Није свако по имену православан такав и по духу, а нарочито се у данашње време може срести „православан“ – истински секташ по духу своме: фанатичан, без љубави, рационално узак, који има упориште у људском, који није гладан и жедан правде Божије, већ пресит своје гордељиве правде, који строго суди с врха те своје умишљене правде – спољашњи догматски исправне, али лишене рођења у Духу. И обратно, могуће је срести секташа, који очигледно не разуме смисао православног служења Богу у Духу и Истини, који не признаје овај или онај израз црквене истине, али у стварности крије у себи много истински Божијег, истински братског према људима, који истински поседује обиље љубави у Христу.

Присуство такве разнородности у хришћанској заједници не дозвољава лакомислен приступ питању вероисповедних односа. Секташи греше у неразумевању Православља, али и ми, православни, не следујемо свом Православљу, не разумевајући њих, секташе, који понекад задивљујуће пламено и чисто стреме следовању Господу, животу у Њему, Једином. Човечји узак, горд, болестан разум, без обзира на то коме припада – православном или секташу, непреображен у Духу Божијем, једнако стреми ка подели и тражи повод за њу.

Ми, православни, верујемо, духовно видимо да поседујемо пуноћу човечански изражене истине. Али то само по себи уопште не значи да ми следујемо тој пуноћи истине и да смо њоме испуњени. Понекад је имамо само на језику или мислимо да она у нашим очима треба да замени брвно наше духовне лењости. Но, то ни издалека није тако. Ми имамо истину, у свој својој пуноћи, али не умемо или нећемо да живимо у њој, јер је превише тесна за нашег старог човека. Ипак, увек смо спремни да се погордимо и узвисимо своју православност. Док се међу иноверним хришћанима могу наћи многи који – по духу своме – живе у истини Православља. Постоје секташи који горе духом и љубављу према Богу и ближњима у далеко већој мери него многи православни, а тај дух пламене љубави према Богу и човеку јесте знак истинског животног Православља. Ко то не поседује међу православнима, тај није истински православан, а ко то поседује међу неправославнима – тај је истински православан. Као човек – он греши, као човек – он не разуме ово или оно, не види ову или ону боју у природи света (духовни далтонизам; не види, на пример, смисао иконе, смисао општења са светима који су напустили oвај свет), али по духу, као унутарњи човек, он је – веран и истинит, нелицемерном љубављу предан Живоме Богу Оваплоћеноме) Господу Исусу Христу – до смрти. Такви истински православни хришћани постоје како међу православнима по умоисповедању, тако и међу римокатолицима, а такође и међу протестантима свих видова, којима припадају и руски секташи, који су се умом и опитом одвојили од догматског исповедања Цркве, што због неразумевања тог исповедања у Духу, што због рђавих примера тог исповедања у животу. Сваком православном је јасно да православни људи по свом умоисповедању често морално и духовно не унапређују заједницу, већ је директно руше. Не говоримо о политичарима, јавним делатницима: ове речи се, наравно, у великој мери односе и на нас, свештенство, које не стоји увек на духовној висини Православља, без обзира на несумњиву свест о истинитости своје Цркве. А манастири… колико се дубоког неправославља, световног, трулежног духа понекад крило под смиреном одеждом монаха. И све оно „површно“ и трулежно испливало је на површину црквеног живота и постало упадљивије од истински смиреног, самопожртвованог труда многих пастира и инока истинског Православља, који су својим животом ходили за Христом и умирали у Христу. Револуција је показала, разоткрила слабији слој руског свештенства, али је истакла мученичко исповедништво православног живота већине свештеника. Каже се да присуство секташтва одражава ниво религиозности народа. Може се и тако рећи: постојање секти показује колика је православност народа, његов пламени дух, његово стремљење ка идеалу, његову жеђ не за спољашњом религијом, већ унутарњом, жеђ свог срдачног завета Богу. И то у суштини јесте Православље. За присуство секти увек је више одговоран православан човек, тим пре свештеник, него секташ. Размишљати тако – није ли размишљати православно, узети на себе кривицу и одговорност за отпалу браћу. Иначе неће бити Христове правде – уколико се кривица не понесе. Човечју правду тешко је остварити признањем да су секташи криви, али Христова правда је другачија, „безумна“ за свет, мудра само за – Бога.

Ни споровима, ни расправама, ни препиркама, нити грубим разобличавањима није могуће показати ту апсолутну силу Духа Божијег, који живи у Православљу, који је само Православље. Тај Дух може се открити само у за човека безумном одрицању од својих права по разуму и препуштању Суда – Духу.

У православној апологетици треба, пре свега, ставити јасан и нарочит нагласак на разјашњење смисла вероучења и на сведочење тог вероучења у животу. Треба јасно разумети да је Православље страшни Огањ, као Свете Тајне. Оне који примају пуноћу Православља тај Огањ или преображава или сажиже. Православље је изградило дух руског народа, али је и сажегло руски народ. Није тачно да је руски народ сажежен бољшевизмом, он је сажежен Православљем, постао је недостојан причасник Светиња Пуноће вере и та Светиња га је сажегла. Такав је закон Божијег Духа, закон Цркве. Секташтво – то је неправославно искање путева Православља. По немоћи човека оно се не остварује у дубину, већ у страну, тј. не у догматима, већ около догмата. Догматски (чист) живот около догмата представља по себи, разуме се, чистије Православље него недогматски (блудни) живот у догматима. То треба разумети са свом јасношћу, свом недвосмисленошћу Божије Речи, која то директно показује у причи о два сина, од којих је један казао да неће испунити вољу очеву – а јесте, а други да ће је испунити – а није. Исповедање православног Символа вере јесте печат Еванђеља. Символ је нужно савршавати у животу, оживотворити га. Код једног човека он уопште није реалан у животу, макар га тај човек свакога дана произносио у молитви; код другога вера се испољава у његовој љубави према Господу Исусу Христу, Оцу Небесном и Духу Светоме, и одражава се на лицу његовом, у речима и свим поступцима. Ко је онда ближи Царству Божијем? Одговор је јасан. Наравно, овај други, неправославан по имену, али православан по духу и истини, научен самим Духом.

Они који тврде и исповедају да су православни морају знати да Православље нипошто није ни привилегија ни повод за осуђивање других, као што није ни гордост. Сасвим супротно томе, Православље је смирење, исповедање пуноће Истине, како правде тако и љубави. Православље треба да победи само светлошћу својом, као Сам Господ, а не пушком – челичном или вербалном, свеједно. Православље не сија у православној заједници у којој царује гордост због свог Православља. Оно сија у ономе који је у свом Православљу смирен, који чистоту вере поима не толико својим маленим разумом, колико духом, целим својим животом. Лепота Православља дата је на спасење људи, а православни су почели да је усмеравају на осуђивање, на погибељ људи. Може се рећи да на земљи нема савршено православних, већ само делимично православних и такозваних православних, као и оних који себе не убрајају у православне, али се убрајају у Христову Цркву и животом живе у Христу. Православље је – сунчева светлост која сија на земљи. Сија за све, али не освећује оне који су у подруму, који су затворили своје прозоре, који су затворили своје очи… Но, овде и против воље изниче питање: зар се оваквим мислима, макар и у малој мери, не одбацује чистота православне вере, она чистота за коју је проливено толико крви и за коју су свети Оци толико ревновали? О не, то није одбацивање чистоте православности, већ управо њена заштита и исповедање.

Узмимо на пример, поштовање и узношење молитава светима. Секташ – неразумно, не по духу – одриче тај део живота духа, док ми признајемо његову духовну реалност у Христу. Може ли се спасити човек који не признаје ту реалност? Страшно питање. Може ли бити повод за осуду уколико се одбацује нешто што треба да служи као садејство спасењу? Шта свети траже – прослављење себе или Бога? Наравно, Бога. И свако истинско прослављање светих је, пре свега, прослављање Бога: „Диван је Бог у светима својим…” Дакле, када човек „непосредно“ прославља Бога и када Га прославља истински, нелицемерно – свети и ангели, наравно, ликују, радују се и духовно љубе таквог човека. И супротно, уколико човек поје величања и акатисте светима, а у свом животу нема љубави према њиховом духу – духу Христове чистоте и правде, и љубави, није ли он пре ругатељ светима него онај који их прославља? Његовом заслугом можда су многи престали да прослављају свете, саблазнивши се таквим резултатима његовог прослављања… О, како је грубо плотско мудровање човечје, како се у људима распиње најчистији Дух Господњи!

