуствовање, па ни учествовање у Литургији.

Шмеман жали због раздвајања Литургије, богословља и побожности – што се чини и код нас. Прост народ Литургију види само као део своје побожности, одузимајући јој право значење; а теолози сву теологију базирају на Евхаристији, наглашавајући често њену «метафизичку» страну, не наглашавајући охристовљен живот који она прожима. Теологија треба да одговара на конкретне проблеме човеку данашњице, усмерујући га ка спасењу. Обједињујући Литургију, богословље и побожност, тако да међу њима не постоје границе.

Многи у Србији Литургију виде као ствар обичаја, културе, духовне потребе. Чини се да су педесетогодишњи утицај комунизма, а и тешка времена која и даље трају за њим – учинили своје и људе удаљили од православног духа и, логично, једне од других. У овом свету затворености и борбе за преживљавање заборавили смо на другог. Ту смо ми и наша ужа породица. Не проналазимо времена, ни воље да се окренемо и другима. Често се и на Литургији људи међусобно не знају, или се чак и мрзе. А Литургија би требала да изображава заједницу у свој својој пуноћи! „Љубимо једни друге, да бисмо једнодушно исповедали Оца и Сина и Светога Духа...“ [1]Далеко смо, далеко, од литургијских речи. Љубављу исповедамо Тројицу, јер је међу Њима љубав какву би ми требали да имамо једни према другима. Треба да превазиђемо ту непрегледну удаљеност једни од других. Боримо се за одржање овоземаљског живота, за себе и најближе – и то је разумљиво, али не смемо дозволити да се „у походу на боље сутра згужва сврха“, што би рекао један српски писац и музичар, именом Марко Шелић.

Говоримо да се у Цркви преображава свет и да нас Литургија приводи у есхатон, а везујући се стриктно за Евхаристију. Шта се дешава док Литургија не траје? Осећамо дејство благодати примљеног Причешћа? Настављамо живот пасивно до следеће Литургије, кад се изображава есхатон? Наравно да не. Наш живот у Цркви траје и док нисмо у храму. Ми смо удови на Телу Христовом иако се не причешћујемо сваки дан. Царство Небеско је унутра, у нама, (Лк. 17, 21) све док живимо свешћу да наш целокупан живот јесте принос, анафора Богу. Наш цео живот је светиња и тајна, служење Богу и само тада, кад живимо светотајински унутар заједнице и Христом живимо и мимо времена богослужења – ми свој целокупни живот чинимо Приносом, богослужењем, испуњујући притом литургијски призив: „Сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо“.[2] Отац Шмеман тврди да суштина ( како он каже lex orandi) Литургије није ништа друго до сама вера Цркве, или боље рећи: „пројављивање те вере, општење у вери и испуњење те вере“.[3] Шмеман у терминологији полази од вере саме, можда би било боље да данас пођемо од пројављивања те вере, да бисмо избегли тумачења у духу догматског, интелектуалног, култног, јуридичког схватања вере – каква су заступљена данас у Србији. Живот у Христу је основно пројављивање вере, то јест - љубав, из љубави све остало произлази. Љубав омогућује истински савез Бога и људи, она се рађа из Божијег прилажења човеку и откривања Себе другима ( највише у Христовом прилажењу људима кроз Оваплоћење, али и свим Његовим спасоносним делима). Једнако, љубав се рађа и из човековог прилажења Богу у вери и Божијег одговора у дариваној благодати. Пројављивање вере није партикуларност (ми смо Срби православци!), није тек разумско убеђење о постојању Бога (верујем у Бога, али живим горе него они који не верују), није тек идеал и „веровање сам за себе“ (верујем у Бога, али не и у Цркву) – пројава вере је љубав: не љубав као идеја, већ жива љубав, конкретна, делатна, личносна и личностотворна, она која ће постојати и кад пророштва нестану, језици замукну и знање престане. (1.Кор.13, 8) Уместо што показујемо знање и пророкујемо есхатон, хајде да волимо. Па ће и знање и пророчанства имати смисла, иначе су празни.

Наш живот би требао да буде Литургија, анафора Богу, у свим својим сегментима. Ако сам, као што јесам, створен по икони Божијој и ка своме подобију стремим изнова и изнова: ја сам већ сада онај есхатолошки ја, и треба да живим као есхатолошки ја – и то не само на Литургији. Ако тако живим, тако да заједничарим са Богом и ближњима кроз Тајне, али и кроз мој цео живот као кроз свету тајну – мој живот је већ сада и још не есхатон и Царство у малом. „Јер Царство небеско је унутра у вама“ (Лк. 17, 21)

Мој живот је литургија, служба Богу, света тајна. Служићу Богу усмеравајући ка Њему своје жеље, стрепње, падове, грехове, страхове, јер сам премали и сувише грешан да продишем један замах плућа мимо Божијег присуства. Живот приносимо Богу. Мој принос ( литургија ) је моје прилажење ближњем, ето, Господ ми је дао да Му принесем жртву показујући милост, смирење, предавање другоме. Мој принос је моја лична молитва, рођена из моје таме и дубине бића, молитва у којој Светлост обасјава моје помрчине и чини да се спознам и јасно видим у Њој. Мој принос је мој гест, мисао, сав мој живот у Христу. Све то приносе хришћани које Господ држи прислоњене на Свом образу, сви сходно терету крста који носе. И, наравно, наш Принос је она заједничка Чаша, онај тренутак већи од васељене којег нас је Отац удостојио: да постанемо сателесници Његовом Сину и богови по благодати. Све то је служба, принос, литургија. Прислањање свог образа на Образ по Којем смо створени. Кроз овакав живот и стално стремљење ка подобију, стално усавршавање, макар и падали, али се стално и изнова дизали, стално се преумљавали у Ум Христов – ми анафору узносимо као свештеници. Ми Царство собом објављујемо као пророци. И у њему боравимо као цареви по благодати.

У Сомбору,

12. јануара 2014. л.Г.

Извор: https://www.pouke.org/forum/blog/121/entry-941-%D0%B8-%D0%B1%D0%BB%D0%B8%D0%B6%D1%9A%D0%B8-%D1%98%D0%B5-%D0%BD%D0%B0%D1%88%D0%B0-%D0%BB%D0%B8%D1%82%D1%83%D1%80%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0/

( www.avdenagom.blogspot.com

https://www.facebook...nago1987?ref=hl )

[1] Свети Јован Златоусти , Божанствена Литургија, у Служебнику, Штампарија српске патријаршије, Београд, 2008, стр. 102.

[2] Свети Јован Златоусти , Божанствена Литургија, у Служебнику, Штампарија српске патријаршије, Београд, 2008, стр. 75.

[3] Шмеман, Александар : „Наш живот у Христу“, прев. Матеј Арсенијевић, 1.стр. преузето са www.verujem.org, приступљено 15. октобра 2011. год.

-Како се дефинише црквени однос према аспектима глобализације који су неспојиви са подвижничко-литургијским етосом Цркве?

Претпостављам да сте мислили на феномене вредносног релативизма, хедонизма и нехуманог израбљивања сиромашних земаља од стране мултинационалних компанија? У том погледу нема потребе тражити неко посебно решење већ треба дати јасан и недвосмислен негативан став, по могућству у званичној социјалној концепцији. Велики проблем представља и глобални потрошачки етос, који је само споља гледано вредносно неутралан. Тај етос покушава да под своју логику сведе чак и духовни живот – колико само верника данас долази у храмове да би „задовољили духовне потребе“, а не да би остварили свој идентитет у Христу? Или се срећу са свештеником само за „водице“ и сличне требе? А то је ништа друго до верна пројекција потрошачког менталитета на црквени живот који на тај начин поприма сервисни карактер. Такво стање на дужи рок је веома штетно и захтева озбиљну критичку опсервацију.

-На који начин се СПЦ одупире моделу тоталне културне унификације?

Она то чини самим својим бићем. Сетимо се да у историјском смислу Источна Црква никада није имала искушење културне унификације унутар свог организма, што се поготово види у погледу језика богослужења и културних особености сваке помесне Цркве. Наше крсне славе и хришћански обичаји су још једна потврда културне особености једне помесне Православне Цркве. Једино што је међу помесним Црквама на глобалном нивоу у неку руку „унификовано“ јесте исповедање вере – један Господ, једна вера (Еф. 4, 5).

-Може ли се литургијски доживљај поделити и у интернет простору, под условом да поуздано знамо да припада Цркви?

Литургијски доживљај се у виртуелном простору може само делимично пренети из једног једноставног разлога: човек се не може „виртуелно“ причестити. Интернет може помоћи да људе информишемо о литургијском животу, али искуство тог живота се стиче непосредно. Стога виртуелни простор треба јасно одвојити од реалног живота конкретне литургијске заједнице којој одређени хришћанин припада. Форсирање концепта тзв. „електронске Цркве“ који пропагирају неки модернистички кругови да би задобили што више младих је огроман промашај јер заводи људе од основног циља који је сједињење са Христом и активно учешће у животу Цркве.

-Колико је примамљив електронски дневник, блог за хришћански ритам живота?

Лично поседујем електронску презентацију организовану у виду блога (на адреси www.covekitehnologija.com) на којој повремено објављујем своје чланке, предавања, мишљења о одређеним темама. У том смислу сматрам да форма блога може бити веома корисна за православне теологе који повремено треба да објављују своје мисионарске текстове. Свакако да се блог може искористити и за опсервације актуелних тема хришћанског живота које би биле поучне за друге хришћане.

-Да ли Црква треба да користи Фејсбук социјалну мрежу и да ли је она погодна за пренос црквених порука и међуцрквену комуникацију?

