Његово Високопреосвештенство Г. Порфирије је у свом излагању нагласио да су Христос и Црква неодвојиви. Када говоримо о Христу ми заправо говоримо о Цркви и обрнуто. У свештеним књигама Новога Завета, нарочито у посланицама светога апостола Павла, наилазимо на податак да је Црква Тело Христово и да се она манифестује и пројављује кроз Тајну Евхаристије коју је Христос установио пред своје страдање на Тајној Вечери рекавши: „Примите једите ово је Тело моје које се ломи за вас на отпуштење грехова“ и „пијте од ње сви ово је Крв моја Новога Завета која се пролива за вас на отпуштење грехова“. Човек у Телу Христовом, Цркви, се измирује са Богом, спасава се и постаје Бог по благодати, ако наравно и сам доприноси томе, кроз подвиг и послушности Божјим заповестима. Једино у Цркви хришћани превазилазе нездрави индивидуализам и самољубље и постају свети у Христу. Управо стога, Црква је једино место где се човек спасава. Сам Христос је указао на чињеницу да спасења нема ван Цркве када је рекао: „Ко једе Тело моје има живот вечни“. Притом, живот вечни не значи ништа друго осим управо спасење. Ту истину Црква чува и сведочи кроз векове, а најпрецизније и најексплицитније ју је изразио св. Кипријан Картагински речима Extra Ecclesiam nulla salus.

На самом крају Митрополит је закључио речима да за нас православне хришћане учешће у Евхаристији и Литургији није и не сме да буде само нека обична пракса и израз индивидуалистичке побожности или индивидуалистичког спасења, него објављивање и обнављање заједнице са Христом Богом и са нашим ближњима.

http://www.svetigora.com/audio/download/16002/12.12.2014-KATEDRA_Vl.%20Porfirije_Hristos%20i%20podvig%20spasenja.mp3

Светигора

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/3003/14/12/05.12.14_zbor_-_dr_vladan_tatalovic_iskusenja_gospoda_isusa_hrista_u_pustinji_64kpbs.mp3

Извор: Радио Слово љубве

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/3003/14/12/06.12.14_zbor_-_o._vukasin_milicevic_-_smrt_kao_bolest_pale_prirode_-_gjjz_novi_sad_64kpbs.mp3

Извор: Радио Слово љубве

Зато морамо да живимо у Христу, да би теологија до икога допрла. Богословље није обична научна дисциплина, то је начин живота, више то него обична изговорена или записана реч. У баратању речима заборавили смо да Христа највише сведочимо и предочавамо управо – делима, али делима која полазе из дубине нашег срца, из сржи нашег бића. Није поента хладно испуњавати норме понашања, као што је бесмислено приносити Жртву у мртвилу духа. Тиме се нећемо разликовати од Каина који је приносио жртве, али Га је Бог свеједно прекорио. Кретати се и делати по жељама душе испуњене Христом - у сагласности са нашим речима то чини живу теологију која може да учини да се промени литургијска свест на боље. Љубав, пожртвовање, смирење, динамичност у Христу - то би требало да имамо сад, па да прича о икони раја има смисла. У супротном, то су апстрактне, нејасне приче, а ми обични (и свом учењу недоследни ) мистици. Дакле, занемаривање нашег духовног живота и наше млако сведочење Христа је итекако литургијски проблем. Под духовним животом, јасно је, не сматрамо пуко присуствовање, па ни учествовање у Литургији.

Шмеман жали због раздвајања Литургије, богословља и побожности – што се чини и код нас. Прост народ Литургију види само као део своје побожности, одузимајући јој право значење; а теолози сву теологију базирају на Евхаристији, наглашавајући често њену «метафизичку» страну, не наглашавајући охристовљен живот који она прожима. Теологија треба да одговара на конкретне проблеме човеку данашњице, усмерујући га ка спасењу. Обједињујући Литургију, богословље и побожност, тако да међу њима не постоје границе.

Многи у Србији Литургију виде као ствар обичаја, културе, духовне потребе. Чини се да су педесетогодишњи утицај комунизма, а и тешка времена која и даље трају за њим – учинили своје и људе удаљили од православног духа и, логично, једне од других. У овом свету затворености и борбе за преживљавање заборавили смо на другог. Ту смо ми и наша ужа породица. Не проналазимо времена, ни воље да се окренемо и другима. Често се и на Литургији људи међусобно не знају, или се чак и мрзе. А Литургија би требала да изображава заједницу у свој својој пуноћи! „Љубимо једни друге, да бисмо једнодушно исповедали Оца и Сина и Светога Духа...“ [1]Далеко смо, далеко, од литургијских речи. Љубављу исповедамо Тројицу, јер је међу Њима љубав какву би ми требали да имамо једни према другима. Треба да превазиђемо ту непрегледну удаљеност једни од других. Боримо се за одржање овоземаљског живота, за себе и најближе – и то је разумљиво, али не смемо дозволити да се „у походу на боље сутра згужва сврха“, што би рекао један српски писац и музичар, именом Марко Шелић.

Говоримо да се у Цркви преображава свет и да нас Литургија приводи у есхатон, а везујући се стриктно за Евхаристију. Шта се дешава док Литургија не траје? Осећамо дејство благодати примљеног Причешћа? Настављамо живот пасивно до следеће Литургије, кад се изображава есхатон? Наравно да не. Наш живот у Цркви траје и док нисмо у храму. Ми смо удови на Телу Христовом иако се не причешћујемо сваки дан. Царство Небеско је унутра, у нама, (Лк. 17, 21) све док живимо свешћу да наш целокупан живот јесте принос, анафора Богу. Наш цео живот је светиња и тајна, служење Богу и само тада, кад живимо светотајински унутар заједнице и Христом живимо и мимо времена богослужења – ми свој целокупни живот чинимо Приносом, богослужењем, испуњујући притом литургијски призив: „Сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо“.[2] Отац Шмеман тврди да суштина ( како он каже lex orandi) Литургије није ништа друго до сама вера Цркве, или боље рећи: „пројављивање те вере, општење у вери и испуњење те вере“.[3] Шмеман у терминологији полази од вере саме, можда би било боље да данас пођемо од пројављивања те вере, да бисмо избегли тумачења у духу догматског, интелектуалног, култног, јуридичког схватања вере – каква су заступљена данас у Србији. Живот у Христу је основно пројављивање вере, то јест - љубав, из љубави све остало произлази. Љубав омогућује истински савез Бога и људи, она се рађа из Божијег прилажења човеку и откривања Себе другима ( највише у Христовом прилажењу људима кроз Оваплоћење, али и свим Његовим спасоносним делима). Једнако, љубав се рађа и из човековог прилажења Богу у вери и Божијег одговора у дариваној благодати. Пројављивање вере није партикуларност (ми смо Срби православци!), није тек разумско убеђење о постојању Бога (верујем у Бога, али живим горе него они који не верују), није тек идеал и „веровање сам за себе“ (верујем у Бога, али не и у Цркву) – пројава вере је љубав: не љубав као идеја, већ жива љубав, конкретна, делатна, личносна и личностотворна, она која ће постојати и кад пророштва нестану, језици замукну и знање престане. (1.Кор.13, 8) Уместо што показујемо знање и пророкујемо есхатон, хајде да волимо. Па ће и знање и пророчанства имати смисла, иначе су празни.

Наш живот би требао да буде Литургија, анафора Богу, у свим својим сегментима. Ако сам, као што јесам, створен по икони Божијој и ка своме подобију стремим изнова и изнова: ја сам већ сада онај есхатолошки ја, и треба да живим као есхатолошки ја – и то не само на Литургији. Ако тако живим, тако да заједничарим са Богом и ближњима кроз Тајне, али и кроз мој цео живот као кроз свету тајну – мој живот је већ сада и још не есхатон и Царство у малом. „Јер Царство небеско је унутра у вама“ (Лк. 17, 21)

Мој живот је литургија, служба Богу, света тајна. Служићу Богу усмеравајући ка Њему своје жеље, стрепње, падове, грехове, страхове, јер сам премали и сувише грешан да продишем један замах плућа мимо Божијег присуства. Живот приносимо Богу. Мој принос ( литургија ) је моје прилажење ближњем, ето, Господ ми је дао да Му принесем жртву показујући милост, смирење, предавање другоме. Мој принос је моја лична молитва, рођена из моје таме и дубине бића, молитва у којој Светлост обасјава моје помрчине и чини да се спознам и јасно видим у Њој. Мој принос је мој гест, мисао, сав мој живот у Христу. Све то приносе хришћани које Господ држи прислоњене на Свом образу, сви сходно терету крста који носе. И, наравно, наш Принос је она заједничка Чаша, онај тренутак већи од васељене којег нас је Отац удостојио: да постанемо сателесници Његовом Сину и богови по благодати. Све то је служба, принос, литургија. Прислањање свог образа на Образ по Којем смо створени. Кроз овакав живот и стално стремљење ка подобију, стално усавршавање, макар и падали, али се стално и изнова дизали, стално се преумљавали у Ум Христов – ми анафору узносимо као свештеници. Ми Царство собом објављујемо као пророци. И у њему боравимо као цареви по благодати.

У Сомбору,

12. јануара 2014. л.Г.

Извор: https://www.pouke.org/forum/blog/121/entry-941-%D0%B8-%D0%B1%D0%BB%D0%B8%D0%B6%D1%9A%D0%B8-%D1%98%D0%B5-%D0%BD%D0%B0%D1%88%D0%B0-%D0%BB%D0%B8%D1%82%D1%83%D1%80%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0/

( www.avdenagom.blogspot.com

https://www.facebook...nago1987?ref=hl )

[1] Свети Јован Златоусти , Божанствена Литургија, у Служебнику, Штампарија српске патријаршије, Београд, 2008, стр. 102.

[2] Свети Јован Златоусти , Божанствена Литургија, у Служебнику, Штампарија српске патријаршије, Београд, 2008, стр. 75.

[3] Шмеман, Александар : „Наш живот у Христу“, прев. Матеј Арсенијевић, 1.стр. преузето са www.verujem.org, приступљено 15. октобра 2011. год.

-Како се дефинише црквени однос према аспектима глобализације који су неспојиви са подвижничко-литургијским етосом Цркве?

Претпостављам да сте мислили на феномене вредносног релативизма, хедонизма и нехуманог израбљивања сиромашних земаља од стране мултинационалних компанија? У том погледу нема потребе тражити неко посебно решење већ треба дати јасан и недвосмислен негативан став, по могућству у званичној социјалној концепцији. Велики проблем представља и глобални потрошачки етос, који је само споља гледано вредносно неутралан. Тај етос покушава да под своју логику сведе чак и духовни живот – колико само верника данас долази у храмове да би „задовољили духовне потребе“, а не да би остварили свој идентитет у Христу? Или се срећу са свештеником само за „водице“ и сличне требе? А то је ништа друго до верна пројекција потрошачког менталитета на црквени живот који на тај начин поприма сервисни карактер. Такво стање на дужи рок је веома штетно и захтева озбиљну критичку опсервацију.

-На који начин се СПЦ одупире моделу тоталне културне унификације?

Она то чини самим својим бићем. Сетимо се да у историјском смислу Источна Црква никада није имала искушење културне унификације унутар свог организма, што се поготово види у погледу језика богослужења и културних особености сваке помесне Цркве. Наше крсне славе и хришћански обичаји су још једна потврда културне особености једне помесне Православне Цркве. Једино што је међу помесним Црквама на глобалном нивоу у неку руку „унификовано“ јесте исповедање вере – један Господ, једна вера (Еф. 4, 5).

-Може ли се литургијски доживљај поделити и у интернет простору, под условом да поуздано знамо да припада Цркви?

Литургијски доживљај се у виртуелном простору може само делимично пренети из једног једноставног разлога: човек се не може „виртуелно“ причестити. Интернет може помоћи да људе информишемо о литургијском животу, али искуство тог живота се стиче непосредно. Стога виртуелни простор треба јасно одвојити од реалног живота конкретне литургијске заједнице којој одређени хришћанин припада. Форсирање концепта тзв. „електронске Цркве“ који пропагирају неки модернистички кругови да би задобили што више младих је огроман промашај јер заводи људе од основног циља који је сједињење са Христом и активно учешће у животу Цркве.

-Колико је примамљив електронски дневник, блог за хришћански ритам живота?

Лично поседујем електронску презентацију организовану у виду блога (на адреси www.covekitehnologija.com) на којој повремено објављујем своје чланке, предавања, мишљења о одређеним темама. У том смислу сматрам да форма блога може бити веома корисна за православне теологе који повремено треба да објављују своје мисионарске текстове. Свакако да се блог може искористити и за опсервације актуелних тема хришћанског живота које би биле поучне за друге хришћане.

-Да ли Црква треба да користи Фејсбук социјалну мрежу и да ли је она погодна за пренос црквених порука и међуцрквену комуникацију?

Лично нисам склон овој нити сличним социјалним мрежама, из више разлога. Први је чињеница да је реч о пројекту који је у рукама једне корпорације, што ће рећи да она одређује не само садашњи изглед, правила, концепт… већ и будући развој. Да ли ћемо већ сутра поред Фејсбук профила имати, рецимо, рекламне банере на чији садржај не можемо утицати? То нико не може гарантовати. Друго, постоји и проблем креативности и површности комуникације с обзиром да се спроводи на уско конципиран начин који је творац мреже предефинисао. Треће, постоји проблем аутентичности – свако може под произвољним именом да отвори налог на Фејсбуку. Посебан проблем је парадокс повећања асоцијалности чланова социјалних мрежа, који се односи на истовремено приближавање људи који су просторно удаљени, а фактичко отуђење од оних који су у најнепосреднијој близини. Видећемо шта ће време показати у том погледу, али ми се чини да концепт социјалних мрежа већ сада има много недостатака.

-Како апеловати на хришћанску одговорност младих који се све више одлучују да буду отуђени актери виртуелних интернет сабрања, него активни литургијски чланови Цркве?

Једино развијањем здраве литургијске свести. Свештеници су прва и најважнија карика – Христос је тај који призива људе, а ми свештеници морамо да им пружимо све од себе да у подвижничко-литургијском животу своје Цркве осете „Очев дом“ и пронађу свој идентитет. Ту имам и лично искуство – Господу сам благодаран што ми је у почетку хришћанског живота послао изузетног духовника у личности о. Бранка (данас архимандрита Нектарија) Татарина. Друга важна карика су вероучитељи који имају огромну мисију да својим ученицима не преносе само знање већ и један здрав однос према литургијском животу. Веронаука је велика шанса за нашу Цркву да младима пренесе аутентичан хришћански доживљај. Зато је важно да вероучитељ са ученицима, поред радна на часу, заједно буде у храму на молитви и на причешћу. А тек потом да оствари и неки вид електронске комуникације са њима, тиме се посредно даје до знања да је непосредан физички контакт незаменљив. И трећа важна карика јесу академске богословске установе које формирају свештенике и вероучитеље. Овде опет имам лично искуство у погледу огромног значаја Православног богословског факултета у Београду за сопствено теолошко образовање.

-Можете ли нам изнети податке колико грађана Србије учествује у интернет комуникацији, а колико верника активно приступа савременим информационим технологијама?

Према прошлогодишњим истраживањима употребе информационо-комуникационих технологија које је спровео Републички завод за статистику, само половина домаћинстава Србије је поседовало рачунар, а четрдесет посто интернет прикључак. Свакако да је тако мали проценат условљен факторима различите врсте: вишегодишњом тешком економском ситуацијом у нашој земљи, старошћу нације (највећи број корисника интернета увек су млади људи), неадекватном институционалном подршком информатичком сектору. А што се тиче броја православних хришћана који су активни на интернету, субјективан утисак је да он у потпуности зависи од старосне доби: млади су потпуно активни, а старији готово неактивни.

-СПЦ је аргументовано критиковала тзв. „чиповање Србије“, односно пројекат увођења биометријских система идентификације за све грађане, што је наишло и на подршку светских организација које се боре за право на приватност уз нескривено одушевљење што се српски народ, толико медијски оцрњен задњих година, бори са својом Црквом за своја електронска права. Зашто је опасан тзв. „информациони тоталитаризам“?

Не можемо говорити о тоталитаризму у историјском, правно-политичком смислу који је дефинисан помоћу тачно одређених друштвених параматера, али можемо у смислу тоталног покривања информационог спектра у једном друштву, било да је реч о тоталном електронском надзору популације, контроли над мас-медијском сфером или њиховој комбинацији. Биометријски системи које сте поменули су само једна карика у сложеном ланцу. Друштво под надзором не рађа слободне људе, већ конформисте и ту је основна опасност која се тиче слободе и дигнитета личности и могућности њене спонтане делатности у друштву.

-Познато је да је СПЦ Жичким апелом актуелизовала питање заштите приватности и дигнитета грађана Србије у контексту биометријских система идентификације. Да ли су ови закључци и данас актуелни и колико су утицали на недоумице верника и осталих грађана?

