Подражавајући анђеле небеске у молитви, присајединио си се хору небеском и стојећи у вечној слави пред Престолом Божијим, узносиш молитве за нас који ти приносимо ове похвале:

Радуј се, преславни пастиру!

Радуј се, премудри наставниче!

Радуј се, преславни учениче Христов!

Радуј се, наследниче апостолских престола!

Радуј се, украсе царскога града!

Радуј се, просвећење целе земље!

Радуј се, јер се због тебе весели Црква!

Радуј се, јер православни људи теби приносе песме!

Радуј се, Флавијане, непоколебљиви исповедниче Православне вере!

Блажен си, богомудри Флавијане, јер си пошто си пошао за Господом ниси се уплашио оних који убијају тело, а души не могу наудити, али си за Православну веру примио муке од душепагубних вукова који су дошли у овчијој кожи, и радосно си певао Подвигоположнику: Алилуја!

Непријатеља рода људскога и човекоубицу од искони, свезлобне служитеље ђавола безбожнога Диоскора и свелукавога Евтиха си критиковао, премудри оче наш Флавијане, и утврдио си срца верних у Православљу, због чега те прослављамо овим песмама:

Радуј се, мачу, који сечеш јеретичко злочашће!

Радуј се, штите, који штитиш верне!

Радуј се, благовесниче вечне Правде!

Радуј се, непобедиви поборниче Цркве Христове!

Радуј се, чврсти чувару догмата!

Радуј се, обличитељу јереси и раскола!

Радуј се, јер си до краја сачувао Православну веру!

Радуј се, јер си многе умудрио својим учењем!

Радуј се, Флавијане, непоколебљиви исповедниче Православне вере!

Послуживши усрдно Господу и примивши смрт од свелукавих, примио си двоструки венац, као светитељ и исповедник, преславни оче, стога гледајући твоју славу, кличемо дивноме у светима Својим Богу: Алилуја!

Православно си исповедао две природе у једној ипостаси Христовој, несливено сједињено и неразлучно раздељено, мудро си обличио безбожнога Евтиха са свезлобним Диоскором, због чега те као стуб Православља прослављамо овим песмама:

Радуј се, обучени у штит правде!

Радуј се, покривени штитом благодати Божије!

Радуј се, проповедниче Јеванђеља!

Радуј се, добри делатниче њиве Господње!

Радуј се, јер си оваплотио Јеванђељске речи у животу!

Радуј се, јер ни у шта си сматрао обмане овога света!

Радуј се, усрдни чувару истините вере !

Радуј се, заштитниче христоименитих људи!

Радуј се, Флавијане, непоколебљиви исповедниче Православне вере!

Исповедајући једнога Христа који је у две природе, клицао си богомудри оче Флавијане, пре века од Оца рођенога и рођенога у последња времена од Дјеве, превечнога Бога и савршенога човека, Коме непрестано певамо: Алилуја!

Онај који господари животом и смрћу обуче се у тело и јави се савршени човек који беше, би и не би примљен, јављао си оче Флавијане, штитећи своју паству од душепагубних вукова, и утврђујући у Православљу све који овако вапију:

Радуј се, добри наш пастиру!

Радуј се, милостиви и кротки оче!

Радуј се, јер си душу своју положио за стадо твоје!

Радуј се, јер си подвигом својим ојачао нас у Православљу!

Радуј се, јер си примио оружје, Крст Христов!

Радуј се, јер си њиме победио свезлобну јарост!

Радуј се, јер си небеском светлошћу озарио душе наше!

Радуј се, Флавијане, непоколебљиви исповедниче Православне вере!

Видевши таму јереси која излази из адских бездана да смућује ум, као чврсти дијамант стао си противу обмана ђаволских, учећи православне људе да славе Христа у две природе, Сина Божијега и Сина Дјеве, који је ради нас претрпео страдања и од свих нас слављенога: Алилуја!

Свезлобни ученици древнога Ирода, безбожни Евтих заједно са зломудрим Диоскором припремише убиство и наоштрише стреле својих хула да би у мраку убили тебе правога срцем. Твоје пак православне ноге не покренуше се. Због тога прими од нас ове похвале:

Радуј се, јер увек ходиш путем Господњим!

Радуј се, јер си многе одвратио од пута погибли!

Радуј се, свећо, која гориш ревношћу божанскога пламена!

Радуј се, кадионице која миомиришеш тамјаном молитава!

Радуј се, ревнитељу врлинскога живота!

Радуј се, посрамитељу демонске безбожности!

Радуј се, чувару отачких правила!

Радуј се, Флавијане, непоколебљиви исповедниче Православне вере!

Оне који су оставили кладенац живоносне воде и ископали себи студенац трулежности, свезлобнога Евтиха заједно са Диоскором, неустрашиво си обличио , кличући: једнога Христа у две природе прослављам, Бога пак и човека, и Њему певам: Алилуја!

Једно лице и једну ипостас Бога Слова оваоплоћенога прослављам, - говорио си, оче Флавијане, који је у две природе, Бога оваплоћенога, и човека обоженога, Кога пророци прорекоше у старини, и Коме ја усрдно служим. Због тога прими од нас, оче Флавијане, ове похвале:

Радуј се, примеру чистога живота!

Радуј се, јављање непорочнога служења!

Радуј се, ревнитељу правде Христове!

Радуј се, служитељу Јеванђељске љубави!

Радуј се, неоскудни источниче благодати!

Радуј се, неисцрпни кладенцу милости!

Радуј се, јер учењем својим просвећујеш душе наше!

Радуј се, јер срца наша напајаш пићем побожносги!

Радуј се, Флавијане, непоколебљиви исповедниче Православне вере!

Јавио си се пун Божанске мудрости, свети оче Флавијане, премудро си посрамио јеретичко безумље и примио си страдање за веру Христову, због тога сада заједно са хором мученика и са свима светима певаш песму: Алилуја!

Ниси се уплашио неправеднога суда, ниси се бојао побеснелих мучитеља који су хтели да те убију, но поставши сличан старом Израиљу, који је прошао преко исушенога мора привеменога живота, стигао си у Обећану земљу, због тога прими од нас ове похвале:

Радуј се, чврсти примеру исповедништва!

Радуј се, многослављени поборниче Православља!

Радуј се, пресветло огледало благодати!

Радуј се, сверадосна похвало наша!

Радуј се, јер нас освећујеш светлошћу Православнога учења!

Радуј се, јер нас твојим молитвама избављаш од огња пакленога!

Радуј се, јер нам показујуш пут ка Христу!

Радуј се, јер нас одвраћаш од пута безбожности!

Радуј се, Флавијане, непоколебљиви исповедниче Православне вере!

Наставниче Православља, учитељу побожности и чистоте, достославни оче Флавијане, молитвама твојим све нас ослободи од невоља и искушења, да би заједно са тобом прослављали Троједнога Господа, кличући Му: Алилуја!

Достигавши неоскудевајућу радост пристаништа, јер препливавши море злих искушења, због тога те прослављамо овим песмама:

Радуј се, усрдни служитељу вечног Архијереја!

Радуј се, добри и верни слуго Небескога Владара!

Радуј се, нелењи раднику жетве Господње!

Радуј се, предивни молитвениче за православне људе!

Радуј се, загрејани божанским огњем!

Радуј се, обасјани светлошћу истине!

Радуј се, јер си тражио спасење многих!

Радуј се, јер све обухваташ љубављу твојом!

Радуј се, Флавијане, непоколебљиви исповедниче Православне вере!

Проповедао си Сина Божијега, и Сина Дјеве, једнога Христа у две природе, који је ради нас дошао. Због тога си од Њега примио двоструку благодат да посредујеш и да се молиш за све нас који кличемо Богу: Алилуја!

Био си стуб трпљења, преславни оче, јер си за веру Христову примио бијење и ране, тамнице и хуле, поруге и љуту смрт од безбожних јеретика. Зато верна чеда цркве поштујући подвиге твоје приносе ти песме:

Радуј се, богоизабрани светитељу!

Радуј се, богопросвећени пастиру!

Радуј се, чврсти примеру исповедништва!

Радуј се, прослављени поборниче Православља!

Радуј се, јер си затворио уста јеретичких хула!

Радуј се, јер преславно јављаш православно учење!

Радуј се, пресветло огледало благодати!

Радуј се, радосна похвало наша!

Радуј се, Флавијане, непоколебљиви исповедниче Православља!

Наследници некадашњега хулнога фараона, злоимени Диоскор и Евтихије, потопише се у мору твога учења. Ти пак свети оче Флавијане, имајући православну веру пред очима твојим као пресветли стуб, достигао си небеско Царство, где се молиш за сву децу Цркве, певајући песму Господу: Алилуја!

Господ Исус Христос небским венцем украси лик твој, свештени страдалниче и преславни исповедниче Флавијане, и Црква увек прославља подвиге твоје увек:

Радуј се, јер нас освећујеш небеском светлошћу!

Радуј се, јер нас молитвама твојим избављаш од пакла огњенога!

Радуј се, росо, којом се гаси огањ безбожности!

Радуј се, море, које потапа зловерје!

Радуј се, трпезо небескога насићења!

Радуј се, напојени храном безсмртности!

Радуј се, наследниче Царства Христовога!

Радуј се, заједничару Његовога Васкрсења!

Радуј се, Флавијане, непоколебљиви исповедниче Православне вере!

О, преславни и достохвални оче наш Флавијане, исповедниче Православне вере, и усрдни молитвениче за цео свет, стојећи пред престолом славе Божије моли за све нас да би избегавши искушења и саблазни удостојили се да са тобом певамо: Алилуја!

[1] Грешка: оригиналном тексту на интернету недостају: икос 3, кондак 4, а потом икос 9 и кондак 10.