Све што је утврђено Православном Црквом представља у суштини школу духа, најлакшу, уколико се похађа у духу. Све у Православној Цркви мора се оживети и одухотворити. Кривица човекова је уколико се оземљује. Ми, православни пастири смо – учитељи у Христу. Учитељ је Један – Господ Исус Христос, и нико – осим Њега – не може бити учитељ. Ми учимо само како се повиновати Једином Учитељу, не у своје име, већ у име Христово. Али, видимо да је неко без нас научио да буде ученик Христов. Дакле? Хоћемо ли устати против њега, као што су апостоли хтели да устану против оних који „не иду с њима“ (Лк. 9,49), но они примише достојан одговор Учитеља, који важи и за нас, православне пастире. Ми смо дужни да се радујемо што је човек силом свемогућег Духа, који „дише где хоће“, чудесно преобразио свој живот и Богу приноси плод. Нама није јасан пут Духа у том човеку? Али зар ћемо ми судити о путевима Духа, ако су плодови Духа очевидни? По плодовима ћете их познати. А плодове је апостол јасно одредио (1 Кор. 13, 4-8). Неопростив је само један грех – против Св. Духа, против љубави према Њему. Онај који воли лаж, хвали грех или се наслађује злобом, крив је за тај грех, али не и онај који умом признаје или не признаје, тј. који душом види или не види – ову или ону истину. Уколико духовни далтониста не види ову или ону боју у природи духовног света, а остале боје види као што их виде сви, нисам ли ја тај који ће бити презрен? Пре бих ја морао да будем предмет нарочите бриге, нарочитог саосећања. Секташ, који верује у Пресвету Тројицу, у неопходност духовног рођења, у неопходност свесног односа према крштењу, у неопходност непостидне вере међу равнодушнима, који је исповеда пред свима, који верује свакој речи Светог Писма и из ревности у вери сматра непотребним свe другe пројавe откривења Светог Духа у Цркви током 1900 година (откривења, која не противрече већ разјашњавају скривено у Еванђељу) – зар смо ми, православни, дужни да злобно гонимо таквог секташа? У чему је онда наше Православље? И не само секташе, ту нашу браћу по вери у Једнога Спаситеља и Искупитеља света, ми не треба да злобно, раздражујуће и грубо гонимо и осуђујемо. Никога од људи ми не смемо да злобно или раздражујуће гонимо и осуђујемо. Можемо да приметимо неку грешку, слабост, уколико смо сами чисти, али са саосећањем. А немилосрдно смо дужни да изгонимо само груби дух света из свог срца. И тада ће наше Православље засијати. Јер, средство је немогуће оправдати циљем. Немогуће је Православље штитити на пагански или јудејски начин. Чистоту Еванђељског Духа – Свето Православље – дужни смо да штитимо на еванђељски начин, бестрасно, мудро, с великом љубављу према души за коју је проливена Богочовечанска крв.

Бацити се каменом превише је лако. Наш стари човек само тражи дозвољен изговор да узме камен. Изговор ревности у вери је – најлакши. Штити се велика светиња – чистота вере и духа! Управо овде, у заштити светиње, човек је дужан да се обуче у светињу, да се опаше постом и милостињом духа. И тако пројави Православље у свом животу.

Потребно је отворено признати несумњиву чињеницу да међу свим исповедањима вере у истинско Богооваплоћење, савршено на земљи у Господу Исусу Христу, Алфи и Омеги спасења, међу свима који призивају Његово Свето Име – има духовно рођених људи. И међу православнима, и међу римокатолицима, и међу протестантима разних праваца и видова. И супротно, да и међу првима и другима и трећима постоје људи који нису рођени духом у Христу, који не мрзе на зло, који не воле Бога свим срцем, свим умом својим. Сви они које Православна Црква прихвата без крштења, сви ти хришћани су – браћа православних у Христу, и однос према њима мора бити нарочито братски, с љубављу. Кажемо нарочито – јер братски однос треба неговати према свим људима. Како православан може некога да обрати вери ако према том човеку нема љубави? Како ће тај човек спознати веру љубави, ако је не види у онима који је проповедају?

Гордост је мрска пред Богом, и ми, православни, сада се уразумљујемо не само за грехе наше плоти, већ и за грехе нашег духа. „Говориш: богат сам… (православан!) – а не знаш да си бедан и кукаван и сиромашан и слеп и го“ (Откр. 3, 17) – говори Господ гордељивом православном човеку који нема љубави. Хоће ли доћи то благословено време када ће засијати истинско Православље у онима који носе Његово име?! Када ће засијати кротост, милостивост, чистота, нелицемерна љубав у Христу према сваком човеку, према свој твари. У наше време вера православна сија у мучеништву руског народа. И код појединих секташа – мученика и исповедника, као и код католика, прогоњених и мучених за веру Христову – прославило се Православље, истинско, нелицемерно, чистије и светије него у хиљадама топлохладних, бојажљивих, који имају само име „да су живи“ (Откр. 3, 1), али су заправо мртви следбеници нашег чистог догматског учења.

Наше Православље овде је само одблесак, само ехо небеског Православља, његове вечне истине, вечних савршенстава. Небеско Православље је догматски чисто изражено у учењу Православне Цркве, али је оно дух и живот и има своје плодове који су – сам живот. Православље је добар плод, и o дрвету треба судити само по плодовима, по резултатима његовог цветања. Нека је цвет и ружан, лишће бодљикаво и суво, нека је дрво ниско израсло и неугледно, чак и поломљено… Но, ако је плод сладак, чист и хранљив – то дрво је православно у плодоносности својој. И обратно, нека су цвеће и листови раскошни, нека је дрво огромно и лепо, али ако је плод нејестив, горак, отрован или безвредан – на поглед на то дрво ништа неће пројавити истину Православља. А жалосно је уколико оно само почне да издваја себе и да се преузноси над другим дрвећем.

Но, у чему се састоји дух секташтва против кога се треба наоружати молитвом и трезвеношћу? Дух тај је дух душевне (не духовне) ревности. То је – рационализација вере, стражење над чистотом вере и изгубљена дубина. То је губитак љубави. Поједини православци на секташки начин штите своје Православље, користећи цитате Светог Писма или каноне као штапове, спорећи се са секташима, чак и са својим православнима (древни и нови расколи), штитећи своју веру без наде у Бога, без љубави према човеку. И обратно, код појединих секташа пројављује се православни дух у односу на поједина питања. На пример, у односу на неразумевање општења са Небеском Црквом (Светима) сви секташи, „не признајући“ то општење, и не желећи да га присаједине опиту Духа, с гордошћу га одбацују, али jедан од њих ће разобличити православне за њихово „идолопоклонство“ а други – „препустити суд Богу“, и кротко се помолити за просвећење православне браће светлошћу истине. И један и други су ван опита православног општења са Небеском Црквом, али један је неправославно настројен (први), а други – православно, и без обзира на своје неправославно исповедање вере може пред Богом бити православнији од православног који са светима општи чисто формално – обредно, док у животу не поступа по заповестима еванђељским и не стреми срцем ка духу светих.

Сви су криви. „Нема праведнога – баш ни једнога“ (Pим. 3, 10) – то треба запамтити. И не осуђивати један другога, већ помагати један другоме, учити се правди један од другога. Када би Господ ограничио Себе законима спасења који су разумљиви нашем човечјем уму, сви бисмо погинули. На безмерну срећу човекову – то није тако. Закони спасења Божијег шири су од нашег разумевања, тачније рећи – дубљи. Јер, Спаситељ је – Господ, а ми – људи, твар ништавна и грешна пред Богом. И „сва наша правда – као нечиста хаљина“ (Ис. 64,6)… А сва наша православност је заиста „као нечиста хаљина“… Свест о томе само открива, само наглашава немерљиву истину, дубину и величину Православља.