Закључци који су пре шест година донети у Жичи су и дан-данас актуелни уколико се контекстуализују. Велика Британија је, рецимо, пре неколико месеци после вишегодишњих дебата, притиска једног дела академске заједнице и невладиног сектора потпуно укинула биометријске личне карте и централну базу биометријских података, иако је то био пројекат који је лабуристичка влада годинама здушно пропагирала. Немачка је такође укинула обавезно узимање биометрије од грађана још пре три године. У Србији је стање у том погледу неодређено – СПЦ јесте извојевала једну важну битку на пољу приватности, али је свест о значају приватности међу нашим грађанима на веома ниском нивоу. Мишљења међу верницима се, нажалост, често крећу између два екстремна пола: један је површна релативизација значаја борбе за приватност, а други је подизање претеране панике без трезвеног промишљања.

-Може ли се подвући јасна граница када „електронска демократија“ престаје да буде један од саставних концепата информационог друштва, а када угрожава слободу и критичку мисао у технолошкој цивилизацији?

Мера је положај човека – уколико је он скрајнут, подређен неком безличном циљу или му се намеће неко технолошко решење, онда се налазимо на клизавом терену, ма чиме се исти правдао. Информационо друштво данашњице у великој мери постаје информационо-контролисано друштво под утицајем некритичког модернизма, процеса релативизације приватности, наметањем културе безбедности у императивном смислу, дехуманизоване рационализације и оним што неки аутори називају доктрином „фискалног детерминизма“, која се ослања искључиво на смањење трошкова. Потребно је вратити човеку место које му припада, а то није једноставан задатак, захтева мобилизацију свих мислених капацитета једног друштва.

-Црква је преузела цивилизацијску одговорност и покренула питање друштвене одговорности осталих институција и академске заједнице. Да ли је за проширивање базе података у Србији потребна масовна сагласност грађана, отварање јавне дебате и дискусија, обзиром да се планирају масовне централизоване базе података у будућности?

Јавна дебата у погледу питања која сте навели је свакако потребна и логично је да постоји у свим савременим друштвима која негују права и слободе грађана. У Србији та јавна дебата још увек није на задовољавајућем нивоу, али је приметно да се појављује све више припадника академске заједнице који препознају важност ове проблематике. Није наодмет поменути и огроман значај формирања Покрета за електронску приватност, који води познати информатички стручњак Александар Арсенин. Та грађанска иницијатива је покренула нека важна питања у широј јавности. Проблематиком афирмације и заштите приватности примарно и треба да се баве таква удружења и академска заједница, док је Црква ту да пружи подршку.

-При Архиепископији београдско-карловачкој постоји Центар за проучавање и употребу савремених технологија, који је јединствен у православном свету. Које су досадашње заслуге овог Центра? Многи су били затечени авангардним покретањем овог питања.

Чланови поменутог Центра су у протекле три године били активни на више поља. Поменућу само најважније: учешће у великом броју стручних скупова на тему употребе информационо-комуникационих технологија, стратегија сигурности и безбедности информација у савременом друштву, ангажовање у Радној групи за ћирилични интернет домен Србије, израде критичких опсервација у погледу предлога неких законских решења. Посебан куриозитет је што су наши стручни сарадници ангажовани на потпуно добровољној основи.

-На који начин Црква може да утиче на почетак преображаја Србије у институционалном погледу подсећајући на етос жртве за другог који је вечити одговор хришћанина на изазове времена? Како у потрошачкој цивилизацији крајњег индивидуализма афирмисати видовдански етос?

О томе сам говорио пре две године на отварању Видовданског сабора на Љубићу. Глобално потрошачко друштво нас моделује као људе са својим потребама, материјалним и духовним, које је потребно задовољити, док се наш ближњи у тој поставци слабо примећује. Хришћанство, са друге стране, говори о ближњем као кључној шанси за спасење. Конкретан пример: свако од нас ће током седмице наићи на макар једног човека у оскудици, материјалној или духовној. Потрошачка свест ће поћи од тога да је то његов проблем, или у најбољем случају, да има неко други ко брине за социјално угрожене слојеве становништва. За хришћанску свест, међутим, тај човек је онај за кога ће се дати одговор на Страшном Суду и одмах се поставља питање шта смо учинили да га нахранимо, оденемо, заштитимо или макар утешимо. Заборавите велике институционалне „пројекте“ ако на микросоцијалном плану не изведемо ову кључну трансформацију на плану свести српског народа који себе у највећем проценту сматра православним. То је видовдански етос у времену глобализације – етос пожртвованости за ближњег у свакој животној ситуацији. Тај етос је гарант нашег опстанка овде, али и путоказ за живот вечни.

*Интервју објављен у Православљу бр. 1055/2011

http://www.covekitehnologija.com/?p=554

А апостол Павле нам објашњава: „Ако језике човјечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи. И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам. И ако раздам све имање своје, и ако предам тело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи“.

Један од мудрих палестинских стараца, Ава Доротеј својим ученицима је све то додатно и нацртао на песку: „Замислите један круг, његов центар, и праве линије које полазе из центра. Претпоставите сада да је тај круг - свет, центар круга - Бог, а праве линије које иду од периферије ка центру - путеви живота људских. Уколико светитељи, желећи да се приближе Богу, улазе у унутрашњост круга, утолико постају ближи Богу и један другоме. И уколико се приближују Богу, утолико се приближују један другоме; и уколико се приближују један другоме, утолико се приближују Богу“.

У ових неколико редова садржано је све неопходно знање о Богу, о човеку и о Цркви. Огроман шум информација и формирање неке врсте метајезика који је прогутао садржаје које покушавамо да пренесемо једни другима све је претворио само у стил, начин комуникације који нас одређује. Покушаји да проговоримо о оном за нас најважнијем, завршавају на површини. И Црква је у шуму метајезика изгубила свој језик, али то је, парадоксално, можда и добро. Тешко да сад може да има сувисле комуникације хришћана са светом, осим – љубављу. То је незгодно, оптерећује и суочава нас са нашим слабостима и кукавичлуком, али је у много чему и олакшавајуће.

Љубав наравно није исто што и сентиментализам.

„ Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се,

не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу,

Не радује се неправди, а радује се истини, све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи.

Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати. Јер делимично знамо, и делимично пророкујемо; А када дође савршено, онда ће престати што је делимично“, каже даље апостол у Химни љубави.

Све ће престати само неће љубав, пошто је Бог Љубав. Једина данас сувисла комуникација Цркве са светом, хришћана између себе и са другима је – љубав. Никада то није било тако огољени и очигледно. Свету не треба ни наша памет, ни наш морал – он вапи за љубављу. Чак и кад изгледа да не вапи – он без љубави умире. Сви покушаји да на црквене теме комуницирамо са светом нестају у шуму разгласа светског мега-гига-тера тржног центра.

Мисионарење, покушај ширења важних црквених порука постаје у најбољем случају само уклапање на место које нам је унапред одређено. Ако се кавалификујемо. Ако умемо да имитирамо језик света, метајезик.

Да не бисмо упали у неко сентиментално, телеће стање разнежености самима собом као бићима љубави и тиме наравно дебело промашили, љубав у нама самима и међу собом морамо редовно обнављати. У тој редовности и упорности је наш подвиг. Наравно и у радикалности и максимализму, а не у задовољавању осредњим резултатима типа : „Можда не волим али макар волуцкам“.

Ако за почетак погледамо на проблем љубави сасвим практично, најбоље је да пођемо од самог центра. Поново: Бог је Љубав.

Понекад препознамо да смо близу Богу, понекад како се од њега удаљавамо. Али поуздано смо Богу близу кад се хранимо Њиме, кад га уносимо у себе, кад се причешћујемо. Окупљање око путира са Христовом крвљу и телом је језгро, језгра Цркве. Сви се причешћујемо истом кашичицом, као деца. Као браћа и сестре који још увек нису научили да се удаљују једни од других. Зато је тужно кад се неко плаши причешћа из заједничке кашичице. Он је већ удаљен и треба га љубављу охрабрити да се врати. Мало је тужнијег од тога да храни живота приступа тек неколицина људи окупљених на Литургији. А остали само посматрају. Кад вечерамо, а неко нас гладан гледа осећамо се непријатно. Сигурно се не осећамо као чврста заједница љубави, породица, браћа и сестре, деца заједничког Оца. А кад се хранимо самим Животом а неко нас гледа – какав је осећај? И какав је осећај оних који се не причешћују. Склоност добровољном умирању? Да ли то може бити утешно? – Тешко да може. Споља гледано скоро хорор – живи и нека врста зомбија.

Литургија је основ обнављања љубави у нама и међу нама. Има онај тренутак у Литургији кад ђакон узвикне: „Љубимо једни друге да бисмо једнодушно исповедали...“ ( Оца и Сина и Светога Духа). Они који понекад присуствују Архијерејској литургији са више свештеника и ђакона, могу кроз отворене царске двери да виде свештенике у олтару како се макар символично целивају, а ако је више ђакона виде и ђаконе како се пријатељски љубе испред двери. Некада су се сви у цркви у овом тренутку љубили са онима лево и десно од себе. Временом је ту било много комешања, и разног циркуса па се одустало од тога. Пошто је обичајно углавном сад црква подељена на лево од улаза – жене и десно од улаза – мушкарце, приликом размене пољубаца не би нужно долазило до саблазни, ако би саблазни уопште било и да су сви измешани. Мало правог живота уместо крутог формализма било би драгоцено за следећи круг љубави око путира. Промену садАшње праксе и увођење некадашње треба да охрабре свештеници, или, са благословом свештеника, ђакони који су већ ту испред народа и позивају на целивање.

И сам улазак у цркву, долазак на Литургију, било би прородно да изгледа као окупљање родбине на свечаној вечери а не као окупљање за сахрану. Ту такође треба да охрабримо једни друге. Тихи жамор пре пре почетка Литургије, пре „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа...“, не може да шкоди. Да заиста људи погледају једни друге, распитају се о здрављу о новостима. Шапатом, тихо, свечано, али тешко да укочени и суздржани, дистанцирани успостављамо добру подлогу за заједничку молитву Богу, за призивање Љубави.

Наравно, све ово не значи да су инсистирање на личном доживљају и психологизовање Литургије пут ка обнављању и снажењу љубави. Не. Просто треба вратити реалне околности заједнице љубави, изаћи из ропства крутој форми.

Излазак из цркве и даље бављење једних о другима. То је оно што се дешава у мало којој цркви. И то је недопустиво. То би морало поново да постане обавезна пракса у свакој цркви. Агапе - трпеза љубави у некој форми. Да ли заиста заједнички ручак тамо где могућности дозвољавају, да ли само јутарња кафа и ракија, неки залогај, символично. У сваком случају још времена да се упознамо са животним проблемима и радостима ближњих. Да нам не остану апстракција људи који би требало да су нам најближи, заједно са којима смо се из једне чаше једном кашицом хранили Тајном.

Што се тиче онога што се обично зове мисија, или православна култура – то је област за себе, којој треба посветити посебну пажњу. Оно што је сигурно – да би нас људи разумели, морамо скинути много кора које су опколиле језгро наше љубави и храбре отворености. Сви покушаји да памећу комуницирамо са светом само су упадање у неку од спремних преграда. Царска уметност која је породила ремек дела уметности и китњасте проповеди одговарали су другом времену. Времену пре мета-језика тржног центра. Биће да сад до људи могу да се пробију - као некакви православни „вирали“ - само једноставне шифре, символи, батерије радости и љубави. Које ће људи без много размишљања пригрлити и ширити даље.

Модерна уметност је у свом нестрпљивом ходу ка самоуништењу побацала многе скице које нису разрађене. Да ли је рецимо могуће замислити цркву која би по наруџби била осликана од неког као што је био необични геније-наивац Илија Босиљ, домаћин који је почео да слика у позним годинама, кад више није могао да обрађује земљу, и да ли би тако осликана црква саопштавала више љубави и васкршње радости него укочене копије великих средњевековних узора? Наравно да се притом Илија колико толико обавеже држању Предања. Као што рекосмо - сложена тема и о њој другом приликом.

http://www.pravoslavie.ru/srpska/75207.htm

Једном је нека жена исповедила једном сада већ почившем епископу да је непрекидно увиђала своју недостојност и да зато није смела да приступа светој Чаши, а кад је и приступала, мучила се. Епископ је тој жени рекао:

- Кад сматрате себе недостојном управо тада и приступајте, а кад сматрате себе „достојном“ тада ми то реците и ја вам нећу допустити да се причестите.

Разуме се, пред причешће не треба без разлога да духовно мучимо себе. Ако имамо дубоки осећај сопствене недостојности, онда са надом на милост Божију можемо да приступамо причешћу без икаквих душевних мука. Преподобни Серафим Саровски је говорио: „Благодат коју дарује причешће тако је велика да ће човек, ма колико био недостојан и грешан и макар био од главе до пете покривен ранама грехова, само ако Господу, Који све нас искупљује, приступи са смиреном свешћу о својој великој грешности, бити очишћен благодаћу Христовом, да ће све више светлети и сасвим се просветлити, и спашће се“.

Један од послушника Саровског манастира исповедио се пред причешће, али ипак није решио да се причести. Налазећи се у олтару за време служења Литургије, мислио је: „Због своје недостојности, по суду Божијем бићу сажежен огњем или жив прогутан од земље, чим приступим Чаши“. Тако је размишљао у присуству преподобног Серафима Саровског. Прозревши мисли послушника, свети га је позвао и рекао:

- Ако бисмо океан испунили нашим сузама, ни тада не бисмо могли да задовољимо Господа за то што Он бесплатно дарује, хранећи нас Својим Пречистим Телом и Крвљу, који нас умивају, очишћују, оживљавају и васкрсавају. Дакле, приступи без сумње и не смућуј се: само веруј да су то истинско Тело и Крв Господа нашег Исуса Христа који се дају за исцељење свих наших грехова…

http://www.prijateljboziji.com/Pouka-dana/2014-11-15/26.html

Наш разговор с уваженим богословом дотицао се данас актуелних питања припреме Светом Причешћу, односу причешћа према исповести и неким од разлика у грчкој и руској пракси.

Прошле године у Москви организован је округли сто тема је била пастирско саветовање, на коме се расправљало о питањима поста, молитвеног правила и исповести пред причешће. У Руској Цркви се удомаћила традиција да је обавезно пред Свето Причешће постити три дана, прочитати три канона и молитве пред причешће, а такође је обавезно исповедити се. Шта ви мислите, да ли се може олакшати и упростити припрема људи пред причешће?

Ми смо обавезни узети у обзир традицију сваке помесне Цркве и потребе не мењати изненедно. Постављено од вас питање је врло важно, посебно за нас који живимо на Западу, где православни грци живе бок уз бок са русима каткада налазе се чак при истој парохији, како је на пример у Оксфорду. Лично ја подржавам често причешћивање. Често но не лакомислено или не пажљиво. Често причешћивање да, но увек са потребном припремом. Шта се подразумева под потребном припремом?

Као прво, што се тиче тајне исповести. У византијској и савременој грчкој традицији, колико ја могу то видети, никада није тражено да се сваки пута исповеда пред причешће. Исповест и Причешће се узимају као две одвојене тајне. Није ми познато, да су Васењенски Сабори доносили било какве каноне у односу на обавезну исповест пред причешће. Тај обичај је имао основу у Румунској и славенским црквама. Ја дајем предност грчком прилазу овом питању. При том је сваки хришћанин обавезан регуларно исповедати се, но није обавезно сваки пут када приступа Причешћу.Таква је пракса у Оксфорду, како код грка тако и код руса. Ја би хтео да исповест разматрамо као одвојену тајну, а не просто елемент припреме пред Свето Причешће. Ја разумем да, у Русији постоје пастирске потешкоће, где врло много људи жели да приступи причешћу, а свештеници просто немају довољно времена да саслушају све исповести. Мислим, да би било боље не исповедати се тако често, да би исповест била схваћена озбиљном тајном. Да би било довољно времена за онога који се каје да своје срце отвори, а за свештеника да озбиљно истражи његово духовно стање, што је немогуће направити, када за оним који се каје стоји и чека на исповест стотину људи.

Поставља се питање: како ја могу приступити Светом причешћу, ако сам за време од задње исповести, направио неки грех? Иако не тако велики и страшан грех, као убиство и прељуба, него свакидашњи грех, но ипак је грех.

Ви сте савршено у праву: ми смо сви грешници и грешимо сваки дан и час. Требамо раздвојити више озбиљније грехе, које морамо неодложно исповедити и мање озбиљније грехе. Наравно, таква категоризација греха неможе у потпуности бити основана, јер пред лицем Божијим сваки је грех озбиљан, но ипак ми можемо разликовати грех шта је за хитно исповедање или штa може причекати.

Ако је било ко сгрешио прељубом он је обавезно дужан исповедити се и понети одређену епитимију. С друге стране ако смо сгрeшили мишљу, то није препрека да се ми причестимо. Ако смо се грдно посвађали с другом, најпре смо се дужни покајати због тога, пре него што приступимо Причешћу; но ако је та свађа била летимична и ми смо се одмах помирили, чини ми се да, се ми због тога греха можемо причестити без исповести. Дајте прво да схватимо, зашто се Причешће даје за опроштај грехова, јер ми такве речи говоримо пред причешће. Иако, наравно, Причешће не замењује исповест. Осим тога, у молитвама пред Причешће ми тражимо опроштај за грехове.