Улога жене у кинеском друштву

У почетку кинеске цивилизације мушкарци и жене су се сматрали неједнакима. Два различита али комплементарна принципа Јанг, мудар и јак, Јин мистичан и слаб, али опет оба неопходна за хармонију природе. Мајке су веома уважаване ако су давале потомство у виду мушког дјетета које је могло наставити култ предака, али и осигурати продужетак породице. Конгфучијанска традиција је ове идеје оплеменила ритуалношћу и моралном ауром.[1]

У кинеском сељачком друштву жене су активно учествовале на радовима у пољу. Ово је било дјелимично изражено код Хака жена које су припадале удаљеним групама из Џианг Кси и Гуан Донг провинција, а које су припадале Хан етничкој већини чији је дијалект ближи мандаринском него кантонима јужне Кине што индицира њихово досељеничко поријекло. Хака су имали своје обичаје и своју кухињу као и свој дијалект и све до скоро су обичавали да за жене узимају високе дјевојке које су могле да носе јарам са тешким кантама воде, а да не додирују земљу. Хака жене су имали више слободе него остале жене у Кини и никада нису имале везана стопала[2]. Хака као придошлице су се скрасили на брдовитом пространству али са ниском продуктивношћу агро културе па нису из тог разлога могли да издржавају породицу. Зато су мушкарци налазили запослење изван села а жене су на својим раменима носиле терет култивације као и управљања домаћинством. У овим практичним породицама мушкарац није имао разлога да буде толико доминантан над женом, али и жене нису толико зависле од мушкарца.

Међутим међу мандаринима за вријеме Сонг и Минг династије жене су биле затворене у своје дјелове куће иза одаја у којима је „господар“ (муж, свекар) становао. Рођење кћери није наилазило на добродошлицу, из разлога зато што се морало улагати у њено образовање и обезбједити мираз за будућег мужа и његову породицу. Бракови су уговарани и уређивани између породица често због финансијских предности и политичких интереса.[3]

Мада дјевојке нису могле похађати школу образоване породице су знање преносиле код куће или су пак унајмљивали тутора. Неке жене су постале познате као позоришне глумице, а неке због поезије, музике па и борилачких вјештина. Један од примјера жена ратница је Нуа Мулан која је била позната у Кини као Јованка Орлеанка у Француској.

Кандида Хсу; Савршени примјер жене у хришћанској докслогији моралности

Дјетињство

Кандида Хсу је рођена 1607, а упокојила се 1680 године, одрасла је у Шангају и припада породици конвертита у католичанство. Од њених предака је најпознатији Паул Хсу Гунангки чувени учењак тога доба који је заправо био њен деда[4]. Паул Хсу је био велики пријатељ са познатим језуитским мисионарем Матеом Рицијем[5]. На крштењу је добила име Кандида по имену светитељке који се тај дан прослављала. Мајка јој је била веома побожна па је и њу од раног дјетинства научила како да се моли. Још у десетој години знала је узети круницу (бројаница) и молити уз помоћ ње што говори о дубоко молитвеној свијети која је красила њену невину дјечију душу. Дјетињство је провела као миљеница свог деде које јој је са љубављу давао сатове из своје колекције, као о глобус и различите кристале да се игра са њима, а које је он добио на поклон од Језуитских мисионара.

Удаја и каснији живот

Већ у четрнаестој години Кандида остаје без мајке, да би потом двије године касније била посредством свога оца удата за богатог младог човјека који није био хришћанин. У том браку Кандида се показала као права дама и мајка достојна дивљења јер је родила осморо дјеце, три сина и пет дјевојчица. Кандидин муж је имао јако поштовање према својој жени, годинама је гледао њено стрпљење, доброту, посвећеност, као и молитвени дух, па је двије године прије своје смрти и он примио тајну крштења и постао хришћанин.Као брижна мајка она се старала да своју дјецу од дјетињства посвети вјерском животу и контемплацији у оној мјери колико је то сама умјела да пренесе, у виду својих личних искустава. У тој мисији васпитања дјеце јој је помогао примјер европских породица које су практиковали вечерња сабрања ради молитве, а на тај обичај су је упутили језуитски свештеници са којима је имала интезивне контакте. Кандида остаје удовица јако млада, у својој тридесетој години, али тај сплет околности даје јој велику слободу за разне животне одлуке и да следећих четрдесет година свога живота испуни многим активностима. Да би помогла оцима (свештеницима из реда Језуита који су имали своју мисију у Кини) она је своју кућу претворила у радионицу за вез на свили и за тај посао је упослила своје кћерке као и послугу. Трудила се и сакупљала средства да би помогла чак двадесетпет свештеника из разних провинција.Треба нагласити да је око себе скупљала побожне жене и охрабрибала их да одлазе код болесних у циљу проповједања вјере у Христа. Кандида иначе у јавности се никада није појављивла без крунице и без неких инсигнија које су упућивале на њену посвећеност. Увјек је показивала поштовање према реликвијама попут крстова и свете водице, Agnus Dei, и палминим гранчицама. Као аскета практиковала је флагентализам[6] у одајама своје куће, често у друштву осталих жена хришћанки.[7]Осјећала је велику одговорности према вјери и мисионарењу па је на себе узела обавезу, а и заслугу за изградњу 135 цркава и капела, у Шангају али и изнан њега.

Kaда погледамо овај број саграђених цркава и капела широм кинеских провинција видимо колико је импозантан и колика је вјера била те жене која је у најбољим годинама остала удовица у идентификујући себе са удовицама које спомиње апостол Павле, остаје до краја свога живота у целомудрености и бризи за оне којима је помоћ потребна, њен лик саосјећајности остаје неизбрисив кроз историју хришћанста у Кини. Због слабог превођења књига у то доба, а тичу се вјере у Христа, Мадам Хсу како су је звали они коју су је поштовали финансирала је штампање и превођење књига у циљу мисионарења. За тај подухват је ангажовала своје пријатељњ и исповједнике свештенике из реда Језуита да саставе кратке побожне( један вид кратког катахизиса) књиге које би упутиле у основе вјере хришћанске и биле доступне свим социјалним сталежима. Само Бог зна колико је она са љубављу тих књига подјелила у циљу мисионарења и објављивања благе ријечи Христове.

За улогу у мисионарењу и помоћи својој мајци морам споменути и њеног најстаријег сина Хсу Зуанзенга ( 1627-1696 ) или једноставније Василија Хсу како му је гласило крштено име. Василије Хсу је добио jinshi[8] диплому 1649 године и постао судија у Јунану, да би касније постао судски цензор.[9] Касније је био империјални односно царски инспектор чија је обавеза била да путује кроз читаво царство као представник царске моћи и власти-иначе веома образован човјек у свом времену, дар за науку је наследио изгледа од свог прадеде. Ту прилику бар што се тиче путовања Кандида је свесрдно искористила је јер одлучила да једно вријеме заједно са сином као заштитником путује кроз кинеске провинције да би опет се бавила мисионарском дјелатношћу.Треба истаћи да је Василије Хсу обезбједио својој мајци дозволу од поткраља Сузхоуа да купити велику кућу и да од ње направи сиротиште[10] Интересантно је да гдје год би се задржала путијући са сином користила је прилику да купи земљиште ради градње цркве или је финансирала обнову исте. Историчари који су се бавили хришћанством у древној Кини биљеже случај доласка Мадам Хсу у мјесто Нанчанг у провинцију Ђијангхси гдје је затекла јако сиромашну цркву. Не чекајући ни трена одмах је купила земљиште и постарала се да се ту изгради већа и боља црква од оне коју је затекла.Такође је интервенисала код језуитских старијешина да пошаљу свештенике и мисионаре у одређене провинције гдје је то било потребно, па такође билежи се случај када је ургирла код настојника језуита да пошаље свештеника у Вухан главни град провинције Хубеји.Тај догађај датира из 1657 године, тј исте године када је на тло Кине ступило 8 јузиутских мисионара из Француске од којих су двојица рођене браће, оци Мотел били послати на службу у Вухан.

Такође требамо бацити акценат на њено милосрђе које је превазилазило границе човјекољубља у то вријеме. Следећи јеванђелску поруку Христове науке она се трудила да је испуни дословце.Тако од свог дома направила стециште свих гладних и болесних, односно свих оних којима је требала помоћ, а трудила се да лично свакоме помогне служећи му. Трудила се да женску популацију односно оне у које су биле искусније и у годинама, научи како да крсте дијете у случају смрти. У Кини је владао обичај одбацивања женског дјетета, а један од најсуровијих је био тај да се женска дјеца мало после рођења удаве у води.[11] За ту потребу она у сарадњи са добростојећим породицама широм Кинеских провинција отварала установе( један вид сигурне куће) за ту дјецу којој је пријетила смрт или су једноставно била напуштена. Није на одмет навести једну анегдоту везану за три просијака која су ишла по провинцијама и варала народ проричићи судбину. Дошавши у контакт са Кандидиом она их је прво разобличила у њиховој превари, а потом их преобратила у Хришћанство, те су они као путујући слепи проповједници наставили да мисионаре на свој начин по провинцијама.

Упокојење и успомена

Кандида се упокојила 24 јула 1680 године, у Шангају,а прије тога је примила сакраменте и спокојно сачекала свој крај у кругу породице која је била у молитвеном погружењу. Треба такође поменути да је прије свога упокојења папи Инокентију XI у знак захвалности за мисионаре који су дошли благословом папске столице у Кину да благовјете Христа послала дарове у виду златног путира за цркву св Игнатија у Риму и одређену своту новца преко свога исповједника оца језуите Филипа Куплета[12]. Такође морамо рећи и да је у Рим послала и књиге на кинеском, једна од њих је превод Римског мисала на кинески од оца Бугиља. Данас се те књиге чувају у Ватиканској библиотеци.[13]

Закључак

У овом кратком осврту на живот једне мисионарке и ревнитељке са Кинеског тла морамо се запитати да ли је ово све фикција или је један стварни живот био изложен пред нама? Свакако да је постојао ондређени сегмент нијансирања у духу романтизма и да је литература односно у овом случају биогрфафија која се писала у то доба била филтрирана на те начине да би се стекао јасно позитиван или јасно негативан став о некоме. Али суштина је да је ова жена оставила иза себе много дијела( у овом случају изградња цркава и сиротишта, хуманитарна дјелатност) која говоре за њу и свједоче о дубокој посвећености и вјери да је оно за шта се жртвовала исправно, која говоре о дубоко усађеним моралним принципима којима је била инспирисана читавог свог живота. Без обзира којој је конфесији припадала (у овом случају мадам Хсу је била католкиња) остварила је своју мисију која је уједно и мисија свакога човјека, а то је да у друима препознамо Бога, а на крају да у свакој тјескоби и муци другога препознамо себе. Такав примјер доброте и пожртвованости треба да буде звјезда водиља многим генерацијама које долазе.

Младен Цимеша

[1] Jean Charbonier, Christians in China: A.D.600 to 200.Ignatius Pres San Francisco 2007, str 175.