Лично нисам склон овој нити сличним социјалним мрежама, из више разлога. Први је чињеница да је реч о пројекту који је у рукама једне корпорације, што ће рећи да она одређује не само садашњи изглед, правила, концепт… већ и будући развој. Да ли ћемо већ сутра поред Фејсбук профила имати, рецимо, рекламне банере на чији садржај не можемо утицати? То нико не може гарантовати. Друго, постоји и проблем креативности и површности комуникације с обзиром да се спроводи на уско конципиран начин који је творац мреже предефинисао. Треће, постоји проблем аутентичности – свако може под произвољним именом да отвори налог на Фејсбуку. Посебан проблем је парадокс повећања асоцијалности чланова социјалних мрежа, који се односи на истовремено приближавање људи који су просторно удаљени, а фактичко отуђење од оних који су у најнепосреднијој близини. Видећемо шта ће време показати у том погледу, али ми се чини да концепт социјалних мрежа већ сада има много недостатака.

-Како апеловати на хришћанску одговорност младих који се све више одлучују да буду отуђени актери виртуелних интернет сабрања, него активни литургијски чланови Цркве?

Једино развијањем здраве литургијске свести. Свештеници су прва и најважнија карика – Христос је тај који призива људе, а ми свештеници морамо да им пружимо све од себе да у подвижничко-литургијском животу своје Цркве осете „Очев дом“ и пронађу свој идентитет. Ту имам и лично искуство – Господу сам благодаран што ми је у почетку хришћанског живота послао изузетног духовника у личности о. Бранка (данас архимандрита Нектарија) Татарина. Друга важна карика су вероучитељи који имају огромну мисију да својим ученицима не преносе само знање већ и један здрав однос према литургијском животу. Веронаука је велика шанса за нашу Цркву да младима пренесе аутентичан хришћански доживљај. Зато је важно да вероучитељ са ученицима, поред радна на часу, заједно буде у храму на молитви и на причешћу. А тек потом да оствари и неки вид електронске комуникације са њима, тиме се посредно даје до знања да је непосредан физички контакт незаменљив. И трећа важна карика јесу академске богословске установе које формирају свештенике и вероучитеље. Овде опет имам лично искуство у погледу огромног значаја Православног богословског факултета у Београду за сопствено теолошко образовање.

-Можете ли нам изнети податке колико грађана Србије учествује у интернет комуникацији, а колико верника активно приступа савременим информационим технологијама?

Према прошлогодишњим истраживањима употребе информационо-комуникационих технологија које је спровео Републички завод за статистику, само половина домаћинстава Србије је поседовало рачунар, а четрдесет посто интернет прикључак. Свакако да је тако мали проценат условљен факторима различите врсте: вишегодишњом тешком економском ситуацијом у нашој земљи, старошћу нације (највећи број корисника интернета увек су млади људи), неадекватном институционалном подршком информатичком сектору. А што се тиче броја православних хришћана који су активни на интернету, субјективан утисак је да он у потпуности зависи од старосне доби: млади су потпуно активни, а старији готово неактивни.

-СПЦ је аргументовано критиковала тзв. „чиповање Србије“, односно пројекат увођења биометријских система идентификације за све грађане, што је наишло и на подршку светских организација које се боре за право на приватност уз нескривено одушевљење што се српски народ, толико медијски оцрњен задњих година, бори са својом Црквом за своја електронска права. Зашто је опасан тзв. „информациони тоталитаризам“?

Не можемо говорити о тоталитаризму у историјском, правно-политичком смислу који је дефинисан помоћу тачно одређених друштвених параматера, али можемо у смислу тоталног покривања информационог спектра у једном друштву, било да је реч о тоталном електронском надзору популације, контроли над мас-медијском сфером или њиховој комбинацији. Биометријски системи које сте поменули су само једна карика у сложеном ланцу. Друштво под надзором не рађа слободне људе, већ конформисте и ту је основна опасност која се тиче слободе и дигнитета личности и могућности њене спонтане делатности у друштву.

-Познато је да је СПЦ Жичким апелом актуелизовала питање заштите приватности и дигнитета грађана Србије у контексту биометријских система идентификације. Да ли су ови закључци и данас актуелни и колико су утицали на недоумице верника и осталих грађана?

Закључци који су пре шест година донети у Жичи су и дан-данас актуелни уколико се контекстуализују. Велика Британија је, рецимо, пре неколико месеци после вишегодишњих дебата, притиска једног дела академске заједнице и невладиног сектора потпуно укинула биометријске личне карте и централну базу биометријских података, иако је то био пројекат који је лабуристичка влада годинама здушно пропагирала. Немачка је такође укинула обавезно узимање биометрије од грађана још пре три године. У Србији је стање у том погледу неодређено – СПЦ јесте извојевала једну важну битку на пољу приватности, али је свест о значају приватности међу нашим грађанима на веома ниском нивоу. Мишљења међу верницима се, нажалост, често крећу између два екстремна пола: један је површна релативизација значаја борбе за приватност, а други је подизање претеране панике без трезвеног промишљања.

-Може ли се подвући јасна граница када „електронска демократија“ престаје да буде један од саставних концепата информационог друштва, а када угрожава слободу и критичку мисао у технолошкој цивилизацији?

Мера је положај човека – уколико је он скрајнут, подређен неком безличном циљу или му се намеће неко технолошко решење, онда се налазимо на клизавом терену, ма чиме се исти правдао. Информационо друштво данашњице у великој мери постаје информационо-контролисано друштво под утицајем некритичког модернизма, процеса релативизације приватности, наметањем културе безбедности у императивном смислу, дехуманизоване рационализације и оним што неки аутори називају доктрином „фискалног детерминизма“, која се ослања искључиво на смањење трошкова. Потребно је вратити човеку место које му припада, а то није једноставан задатак, захтева мобилизацију свих мислених капацитета једног друштва.

-Црква је преузела цивилизацијску одговорност и покренула питање друштвене одговорности осталих институција и академске заједнице. Да ли је за проширивање базе података у Србији потребна масовна сагласност грађана, отварање јавне дебате и дискусија, обзиром да се планирају масовне централизоване базе података у будућности?

Јавна дебата у погледу питања која сте навели је свакако потребна и логично је да постоји у свим савременим друштвима која негују права и слободе грађана. У Србији та јавна дебата још увек није на задовољавајућем нивоу, али је приметно да се појављује све више припадника академске заједнице који препознају важност ове проблематике. Није наодмет поменути и огроман значај формирања Покрета за електронску приватност, који води познати информатички стручњак Александар Арсенин. Та грађанска иницијатива је покренула нека важна питања у широј јавности. Проблематиком афирмације и заштите приватности примарно и треба да се баве таква удружења и академска заједница, док је Црква ту да пружи подршку.

-При Архиепископији београдско-карловачкој постоји Центар за проучавање и употребу савремених технологија, који је јединствен у православном свету. Које су досадашње заслуге овог Центра? Многи су били затечени авангардним покретањем овог питања.

Чланови поменутог Центра су у протекле три године били активни на више поља. Поменућу само најважније: учешће у великом броју стручних скупова на тему употребе информационо-комуникационих технологија, стратегија сигурности и безбедности информација у савременом друштву, ангажовање у Радној групи за ћирилични интернет домен Србије, израде критичких опсервација у погледу предлога неких законских решења. Посебан куриозитет је што су наши стручни сарадници ангажовани на потпуно добровољној основи.

-На који начин Црква може да утиче на почетак преображаја Србије у институционалном погледу подсећајући на етос жртве за другог који је вечити одговор хришћанина на изазове времена? Како у потрошачкој цивилизацији крајњег индивидуализма афирмисати видовдански етос?

О томе сам говорио пре две године на отварању Видовданског сабора на Љубићу. Глобално потрошачко друштво нас моделује као људе са својим потребама, материјалним и духовним, које је потребно задовољити, док се наш ближњи у тој поставци слабо примећује. Хришћанство, са друге стране, говори о ближњем као кључној шанси за спасење. Конкретан пример: свако од нас ће током седмице наићи на макар једног човека у оскудици, материјалној или духовној. Потрошачка свест ће поћи од тога да је то његов проблем, или у најбољем случају, да има неко други ко брине за социјално угрожене слојеве становништва. За хришћанску свест, међутим, тај човек је онај за кога ће се дати одговор на Страшном Суду и одмах се поставља питање шта смо учинили да га нахранимо, оденемо, заштитимо или макар утешимо. Заборавите велике институционалне „пројекте“ ако на микросоцијалном плану не изведемо ову кључну трансформацију на плану свести српског народа који себе у највећем проценту сматра православним. То је видовдански етос у времену глобализације – етос пожртвованости за ближњег у свакој животној ситуацији. Тај етос је гарант нашег опстанка овде, али и путоказ за живот вечни.

*Интервју објављен у Православљу бр. 1055/2011

http://www.covekitehnologija.com/?p=554

А апостол Павле нам објашњава: „Ако језике човјечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи. И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам. И ако раздам све имање своје, и ако предам тело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи“.

Један од мудрих палестинских стараца, Ава Доротеј својим ученицима је све то додатно и нацртао на песку: „Замислите један круг, његов центар, и праве линије које полазе из центра. Претпоставите сада да је тај круг - свет, центар круга - Бог, а праве линије које иду од периферије ка центру - путеви живота људских. Уколико светитељи, желећи да се приближе Богу, улазе у унутрашњост круга, утолико постају ближи Богу и један другоме. И уколико се приближују Богу, утолико се приближују један другоме; и уколико се приближују један другоме, утолико се приближују Богу“.

У ових неколико редова садржано је све неопходно знање о Богу, о човеку и о Цркви. Огроман шум информација и формирање неке врсте метајезика који је прогутао садржаје које покушавамо да пренесемо једни другима све је претворио само у стил, начин комуникације који нас одређује. Покушаји да проговоримо о оном за нас најважнијем, завршавају на површини. И Црква је у шуму метајезика изгубила свој језик, али то је, парадоксално, можда и добро. Тешко да сад може да има сувисле комуникације хришћана са светом, осим – љубављу. То је незгодно, оптерећује и суочава нас са нашим слабостима и кукавичлуком, али је у много чему и олакшавајуће.