Вратимо се таквом аспекту припреме за Причешће као што је пост.

Традиција постити три дана или недељу пред Причешће је такође месни руски обичај. Ако потражимо у канонима или у одлукама Васељенских сабора, таквог канона, прописа нећемо наћи. Канони говоре о посту средом и петком, о четири вишедневна поста у току године. Осим тога, у богослужбеним књигама ми наилазимо на упућивање на још неколико посних дана, например; дан Усековања главе Јована Крститеља или празник Часног Крста Господњег. Но у канонима није ништа речено о неопходности постити три дана или целу недељу пред причешће. Пре бих рекао да се, потреба за исповешћу пре сваког

причешћивања и постити три дана или недељу појавила тада, када су се људи почели ређе причешћивати, један и три-четири пута у години. Ја то видим као назадовање. У древној цркви хришћани су се причешћивали сваке недеље. Сматрам да, у тим Црквама, где је причешће постало ретко, не би било добро нагло мењати традицију и тражити да се људи причешћују сваке недеље. Но уверен сам да причешћивати се два-три пута у години није довољно. У пракси је врло добро приступати Причешћу сваке недеље. Зато ћу рећи да: постите средом и петком, уздржавајте се суботом увече, исповедајте се бар један пут у месецу, али причешћујте се по могућности често. Такву праксу препоручујем људима, које спремам приступању Православној Цркви. Ако се човек причешћује један пут у месецу или ређе, ја кажем да је то сувише ретко. Ако се осврнемо на праксу древне Цркве и учење светих Отаца, видети ће мо да они сведоче о честом причешћивању. Не само рани Оци Цркве, него и каснији, као Свети Симеон Нови Богослов или Никодим Светогорац који је живео у 13 веку, писац „Добротољубља“, говоре у корист честога причешћивања. И ја сматрам да је покрет у Грчкој Цркви за често причешћивање, добра појава. И поздрављам то да се људи често причешћују. Сматрам да правила у односу на исповест и пост пред Свето Причешће могу бити измењена. Но та се питања налазе у компетенцији помесних Цркава.

Сећам се када сам тек примио православље педесет година назад, свештеник на литургији је излазио с Чашом и изговарао „Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите“, но нико није приступао. Нико се није причешћивао. Још сам тада осетио да то није исправно. Данас на Западу у православним црквама причешћују се скоро сви. И ја сам радостан због тогa. Наравно, причешћујемо се зато не што смо уверени у сопствену праведност, него зато што верујемо у милост Божију. Прилазимо Светој Чаши зато што смо призвани, јер Причешће ми зовемо Светим Даровима. Причешће није нешто што се може зарадити или заслужити, то је увек слободни дар љубави Божије.

Пред причешће свештеник возглашава „Светиње светима“, у смислу „свети Дарови за оне који су свети“, на што хор одговара: „Један је Свет, један Господ Исус Христос...“. Међутим ми нисмо свети у том смислу, но ипак смело приступамо причешћу... С друге стране, знамо, у Новом Завету и у литургијским текстовима светима се називају сви православни хришћани ко није одлучен од цркве за посебно тешке грехове. Како се у том случају односи светост и лично морално савршенство човека?

Пре свега, ако говоримо о појму светости, треба искористити три речи: Један, поједини, сви. Један свет – Исус Христос. Светост припада Богу, само је Он свет по Својој природи. Ми можемо бити свети само кроз суделовање у светости Божијој. Даље, ми говоримо да су светости призвани сви. Када апостол Павле адресује своје посланице свима светим у Риму, у Колошану, и.т.д., он се обраћа хришћанским општинама. Такође и апостол Петар пише о хришћанима као о „светом народу“. У том смислу свети су сви хришћани. На крају ми говоримо о тим светима који су прослављени Црквом и који су унесени у црквени календар. То исто можемо рећи и о свештенству. Само је један Првосвештеник – Исус Христос, како се каже у Посланици Јеврејима. Затим, кроз крштење сви хришћани постају свештеници, како пише апостол Петар, називајући хришћане не само светим народом, него и „царским свештенством“. Даље, свештеници постају поједини – кога је Црква изабрала и поставила на ту службу кроз полагање руку. На тај начин и код светости и свештенства постоје три нивоа.

Позвани смо сви да будемо свети. Зато, ако прилазим Причешћу, нерадим то зато што сам већ свет, него зато што сам грешник, који треба помоћ Божију, која ми се даје кроз Свето Причешће. Разуме се да, поједини људи из разлога учињенога греха немогу примати Причешће. Наравно, Причешће није награда светима, него помоћ грешнима. У појединим житијама налазимо, да поједини свети после причешћа нису дуго приступали поново Светој Чаши, као например света Марија Египћанка. Она се причестила у храму Гроба Господњег, а затим је отишла у пустињу, где многе године није примала Свете Дарове, причестила се тек на крају земаљског живота.

Може ли то бити опште правило?

Наравно, то није опште правило. То је правило за свете, који у току многих година могу живети једним Причешћем. Но ми смо дужни причешћивати се често. Не зато што смо свети, него зато што смо слаби и имамо потребу у помоћи у благодати.

Које место у припреми за причешће заузима морално савршенство? Код нас у Кијеву многи се људи исповедају и причешћују сваке недеље, а бива и то да поједини из њих, пошто су се исповедили уочи Причешћа, ујутро опет траже да се исповедају, зато што су у току вечери и ноћи нечим сагрешили. Или неблагочестивим мислима, жељама срца или другим. Осим тога, многи хришћани сваки пут из недеље у недељу исповедају један те исти грех.

Како је могуће давати обећање на исповести да се неће понављати ти „свакидашњи“ греси, ако ја тачно знам да ћу их опет направити?

Сувише чест одлазак на исповест може значити као својеврсно сујеверје. Треба запамтити да је Причешће благодат, а демон не жели да ми примамо благодат. И он тражи било какав начин да нас спречи да се ми причешћујемо. Када се догоди да нас спопадне греховна мисао чак за време Божанствене литургије, треба да се покајемо у себи, пошто је то демонско искушење и да приступимо Причешћу. Благодат која се даје тајном исповести и покајања, врло је важна за свакога од нас. Дужни смо узети на себе одговорност „кретати се својом дионицом“. Не сме се претварати исповест у механичко пребројавање једних те истих греха. Она је потребна бити доста ретком, да постане догађај, стварног отварања свога унутрашњег стања. Сваки дан у вечерњим молитвама ми се молимо за опроштај наших сагрешења. И ако се ми искрено молимо Бог ће нам опростити тај час. Но то не значи да на исповест не треба ићи. Неки наши поступци су препрека причешћу све дотле док их не исповедимо. Обавезни смо се озбиљно односити према покајним молитвама из нашег свакодневног правила. Исповест не треба да буде сувише честа. С више одговорности треба да прилазимо томе питању. Чести одласци на исповест обезвређују је. Треба да схватимо да заиста имамо потребу у томе да, опет и опет исповедамо један те исти грех. Не треба, зато што се греси понављају, избегавати исповест. Једноставно за ноћ ми нећемо постати свети. Потребна нам је борба, непрестани аскетски напор над нама. Но Божија благодат у нама чини промену. Могуће је, ми ју не примећујемо, но она се дешава. Уз помоћ свакодневних напора, благодати Божије, исповести, а пре свега причешћа можемо се кретати напред – смирено и тихо.

Постоји и то да се људи разочаравају у своје напоре, пошто исповедају једно те исто, причешћују се, а никакве промене на боље нема. То се посебно осећа у великим градовима с њиховом сујетом, када човеку не остаје много времена за духовни живот. Посао, дуги кривудави пут у гужви, породичне бриге... Сви не налазе времена чак ни за јутарње и вечерње молитве.

На самом делу ми клирици, а посебно монаси који не требају да се брину о породици и деци, схватамо те услове у којима живе породични хришћани. Људи су принуђени много радити, дуго путовати на посао и кући, а када се врате кући много посла их чека да ураде... Морамо да схватимо те неједноставне услове, у којима живе многи мирјани. Не гледајући на то, сваки хришћанин може наћи бар мало времена увече и ујутро да се помоли пред иконом. Чак пет минута увече и ујутро имају много значаја. Те минуте задају „смер“ целом дану и дубину коју је другачије не могуће достић. Потребно је рећи и о кратким молитвама које је могуће произносити током дана. Можемо се молити и док се туширамо, док путујемо у метроу, возимо кола или стојимо у гужви. Можемо користити кратке молитве на пример, Исусову молитву: „Господе Исусе Христе Сине Божији помилуј ме грешног“, или „Слава Теби Господе, слава Теби“, или „Пресвета Богородице спаси нас“ или било коју другу кратку молитву. Тако се можемо молити у чак најзаузетије време, или, на пример, када идемо из једног места у друго. Веома је важно видети, да осим специјално одвојеног времена за молитве пред иконом (које је потребно сваком од нас) постоји могућност слободно молити се и у току дана, на било ком месту. Но ако се хоћемо молити у току дана потребно је изабратаи кратке молитве попут Исусове молитве. Изговарати Исусову молитву можемо увек: када нешто чекамо, када путујемо, ходамо, у току промене задатка на послу итд. Апостол Павле каже: „Молите се непрестано“. Он говори о томе да је то веома тешко, одпочиње се с веома простим: с честим и кратким молитвама у току дана. Помоћу таквих молитава ми можемо испунити сав свој дан присуством Христа - и то је пут према истинској молитви. Тражите Христа свагде. Исусову молитву могу изговарати не само клирици и монаси, него и мирјани који имају породицу и мирске обавезе. Држите Исусову молитву у сваком моменту, осим, када се од вас изискује повишена концентрациона пажња. Можемо објединити време молитве и рада. Учити се таком начину Исусове молитве је врло важно у нашем свакодневном животу. Такође децу учити Исусовој молитви. Они могу с времена на време понављати Исусову молитву још од предшколског узраста, зато што је она кратка и једноставна.

Апостол Павле каже: „Увек се радујте. Непрестано се молите. За све благодарите“. Веома је тешко радовати се свагда и благодарити, када видиш колико је зла у овом свету.

Не заборављајте да је, љубав Христова јача, него било које зло у нашим срцима. Васкрсли Христос је јачи од сваког зла. Верујте да је васкрсли Христосувек са нама и да нам даје Своју благодат.

Превео са руског:

Епископ Герасим

http://www.eparhija-gornjokarlovacka.hr/index.php?option=com_content&view=article&id=10:mit-kalist-ver-ja-estitam-kad-se-ljudi-esto-prieuju-prevod-sa-ruskog-ep-gerasim&catid=1:izabrani-tekstovi&Itemid=25&lang=en

1. Молитва и тиховање

"Када се молиш", исправно је приметио један православни писац, "мораш бити миран: пусти молитву нека говори".

Тиховање је оно најтеже и одлучујуће у уметности молитве. То није само нешто негативно - прекид између речи, прекид у говору већ је оно, правилно схваћено, нешто сасвим позитивно: однос отворености, спремности, будности и, пре свега, ослушкивања.

Исихаст је онај ко је достигао "исихиу", одн. тиховање или унутрашњу тишину, тј. онај који слуша. Он ослушкује глас молитве у свом срцу и спознаје да тај глас није његов, већ неког ко говори у њему. Веза између молитве и тиховања биће јаснија ако погледамо четири кратке дефиниције.

Прва је из Concise Oxford Dictionar y и описује молитву као узвишени вапај Богу... "Молитва се представља као нешто што се изражава речима, у ствари, као дело којим се молимо Богу да нам искаже ову или ону милост".

Овде се налазимо на нивоу спољашње а не унутрашње молитве. Мало се ко од нас може задовољити оваквом дефиницијом.

Друга дефиниција потиче од руског Старца из прошлог века и много мање је спољашња. "Основ молитве", каже св. Теофан Затворник, "јесте да се стоји пред Богом са духом у срцу и непрестано, даноноћно, да се стоји пред Њим до краја живота". Овакво означавање молитве не садржи само молбу за стваритаква молитва се може обављати а да се не употреби ни једна једина реч; она није тек тренутна делатност, већ трајно стање. Молити се значи стајати пред Богом, бити у непосредној и личној вези с Њим. У сваком нивоу свог бића тада запажамо (од инстинктивног до интелектуалног, од подсвесног до надсвесног) да смо у Богу и Он у нама.

Да би оснажили и продубили блискост с другима, није потребно стално постављати захтеве и користити речи; што се више волимо и познајемо, мање смо приморани да своја осећања изражавамо речима. Тако је и у нашем личном односу са Богом. У обе дефиниције нагласак је на људском деловању а не Божјем. У тајности личне молитве вођство преузима божански саучесник и његово дело представља темељ.

Ово ће бити бити јасно у трећој дефиницији св. Григорија Синаита. У једном одломку, трудећи се да прикаже све околности унутрашње молитве, једноставно каже: "Чему толико речи? Молитва, то је Бог који испуњава све у свему. Молитва је Бог; она није нешто што се креће од мене, већ нешто у чему учествујем; не оно шта ја чиним, већ је то Бог који делује у мени. Свети апостол Павле каже: А живим не више ја, него живи у мени Христос (Гал. 2,2)".

Пут унутрашње молитве правилно је приказан у речима св. Јована Крститеља: "Он треба да расте, ја да се смањујем" (Јн. 3,30). У том смислу, молити се значи "бити тих". "Ти мораш бити тих; пусти молитву да говори"- одн., пусти Бога да говори". Истинска унутрашња молитва значи: обуставити своје глагољање и слушати глас речи Божје у свом срцу, одн., да сами од себе нешто чинимо; а то значи: приступити делу Божјем. На почетку литургије, када је све спремно за почетак евхаристичног славља, ђакон прилази свештенику и каже: "Време је да Господ делује" (Пс. 118). Баш то је однос верника не само према литургији, већ и према свакој молитви, било заједничкој било појединачној.

Четврта дефиниција, која је опет узета од св. Григорија Синаита, још ближе одређује деловање Божје у нама: "Молитва је откривење крштења". Божје деловање није ограничено само на крштеног; Бог Господ је присутан у свим људима и делује тиме што је свако саздан по Његовом божанском образу и подобију. Та слика је потамнела и замагљена човековим падом у грех, али није сасвим згаснула. Тајном крштења она је обновљена у својој првобитној лепоти; у тој Тајни дошли су Исус Христос и Дух Свети да се настане у најскривенијој келији срца. За већину крштење је нешто што су примили у детињству и чега се не сећају. По крштењу Христос и Дух Свети не престају никада да делују у нама. Многи од нас су само у ретким тренуцима свесни ове унутрашње присутности и деловања. Права молитва значи откривање и показивање крштенске благодати. Молитва је прелаз из стања у којем је благодат у нашим срцима скривена и неопитно присутна до тачке савршене унутрашње спознаје и будног опажања, у којем се опитно и непосредно осећа дејство Духа Светог.

По речима св. Калиста и св. Игњатија, циљ хришћанског живота је вратити се до потпуне благодати Светог и Животворног Духа, дате божанским Крштењем.

"На почетку стоји мој крај" (Т. С. Елиот).

Смисао молитве може се сажети у једној реченици: Постани оно што јеси. Постати свесно и делатно оно што по сили на тајанствен начин већ јесмо, тиме што смо саздани по образу Божјем и поново саздани Крштењем. Постани оно што јеси; односно, врати се самом себи; препознај Оног, који те је већ чуо; чуј Оног, који не престаје да говори у теби; имај Онога, који те већ сада има. То је Божја порука упућена онима који се моле: Не би ме тражио, да си ме већ нашао.

Али, како почети? Како да зауставимо свој унутрашњи разговор и почнемо да ослушкујемо? Како да, уместо да се обраћамо Богу, усвојимо ону молитву којом Бог нама говори?

Како прећи од усне молитве до тиховања, од молитве "с напором" до "самоделатне" молитве, од "моје" молитве до "Христове молитве у мени"?

Сигуран пут којим би човек отпочео путовање је у призивању Имена.

2. "Господе Исусе…”

То није, наравно, једини пут. Немогућ је истински однос између особа без обостране слободе и једноставности. Не постоје непроменљива и утврђена правила којих би се држали они који се моле. Исто тако, не постоји механички начин, телесне или духовне природе, који би могао натерати Бога да покаже своју присутност. Његова благодат је дар и не добија се неким поступком или техником. Због тога се сусрет Бога и човека дешава у царству срца на много начина. У Православној Цркви многи духовни Оци о "Исусовој молитви" мало или уопште не говоре.

Мада у домену унутрашње молитве "Исусова молитва" нема одређен положај, ипак је за многе источне хришћане постала главна стаза, царски пут. Али не само за источне хришћане.

У сусрет Православља и Запада у последњих шездесет година, ни један елеменат православне баштине није изазвао толики интерес као "Исусова молитва", и ни једна књига није наишла на већи ођек од "Казивања једног Боготражитеља". Ово необично, непознато, дело у предреволуционарној Русији постигло је огроман успех и преведено је на велики број језика. Они који су читали Селингера сетиће се какав је утисак та "као грашак зелена у платно увезена књига" оставила на Френи.

