Преузмите цео текст:

View attachment: ФЛОРОВСКИ.doc

Ес­ха­то­ло­шка гле­ди­шта Пре­по­доб­ног Иса­ка Си­риј­ског пред­ста­вља­ју нео­ту­ђи­ви део ње­го­вог бо­го­слов­ског си­сте­ма. Она про­ис­ти­чу из ње­го­вог уче­ња о љу­ба­ви и за­сно­ва­на су на ње­го­вим соп­стве­ним ми­стич­ким про­зре­њи­ма, прем­да су пот­кре­пље­на ау­то­ри­те­том Ота­ца ко­ји су му прет­хо­ди­ли.

Раз­ми­шља­ње о Бу­ду­ћем ве­ку

Ис­точ­но­хри­шћан­ска тра­ди­ци­ја при­да­је ве­ли­ки зна­чај се­ћа­њу на смрт као јед­ном од глав­них аскет­ских де­ла­ња. „Се­ћај се увек ис­хо­да сво­га и не за­бо­ра­вљај на веч­ни суд“, го­во­ри Ева­гри­је. „Сва­ко­днев­но имај­те смрт пред очи­ма... При­пре­мај­те се за стра­шни дан од­го­во­ра на Су­ду Бо­жи­јем“ – по­на­вља за њим ава Иса­и­ја. У си­риј­ској тра­ди­ци­ји те­ма се­ћа­ња на смрт и на Стра­шни суд раз­ви­је­на је пре све­га код Је­фре­ма Си­риј­ског. Исак се ди­рект­но по­зи­ва на Је­фре­ма у сле­де­ћем тек­сту:

„Док смо у овом све­ту, Бог не ста­вља пе­чат ни на до­бро ни на ло­ше до са­мо­га смрт­но­га ча­са, ка­да се за­вр­ша­ва де­ла­ње у отаџ­би­ни на­шој и ми од­ла­зи­мо у стра­ну зе­мљу. Ка­ко је ре­као Све­ти Је­фрем: ‘Тре­ба да раз­ми­сли­мо да је ду­ша на­ша слич­на спрем­ној ла­ђи ко­ја не зна на ко­ју ће је стра­ну ве­тар оду­ва­ти или вој­сци ко­ја не зна ка­да ће до­би­ти знак за по­че­так бит­ке. И ако се, ве­ли, та­ко де­ша­ва са ма­лим до­би­ци­ма и у слу­ча­је­ви­ма ко­ји ће се мо­жда и по­но­ви­ти, ка­ко ли тек ва­ља да се при­пре­ми­мо и снаб­де­мо пред онај стра­шни дан, пред оним мо­стом, оном ка­пи­јом но­во­га ве­ка?’“

Исак Си­риј­ски сма­тра да ми­сао о бр­зој про­ла­зно­сти људ­ске при­ро­де мо­ра не­раз­двој­но пра­ти­ти чо­ве­ка. Сва­ки пут пред од­ла­зак на по­чи­нак тре­ба под­се­ти­ти се­бе на смрт, раз­ми­шља­ју­ћи о то­ме да пред­сто­је­ћа ноћ мо­же би­ти по­след­ња: „Ка­да се при­бли­жа­ваш по­сте­љи сво­јој, ре­ци јој: ове но­ћи мо­жда ћеш ми би­ти гроб, по­сте­љо, и не знам да ли ће ме то­ком ове но­ћи уме­сто при­вре­ме­ног сна по­се­ти­ти веч­ни бу­ду­ћи сан“... Нео­п­ход­но је увек се­ћа­ти се Стра­шно­га су­да, при­пре­ма­ју­ћи се за су­срет са Бо­гом:

„Ка­ко го­во­ри Ту­мач, онај је храм бла­го­да­ти ко­ји је са­ра­ство­рен са Бо­гом и увек је за­бри­нут по­ми­шљу на Суд Ње­гов. Шта зна­чи има­ти бри­гу о Су­ду Ње­го­вом ако не сваг­да тра­жи­ти Ње­го­во успо­ко­је­ње, не жа­ло­сти­ти се и не бри­ну­ти се не­пре­ста­но због то­га што не мо­же­мо до­сти­ћи са­вр­шен­ство услед не­мо­ћи при­ро­де на­ше? Има­ти не­пре­ста­ну жа­лост због то­га зна­чи не­пре­кид­но но­си­ти у ду­ши сво­јој се­ћа­ње на Бо­га, ка­ко је ка­зао бла­же­ни Ва­си­ли­је... Ево, упра­во то и је­сте бри­га и ср­це скру­ше­но – ра­ди уго­то­вље­ња по­ко­ја Ње­му.“