Љубав наравно није исто што и сентиментализам.

„ Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се,

не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу,

Не радује се неправди, а радује се истини, све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи.

Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати. Јер делимично знамо, и делимично пророкујемо; А када дође савршено, онда ће престати што је делимично“, каже даље апостол у Химни љубави.

Све ће престати само неће љубав, пошто је Бог Љубав. Једина данас сувисла комуникација Цркве са светом, хришћана између себе и са другима је – љубав. Никада то није било тако огољени и очигледно. Свету не треба ни наша памет, ни наш морал – он вапи за љубављу. Чак и кад изгледа да не вапи – он без љубави умире. Сви покушаји да на црквене теме комуницирамо са светом нестају у шуму разгласа светског мега-гига-тера тржног центра.

Мисионарење, покушај ширења важних црквених порука постаје у најбољем случају само уклапање на место које нам је унапред одређено. Ако се кавалификујемо. Ако умемо да имитирамо језик света, метајезик.

Да не бисмо упали у неко сентиментално, телеће стање разнежености самима собом као бићима љубави и тиме наравно дебело промашили, љубав у нама самима и међу собом морамо редовно обнављати. У тој редовности и упорности је наш подвиг. Наравно и у радикалности и максимализму, а не у задовољавању осредњим резултатима типа : „Можда не волим али макар волуцкам“.

Ако за почетак погледамо на проблем љубави сасвим практично, најбоље је да пођемо од самог центра. Поново: Бог је Љубав.

Понекад препознамо да смо близу Богу, понекад како се од њега удаљавамо. Али поуздано смо Богу близу кад се хранимо Њиме, кад га уносимо у себе, кад се причешћујемо. Окупљање око путира са Христовом крвљу и телом је језгро, језгра Цркве. Сви се причешћујемо истом кашичицом, као деца. Као браћа и сестре који још увек нису научили да се удаљују једни од других. Зато је тужно кад се неко плаши причешћа из заједничке кашичице. Он је већ удаљен и треба га љубављу охрабрити да се врати. Мало је тужнијег од тога да храни живота приступа тек неколицина људи окупљених на Литургији. А остали само посматрају. Кад вечерамо, а неко нас гладан гледа осећамо се непријатно. Сигурно се не осећамо као чврста заједница љубави, породица, браћа и сестре, деца заједничког Оца. А кад се хранимо самим Животом а неко нас гледа – какав је осећај? И какав је осећај оних који се не причешћују. Склоност добровољном умирању? Да ли то може бити утешно? – Тешко да може. Споља гледано скоро хорор – живи и нека врста зомбија.

Литургија је основ обнављања љубави у нама и међу нама. Има онај тренутак у Литургији кад ђакон узвикне: „Љубимо једни друге да бисмо једнодушно исповедали...“ ( Оца и Сина и Светога Духа). Они који понекад присуствују Архијерејској литургији са више свештеника и ђакона, могу кроз отворене царске двери да виде свештенике у олтару како се макар символично целивају, а ако је више ђакона виде и ђаконе како се пријатељски љубе испред двери. Некада су се сви у цркви у овом тренутку љубили са онима лево и десно од себе. Временом је ту било много комешања, и разног циркуса па се одустало од тога. Пошто је обичајно углавном сад црква подељена на лево од улаза – жене и десно од улаза – мушкарце, приликом размене пољубаца не би нужно долазило до саблазни, ако би саблазни уопште било и да су сви измешани. Мало правог живота уместо крутог формализма било би драгоцено за следећи круг љубави око путира. Промену садАшње праксе и увођење некадашње треба да охрабре свештеници, или, са благословом свештеника, ђакони који су већ ту испред народа и позивају на целивање.

И сам улазак у цркву, долазак на Литургију, било би прородно да изгледа као окупљање родбине на свечаној вечери а не као окупљање за сахрану. Ту такође треба да охрабримо једни друге. Тихи жамор пре пре почетка Литургије, пре „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа...“, не може да шкоди. Да заиста људи погледају једни друге, распитају се о здрављу о новостима. Шапатом, тихо, свечано, али тешко да укочени и суздржани, дистанцирани успостављамо добру подлогу за заједничку молитву Богу, за призивање Љубави.

Наравно, све ово не значи да су инсистирање на личном доживљају и психологизовање Литургије пут ка обнављању и снажењу љубави. Не. Просто треба вратити реалне околности заједнице љубави, изаћи из ропства крутој форми.

Излазак из цркве и даље бављење једних о другима. То је оно што се дешава у мало којој цркви. И то је недопустиво. То би морало поново да постане обавезна пракса у свакој цркви. Агапе - трпеза љубави у некој форми. Да ли заиста заједнички ручак тамо где могућности дозвољавају, да ли само јутарња кафа и ракија, неки залогај, символично. У сваком случају још времена да се упознамо са животним проблемима и радостима ближњих. Да нам не остану апстракција људи који би требало да су нам најближи, заједно са којима смо се из једне чаше једном кашицом хранили Тајном.

Што се тиче онога што се обично зове мисија, или православна култура – то је област за себе, којој треба посветити посебну пажњу. Оно што је сигурно – да би нас људи разумели, морамо скинути много кора које су опколиле језгро наше љубави и храбре отворености. Сви покушаји да памећу комуницирамо са светом само су упадање у неку од спремних преграда. Царска уметност која је породила ремек дела уметности и китњасте проповеди одговарали су другом времену. Времену пре мета-језика тржног центра. Биће да сад до људи могу да се пробију - као некакви православни „вирали“ - само једноставне шифре, символи, батерије радости и љубави. Које ће људи без много размишљања пригрлити и ширити даље.

Модерна уметност је у свом нестрпљивом ходу ка самоуништењу побацала многе скице које нису разрађене. Да ли је рецимо могуће замислити цркву која би по наруџби била осликана од неког као што је био необични геније-наивац Илија Босиљ, домаћин који је почео да слика у позним годинама, кад више није могао да обрађује земљу, и да ли би тако осликана црква саопштавала више љубави и васкршње радости него укочене копије великих средњевековних узора? Наравно да се притом Илија колико толико обавеже држању Предања. Као што рекосмо - сложена тема и о њој другом приликом.

http://www.pravoslavie.ru/srpska/75207.htm

Једном је нека жена исповедила једном сада већ почившем епископу да је непрекидно увиђала своју недостојност и да зато није смела да приступа светој Чаши, а кад је и приступала, мучила се. Епископ је тој жени рекао:

- Кад сматрате себе недостојном управо тада и приступајте, а кад сматрате себе „достојном“ тада ми то реците и ја вам нећу допустити да се причестите.

Разуме се, пред причешће не треба без разлога да духовно мучимо себе. Ако имамо дубоки осећај сопствене недостојности, онда са надом на милост Божију можемо да приступамо причешћу без икаквих душевних мука. Преподобни Серафим Саровски је говорио: „Благодат коју дарује причешће тако је велика да ће човек, ма колико био недостојан и грешан и макар био од главе до пете покривен ранама грехова, само ако Господу, Који све нас искупљује, приступи са смиреном свешћу о својој великој грешности, бити очишћен благодаћу Христовом, да ће све више светлети и сасвим се просветлити, и спашће се“.

Један од послушника Саровског манастира исповедио се пред причешће, али ипак није решио да се причести. Налазећи се у олтару за време служења Литургије, мислио је: „Због своје недостојности, по суду Божијем бићу сажежен огњем или жив прогутан од земље, чим приступим Чаши“. Тако је размишљао у присуству преподобног Серафима Саровског. Прозревши мисли послушника, свети га је позвао и рекао:

- Ако бисмо океан испунили нашим сузама, ни тада не бисмо могли да задовољимо Господа за то што Он бесплатно дарује, хранећи нас Својим Пречистим Телом и Крвљу, који нас умивају, очишћују, оживљавају и васкрсавају. Дакле, приступи без сумње и не смућуј се: само веруј да су то истинско Тело и Крв Господа нашег Исуса Христа који се дају за исцељење свих наших грехова…

http://www.prijateljboziji.com/Pouka-dana/2014-11-15/26.html

Наш разговор с уваженим богословом дотицао се данас актуелних питања припреме Светом Причешћу, односу причешћа према исповести и неким од разлика у грчкој и руској пракси.

Прошле године у Москви организован је округли сто тема је била пастирско саветовање, на коме се расправљало о питањима поста, молитвеног правила и исповести пред причешће. У Руској Цркви се удомаћила традиција да је обавезно пред Свето Причешће постити три дана, прочитати три канона и молитве пред причешће, а такође је обавезно исповедити се. Шта ви мислите, да ли се може олакшати и упростити припрема људи пред причешће?

Ми смо обавезни узети у обзир традицију сваке помесне Цркве и потребе не мењати изненедно. Постављено од вас питање је врло важно, посебно за нас који живимо на Западу, где православни грци живе бок уз бок са русима каткада налазе се чак при истој парохији, како је на пример у Оксфорду. Лично ја подржавам често причешћивање. Често но не лакомислено или не пажљиво. Често причешћивање да, но увек са потребном припремом. Шта се подразумева под потребном припремом?

Као прво, што се тиче тајне исповести. У византијској и савременој грчкој традицији, колико ја могу то видети, никада није тражено да се сваки пута исповеда пред причешће. Исповест и Причешће се узимају као две одвојене тајне. Није ми познато, да су Васењенски Сабори доносили било какве каноне у односу на обавезну исповест пред причешће. Тај обичај је имао основу у Румунској и славенским црквама. Ја дајем предност грчком прилазу овом питању. При том је сваки хришћанин обавезан регуларно исповедати се, но није обавезно сваки пут када приступа Причешћу.Таква је пракса у Оксфорду, како код грка тако и код руса. Ја би хтео да исповест разматрамо као одвојену тајну, а не просто елемент припреме пред Свето Причешће. Ја разумем да, у Русији постоје пастирске потешкоће, где врло много људи жели да приступи причешћу, а свештеници просто немају довољно времена да саслушају све исповести. Мислим, да би било боље не исповедати се тако често, да би исповест била схваћена озбиљном тајном. Да би било довољно времена за онога који се каје да своје срце отвори, а за свештеника да озбиљно истражи његово духовно стање, што је немогуће направити, када за оним који се каје стоји и чека на исповест стотину људи.