Питамо се у чему лежи тајна и чудотворност "Исусове молитве?" Вероватно у следећем:

прво, у њеној једноставности и разноврсности;

друго, у њеној "потпуности";

треће, у сили имена;

четврто, у духовној вежби непрестаног казивања.

Размотримо их редом.

3. Једноставност и разноврсност

Призивање Имена је једноставна молитва доступна сваком хришћанину, која нас уводи у најдубље тајне созерцања. Свако ко жели да дуже у току дана говори "Исусову молитву", а посебно оном ко жели да примењује контролу дисања и друге телесне вежбе, неопходно је потребан Старац, искусан духовни учитељ. У наше време има мало таквих Пастира. Ипак, и они који немају лични додир са Старцем могу се без бојазни бавити овом молитвом, али само у краћим временским одломцима у почетку не дуже од десет-петнаест минута, одн. докле год не покушају пореметити природне телесне ритмове.

Нису потребна никаква посебна знања да би се почело са "Исусовом молитвом". Почетнику је довољно рећи: једноставно почни. Да би научио да ходаш мораш направити први корак. Да би научио да пливаш мораш скочити у воду. Исто је и са призивањем имена Божјег.

Почни, призивај Га с поштовањем и љубављу. Упорно се држи тога. Понављај је много пута. Не мисли на то како понављаш Његово име; мисли на самог Господа Христа. Моли име Његово споро, кратко и мирноспољашњу формулу ћемо брзо савладати. Она је састављена од речи: "Господе, Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме", или "Господе, Исусе" или само "Исусе", иако је овај последњи начин уобичајен. Молитва се може и проширити, ако се дода... "(ме) грешног", што би био вид покајања.

Понекад се додаје и спомен на Мајку Божју или светитеље: Молитвама Богородице, или; молитвама св. Николаја... Господе, Исусе Христе... Једини непроменљиви део молитве састоји се у божанском имену "Исусе", које се спаја са другим. Молитвенику се оставља слобода да личном вежбом пронађе начин који је најпогоднији његовим потребама. Формулу можемо с времена на време променити; али то не треба радити често, јер, упозорава св. Григорије Синаит, "оно што се стално премешта не пушта корен".

Слична разноврсност постоји и у погледу спољашњих услова у којима се молитва одвија. Постоје два начина на који се она врши: "слободни" и "формални" начин. Под слободним деловањем мисли се на молитву која се одвија током дана док се човек бави уобичајеним пословима. Може се изговарати једном или више пута у одређеним тренуцима током дана, који би иначе остали неиспуњени у духовном смислу: нпр. када радимо неки уобичајени и рутински посао, при облачењу, при прању судова, крпљењу чарапа, при копању у башти; када шетамо или се возимо, док чекамо аутобус, или у саобраћајној гужви; у неком мирном тренутку пре каквог непријатног и тегобног разговора; ако не можемо заспати или пре него што смо се потпуно пробудили.

Посебна вредност "Исусове молитве" лежи у томе што се она, у основи једноставна, може обављати у тренуцима растерећености, када су сложеније молитве немогуће. Од посебне је користи у тренуцима страшне напетости и великог притиска.

Оваква слободна употреба "Исусове молитве" оспособљава нас да пређемо понор између времена одређеног за молитву у богослужењу или у својој соби и уобичајених послова.

"Молите се непрестано", упозорава св. ап. Павле. Али, како је то могуће ако морамо радити и друге ствари? Епископ Теофан нас наводи на прави пут: "руке послу, дух и срце Богу". "Исусова молитва" сталним понављањем постаје навиком да живимо у Божјој присутности, било где да смо, не само у Цркви или у самоћи, већ и у кухињи, фабрици или канцеларији. Тако ћемо бити као брат Лоренцо "који је за време уобичајених послова био снажније сједињен с Богом него за време монашких правила".

"Погрешно је мислити да мора постојати разлика између времена молитве и остатка времена, јер смо назначени да у време рада будемо једно с Богом кроз рад, а при молитви једно с Њим у молитви.

Овакво стално понављање "Исусове молитве" утврђује се сталном вежбом. У њој је сва наша пажња усмерена на речи молитве. У исто време одричемо се спољашње активности. Овде не постоје нека строга правила; постоји велика отвореност и многостране могућности. Неважан је став тела. У православној пракси уобичајено је обављати ту молитву седећи, али се може обављати и стојећи или клечећи, а у случају болести или немоћи и лежећи. Обично се моли у потпуној тами или склопљених очију, а не пред иконом пред којом гори кандило или свећа.

Када се молио св. Силуан Атонски заустављао је свој зидни сат да не би чуо куца-ње, па би капу навукао преко ушију и очију.

Али, у тами се брзо постаје поспан. Ако се седи или клечи, па се уморимо, требало би на трен устати, после сваке молитве осенити се крсним знамењем и начинити метанију, додирујући прстима десне руке тло. Можемо сваки пут учинити и велику метанију и челом додирнути тло.

Ако се молимо седећи треба се побринути да столица не буде превише удобна, са наслоном за руке и леђа. Можемо се молити стојећи, руку раширених у виду крста.

Обично се у овој молитви користе бројанице, које се обично састоје од сто чворова. Ово се не ради ради бројања, него као упориште пажњи и да би се пронашао уједначен ритам. Није препоручљиво мерити их ни бројаницама ни другачије. Тачно је да Старац у "Казивању једног боготражитеља" придаје важност тачном броју молитава које треба дневно поновити; прво 3000, затим 6000 па 12000. Боготражитељу налаже одређен број молитава, ни више ни мање. Придавање важности количини је небитно. Овде се, вероватно, не иде за количином већ за унутрашњим односом боготражитеља. Старац жели да провери његову послушност и да се увери да ли је боготражитељ спреман да без поговора следи дато му послушање.

Карактеристичнији је савет Епископа Теофана: "Не размишљај о томе колико често говориш молитву; једино до чега треба да ти је стало је да молитва из твог срца извире оживљујућом силином, као из извора воде живе.

"Изагнај све мисли о задатку из свог ума".

Понекад се молитва говори заједнички, у групи, али углавном се молимо сами. Речи се говоре гласно или у себи. У православној пракси, изгледа, да се радије говори него што се пева, ако се гласно моли.

То никако не би требало бити насилна или напета молитва. Речи се не би смеле претерано наглашавати и без жара. Треба омогућити да молитва нађе свој ритам и тежиште.

Молитва ће на основу властите мелодије временом постати песмом у нама. Старац Партеније из Кијева поредио је ток молитве са мирним протицањем реке.

Из овога се може видети да је призивање имена молитва за сваку прилику. Свако је може примењивати: на сваком месту и увек. Погодна је за почетнике као и за оне напредније. Можемо се молити у заједници или сами; ова молитва је на првом месту и у пустињи и у граду, у условима сабраног тиховања и у буци и немиру. Свуда и увек је добродошла.

4. Пуноћа вере

У свом богословљу, на које се боготражитељ позива, "Исусова молитва" садржи потпуну истину Јеванђеља; она је сажето Јеванђеље; у кратком облику обухвата обе главне тајне хришћанске вере: Оваплоћење и Тројичност. Прва говори о двема Христовим природама: о Богочовеку и Његовој људској природи коју Он назива "Исус", коју му је дала Његова Пречиста Мати при рођењу у Витлејему, и о

Његовом Божанству, по којем се назива, "Господе" и "Сине Божји".

На другом месту, ова молитва говори, иако не искључиво, о Светој Тројици. Она је упућена другом Лицу, Исусу Христу, али указује и на Оца, јер Исуса призивамо као Сина Божјег, а и Свети Дух је присутан у молитви, јер нико не може рећи Исус је Господ, осим Духом Светим (1. Кор. 12,3). Зато је "Исусова молитва" и христоцентрична и тријадоцентрична. И за практичну побожност "Исусова молитва" није мање благодатна. Обухвата два главна момента хришћанске побожности: моменат надања када дижемо очи к лепоти Божјој и у љубави се крећемо према Њему, као и моменат покајања, свест о нашој недостојности и греху. Молитва има кружни ток, узлет и понирање. У првом делу уздижемо се ка Богу: "Господе, Исусе Христе, Сине Божји...", а у другом делу у потпуној скрушености улазимо у себе:... помилуј ме грешног!".

"Они који су искусили дар Духа Светог", вели св. Макарије у једној омилији, "доживљавају у себи две ствари уједно: радост и утеху, с једне, и стрепњу, страх и осуду, с друге стране". Исто се дешава и у унутрашњој дијалектици "Исусове молитве".

Ова два момента, виђење славе Божје и свест о људском греху, сједињена су и помирена у трећем моменту када говоримо "помилуј". Помиловање означава прекорачење понора између Божје праведности и палог саздања.

Онај који Богу говори: "помилуј ме", жали се на своју немоћ, али истовремено наговештава нову наду. Он не говори само о греху, већ и о његовом превазилажењу. Он признаје да нас Бог по својој милости прима, мада смо грешни, и ако се променимо, Бог тражи од нас да прихватимо ту чињеницу да смо прихваћени! "Исусова молитва" није само позив на покајање, већ и обећање опроштаја и искупљења.

Главни део молитве - име "Исус" - носилац је смисла искупљења: "Наденућеш му име Исус, јер ће он спасти народ од гријеха његових" (Мт. 1,21.). Иако "Исусова молитва" садржи жалост због греха, она није без наде, већ "жалост преокреће у радост", као што вели св. Јован Лествичник.

Таква богословска и духовна блага скрива "Исусова молитва". Она не постоји у апстрактном облику, већ је оживљавајућа и делотворна.

Посебна вредност "Исусове молитве" јесте у томе да се истине оживотворе, тако да их наше биће може обухватити не само споља и теоријски, већ свом својом пуноћом.

Да би схватили због чега је "Исусова молитва" толико благодатна, морамо је разумети и у друга два вида: вид силе Имена и вид непрестаног понављања.

5. Сила имена

"Име Сина Божјег је велико и неизмерно; и оно носи читаву васељену", из Пастира св. Јерме. Не можемо тачно оценити значај "Исусове молитве" за духовност православља, а да не осетимо силу и моћ коју крије у себи ово божанско Име. Ако је "Исусова молитва" благодатнија од других, разлог је у томе што садржи име Божје.

У Старом Завету и у старим културама постоји склад између човекове душе и његовог имена. Читава личност са свим особеностима присутна је у имену. Знати нечије име значи имати увид у његово биће, па тиме постићи извесну блискост, па чак и моћ поседовања над њим. Из тог разлога се Непознати, који се рве са Јаковом у кланцу, уздржава да каже своје име. Исти однос показује се у анђеловом одговору Маноју: Што питаш за моје име? Сјајно је. (Суд. 13,18).

Промена имена представља потпуну промену у човековом животу; нпр., Аврам у Авраам, (Пост. 17,2) или Јаков у Израел (Пост 32,28). Тако и Савле постаје Павле, (Дап. 13,9) а монах заветовањем добија ново име, које не даје он сам, да би се тиме обележило нешто из основа ново чему се он предаје. У јеврејској традицији постоји правна пуномоћ ако неко чини нешто у нечије име, или име нечије призива или се на њега позива. Када се нечије име призове то значи и оприсутњеност његове личности. Име оживљава чим се призове. Име тренутно добија душу онога коме припада; зато се толики значај придаје призивању имена. Ако то важи за имена људи колико то више вреди за име Божје? Сила и лепота Божја присутни су и делатни у Његовом имену. Ово Име значи "божанску присутност", "с нама је Бог", "Емануил".

Када сабрано и разложно призивамо име Божје, крећемо се у Његовој присутности, отварамо се сили Његовој и предајемо се као првина и жртвени принос у Његове руке.

Код Јевреја осећај за величину имена Божјег био је толико снажан да се тетраграм ЈХВХ у синагоги није изговарао гласно. Име Свевишњег представљало је страшну силу, зато се није смело ни поменути.

Ово јеврејско схватање имена преузето је и у Новом Завету. Демони се истерују и људи исцељују именом Господа Христа, јер ово име је сила. Када се да права вредност сили имена, многа позната места добијају смисаону пуноћу и огромну снагу. На пример, речи у Молитви Господњој: "...да се свети име Твоје", или у Христовом обећању на Тајној вечери: "Што год заиштете од Оца у моје име, даће вам" (Јн. 16,23). Слична је и Његова за-повест апостолима: "идите, дакле, и учите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа!" (Мт. 28, 19), благовест св. ап. Петра да се спасење налази само у имену Исуса Христа (Дап. 4,10-17), као и речи св. ап. Павла: "Да се у име Исусово поклони свако кољено што је на небесима и на земљи и под земљом (Фил. 2, 10); ново и тајно име које је записано на белом камену и које ће нам бити дато у будућем веку" (Отк. 2, 17).

Ово библијско страхопоштовање пред именом јесте основа и темељ "Исусове молитве". Име Божје је по суштини повезано са Његовом личношћу. Због тога призивање тог Имена садржи личан карактер; оно служи као делотворан знак Његове невидљиве присутности и деловања. Име Исусово за вернике данас има значај као и у време апостола.

И св. Варсенуфије и св. Јован тврде: "Понављање тог божанског Имена уништава зло у корену". Свети Јован Лествичник позива: "Разбиј непријатеље своје именом Исусовим, јер нема јачег оружја ни на небу ни на земљи... нека се име Исусово слије с твојим дисањем и упознаћеш вредност тишине".

Име је сила, али се механичким понављањем ништа не постиже. "Исусова молитва" није магијски амулет. Као код свих Тајни човек је позван да својом вером и својим аскетским трудом буде помагач Божји; тако смо позвани да призивамо Његово име у сабраности и будности, да дух укључимо у речи молитве са свешћу о томе ко је Он кога молимо и који у срцима нашим даје одговор. Таква молитва у почетку није лака и Оци је описују као тајно мучеништво.

Свети Григорије Синаит стално говори о напору и муци које прихватају сви који следе пут имена. То захтева непрестани труд, "бићете у искушењу да престанете", "због бола који сече, који потиче од унутрашњег призивања Духа", "леђа ће те болети и често ћеш осећати бол у глави", упозорава он, "али настави не колебајућу се и са пламеном чежњом, ти који тражиш Господа у свом срцу". Само стрпљивим пламеном вере открићемо снагу Имена.

Ова упорност долази до изражаја у будном и честом понављању. Исус је упозорио своје ученике да се чувају испразних речи (Мт. 6,7), али понављање "Исусове молитве" ако се обавља са искреношћу и пажњом уопште није "испразно".

Упорно призивање Исусовог имена има двоструко деловање: води нашу молитву к једноставности и истовремено је поунутрашњује.

6. Сабраност, созерцање

Када се искрено молимо у духу и истини постајемо потпуно свесни своје унутрашње растрзаности, недостатка јединства и потпуности. Упркос труду да смерно стојимо пред лицем Божјим, мисли лете без одмора и циља кроз нашу главу као рој мува (еп. Теофан), или скачу с гране на грану као мајмуни (Рамакришна). Сабраност значи бити ту где јесмо, овде и сада. Примећујемо да нисмо у стању да обуздамо наш дух да не лута бесциљно кроз простор и време. Призивамо прошлост, представљамо будућност, планирамо који би корак следећи начинили; људи и места ступају у нашу свест у бескрајном низу.

Немамо снаге да се сажмемо само на једном месту, на којем би морали бити: овде, у Божјој присутности. Неспособни смо да потпуно постојимо у овом тренутку који, у ствари, постоји сада, у самој садашњости. Ова унутрашња узнемиреност је једна од последица греховног пада. Утврђено је да људи који стварно нешто дају, обављају само једну ствар у једно време. То није лако. Ако је ово тешко у неком вештаственом послу, још теже је у делу унутрашње молитве.

Како се може препознати "каирос", прави тренутак, благодат тренутка? У овом нам може помоћи "Исусова молитва". Непрестано понављање може нас по благодати Божјој сабрати из растрзаности јединства, из разбијености и многообразности у једно Лице. "Да би зауставио јуриш својих мисли", каже еп. Теофан, "вежи дух једном мишљу или мишљу на Једнога".

Аскетски Оци, св. Варсенуфије и св. Јован, разликују два пута у борби против мисли. Први начин је за "јаке или савршене". Они ће "противречити" својим мислима, стати пред њих лицем у лице и победити их у отвореној борби. Али за многе од нас ово је тешко и може довести до тешког поремећаја. Непосредан сукоб, покушај да се мисли насилно искорене и протерају обично послужи да ојача нашу машту. Насилно потиснуте, наше маштарије се са још већом силином враћају. Уместо да се против мисли боримо отворено и да их вољним напором гушимо, паметније је да своју пажњу окренемо нечем другом. Уместо упорног зурења доле у узнемирени свет своје маште и труда како да се одупремо мислима, морамо гледати горе, ка Господу Исусу Христу, и предати себе у Његове руке, призивајући Његово име, благодат Његовог имена, да би савладао све мисли које ми својом снагом не можемо угасити. Наш став у духовној борби мора бити позитиван а не негативан; уместо што покушавамо испразнити свој дух од зла, морамо га испунити мишљу на добро. "Не противречи мислима које ти нашаптавају твоји непријатељи", поучавају св. Варсенуфије и св. Јован, "јер они баш то и очекују, и неће престати да ти стварају тешкоће. Обрати се Господу за помоћ против њих, своју немоћ положи пред Њим, јер Он једини може да их растера и порази". "Исусова молитва" је пут да човек окрене и управи поглед у другом смеру. Представе и мисли нам за време молитве долазе неизбежно. Тај ток не можемо зауставити напором воље. Уопште не вреди себи говорити: "Не мисли"! То би било исто као и рећи: "Немој дисати". "Дух мудар не бива без рода", каже св. Марко Пустињак. Мисли испуњавају дух непрестаним цвркутањем, као јато птица у зору. Не можемо учинити да то цвркутање нагло престане, али га се можемо ослободити ако свој неуморни дух "спутамо" на једну мисао, или на мисао о Једном на име Исусово.