Се­ћа­ње на смрт и на Бу­ду­ћи век по­ма­же чо­ве­ку да пре­ва­зи­ђе страх од смр­ти:

„Док чо­век пре­би­ва у не­сти­ца­њу, не­пре­ста­но му до­ла­зи ми­сао на пре­се­ље­ње из жи­во­та, и он увек по­ста­вља раз­ми­шља­ње сво­је о жи­во­ту по­сле вас­кр­се­ња, у сва­ко вре­ме и на сва­ки на­чин се спре­ма она­мо... Не бо­ји се смр­ти за­то што сва­ко­га ча­са упра­вља по­глед на њу као на ону ко­ја се при­бли­жа­ва и иш­че­ку­је је.“

По­ма­жу­ћи чо­ве­ку да пре­ва­зи­ђе страх од смр­ти, раз­ми­шља­ње о смрт­ном ча­су и о Бу­ду­ћем ве­ку ра­ђа у ње­му на­ду на вас­кр­се­ње:

„И ве­ра ће га укре­пи­ти у на­ди, да би са ра­до­шћу под­но­сио све опа­сно­сти ко­је му се де­ша­ва­ју, ра­ди тих бо­жан­ских бла­га, да га чак ни смрт не би пла­ши­ла и да не би стра­дао као те­ле­сно би­ће, не­го се упо­до­бља­вао оно­ме ко рас­по­ла­же над­те­ле­сном на­дом, у ко­га је ср­це од­ва­жно и ко је си­гу­ран у Бо­га. Сва­ки дан он иш­че­ку­је ис­ход из те­ла и у ми­сли сво­јој у сва­ко до­ба у му­ка­ма ра­ђа ту бу­ду­ћу на­ду ра­ди ко­је стра­да сва­ки дан и ра­ди ко­је до­бро­вољ­но тр­пи све ове те­шко­ће ка­ко би без­бед­но до­сти­гао вас­кр­се­ње из мр­твих.“

Се­ћа­ње на Стра­шни суд, ко­је се у чо­ве­ку по­ја­вљу­је за­хва­љу­ју­ћи ду­хов­ном оза­ре­њу, до­при­но­си ње­го­вом уз­ра­ста­њу у до­бру. Се­ћа­ју­ћи се по­след­њег ча­са, чо­век по­ста­је са­бра­ни­ји и па­жљи­ви­ји у од­но­су на сво­је по­ступ­ке:

„Ка­да она ра­зор­на си­ла ко­ја је у на­ма по­ста­је оза­ре­на, чо­век пот­пу­но пре­зи­ре страх од смр­ти и би­ва не­пре­ста­но на­дах­њи­ван на­дом на вас­кр­се­ње... У ње­му ја­ча ста­ра­ње за Суд Бо­жи­ји, и он от­по­чи­ње и да­њу и но­ћу да па­зи на по­на­ша­ње сво­је, на ре­чи сво­је и ми­сли сво­је. И ако у свем под­ви­жни­штву сво­ме он ула­же див­не и бла­го­че­сти­ве на­по­ре, то по­ми­шља­ње и то се­ћа­ње не од­ла­зе од ње­га.“

„Раз­ми­шља­ња о бу­ду­ћим до­бри­ма“ тре­ба да по­ста­ну јед­но од не­пре­ста­них за­ни­ма­ња хри­шћа­на. Исак на­во­ди као при­мер под­ви­жни­ка ко­ји у вре­ме мо­ли­тве раз­ми­шља на сле­де­ћи на­чин:

„Ка­ко је Бог при­вео из не­би­ћа у би­ће овај твар­ни свет? И ка­ко ће Отац ра­зо­ри­ти, ка­ко ће уни­шти­ти тај чу­де­сни по­ре­дак, ту ле­по­ту при­ро­де, тај ускла­ђе­ни ток ства­ри, ча­со­ва и вре­ме­на, до сје­ди­ња­ва­ња да­на и но­ћи и го­ди­шњих до­ба, те сва­ко­вр­сне из­дан­ке ко­ји кли­ја­ју из зе­мље, та пре­кра­сна зда­ња гра­до­ва и у њи­ма рас­ко­шне ода­је, то бр­зо кре­та­ње љу­ди, њи­хо­во по­сто­ја­ње обре­ме­ње­но на­по­ри­ма по­чев од ула­ска у свет па све до из­ла­ска из ње­га? И ка­ко из­не­на­да не­ста­је тај чу­де­сни по­ре­дак, на­сту­па дру­ги век, а се­ћа­ње на ту пр­ву тво­ре­ви­ну ви­ше ни­ко­ме не ле­жи на ср­цу, и би­ће дру­га­чи­је про­ме­не, дру­ге ми­сли, дру­га ста­ња! Људ­ска при­ро­да се уоп­ште ви­ше не­ће се­ћа­ти ово­га све­та и пр­вог на­чи­на сво­га жи­во­та, јер ће се људ­ски ум при­љу­би­ти за со­зер­ца­ва­ње оног ста­ња у ко­јем ви­ше не­ће би­ти до­ко­ли­це да би се ум вра­тио у бор­бу са те­лом и кр­вљу. Јер са ра­за­ра­њем ово­га ве­ка без окле­ва­ња ће от­по­че­ти бу­ду­ћи.“

Раз­ми­шља­ње о до­бри­ма Бу­ду­ћег ве­ка до­во­ди под­ви­жни­ка у ста­ње ис­ту­пље­ња пред ли­цем ве­ли­чан­ства Бо­жи­јег.

„Ка­да је чо­век у за­но­су и ум ње­гов је ис­пу­њен ве­ли­чан­ством Бо­жи­јем, ди­ве­ћи се све­му оно­ме што је Бог са­вр­шио, чо­век се из­у­мља­ва и би­ва ус­хи­ћен Ње­го­вим ми­ло­ср­ђем, ти­ме ка­ко је по­сле све­га то­га Он при­пре­мио дру­ги свет ко­ме не­ће би­ти кра­ја, чи­ја сла­ва чак ни ан­ђе­ли­ма ни­је от­кри­ве­на... и ти­ме ко­ли­ко је та сла­ва из­над све­га оста­лог, и ка­ко је уз­ви­шен на­чин по­сто­ја­ња у оно­ме ве­ку, и ка­ко је ни­шта­ван са­да­шњи жи­вот у по­ре­ђе­њу са оним што је тво­ре­ви­ни при­пре­мље­но у но­вом жи­во­ту.“

Ес­ха­то­ло­шка раз­ми­шља­ња о Бу­ду­ћем ве­ку по­ста­ју по­че­так ду­хов­ног пре­по­ро­да и об­но­вље­ња чо­ве­ко­вог. Она по­сте­пе­но га­се у ње­му те­ле­сне бри­ге, за­ме­њу­ју­ћи их по­ми­сли­ма ко­је при­па­да­ју Бу­ду­ћем ве­ку:

„По­че­так об­но­вље­ња уну­тар­њег чо­ве­ка, сход­но то­ме, са­сто­ји се у раз­ми­шља­њу и не­пре­ста­ном упра­вља­њу по­ми­сли на бу­ду­ћа до­бра. Кроз то се чо­век по­сте­пе­но чи­сти од обич­ног леб­де­ња по зе­маљ­ским ства­ри­ма. Он би­ва на­лик на зми­ју ко­ја од­ба­цу­је ста­ру ко­шу­љи­цу, об­на­вља се и под­мла­ђу­је. На сли­чан на­чин, ко­ли­ко се те­ле­сне по­ми­сли и ста­ра­ње за њих ума­њу­ју у ра­зу­му, то­ли­ко уз­ра­ста и ја­ча у ду­ши по­ми­сао на не­бе­ска до­бра и за­гле­да­ње у бу­ду­ћа. На­сла­да од слу­же­ња тим до­бри­ма пре­ва­зи­ла­зи на­сла­ђи­ва­ње те­ле­сним по­ми­сли­ма и над­ја­ча­ва га.“

– на­ста­ви­ће се –

Превод са руског: проф. др Ксенија Кончаревић

Извор: Православље, бр. 1154 (15. април 2015. г.), стр. 12–13.