Архиепископ Јован (Шаховској)

Извор: Радио Беседа

Одговор:

Царство небеско је изнад свега живот и заједница у Христу и Господ нам зато говори "Царство Божије унутра је у вама" (Лк 17, 21). Зато Царство небеско почиње већ и у овом свету кроз Св. Литургију, кроз тајне Цркве, кроз наш живот у Христу. Ово стање заједнице у Христу које је још непотпуно, треба разликовати од пуноће стварности Царства небеског које ће наступити тек након завршетка овог света и века, након свеопштег васкрења и суда. Тада ће Господ „укинути свако поглаварство и сваку власт и силу“ и коначно укинути и последњег непријатеља - смрт, а онда ће се „и сам Син покорити Ономе који му све покори, да буде Бог све у свему (ίνα ή ό θεός τα πάντα εν πάσιν)“ уп. 1Кор 15, 24-28.

Ова реалност пуноће Царства небеског у коме ће све бити испуњено Господом изнад је времена и простора, иако у односу на наше време и простор у коме сада постојимо оно представља будућност и о овим последњим догађајима и сам Господ за време свог боравка на земљи говори као о будућим догађајима. Дакле, након овог света и века све ће бити преображено и пуноћа Царства небеског биће изнад сваког времена и простора јер Господ живи у вечности и изнад је свеке прошлости, садашњости и будућности. Отуда је погрешно да о Царству небеском које у долази у пуноћи након Другог доласка Господњег говоримо као о паралелној реалности у контексту нпр. Everett-Wheeler-овог тумачења квантум теорије.

И сам сам чуо да неки хришћани сматрају да се светитељи јављају у нашем времену и простору заправо из пуноће Царства небеског које је својеврсна паралелна реалност. Мислим да за овакво веровање не можемо да нађемо потврду у Еванђељу и предању наше Цркве. И светитељи који су упокојили у Господу и даље постоје у овом времену и простору до свеопштег Васкрсења када ће све бити промењено. Стога се њихова јављања могу објаснити само речима да у Христу нема мртвих јер Господ каже „ја сам васкрсење и живот; који вјерује у мене ако и умре, живјеће“ (Јн. 11, 25).

На питање одговорио архимандрит Сава (Јањић)

Извор: Поуке.орг

Комплетан број у pdf формату [6.87 MB]

САДРЖАЈ:

• Γιαγκάζογλου, Σταύρος — Κρίση της συνοδικότητας; Η γραφειοκρατική αντίληψη της εκκλησιολογίας και το πρόβλημα της κοινωνίας και της συνοδικότητας στην Εκκλησία σήμερα [PDF 0.8 MB]
  
• Крстић, Зоран — Могућности хришћанског теолошког мишљења у постмодерности [PDF 0.74 MB]
  
• Милошевић, Ненад — Анафора — узношење или приношење? [PDF 0.83 MB]
  
• Ζηζιούλας, Ιωάννης — Το Μυστήριο της Εκκλησίας και το Μυστήριο της Αγίας Τριάδος [PDF 0.75 MB]
  
• Матић, Златко — Примат у Цркви — званични став Руске Православне Цркве и наставак православно-католичког дијалога [PDF 0.77 MB]
  
• Чиликов, Стоян — Св. Августин Ипонски и неговите богословски възгледи във връзка с развитието на римокатолическата мариология [PDF 0.82 MB]
  
• Јанковић, Живорад — Поводом Душановог законика [PDF 0.72 MB]
  
• Данилец, Юрий — Миссионерская деятельность епископов Иринея (Чирича) и Серафима (Иоановича) на Подкарпатской Руси (1927–1930 гг.) [PDF 0.78 MB]
  
• Андрејић, Живојин — Урезани натписи и угребани записи на каменим фасадама Богородичине цркве у Тргу код Жагубице [PDF 0.75 MB]
  
• Гнилка, Јоаким — Петрова служба — новозаветне основе [PDF 0.76 MB]
  

Његово Високопреосвештенство Г. Порфирије је у свом излагању нагласио да су Христос и Црква неодвојиви. Када говоримо о Христу ми заправо говоримо о Цркви и обрнуто. У свештеним књигама Новога Завета, нарочито у посланицама светога апостола Павла, наилазимо на податак да је Црква Тело Христово и да се она манифестује и пројављује кроз Тајну Евхаристије коју је Христос установио пред своје страдање на Тајној Вечери рекавши: „Примите једите ово је Тело моје које се ломи за вас на отпуштење грехова“ и „пијте од ње сви ово је Крв моја Новога Завета која се пролива за вас на отпуштење грехова“. Човек у Телу Христовом, Цркви, се измирује са Богом, спасава се и постаје Бог по благодати, ако наравно и сам доприноси томе, кроз подвиг и послушности Божјим заповестима. Једино у Цркви хришћани превазилазе нездрави индивидуализам и самољубље и постају свети у Христу. Управо стога, Црква је једино место где се човек спасава. Сам Христос је указао на чињеницу да спасења нема ван Цркве када је рекао: „Ко једе Тело моје има живот вечни“. Притом, живот вечни не значи ништа друго осим управо спасење. Ту истину Црква чува и сведочи кроз векове, а најпрецизније и најексплицитније ју је изразио св. Кипријан Картагински речима Extra Ecclesiam nulla salus.

На самом крају Митрополит је закључио речима да за нас православне хришћане учешће у Евхаристији и Литургији није и не сме да буде само нека обична пракса и израз индивидуалистичке побожности или индивидуалистичког спасења, него објављивање и обнављање заједнице са Христом Богом и са нашим ближњима.

http://www.svetigora.com/audio/download/16002/12.12.2014-KATEDRA_Vl.%20Porfirije_Hristos%20i%20podvig%20spasenja.mp3

Светигора

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/3003/14/12/05.12.14_zbor_-_dr_vladan_tatalovic_iskusenja_gospoda_isusa_hrista_u_pustinji_64kpbs.mp3

Извор: Радио Слово љубве

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/3003/14/12/06.12.14_zbor_-_o._vukasin_milicevic_-_smrt_kao_bolest_pale_prirode_-_gjjz_novi_sad_64kpbs.mp3

Извор: Радио Слово љубве

Зато морамо да живимо у Христу, да би теологија до икога допрла. Богословље није обична научна дисциплина, то је начин живота, више то него обична изговорена или записана реч. У баратању речима заборавили смо да Христа највише сведочимо и предочавамо управо – делима, али делима која полазе из дубине нашег срца, из сржи нашег бића. Није поента хладно испуњавати норме понашања, као што је бесмислено приносити Жртву у мртвилу духа. Тиме се нећемо разликовати од Каина који је приносио жртве, али Га је Бог свеједно прекорио. Кретати се и делати по жељама душе испуњене Христом - у сагласности са нашим речима то чини живу теологију која може да учини да се промени литургијска свест на боље. Љубав, пожртвовање, смирење, динамичност у Христу - то би требало да имамо сад, па да прича о икони раја има смисла. У супротном, то су апстрактне, нејасне приче, а ми обични (и свом учењу недоследни ) мистици. Дакле, занемаривање нашег духовног живота и наше млако сведочење Христа је итекако литургијски проблем. Под духовним животом, јасно је, не сматрамо пуко присуствовање, па ни учествовање у Литургији.

Шмеман жали због раздвајања Литургије, богословља и побожности – што се чини и код нас. Прост народ Литургију види само као део своје побожности, одузимајући јој право значење; а теолози сву теологију базирају на Евхаристији, наглашавајући често њену «метафизичку» страну, не наглашавајући охристовљен живот који она прожима. Теологија треба да одговара на конкретне проблеме човеку данашњице, усмерујући га ка спасењу. Обједињујући Литургију, богословље и побожност, тако да међу њима не постоје границе.

Многи у Србији Литургију виде као ствар обичаја, културе, духовне потребе. Чини се да су педесетогодишњи утицај комунизма, а и тешка времена која и даље трају за њим – учинили своје и људе удаљили од православног духа и, логично, једне од других. У овом свету затворености и борбе за преживљавање заборавили смо на другог. Ту смо ми и наша ужа породица. Не проналазимо времена, ни воље да се окренемо и другима. Често се и на Литургији људи међусобно не знају, или се чак и мрзе. А Литургија би требала да изображава заједницу у свој својој пуноћи! „Љубимо једни друге, да бисмо једнодушно исповедали Оца и Сина и Светога Духа...“ [1]Далеко смо, далеко, од литургијских речи. Љубављу исповедамо Тројицу, јер је међу Њима љубав какву би ми требали да имамо једни према другима. Треба да превазиђемо ту непрегледну удаљеност једни од других. Боримо се за одржање овоземаљског живота, за себе и најближе – и то је разумљиво, али не смемо дозволити да се „у походу на боље сутра згужва сврха“, што би рекао један српски писац и музичар, именом Марко Шелић.