[2] Жене у вишим слојевима друштва су имале обичај да везују стопала, односно у раном узрасту су се подвргавале јако болном захвату везивања стопала, што је укључивало ломљење које би спречавало даљи раст стопала.

[3] Jean Charbonier, Christians in China: A.D.600 to 200.Ignatius Pres San Francisco 2007, str 177.

[4] Паул Гуангки је био познати кинески научник, математичар и астроном за детаљније информације види; Statecraft and Intelectual Renewal in Late Ming China: The Cross-Cultural Syintesis od Xu Guangqi (1562-1633) Cathrine Jami, Peter Engelfriet and Gregory Blue, Koninklijke Brill NV, Leiden, The Netherlands 2001.

[5] Матеа Риција не треба пуно представљати и његову мисионарску дјелатност онима који су се бавили проучавањем хришћанства у Кини, али за све оне коју се први пут срећу са овим именом предлажем књигу; Michela Fontana, Matteo Rici: A Jesuit in the Ming Court, Milano, Mondadori 2005.

[6] Флагентализам је облик мортификације(кажњавања најчешће бичевањем) тијела који је био веома присутан у средњем вијеку и већином практикован у Римској цркви.

[7] Liam Matthew Brockey, Jurney to the East: The Jesuit Mission to China,President and Fellow of Harvard College,2007 ,str 140

[8] Јинши диплома представља положени Царски испит, односно за вријеме династије Минг представљала је највеће признање у виду образованости коју је човјек могао имати и самим тим била је пут у високе царске службе.

[9] John E. Willis, Jr, China and Maritimem 1500-1800: Trade, Settlement, Diplomacy, and Missions, Cambridge University Press 2011, str 153

[10] D.E. Mungello, Drowing Girls in China: Female Infanticide in Chine since 1650, Rowman and Litlefild 2008, str 101.

[11] За више информација о овој теми и суровом обичају који је владао у то доба види; D.E. Mungello, Drowing Girls in China: Female Infanticide in Chine since 1650, Rowman and Litlefild 2008

[12] Отац Филипе Куплет је био Белгијски језуита који је вршио своју службу мисионарења у Кини и био велики пријатељ, духовник и исповједник мадам Хсу, Значајан је по томе што је он написао прву биографију Кандиде Хсу на латинском под називом, а која је касније била преведена на француски и објављена у Паризу 1688 године.

[13] Jean Charbonier, Christians in China: A.D.600 to 200.Ignatius Pres San Francisco 2007, str 185

Анђелима земаљским јави се твој светли живот, свештеномучениче Иполите у Остији, Римском пристаништу. Ти си добро напасао словесно стадо од Христа ти предано, и двоструким венцем од Њега си украшен, блажени. Авељев принос си превазишао у страдањима за веру Христову. Због тога прими похвале наше које ти са умиљењем овако певамо:

Радуј се, у љубави обилни пастиру, који си положио душу своју за паству твоју!

Радуј се, јер си у страдањима својим много прославио веру Христову!

Радуј се, јер си крвљу својом привео многе неверне Христу!

Радуј се, верни ревнитељу славе Христове!

Радуј се, јер си веру, наду и љубав према Творцу сачувао до краја!

Радуј се, неустрашиви стражару Цркве Христове!

Радуј се, свештеномучениче Иполите, добри пастиру Цркве Христове!

Господ видевши чистоту вере Твоје и ревност стајања за истину, даде ти просвећен и светао разум, да би учењем и списима твојим тумачио Свето писмо ради спасења верних и посрамљење јеретика. Верна чеда пастве твоје укрепљавајући се подвизима и делима твојим радосно певаху Богу: Алилуја!

Имајући просвећен разум, блажени Иполите, похитао си да молитвама твојим послужиш Господу, разумејући Божанске речи Његовеу служењу пастви твојој. Тело твоје покорио си духу и незлобивошћу победио си непријатеље, јавио си људима спаситељну веру Христову. Због тога ми ти са љубављу кличемо:

Радуј се, јер си веру Христову засадио у Остији!

Радуј се, јер си тамо истребио мутне воде многобоштва!

Радуј се, јер си упућивао идолопоклонике у спаситељну веру!

Радуј се, јер си тиме прославио истину вере Христове!

Радуј се, јер си у служби показао велике подвиге!

Радуј се, свештеномучениче Иполите, добри пастиру Цркве Христове!

Укрепљен Божанском силом, неповратно си кренуо за Господом, упућујући верне ка спасењу да би сви неверни познали Творца свога и Бога нашега и да Му благодарно певају: Алилуја!

Имајући велику смелост, свештеномучениче Иполите, према испуњавању заповести Господњих, из љубави си душу твоју положио за пријатеље своје. Без страха си се јавио на неправедном суду изобличивши мучитеља и због његове нечовечности назвао си га крвопијом. Сећајући се подвига и страдања твојих прослављамо те са љубављу овако:

Радуј се, јер си смело стао на праведном суду!

Радуј се, јер си покарао мучитеља због нечовечности!

Радуј се, јер си га без страха назвао крвопијом!

Радуј се, јер се ниси уплашио скупа безбожника!

Радуј се, јер се ниси устрашио љутих мука!

Радуј се, јер си пред свима штитио Божанску истину!

Радуј се, свештеномучениче Иполите, добри пастиру Цркве Христове!

Бура гоњења и страдања не уплаши те, свештеномучениче Христов, када те разјарени мучитељ предаде на љуте муке. Твоја душа јави се чвршћа од дијаманта у исповедању вере Христове. Ниси се уплашио ни претњи, ни мука, богоизабрани, него си смело пред свима радосно певао: Алилуја!

Чувши од тебе Божанске речи, блажени Иполите, нечастиве судије се испуњаваху злобом, видећи да се многи људи одвраћаху од пута безбожништва и да исповедаху веру Христову, кличући да је велики Бог хришћански. Сећајући се тога прослављамо те овим похвалама:

Радуј се, свештеномучениче Христов, који си прославио веру својим учењем!

Радуј се, јер си страдањима твојим многе призвао у веру Христову!

Радуј се, јер си без страха критиковао безбожнике!

Радуј се, јер си на себе храбро ставио бреме Христово!

Радуј се, јер си затворио уста адске змије!

Радуј се, кроз страдања украшени мученичким венцем!

Радуј се, свештеномучениче Иполите, добри пастиру Цркве Христове!

Богом послани извор јавише се речи уста твојих, достохвални, у смелости твојој. Упућивао си и укрепљавао све верне у вери Христовој, прогонећи таму обмане. Као многосветла звезда био си пастви твојој, уразумљујући и укрепљавајући да са љубављу певају Богу: Алилуја!

Видевши зле намере јеретика победио си их Духом светим, блажени био си посебни свештеномученик, смело призивајући верне да исповедају истину Христа. Ми пак, укрепљени овим поругама, смирено ти кличемо:

Радуј се, ревносни служитељу Божанске правде!

Радуј се, богосветла светиљко Цркве Христове!

Радуј се, лучезарна звездо која сијаш чистотом!

Радуј се, јер као маслина приносиш плодове дому Божијем!

Радуј се, предивни сабеседниче светитеља!

Радуј се, војнику Христов, непобедиви у страдањима!

Радуј се, свештеномучениче Иполите, добри пастиру Цркве Христове!

Био си проповедник Христове истине, блажени Иполите, и блистајући мученичким венцем овенчан си од Господа. Ти пак, био си истински свештеник и мученик у светитељству, сијајући двоструким даровима позивао си верне да скрушено певају Богу: Алилуја!

Засија целом свету хришћанскоме часни спомен твој. Ти си се јавио људима божанском светлошћу на просвећење незнабожаца и славу Бога Вишњега. И спомен је твој прослављен и после смрти твоје из нараштаја у нараштај. Био си учени хришћански богослов и дела твоја говораху за тебе, као обрасци некадашњега црквеног учитељства. Због таквих дела твојих прими ове похвале:

Радуј се, јер словесне овце Христове васпиташ у послушности Божијој!

Радуј се, јер си у себи самоме направио храм Бога живога!

Радуј се, јер си многе душе верних уневестио Христу!

Радуј се, истински подражаватељу Христовога смирења!

Радуј се, учитељу смирења и кроткога послушања!

Радуј се, богомудро изобличење неверних!

Радуј се, свештеномучениче Иполите, добри пастиру Цркве Христове!

Желећи да се сви спасу и да дођу у разум познања Бога, позвао си свештеномучениче Иполите, све присутне на неправедном суду на спасење, да познају истинскога Бога, и да Њему Јединоме певају похвалну песму: Алиллуја!

Новога исповедника и свештеномученика Господ прослави због твојих страдања и мучења, блажени Иполите. Јер град који на гори стоји не може се сакрити. Тако и ти светитељу Божији, приклонивши се старости и у слабој људској природи показа се сила Божија, која се врши у слабостима. Не уплаши те мучење и смрт, предао си душу твоју у руке Бога твога. Видећи ревност твоју за славу Божију кличемо ти:

Радуј се, блажени, јер ни у шта си сматрао мучење мучитеља!

Радуј се, јер приклонивши старост твоју јавио си се венац светости!

Радуј се, јер си неустрашиво проповедао веру Христову све до смрти!

Радуј се, јер нас учиш да се не плашимо да прослављамо веру Божију пред невернима!

Радуј се, јер укрепљаваш оне који верују у промисао Божији!

Радуј се, јер пред свима критикујеш безбожнике!

Радуј се, свештеномучениче Иполите, добри пастиру Цркве Христове!

Необично и болно је видети старца обелелога седом косом који пред разјареним судијом страда за веру Христову. Ти пак, као јагње Божије, блажени Иполите, после дугога мучења, везан рукама и ногама бачен си у море. Не плашећи се тога, ти си из дубине мора дивноме у светим својим певао Богу: Алилуја!

Предавши целога себе Творцу, душа твоја засија на тврђави небеској примивши после смрти твоје светле венце због страдања од Господа. Са хоровима светих, стојећи пред престолом Сведржитеља приносиш неућутне песме за све оне који те поштују и са вером моле се теби и овако те прослављају:

Радуј се, јер си животом својим угодио Богу!

Радуј се, јер си све заповести Господње сачувао у чистоти!

Радуј се, јер си покварио зле намере богомрских мучитеља!

Радуј се, Божанска фруло, која украшаваш све у страдањима!

Радуј се, гледаоче неизрециве Божанске славе!