Online извор: Поуке.орг

Преузмите и оргиналну страницу из новина Православље

View attachment: Buduci Vek po Sv. Isaku I Pravoslavlje 1154, str. 12-13.pdf

наставак преузмите на линку

View attachment: Слово о апофатичком искуству светотајинског.doc

С дру­ге стра­не, иа­ко се у ју­деј­ству пра­ви раз­ли­ка из­ме­ђу чи­стих и не­чи­стих је­ла, То­ра у прин­ци­пу не за­бра­њу­је ме­со и ви­но. Сто­га не­ки ис­тра­жи­ва­чи сма­тра­ју да „сла­би“ у ве­ри у рим­ској за­јед­ни­ци ни­су би­ли ју­де­о­хри­шћа­ни, већ хри­шћа­ни из не­зна­бо­штва ко­ји су у Цр­кву уне­ли сво­је ра­ни­је фи­ло­соф­ско-ре­ли­гиј­ске прак­се, као што су астро­ло­шко су­је­вер­је и екс­трем­на аске­за ко­ја се огле­да­ла у уз­др­жа­ва­њу од хра­не жи­во­тињ­ског по­ре­кла и ви­на. Ме­ђу­тим, за­вр­шна из­ла­га­ња у Рим. 15, 7–13 су­че­ља­ва­ју хри­шћа­не из об­ре­за­ња („да утвр­ди обе­ћа­ња оци­ма“, ст. 8) и хри­шћа­не из не­зна­бо­штва („да про­сла­ве Бо­га због ми­ло­сти“, ст. 9) и по­зи­ва­ју их на је­дин­ство ко­је је ус­по­ста­вио Хри­стос. Сто­га се чи­ни да су „сла­би“ у ве­ри би­ли хри­шћа­ни из об­ре­за­ња, од­но­сно ју­де­о­хри­шћа­ни ко­ји су би­ли скло­ни чак и за са­мо ју­деј­ство ати­пич­ној аске­зи. По­што су би­ли хри­шћа­ни ве­ро­ват­но су сма­тра­ли да та вр­ста аске­зе пред­ста­вља су­штин­ски део њи­хо­вог хри­шћан­ског иден­ти­те­та и има чак со­ти­ри­о­ло­шки ка­рак­тер, што се ви­ди из Па­вло­ве ар­гу­мен­та­ци­је (14, 10–12). За „ја­ке“ у ве­ри то је би­ла очи­глед­на бе­сми­сли­ца: ве­ри у Хри­ста аскет­ске прак­се не да ни­су по­треб­не, већ ако јој се при­до­да­ју по­ка­зу­ју „сла­бост“ у ве­ри. У рим­ској за­јед­ни­ци су, да­кле, раз­ли­чи­те вер­ске прак­се – уз­др­жа­ва­ње од све­га и став да је ве­ра до­вољ­на – иза­зва­ле под­ва­ја­ња.