Као што св. Дијадох Фотички вели: "Ако смо сећањем на Бога затворили све излазе духа, онда он као цену тражи неки задатак који задовољава његову потребу за делатношћу. Дајмо му као његов једини посао призивање: Господе, Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног". Сећањем на Исуса Христа, као што вели св. Филотеј Синајски, сабираш свој дух унаоколо расут".

Уместо покушаја да својом снагом спречимо ток мисли, уздајмо се у силу која делује кроз Име.

Према св. Евагрију Понтијском, "молитва је одбијање мисли". Одбијање није сурова борба, није насилно сузбијање, већ благ али постојан начин ослобађања. Понављањем одлажемо своје површне и искривљене представе, пуштајући их да оду и надомештајући их сећањем на Исуса. Иако машту и дискурзивно мишљење при "Исусовој молитви" не треба насилно сузбијати, ипак их не смемо ни појачавати.

"Исусова молитва" није никаква медитација о одређеним догађајима Исусовог живота или о речима из Јеванђеља; још мање пут за разматрање теолошке истине или њихово разматрање смисла речи "усија" у Халкидонском исповедању. У том смислу треба "Исусову молитву" разликовати од дискурзивне медитације, познате на Западу (Лојола, Фрања Асишки итд.). Када призивамо Име, не би требали да у мислима стварамо видљиву слику Спаситељеву. То је један од разлога због чега ову молитву обављамо у тами, уместо отворених очију пред иконом. "Држи свој дух слободним од боја, слика и ликова", препоручује св. Григорије Синаит, "чувај се маштања за време молитве, иначе ћеш открити да ниси постао исихаст већ фантаст". "Да не би подлегао илузији када се молиш унутрашњом молитвом, не смеш ства-рати идеје, слике или представе", каже св. Нил Сорски. "Између твог духа и Господа не држи никакву слику као посредника када обављаш "Исусову молитву", вели св. Теофан. "Важно је пребивати у Богу, а ово пребивање пред Богом значи у својој свести постојано живети с уверењем да је Господ у теби онако као што све испуњава. Живиш у сигурном обећању да Он види твоју унутрашњост и да те познаје боље него што ти сам себе познајеш. Ово виђење Бога, који гледа твоје унутрашње биће, не сме бити праћено представом, него се мора задржати на једноставности опита. Ако на овакав начин призивамо име Христово, не стварајући представе о Спаситељу већ једноставно осећајући Његову свеприсутност, искусићемо уједињавајући силу "Исусове молитве".

7. Пут срца

Учестало призивање имена Исусовог јесте помоћ нашој молитви до једног новог јединства. Истовремено је води дубље унутра и чини је смисаоним делом нас самих. Молитва тада није нешто што се чини у одређеном тренутку, већ много више: нешто што ми јесмо; не неко тренутно дело, већ трајно стање. Таква молитва тада постаје молитва целог човека, при чему су речи и смисао молитве у пуном складу са личношћу молитвеника. Ово јасно изражава Павле Евдокимов: "Слика која се у катакомбама најчешће среће јесте икона жене у молитви, лик молитвенице, ОРАНТЕ. Она представља прави став људске душе. Није довољно имати молитву, морамо постати молитва, утеловљена молитва. Није довољно познавати тренутке славослова; цео наш живот, свако дело и сваки покрет, мора постати химна, жртва, молитва. Морамо даровати не оно што имамо, него оно што јесмо".

Оно што свету треба нису људи који мањевише редовно говоре молитве, него људи који су постали молитва.

Начин молитве који описује Евдокимов може се јасније одредити као "молитва срца".

У православљу, као и у неким традицијама, молитва се дели на три ступња, које треба посматрати не као нивое који се међусобно прожимају, него као ступњеве који излазе један из другога; а то су: усмена молитва, молитва духа и молитва срца.

Призивање имена почиње, као и свака друга молитва, као усмена молитва у којој се речи обликују језиком свесним напором воље. Управљамо свој дух, свесним напором, на смисао речи које се изговарају. Временом наша молитва ураста, благодаћу Божјом, дубоко унутра. Садејство духа постаје снажније и дешава се спонтано, само од себе. Језиком створени гласови мање важни понекад сасвим изостају, па безгласно призивамо име Исусово, без покрета усана, само у духу. Када се то догоди значи да смо по вољи Божјој прешли са првог на други степен. Призивање не престаје потпуно, постоје тренуци када ће онај који је у молитви далеко узнапредовао пожелити да Господа Христа зове гласно по имену. А ко од нас може тврдити да је узнапредовао? Сви смо ми почетници у духовном животу.

Путовање у унутрашњост још није дошло до краја пута. Човек је много више од своје духовне свести. Осим мозга и разумне способности, човекова осећања и естетски осећај повезани су с нагонским слојевима личности. Сви ти нивои морају сарађивати при молитви, јер је цео човек позван да учествује у слављењу Бога. Као што се кап уља шири по тканини и натапа је, тако и молитва мора да се стално продубљује, ширећи се из мозга, средишта свести, напајајући сваки ниво наше личности. Технички речено, то значи да смо позвани да се с другог попнемо на трећи ниво: од духовне молитве до "молитве духа у срцу". Срце овде треба разумети у библијском смислу, а мање у дословном; у ствари, не као реч која означава осећања, већ потпуност људске личности. Срце је главни орган људског бића, најунутрашњији човек, најдубље и истинско јаство, које се досеже жртвовањем, смрћу. По речима Б. Вишеславеца срце је "средиште не само свесног, већ и несвесног; не само душе, већ и духа; не само духа, него и тела; не само разума, већ и неразумљивог; једном речју: апсолутно средиште. Виђено тако, срце је више од телесног органа; телесно срце је више од физичког органа; физичко срце је спољашњи симбол неограничених духовних могућности човека као створења које је саздано по образу и подобију Божјем.

Да би дошли до краја пута и да би се истински молили, неопходно је ступити у ово "апсолутно средиште", сићи од духа у срце; односно, морамо сићи не из духа, него сићи духом. Циљ није само "молитва срца, већ молитва духа у срцу", јер наше свесно схватање, укључујући и наш разум, дар је Божји и треба бити употребљен Њему на славу, а не запостављен.

Сједињење "духа са срцем" представља обнову пале човекове природе у рају, преврат пада, враћање у стање пре греха, " status ante peccatum .” То значи да је то есхатолошка реалност - предукус будућег века нешто што се у овом садашњем веку никада не остварује у потпуности.

Они који се несавршено али у извесној мери моле срцем, почели су с прелазом о којем смо говорили; од молитве "с напором" до "самоделате молитве"; од молитве коју говорим ка молитви која сама себе говори, или тачније: ка молитви којом Христос у мени говори. Срце у духовном животу има двоструко значење: оно је средиште људског бића и сусрет човека и Бога. Срце је место самоспознаје, где човек сагледава себе као храм Свете Тројице, у којем се лицем у лице срећу првобитни Образ и одраз. У "унутрашњој келији" срца човек налази основу свог бића и прелази тајанствену границу између сазданог и несазданог.

"Срце је пуно неистраживих дубина", вели се у Омилијама св. Макарија. "Овде је Бог с анђелима, светлост и живот, Царство и апостоли, небески Град и богатство благодати: све је ту".

Молитва срца представља стање у којем "моје" деловање, "моја" молитва, постаје једно с непрестаним деловањем неког другог у мени. Она више није упућена Исусу, него је молитва самог Исуса. Овај прелаз од "напорне" до "самоделатне" молитве убедљиво је приказан у "Казивањима једног боготражитеља свом духовном Оцу": "Једном рано изјутра пробудила ме је молитва". До тада је ботражитељ онај "који је говорио молитву", сада је открио да "молитва сама себе говори", чак и када спава, јер је постала једно с молитвом Божјом у њему.

Читаоци "Казивања..." могу стећи утисак да је прелаз са усне молитве на молитву у срцу достигнут за неколико недеља. Треба нагласити да је његово искуство, мада не и јединствено, изузетне дубине. Обично самоделатна срчана молитва долази ако уопште и дође, тек на крају животне подвижничке борбе. Она је дар Божји, који Он даје како и када хоће, а не резултат неке одређене технике. Свети Исак Сирин тврди како је тај дар сасвим редак, један од десет хиљада удостојава се дара чисте молитве, и додаје: "Због тајне која лежи скривена у чистој молитви у једној генерацији постоји један човек који се приближио бездану благодати Божје". "Један од десет хиљада из сваке генерације" - мада је ово упозорење отрежњујуће не смемо бити обесхрабрени, јер пут у унутрашње царство остаје отворен свима, сви могу прећи део пута. У данашње време мало доживљамо дубоке тајне срца, али многи на скромном и испрекиданом путу примају прави утисак о смислу духовне молитве.

8. Тело у молитви

Час је да размотримо једну спорну тачку у учењу византијских исихаста, која се често погрешно тумачи: тело у молитви.

Као што смо рекли, срце је главни орган људског бића, тачка сусрета духа и материје. Оно је средиште не само физичких, већ и психичких и духовних слојева. Две ствари су значајне за срце: оно је у исто време видљив и невидљив орган; због тога је молитва срца молитва и тела и душе; јер, само ако укључује цело тело може бити молитва целог човека. Према библијском учењу, човек је психосоматска целина а не душа заточена у телу, из којег жели да побегне; обоје су у савршеном јединству, и душа и тело.

Тело није само препрека коју треба прећи, комадић материје који се не сме узети тако озбиљно; напротив, тело у духовном животу мора имати позитивну улогу, оно је опремљено енергијама које се могу усмерити на "рад" молитве.

Ако то важи за молитву, онда би имало посебан значај за "Исусову молитву"; овде се ради о призивању оваплоћеног Бога-Слова. Христос је узео не само људски лик и вољу, већ и тело. Тиме је тело начинио неисцрпним извором освећења. Како, онда, тело које је Богочовек учинио носиоцем духа сарађује у призивању Имена у духовној молитви у срцу?

Да би помогли такво учествовање, као и помоћ у сабраности, исихасти су развили "физичке поступке". Познали су да свака душевна активност има повратан утицај на физичку и телесну раван; према нашем унутрашњем расположењу постаје нам вруће или хладно, дишемо брже или спорије, убрзава се или успорава ритам срца итд. С друге стране, свака промена телесног расположења делује као сметња или помаже нашу психичку делатност. Ако можемо владати одређеним процесима тела, то би могли искористити за учвршћење наше унутрашње сабраности при молитви. То је основно начело исихастичког "метода". Поједностављен овај "физички поступак" има три дела:

а. Спољашње држање

Свети Григорије Синаит препоручује седење на ниској клупи од 20 цм. Главу и рамена повити према срцу, али признаје да овај положај убрзо постаје веома неудобан. Неки аутори иду још даље: главу држати између колена, као св. Илија (1. Краљ. 18,42).

б. Контрола дисања

Дисање мора бити успорено и усклађено с ритмом молитве. Први део: "Господе, Исусе Христе, Сине Божји... " говори се при удисању, а други... "помилуј ме грешног", при издисању. Изговарање молитве може се ускладити са откуцајима срца.

в. Пажња према унутра

Онога ко вежба јогу упозоравају да своју свест усмерава на одређене делове тела; тако и исихаста своју свест сабира у центар срца. Док удише кроз нос и уводи дах у своја плућа, свој дух пушта да сиђе доле с дахом и унутра тражи место срца. Прецизнија упутства не дају се писмено да не би била погрешно схваћена; појединости су толико профињене да је потребно вођство духовника. Почетник, који без упутства тражи средиште свог срца, у опасности је да своје мисли неприметно усмери испод срца, у подручје трбуха и доњи део тела. Последице за молитву су поразне, јер је то подручје извор телесних мисли и осећања које онечишћују дух и срце. Из разумљивих разлога налаже се обазривост ако се покуша утицати на телесне процесе као што су дисање или рад срца. Злоупотреба овог физичког поступка може руинирати здравље и нарушити духовну равнотежу. Отуда и толика потреба за поузданим учитељем. Ако немамо Старца најбоље је да ову молитву говоримо искрено, не бринући о ритму дисања и откуцајима срца. Често ће се доживети да речи иду саме од себе, без свесног напора, прилагођујући се покрету даха и откуцајима срца. Ако се то не догоди, не треба се узнемиравати; треба мирно наставити с "радом" духовног призивања. Телесне технике су додатак који је за неке био од помоћи, али који никако није обавезан за свакога. "Исусова молитва" се може вршити а да се не примењу

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/3003/14/10/11.10.14_budimo_ljudi-zdravko_peno_64kpbs.mp3

Радио Слово љубве

Г. Стевлић пише: „Одмах по изласку из штампе књиге епископа Артемија (Радосављевића) Одбрана православног исповедања вере од кривоверја проф. Др. Игњатија Мидића, епископа браничевског, нашао се извесни господин, свештеник, сликар, спортиста, филозоф, и не знам шта још, тешко увређен покушао је у свом излагању да оповргне сва [болд је мој, ЗЂ] тврђења епископа Артемија. Додуше, није био много убедљив и једва је пронашао два места, одосно, два цитата из књиге чиме је покушао да дезавуише читаву књигу.. Ђуровић каже ‘да се неће расплињати многобројним објашњењима, јер то ни Радосављевић није чинио’, него ће узети само два примера из Артемијеве књиге. А шта да радимо са многобројним другим примерима које Ђуровић прескаче у његовој апологији Игњатија?… Кад би било ‘само’ ове две ствари које свештеник Зоран Ђуровић износи у одбрани Игњатијевог светогрђа човек би покушао да га разуме. Међутим шта да радимо са осталим безбројним накарадним учењем Мидићевим?“

Г. Стевлић очигледно неће да разуме. ЗЂ не вели да хоће да оповргне сватврђења Артемијева, па стога није да је једва пронашао два места, него друга није ни помињао зато што налази да напише једну демонстрацију Радосављевићевог метода, која није забележена у св. Отаца, као што му никаква намера није била да изнесе „само“ ове две ствари у одбрани Игњатијевог „светогрђа“. Наравно да ЗЂ може наћи сијасет ствари за једног или другог аутора, али није имао намере да пише књигу, јер само за текст о тези нашег реномираног научника, М. Петровића, издвојио је више од пола године.[2] Но то је био систематски рад који се бавио свим битним аргументима овог важног аутора. Опет, ради обавештења г. Стевлића, ЗЂ је у позитивном контексту цитирао јеромонаха Артемија у својој римској магистарској тези. Дакле, паметноме доста, јер ЗЂ није ову демонстрацију писао на хајдегеријански начин, него на јасном српском. Сада, што у полемичком жару неко прибегне и манипулацији текстова, то је друга ствар.

Стевлић даље пише: „Он [ЗЂ] вели да књига епископа Артемија… није научно-диалошког типа јер ‘не покушава да разуме противника и Игњатијеве херезе треба уништити тзв. Отачким аргументом.’ Како каже: ‘Артемије се служи западњачким софизмом (што нема логике) и да је Игњатије избацио Јустинову догматику са Факултета и Ђуровић додаје да Игњатије није никоме забрано да чита исту’. Овде се Ђуровић, уствари, служи софизмом. (Не постоји западњачки софизам нити старогрчки него софизам је софизам исти у целом свету, где год се примењује. Ако о једној истој ствари причаш у исто време и позитивно и негативно, добро и лоше, онда је то софизам. Грчки софисти су то изградили до савршенства. Владика Артемије се не служи софизмима. Ђуровић каже да владика Артемије сматра да Игњатијеве херезе треба уништити тзв. Отачким аргументом. Та премиса еп. Артемија је потпуно исправна. Хереза је фина грчка реч која означава промену система веровања, односно не признавање догмата Православне цркве, што опет значи падање у јерес, јер особа која не признаје утврђене догмате са васељенских и помесних сабора је јеретик“.[3]

Све мање почиње да ме чуди зашто Стевлић не може да ме разуме. Не познаје термине. Софизам није то што он вели да јесте: Софизам је погрешно расуђивање чији је циљ да превари слушаоца. Одмах у наставку Стевлић показује да је прави софиста, када тумачи шта је хереза, јер лукаво покушава да то повеже са „новотарењем“. Нема никакве везе реч јерес (ја намерно помињем хереза јер иронишем повезујући је са хрватским, западним изговором, да се не би читаоци „збуњивали“, него да одмах схвате како је у питању зизјулавштина, која је издаја православља) са тиме, него означава избор, односно једну струју у оквиру неког филозофског, политичког или научног система, и старија је од хришћанства. Препознаје се као мишљење које се разликује од опште прихваћеног. Временом почиње да означава различито догматско мишљење у опозицији на званично учење цркве. Мање обавештени треба да знају да је реч догма означавала приватно мишљење, нечији необавезујући став (videor mihi, чини ми се, изгледа ми), али је после заменила орос као технички термин за границе верског учења које се не преступају.