Радуј се, јер помажеш оне који ти се усрдно моле!

Радуј се, свештеномучениче Иполите, добри пастиру Цркве Христове!

Све невоље и болове и мучења си, свештеномучениче Иполите, претрпео у земаљском животу твоме. Снага и храброст твоја задиви анђеле видевши тебе непобедивога мученика Христовога. Море избаци тело твоје на обалу у Остији, пристаништу Римском, и деца пастве твоје са побожношћу га положише у цркви града Рима, певајући дивноме у светима Богу: Алилуја!

Многоречити говорници не могу достојно да прославе подвиге и напоре твоје, претрпљена мучења и страдања за веру Христову. Ти пак као пастир добри напасао си стадо твоје на њиви Христовој, поучавајући и карајући, кажњавајући и милујући приводећи све Богу, да нико не пострада но да има живот вечни. Зато и нама, који прилазимо теби измоли од Господа спасење, блажени Иполите, који кличемо теби:

Радуј се, јер увек имаш истинску мудрост и страх Божији!

Радуј се, јер си понео благо бреме Христово!

Радуј се, јер ране Господа на телу своме носиш!

Радуј се, јер си самога себе принео на жртву Христову!

Радуј се, јер преко тебе многи се обратише Богу!

Радуј се, јер си се присајединио преславним мученицима!

Радуј се, свештеномучениче Иполите, добри пастиру Цркве Христове!

Желећи да спасе паству твоју и многе верне који живе у Христу, ниси се уплашио оних који могу убити тело, блажени Иполите. Истину си рекао на неправедном суду, ниси се уплашио мучитеља, нити устрашио мучења тела твога, сачувавши непорочност богоугоднога живота твога, певајући Богу, у мученичком подвигу песму: Алилуја!

Спаситељна твђава и снага вере укрепљења био си свим верним хришћанима, свештеномучениче Иполите. Био си ученик светог Иринеја, епископа Лионскога, и као посебни богослов Христове Цркве, написао си многе списе који јачаху веру у Бога. Твоје речи јавиле су се спаситељне и једноставне снажећи све верне у јединству к Богу. За сва дела твоја хвалимо те овако:

Радуј се, добри пастиру, који си ревновао за славу Божију!

Радуј се, јер си као феникс процветао у дому Божијем!

Радуј се, светиљко Божија, која осветљаваш оне који седе у тами!

Радуј се, јер вернима откриваш дивна дела Божија!

Радуј се, изворе Божији, који многима откриваш духовну жеђ!

Радуј се, јер себе ниси обмануо саблазнима света!

Радуј се, свештеномучениче Иполите, добри пастиру Цркве Христове!

Приношаху се похвалне песме Господу у цркви светих мученика Лаврентија и папе Дамаса у граду Риму, где су положили тело твоје. Сви верни који долазе у ову свету цркву моле те, свештеномучениче, да као што си чувао паству твоју од сваке болести и злостављања у твоме земаљскоме животу, тако будеш и после смрти твоје помоћник и заштитник свима који те поштују и Богу певају хвалу: Алилуја!

Светлозарна свећа која просвећује душе верних, била је душа твоја, свештеномучениче Иполите, који стојиш пред престолом Божијим. Молимо те, угодниче Божији, умоли Господа сила за све грешнике који се кају, и све нас укрепи на чврством камену вере Христове светим поукама твојим, који скрушено кличемо теби:

Радуј се, непоколебљиви стубе вере Христове!

Радуј се, наставниче оних који се спотичу о камену саблазни!

Радуј се, искоренитељу душепагубних јереси!

Радуј се, премудри наставниче и учитељу пастве твоје!

Радуј се, чувару древне црквене проповеди!

Радуј се, Богом прослављени ревносни пастиру!

Радуј се, свештеномучениче Иполите, добри пастиру Цркве Христове!

Благодат Божија прослави те, свештеномучениче Иполите, у животу твоме и после смрти твоје. Као дивнога у светима својим, Бог те прослави у светим моштима твојим. Сви који прилазе теби са вером примају благодатна исцељења, која и ми молећи те молимо: избави све нас од сваке невоље и болести, да би певали у смирењу срца наших Богу: Алилуја!

Прослављајући достохвалне подвиге и страдања твоја, скрушеним срцем славимо те, славни свештеномучениче Божији. Јер те не уплаши спаљивање ни смрт. Подвигом добрим си се подвизавао, веру си сачувао у чистоти, свима си се јавио као истински светитељ Христов, заједничару са праведнима. Ми недостојни, поштујући спомен твој говоримо ти:

Радуј се, јер свима јављаш дивне величине Божије!

Радуј се, брзи помоћниче онима у невољама!

Радуј се, јер си на себе узео благо бреме Христово!

Радуј се, јер си у страдањима својим показао пламену љубав према Господу!

Радуј се, јер си свима нама после смрти твоје оставио пример твога живота!

Радуј се, јер оне који љубављу поштују свети спомен твој покриваш од невоља и недаћа!

Радуј се, свештеномучениче Иполите, добри пастиру Цркве Христове!

О, предивни свештеномучениче Иполите, прими ове садашње похвалне молитве од нас недостојних, и твојим посредовањем пред престолом Божијим измоли нам укрепљење у вери Христовој, избављење од невоља и недаћа, мир свету, избављење од јереси. Господ молитвама твојим нека пошаље свима нама здравље и благостање, да би се удостојили да са тобом певамо Свеблагоме Творцу и Богу нашем: Алилуја!

О, преславни и предивни мучениче, Архијереју Христов, свештеномучениче Иполите, ми недостојни прилазимо теби и смирено се молимо као истинском посреднику и молитвенику пред Престолом Божијим. Ти као добри пастир, положио си душу твоју за овце своје, био си пун љубави и вере Христове, укрепи нас на пут спасења, да страшно не пострадамо. Ти си од Господа примио силу због тешких и многих страдања твојих, да оне који поштују спомен твој помажеш и избављаш од невоља, избави и нас, свеславни молитвениче, од свих неслога и раздора. Украшен божанским венцем и капима крви твоје украсио си одежду свештенства, свеблажени Иполите, красотом светитељства украси архијереје и све свештеноначалнике. Нас који призивамо тебе са вером и љубављу избави од свакога зла, а најпре од јеретичких намера и јелинских басни. Умири свет заступништвом пред Господом, уразуми безумне и укрепи у вери Христовој, загреј хладна срца наша огњем молитве твоје, да Господ удостоји нас грешне Свога Небескога Царства, да би са свима светима прослављали свечасно и вечичанствено име Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин!

тропар, глас 4.

Од Бога са висине примио си духовну благодат, душу твоју привео си крвљу Христу, био си истински мученик и водећи страдалник; победивши јеретичка зла учења, као добар пастир душу твоју си положио за овце своје, који спасаваш све верне од невоља и недаћа, благопријатним молитвама твојим, оче преславни!

кондак, глас 4.

Светлошћу Божанскога огња засија душа твоја, благодаћу Христовом, управљајући твоје словесно стадо, јавио си се посебни свештеномучениче, због чега певамо: радуј се, Владики, Иполите, оче наш!

Заиста, свако од нас се влада према својим осећањима, њима верује и њима тежи. Проблематика осећања се састоји у томе што сама по себи немају критеријум за добро и зло, те отуда једнака, чак и хедонистичка, жеља за једним и другим. Треба поимати осећањем да је Бог Отац. То није сентименталност јер у сентименталности је више патетике и смрти неголи разума и живота. Као што имамо осећања према својим очевима, умногоме више би требало освестити осећања за Богоочинство. Јер, без обзира на погрешке, када нас биолошки очеви тако неповратно прихватају, зар неће умногоме више Сам Отац небески?

Познање Оца треба да нам пружи чак и психолошко исцељење поред благодатног. Нема философије и теологије без макар мало психологије јер у свакој психологији лежи личносни профил сваког од нас. Ако некога спасава психолошки осећај да му је Бог Отац, онда је он кроз своје психолошко дошао до духовног кроз своју веру. Квази-психолошко је када Богу придајемо особине и тумачења која спадају у наш субјективни домен мимо догмата Цркве. Јер, имамо онда и квази-психолошко да када неко стоји у догматима осећа презир према онима који стоје у незнању.

Дакле, осећање Бога Оца спасава човека од његове жудње за грехом. Осећање му предочава искуства која је имао са љубављу Божијом. То психолошко је оно апостолско када говори о онима који стојећи ван Израиљевог Закона имаше познање Закона кроз своју савест. И Сократов демон је савест која не да мира оном срцу које стојећи у самом добру жуди за оним што добро није.

Отац, прејака реч! Колико се од нас до сада молило речима „Оче!“?

Верујем ниједан. Чак сумњам да се и „Оче наш“ осетно доживело (егзистенцијално препознало) на тако дубок начин. Не говорим о разликовању Оца и Сина које се подразумева, него о осећању да нам је Син омогућио да имамо Оца. То осећање постаје освештано јер је Отац Узрок Сина и Духа будући да Сам одређује постојање Својом слободом. Познање Богоочинства доноси егзистенцијалне промене по читаво личносно постојање јер нова онтологија силази у град човечијег срца. Онда се душа (=личност, тело) не може више владати према светским категоризацијама него према осећањима која има у Оцу усред града. Естетика је та која му лечи и етику. Чак и када падне у наручије таме, а да се сама тама нема на кога наслонити у чему се огледа њено ништавило, опет га на покајање враћа осећање милости које је једном већ доживео. Не само естетско-етичка милост код Бога него осећање свог синовства које му је кроз Христа дато да Бога позна и опитује као Оца. Јер, ипак, суштински то јесте Христов Отац а благодатно наш. Зато када на осећање капне благодат, она је та која омогућава осећању да каже: „Авва, Оче!“

Чему вера ако нема осећања своје вере? Чему молитва ако нема осећања своје молитве? Чему милост ако нема осећања своје милости? Чему спасење ако нема осећања свог спасења? Свако етичко и онтолошко растојање од Бога бива због непознавања осећања Његовог Очинства. Јер, и по нижим бићима у творевини као свет животиња, а и код неморалних људи, видимо да се са лакоћом приклањају свима онима који су према њима родитељски нежни и љубазни. Прича о блудном сину намерно остаје незавршена јер Отац зна да ће се она још много пута понављати у нашим животима, како код поједница тако и код човечанства, у сваком нараштају и у све векове до свршетка светске историје када Есхатолошки стадијум покаже Своје Лице.