Ре­ак­ци­ја Апо­сто­ла Па­вла

Апо­стол Па­вле не на­во­ди ода­кле му са­зна­ња за ова­кво ста­ње у рим­ској цр­кве­ној за­јед­ни­ци, већ се од­мах обра­ћа „ја­ки­ма“ апе­лом да при­ма­ју „сла­бо­га“ у ве­ри, „без рас­пра­вља­ња о ми­шље­њи­ма“ (14, 1), чи­ме ће уве­сти и за­вр­ше­так сво­јих из­ла­га­ња на ту те­му (15, 1). Они ко­ји­ма се Апо­стол обра­ћа су пр­вен­стве­но „ја­ки у ве­ри“, да­кле они хри­шћа­ни ко­ји сма­тра­ју да су аскет­ске прак­се су­ви­шне та­мо где је ве­ра ја­ка и да оне, ка­да се на њи­ма ин­си­сти­ра, са­мо по­ка­зу­ју да је ве­ра сла­ба. Обра­ћа­ју­ћи се пр­вен­стве­но ја­ки­ма Апо­стол раз­ви­ја осно­ве хри­шћан­ске ети­ке ко­ја ци­ља ка пре­вред­но­ва­њу сва­ке свет­ске ло­ги­ке, на­и­ме да онај ко сма­тра да је у пра­ву и да је исти­на на ње­го­вој стра­ни тре­ба за њу да се бо­ри, да је де­мон­стри­ра у сва­ко вре­ме на сва­ко­ме ме­сту, без об­зи­ра на по­сле­ди­це по дру­ге. Та­кав при­ступ Апо­стол на­зи­ва „уга­ђа­њем се­би“ и упра­во из­вр­ће ње­го­ву ло­ги­ку хри­сто­ло­шким ар­гу­мен­том: „Јер и Хри­стос не уго­ди се­би, не­го као што је пи­са­но: Ру­же­ња оних ко­ји ру­же те­бе па­до­ше на ме­не“ (Рим. 15, 3). Апо­стол сма­тра да аскет­ске прак­се не тре­ба да бу­ду по­вод за по­де­ле ме­ђу хри­шћа­ни­ма, већ да сва­ки тре­ба да при­ма оно­га дру­го­га (14, 13). На­ро­чи­то ја­ки тре­ба да па­зе да њи­хо­во по­на­ша­ње не по­ста­не са­бла­зан и спо­ти­ца­ње сла­би­ма у ве­ри (14, 21). Чи­ни се да су ја­ки у ве­ри има­ли оби­чај да на са­бра­њи­ма на­мер­но де­мон­стри­ра­ју сво­ју сло­бо­ду од би­ло ка­квих огра­ни­че­ња и то та­ко што су је­ли од­ре­ђе­не вр­сте је­ла и пи­ли ви­но, са­бла­жња­ва­ју­ћи сла­бе у ве­ри. Апо­стол сма­тра да је то пот­пу­но не­при­мер­но и стра­но цр­кве­ном ето­су: зар је нео­п­ход­но да не­ко ко је уте­ме­љен у ве­ри свој став де­мон­стри­ра на на­чин ко­ји са­бла­жња­ва и са­мим тим ни­по­да­шта­ва дру­го­га (14, 22)? Зар због је­ла да жа­ло­стиш бра­та сво­га? Зар због је­ла из­гу­би­ти оно­га за ко­га Хри­стос умре? (Рим. 14, 15). Сви тре­ба да жи­ве сход­но сво­јим убе­ђе­њи­ма и сви ће за свој жи­вот да­ти од­го­вор на Су­ду (14, 10–12). Због то­га не тре­ба да бу­де ме­ђу­соб­ног осу­ђи­ва­ња (14, 13), већ са­мо ме­ђу­соб­них об­зи­ра. Тај, пак, об­зир тре­ба да бу­де бре­ме ја­ких: „Ду­жни смо пак ми ја­ки, сла­бо­сти сла­бих но­си­ти, а не се­би уга­ђа­ти“ (15, 1). Апо­стол не зах­те­ва од ја­ких да се од­рек­ну сво­јих убе­ђе­ња, за ко­ја и он сма­тра да су ис­прав­на, али зах­те­ва од њих да их у кон­крет­ним си­ту­а­ци­ја­ма жр­тву­ју на ол­та­ру љу­ба­ви пре­ма бли­жњем ко­ји ни­је ка­дар да та убе­ђе­ња раз­у­ме и при­хва­ти (14, 15.20). За­то уо­ста­лом и не тре­ба рас­пра­вља­ти о ми­шље­њи­ма (14, 1), јер се гу­бит­ник зна уна­пред, а то је у ве­ри сла­би брат. Апо­стол, да­кле, раз­ви­ја је­дин­стве­ну цр­кве­ну ети­ку чи­је је је­ди­но ме­ри­ло љу­бав пре­ма бли­жњем. Љу­бав пре­ма оно­ме за ко­га је Хри­стос по­стра­дао од­но­си пре­ва­гу над сва­ким убе­ђе­њем, ма ко­ли­ко се ве­ро­ва­ло у ње­го­ву ис­прав­ност, што Апо­стол на јед­ном дру­гом ме­сту ве­о­ма оштро фор­му­ли­ше: „За­то, ако је­ло са­бла­жња­ва бра­та мо­је­га, не­ћу је­сти ме­са до­ве­ка, да не са­бла­зним бра­та сво­је­га“ (1. Кор. 8, 13).