Говоримо да се у Цркви преображава свет и да нас Литургија приводи у есхатон, а везујући се стриктно за Евхаристију. Шта се дешава док Литургија не траје? Осећамо дејство благодати примљеног Причешћа? Настављамо живот пасивно до следеће Литургије, кад се изображава есхатон? Наравно да не. Наш живот у Цркви траје и док нисмо у храму. Ми смо удови на Телу Христовом иако се не причешћујемо сваки дан. Царство Небеско је унутра, у нама, (Лк. 17, 21) све док живимо свешћу да наш целокупан живот јесте принос, анафора Богу. Наш цео живот је светиња и тајна, служење Богу и само тада, кад живимо светотајински унутар заједнице и Христом живимо и мимо времена богослужења – ми свој целокупни живот чинимо Приносом, богослужењем, испуњујући притом литургијски призив: „Сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо“.[2] Отац Шмеман тврди да суштина ( како он каже lex orandi) Литургије није ништа друго до сама вера Цркве, или боље рећи: „пројављивање те вере, општење у вери и испуњење те вере“.[3] Шмеман у терминологији полази од вере саме, можда би било боље да данас пођемо од пројављивања те вере, да бисмо избегли тумачења у духу догматског, интелектуалног, култног, јуридичког схватања вере – каква су заступљена данас у Србији. Живот у Христу је основно пројављивање вере, то јест - љубав, из љубави све остало произлази. Љубав омогућује истински савез Бога и људи, она се рађа из Божијег прилажења човеку и откривања Себе другима ( највише у Христовом прилажењу људима кроз Оваплоћење, али и свим Његовим спасоносним делима). Једнако, љубав се рађа и из човековог прилажења Богу у вери и Божијег одговора у дариваној благодати. Пројављивање вере није партикуларност (ми смо Срби православци!), није тек разумско убеђење о постојању Бога (верујем у Бога, али живим горе него они који не верују), није тек идеал и „веровање сам за себе“ (верујем у Бога, али не и у Цркву) – пројава вере је љубав: не љубав као идеја, већ жива љубав, конкретна, делатна, личносна и личностотворна, она која ће постојати и кад пророштва нестану, језици замукну и знање престане. (1.Кор.13, 8) Уместо што показујемо знање и пророкујемо есхатон, хајде да волимо. Па ће и знање и пророчанства имати смисла, иначе су празни.

Наш живот би требао да буде Литургија, анафора Богу, у свим својим сегментима. Ако сам, као што јесам, створен по икони Божијој и ка своме подобију стремим изнова и изнова: ја сам већ сада онај есхатолошки ја, и треба да живим као есхатолошки ја – и то не само на Литургији. Ако тако живим, тако да заједничарим са Богом и ближњима кроз Тајне, али и кроз мој цео живот као кроз свету тајну – мој живот је већ сада и још не есхатон и Царство у малом. „Јер Царство небеско је унутра у вама“ (Лк. 17, 21)

Мој живот је литургија, служба Богу, света тајна. Служићу Богу усмеравајући ка Њему своје жеље, стрепње, падове, грехове, страхове, јер сам премали и сувише грешан да продишем један замах плућа мимо Божијег присуства. Живот приносимо Богу. Мој принос ( литургија ) је моје прилажење ближњем, ето, Господ ми је дао да Му принесем жртву показујући милост, смирење, предавање другоме. Мој принос је моја лична молитва, рођена из моје таме и дубине бића, молитва у којој Светлост обасјава моје помрчине и чини да се спознам и јасно видим у Њој. Мој принос је мој гест, мисао, сав мој живот у Христу. Све то приносе хришћани које Господ држи прислоњене на Свом образу, сви сходно терету крста који носе. И, наравно, наш Принос је она заједничка Чаша, онај тренутак већи од васељене којег нас је Отац удостојио: да постанемо сателесници Његовом Сину и богови по благодати. Све то је служба, принос, литургија. Прислањање свог образа на Образ по Којем смо створени. Кроз овакав живот и стално стремљење ка подобију, стално усавршавање, макар и падали, али се стално и изнова дизали, стално се преумљавали у Ум Христов – ми анафору узносимо као свештеници. Ми Царство собом објављујемо као пророци. И у њему боравимо као цареви по благодати.

У Сомбору,

12. јануара 2014. л.Г.

Извор: https://www.pouke.org/forum/blog/121/entry-941-%D0%B8-%D0%B1%D0%BB%D0%B8%D0%B6%D1%9A%D0%B8-%D1%98%D0%B5-%D0%BD%D0%B0%D1%88%D0%B0-%D0%BB%D0%B8%D1%82%D1%83%D1%80%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0/

( www.avdenagom.blogspot.com

https://www.facebook...nago1987?ref=hl )

[1] Свети Јован Златоусти , Божанствена Литургија, у Служебнику, Штампарија српске патријаршије, Београд, 2008, стр. 102.

[2] Свети Јован Златоусти , Божанствена Литургија, у Служебнику, Штампарија српске патријаршије, Београд, 2008, стр. 75.

[3] Шмеман, Александар : „Наш живот у Христу“, прев. Матеј Арсенијевић, 1.стр. преузето са www.verujem.org, приступљено 15. октобра 2011. год.

-Како се дефинише црквени однос према аспектима глобализације који су неспојиви са подвижничко-литургијским етосом Цркве?

Претпостављам да сте мислили на феномене вредносног релативизма, хедонизма и нехуманог израбљивања сиромашних земаља од стране мултинационалних компанија? У том погледу нема потребе тражити неко посебно решење већ треба дати јасан и недвосмислен негативан став, по могућству у званичној социјалној концепцији. Велики проблем представља и глобални потрошачки етос, који је само споља гледано вредносно неутралан. Тај етос покушава да под своју логику сведе чак и духовни живот – колико само верника данас долази у храмове да би „задовољили духовне потребе“, а не да би остварили свој идентитет у Христу? Или се срећу са свештеником само за „водице“ и сличне требе? А то је ништа друго до верна пројекција потрошачког менталитета на црквени живот који на тај начин поприма сервисни карактер. Такво стање на дужи рок је веома штетно и захтева озбиљну критичку опсервацију.

-На који начин се СПЦ одупире моделу тоталне културне унификације?

Она то чини самим својим бићем. Сетимо се да у историјском смислу Источна Црква никада није имала искушење културне унификације унутар свог организма, што се поготово види у погледу језика богослужења и културних особености сваке помесне Цркве. Наше крсне славе и хришћански обичаји су још једна потврда културне особености једне помесне Православне Цркве. Једино што је међу помесним Црквама на глобалном нивоу у неку руку „унификовано“ јесте исповедање вере – један Господ, једна вера (Еф. 4, 5).

-Може ли се литургијски доживљај поделити и у интернет простору, под условом да поуздано знамо да припада Цркви?

Литургијски доживљај се у виртуелном простору може само делимично пренети из једног једноставног разлога: човек се не може „виртуелно“ причестити. Интернет може помоћи да људе информишемо о литургијском животу, али искуство тог живота се стиче непосредно. Стога виртуелни простор треба јасно одвојити од реалног живота конкретне литургијске заједнице којој одређени хришћанин припада. Форсирање концепта тзв. „електронске Цркве“ који пропагирају неки модернистички кругови да би задобили што више младих је огроман промашај јер заводи људе од основног циља који је сједињење са Христом и активно учешће у животу Цркве.

-Колико је примамљив електронски дневник, блог за хришћански ритам живота?

Лично поседујем електронску презентацију организовану у виду блога (на адреси www.covekitehnologija.com) на којој повремено објављујем своје чланке, предавања, мишљења о одређеним темама. У том смислу сматрам да форма блога може бити веома корисна за православне теологе који повремено треба да објављују своје мисионарске текстове. Свакако да се блог може искористити и за опсервације актуелних тема хришћанског живота које би биле поучне за друге хришћане.