Извор: https://www.pouke.org/forum/blog/119/entry-991-%D0%BE-%D0%B1%D0%BB%D1%83%D0%B4%D0%BD%D0%BE%D0%BC-%D1%81%D0%B8%D0%BD%D1%83/

У складу с одлуком Архијерејског Саветовања РПЦ овај документ је одобрен с тим да касније буде потврђен на Архијерејском Сабору, а њим већ сад у својој пракси треба да се руководе сви архипастири, пастири и мирјани Руске Православне Цркве.

О учествовању верника у Евхаристији

Евхаристија је главна Тајна Цркве, коју је Господ Исус Христос установио уочи Својих спасоносних страдања, смрти на Крсту и васкрсења. Учествовање у Евхаристији и причешћивање Христовим Телом и Крвљу јесте заповест Спаситеља, Који је преко Својих ученика свим хришћанима рекао:„Узмите, једите, ово је Тело Моје,“ и „пијте из ње сви, јер је ово Крв Моја Новог Завета“ (Мт. 26, 26-28). Сама Црква је Христово Тело и зато Тајна Христовог Тела и Крви на видљив начин показује мистичну природу Цркве стварајући црквену заједницу.

Духовни живот православног хришћанина је незамислив без причешћивања Светим Тајнама. Причешћујући се Светим Даровима верници се освећују силом Светог Духа и сједињују се са Христом Спаситељем и међусобно, чинећи јединствено Христово Тело.

Тајна Евхаристије захтева посебну припрему. У Цркви је само време – без обзира да ли је то време људског живота или историја читавог човечанства – очекивање и припрема за сусрет са Христом, а сав ритам богослужбеног живота је очекивање и припрема за Свету литургију, дакле и за причешћивање ради којег се она и служи.

Пракса причешћивања и припреме за њега у историји Цркве се мењала и попримала је различите облике.

Већ у време апостола у Цркви се усталила традиција да се Евхаристија служи сваке недеље (а по могућству – и чешће: на пример, у данима сећања на мученике), како би хришћани стално могли бити у заједници са Христом и једни с другима (в. на пр., 1 Кор. 10, 16-17; Дап. 2, 46; Дап. 20, 7). Сви чланови локалне заједнице учествовали су у Евхаристији која се служила сваке недеље, а избегавање учествовања у евхаристијском општењу без довољно основа за то подвргавано је прекору: „Све вернике који долазе у храм и слушају (речи) Светог Писма, а не остану за време молитве и светог Причешћа, треба одлучити као оне који изазивају неред у цркви“ (правило светих апостола 9).[1] Ранохришћанска пракса причешћивања на свакој Светој литургији остаје идеал и данас, као део црквеног Предања.

Уједно, због све већег броја чланова Цркве у III, а посебно у IV веку, дошло је до промена, између осталог и у литургијском животу. С повећањем броја дана установљених у знак сећања на мученике и празника, евхаристијска сабрања су постала учесталиjа, а присуство сваког хришћанина на њима многи су сматрали пожељним, али не и обавезним – исто као и учествовање у причешћивању. Црква је томе супроставила следећу канонску норму: „Сви они који долазе у цркву и слушају Свето Писмо, али који не желе да заједно са народом учествују у молитви, или се склањају од светог причешћа ради неких својих разлога, такви нека буду одлучени из Цркве све док се не исповеде, принесу плодове покајања и затраже опроштај. Тек тада могу бити причешћени“ (2. правило Антиохијског Сабора).

Ипак, испоставило се да узвишени идеал сталне спремности за примање Светих Тајни тешко могу остварити многи хришћани. Због тога се већ у делима светих отаца из IV века срећу сведочанства о томе да су истовремено постојале различите праксе у погледу учесталости причешћивања. Тако свети Василије Велики о причешћивању четири пута недељно говори као о норми: „Добро је и корисно причешћивати се сваки дан Светим Телом и Крвљу Христовом, пошто Сам [Христос]јасно каже: Онај ко једе Моје Тело и пије Моју Крв има вечни живот. <…> Ми се сваке недеље причешћујемо четири пута: у недељу, у среду, у петак и у суботу, као и у друге дане ако се деси да је то сећање на неког свеца“ (Посланица 93 [89]). Мање од пола века касније светитељ Јован Златоуст истиче да су многи – укључујући и монахе – почели да се причешћују једном-двапут годишње: „Многи се причешћују овом Жртвом једном у току целе године, други два пута, а трећи – неколико пута. Ове наше речи се односе на све, не само на овде присутне, већ и на оне који се налазе у пустињи, – зато што се они [такође] причешћују једном годишње, а често и једном у две године. И шта? Чији поступак ћемо одобрити? Оних који [се причешћују] једном [годишње], или оних који се причешћују често, или оних који се причешћују ретко? Ни једних, ни других, ни трећих, већ ћемо одобрити поступање оних који се причешћују чисте савести, чистог срца и беспрекорног живота. Они нека увек приступају; а они који нису такви [не треба да се причешћују] ни једном[годишње]“ (Беседа на Посланицу Јеврејима 17, 4).

У IV веку је коначно забележена норма о обавезном евхаристијском посту, која се усталила још пре Никејског Сабора – о потпуном уздржавању од хране и пића на дан причешћивања све до примања Светих Христових Тајни: „Свету тајну олтара нека чине људи који нису јели“ (41. [50.] правило Картагинског Сабора; потврђено 29. правилом Трулског Сабора). Међутим, већ на крају IV и почетку V века неки хришћани причешћивање нису повезивали само с поштовањем евхаристијског уздржања пре Литургије, већ по сведочанству светитеља Јована Златоустог, са временом Великог поста. Сам светитељ позива на чешће причешћивање: „Молим те, реци ми: да ли приступајући причешћу једном годишње заиста сматраш да ти је четрдесет дана довољно за очишћење грехова за цео[овај] период? А после се, по истеку недеље, опет предајеш ранијем? Реци ми: кад би, опорављајући се четрдесет дана од дуготрајне болести, касније опет узимао исту храну која је изазвала болест, зар не би изгубио и претходни труд? Очигледно да је тако. Ако је пак тако уређено физичко [здравље], тим пре је и морално. <…> [Свега] четрдесет – а често и не четрдесет – дана посвећујеш душевном здрављу – и сматраш да си умилостивио Бога? <…> Ово не говорим како бих вам забранио да приступате једном годишње, већ више желећи да увек приступате Светим Тајнама“ (Беседе на Посланицу Јеврејима 17.4).

У Византији се до XI–XII века у монашкој средини усталила традиција причешћивања тек после припреме, која је предвиђала пост, испитивање своје савести пред манастирским духовником и читање пре причешћа посебног молитвеног правила, које се појављује и почиње да се развија управо у ово време. На ову традицију су почели да се угледају и благочестиви мирјани, пошто се монашка духовност у Православљу увек сматрала за идеал. У најстрожем облику ова традиција је изложена, на пример, у одредбама руског Типикона (глава 32), који за разлику од грчког говори о обавезном седмодневном посту пред причешће.

У састав руског Служебника је 1699. године укључен члан под називом „Поучно упутство“. У њему се, између осталог, садржи одредба о обавезном периоду припреме за Свето причешће – у току четири вишедневна поста могу да се причешћују сви они који то желе, а ван постова треба постити седам дана, али овај рок може бити и краћи: „Ако неко пожели да ван уобичајена четири поста приступи светом причешћу, нека пости прво седам дана, нека пребива у црквеним и домаћим молитвама (ово ако није у питању прека потреба: а у случају преке потребе, нека пости три дна, или нека пости само један дан).“

Ипак, у пракси је крајње строг приступ припреми за свето причешће, који је имао позитивне духовне стране, доводио до тога да се неки хришћани дуго времена нису причешћивали позивајући се на то да је неопходна достојна припрема. Против овакве праксе ретког причешћивања била је, између осталог, усмерена норма за обавезно причешћивање свих хришћана Руског царства барем једном годишње, која се садржи у „Духовном правилнику“:[2] „Сваки хришћанин треба и чешће, али макар једном годишње да се причести Светом Евхаристијом. Јер је то и наше најочигледније благодарење Богу због спасења које је Спаситељевом смрћу учињено… Због тога, ако се испостави да се неки хришћанин веома клони светог причешћа, сам тиме показује да није у Телу Христовом, односно, да није заједничар Цркве.“

У XIX веку и почетком ХХ века благочестиви људи су се трудили да се причесте бар у току сва четири вишедневна поста. Многи свеци из овог времена, међу којима су светитељ Теофан Затворник, праведни Јован Кронштатски и други – позивали су људе да Светим Тајнама приступају још чешће. По речима светитеља Теофана, „мера [причешћивања] од једног или два пута месечно је најумеренија,“ премда се „ништа лоше не може рећи“ ни за чешће причешћивање.[3] Сваки верник може да се руководи следећим речима овог свеца: „Светим Тајнама се причешћујте чешће, како духовни отац дозволи, само се трудите да увек приступате и с дужном припремом, а највише – са страхом и трепетом како навикавши се не бисте почели да приступате равнодушно.“[4]

Исповеднички подвиг Цркве у годинама прогона у ХХ веку многе свештенослужитеље и духовну децу Цркве је подстакао да размисле о пракси ретког причешћивања која је раније постојала. Између осталог, Привремени Патријарашки Синод је 1931. године у својој одлуци од 13. маја навео: „Жељу у вези с могућношћу честог причешћивања православних хришћана, а за напредне међу њима – и сваке недеље, треба сматрати прихватљивом.“

Данас се многи православци причешћују много чешће од већине хришћана у Русији пре револуције. Међутим, пракса честог причешћивања не може се аутоматски проширити на све вернике без изузетка, пошто учесталост причешћивања директно зависи од човековог духовно-моралног стања како би, по речима Златоустог, верници причешћивању Светим Тајнама приступали „чисте савести, колико је за нас то могуће“ (Против Јевреја. Беседа III. 4).

Захтеви у вези с припремом за свето причешће за сваког верника одређују се црквеним одлукама и нормама које духовник примењује имајући у виду редовност причешћивања Светим Тајнама, духовно, морално и телесно стање, спољашње животне околности као што су, на пример, заузетост и оптерећеност бригом о ближњима.