Негде г. Радош зна да је софиста реч са негативном конотацијом. Зато Артемије не може бити софиста. Проблем је што ЗЂ то нигде ни не тврди! То му приписује софиста Стевлић, не би ли збунио рају. Такође прибегава грубом и намерном фалсификовању речи ЗЂ, јер их ставља под наводнике. Као, „научнички“ ме цитира. – Ништа лажније! Код ЗЂ стоји: „[Расправа] није научничко-дијалошког типа. Нигде се не покушава да се разуме противник. Његове херезе треба уништити ткз. отачким аргументом. Све остало су, како се мени чини да Радосављевић сматра, западњачки софизми“. Дакле, на јасном српском ја велим да Артемије држи да би нека шира раправа представљала западњачку софистичку зачкољицу (помало иронична алузија на схоластичка претеривања), јер се јасним текстовима треба супроставити владици Игњатију, и не прибећи софизмима. Дакле, ја експлицитно велим да Артемије нема намере да се користи софизмима. Понављам, ово је био популаран текст, не стручан каквих имам, а Стевлићева малициозност се види управо из стављања „мојих“ речи под наводнике. Тога нема у мом тексту где Артемијеве речи ропски преносим. Неко би рекао да сам коректна особа. Но, мало фалсификовати, лажуцкати, отечественима је својствено. Уверих се 1000 пута(х).

Мање обавештених ради, навео бих зашто упозоравам да је Артемијев метод незадовољавајућ. Он, уствари, сматра да су текстови једнозначни, неупитни. То једноставно не стоји. Управо су велики Оци говорили о вишезначности теолошких текстова. Сам Артемије би то морао први знати, а и зна, јер је радио на Максиму Исповеднику, једном од најспекулативнијих отаца цркве. Код Максима никада није било: то је тако; него, то може да буде овако, или овако или овако… Наследио је Оригенов истраживачки метод. Но, доста о томе, углавном је материја само за стручњаке.

Много бисмо се сви више окористили да је Артемије узео па као Отац цркве да напише: овај став еп. Игњатија не стоји јер је у раскораку са Оцем који тврди… и томе слично. Не може да се залепи текст из Јустинове Догматике и да се сматра да је то то. Какво је то иживљавање? Личи ми на ону: Истуци жену сваки дан, ако ти не знаш због чега је, она сигурно зна! Па и овај мој текст сведочи колико ме је Стевлић разумео. Ја сам зато и демонстрирао на једном примеру шта то значи: Артемије је себи упао у уста јер је навео Нисенца, који је као Игњатије правио строгу разлику између догматике и етике, и догми увек давао предност (навео сам, ради веће јасноће, и шири контекст Нисенчевог текста који не постоји у Јустина). Игњатије само вели да се догматика не може морализовати. То је, стоп. Ја не могу сада да пишем колико је то у скаду са Августином и другим оцима. Не пишем књигу.

Да прескочим сада све шарлатанске аргументе ad hominem г. Стевлића на ову тему, него да видимо како покушава да тумачи, јер то му је, очигледно, јача страна, као и „поштено“ цитирање речи сабеседника: „Ђуровић… поставља питање: Шта је циљ хришћанског живота (ако није испуњавање заповести Божијих)? Да би одговорио на то питање он се служи св. Серафимом Саровским…: Ма колико да су молитва, пост, бдење и сва остала хришћанска дела добра сама по себи – у њима, ипак, не лежи циљ хришћанског живота… Истински циљ нашег хришћанског живота састоји се у задобијању или стицају Светог Духа Божијег. А све горе наведене врлине учињене Христа ради јесу средство за добијање Светог Духа Божијег. Овде Ђуровић сам побија мишљење Игњатијево речима св. Серафима. Мада се и св. Серафим бави игром речи…“ Из свега је кристално јасно да Игњатије вели у складу са Серафимом да циљ хришћанског живота није држање морала. Морал је само средство, циљ је Царство Божије, тј. сједињење са Логосом. Серафим пак овде, према Стевлићу, испаде софиста, жонглер речима. Несрећан је и пример који Радош на другом месту приводи, о Разбојнику који се спасио, јер сигурно та битанга и сецикеса не може бити пример моралног живота. То је срж неразумевања између православних и јеретика који су осуђени (пелагијанци, донатисти, катари итд.) јер су ови други сматрали да се кроз морал спасавају. Зато г. Радош не разуме и депласирано пише: „Етика је дефинитивно добила најважније место у нашем животу али и у животу Цркве. Постоји ли неки атеиста, безверник да упражњава пост, молитву, милостињу“? После се присети да постоје. Многи јеретици су били тврди подвижници. Прелест, шта да се ради. А да је то држање (де факто су држали) закона тако спасоносно и основ, онда се не капира зашто ови се не спасавају? Да не подсећам на трагичну прелест оних који на Суду веле: па зар Твојим именом нисмо чинили чуда?. Чуда је чинио Дух кроз њих, иако су били „савршени/катари“ или недостојни, али их Он не познаје. Зато су валидне тајне које су свршавали Артемије, Пахомије, Јован Златоусти, Качавенда, Хризостом, Арије, Атанасије итд. Каква ће бити судбина свих њих понаособ, то ћемо видети. Артемије пак сада само крштења може да обавља, јер то и лаици чине (у крајњој нужди), али ништа од другог му се не може признати (миропомазање, венчање, евхаристија и сл.). Може молитва, може да исповеда, али не и да даје опрост, може покајање. То је оно што је официјално. То је учење Цркве, а не секте.

Пошто смо елаборирали егзегетске капацитете г. Стевлића, у најкраћем ћу се задржати на његовом другом методу, блаћењу особа и искривљивању чињеница везаних за њих. Пише, наиме: „сазнајемо да је рођен 1968. у Бару, а негде пише у Беранама“. Бар, нисам могао да се „оваплотим“ на 2 места. Опет: „Студирао је на филозофском факултету али га није завршио, наводно због заузетости у парохији“. Да, то се лаже у мојој биографији. Уствари сам врло ограничених капацитета, мада сам све школе завршавао са одличним успехом. Мада сам на првом папском Универзитету докторирао са Magna cum laude, а декан рече да ће се мој иновативни метод користити у изради других докторских истрага. Због тога сам напустио парохију да бих се посветио дугогодишњој специјализацији. „ У Смедереву… је снимио неки серијал из четири дела, наводно, религијског садржаја, али је због своје вулгарности серијал био забрањен“. – Све „наводно“. Допуштено је свакоме да мисли да је због вулгарности дошла забрана од вл. Игњатија (а ја пишем похвално о њему! Вероватно зато што смо тајни љубавници, мада и радим као свештеник за џабе), али је она била последица поповских интрига и дубоко провокативног садржаја. „Кажу да је својим политичким радом допринео паду Слободана Милошевића“. Овде Стевлић покушава да удара на емоције поклоника лика и дела С. Милошевића, у чијем сам рушењу учествовао по цену живота. То што га неки из СПЦ и данас кују у звезде (нпр. митр. Амфилохије) не значи ми ништа. За мене је био и остао највећи упропаститељ Срба који се икада родио. Наставља: „Да се не би бавио ‘политиком’ одлази у Рим… Пише, даље у биографији, да говори грчки, јеврејски…“ Може изгледати чудно да неко не узме градоначелничку фотељу. Друго сам сматрао претежнијим. У биографији, не пише да „говори“, него да познаје. Познајем неких десетак језика, али немам талента за језике. Говорим само мало (разлика између пасивног и активног знања), нисам као еп. Иринеј Буловић. Визуелни сам тип, не аудитивни. Но, опет ово ми мирише на неку малициозну Стевлићеву алузију како се неко лажно представља јер здрав разум говори да се не могу говорити сви ти језици.

Ово су све ситне подметачине г. Радоша, али онда иде даље па дезавуише Игњатија (од кога сам бар 10 забрана у животу добио, али ја сам мазохиста) користећи се једним очигледним фалсификатом, ткз. прекорним писмом Иринеја Буловића сабрату Игњатију. У том писму се вели како је Иринеј шокиран, не може да поверује, како је каже о Игњатију сматрао бесмислицама, али се уверио како у томе има истине, тј. да је сазнао како је Игњатије „блудничио“ са извесном крагујевчанком, која му је родила мушко дете Матеју, а које је прихватио за своје свештеник Оливер Милићевић.[4]

Да је ово глупо писмо фалсификат зна свако ко је видео макар једно Иринејево писмо.

а) Визуелно је ружно. Интестација стављена на погрешном месту (иде у центар). Изгледа као писмо писано на машини, а знамо да их сада пишу на компјутеру. Нема увлачења првог реда пасуса. Иринеј се не потписује него стоји само неписмено: „Ваш у Христу брат: Епископ Бачки +(Иринеј (Буловић)“. Отвара заграду испред свог имена, а она треба да стоји само код презимена. Да је Иринеј неписмен и непедантан, то може да поверује само тешко необавештена особа. Такође и речник је сасвим несвојствен (блудничити и сл.) епископу бачком, јер је познат по својој префињеној иронији, а не овако кабадахијском изражавању. То би личило као да у Новом завету Исус каже Крститељу: немој да четујеш.

б) Друго, Иринеј не персира особе које познаје. На званичном састанку да, али приватном не. Ово није протоколарно писмо. Нема никаквог броја да би било заведено. Тим пре не би персирао Игњатија.

в) „Иринеј“ вели како је уцењен од „отечествених“ да се јавно повуку равенски потписи, да се Јован шумадијски јавно извини, да се Хризостом жички самостално повуче. У противном, „скандал“ ће бити објављен. Наравно, ништа од овога није било. Но, ни „скандалозно“ писмо није објављено. Јесте на „ш“ сајту и код „отечествених“, али њима више ни њихови не верују.

г) на крају „Иринеј“ каже „Игњатију“ да му се не обраћа, јер ће овај све негирати. Да не поставља никаква питања.

Ерго, како би се рекло на светом језику, овде се да видети како је неко провидно покушао да „изради“ Игњатија, да се представи као наш најзначајнији епископ, и да му онемогући да се распита код истог о чему се ради. Наравно, резултат говори да Игњатије није реаговао на ову подметачину, а онда је мучени аутор овог фалсификата узео да га публикује на нереномираном сајту. Није покушао да га ни прекуца, јер је видео да не вреди труда. Нико му, ако изузмемо г. Стевлића, не поверова (ово је говорна фигура, има „верујућих“).

Наравно да о. Зоран Ђуровић има много тога да каже и на остатак Стевлићевог одговора, али га је стид његове седине… Мука је то духу. Верујем да ћемо веома брзо због свих ових „врлина“ које нас красе бити избрисани са светске сцене. На једноме само честитам колеги Стевлићу: на храбрости. Једини је који је пресавио табак и нешто написао. Немушто и са свим манама које изнех, али је за поштовати. Други који су букали о томе како архијеретик (моја маленкост) пише нешто против владике Артемија и др Петровића, су се ућутали. Престаде хемијска да им пише. Надам се да ће „Срби на окупу“ имати исте храбрости и пренети овај мој допис. То би ме зјело обрадовало, јер би значило да има неког трачка наде и за нас, неке људскости која се и у противнику да препознати.

О. Зоран Ђуровић

Рим 24. октобар 2014.

[1] Стевлићев текст: http://srbinaokup.info/?p=49804.

[2] Текст погледајте ОВДЕ.

[3] Исправио сам грешке које се јављају код Стевлића. Нисам их пренео. Смисао пак нигде није издан.

[4] Писмо на: http://www.novinar.de/2010/12/31/vladika-ignatije-midic-pored-ravene-ima-zenu-i-dete.html.

Опрема: Стање ствари

Само у једној почетној јектенији (која се и назива „мирна“ ), реч „мир“ се среће више пута. То је и почетно „Миром Господу помолимсја“, које би правилније било превести са грчког „у миру Господу помолимсја“. То је затим и следећа молитва за вишњи мир, тј. за мир који долази одозго, од Бога. Потом – за мир целог света, што на руском („о мире всего мира“) звучи као да кажете „узмимо, на пример, следећи пример“, али у грчком представља молитву за „мир у космосу“ и ослобођено је повезивања са таутологијом. Узгред, тај молитвени призив „за мир целог света“ својевремено се био инфилтрирао у совјетске плакате, па су многи некад редовно могли да виде позив „Свету – мир!“ (рус. Миру – мир!) који је био написан белом бојом на јарко црвеном памучном платну. Затим, после молитве за „благорастворење ваздуха и изобиље плодова земаљских“ у служби се поново чује молитва за времена мирна. И то не рачунајући многобројне „Мир свима“ и возгласе у којима се Господ назива Царем мира. О чему говори толико често призивање мира и подсећање на њега? Говори о томе да нам недостаје мир. Унутар сваког појединачног људског срца налазе се раздор, побуна и бројне жалости. Између људи у породицама и колективима све време тињају спорови, који су час пригушени час заоштрени. Због глупости, ситница. Свађају се комично и непомирљиво таште и зетови, снахе и свекрве. Свађају се надређени и подређени. Ропће редов на заставника и заставник на потпуковника. Попреко један на другог гледају црномањасти и риђи. Богати тихо презиру сиромашне, и сиромашни, час тише час гласније, али једнако жестоко мрзе богате. И тај синонимични низ конфликата и конфронтација могао би се продужавати и продужавати. А да се речи не би вукле у бесконачност, млади песник који је у младости и погинуо једном је рекао, да је „ма где ти био и ма шта радио – између Земље и Неба – рат“.

Носећи у самоме себи, под грудима, под срцем, а пре – у самом срцу, семена спорова и раздора, човек је осуђен на свађе у свакодневици, а човечанство на локалне и глобалне конфликте. „Откуда ратови и распре међу нама? Не отуда ли, од сласти ваших, које се боре у вашим удима? Желите и немате; убијате и завидите, и не можете да добијете; борите се и војујете, и немате, јер не иштете. Иштете, и не примате, јер зло иштете, да у сластима својим трошите.“ (Јак. 4,1-3) И при свему томе Црква стално тражи мир, моли се за мир и призива мир на све људе. Ви ћете рећи – где је плод? Где је, заправо, мир? А плод је у томе што ми и буквално не једемо међусобно једни друге. Дивни Гогољ једном је рекао да људи не једу једни друге за доручак и не претварају се у праве људождере, само зато што се стално служи Света Литургија. Благодат Божија излива своје уздржавајуће дејство и не да људима се потпуно одвоје од моралног закона и поистовете са демонима. То и јесте плод. Онај ко се моли, разуме изречено. Али онај ко се уопште не моли, такав говори надмене фразе типа: „Због чега Бог не уништи зло? Где је уопште ваш љубљени Сведржитељ, ако је у свету толико зла?“ Ово питање, као неправилно формулисано, не заслужује одговор. А човек који се моли мора срцем да схвати да су молитве Цркве – тајанствени извор свега онога што је добро, и јака, можда, једина узда на свако сатанско деловање. Стога дакле Црква сваког сата, чак и у овој сада минути на различитим језицима и гласовима позива, моли се и тражи мир, и та мољења нису бесплодна нити бескорисна.

Човек нема мира. Нема га ни у срцу, ни у мислима. На папиру мир, истина, постоји. Постоји у декларацијама и мировним споразумима. Ти споразуми, који ће неминовно бити нарушени правом јачег или из других разлога, и претворени су у макулатуру. А у животу и у стварности нема мира. Код Бога постоји мир, и Сам „Он је мир наш“, како Павле о томе више пута говори. И Црква се непрестано моли за оно чега или нема, или недостаје, а што је веома потребно. Хвала јој на томе. Када једног дана Црква напусти свет и сакрије се као Крилата Жена Апокалипсе, тада ће сва твар осетити да је живот изгубио смисао. То ће осетити и верујући и неверујући, због тога што је живот без Цркве тужно и неподношљиво ишчекивање неизбежне смрти. Понегде то већ знају, и то не из књига већ из искуства. Знају, чекају крај, и изводе правилне закључке...

Осврните се около. Ако видите крст који вири изнад кровова и ако зачујете звук звона, ако просто из неког разлога пожелите да одете у храм, знајте – у храму се и сада, и јуче, и прекјуче моле за мир целог света. Придружите се тим непроцењивим мољењима. Управо због њих изнад наших глава још увек не лете меци.

Евхаристијско општење није само духовно или морално јединство, не само јединство доживљаја, воље и осећања. To je реално и онтолошко јединство, остварење (осуштаствљење) једног органског живота у Христу. Сам образ (лик, икона) Тела указује на непрекидност живота. У верујућима се, по сили и мери њиховог сједињења са Христом, открива јединствен богочовечански живот у општењу Тајни, у јединству животворнога Духа. Древни Оци нису се колебали да говоре о “природном” и “физичком” општењу; реалистички су објаснили јеванђелску икону Лозе виноградне. “Сателеснима и једнокрвнима Христу” назива причаснике евхаристијске Чаше Св. Кирило Јерусалимски.