-Да ли Црква треба да користи Фејсбук социјалну мрежу и да ли је она погодна за пренос црквених порука и међуцрквену комуникацију?

Лично нисам склон овој нити сличним социјалним мрежама, из више разлога. Први је чињеница да је реч о пројекту који је у рукама једне корпорације, што ће рећи да она одређује не само садашњи изглед, правила, концепт… већ и будући развој. Да ли ћемо већ сутра поред Фејсбук профила имати, рецимо, рекламне банере на чији садржај не можемо утицати? То нико не може гарантовати. Друго, постоји и проблем креативности и површности комуникације с обзиром да се спроводи на уско конципиран начин који је творац мреже предефинисао. Треће, постоји проблем аутентичности – свако може под произвољним именом да отвори налог на Фејсбуку. Посебан проблем је парадокс повећања асоцијалности чланова социјалних мрежа, који се односи на истовремено приближавање људи који су просторно удаљени, а фактичко отуђење од оних који су у најнепосреднијој близини. Видећемо шта ће време показати у том погледу, али ми се чини да концепт социјалних мрежа већ сада има много недостатака.

-Како апеловати на хришћанску одговорност младих који се све више одлучују да буду отуђени актери виртуелних интернет сабрања, него активни литургијски чланови Цркве?

Једино развијањем здраве литургијске свести. Свештеници су прва и најважнија карика – Христос је тај који призива људе, а ми свештеници морамо да им пружимо све од себе да у подвижничко-литургијском животу своје Цркве осете „Очев дом“ и пронађу свој идентитет. Ту имам и лично искуство – Господу сам благодаран што ми је у почетку хришћанског живота послао изузетног духовника у личности о. Бранка (данас архимандрита Нектарија) Татарина. Друга важна карика су вероучитељи који имају огромну мисију да својим ученицима не преносе само знање већ и један здрав однос према литургијском животу. Веронаука је велика шанса за нашу Цркву да младима пренесе аутентичан хришћански доживљај. Зато је важно да вероучитељ са ученицима, поред радна на часу, заједно буде у храму на молитви и на причешћу. А тек потом да оствари и неки вид електронске комуникације са њима, тиме се посредно даје до знања да је непосредан физички контакт незаменљив. И трећа важна карика јесу академске богословске установе које формирају свештенике и вероучитеље. Овде опет имам лично искуство у погледу огромног значаја Православног богословског факултета у Београду за сопствено теолошко образовање.

-Можете ли нам изнети податке колико грађана Србије учествује у интернет комуникацији, а колико верника активно приступа савременим информационим технологијама?

Према прошлогодишњим истраживањима употребе информационо-комуникационих технологија које је спровео Републички завод за статистику, само половина домаћинстава Србије је поседовало рачунар, а четрдесет посто интернет прикључак. Свакако да је тако мали проценат условљен факторима различите врсте: вишегодишњом тешком економском ситуацијом у нашој земљи, старошћу нације (највећи број корисника интернета увек су млади људи), неадекватном институционалном подршком информатичком сектору. А што се тиче броја православних хришћана који су активни на интернету, субјективан утисак је да он у потпуности зависи од старосне доби: млади су потпуно активни, а старији готово неактивни.

-СПЦ је аргументовано критиковала тзв. „чиповање Србије“, односно пројекат увођења биометријских система идентификације за све грађане, што је наишло и на подршку светских организација које се боре за право на приватност уз нескривено одушевљење што се српски народ, толико медијски оцрњен задњих година, бори са својом Црквом за своја електронска права. Зашто је опасан тзв. „информациони тоталитаризам“?

Не можемо говорити о тоталитаризму у историјском, правно-политичком смислу који је дефинисан помоћу тачно одређених друштвених параматера, али можемо у смислу тоталног покривања информационог спектра у једном друштву, било да је реч о тоталном електронском надзору популације, контроли над мас-медијском сфером или њиховој комбинацији. Биометријски системи које сте поменули су само једна карика у сложеном ланцу. Друштво под надзором не рађа слободне људе, већ конформисте и ту је основна опасност која се тиче слободе и дигнитета личности и могућности њене спонтане делатности у друштву.

-Познато је да је СПЦ Жичким апелом актуелизовала питање заштите приватности и дигнитета грађана Србије у контексту биометријских система идентификације. Да ли су ови закључци и данас актуелни и колико су утицали на недоумице верника и осталих грађана?

Закључци који су пре шест година донети у Жичи су и дан-данас актуелни уколико се контекстуализују. Велика Британија је, рецимо, пре неколико месеци после вишегодишњих дебата, притиска једног дела академске заједнице и невладиног сектора потпуно укинула биометријске личне карте и централну базу биометријских података, иако је то био пројекат који је лабуристичка влада годинама здушно пропагирала. Немачка је такође укинула обавезно узимање биометрије од грађана још пре три године. У Србији је стање у том погледу неодређено – СПЦ јесте извојевала једну важну битку на пољу приватности, али је свест о значају приватности међу нашим грађанима на веома ниском нивоу. Мишљења међу верницима се, нажалост, често крећу између два екстремна пола: један је површна релативизација значаја борбе за приватност, а други је подизање претеране панике без трезвеног промишљања.

-Може ли се подвући јасна граница када „електронска демократија“ престаје да буде један од саставних концепата информационог друштва, а када угрожава слободу и критичку мисао у технолошкој цивилизацији?

Мера је положај човека – уколико је он скрајнут, подређен неком безличном циљу или му се намеће неко технолошко решење, онда се налазимо на клизавом терену, ма чиме се исти правдао. Информационо друштво данашњице у великој мери постаје информационо-контролисано друштво под утицајем некритичког модернизма, процеса релативизације приватности, наметањем културе безбедности у императивном смислу, дехуманизоване рационализације и оним што неки аутори називају доктрином „фискалног детерминизма“, која се ослања искључиво на смањење трошкова. Потребно је вратити човеку место које му припада, а то није једноставан задатак, захтева мобилизацију свих мислених капацитета једног друштва.

-Црква је преузела цивилизацијску одговорност и покренула питање друштвене одговорности осталих институција и академске заједнице. Да ли је за проширивање базе података у Србији потребна масовна сагласност грађана, отварање јавне дебате и дискусија, обзиром да се планирају масовне централизоване базе података у будућности?

Јавна дебата у погледу питања која сте навели је свакако потребна и логично је да постоји у свим савременим друштвима која негују права и слободе грађана. У Србији та јавна дебата још увек није на задовољавајућем нивоу, али је приметно да се појављује све више припадника академске заједнице који препознају важност ове проблематике. Није наодмет поменути и огроман значај формирања Покрета за електронску приватност, који води познати информатички стручњак Александар Арсенин. Та грађанска иницијатива је покренула нека важна питања у широј јавности. Проблематиком афирмације и заштите приватности примарно и треба да се баве таква удружења и академска заједница, док је Црква ту да пружи подршку.

-При Архиепископији београдско-карловачкој постоји Центар за проучавање и употребу савремених технологија, који је јединствен у православном свету. Које су досадашње заслуге овог Центра? Многи су били затечени авангардним покретањем овог питања.

Чланови поменутог Центра су у протекле три године били активни на више поља. Поменућу само најважније: учешће у великом броју стручних скупова на тему употребе информационо-комуникационих технологија, стратегија сигурности и безбедности информација у савременом друштву, ангажовање у Радној групи за ћирилични интернет домен Србије, израде критичких опсервација у погледу предлога неких законских решења. Посебан куриозитет је што су наши стручни сарадници ангажовани на потпуно добровољној основи.

-На који начин Црква може да утиче на почетак преображаја Србије у институционалном погледу подсећајући на етос жртве за другог који је вечити одговор хришћанина на изазове времена? Како у потрошачкој цивилизацији крајњег индивидуализма афирмисати видовдански етос?