Духовни отац (духовник) човека је свештенослужитељ код којег се он стално исповеда, који је упознат с околностима његовог живота и с његовим духовним стањем. Притом верници могу да се исповедају код других свештеника у случају да не постоји могућност да се исповеде код свог духовника. Уколико верник нема духовника, у вези с питањима која се тичу причешћивања треба да се обрати свештеницима оног храма у којем жели да се причести.

Како духовник, који се руководи црквеним одредбама и нормама и који на основу њих саветује хришћанина, тако и причесник треба да буду свесни да циљ припреме није спољашње испуњавање формалних услова, већ стицање покајничког стања душе, опраштање увреда и помирење с ближњима и сједињење са Христом у Светим Тајнама. Пост и молитва треба да помогну човеку који се припрема за причешће да стекне овакво унутрашње стање.

Сећајући се речи Спаситеља Који разобличава оне који на људе стављају тешка бремена незгодна за ношење (в. Мт. 23, 4), духовници треба да буду свесни да неоправдана строгост, исто као и претерано снисхођење могу представљати сметњу за сједињење човека са Христом Спаситељем и могу му нанети духовну штету.

Припрема монаха за учествовање у Тајни Евхаристије врши се у складу с Одредбом о манастирима и монаштву и унутрашњим манстирским уставима.

1. Пракса припремног поста се регулише аскетском традицијом Цркве. Пост у виду уздржања од мрсне хране и избегавања разоноде, праћен усрдном молитвом и покајањем, традиционално претходни причешћивању Светим Тајнама. Дужина и мера поста пре светог причешћа могу бити различити у зависности од унутрашњег стања хришћанина, као и од објективних услова његовог живота. Између осталог, у случају акутних или хроничних болести које захтевају посебан режим исхране, а за жене – у случају трудноће и дојења, пост може бити скраћен, ублажен или укинут. То се односи и на хришћане који привремено или стално бораве у условима заједничког живота у свету, који претпостављају заједничку исхрану (војне јединице, болнице, интернати, специјалне школе, затвори).

Данашња уобичајена пракса у складу с којом човек који се причећује неколико пута годишње пости три дана пре причешћа, у потпуности одговара црквеном предању. Такође, прихватљивом се сматра и пракса кад човек који се причешћује сваке недеље или неколико пута месечно, а притом поштује вишедневне и једнодневне постове одређене Уставом, приступа Светом Путиру без додатног поста или држећи једнодневни пост или пост од вечери пре причешћа. Одлуку у вези с овим питањем треба донети по благослову духовника. Захтеви у погледу припреме за свето причешће који се односе на мирјане који се често причешћују, односе се и на свештенослужитеље.

Посебан случај у погледу праксе припреме за свето причешће представља Светла седмица – недеља после празника Христовог Васкрсења. Древна канонска норма о обавезном учествовању свих верника у недељној Евхаристији у VII веку односила се и на Свете литургије свих дана у току Светле седмице: „Од светог дана Васкрсења Христа Бога нашег до Нове Недеље, целе недеље верници у светим црквама треба непрестано да упражњавају псалме, појање и духовне песме, радујући се и славећи у Христу, и треба да упражњавају читање Божанског Писма, пажљиво слушајући и наслађујући се Светим Тајнама. Јер ћемо тако са Христом заједно васкрснути и вазнети се“ (66. правило Трулског Сабора). Из овог правила јасно следи да су мирјани позвани да се причешћују на литургијама Светле седмице. Имајући у виду да у току Светле седмице Устав не предвиђа пост и да Светлој седмици претходи седам недеља подвига Великог поста и Страсне седмице – треба сматрати да канонском предању одговара пракса која се примењује у многим парохијама Руске Православне Цркве кад хришћани који су држали Велики пост у периоду Светле седмице приступају светом причешћу ограничавајући пост уздржавањем од хране после поноћи. Слична пракса се може односити и на период између Божића и Богојављења. Они који се у току ових дана припремају за причешће треба с посебном пажњом да се чувају неумерене употребе хране и пића.

2. Од припремног поста треба разликовати евхристијски пост у строгом смислу речи – потпуно уздржавање од хране и пића од поноћи до светог причешћа. Овај пост је канонски обавезан (в. горе 41. [50.] правило Картагинског Сабора). Притом се захтев у погледу евхристијског поста не примењује на малу децу, као ни на лица која пате од акутних или хроничних болести, кад се морају узимати лекови или храна (као, на пример, у случају дијабетеса) и на лица на умору. Осим тога, овај захтев, по нахођењу духовника, може бити ублажен кад су у питању труднице и жене које доје децу.

Канонско право налаже уздржавање од супружничког општења у периоду припреме за свето причешће. Пето правило Тимотеја Александријског говори о уздржању уочи причешћа.

Хришћане који упражњавају штетну навику пушења Црква позива да је се одрекну. Они који за то немају снаге треба да се уздрже од пушења од поноћи, а уколико је могуће – и од вечери уочи причешћа.

Пошто је Литургија Пређеосвећених Дарова по Уставу спојена с вечерњом, њено служење у вечерње време представља норму по уставу (међутим, ова литургија се у пракси обично служи ујутру). У складу с одлуком Светог Синода Руске Православне Цркве од 28. новембра 1968. године, „уколико се Света литургија Пређеосвећених Дарова служи у вечерњим часовима, причесници од хране и пића треба да се уздржавају најмање 6 сати, али уздржање пре причешћа од поноћи од почетка тог дана је врло похвално и могу да га се придржавају људи који за то поседују физичку снагу“.

На норму уздржавања од најмање шест сати треба се оријентисати приликом припреме за причешће на Светој литургији која се служи ноћу (на пример, на празнике Светог Васкрса и Христовог Рођења).

3. Припрема за причешће се не састоји само у одрицању од одређене хране, већ и у чешћем присуствовању црквеним богослужењима, као и у обављању молитвеног правила.

Обавезан део молитвене припреме представља Правило пред свето причешће које се састоји од одговарајућег канона и молитава. Молитвено правило обично садржи каноне Спаситељу, Мајци Божијој, Анђелу-Чувару и друге молтиве (в. „Правило за оне који се спремају да служе и за оне који желе да се причесте Светим Божанским Тајнама, Телом и Крвљу Господа нашег Исуса Христа“ у Псалтиру са последовањем). За време Светле седмице молитвено правило се састоји од Васкршњег канона, као и од канона и молитава пред свето причешће. Лично молитвено правило треба да се обавља ван богослужења, која увек претпостављају саборну молитву. Посебну пастирску пажњу треба посветити људима чији духовни пут у Цркви тек почиње и који још нису навикли на дуга молитвена правила, као и на децу и болеснике. Псалтир са последовањем претпоставља могућност замене канона и акатиста Исусовом молитвом и метанијама. У духу овог упутства по благослову духовника поменуто правило може бити замењено другим молитвама.

Пошто је литургија врхунац свег богослужбеног круга, присуствовање службама које јој претходе – пре свега вечерњем и јутрењу (или свеноћном бденију) – представља важан део припреме за примање Светог Тела и Крви Христове.

Духовник или свештеник који врши исповест, у случају кад човек није био на вечерњој служби дан уочи причешћа или кад није у потпуности обавио молитвено правило, треба да га подстиче на брижљиву припрему за причешће, али истовремено треба да има у виду околности његовог живота и евентуалне оправдане разлоге.

Припремајући се за примање Светих Христових Тајни на Светој литургији деца Цркве треба да се окупљају у храму пре почетка богослужења. Кашњење на Свету литургију, нарочито кад верници долазе у храм после читања Апостола и Јеванђеља представља недостатак поштовања према Тајни Христовог Тела и Крви. У случају оваквог кашњења свештеник који исповеда или причешћује може одлучити да не дозволи човеку да приступи Светом Путиру. Изузетак треба да буде начињен за људе ограничених физичких могућности, мајке које доје децу, децу у најмлађем узрасту и одрасле који их прате.

По завршетку Свете литургије хришћанин треба да саслуша у храму или да прочита благодарствене молитве после светог причешћа. Хришћанин на сваки начин треба да тежи томе да захваливши Господу у молитви за примљени дар, сачува овај дар у миру и побожности и љубави према Богу и ближњем.

Имајући у виду нераскидиву везу између причешћа и Свете литургије клир не треба да дозволи праксу кад се у појединим храмовима верницима не дозвољава да приступе Светом причешћу на празнике Светог Васкрса, Божића и Богојављења, на задушнице и побусани понедељак.

Човек који се припрема за свето причешће испитује своју савест, што подразумева искрено кајање за учињене грехове и њихово откривање пред свештеником у Тајни Покајања. У условима кад многи људи који долазе у храм још увек нису довољно укорењени у црквеном животу, они понекад не схватају значај Тајне Евхаристије, или нису свесни моралних и канонских последица својих греховних поступака. Исповест свештенику који их исповеда даје могућност да просуди да ли човек који се каје може да прими Свете Христове Тајне.

У појединим случајевима у складу с праксом која је уобичајена у многим парохијама, духовник може да дâ благослов мирјанину да се неколико пута причести Христовим Телом и Крвљу у току једне недеље (на пример, у току Страсне и Светле седмице) без претходне исповести пре сваког причешћа осим ситуације кад онај ко жели да се причести осећа потребу за исповешћу. Кад дају овакав благослов духовници треба посебно да имају на уму велику одговорност за душе припадника пастве која им је поверена у Тајни Свештенства.

У неким парохијама мирјани дуго чекају на почетак причешћа. То се дешава због тога што се клир дуго причешћује у случају саборних богослужења или у случају вршења исповести после причасне песме. Таква ситуација није пожељна. Тајна покајања по могућно<]]>4782Sun, 08 Feb 2015 12:48:00 +0000https://pouke.org/index/1346440445/1346440934/%D0%B0%D1%83%D0%B4%D0%B8%D0%BE-%D0%B4%D1%80-%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%BE%D1%99%D1%83%D0%B1-%D0%BA%D1%83%D0%B1%D0%B0%D1%82-%E2%80%9E%D0%B7%D0%B0%D0%B2%D0%B5%D1%82-%D0%B7%D0%B0%D0%BA%D0%BE%D0%BD-%D0%B8-%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82-%D1%83-%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%80%D0%BE%D0%BC-%D0%B7%D0%B0%D0%B2%D0%B5%D1%82%D1%83%E2%80%9C-r4710/

И као што су витлејемски пастири горењем дрвета победивши студен и хладноћу пришли да се поклоне Теби Богомладенцу, освети и домове наше огњем спасоносним, преобрази и све нас да се поклонимо рођењу Твоме, да се спасемо и Цркви Твојој, као дрвету живота, присајединимо, јер си Ти благ и човекољубац и Теби славу узносимо Оцу и Сину и Светоме Духу, свагда, сада и увек и кроза све векове. Амин.