“У јединственом своме Телу”, говори Св. Кирило Јерусалимски, “посредством тајанственог благослова Христос веpyjyћe чини Својим сателесницима и сателесницима једних другима, “да бисмо и ми сами улазили и мешали се у јединство са Богом и међу собом, мада се сваки од нас од другог душом и телом одваја у посебну личност”… “Ради тога се Он помешао са нама и Своје Тело растворио у нама”, говори Златоусти, “да бисмо саставили нешто јединствено, као што je тело, које се сједињује с главом. И то je знак најсилније љубави. Ja сам усхтео бити ваш брат. Ради вас сам узео удео у телу и крви. И то тело и крв, којим сам постао сакрвним са вама, ja вам опет дајем”. У Евхаристији се руши (скида се, укида се) људска непробојност и искључивост. Верујући постају “удови” у Христу и кроз то – удови једни другима. Рађа се ново, католичанско човечанство – род хришћански… “Све је – један Христос, као једно тело из многих удова”, говори преп. Симеон. Евхаристија je католичанска (саборна) тајна, тајна мира и љубави, и зато – тајна јединства.

Mysterium pacis et unitatis nostrae, по изразу Блаженог Августина. To je Вечера љубави. Kao што je доиста Вечера љубави била Тајна Вечера, када je Господ открио и показао ученицима “најпревасходнији пут” љубави савршено – по лику Његове љубави: “Kao што ja вас љубих, да и ви љубите једни друге” (Јн. 13,34). И више од тога – по лику Тројичне љубави: “Kao што Отац љуби Мене, и Ja љубим вас; останите у љубави Mojoj” (Јн. 15, 19). Заповест љубави Господ узводи према тајни Тројичног јединства – јер та тајна јесте љубав: “И то je име Богу угодније од сваког другог имена”, примећује Св. Григорије Богослов. Закључујући Своју опроштајну беседу Првосвештеничком молитвом Спаситељ се моли за сједињење и јединство верујућих у Њега: “Да сви једно буду, као Ти, Оче, што Си у Мени и Ja у Теби, да и они у Нама једно буду… Ja у њима и Ти у Мени, да буду усавршени у једно” (Јн 17, 21-23). За нас, раздељене и одвојене, то сједињење по лику Тројице, једносуштне и нераздељиве, могуће je само у Христу, у Његовој љубави, у јединству Његовог Тела, у заједници Његове Чаше. У јединству католичанске (саборне) Цркве тајанствено се одражава Тројична јединосуштност, и по лику Тројичне јединосуштности и кружења Божанственог живота у мноштву верујућих бића једна душа и једно срце (уп. Дела aп. 4, 32). To своје јединство и саборност Црква препознаје и остварује (осуштаствљује, оприсутњује) пре свега у евхаристијском тајнодејству.

Може се рећи да Црква и јесте икона Пресвете Тројице, лик у твари – зато je и откривење Тројичности повезано са оснивањем Цркве. И евхаристијско заједничење (општење) јесте испуњење и врхунац црквенога јединства.

Г. Флоровски

Љу­ди, да­кле, ни­су у мо­гућ­но­сти да би­ра­ју из­ме­ђу са­вр­ше­ног и не­са­вр­ше­ног дру­штва, већ из­ме­ђу раз­ли­чи­тих об­ли­ка ло­ших дру­штве­них уре­ђе­ња. То је­сте ре­ал­ност, али, по­ста­вља се уме­сно пи­та­ње, да ли на њу тре­ба бес­по­го­вор­но при­ста­ја­ти, да ли је баш бе­сми­сле­но пру­жи­ти ика­кав от­пор? Упр­кос сва­ко­днев­ној ег­зи­стен­ци­јал­ној си­ту­а­ци­ји чо­ве­ка ко­ја га нај­че­шће при­мо­ра­ва да би­ра из­ме­ђу ве­ћег и ма­њег зла, а не из­ме­ђу до­бра и зла, по ми­шље­њу по­ме­ну­тог пољског ми­сли­о­ца, „да би­смо би­ли све­сни да из­ме­ђу та два по­ла по­сто­је по­сред­ни сте­пе­ни мо­ра­мо са­чу­ва­ти ре­гу­ла­тив­ну иде­ју о са­вр­шен­ству, ко­ја ће пред­ста­вља­ти иде­а­лан стан­дард од­но­са, пре­ма ко­ме ће­мо оце­њи­ва­ти на­ше не­у­спе­хе и до­стиг­ну­ћа“. Под­се­ћа­ње на хри­шћан­ску иде­ју са­вр­ше­ног чо­ве­ка у не­са­вр­ше­ном све­ту, оном ко­ји у „злу ле­жи“, мо­же би­ти од ве­ли­ке ко­ри­сти. По­себ­но да­нас ка­да се су­ко­би у Укра­ји­ни из да­на у дан по­ја­ча­ва­ју, а хлад­но­ра­тов­ска по­де­ла по­ста­је све из­ра­же­ни­ја и пре­ти да озбиљно угро­зи гло­бал­ни мир.

Ка­да већ по­ми­ње­мо Ко­ла­ков­ског, ва­ља се се­ти­ти и јед­не ње­го­ве (ду­хо­ви­те) опа­ске да су је­ван­ђе­ља не­ра­зу­мљи­ва са­мо те­о­ло­зи­ма, а да оста­ли с ла­ко­ћом схва­та­ју оно што је у њи­ма ре­че­но, од­но­сно да је ин­те­лек­ту­ал­на ин­тер­пре­та­ци­ја би­блиј­ске тра­ди­ци­је мно­го то­га у њој за­там­ни­ла. Има исти­не у то­ме... То је по­себ­но ви­дљи­во при­ли­ком ре­ша­ва­ња про­бле­ма ко­јим ће­мо се са­да ба­ви­ти.

Пр­во ће­мо ис­пи­та­ти ка­ко је у Но­вом За­ве­ту ре­ше­но пи­та­ње ра­та (тј. на­си­лја), а он­да се освр­ну­ти и на нај­у­че­ста­ли­ја по­гре­шна ту­ма­че­ња тог ре­ше­ња. По­себ­но ће­мо се по­за­ба­ви­ти ег­зе­гет­ском акро­ба­ци­јом ау­торâ Осно­ва со­ци­јал­не кон­цеп­ци­је Ру­ске Пра­во­слав­не Цр­кве(2000).

* * *

Не тре­ба око­ли­ша­ти, за­то ћу од­мах ја­сно и гла­сно ре­ћи: но­во­за­вет­ни став је су­штин­ски па­ци­фи­стич­ки. Упр­кос ве­ков­ном „пре­ком­по­нова­њу“ ис­ка­за но­во­за­вет­них ау­то­ра о ра­ту, тј. на­си­лју, и нај­по­вр­шни­јим иш­чи­та­ва­њем као и нај­ду­бљим со­зер­ца­ва­њем до­ла­зи се до истог ре­зул­та­та – Но­ви За­вет осу­ђу­је сва­ку упо­тре­бу на­си­ља у свим окол­но­сти­ма, сто­га је рат ап­со­лут­но не­при­хва­тљив. Сви­де­ло се то не­ко­ме или не, а мно­ги­ма се не сви­ђа, сва­ко оправ­да­ва­ње ула­ска у фи­зич­ки су­коб пред­ста­вља из­да­ју је­ван­ђе­ља.

Уко­ли­ко на кон­крет­но пи­та­ње Хри­стос да не­дво­сми­слен од­го­вор, сви оста­ли су ире­ле­вант­ни, бар за оне ко­ји се­бе сма­тра­ју хри­шћа­ни­ма. По овом пи­та­њу Он се из­ја­снио, и то ве­о­ма пре­ци­зно. У Бе­се­ди на го­ри, Хри­стос екс­пли­цит­но на­во­ди: „Чу­ли сте да је ка­за­но: Око за око, и зуб за зуб. А ја вам ка­жем да се не про­ти­ви­те злу, не­го ако те ко уда­ри по де­сном обра­зу твом, окре­ни му и дру­ги“ (Мт. 5, 38–39). Ово је јед­но од оних ме­ста у Но­вом За­ве­ту ко­је сви по­зна­ју, али чи­је зна­че­ње нај­че­шће иг­но­ри­шу, јер оно на нај­дра­стич­ни­ји на­чин оне­мо­гу­ћу­је при­ла­го­ђа­ва­ње хри­шћан­ске ег­зи­стен­ци­је ово­свет­ском на­чи­ну по­сто­ја­ња. Уко­ли­ко се по­ме­ну­те Хри­сто­ве ре­чи до­след­но при­ме­не у прак­си, не­ма ви­ше кон­це­си­ја са др­жа­вом јер ће сва­ко на­си­лје ко­је она (мо­ра?) да чи­ни би­ти осу­ђи­ва­но, а ако се те ре­чи не при­хва­те и спро­во­де, не­ма ни го­во­ра о истин­ском хри­шћан­ству. Хри­шћа­нин је или мар­тир или ни­је хри­шћа­нин.

Вра­ти­мо се са­мој за­по­ве­сти Хри­сто­вој, од­но­сно ње­ном пр­вом де­лу. Шта Он у ства­ри кон­крет­но има у ви­ду? Од­го­вор је јед­но­ста­ван – ста­ро­за­вет­ни за­кон; ево не­ких од ме­ста из Ста­ро­га За­ве­та на ко­ја се од­но­си ре­че­но: „Ко уда­ри чо­ве­ка, те умре, да се по­гу­би. ...та­да ћеш узе­ти жи­вот за жи­вот, око за око, зуб за зуб, ру­ку за ру­ку, но­гу за но­гу, ужег за ужег, ра­ну за ра­ну, мо­дри­цу за мо­дри­цу“ (Изл. 21, 12.23–25). „И ко уби­је чо­ве­ка, да се по­гу­би. И ко ра­ни бли­жњег свог, ка­ко учи­ни та­ко да му бу­де: Улом за улом, око за око, зуб за зуб; ка­ко оште­ти те­ло чо­ве­ку, она­ко да му се учи­ни“ (Лев. 24, 17.19–20). „И не­ка до­бро ис­пи­та­ју су­ди­је, ако све­док онај бу­де ла­жан све­док и ла­жно све­до­чи на бра­та свог, учи­ни­те му она­ко ка­ко је он ми­слио учи­ни­ти бра­ту свом и из­ва­ди зло из се­бе, да се оста­ли чув­ши то бо­је, и уна­пред ви­ше не чи­не та­ко зло усред те­бе. Не­ка не жа­ли око тво­је: жи­вот за жи­вот, око за око, зуб за зуб, ру­ку за ру­ку, но­гу за но­гу“ (Пнз. 19, 18–21).

Ја­сно је, да­кле, да Хри­стос ка­те­го­рич­ки за­по­ве­да­ју­ћи не­су­прот­ста­влја­ње злу си­лом чи­ни су­штин­ски от­клон од ста­ро­за­вет­не ју­ри­дич­ке пре­вен­ци­је на­си­лја. Шта­ви­ше, не оста­вља се про­стор ни за мо­жда оче­ки­ва­ни по­сред­ни – „пе­да­го­шки“ – ста­ди­јум из­ме­ђу пр­вог за­кон­ског и крај­њег љу­бав­ног, ко­ји би евен­ту­ал­но вр­шио не­ку вр­сту при­пре­ме за пот­пу­ну при­ме­ну прин­ци­па љу­ба­ви у ме­ђу­људ­ским од­но­си­ма.

Иа­ко су по овом пи­та­њу ства­ри очи­глед­не, у про­шло­сти су се по­ја­вљи­ва­ла, а да­нас су чак до­ми­нант­на, мно­га ту­ма­че­ња ове Хри­сто­ве за­по­ве­сти ко­ја у пот­пу­но­сти ис­кри­вљу­ју њен сми­сао, а све ка­ко би се во­ди­ла не­ка­ква ре­ал­по­ли­ти­ка. На пи­та­ња да ли хри­шћа­ни тре­ба да се си­лом су­прот­ста­вља­ју на­си­љу, од­но­сно да ли тре­ба да уче­ству­ју у рат­ним су­ко­би­ма, да ли по­не­кад не тре­ба да окре­ћу дру­ги образ не­го да они пр­ви уда­ре, да­ва­ли су се у про­шло­сти раз­ли­чи­ти од­го­во­ри, а ми ће­мо се са­да освр­ну­ти са­мо на два по­гре­шна ко­ја се нај­че­шће су­сре­ћу.

По­је­ди­ни хри­шћан­ски оци и учи­те­љи Цр­кве (нпр. до­и­ста ве­ли­ки бо­го­слов Св. Јо­ван Зла­то­у­сти) сма­тра­ју да је Хри­стос за­и­ста учио о не­про­ти­вље­њу злу си­лом и да је то уз­ви­ше­ни мо­рал­ни за­кон, али да тре­ба би­ти ре­а­лан и при­хва­ти­ти чи­ње­ни­цу да у све­ту има злих лју­ди ко­ји га сво­јим де­ло­ва­њем мо­гу уни­шти­ти, те се њи­хо­во де­ло­ва­ње мо­ра си­лом огра­ни­чи­ти. Ова­квим ста­вом се „бли­жњи“ пре­тва­ра у не­по­жељ­ног „дру­гог“, тре­ти­ра се као не­при­хва­тљи­во раз­ли­чит, и уну­тар екли­си­јал­ног по­рет­ка се по­сма­тра као не­ко ко не­ма пра­ва на сло­бод­но ис­по­ља­ва­ње лич­не во­ље. Мо­гу­ћи при­го­вор да се у су­прот­ном бри­ше гра­ни­ца из­ме­ђу до­бра и зла не сто­ји, јер је сва­ки гре­шник „ле­ги­тим­ни“ део те­ла Хри­сто­вог ко­ји се не ам­пу­ти­ра због сво­је гре­шно­сти, не­го се „ле­чи“ та­ко што се во­ли и што му се при­ме­ром по­ка­зу­је у че­му се са­сто­ји ње­гов ег­зи­стен­ци­јал­ни про­ма­шај (ἁμαρτία), а ни у ком слу­ча­ју упо­тре­бом фи­зич­ког на­си­ља.

Пре­ма под­јед­на­ко уче­ста­лом али да­ле­ко ра­фи­ни­ра­ни­јем ту­ма­че­њу ове Хри­сто­ве за­по­ве­сти од прет­ход­ног, она је за хри­шћа­ни­на оба­ве­зна са­мо он­да ка­да он лич­но тр­пи зло, а су­спен­ду­је се у слу­ча­ју да је зло усме­ре­но на ње­го­ве бли­жње. Шта­ви­ше, у си­ту­а­ци­ја­ма у ко­ји­ма је ње­гов бли­жњи у опа­сно­сти он је оба­ве­зан да свим сред­стви­ма (а на­сил­на су нај­е­фи­ка­сни­ја) бра­ни бли­жње и у пот­пу­но­сти иг­но­ри­ше за­по­вест из Бе­се­де на го­ри. Ово ту­ма­че­ње је ко­ли­ко убе­дљи­во то­ли­ко и про­из­волј­но, јер се им­пли­цит­на по­твр­да ње­го­ве ис­прав­но­сти не мо­же на­ћи ни на јед­ном ме­сту у Хри­сто­вој про­по­ве­ди.

Пр­во што је про­бле­ма­тич­но, и чи­је по­сле­ди­це мо­гу би­ти да­ле­ко­се­жне, је­сте уста­но­вље­ње то­га ко и ка­да има пра­во да утвр­ђу­је шта је то што се са си­гур­но­шћу мо­же сма­тра­ти опа­сно­шћу ко­ја угро­жа­ва бли­жње. Ако је то су­бјек­тив­на од­лу­ка по­је­дин­ца, он­да за­и­ста не по­сто­ји на­си­ље ко­је се не би мо­гло оправ­да­ти на­вод­ном на­до­ла­зе­ћом опа­сно­шћу ко­ја ће угро­зи­ти оне ко­ји су му бли­ски. С об­зи­ром на то да је реч о огра­ни­ча­ва­њу за­по­ве­сти ко­ја је то­ли­ко бит­на да је Хри­стос по­ми­ње у та­ко ва­жном мо­мен­ту као што је Бе­се­да на го­ри, на­про­сто је не­ве­ро­ват­но да се оно ни јед­ном не сре­ће у при­по­ве­сти о Ње­го­вом жи­во­ту. Не са­мо да се не на­ла­зи у је­ван­ђел­ској по­ве­сти, већ се у њој скре­ће па­жња на опа­сност упра­во од та­квог ин­тер­пре­ти­ра­ња. Да ре­дук­ци­ја ни­је при­хва­тљи­ва, вр­ло ја­сно по­ка­зу­је ре­ак­ци­ја Го­спо­да у Гет­си­ма­ни­ји ка­да је Пе­тар по­ку­шао но­жем да га од­бра­ни, да­кле, да за­шти­ти не се­бе не­го свог Бли­жњег, свог во­ље­ног Учи­те­ља. Као што зна­мо, Хри­стос је на­ре­дио Пе­тру да „ста­ви нож у ко­ри­це“ (Јн. 18, 11). На­кон тог ин­ци­ден­та, Је­ван­ђе­лист Јо­ван бе­ле­жи да Ису­са „од­ве­до­ше нај­при­је Ани, јер бе­ше таст Ка­ја­фи, ко­ји бе­ше пр­во­све­ште­ник оне го­ди­не“ (Јн. 18, 13), а он­да до­да­је ко­мен­тар ко­ји нам је од из­у­зет­не ва­жно­сти за раз­у­ме­ва­ње раз­ло­га због ко­јих не тре­ба при­хва­ти­ти пре­вен­тив­но на­сил­но де­ло­ва­ње у су­зби­ја­њу мо­гу­ћег зла: „А Ка­ја­фа бе­ше онај што да­де са­вет Ју­деј­ци­ма да је бо­ље да је­дан чо­век умре за на­род“ (Јн. 18, 14).