Поставља се питање: како ја могу приступити Светом причешћу, ако сам за време од задње исповести, направио неки грех? Иако не тако велики и страшан грех, као убиство и прељуба, него свакидашњи грех, но ипак је грех.

Ви сте савршено у праву: ми смо сви грешници и грешимо сваки дан и час. Требамо раздвојити више озбиљније грехе, које морамо неодложно исповедити и мање озбиљније грехе. Наравно, таква категоризација греха неможе у потпуности бити основана, јер пред лицем Божијим сваки је грех озбиљан, но ипак ми можемо разликовати грех шта је за хитно исповедање или штa може причекати.

Ако је било ко сгрешио прељубом он је обавезно дужан исповедити се и понети одређену епитимију. С друге стране ако смо сгрeшили мишљу, то није препрека да се ми причестимо. Ако смо се грдно посвађали с другом, најпре смо се дужни покајати због тога, пре него што приступимо Причешћу; но ако је та свађа била летимична и ми смо се одмах помирили, чини ми се да, се ми због тога греха можемо причестити без исповести. Дајте прво да схватимо, зашто се Причешће даје за опроштај грехова, јер ми такве речи говоримо пред причешће. Иако, наравно, Причешће не замењује исповест. Осим тога, у молитвама пред Причешће ми тражимо опроштај за грехове.

Вратимо се таквом аспекту припреме за Причешће као што је пост.

Традиција постити три дана или недељу пред Причешће је такође месни руски обичај. Ако потражимо у канонима или у одлукама Васељенских сабора, таквог канона, прописа нећемо наћи. Канони говоре о посту средом и петком, о четири вишедневна поста у току године. Осим тога, у богослужбеним књигама ми наилазимо на упућивање на још неколико посних дана, например; дан Усековања главе Јована Крститеља или празник Часног Крста Господњег. Но у канонима није ништа речено о неопходности постити три дана или целу недељу пред причешће. Пре бих рекао да се, потреба за исповешћу пре сваког

причешћивања и постити три дана или недељу појавила тада, када су се људи почели ређе причешћивати, један и три-четири пута у години. Ја то видим као назадовање. У древној цркви хришћани су се причешћивали сваке недеље. Сматрам да, у тим Црквама, где је причешће постало ретко, не би било добро нагло мењати традицију и тражити да се људи причешћују сваке недеље. Но уверен сам да причешћивати се два-три пута у години није довољно. У пракси је врло добро приступати Причешћу сваке недеље. Зато ћу рећи да: постите средом и петком, уздржавајте се суботом увече, исповедајте се бар један пут у месецу, али причешћујте се по могућности често. Такву праксу препоручујем људима, које спремам приступању Православној Цркви. Ако се човек причешћује један пут у месецу или ређе, ја кажем да је то сувише ретко. Ако се осврнемо на праксу древне Цркве и учење светих Отаца, видети ће мо да они сведоче о честом причешћивању. Не само рани Оци Цркве, него и каснији, као Свети Симеон Нови Богослов или Никодим Светогорац који је живео у 13 веку, писац „Добротољубља“, говоре у корист честога причешћивања. И ја сматрам да је покрет у Грчкој Цркви за често причешћивање, добра појава. И поздрављам то да се људи често причешћују. Сматрам да правила у односу на исповест и пост пред Свето Причешће могу бити измењена. Но та се питања налазе у компетенцији помесних Цркава.

Сећам се када сам тек примио православље педесет година назад, свештеник на литургији је излазио с Чашом и изговарао „Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите“, но нико није приступао. Нико се није причешћивао. Још сам тада осетио да то није исправно. Данас на Западу у православним црквама причешћују се скоро сви. И ја сам радостан због тогa. Наравно, причешћујемо се зато не што смо уверени у сопствену праведност, него зато што верујемо у милост Божију. Прилазимо Светој Чаши зато што смо призвани, јер Причешће ми зовемо Светим Даровима. Причешће није нешто што се може зарадити или заслужити, то је увек слободни дар љубави Божије.

Пред причешће свештеник возглашава „Светиње светима“, у смислу „свети Дарови за оне који су свети“, на што хор одговара: „Један је Свет, један Господ Исус Христос...“. Међутим ми нисмо свети у том смислу, но ипак смело приступамо причешћу... С друге стране, знамо, у Новом Завету и у литургијским текстовима светима се називају сви православни хришћани ко није одлучен од цркве за посебно тешке грехове. Како се у том случају односи светост и лично морално савршенство човека?

Пре свега, ако говоримо о појму светости, треба искористити три речи: Један, поједини, сви. Један свет – Исус Христос. Светост припада Богу, само је Он свет по Својој природи. Ми можемо бити свети само кроз суделовање у светости Божијој. Даље, ми говоримо да су светости призвани сви. Када апостол Павле адресује своје посланице свима светим у Риму, у Колошану, и.т.д., он се обраћа хришћанским општинама. Такође и апостол Петар пише о хришћанима као о „светом народу“. У том смислу свети су сви хришћани. На крају ми говоримо о тим светима који су прослављени Црквом и који су унесени у црквени календар. То исто можемо рећи и о свештенству. Само је један Првосвештеник – Исус Христос, како се каже у Посланици Јеврејима. Затим, кроз крштење сви хришћани постају свештеници, како пише апостол Петар, називајући хришћане не само светим народом, него и „царским свештенством“. Даље, свештеници постају поједини – кога је Црква изабрала и поставила на ту службу кроз полагање руку. На тај начин и код светости и свештенства постоје три нивоа.

Позвани смо сви да будемо свети. Зато, ако прилазим Причешћу, нерадим то зато што сам већ свет, него зато што сам грешник, који треба помоћ Божију, која ми се даје кроз Свето Причешће. Разуме се да, поједини људи из разлога учињенога греха немогу примати Причешће. Наравно, Причешће није награда светима, него помоћ грешнима. У појединим житијама налазимо, да поједини свети после причешћа нису дуго приступали поново Светој Чаши, као например света Марија Египћанка. Она се причестила у храму Гроба Господњег, а затим је отишла у пустињу, где многе године није примала Свете Дарове, причестила се тек на крају земаљског живота.

Може ли то бити опште правило?

Наравно, то није опште правило. То је правило за свете, који у току многих година могу живети једним Причешћем. Но ми смо дужни причешћивати се често. Не зато што смо свети, него зато што смо слаби и имамо потребу у помоћи у благодати.

Које место у припреми за причешће заузима морално савршенство? Код нас у Кијеву многи се људи исповедају и причешћују сваке недеље, а бива и то да поједини из њих, пошто су се исповедили уочи Причешћа, ујутро опет траже да се исповедају, зато што су у току вечери и ноћи нечим сагрешили. Или неблагочестивим мислима, жељама срца или другим. Осим тога, многи хришћани сваки пут из недеље у недељу исповедају један те исти грех.

Како је могуће давати обећање на исповести да се неће понављати ти „свакидашњи“ греси, ако ја тачно знам да ћу их опет направити?

Сувише чест одлазак на исповест може значити као својеврсно сујеверје. Треба запамтити да је Причешће благодат, а демон не жели да ми примамо благодат. И он тражи било какав начин да нас спречи да се ми причешћујемо. Када се догоди да нас спопадне греховна мисао чак за време Божанствене литургије, треба да се покајемо у себи, пошто је то демонско искушење и да приступимо Причешћу. Благодат која се даје тајном исповести и покајања, врло је важна за свакога од нас. Дужни смо узети на себе одговорност „кретати се својом дионицом“. Не сме се претварати исповест у механичко пребројавање једних те истих греха. Она је потребна бити доста ретком, да постане догађај, стварног отварања свога унутрашњег стања. Сваки дан у вечерњим молитвама ми се молимо за опроштај наших сагрешења. И ако се ми искрено молимо Бог ће нам опростити тај час. Но то не значи да на исповест не треба ићи. Неки наши поступци су препрека причешћу све дотле док их не исповедимо. Обавезни смо се озбиљно односити према покајним молитвама из нашег свакодневног правила. Исповест не треба да буде сувише честа. С више одговорности треба да прилазимо томе питању. Чести одласци на исповест обезвређују је. Треба да схватимо да заиста имамо потребу у томе да, опет и опет исповедамо један те исти грех. Не треба, зато што се греси понављају, избегавати исповест. Једноставно за ноћ ми нећемо постати свети. Потребна нам је борба, непрестани аскетски напор над нама. Но Божија благодат у нама чини промену. Могуће је, ми ју не примећујемо, но она се дешава. Уз помоћ свакодневних напора, благодати Божије, исповести, а пре свега причешћа можемо се кретати напред – смирено и тихо.

Постоји и то да се људи разочаравају у своје напоре, пошто исповедају једно те исто, причешћују се, а никакве промене на боље нема. То се посебно осећа у великим градовима с њиховом сујетом, када човеку не остаје много времена за духовни живот. Посао, дуги кривудави пут у гужви, породичне бриге... Сви не налазе времена чак ни за јутарње и вечерње молитве.