О томе сам говорио пре две године на отварању Видовданског сабора на Љубићу. Глобално потрошачко друштво нас моделује као људе са својим потребама, материјалним и духовним, које је потребно задовољити, док се наш ближњи у тој поставци слабо примећује. Хришћанство, са друге стране, говори о ближњем као кључној шанси за спасење. Конкретан пример: свако од нас ће током седмице наићи на макар једног човека у оскудици, материјалној или духовној. Потрошачка свест ће поћи од тога да је то његов проблем, или у најбољем случају, да има неко други ко брине за социјално угрожене слојеве становништва. За хришћанску свест, међутим, тај човек је онај за кога ће се дати одговор на Страшном Суду и одмах се поставља питање шта смо учинили да га нахранимо, оденемо, заштитимо или макар утешимо. Заборавите велике институционалне „пројекте“ ако на микросоцијалном плану не изведемо ову кључну трансформацију на плану свести српског народа који себе у највећем проценту сматра православним. То је видовдански етос у времену глобализације – етос пожртвованости за ближњег у свакој животној ситуацији. Тај етос је гарант нашег опстанка овде, али и путоказ за живот вечни.

*Интервју објављен у Православљу бр. 1055/2011

http://www.covekitehnologija.com/?p=554

А апостол Павле нам објашњава: „Ако језике човјечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи. И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам. И ако раздам све имање своје, и ако предам тело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи“.

Један од мудрих палестинских стараца, Ава Доротеј својим ученицима је све то додатно и нацртао на песку: „Замислите један круг, његов центар, и праве линије које полазе из центра. Претпоставите сада да је тај круг - свет, центар круга - Бог, а праве линије које иду од периферије ка центру - путеви живота људских. Уколико светитељи, желећи да се приближе Богу, улазе у унутрашњост круга, утолико постају ближи Богу и један другоме. И уколико се приближују Богу, утолико се приближују један другоме; и уколико се приближују један другоме, утолико се приближују Богу“.

У ових неколико редова садржано је све неопходно знање о Богу, о човеку и о Цркви. Огроман шум информација и формирање неке врсте метајезика који је прогутао садржаје које покушавамо да пренесемо једни другима све је претворио само у стил, начин комуникације који нас одређује. Покушаји да проговоримо о оном за нас најважнијем, завршавају на површини. И Црква је у шуму метајезика изгубила свој језик, али то је, парадоксално, можда и добро. Тешко да сад може да има сувисле комуникације хришћана са светом, осим – љубављу. То је незгодно, оптерећује и суочава нас са нашим слабостима и кукавичлуком, али је у много чему и олакшавајуће.

Љубав наравно није исто што и сентиментализам.

„ Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се,

не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу,

Не радује се неправди, а радује се истини, све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи.

Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати. Јер делимично знамо, и делимично пророкујемо; А када дође савршено, онда ће престати што је делимично“, каже даље апостол у Химни љубави.

Све ће престати само неће љубав, пошто је Бог Љубав. Једина данас сувисла комуникација Цркве са светом, хришћана између себе и са другима је – љубав. Никада то није било тако огољени и очигледно. Свету не треба ни наша памет, ни наш морал – он вапи за љубављу. Чак и кад изгледа да не вапи – он без љубави умире. Сви покушаји да на црквене теме комуницирамо са светом нестају у шуму разгласа светског мега-гига-тера тржног центра.

Мисионарење, покушај ширења важних црквених порука постаје у најбољем случају само уклапање на место које нам је унапред одређено. Ако се кавалификујемо. Ако умемо да имитирамо језик света, метајезик.

Да не бисмо упали у неко сентиментално, телеће стање разнежености самима собом као бићима љубави и тиме наравно дебело промашили, љубав у нама самима и међу собом морамо редовно обнављати. У тој редовности и упорности је наш подвиг. Наравно и у радикалности и максимализму, а не у задовољавању осредњим резултатима типа : „Можда не волим али макар волуцкам“.

Ако за почетак погледамо на проблем љубави сасвим практично, најбоље је да пођемо од самог центра. Поново: Бог је Љубав.

Понекад препознамо да смо близу Богу, понекад како се од њега удаљавамо. Али поуздано смо Богу близу кад се хранимо Њиме, кад га уносимо у себе, кад се причешћујемо. Окупљање око путира са Христовом крвљу и телом је језгро, језгра Цркве. Сви се причешћујемо истом кашичицом, као деца. Као браћа и сестре који још увек нису научили да се удаљују једни од других. Зато је тужно кад се неко плаши причешћа из заједничке кашичице. Он је већ удаљен и треба га љубављу охрабрити да се врати. Мало је тужнијег од тога да храни живота приступа тек неколицина људи окупљених на Литургији. А остали само посматрају. Кад вечерамо, а неко нас гладан гледа осећамо се непријатно. Сигурно се не осећамо као чврста заједница љубави, породица, браћа и сестре, деца заједничког Оца. А кад се хранимо самим Животом а неко нас гледа – какав је осећај? И какав је осећај оних који се не причешћују. Склоност добровољном умирању? Да ли то може бити утешно? – Тешко да може. Споља гледано скоро хорор – живи и нека врста зомбија.

Литургија је основ обнављања љубави у нама и међу нама. Има онај тренутак у Литургији кад ђакон узвикне: „Љубимо једни друге да бисмо једнодушно исповедали...“ ( Оца и Сина и Светога Духа). Они који понекад присуствују Архијерејској литургији са више свештеника и ђакона, могу кроз отворене царске двери да виде свештенике у олтару како се макар символично целивају, а ако је више ђакона виде и ђаконе како се пријатељски љубе испред двери. Некада су се сви у цркви у овом тренутку љубили са онима лево и десно од себе. Временом је ту било много комешања, и разног циркуса па се одустало од тога. Пошто је обичајно углавном сад црква подељена на лево од улаза – жене и десно од улаза – мушкарце, приликом размене пољубаца не би нужно долазило до саблазни, ако би саблазни уопште било и да су сви измешани. Мало правог живота уместо крутог формализма било би драгоцено за следећи круг љубави око путира. Промену садАшње праксе и увођење некадашње треба да охрабре свештеници, или, са благословом свештеника, ђакони који су већ ту испред народа и позивају на целивање.

И сам улазак у цркву, долазак на Литургију, било би прородно да изгледа као окупљање родбине на свечаној вечери а не као окупљање за сахрану. Ту такође треба да охрабримо једни друге. Тихи жамор пре пре почетка Литургије, пре „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа...“, не може да шкоди. Да заиста људи погледају једни друге, распитају се о здрављу о новостима. Шапатом, тихо, свечано, али тешко да укочени и суздржани, дистанцирани успостављамо добру подлогу за заједничку молитву Богу, за призивање Љубави.

Наравно, све ово не значи да су инсистирање на личном доживљају и психологизовање Литургије пут ка обнављању и снажењу љубави. Не. Просто треба вратити реалне околности заједнице љубави, изаћи из ропства крутој форми.

Излазак из цркве и даље бављење једних о другима. То је оно што се дешава у мало којој цркви. И то је недопустиво. То би морало поново да постане обавезна пракса у свакој цркви. Агапе - трпеза љубави у некој форми. Да ли заиста заједнички ручак тамо где могућности дозвољавају, да ли само јутарња кафа и ракија, неки залогај, символично. У сваком случају још времена да се упознамо са животним проблемима и радостима ближњих. Да нам не остану апстракција људи који би требало да су нам најближи, заједно са којима смо се из једне чаше једном кашицом хранили Тајном.

Што се тиче онога што се обично зове мисија, или православна култура – то је област за себе, којој треба посветити посебну пажњу. Оно што је сигурно – да би нас људи разумели, морамо скинути много кора које су опколиле језгро наше љубави и храбре отворености. Сви покушаји да памећу комуницирамо са светом само су упадање у неку од спремних преграда. Царска уметност која је породила ремек дела уметности и китњасте проповеди одговарали су другом времену. Времену пре мета-језика тржног центра. Биће да сад до људи могу да се пробију - као некакви православни „вирали“ - само једноставне шифре, символи, батерије радости и љубави. Које ће људи без много размишљања пригрлити и ширити даље.