Епи­лог

Апо­стол се­бе убра­ја у ја­ке у ве­ри (15, 1) али ње­гов циљ ни­је да за­у­зме стра­ну ја­ких про­тив сла­бих, већ се на­про­тив ста­вља на стра­ну сла­бих, ко­ји­ма сам не при­па­да. Он се чак као јак и не тру­ди да убе­ди сла­бе да про­ме­не сво­је ста­во­ве. Не, он убе­ђу­је ја­ке да бу­ду об­зир­ни пре­ма сла­би­ма. Ка­ко раз­у­ме­ти овај по­сту­пак и ка­ко га спро­ве­сти у жи­во­ту? Зар ни­је на­ша гру­па, на­ша „ствар“, на­ша „оп­ци­ја“ нај­ва­жни­ја? Ка­ко ра­су­ди­ти из­ме­ђу бор­бе за соп­стве­но убе­ђе­ње и љу­ба­ви пре­ма бли­жњем по ко­га мо­је убе­ђе­ње мо­же би­ти по­губ­но? Апо­стол се обра­ћа пре све­га ја­ким, ра­чу­на­ју­ћи да упра­во они мо­гу да по­не­су ово бре­ме жр­тво­ва­ња соп­стве­ног убе­ђе­ња, и то упра­во за­рад ве­ре на ко­јој то­ли­ко ин­си­сти­ра­ју да је не­по­ко­ле­бљи­во има­ју (14, 22). Онај ко­ји у Хри­ста ве­ру­је и ко­ји ње­му сле­ду­је мо­ра би­ти спре­ман и на ње­га да се угле­да. Он ни­је тра­жио ни­шта сво­је, он „ко­ји бу­ду­ћи у об­лич­ју Бо­жи­јем, ни­је сма­трао за оти­ма­ње то што је јед­нак са Бо­гом, не­го је се­бе по­ни­зио узев­ши об­лич­је слу­ге, по­стао исто­ве­тан љу­ди­ма, и из­гле­дом се на­ђе као чо­век, уни­зио је се­бе и био по­слу­шан до смр­ти, и то до смр­ти на кр­сту“ (Фил. 2, 6–8). Угле­да­ње на Хри­ста је им­пе­ра­тив цр­кве­ној за­јед­ни­ци у ко­јој ни­ко ни­шта не тре­ба да чи­ни „из пр­ко­са, ни­ти за пра­зну сла­ву“, не­го хри­шћа­ни сми­ре­њем тре­ба да сма­тра­ју јед­ни дру­ге ве­ћим од се­бе (Фил. 2, 2). Упра­во ово Па­вле же­ли да по­ру­чи и ја­ки­ма у Ри­му: је­дан хри­шћа­нин је он­да јак ка­да је слаб (уп. 2. Кор. 12, 10), ка­да је спре­ман да се „ис­пра­зни“ од сво­је ја­чи­не за­рад дру­го­га.

Извор: Православље, бр. 1154 (15. април 2015. г.), стр. 14–15.

Online извор: Поуке.орг

Преузмите оргиналну страницу из новина Православље

View attachment: P. Dragutinovic, Slabi i jaki u veri 2 Pravoslavlje 1154, str. 14-15.pdf

По­че­так (од осни­ва­ња ко­ми­те­та до пр­вог из­да­ња 1966. г.)

На ини­ци­ја­ти­ву Аме­рич­ког би­блиј­ског дру­штва (Ame­ri­can Bi­ble So­ci­ety), уз уче­шће Шкот­ског и Вир­тем­бер­шког би­блиј­ског дру­штва, доц­ни­је и би­блиј­ских дру­шта­ва у Хо­лан­ди­ји и Ен­гле­ској, осно­ван је 1955. г. на­уч­ни ко­ми­тет, над­ле­жан и од­го­во­ран за при­пре­ме из­да­ва­ња грч­ког тек­ста Но­вог За­ве­та. Чла­но­ви овог ко­ми­те­та су би­ли: Курт Аланд, Ме­тју Блек, Брус Мец­гер и Алан Вик­грен (Kurt Aland, Mat­thew Black, Bru­ce Met­zger, Alan Wik­gren).

Ова из­да­ња су ва­зда има­ла на уму са­мо је­дан циљ – по­тре­бе пре­во­ди­ла­ца Би­бли­је.

Са­о­бра­зно то­ме је 1966. г. из­и­шло 1. из­да­ње са на­уч­ним апа­ра­том и ва­ри­јан­та­ма за она ме­ста ко­ја су из­ра­зи­то не­ја­сна/дво­знач­на или чи­ји су пре­вод и ту­ма­че­ње по­себ­но зна­чај­ни. При сва­ком но­вом упи­су у на­уч­ни апа­рат пре­во­ди­о­ци­ма је у ви­ду јед­ног си­сте­ма ран­ги­ра­ња – Ran­king System (A–D) – сиг­на­ли­зо­ва­но у ко­јој је ме­ри по­у­здан из­бор/оп­ци­ја у пре­во­ду основ­ног тек­ста. При то­ме се на­сто­ја­ло да кри­тич­ки апа­рат тек­ста бу­де до­пу­њен и јед­ним „апа­ра­том за ин­тер­пунк­ци­је“ (In­ter­punk­ti­ons-Ap­pa­rat), ка­ко би сми­сао тек­ста био кон­стан­тан/ин­ва­ри­јан­тан.