На самом делу ми клирици, а посебно монаси који не требају да се брину о породици и деци, схватамо те услове у којима живе породични хришћани. Људи су принуђени много радити, дуго путовати на посао и кући, а када се врате кући много посла их чека да ураде... Морамо да схватимо те неједноставне услове, у којима живе многи мирјани. Не гледајући на то, сваки хришћанин може наћи бар мало времена увече и ујутро да се помоли пред иконом. Чак пет минута увече и ујутро имају много значаја. Те минуте задају „смер“ целом дану и дубину коју је другачије не могуће достић. Потребно је рећи и о кратким молитвама које је могуће произносити током дана. Можемо се молити и док се туширамо, док путујемо у метроу, возимо кола или стојимо у гужви. Можемо користити кратке молитве на пример, Исусову молитву: „Господе Исусе Христе Сине Божији помилуј ме грешног“, или „Слава Теби Господе, слава Теби“, или „Пресвета Богородице спаси нас“ или било коју другу кратку молитву. Тако се можемо молити у чак најзаузетије време, или, на пример, када идемо из једног места у друго. Веома је важно видети, да осим специјално одвојеног времена за молитве пред иконом (које је потребно сваком од нас) постоји могућност слободно молити се и у току дана, на било ком месту. Но ако се хоћемо молити у току дана потребно је изабратаи кратке молитве попут Исусове молитве. Изговарати Исусову молитву можемо увек: када нешто чекамо, када путујемо, ходамо, у току промене задатка на послу итд. Апостол Павле каже: „Молите се непрестано“. Он говори о томе да је то веома тешко, одпочиње се с веома простим: с честим и кратким молитвама у току дана. Помоћу таквих молитава ми можемо испунити сав свој дан присуством Христа - и то је пут према истинској молитви. Тражите Христа свагде. Исусову молитву могу изговарати не само клирици и монаси, него и мирјани који имају породицу и мирске обавезе. Држите Исусову молитву у сваком моменту, осим, када се од вас изискује повишена концентрациона пажња. Можемо објединити време молитве и рада. Учити се таком начину Исусове молитве је врло важно у нашем свакодневном животу. Такође децу учити Исусовој молитви. Они могу с времена на време понављати Исусову молитву још од предшколског узраста, зато што је она кратка и једноставна.

Апостол Павле каже: „Увек се радујте. Непрестано се молите. За све благодарите“. Веома је тешко радовати се свагда и благодарити, када видиш колико је зла у овом свету.

Не заборављајте да је, љубав Христова јача, него било које зло у нашим срцима. Васкрсли Христос је јачи од сваког зла. Верујте да је васкрсли Христосувек са нама и да нам даје Своју благодат.

Превео са руског:

Епископ Герасим

http://www.eparhija-gornjokarlovacka.hr/index.php?option=com_content&view=article&id=10:mit-kalist-ver-ja-estitam-kad-se-ljudi-esto-prieuju-prevod-sa-ruskog-ep-gerasim&catid=1:izabrani-tekstovi&Itemid=25&lang=en

1. Молитва и тиховање

"Када се молиш", исправно је приметио један православни писац, "мораш бити миран: пусти молитву нека говори".

Тиховање је оно најтеже и одлучујуће у уметности молитве. То није само нешто негативно - прекид између речи, прекид у говору већ је оно, правилно схваћено, нешто сасвим позитивно: однос отворености, спремности, будности и, пре свега, ослушкивања.

Исихаст је онај ко је достигао "исихиу", одн. тиховање или унутрашњу тишину, тј. онај који слуша. Он ослушкује глас молитве у свом срцу и спознаје да тај глас није његов, већ неког ко говори у њему. Веза између молитве и тиховања биће јаснија ако погледамо четири кратке дефиниције.

Прва је из Concise Oxford Dictionar y и описује молитву као узвишени вапај Богу... "Молитва се представља као нешто што се изражава речима, у ствари, као дело којим се молимо Богу да нам искаже ову или ону милост".

Овде се налазимо на нивоу спољашње а не унутрашње молитве. Мало се ко од нас може задовољити оваквом дефиницијом.

Друга дефиниција потиче од руског Старца из прошлог века и много мање је спољашња. "Основ молитве", каже св. Теофан Затворник, "јесте да се стоји пред Богом са духом у срцу и непрестано, даноноћно, да се стоји пред Њим до краја живота". Овакво означавање молитве не садржи само молбу за стваритаква молитва се може обављати а да се не употреби ни једна једина реч; она није тек тренутна делатност, већ трајно стање. Молити се значи стајати пред Богом, бити у непосредној и личној вези с Њим. У сваком нивоу свог бића тада запажамо (од инстинктивног до интелектуалног, од подсвесног до надсвесног) да смо у Богу и Он у нама.

Да би оснажили и продубили блискост с другима, није потребно стално постављати захтеве и користити речи; што се више волимо и познајемо, мање смо приморани да своја осећања изражавамо речима. Тако је и у нашем личном односу са Богом. У обе дефиниције нагласак је на људском деловању а не Божјем. У тајности личне молитве вођство преузима божански саучесник и његово дело представља темељ.

Ово ће бити бити јасно у трећој дефиницији св. Григорија Синаита. У једном одломку, трудећи се да прикаже све околности унутрашње молитве, једноставно каже: "Чему толико речи? Молитва, то је Бог који испуњава све у свему. Молитва је Бог; она није нешто што се креће од мене, већ нешто у чему учествујем; не оно шта ја чиним, већ је то Бог који делује у мени. Свети апостол Павле каже: А живим не више ја, него живи у мени Христос (Гал. 2,2)".

Пут унутрашње молитве правилно је приказан у речима св. Јована Крститеља: "Он треба да расте, ја да се смањујем" (Јн. 3,30). У том смислу, молити се значи "бити тих". "Ти мораш бити тих; пусти молитву да говори"- одн., пусти Бога да говори". Истинска унутрашња молитва значи: обуставити своје глагољање и слушати глас речи Божје у свом срцу, одн., да сами од себе нешто чинимо; а то значи: приступити делу Божјем. На почетку литургије, када је све спремно за почетак евхаристичног славља, ђакон прилази свештенику и каже: "Време је да Господ делује" (Пс. 118). Баш то је однос верника не само према литургији, већ и према свакој молитви, било заједничкој било појединачној.

Четврта дефиниција, која је опет узета од св. Григорија Синаита, још ближе одређује деловање Божје у нама: "Молитва је откривење крштења". Божје деловање није ограничено само на крштеног; Бог Господ је присутан у свим људима и делује тиме што је свако саздан по Његовом божанском образу и подобију. Та слика је потамнела и замагљена човековим падом у грех, али није сасвим згаснула. Тајном крштења она је обновљена у својој првобитној лепоти; у тој Тајни дошли су Исус Христос и Дух Свети да се настане у најскривенијој келији срца. За већину крштење је нешто што су примили у детињству и чега се не сећају. По крштењу Христос и Дух Свети не престају никада да делују у нама. Многи од нас су само у ретким тренуцима свесни ове унутрашње присутности и деловања. Права молитва значи откривање и показивање крштенске благодати. Молитва је прелаз из стања у којем је благодат у нашим срцима скривена и неопитно присутна до тачке савршене унутрашње спознаје и будног опажања, у којем се опитно и непосредно осећа дејство Духа Светог.

По речима св. Калиста и св. Игњатија, циљ хришћанског живота је вратити се до потпуне благодати Светог и Животворног Духа, дате божанским Крштењем.

"На почетку стоји мој крај" (Т. С. Елиот).

Смисао молитве може се сажети у једној реченици: Постани оно што јеси. Постати свесно и делатно оно што по сили на тајанствен начин већ јесмо, тиме што смо саздани по образу Божјем и поново саздани Крштењем. Постани оно што јеси; односно, врати се самом себи; препознај Оног, који те је већ чуо; чуј Оног, који не престаје да говори у теби; имај Онога, који те већ сада има. То је Божја порука упућена онима који се моле: Не би ме тражио, да си ме већ нашао.

Али, како почети? Како да зауставимо свој унутрашњи разговор и почнемо да ослушкујемо? Како да, уместо да се обраћамо Богу, усвојимо ону молитву којом Бог нама говори?

Како прећи од усне молитве до тиховања, од молитве "с напором" до "самоделатне" молитве, од "моје" молитве до "Христове молитве у мени"?

Сигуран пут којим би човек отпочео путовање је у призивању Имена.

2. "Господе Исусе…”

То није, наравно, једини пут. Немогућ је истински однос између особа без обостране слободе и једноставности. Не постоје непроменљива и утврђена правила којих би се држали они који се моле. Исто тако, не постоји механички начин, телесне или духовне природе, који би могао натерати Бога да покаже своју присутност. Његова благодат је дар и не добија се неким поступком или техником. Због тога се сусрет Бога и човека дешава у царству срца на много начина. У Православној Цркви многи духовни Оци о "Исусовој молитви" мало или уопште не говоре.

Мада у домену унутрашње молитве "Исусова молитва" нема одређен положај, ипак је за многе источне хришћане постала главна стаза, царски пут. Али не само за источне хришћане.

У сусрет Православља и Запада у последњих шездесет година, ни један елеменат православне баштине није изазвао толики интерес као "Исусова молитва", и ни једна књига није наишла на већи ођек од "Казивања једног Боготражитеља". Ово необично, непознато, дело у предреволуционарној Русији постигло је огроман успех и преведено је на велики број језика. Они који су читали Селингера сетиће се какав је утисак та "као грашак зелена у платно увезена књига" оставила на Френи.

Питамо се у чему лежи тајна и чудотворност "Исусове молитве?" Вероватно у следећем:

прво, у њеној једноставности и разноврсности;

друго, у њеној "потпуности";

треће, у сили имена;

четврто, у духовној вежби непрестаног казивања.

Размотримо их редом.

3. Једноставност и разноврсност

Призивање Имена је једноставна молитва доступна сваком хришћанину, која нас уводи у најдубље тајне созерцања. Свако ко жели да дуже у току дана говори "Исусову молитву", а посебно оном ко жели да примењује контролу дисања и друге телесне вежбе, неопходно је потребан Старац, искусан духовни учитељ. У наше време има мало таквих Пастира. Ипак, и они који немају лични додир са Старцем могу се без бојазни бавити овом молитвом, али само у краћим временским одломцима у почетку не дуже од десет-петнаест минута, одн. докле год не покушају пореметити природне телесне ритмове.