ТРИПУТ: Благосиља се и освећује бадњак овај као символ дрвета крста, живота и васкрсења у спомен рођења Господњег а за освећење домова наших, кропљењем овом водом освећеном, у име Оца и Сина и Светога Духа. АМИН.

Извор: Епархија ваљевска

Није свако по имену православан такав и по духу, а нарочито се у данашње време може срести „православан“ – истински секташ по духу своме: фанатичан, без љубави, рационално узак, који има упориште у људском, који није гладан и жедан правде Божије, већ пресит своје гордељиве правде, који строго суди с врха те своје умишљене правде – спољашњи догматски исправне, али лишене рођења у Духу. И обратно, могуће је срести секташа, који очигледно не разуме смисао православног служења Богу у Духу и Истини, који не признаје овај или онај израз црквене истине, али у стварности крије у себи много истински Божијег, истински братског према људима, који истински поседује обиље љубави у Христу.

Присуство такве разнородности у хришћанској заједници не дозвољава лакомислен приступ питању вероисповедних односа. Секташи греше у неразумевању Православља, али и ми, православни, не следујемо свом Православљу, не разумевајући њих, секташе, који понекад задивљујуће пламено и чисто стреме следовању Господу, животу у Њему, Једином. Човечји узак, горд, болестан разум, без обзира на то коме припада – православном или секташу, непреображен у Духу Божијем, једнако стреми ка подели и тражи повод за њу.

Ми, православни, верујемо, духовно видимо да поседујемо пуноћу човечански изражене истине. Али то само по себи уопште не значи да ми следујемо тој пуноћи истине и да смо њоме испуњени. Понекад је имамо само на језику или мислимо да она у нашим очима треба да замени брвно наше духовне лењости. Но, то ни издалека није тако. Ми имамо истину, у свој својој пуноћи, али не умемо или нећемо да живимо у њој, јер је превише тесна за нашег старог човека. Ипак, увек смо спремни да се погордимо и узвисимо своју православност. Док се међу иноверним хришћанима могу наћи многи који – по духу своме – живе у истини Православља. Постоје секташи који горе духом и љубављу према Богу и ближњима у далеко већој мери него многи православни, а тај дух пламене љубави према Богу и човеку јесте знак истинског животног Православља. Ко то не поседује међу православнима, тај није истински православан, а ко то поседује међу неправославнима – тај је истински православан. Као човек – он греши, као човек – он не разуме ово или оно, не види ову или ону боју у природи света (духовни далтонизам; не види, на пример, смисао иконе, смисао општења са светима који су напустили oвај свет), али по духу, као унутарњи човек, он је – веран и истинит, нелицемерном љубављу предан Живоме Богу Оваплоћеноме) Господу Исусу Христу – до смрти. Такви истински православни хришћани постоје како међу православнима по умоисповедању, тако и међу римокатолицима, а такође и међу протестантима свих видова, којима припадају и руски секташи, који су се умом и опитом одвојили од догматског исповедања Цркве, што због неразумевања тог исповедања у Духу, што због рђавих примера тог исповедања у животу. Сваком православном је јасно да православни људи по свом умоисповедању често морално и духовно не унапређују заједницу, већ је директно руше. Не говоримо о политичарима, јавним делатницима: ове речи се, наравно, у великој мери односе и на нас, свештенство, које не стоји увек на духовној висини Православља, без обзира на несумњиву свест о истинитости своје Цркве. А манастири… колико се дубоког неправославља, световног, трулежног духа понекад крило под смиреном одеждом монаха. И све оно „површно“ и трулежно испливало је на површину црквеног живота и постало упадљивије од истински смиреног, самопожртвованог труда многих пастира и инока истинског Православља, који су својим животом ходили за Христом и умирали у Христу. Револуција је показала, разоткрила слабији слој руског свештенства, али је истакла мученичко исповедништво православног живота већине свештеника. Каже се да присуство секташтва одражава ниво религиозности народа. Може се и тако рећи: постојање секти показује колика је православност народа, његов пламени дух, његово стремљење ка идеалу, његову жеђ не за спољашњом религијом, већ унутарњом, жеђ свог срдачног завета Богу. И то у суштини јесте Православље. За присуство секти увек је више одговоран православан човек, тим пре свештеник, него секташ. Размишљати тако – није ли размишљати православно, узети на себе кривицу и одговорност за отпалу браћу. Иначе неће бити Христове правде – уколико се кривица не понесе. Човечју правду тешко је остварити признањем да су секташи криви, али Христова правда је другачија, „безумна“ за свет, мудра само за – Бога.

Ни споровима, ни расправама, ни препиркама, нити грубим разобличавањима није могуће показати ту апсолутну силу Духа Божијег, који живи у Православљу, који је само Православље. Тај Дух може се открити само у за човека безумном одрицању од својих права по разуму и препуштању Суда – Духу.

У православној апологетици треба, пре свега, ставити јасан и нарочит нагласак на разјашњење смисла вероучења и на сведочење тог вероучења у животу. Треба јасно разумети да је Православље страшни Огањ, као Свете Тајне. Оне који примају пуноћу Православља тај Огањ или преображава или сажиже. Православље је изградило дух руског народа, али је и сажегло руски народ. Није тачно да је руски народ сажежен бољшевизмом, он је сажежен Православљем, постао је недостојан причасник Светиња Пуноће вере и та Светиња га је сажегла. Такав је закон Божијег Духа, закон Цркве. Секташтво – то је неправославно искање путева Православља. По немоћи човека оно се не остварује у дубину, већ у страну, тј. не у догматима, већ около догмата. Догматски (чист) живот около догмата представља по себи, разуме се, чистије Православље него недогматски (блудни) живот у догматима. То треба разумети са свом јасношћу, свом недвосмисленошћу Божије Речи, која то директно показује у причи о два сина, од којих је један казао да неће испунити вољу очеву – а јесте, а други да ће је испунити – а није. Исповедање православног Символа вере јесте печат Еванђеља. Символ је нужно савршавати у животу, оживотворити га. Код једног човека он уопште није реалан у животу, макар га тај човек свакога дана произносио у молитви; код другога вера се испољава у његовој љубави према Господу Исусу Христу, Оцу Небесном и Духу Светоме, и одражава се на лицу његовом, у речима и свим поступцима. Ко је онда ближи Царству Божијем? Одговор је јасан. Наравно, овај други, неправославан по имену, али православан по духу и истини, научен самим Духом.

Они који тврде и исповедају да су православни морају знати да Православље нипошто није ни привилегија ни повод за осуђивање других, као што није ни гордост. Сасвим супротно томе, Православље је смирење, исповедање пуноће Истине, како правде тако и љубави. Православље треба да победи само светлошћу својом, као Сам Господ, а не пушком – челичном или вербалном, свеједно. Православље не сија у православној заједници у којој царује гордост због свог Православља. Оно сија у ономе који је у свом Православљу смирен, који чистоту вере поима не толико својим маленим разумом, колико духом, целим својим животом. Лепота Православља дата је на спасење људи, а православни су почели да је усмеравају на осуђивање, на погибељ људи. Може се рећи да на земљи нема савршено православних, већ само делимично православних и такозваних православних, као и оних који себе не убрајају у православне, али се убрајају у Христову Цркву и животом живе у Христу. Православље је – сунчева светлост која сија на земљи. Сија за све, али не освећује оне који су у подруму, који су затворили своје прозоре, који су затворили своје очи… Но, овде и против воље изниче питање: зар се оваквим мислима, макар и у малој мери, не одбацује чистота православне вере, она чистота за коју је проливено толико крви и за коју су свети Оци толико ревновали? О не, то није одбацивање чистоте православности, већ управо њена заштита и исповедање.

Узмимо на пример, поштовање и узношење молитава светима. Секташ – неразумно, не по духу – одриче тај део живота духа, док ми признајемо његову духовну реалност у Христу. Може ли се спасити човек који не признаје ту реалност? Страшно питање. Може ли бити повод за осуду уколико се одбацује нешто што треба да служи као садејство спасењу? Шта свети траже – прослављење себе или Бога? Наравно, Бога. И свако истинско прослављање светих је, пре свега, прослављање Бога: „Диван је Бог у светима својим…” Дакле, када човек „непосредно“ прославља Бога и када Га прославља истински, нелицемерно – свети и ангели, наравно, ликују, радују се и духовно љубе таквог човека. И супротно, уколико човек поје величања и акатисте светима, а у свом животу нема љубави према њиховом духу – духу Христове чистоте и правде, и љубави, није ли он пре ругатељ светима него онај који их прославља? Његовом заслугом можда су многи престали да прослављају свете, саблазнивши се таквим резултатима његовог прослављања… О, како је грубо плотско мудровање човечје, како се у људима распиње најчистији Дух Господњи!