Модерна уметност је у свом нестрпљивом ходу ка самоуништењу побацала многе скице које нису разрађене. Да ли је рецимо могуће замислити цркву која би по наруџби била осликана од неког као што је био необични геније-наивац Илија Босиљ, домаћин који је почео да слика у позним годинама, кад више није могао да обрађује земљу, и да ли би тако осликана црква саопштавала више љубави и васкршње радости него укочене копије великих средњевековних узора? Наравно да се притом Илија колико толико обавеже држању Предања. Као што рекосмо - сложена тема и о њој другом приликом.

http://www.pravoslavie.ru/srpska/75207.htm

Једном је нека жена исповедила једном сада већ почившем епископу да је непрекидно увиђала своју недостојност и да зато није смела да приступа светој Чаши, а кад је и приступала, мучила се. Епископ је тој жени рекао:

- Кад сматрате себе недостојном управо тада и приступајте, а кад сматрате себе „достојном“ тада ми то реците и ја вам нећу допустити да се причестите.

Разуме се, пред причешће не треба без разлога да духовно мучимо себе. Ако имамо дубоки осећај сопствене недостојности, онда са надом на милост Божију можемо да приступамо причешћу без икаквих душевних мука. Преподобни Серафим Саровски је говорио: „Благодат коју дарује причешће тако је велика да ће човек, ма колико био недостојан и грешан и макар био од главе до пете покривен ранама грехова, само ако Господу, Који све нас искупљује, приступи са смиреном свешћу о својој великој грешности, бити очишћен благодаћу Христовом, да ће све више светлети и сасвим се просветлити, и спашће се“.

Један од послушника Саровског манастира исповедио се пред причешће, али ипак није решио да се причести. Налазећи се у олтару за време служења Литургије, мислио је: „Због своје недостојности, по суду Божијем бићу сажежен огњем или жив прогутан од земље, чим приступим Чаши“. Тако је размишљао у присуству преподобног Серафима Саровског. Прозревши мисли послушника, свети га је позвао и рекао:

- Ако бисмо океан испунили нашим сузама, ни тада не бисмо могли да задовољимо Господа за то што Он бесплатно дарује, хранећи нас Својим Пречистим Телом и Крвљу, који нас умивају, очишћују, оживљавају и васкрсавају. Дакле, приступи без сумње и не смућуј се: само веруј да су то истинско Тело и Крв Господа нашег Исуса Христа који се дају за исцељење свих наших грехова…

http://www.prijateljboziji.com/Pouka-dana/2014-11-15/26.html

Наш разговор с уваженим богословом дотицао се данас актуелних питања припреме Светом Причешћу, односу причешћа према исповести и неким од разлика у грчкој и руској пракси.

Прошле године у Москви организован је округли сто тема је била пастирско саветовање, на коме се расправљало о питањима поста, молитвеног правила и исповести пред причешће. У Руској Цркви се удомаћила традиција да је обавезно пред Свето Причешће постити три дана, прочитати три канона и молитве пред причешће, а такође је обавезно исповедити се. Шта ви мислите, да ли се може олакшати и упростити припрема људи пред причешће?

Ми смо обавезни узети у обзир традицију сваке помесне Цркве и потребе не мењати изненедно. Постављено од вас питање је врло важно, посебно за нас који живимо на Западу, где православни грци живе бок уз бок са русима каткада налазе се чак при истој парохији, како је на пример у Оксфорду. Лично ја подржавам често причешћивање. Често но не лакомислено или не пажљиво. Често причешћивање да, но увек са потребном припремом. Шта се подразумева под потребном припремом?

Као прво, што се тиче тајне исповести. У византијској и савременој грчкој традицији, колико ја могу то видети, никада није тражено да се сваки пута исповеда пред причешће. Исповест и Причешће се узимају као две одвојене тајне. Није ми познато, да су Васењенски Сабори доносили било какве каноне у односу на обавезну исповест пред причешће. Тај обичај је имао основу у Румунској и славенским црквама. Ја дајем предност грчком прилазу овом питању. При том је сваки хришћанин обавезан регуларно исповедати се, но није обавезно сваки пут када приступа Причешћу.Таква је пракса у Оксфорду, како код грка тако и код руса. Ја би хтео да исповест разматрамо као одвојену тајну, а не просто елемент припреме пред Свето Причешће. Ја разумем да, у Русији постоје пастирске потешкоће, где врло много људи жели да приступи причешћу, а свештеници просто немају довољно времена да саслушају све исповести. Мислим, да би било боље не исповедати се тако често, да би исповест била схваћена озбиљном тајном. Да би било довољно времена за онога који се каје да своје срце отвори, а за свештеника да озбиљно истражи његово духовно стање, што је немогуће направити, када за оним који се каје стоји и чека на исповест стотину људи.

Поставља се питање: како ја могу приступити Светом причешћу, ако сам за време од задње исповести, направио неки грех? Иако не тако велики и страшан грех, као убиство и прељуба, него свакидашњи грех, но ипак је грех.

Ви сте савршено у праву: ми смо сви грешници и грешимо сваки дан и час. Требамо раздвојити више озбиљније грехе, које морамо неодложно исповедити и мање озбиљније грехе. Наравно, таква категоризација греха неможе у потпуности бити основана, јер пред лицем Божијим сваки је грех озбиљан, но ипак ми можемо разликовати грех шта је за хитно исповедање или штa може причекати.

Ако је било ко сгрешио прељубом он је обавезно дужан исповедити се и понети одређену епитимију. С друге стране ако смо сгрeшили мишљу, то није препрека да се ми причестимо. Ако смо се грдно посвађали с другом, најпре смо се дужни покајати због тога, пре него што приступимо Причешћу; но ако је та свађа била летимична и ми смо се одмах помирили, чини ми се да, се ми због тога греха можемо причестити без исповести. Дајте прво да схватимо, зашто се Причешће даје за опроштај грехова, јер ми такве речи говоримо пред причешће. Иако, наравно, Причешће не замењује исповест. Осим тога, у молитвама пред Причешће ми тражимо опроштај за грехове.

Вратимо се таквом аспекту припреме за Причешће као што је пост.

Традиција постити три дана или недељу пред Причешће је такође месни руски обичај. Ако потражимо у канонима или у одлукама Васељенских сабора, таквог канона, прописа нећемо наћи. Канони говоре о посту средом и петком, о четири вишедневна поста у току године. Осим тога, у богослужбеним књигама ми наилазимо на упућивање на још неколико посних дана, например; дан Усековања главе Јована Крститеља или празник Часног Крста Господњег. Но у канонима није ништа речено о неопходности постити три дана или целу недељу пред причешће. Пре бих рекао да се, потреба за исповешћу пре сваког

причешћивања и постити три дана или недељу појавила тада, када су се људи почели ређе причешћивати, један и три-четири пута у години. Ја то видим као назадовање. У древној цркви хришћани су се причешћивали сваке недеље. Сматрам да, у тим Црквама, где је причешће постало ретко, не би било добро нагло мењати традицију и тражити да се људи причешћују сваке недеље. Но уверен сам да причешћивати се два-три пута у години није довољно. У пракси је врло добро приступати Причешћу сваке недеље. Зато ћу рећи да: постите средом и петком, уздржавајте се суботом увече, исповедајте се бар један пут у месецу, али причешћујте се по могућности често. Такву праксу препоручујем људима, које спремам приступању Православној Цркви. Ако се човек причешћује један пут у месецу или ређе, ја кажем да је то сувише ретко. Ако се осврнемо на праксу древне Цркве и учење светих Отаца, видети ће мо да они сведоче о честом причешћивању. Не само рани Оци Цркве, него и каснији, као Свети Симеон Нови Богослов или Никодим Светогорац који је живео у 13 веку, писац „Добротољубља“, говоре у корист честога причешћивања. И ја сматрам да је покрет у Грчкој Цркви за често причешћивање, добра појава. И поздрављам то да се људи често причешћују. Сматрам да правила у односу на исповест и пост пред Свето Причешће могу бити измењена. Но та се питања налазе у компетенцији помесних Цркава.

Сећам се када сам тек примио православље педесет година назад, свештеник на литургији је излазио с Чашом и изговарао „Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите“, но нико није приступао. Нико се није причешћивао. Још сам тада осетио да то није исправно. Данас на Западу у православним црквама причешћују се скоро сви. И ја сам радостан због тогa. Наравно, причешћујемо се зато не што смо уверени у сопствену праведност, него зато што верујемо у милост Божију. Прилазимо Светој Чаши зато што смо призвани, јер Причешће ми зовемо Светим Даровима. Причешће није нешто што се може зарадити или заслужити, то је увек слободни дар љубави Божије.