Нису потребна никаква посебна знања да би се почело са "Исусовом молитвом". Почетнику је довољно рећи: једноставно почни. Да би научио да ходаш мораш направити први корак. Да би научио да пливаш мораш скочити у воду. Исто је и са призивањем имена Божјег.

Почни, призивај Га с поштовањем и љубављу. Упорно се држи тога. Понављај је много пута. Не мисли на то како понављаш Његово име; мисли на самог Господа Христа. Моли име Његово споро, кратко и мирноспољашњу формулу ћемо брзо савладати. Она је састављена од речи: "Господе, Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме", или "Господе, Исусе" или само "Исусе", иако је овај последњи начин уобичајен. Молитва се може и проширити, ако се дода... "(ме) грешног", што би био вид покајања.

Понекад се додаје и спомен на Мајку Божју или светитеље: Молитвама Богородице, или; молитвама св. Николаја... Господе, Исусе Христе... Једини непроменљиви део молитве састоји се у божанском имену "Исусе", које се спаја са другим. Молитвенику се оставља слобода да личном вежбом пронађе начин који је најпогоднији његовим потребама. Формулу можемо с времена на време променити; али то не треба радити често, јер, упозорава св. Григорије Синаит, "оно што се стално премешта не пушта корен".

Слична разноврсност постоји и у погледу спољашњих услова у којима се молитва одвија. Постоје два начина на који се она врши: "слободни" и "формални" начин. Под слободним деловањем мисли се на молитву која се одвија током дана док се човек бави уобичајеним пословима. Може се изговарати једном или више пута у одређеним тренуцима током дана, који би иначе остали неиспуњени у духовном смислу: нпр. када радимо неки уобичајени и рутински посао, при облачењу, при прању судова, крпљењу чарапа, при копању у башти; када шетамо или се возимо, док чекамо аутобус, или у саобраћајној гужви; у неком мирном тренутку пре каквог непријатног и тегобног разговора; ако не можемо заспати или пре него што смо се потпуно пробудили.

Посебна вредност "Исусове молитве" лежи у томе што се она, у основи једноставна, може обављати у тренуцима растерећености, када су сложеније молитве немогуће. Од посебне је користи у тренуцима страшне напетости и великог притиска.

Оваква слободна употреба "Исусове молитве" оспособљава нас да пређемо понор између времена одређеног за молитву у богослужењу или у својој соби и уобичајених послова.

"Молите се непрестано", упозорава св. ап. Павле. Али, како је то могуће ако морамо радити и друге ствари? Епископ Теофан нас наводи на прави пут: "руке послу, дух и срце Богу". "Исусова молитва" сталним понављањем постаје навиком да живимо у Божјој присутности, било где да смо, не само у Цркви или у самоћи, већ и у кухињи, фабрици или канцеларији. Тако ћемо бити као брат Лоренцо "који је за време уобичајених послова био снажније сједињен с Богом него за време монашких правила".

"Погрешно је мислити да мора постојати разлика између времена молитве и остатка времена, јер смо назначени да у време рада будемо једно с Богом кроз рад, а при молитви једно с Њим у молитви.

Овакво стално понављање "Исусове молитве" утврђује се сталном вежбом. У њој је сва наша пажња усмерена на речи молитве. У исто време одричемо се спољашње активности. Овде не постоје нека строга правила; постоји велика отвореност и многостране могућности. Неважан је став тела. У православној пракси уобичајено је обављати ту молитву седећи, али се може обављати и стојећи или клечећи, а у случају болести или немоћи и лежећи. Обично се моли у потпуној тами или склопљених очију, а не пред иконом пред којом гори кандило или свећа.

Када се молио св. Силуан Атонски заустављао је свој зидни сат да не би чуо куца-ње, па би капу навукао преко ушију и очију.

Али, у тами се брзо постаје поспан. Ако се седи или клечи, па се уморимо, требало би на трен устати, после сваке молитве осенити се крсним знамењем и начинити метанију, додирујући прстима десне руке тло. Можемо сваки пут учинити и велику метанију и челом додирнути тло.

Ако се молимо седећи треба се побринути да столица не буде превише удобна, са наслоном за руке и леђа. Можемо се молити стојећи, руку раширених у виду крста.

Обично се у овој молитви користе бројанице, које се обично састоје од сто чворова. Ово се не ради ради бројања, него као упориште пажњи и да би се пронашао уједначен ритам. Није препоручљиво мерити их ни бројаницама ни другачије. Тачно је да Старац у "Казивању једног боготражитеља" придаје важност тачном броју молитава које треба дневно поновити; прво 3000, затим 6000 па 12000. Боготражитељу налаже одређен број молитава, ни више ни мање. Придавање важности количини је небитно. Овде се, вероватно, не иде за количином већ за унутрашњим односом боготражитеља. Старац жели да провери његову послушност и да се увери да ли је боготражитељ спреман да без поговора следи дато му послушање.

Карактеристичнији је савет Епископа Теофана: "Не размишљај о томе колико често говориш молитву; једино до чега треба да ти је стало је да молитва из твог срца извире оживљујућом силином, као из извора воде живе.

"Изагнај све мисли о задатку из свог ума".

Понекад се молитва говори заједнички, у групи, али углавном се молимо сами. Речи се говоре гласно или у себи. У православној пракси, изгледа, да се радије говори него што се пева, ако се гласно моли.

То никако не би требало бити насилна или напета молитва. Речи се не би смеле претерано наглашавати и без жара. Треба омогућити да молитва нађе свој ритам и тежиште.

Молитва ће на основу властите мелодије временом постати песмом у нама. Старац Партеније из Кијева поредио је ток молитве са мирним протицањем реке.

Из овога се може видети да је призивање имена молитва за сваку прилику. Свако је може примењивати: на сваком месту и увек. Погодна је за почетнике као и за оне напредније. Можемо се молити у заједници или сами; ова молитва је на првом месту и у пустињи и у граду, у условима сабраног тиховања и у буци и немиру. Свуда и увек је добродошла.

4. Пуноћа вере

У свом богословљу, на које се боготражитељ позива, "Исусова молитва" садржи потпуну истину Јеванђеља; она је сажето Јеванђеље; у кратком облику обухвата обе главне тајне хришћанске вере: Оваплоћење и Тројичност. Прва говори о двема Христовим природама: о Богочовеку и Његовој људској природи коју Он назива "Исус", коју му је дала Његова Пречиста Мати при рођењу у Витлејему, и о

Његовом Божанству, по којем се назива, "Господе" и "Сине Божји".

На другом месту, ова молитва говори, иако не искључиво, о Светој Тројици. Она је упућена другом Лицу, Исусу Христу, али указује и на Оца, јер Исуса призивамо као Сина Божјег, а и Свети Дух је присутан у молитви, јер нико не може рећи Исус је Господ, осим Духом Светим (1. Кор. 12,3). Зато је "Исусова молитва" и христоцентрична и тријадоцентрична. И за практичну побожност "Исусова молитва" није мање благодатна. Обухвата два главна момента хришћанске побожности: моменат надања када дижемо очи к лепоти Божјој и у љубави се крећемо према Њему, као и моменат покајања, свест о нашој недостојности и греху. Молитва има кружни ток, узлет и понирање. У првом делу уздижемо се ка Богу: "Господе, Исусе Христе, Сине Божји...", а у другом делу у потпуној скрушености улазимо у себе:... помилуј ме грешног!".

"Они који су искусили дар Духа Светог", вели св. Макарије у једној омилији, "доживљавају у себи две ствари уједно: радост и утеху, с једне, и стрепњу, страх и осуду, с друге стране". Исто се дешава и у унутрашњој дијалектици "Исусове молитве".

Ова два момента, виђење славе Божје и свест о људском греху, сједињена су и помирена у трећем моменту када говоримо "помилуј". Помиловање означава прекорачење понора између Божје праведности и палог саздања.

Онај који Богу говори: "помилуј ме", жали се на своју немоћ, али истовремено наговештава нову наду. Он не говори само о греху, већ и о његовом превазилажењу. Он признаје да нас Бог по својој милости прима, мада смо грешни, и ако се променимо, Бог тражи од нас да прихватимо ту чињеницу да смо прихваћени! "Исусова молитва" није само позив на покајање, већ и обећање опроштаја и искупљења.

Главни део молитве - име "Исус" - носилац је смисла искупљења: "Наденућеш му име Исус, јер ће он спасти народ од гријеха његових" (Мт. 1,21.). Иако "Исусова молитва" садржи жалост због греха, она није без наде, већ "жалост преокреће у радост", као што вели св. Јован Лествичник.

Таква богословска и духовна блага скрива "Исусова молитва". Она не постоји у апстрактном облику, већ је оживљавајућа и делотворна.

Посебна вредност "Исусове молитве" јесте у томе да се истине оживотворе, тако да их наше биће може обухватити не само споља и теоријски, већ свом својом пуноћом.

Да би схватили због чега је "Исусова молитва" толико благодатна, морамо је разумети и у друга два вида: вид силе Имена и вид непрестаног понављања.

5. Сила имена

"Име Сина Божјег је велико и неизмерно; и оно носи читаву васељену", из Пастира св. Јерме. Не можемо тачно оценити значај "Исусове молитве" за духовност православља, а да не осетимо силу и моћ коју крије у себи ово божанско Име. Ако је "Исусова молитва" благодатнија од других, разлог је у томе што садржи име Божје.

У Старом Завету и у старим културама постоји склад између човекове душе и његовог имена. Читава личност са свим особеностима присутна је у имену. Знати нечије име значи имати увид у његово биће, па тиме постићи извесну блискост, па чак и моћ поседовања над њим. Из тог разлога се Непознати, који се рве са Јаковом у кланцу, уздржава да каже своје име. Исти однос показује се у анђеловом одговору Маноју: Што питаш за моје име? Сјајно је. (Суд. 13,18).