Све што је утврђено Православном Црквом представља у суштини школу духа, најлакшу, уколико се похађа у духу. Све у Православној Цркви мора се оживети и одухотворити. Кривица човекова је уколико се оземљује. Ми, православни пастири смо – учитељи у Христу. Учитељ је Један – Господ Исус Христос, и нико – осим Њега – не може бити учитељ. Ми учимо само како се повиновати Једином Учитељу, не у своје име, већ у име Христово. Али, видимо да је неко без нас научио да буде ученик Христов. Дакле? Хоћемо ли устати против њега, као што су апостоли хтели да устану против оних који „не иду с њима“ (Лк. 9,49), но они примише достојан одговор Учитеља, који важи и за нас, православне пастире. Ми смо дужни да се радујемо што је човек силом свемогућег Духа, који „дише где хоће“, чудесно преобразио свој живот и Богу приноси плод. Нама није јасан пут Духа у том човеку? Али зар ћемо ми судити о путевима Духа, ако су плодови Духа очевидни? По плодовима ћете их познати. А плодове је апостол јасно одредио (1 Кор. 13, 4-8). Неопростив је само један грех – против Св. Духа, против љубави према Њему. Онај који воли лаж, хвали грех или се наслађује злобом, крив је за тај грех, али не и онај који умом признаје или не признаје, тј. који душом види или не види – ову или ону истину. Уколико духовни далтониста не види ову или ону боју у природи духовног света, а остале боје види као што их виде сви, нисам ли ја тај који ће бити презрен? Пре бих ја морао да будем предмет нарочите бриге, нарочитог саосећања. Секташ, који верује у Пресвету Тројицу, у неопходност духовног рођења, у неопходност свесног односа према крштењу, у неопходност непостидне вере међу равнодушнима, који је исповеда пред свима, који верује свакој речи Светог Писма и из ревности у вери сматра непотребним свe другe пројавe откривења Светог Духа у Цркви током 1900 година (откривења, која не противрече већ разјашњавају скривено у Еванђељу) – зар смо ми, православни, дужни да злобно гонимо таквог секташа? У чему је онда наше Православље? И не само секташе, ту нашу браћу по вери у Једнога Спаситеља и Искупитеља света, ми не треба да злобно, раздражујуће и грубо гонимо и осуђујемо. Никога од људи ми не смемо да злобно или раздражујуће гонимо и осуђујемо. Можемо да приметимо неку грешку, слабост, уколико смо сами чисти, али са саосећањем. А немилосрдно смо дужни да изгонимо само груби дух света из свог срца. И тада ће наше Православље засијати. Јер, средство је немогуће оправдати циљем. Немогуће је Православље штитити на пагански или јудејски начин. Чистоту Еванђељског Духа – Свето Православље – дужни смо да штитимо на еванђељски начин, бестрасно, мудро, с великом љубављу према души за коју је проливена Богочовечанска крв.

Бацити се каменом превише је лако. Наш стари човек само тражи дозвољен изговор да узме камен. Изговор ревности у вери је – најлакши. Штити се велика светиња – чистота вере и духа! Управо овде, у заштити светиње, човек је дужан да се обуче у светињу, да се опаше постом и милостињом духа. И тако пројави Православље у свом животу.

Потребно је отворено признати несумњиву чињеницу да међу свим исповедањима вере у истинско Богооваплоћење, савршено на земљи у Господу Исусу Христу, Алфи и Омеги спасења, међу свима који призивају Његово Свето Име – има духовно рођених људи. И међу православнима, и међу римокатолицима, и међу протестантима разних праваца и видова. И супротно, да и међу првима и другима и трећима постоје људи који нису рођени духом у Христу, који не мрзе на зло, који не воле Бога свим срцем, свим умом својим. Сви они које Православна Црква прихвата без крштења, сви ти хришћани су – браћа православних у Христу, и однос према њима мора бити нарочито братски, с љубављу. Кажемо нарочито – јер братски однос треба неговати према свим људима. Како православан може некога да обрати вери ако према том човеку нема љубави? Како ће тај човек спознати веру љубави, ако је не види у онима који је проповедају?

Гордост је мрска пред Богом, и ми, православни, сада се уразумљујемо не само за грехе наше плоти, већ и за грехе нашег духа. „Говориш: богат сам… (православан!) – а не знаш да си бедан и кукаван и сиромашан и слеп и го“ (Откр. 3, 17) – говори Господ гордељивом православном човеку који нема љубави. Хоће ли доћи то благословено време када ће засијати истинско Православље у онима који носе Његово име?! Када ће засијати кротост, милостивост, чистота, нелицемерна љубав у Христу према сваком човеку, према свој твари. У наше време вера православна сија у мучеништву руског народа. И код појединих секташа – мученика и исповедника, као и код католика, прогоњених и мучених за веру Христову – прославило се Православље, истинско, нелицемерно, чистије и светије него у хиљадама топлохладних, бојажљивих, који имају само име „да су живи“ (Откр. 3, 1), али су заправо мртви следбеници нашег чистог догматског учења.

Наше Православље овде је само одблесак, само ехо небеског Православља, његове вечне истине, вечних савршенстава. Небеско Православље је догматски чисто изражено у учењу Православне Цркве, али је оно дух и живот и има своје плодове који су – сам живот. Православље је добар плод, и o дрвету треба судити само по плодовима, по резултатима његовог цветања. Нека је цвет и ружан, лишће бодљикаво и суво, нека је дрво ниско израсло и неугледно, чак и поломљено… Но, ако је плод сладак, чист и хранљив – то дрво је православно у плодоносности својој. И обратно, нека су цвеће и листови раскошни, нека је дрво огромно и лепо, али ако је плод нејестив, горак, отрован или безвредан – на поглед на то дрво ништа неће пројавити истину Православља. А жалосно је уколико оно само почне да издваја себе и да се преузноси над другим дрвећем.

Но, у чему се састоји дух секташтва против кога се треба наоружати молитвом и трезвеношћу? Дух тај је дух душевне (не духовне) ревности. То је – рационализација вере, стражење над чистотом вере и изгубљена дубина. То је губитак љубави. Поједини православци на секташки начин штите своје Православље, користећи цитате Светог Писма или каноне као штапове, спорећи се са секташима, чак и са својим православнима (древни и нови расколи), штитећи своју веру без наде у Бога, без љубави према човеку. И обратно, код појединих секташа пројављује се православни дух у односу на поједина питања. На пример, у односу на неразумевање општења са Небеском Црквом (Светима) сви секташи, „не признајући“ то општење, и не желећи да га присаједине опиту Духа, с гордошћу га одбацују, али jедан од њих ће разобличити православне за њихово „идолопоклонство“ а други – „препустити суд Богу“, и кротко се помолити за просвећење православне браће светлошћу истине. И један и други су ван опита православног општења са Небеском Црквом, али један је неправославно настројен (први), а други – православно, и без обзира на своје неправославно исповедање вере може пред Богом бити православнији од православног који са светима општи чисто формално – обредно, док у животу не поступа по заповестима еванђељским и не стреми срцем ка духу светих.

Сви су криви. „Нема праведнога – баш ни једнога“ (Pим. 3, 10) – то треба запамтити. И не осуђивати један другога, већ помагати један другоме, учити се правди један од другога. Када би Господ ограничио Себе законима спасења који су разумљиви нашем човечјем уму, сви бисмо погинули. На безмерну срећу човекову – то није тако. Закони спасења Божијег шири су од нашег разумевања, тачније рећи – дубљи. Јер, Спаситељ је – Господ, а ми – људи, твар ништавна и грешна пред Богом. И „сва наша правда – као нечиста хаљина“ (Ис. 64,6)… А сва наша православност је заиста „као нечиста хаљина“… Свест о томе само открива, само наглашава немерљиву истину, дубину и величину Православља.

Архиепископ Јован (Шаховској)

Извор: Радио Беседа

Одговор:

Царство небеско је изнад свега живот и заједница у Христу и Господ нам зато говори "Царство Божије унутра је у вама" (Лк 17, 21). Зато Царство небеско почиње већ и у овом свету кроз Св. Литургију, кроз тајне Цркве, кроз наш живот у Христу. Ово стање заједнице у Христу које је још непотпуно, треба разликовати од пуноће стварности Царства небеског које ће наступити тек након завршетка овог света и века, након свеопштег васкрења и суда. Тада ће Господ „укинути свако поглаварство и сваку власт и силу“ и коначно укинути и последњег непријатеља - смрт, а онда ће се „и сам Син покорити Ономе који му све покори, да буде Бог све у свему (ίνα ή ό θεός τα πάντα εν πάσιν)“ уп. 1Кор 15, 24-28.

Ова реалност пуноће Царства небеског у коме ће све бити испуњено Господом изнад је времена и простора, иако у односу на наше време и простор у коме сада постојимо оно представља будућност и о овим последњим догађајима и сам Господ за време свог боравка на земљи говори као о будућим догађајима. Дакле, након овог света и века све ће бити преображено и пуноћа Царства небеског биће изнад сваког времена и простора јер Господ живи у вечности и изнад је свеке прошлости, садашњости и будућности. Отуда је погрешно да о Царству небеском које у долази у пуноћи након Другог доласка Господњег говоримо као о паралелној реалности у контексту нпр. Everett-Wheeler-овог тумачења квантум теорије.

И сам сам чуо да неки хришћани сматрају да се светитељи јављају у нашем времену и простору заправо из пуноће Царства небеског које је својеврсна паралелна реалност. Мислим да за овакво веровање не можемо да нађемо потврду у Еванђељу и предању наше Цркве. И светитељи који су упокојили у Господу и даље постоје у овом времену и простору до свеопштег Васкрсења када ће све бити промењено. Стога се њихова јављања могу објаснити само речима да у Христу нема мртвих јер Господ каже „ја сам васкрсење и живот; који вјерује у мене ако и умре, живјеће“ (Јн. 11, 25).

На питање одговорио архимандрит Сава (Јањић)

Извор: Поуке.орг

Комплетан број у pdf формату [6.87 MB]

САДРЖАЈ:

• Γιαγκάζογλου, Σταύρος — Κρίση της συνοδικότητας; Η γραφειοκρατική αντίληψη της εκκλησιολογίας και το πρόβλημα της κοινωνίας και της συνοδικότητας στην Εκκλησία σήμερα [PDF 0.8 MB]
  
• Крстић, Зоран — Могућности хришћанског теолошког мишљења у постмодерности [PDF 0.74 MB]
  
• Милошевић, Ненад — Анафора — узношење или приношење? [PDF 0.83 MB]
  
• Ζηζιούλας, Ιωάννης — Το Μυστήριο της Εκκλησίας και το Μυστήριο της Αγίας Τριάδος [PDF 0.75 MB]
  
• Матић, Златко — Примат у Цркви — званични став Руске Православне Цркве и наставак православно-католичког дијалога [PDF 0.77 MB]
  
• Чиликов, Стоян — Св. Августин Ипонски и неговите богословски възгледи във връзка с развитието на римокатолическата мариология [PDF 0.82 MB]
  
• Јанковић, Живорад — Поводом Душановог законика [PDF 0.72 MB]
  
• Данилец, Юрий — Миссионерская деятельность епископов Иринея (Чирича) и Серафима (Иоановича) на Подкарпатской Руси (1927–1930 гг.) [PDF 0.78 MB]
  
• Андрејић, Живојин — Урезани натписи и угребани записи на каменим фасадама Богородичине цркве у Тргу код Жагубице [PDF 0.75 MB]
  
• Гнилка, Јоаким — Петрова служба — новозаветне основе [PDF 0.76 MB]