При­мер рас­пе­ћа са­мо­га Ису­са Хри­ста нај­бо­ље по­ка­зу­је ку­да мо­же да од­ве­де ка­ја­фи­јан­ска ло­ги­ка. Ина­че, на­кон те­ро­ри­стич­ког на­па­да 11. сеп­тем­бра 2001. на Свет­ски тр­го­вин­ски цен­тар у Нју­јор­ку, аме­рич­ка вла­да слу­же­ћи се на­чи­ном ра­су­ђи­ва­ња ко­јем је при­бе­гао и Ка­ја­фа ско­ро два ми­ле­ни­ју­ма ра­ни­је, ство­ри­ла је, из­ме­ђу оста­лог, мон­стру­о­зни ло­гор Гван­та­на­мо, сво­је­вр­сни Ау­швиц XXИ сто­ле­ћа, у ко­ме су без ика­квог суд­ског про­це­са за­тва­ра­ли и му­чи­ли не са­мо оне ко­ји су при­пре­ма­ли или уче­ство­ва­ли у не­ким те­ро­ри­стич­ким ак­тив­но­сти­ма, не­го и оне за ко­је се сум­ња­ло да то мо­гу да чи­не, тј. по­тен­ци­јал­не те­ро­ри­сте; о тзв. „ху­ма­ни­тар­ним ин­тер­вен­ци­ја­ма“ ко­је се оправ­да­ва­ју истом де­мон­ском ло­ги­ком и да не го­во­ри­мо. Оно ра­су­ђи­ва­ње ко­је је оправ­да­ло уби­ја­ње не­ви­ног Го­спо­да Ису­са Хри­ста, да­нас усмр­ћу­је сто­ти­не лју­ди ши­ром све­та. Спре­ча­ва­ње јед­ног на­си­ља дру­гим на­си­љем је у ства­ри нај­о­бич­ни­је ли­це­мер­је, чи­ји је ре­зул­тат умно­жа­ва­ње а не сма­њи­ва­ње пат­ње у све­ту.

* * *

Те­ри­то­ри­ја на ко­јој се тре­нут­но во­ди ло­кал­ни рат­ни су­коб са гло­бал­ним по­сле­ди­ца­ма под ју­рис­дик­ци­јом је Мо­сков­ске Па­три­јар­ши­је ко­ја се у по­зна­том до­ку­мен­ту из 2000. го­ди­не из­ја­сни­ла и о ра­ту. Осмо по­гла­вље овог до­ку­мен­та ко­ји но­си на­зив Осно­ви со­ци­јал­не кон­цеп­ци­је Ру­ске Пра­во­слав­не Цр­кве (скр. Осно­ви) по­све­ће­но је ра­ту и ми­ру, ње­га чи­не пет пот­по­гла­вља од ко­јих су пр­ва че­ти­ри по­све­ће­на ра­ту, а са­мо јед­но, по­след­ње ми­ру. С об­зи­ром на то да је то је­дан од рет­ких зва­нич­них до­ку­ме­на­та не­ке по­ме­сне Цр­кве, и да се оно што је на­ве­де­но у ње­му че­сто тре­ти­ра као офи­ци­јал­ни став Пра­во­слав­не Цр­кве, нео­п­ход­но је украт­ко се освр­ну­ти и на са­др­жај па­ра­гра­фа ко­ји се ба­ве на­шом те­мом.

Ау­то­ри овог до­ку­мен­та и они ко­ју су гла­са­ли за ње­го­во усва­ја­ње, сма­тра­ју да је рат „фи­зич­ка по­ја­ва скри­ве­не ду­хов­не бо­ле­сти чо­ве­чан­ства – бра­то­у­би­лач­ке мр­жње (Пост. 4, 3–12)“; по­ред то­га до­да­ју да уби­ство, без ко­га не­ма ра­та, пред­ста­влја „те­жак зло­чин пред Бо­гом, оно што је стро­го за­бра­ње­но за­по­ве­шћу: ‘Не убиј’ (Изл. 20, 13).“ Јед­но­став­но ре­че­но: „рат је зло“. Упр­кос на­ве­де­ном, ар­хи­је­ре­ји РПЦ су ми­шље­ња да хри­шћа­не жи­вот­не окол­но­сти при­мо­ра­ва­ју да уче­ству­ју у раз­ли­чи­тим бит­ка­ма. Сто­га, „иа­ко рат сма­тра за зло, Цр­ква ипак, уко­ли­ко се ра­ди о за­шти­ти бли­жњих и ус­по­ста­вља­њу на­ру­ше­не прав­де, не за­бра­њу­је сво­јим чла­но­ви­ма уче­шће у рат­ним деј­стви­ма. У та­квим слу­ча­је­ви­ма рат се сма­тра не­же­ље­ним, али ипак ну­жним сред­ством“.

На­ве­де­ни раз­ло­зи – за­шти­та бли­жњих и ус­по­ста­вља­ње прав­де – упу­ћу­ју на то да Мо­сков­ска Па­три­јар­ши­ја по­др­жа­ва ис­кљу­чи­во уче­ство­ва­ње у од­брам­бе­ном ра­ту. А уте­ме­ље­ње та­квог ста­ва по­ку­ша­ва да про­на­ђе у Хри­сто­вим ре­чи­ма из опро­штај­не бе­се­де: „Од ове љу­ба­ви ни­ко не­ма ве­ће, да ко жи­вот свој по­ло­жи за при­ја­те­ље сво­је“ (Јн. 15, 13). Ме­ђу­тим, ка­да се па­жљи­ви­је по­гле­да кон­текст ви­ди се да је сми­сао Хри­сто­вих ре­чи у пот­пу­но­сти су­про­тан ста­ву ау­то­ра Осно­ва: Хри­стос не по­зи­ва у од­бра­ну бли­жњих на­си­љем, већ је упра­во он, ко­ји по­ла­же жи­вот за бли­жње, жр­тва оних ко­ји то чи­не. Ни­је исто стра­да­ти за при­ја­те­ље и уби­ја­ти за њих. Љу­бав пре­ма бли­жњем се до­ка­зу­је жр­твом, а не на­си­љем, чак се та љу­бав не од­но­си са­мо на ње­га већ и на оне ко­ји му чи­не зло (хри­шћан­ска иде­ја љу­ба­ви је ра­ди­кал­на, од­но­си се на све без из­у­зе­та­ка).

У на­став­ку је на­ве­де­на јед­на епи­зо­да из жи­ти­ја Све­тог рав­но­а­по­стол­ног Ки­ри­ла ка­ко би се убе­дљи­ви­је по­ка­за­ла ис­прав­ност на­ве­де­ног (у пот­пу­но­сти по­гре­шног) ту­ма­че­ња Хри­сто­вих ре­чи. Ра­ди се о рас­пра­ви Све­тог Ки­ри­ла са Са­ра­це­ни­ма ко­ји су му при­го­во­ри­ли да хри­шћа­ни ни­су до­след­ни Хри­сто­вом уче­њу, јер уме­сто да се мо­ле за не­при­ја­те­ље и окре­ћу дру­ги образ про­го­ни­те­љи­ма они их уби­ја­ју. Све­ти Ки­ри­ло је на то уз­вра­тио пи­та­њем да ли ће са­вр­ше­ни­је ис­пу­ни­ти за­кон, у ко­ме су на­ве­де­не две за­по­ве­сти, онај ко ис­пу­ни јед­ну или обе за­по­ве­сти, а они, на­рав­но, од­го­во­ри­ше онај ко ис­пу­ни обе. Он­да је он ре­као да је Хри­стос по­ред на­ве­де­них за­по­ве­сти до­дао и то да је нај­ве­ћа љу­бав ка­да се жи­вот по­ло­жи за при­ја­те­ље (Јн. 15, 13). Уз­гред, ин­те­ре­сант­но је да се у овом по­гла­вљу по­себ­но не на­во­ди Хри­сто­ва за­по­вест о не­су­прот­ста­вља­њу злу си­лом из Бе­се­де на го­ри (Мт. 5, 38–39) ко­ја је од су­штин­ске ва­жно­сти за ту­ма­че­ње фе­но­ме­на ра­та, већ се по­ја­вљу­је са­мо уну­тар пи­та­ња ко­је су Са­ра­це­ни упу­ти­ли Све­том Ки­ри­лу.

На осно­ву ре­че­ног, Све­ти Ки­ри­ло из­во­ди сле­де­ћи за­кљу­чак: „Ето за­то ве­ли­ко­ду­шно тр­пи­мо увре­де ко­је се чи­не на­ма као по­је­дин­ци­ма, док у дру­штву јед­ни дру­ге шти­ти­мо и жи­во­те сво­је по­ла­же­мо на бо­ји­шту ра­ди бли­жњих.“ О ова­квом ста­ву је већ би­ло ре­чи, та­ко да не­ма сми­сла по­на­вља­ти се, али је нео­п­ход­но за­др­жа­ти се на оном што је по­том кон­ста­то­вао Све­ти Ки­ри­ло а ци­ти­ра­ли ау­то­ри Осно­ва. На­и­ме, за­шти­та бли­жњих је, по ње­го­вом уве­ре­њу, нео­п­ход­на и ка­ко би се не­при­ја­тељ спре­чио да хри­шћа­не пре­ве­де у дру­гу ве­ру: „То чи­ни­мо [одбрана ближњих] да не би­сте, уко­ли­ко за­ро­би­те на­ше су­гра­ђа­не, за­јед­но са те­лом и ду­шу њи­хо­ву по­ро­би­ли, при­си­ља­ва­ју­ћи их на од­ри­ца­ње од ве­ре и на бо­го­про­тив­на де­ла.“ У крај­њој ли­ни­ји, Све­ти Ки­ри­ло сма­тра да тре­ба оруж­јем спре­чи­ти но­ми­нал­не хри­шћа­не да про­ме­не ве­ру. Истин­ски хри­шћа­нин је спре­ман на му­че­ни­штво и ни­је му по­треб­на ни­ка­ква фи­зич­ка за­шти­та; о то­ме нај­бо­лје го­во­ре мар­ти­ро­ло­ги­ји, а на­ро­чи­то они из ра­но­хри­шћан­ског до­ба.

На кра­ју се ау­то­ри Осно­ва освр­ћу на мо­рал­не гра­ни­це ра­та. На­ве­де­на су три прин­ци­па ко­ји­ма се те гра­ни­це утвр­ђу­ју: љу­бав пре­ма бли­жњи­ма, на­ро­ду и отаџ­би­ни; раз­у­ме­ва­ње по­тре­ба дру­гих на­ро­да; и убе­ђе­ње да се не­мо­рал­ним сред­стви­ма не мо­же слу­жи­ти до­бро­ти свог на­ро­да. Као што је већ по­ме­ну­то, љу­бав пре­ма бли­жњи­ма, уко­ли­ко се сле­ди Хри­стов при­мер, до­ка­зу­је се без­у­слов­ном жр­твом, а ни­ка­ко на­си­љем. У слу­ча­ју дру­гог на­че­ла ни­је ја­сно о ко­јим тач­но по­тре­ба­ма је реч, та­ко да је ње­го­ва ана­ли­за са­да не­мо­гу­ћа. Што се тре­ћег прин­ци­па ти­че, он је при­хва­тљив са­мо уко­ли­ко се при­хва­ти ети­ка Бе­се­де на го­ри, по­себ­но за­по­вест о не­про­ти­вље­њу злу на­си­љем, али у том слу­ча­ју њи­ме се не мо­же оправ­да­ва­ти ни­ка­кав рат­ни су­коб.

При­ли­ком де­фи­ни­са­ња пра­вед­но­сти ра­та, у Осно­ви­ма су ко­ри­шће­ни ар­гу­мен­ти из ав­гу­сти­нов­ске тра­ди­ци­је. На­ве­де­но је осам мо­гу­ћих раз­ло­га за от­по­чи­ња­ње ра­та на сво­јој или ту­ђој те­ри­то­ри­ји, а по­след­њи са­же­то из­ра­жа­ва су­шти­ну свих оста­лих, па ће­мо са­мо ње­га ци­ти­ра­ти: „Рат мо­же би­ти оправ­дан са­мо те­жњом за ус­по­ста­вља­њем ми­ра и по­рет­ка.“ Рат је, ка­ко се на­во­ди и на по­чет­ку по­гла­влја о ра­ту и ми­ру у Осно­ви­ма, зло ко­је је по­сле­ди­ца па­то­ло­шког ду­хов­ног ста­ња, и као та­кав не мо­же ни­ка­ко да до­ве­де до ус­по­ста­вља­ња ми­ра и прав­де, сто­га је ја­сно да је ова ар­гу­мен­та­ци­ја јед­но­став­но нео­др­жи­ва.

У за­клјуч­ном де­лу по­гла­влја о ра­ту ау­то­ри на­во­де да „зло и бор­ба са њим мо­ра­ју да бу­ду ап­со­лут­но одво­је­ни, јер је у бор­би про­тив гре­ха ва­жно да му се не при­бли­жиш“; ни­је ја­сно ка­ко то из­ве­сти, ако се у тој бор­би ко­ри­сти са­мо зло. А он­да ау­то­ри из­но­се и јед­ну за­и­ста скан­да­ло­зну кон­ста­та­ци­ју: „Мо­рал­ни хри­шћан­ски за­кон не осу­ђу­је бор­бу про­тив зла, при­ме­ну си­ле пре­ма но­си­о­цу зла, па чак ни од­у­зи­ма­ње жи­во­та као крај­њу ме­ру, не­го зло­бу ср­ца чо­ве­ко­вог, же­љу за по­ни­жа­ва­њем и уби­ством ма ког чо­ве­ка.“ No coment.

* * *

Хри­сто­ве ре­чи ко­ји­ма су ау­то­ри Осно­ва, али не са­мо они, по­ку­ша­ва­ли да уте­ме­ље иде­ју о пра­вед­ној бор­би ис­трг­ну­те су из кон­тек­ста и тен­ден­ци­о­зно ту­ма­че­не; на­и­ме, ка­ко би при­кри­ли пр­во­бит­но зна­че­ње ре­че­ног, они ци­ти­ра­ју са­мо дру­ги део ре­че­ни­це из Мт. 26, 52: „сви ко­ји се ма­ше за нож, од но­жа ће по­ги­ну­ти“. Пр­ви део гла­си ова­ко: „Та­да му ре­че Исус: Вра­ти нож свој на ме­сто ње­го­во; јер сви...“ Очи­глед­но је да је Хри­стос у овом слу­ча­ју за­бра­нио упо­тре­бу на­си­лја у бор­би про­тив зла, ка­ко би се ње­го­во умно­жа­ва­ње спре­чи­ло. Хри­сто­во оруж­је је крст, а не мач. То је оно што за­бо­ра­вља­ју или, још го­ре, све­сно иг­но­ри­шу ка­ко они ко­ји су по­др­жа­ли усва­ја­ње овог до­ку­мен­та та­ко и сви хри­шћа­ни ко­ји рат сма­тра­ју оправ­да­ним.

Ка­да би­смо чак и иг­но­ри­са­ли Хри­сто­ве ре­чи, и ства­ри по­сма­тра­ли из пер­спек­ти­ве исто­риј­ске усло­влје­но­сти, ис­ку­ство нам опет го­во­ри да је рат не­де­ло­тво­ран. Ни­јед­на „хри­сто­љу­би­ва“ вој­ска ни­је ус­пе­ла да на­бо­ље про­ме­ни свет. Хри­шћан­ски му­че­ни­ци, по­себ­но они из пр­ва три ве­ка хри­шћан­ства, у то­ме су у ве­ли­кој ме­ри ус­пе­ли. Љу­ба­влју се чо­век пре­о­бра­жа­ва, до­бро­том уни­шта­ва зло, а си­гур­ност и прав­да се ус­по­ста­влја­ју ис­кљу­чи­во тр­пље­њем и ми­ло­ср­ђем.

Свет без на­си­ља је­сте уто­пиј­ски сан, али без ње­га он би био да­ле­ко го­ре ме­сто за жи­вот.

Бла­го­је Пан­те­лић

Аутор је директор Хришћанског културног центра др Радован Биговић

Извор: http://www.religion-and-peace.com/sr/news/jevandjel%D1%98e-i-(ne)nasil%D1%98e-(ne)opravdanost-rata