Промена имена представља потпуну промену у човековом животу; нпр., Аврам у Авраам, (Пост. 17,2) или Јаков у Израел (Пост 32,28). Тако и Савле постаје Павле, (Дап. 13,9) а монах заветовањем добија ново име, које не даје он сам, да би се тиме обележило нешто из основа ново чему се он предаје. У јеврејској традицији постоји правна пуномоћ ако неко чини нешто у нечије име, или име нечије призива или се на њега позива. Када се нечије име призове то значи и оприсутњеност његове личности. Име оживљава чим се призове. Име тренутно добија душу онога коме припада; зато се толики значај придаје призивању имена. Ако то важи за имена људи колико то више вреди за име Божје? Сила и лепота Божја присутни су и делатни у Његовом имену. Ово Име значи "божанску присутност", "с нама је Бог", "Емануил".

Када сабрано и разложно призивамо име Божје, крећемо се у Његовој присутности, отварамо се сили Његовој и предајемо се као првина и жртвени принос у Његове руке.

Код Јевреја осећај за величину имена Божјег био је толико снажан да се тетраграм ЈХВХ у синагоги није изговарао гласно. Име Свевишњег представљало је страшну силу, зато се није смело ни поменути.

Ово јеврејско схватање имена преузето је и у Новом Завету. Демони се истерују и људи исцељују именом Господа Христа, јер ово име је сила. Када се да права вредност сили имена, многа позната места добијају смисаону пуноћу и огромну снагу. На пример, речи у Молитви Господњој: "...да се свети име Твоје", или у Христовом обећању на Тајној вечери: "Што год заиштете од Оца у моје име, даће вам" (Јн. 16,23). Слична је и Његова за-повест апостолима: "идите, дакле, и учите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа!" (Мт. 28, 19), благовест св. ап. Петра да се спасење налази само у имену Исуса Христа (Дап. 4,10-17), као и речи св. ап. Павла: "Да се у име Исусово поклони свако кољено што је на небесима и на земљи и под земљом (Фил. 2, 10); ново и тајно име које је записано на белом камену и које ће нам бити дато у будућем веку" (Отк. 2, 17).

Ово библијско страхопоштовање пред именом јесте основа и темељ "Исусове молитве". Име Божје је по суштини повезано са Његовом личношћу. Због тога призивање тог Имена садржи личан карактер; оно служи као делотворан знак Његове невидљиве присутности и деловања. Име Исусово за вернике данас има значај као и у време апостола.

И св. Варсенуфије и св. Јован тврде: "Понављање тог божанског Имена уништава зло у корену". Свети Јован Лествичник позива: "Разбиј непријатеље своје именом Исусовим, јер нема јачег оружја ни на небу ни на земљи... нека се име Исусово слије с твојим дисањем и упознаћеш вредност тишине".

Име је сила, али се механичким понављањем ништа не постиже. "Исусова молитва" није магијски амулет. Као код свих Тајни човек је позван да својом вером и својим аскетским трудом буде помагач Божји; тако смо позвани да призивамо Његово име у сабраности и будности, да дух укључимо у речи молитве са свешћу о томе ко је Он кога молимо и који у срцима нашим даје одговор. Таква молитва у почетку није лака и Оци је описују као тајно мучеништво.

Свети Григорије Синаит стално говори о напору и муци које прихватају сви који следе пут имена. То захтева непрестани труд, "бићете у искушењу да престанете", "због бола који сече, који потиче од унутрашњег призивања Духа", "леђа ће те болети и често ћеш осећати бол у глави", упозорава он, "али настави не колебајућу се и са пламеном чежњом, ти који тражиш Господа у свом срцу". Само стрпљивим пламеном вере открићемо снагу Имена.

Ова упорност долази до изражаја у будном и честом понављању. Исус је упозорио своје ученике да се чувају испразних речи (Мт. 6,7), али понављање "Исусове молитве" ако се обавља са искреношћу и пажњом уопште није "испразно".

Упорно призивање Исусовог имена има двоструко деловање: води нашу молитву к једноставности и истовремено је поунутрашњује.

6. Сабраност, созерцање

Када се искрено молимо у духу и истини постајемо потпуно свесни своје унутрашње растрзаности, недостатка јединства и потпуности. Упркос труду да смерно стојимо пред лицем Божјим, мисли лете без одмора и циља кроз нашу главу као рој мува (еп. Теофан), или скачу с гране на грану као мајмуни (Рамакришна). Сабраност значи бити ту где јесмо, овде и сада. Примећујемо да нисмо у стању да обуздамо наш дух да не лута бесциљно кроз простор и време. Призивамо прошлост, представљамо будућност, планирамо који би корак следећи начинили; људи и места ступају у нашу свест у бескрајном низу.

Немамо снаге да се сажмемо само на једном месту, на којем би морали бити: овде, у Божјој присутности. Неспособни смо да потпуно постојимо у овом тренутку који, у ствари, постоји сада, у самој садашњости. Ова унутрашња узнемиреност је једна од последица греховног пада. Утврђено је да људи који стварно нешто дају, обављају само једну ствар у једно време. То није лако. Ако је ово тешко у неком вештаственом послу, још теже је у делу унутрашње молитве.

Како се може препознати "каирос", прави тренутак, благодат тренутка? У овом нам може помоћи "Исусова молитва". Непрестано понављање може нас по благодати Божјој сабрати из растрзаности јединства, из разбијености и многообразности у једно Лице. "Да би зауставио јуриш својих мисли", каже еп. Теофан, "вежи дух једном мишљу или мишљу на Једнога".

Аскетски Оци, св. Варсенуфије и св. Јован, разликују два пута у борби против мисли. Први начин је за "јаке или савршене". Они ће "противречити" својим мислима, стати пред њих лицем у лице и победити их у отвореној борби. Али за многе од нас ово је тешко и може довести до тешког поремећаја. Непосредан сукоб, покушај да се мисли насилно искорене и протерају обично послужи да ојача нашу машту. Насилно потиснуте, наше маштарије се са још већом силином враћају. Уместо да се против мисли боримо отворено и да их вољним напором гушимо, паметније је да своју пажњу окренемо нечем другом. Уместо упорног зурења доле у узнемирени свет своје маште и труда како да се одупремо мислима, морамо гледати горе, ка Господу Исусу Христу, и предати себе у Његове руке, призивајући Његово име, благодат Његовог имена, да би савладао све мисли које ми својом снагом не можемо угасити. Наш став у духовној борби мора бити позитиван а не негативан; уместо што покушавамо испразнити свој дух од зла, морамо га испунити мишљу на добро. "Не противречи мислима које ти нашаптавају твоји непријатељи", поучавају св. Варсенуфије и св. Јован, "јер они баш то и очекују, и неће престати да ти стварају тешкоће. Обрати се Господу за помоћ против њих, своју немоћ положи пред Њим, јер Он једини може да их растера и порази". "Исусова молитва" је пут да човек окрене и управи поглед у другом смеру. Представе и мисли нам за време молитве долазе неизбежно. Тај ток не можемо зауставити напором воље. Уопште не вреди себи говорити: "Не мисли"! То би било исто као и рећи: "Немој дисати". "Дух мудар не бива без рода", каже св. Марко Пустињак. Мисли испуњавају дух непрестаним цвркутањем, као јато птица у зору. Не можемо учинити да то цвркутање нагло престане, али га се можемо ослободити ако свој неуморни дух "спутамо" на једну мисао, или на мисао о Једном на име Исусово.

Као што св. Дијадох Фотички вели: "Ако смо сећањем на Бога затворили све излазе духа, онда он као цену тражи неки задатак који задовољава његову потребу за делатношћу. Дајмо му као његов једини посао призивање: Господе, Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног". Сећањем на Исуса Христа, као што вели св. Филотеј Синајски, сабираш свој дух унаоколо расут".

Уместо покушаја да својом снагом спречимо ток мисли, уздајмо се у силу која делује кроз Име.

Према св. Евагрију Понтијском, "молитва је одбијање мисли". Одбијање није сурова борба, није насилно сузбијање, већ благ али постојан начин ослобађања. Понављањем одлажемо своје површне и искривљене представе, пуштајући их да оду и надомештајући их сећањем на Исуса. Иако машту и дискурзивно мишљење при "Исусовој молитви" не треба насилно сузбијати, ипак их не смемо ни појачавати.

"Исусова молитва" није никаква медитација о одређеним догађајима Исусовог живота или о речима из Јеванђеља; још мање пут за разматрање теолошке истине или њихово разматрање смисла речи "усија" у Халкидонском исповедању. У том смислу треба "Исусову молитву" разликовати од дискурзивне медитације, познате на Западу (Лојола, Фрања Асишки итд.). Када призивамо Име, не би требали да у мислима стварамо видљиву слику Спаситељеву. То је један од разлога због чега ову молитву обављамо у тами, уместо отворених очију пред иконом. "Држи свој дух слободним од боја, слика и ликова", препоручује св. Григорије Синаит, "чувај се маштања за време молитве, иначе ћеш открити да ниси постао исихаст већ фантаст". "Да не би подлегао илузији када се молиш унутрашњом молитвом, не смеш ства-рати идеје, слике или представе", каже св. Нил Сорски. "Између твог духа и Господа не држи никакву слику као посредника када обављаш "Исусову молитву", вели св. Теофан. "Важно је пребивати у Богу, а ово пребивање пред Богом значи у својој свести постојано живети с уверењем да је Господ у теби онако као што све испуњава. Живиш у сигурном обећању да Он види твоју унутрашњост и да те познаје боље него што ти сам себе познајеш. Ово виђење Бога, који гледа твоје унутрашње биће, не сме бити праћено представом, него се мора задржати на једноставности опита. Ако на овакав начин призивамо име Христово, не стварајући представе о Спаситељу већ једноставно осећајући Његову свеприсутност, искусићемо уједињавајући силу "Исусове молитве".