Пред причешће свештеник возглашава „Светиње светима“, у смислу „свети Дарови за оне који су свети“, на што хор одговара: „Један је Свет, један Господ Исус Христос...“. Међутим ми нисмо свети у том смислу, но ипак смело приступамо причешћу... С друге стране, знамо, у Новом Завету и у литургијским текстовима светима се називају сви православни хришћани ко није одлучен од цркве за посебно тешке грехове. Како се у том случају односи светост и лично морално савршенство човека?

Пре свега, ако говоримо о појму светости, треба искористити три речи: Један, поједини, сви. Један свет – Исус Христос. Светост припада Богу, само је Он свет по Својој природи. Ми можемо бити свети само кроз суделовање у светости Божијој. Даље, ми говоримо да су светости призвани сви. Када апостол Павле адресује своје посланице свима светим у Риму, у Колошану, и.т.д., он се обраћа хришћанским општинама. Такође и апостол Петар пише о хришћанима као о „светом народу“. У том смислу свети су сви хришћани. На крају ми говоримо о тим светима који су прослављени Црквом и који су унесени у црквени календар. То исто можемо рећи и о свештенству. Само је један Првосвештеник – Исус Христос, како се каже у Посланици Јеврејима. Затим, кроз крштење сви хришћани постају свештеници, како пише апостол Петар, називајући хришћане не само светим народом, него и „царским свештенством“. Даље, свештеници постају поједини – кога је Црква изабрала и поставила на ту службу кроз полагање руку. На тај начин и код светости и свештенства постоје три нивоа.

Позвани смо сви да будемо свети. Зато, ако прилазим Причешћу, нерадим то зато што сам већ свет, него зато што сам грешник, који треба помоћ Божију, која ми се даје кроз Свето Причешће. Разуме се да, поједини људи из разлога учињенога греха немогу примати Причешће. Наравно, Причешће није награда светима, него помоћ грешнима. У појединим житијама налазимо, да поједини свети после причешћа нису дуго приступали поново Светој Чаши, као например света Марија Египћанка. Она се причестила у храму Гроба Господњег, а затим је отишла у пустињу, где многе године није примала Свете Дарове, причестила се тек на крају земаљског живота.

Може ли то бити опште правило?

Наравно, то није опште правило. То је правило за свете, који у току многих година могу живети једним Причешћем. Но ми смо дужни причешћивати се често. Не зато што смо свети, него зато што смо слаби и имамо потребу у помоћи у благодати.

Које место у припреми за причешће заузима морално савршенство? Код нас у Кијеву многи се људи исповедају и причешћују сваке недеље, а бива и то да поједини из њих, пошто су се исповедили уочи Причешћа, ујутро опет траже да се исповедају, зато што су у току вечери и ноћи нечим сагрешили. Или неблагочестивим мислима, жељама срца или другим. Осим тога, многи хришћани сваки пут из недеље у недељу исповедају један те исти грех.

Како је могуће давати обећање на исповести да се неће понављати ти „свакидашњи“ греси, ако ја тачно знам да ћу их опет направити?

Сувише чест одлазак на исповест може значити као својеврсно сујеверје. Треба запамтити да је Причешће благодат, а демон не жели да ми примамо благодат. И он тражи било какав начин да нас спречи да се ми причешћујемо. Када се догоди да нас спопадне греховна мисао чак за време Божанствене литургије, треба да се покајемо у себи, пошто је то демонско искушење и да приступимо Причешћу. Благодат која се даје тајном исповести и покајања, врло је важна за свакога од нас. Дужни смо узети на себе одговорност „кретати се својом дионицом“. Не сме се претварати исповест у механичко пребројавање једних те истих греха. Она је потребна бити доста ретком, да постане догађај, стварног отварања свога унутрашњег стања. Сваки дан у вечерњим молитвама ми се молимо за опроштај наших сагрешења. И ако се ми искрено молимо Бог ће нам опростити тај час. Но то не значи да на исповест не треба ићи. Неки наши поступци су препрека причешћу све дотле док их не исповедимо. Обавезни смо се озбиљно односити према покајним молитвама из нашег свакодневног правила. Исповест не треба да буде сувише честа. С више одговорности треба да прилазимо томе питању. Чести одласци на исповест обезвређују је. Треба да схватимо да заиста имамо потребу у томе да, опет и опет исповедамо један те исти грех. Не треба, зато што се греси понављају, избегавати исповест. Једноставно за ноћ ми нећемо постати свети. Потребна нам је борба, непрестани аскетски напор над нама. Но Божија благодат у нама чини промену. Могуће је, ми ју не примећујемо, но она се дешава. Уз помоћ свакодневних напора, благодати Божије, исповести, а пре свега причешћа можемо се кретати напред – смирено и тихо.

Постоји и то да се људи разочаравају у своје напоре, пошто исповедају једно те исто, причешћују се, а никакве промене на боље нема. То се посебно осећа у великим градовима с њиховом сујетом, када човеку не остаје много времена за духовни живот. Посао, дуги кривудави пут у гужви, породичне бриге... Сви не налазе времена чак ни за јутарње и вечерње молитве.

На самом делу ми клирици, а посебно монаси који не требају да се брину о породици и деци, схватамо те услове у којима живе породични хришћани. Људи су принуђени много радити, дуго путовати на посао и кући, а када се врате кући много посла их чека да ураде... Морамо да схватимо те неједноставне услове, у којима живе многи мирјани. Не гледајући на то, сваки хришћанин може наћи бар мало времена увече и ујутро да се помоли пред иконом. Чак пет минута увече и ујутро имају много значаја. Те минуте задају „смер“ целом дану и дубину коју је другачије не могуће достић. Потребно је рећи и о кратким молитвама које је могуће произносити током дана. Можемо се молити и док се туширамо, док путујемо у метроу, возимо кола или стојимо у гужви. Можемо користити кратке молитве на пример, Исусову молитву: „Господе Исусе Христе Сине Божији помилуј ме грешног“, или „Слава Теби Господе, слава Теби“, или „Пресвета Богородице спаси нас“ или било коју другу кратку молитву. Тако се можемо молити у чак најзаузетије време, или, на пример, када идемо из једног места у друго. Веома је важно видети, да осим специјално одвојеног времена за молитве пред иконом (које је потребно сваком од нас) постоји могућност слободно молити се и у току дана, на било ком месту. Но ако се хоћемо молити у току дана потребно је изабратаи кратке молитве попут Исусове молитве. Изговарати Исусову молитву можемо увек: када нешто чекамо, када путујемо, ходамо, у току промене задатка на послу итд. Апостол Павле каже: „Молите се непрестано“. Он говори о томе да је то веома тешко, одпочиње се с веома простим: с честим и кратким молитвама у току дана. Помоћу таквих молитава ми можемо испунити сав свој дан присуством Христа - и то је пут према истинској молитви. Тражите Христа свагде. Исусову молитву могу изговарати не само клирици и монаси, него и мирјани који имају породицу и мирске обавезе. Држите Исусову молитву у сваком моменту, осим, када се од вас изискује повишена концентрациона пажња. Можемо објединити време молитве и рада. Учити се таком начину Исусове молитве је врло важно у нашем свакодневном животу. Такође децу учити Исусовој молитви. Они могу с времена на време понављати Исусову молитву још од предшколског узраста, зато што је она кратка и једноставна.

Апостол Павле каже: „Увек се радујте. Непрестано се молите. За све благодарите“. Веома је тешко радовати се свагда и благодарити, када видиш колико је зла у овом свету.

Не заборављајте да је, љубав Христова јача, него било које зло у нашим срцима. Васкрсли Христос је јачи од сваког зла. Верујте да је васкрсли Христосувек са нама и да нам даје Своју благодат.

Превео са руског:

Епископ Герасим

http://www.eparhija-gornjokarlovacka.hr/index.php?option=com_content&view=article&id=10:mit-kalist-ver-ja-estitam-kad-se-ljudi-esto-prieuju-prevod-sa-ruskog-ep-gerasim&catid=1:izabrani-tekstovi&Itemid=25&lang=en