7. Пут срца

Учестало призивање имена Исусовог јесте помоћ нашој молитви до једног новог јединства. Истовремено је води дубље унутра и чини је смисаоним делом нас самих. Молитва тада није нешто што се чини у одређеном тренутку, већ много више: нешто што ми јесмо; не неко тренутно дело, већ трајно стање. Таква молитва тада постаје молитва целог човека, при чему су речи и смисао молитве у пуном складу са личношћу молитвеника. Ово јасно изражава Павле Евдокимов: "Слика која се у катакомбама најчешће среће јесте икона жене у молитви, лик молитвенице, ОРАНТЕ. Она представља прави став људске душе. Није довољно имати молитву, морамо постати молитва, утеловљена молитва. Није довољно познавати тренутке славослова; цео наш живот, свако дело и сваки покрет, мора постати химна, жртва, молитва. Морамо даровати не оно што имамо, него оно што јесмо".

Оно што свету треба нису људи који мањевише редовно говоре молитве, него људи који су постали молитва.

Начин молитве који описује Евдокимов може се јасније одредити као "молитва срца".

У православљу, као и у неким традицијама, молитва се дели на три ступња, које треба посматрати не као нивое који се међусобно прожимају, него као ступњеве који излазе један из другога; а то су: усмена молитва, молитва духа и молитва срца.

Призивање имена почиње, као и свака друга молитва, као усмена молитва у којој се речи обликују језиком свесним напором воље. Управљамо свој дух, свесним напором, на смисао речи које се изговарају. Временом наша молитва ураста, благодаћу Божјом, дубоко унутра. Садејство духа постаје снажније и дешава се спонтано, само од себе. Језиком створени гласови мање важни понекад сасвим изостају, па безгласно призивамо име Исусово, без покрета усана, само у духу. Када се то догоди значи да смо по вољи Божјој прешли са првог на други степен. Призивање не престаје потпуно, постоје тренуци када ће онај који је у молитви далеко узнапредовао пожелити да Господа Христа зове гласно по имену. А ко од нас може тврдити да је узнапредовао? Сви смо ми почетници у духовном животу.

Путовање у унутрашњост још није дошло до краја пута. Човек је много више од своје духовне свести. Осим мозга и разумне способности, човекова осећања и естетски осећај повезани су с нагонским слојевима личности. Сви ти нивои морају сарађивати при молитви, јер је цео човек позван да учествује у слављењу Бога. Као што се кап уља шири по тканини и натапа је, тако и молитва мора да се стално продубљује, ширећи се из мозга, средишта свести, напајајући сваки ниво наше личности. Технички речено, то значи да смо позвани да се с другог попнемо на трећи ниво: од духовне молитве до "молитве духа у срцу". Срце овде треба разумети у библијском смислу, а мање у дословном; у ствари, не као реч која означава осећања, већ потпуност људске личности. Срце је главни орган људског бића, најунутрашњији човек, најдубље и истинско јаство, које се досеже жртвовањем, смрћу. По речима Б. Вишеславеца срце је "средиште не само свесног, већ и несвесног; не само душе, већ и духа; не само духа, него и тела; не само разума, већ и неразумљивог; једном речју: апсолутно средиште. Виђено тако, срце је више од телесног органа; телесно срце је више од физичког органа; физичко срце је спољашњи симбол неограничених духовних могућности човека као створења које је саздано по образу и подобију Божјем.

Да би дошли до краја пута и да би се истински молили, неопходно је ступити у ово "апсолутно средиште", сићи од духа у срце; односно, морамо сићи не из духа, него сићи духом. Циљ није само "молитва срца, већ молитва духа у срцу", јер наше свесно схватање, укључујући и наш разум, дар је Божји и треба бити употребљен Њему на славу, а не запостављен.

Сједињење "духа са срцем" представља обнову пале човекове природе у рају, преврат пада, враћање у стање пре греха, " status ante peccatum .” То значи да је то есхатолошка реалност - предукус будућег века нешто што се у овом садашњем веку никада не остварује у потпуности.

Они који се несавршено али у извесној мери моле срцем, почели су с прелазом о којем смо говорили; од молитве "с напором" до "самоделате молитве"; од молитве коју говорим ка молитви која сама себе говори, или тачније: ка молитви којом Христос у мени говори. Срце у духовном животу има двоструко значење: оно је средиште људског бића и сусрет човека и Бога. Срце је место самоспознаје, где човек сагледава себе као храм Свете Тројице, у којем се лицем у лице срећу првобитни Образ и одраз. У "унутрашњој келији" срца човек налази основу свог бића и прелази тајанствену границу између сазданог и несазданог.

"Срце је пуно неистраживих дубина", вели се у Омилијама св. Макарија. "Овде је Бог с анђелима, светлост и живот, Царство и апостоли, небески Град и богатство благодати: све је ту".

Молитва срца представља стање у којем "моје" деловање, "моја" молитва, постаје једно с непрестаним деловањем неког другог у мени. Она више није упућена Исусу, него је молитва самог Исуса. Овај прелаз од "напорне" до "самоделатне" молитве убедљиво је приказан у "Казивањима једног боготражитеља свом духовном Оцу": "Једном рано изјутра пробудила ме је молитва". До тада је ботражитељ онај "који је говорио молитву", сада је открио да "молитва сама себе говори", чак и када спава, јер је постала једно с молитвом Божјом у њему.

Читаоци "Казивања..." могу стећи утисак да је прелаз са усне молитве на молитву у срцу достигнут за неколико недеља. Треба нагласити да је његово искуство, мада не и јединствено, изузетне дубине. Обично самоделатна срчана молитва долази ако уопште и дође, тек на крају животне подвижничке борбе. Она је дар Божји, који Он даје како и када хоће, а не резултат неке одређене технике. Свети Исак Сирин тврди како је тај дар сасвим редак, један од десет хиљада удостојава се дара чисте молитве, и додаје: "Због тајне која лежи скривена у чистој молитви у једној генерацији постоји један човек који се приближио бездану благодати Божје". "Један од десет хиљада из сваке генерације" - мада је ово упозорење отрежњујуће не смемо бити обесхрабрени, јер пут у унутрашње царство остаје отворен свима, сви могу прећи део пута. У данашње време мало доживљамо дубоке тајне срца, али многи на скромном и испрекиданом путу примају прави утисак о смислу духовне молитве.

8. Тело у молитви

Час је да размотримо једну спорну тачку у учењу византијских исихаста, која се често погрешно тумачи: тело у молитви.

Као што смо рекли, срце је главни орган људског бића, тачка сусрета духа и материје. Оно је средиште не само физичких, већ и психичких и духовних слојева. Две ствари су значајне за срце: оно је у исто време видљив и невидљив орган; због тога је молитва срца молитва и тела и душе; јер, само ако укључује цело тело може бити молитва целог човека. Према библијском учењу, човек је психосоматска целина а не душа заточена у телу, из којег жели да побегне; обоје су у савршеном јединству, и душа и тело.

Тело није само препрека коју треба прећи, комадић материје који се не сме узети тако озбиљно; напротив, тело у духовном животу мора имати позитивну улогу, оно је опремљено енергијама које се могу усмерити на "рад" молитве.

Ако то важи за молитву, онда би имало посебан значај за "Исусову молитву"; овде се ради о призивању оваплоћеног Бога-Слова. Христос је узео не само људски лик и вољу, већ и тело. Тиме је тело начинио неисцрпним извором освећења. Како, онда, тело које је Богочовек учинио носиоцем духа сарађује у призивању Имена у духовној молитви у срцу?

Да би помогли такво учествовање, као и помоћ у сабраности, исихасти су развили "физичке поступке". Познали су да свака душевна активност има повратан утицај на физичку и телесну раван; према нашем унутрашњем расположењу постаје нам вруће или хладно, дишемо брже или спорије, убрзава се или успорава ритам срца итд. С друге стране, свака промена телесног расположења делује као сметња или помаже нашу психичку делатност. Ако можемо владати одређеним процесима тела, то би могли искористити за учвршћење наше унутрашње сабраности при молитви. То је основно начело исихастичког "метода". Поједностављен овај "физички поступак" има три дела:

а. Спољашње држање

Свети Григорије Синаит препоручује седење на ниској клупи од 20 цм. Главу и рамена повити према срцу, али признаје да овај положај убрзо постаје веома неудобан. Неки аутори иду још даље: главу држати између колена, као св. Илија (1. Краљ. 18,42).

б. Контрола дисања

Дисање мора бити успорено и усклађено с ритмом молитве. Први део: "Господе, Исусе Христе, Сине Божји... " говори се при удисању, а други... "помилуј ме грешног", при издисању. Изговарање молитве може се ускладити са откуцајима срца.

в. Пажња према унутра

Онога ко вежба јогу упозоравају да своју свест усмерава на одређене делове тела; тако и исихаста своју свест сабира у центар срца. Док удише кроз нос и уводи дах у своја плућа, свој дух пушта да сиђе доле с дахом и унутра тражи место срца. Прецизнија упутства не дају се писмено да не би била погрешно схваћена; појединости су толико профињене да је потребно вођство духовника. Почетник, који без упутства тражи средиште свог срца, у опасности је да своје мисли неприметно усмери испод срца, у подручје трбуха и доњи део тела. Последице за молитву су поразне, јер је то подручје извор телесних мисли и осећања које онечишћују дух и срце. Из разумљивих разлога налаже се обазривост ако се покуша утицати на телесне процесе као што су дисање или рад срца. Злоупотреба овог физичког поступка може руинирати здравље и нарушити духовну равнотежу. Отуда и толика потреба за поузданим учитељем. Ако немамо Старца најбоље је да ову молитву говоримо искрено, не бринући о ритму дисања и откуцајима срца. Често ће се доживети да речи иду саме од себе, без свесног напора, прилагођујући се покрету даха и откуцајима срца. Ако се то не догоди, не треба се узнемиравати; треба мирно наставити с "радом" духовног призивања. Телесне технике су додатак који је за неке био од помоћи, али који никако није обавезан за свакога. "Исусова молитва" се може вршити а да се не примењу