Сле­ди­ло је 2. из­да­ње 1975. г. Ин­тен­зи­ван рад ко­ми­те­та је во­дио ка ра­ди­кал­но пре­ра­ђе­ном тек­сту 3. из­да­ња 1979. Од­но­сно, са до­дат­ком пре­и­на­че­ног ин­дек­са ци­та­та (In­dex of Qu­o­ta­ti­ons) – оних ци­та­та тек­ста ко­ји се од­но­се на Ста­ри За­вет. За ову ино­ва­ци­ју је за­слу­жно Оде­ље­ње за пре­во­ђе­ње Аме­рич­ког би­блиј­ског дру­штва.

Го­ди­не 1983. г. је сле­ди­ло је 3. пре­ра­ђе­но из­да­ње, а 1994. г. је иза­шло 4. из­да­ње ко­је је са­др­жа­ло и про­ши­ре­ни „апа­рат ин­тер­пунк­ци­је“, ко­ји је при­пре­мио је­дан струч­њак из Ује­ди­ње­них би­блиј­ских дру­шта­ва (Uni­ted Bi­ble So­ci­e­ti­es).

У ју­ну 2014. го­ди­не је из­и­шло 5. из­да­ње чи­ја је под­ло­га 4. из­да­ње Ује­ди­ње­них би­блиј­ских дру­шта­ва са зна­чај­ним ко­рек­ту­ра­ма и про­ши­ре­њи­ма. На при­мер – па­пи­ру­си 117–127 су ушли у кри­тич­ки апа­рат тек­ста. При то­ме је при пре­во­ду по­сла­ни­ца при­бег­ну­то тзв. ECM при­сту­пу од­но­сно Edi­tio Cri­ti­ca Ma­i­or ко­ји је већ у кри­тич­ком ис­тра­жи­ва­њу тек­ста при­ме­њен на 28. из­да­њу Ne­stle-Aland-а.

Лек­тор на­уч­ног из­да­ња Но­вог За­ве­та у DBG (De­utsche Bi­bel­ge­sellschaft) др Фло­ри­јан Фос ве­ли да је ово из­да­ње срод­но са Ne­stle-Aland-овим из­да­њем No­vum Te­sta­men­tum Gra­e­ce. Оно ну­ди исти грч­ки текст, са­др­жи, пак, соп­стве­ни кри­тич­ки апа­рат „чи­ја је струк­ту­ра ра­зу­мљи­ви­ја но код Ne­stle-Aland-а“, твр­ди лек­тор др Фос.

Шта је то Edi­tio Cri­ti­ca Ma­i­or (ECM)?

Edi­tio Cri­ti­ca Ma­i­or (ECM) до­ку­мен­ту­је исто­ри­ју грч­ког тек­ста пр­вог ми­ле­ни­ју­ма на осно­ву нај­зна­чај­ни­јих ан­тич­ких (ста­ро­грч­ких) ру­ко­пи­са, ста­рих пре­во­да и но­во­за­вет­них ци­та­та у ан­тич­кој хри­шћан­ској књи­жев­но­сти. Ова из­да­ња ну­де ин­фор­ма­тив­на пи­та­ња као што су: Ка­ко се текст ме­њао то­ком исто­ри­је и за­што? Ка­ко је не­ки текст ре­ци­пи­ран у ра­ном хри­шћан­ству? И из­вор­ни текст Би­бли­је је, у скло­пу са но­вим раз­ви­је­ним ме­то­да­ма, ре­кон­стру­и­сан. Го­ди­не 1997. су об­ја­вље­ни фраг­мен­ти По­сла­ни­ца, а у ме­ђу­вре­ме­ну су об­ја­вље­не Са­бор­не по­сла­ни­це. Са­да се при­пре­ма­ју Де­ла апо­стол­ска, а у ко­о­пе­ра­ци­ји са ре­но­ми­ра­ним Ме­ђу­на­род­ним про­јек­том Но­вог За­ве­та на грч­ком (In­ter­na­ti­o­nal Gre­ek New Te­sta­ment Pro­ject) се при­пре­ма и Је­ван­ђе­ље Све­тог Апо­сто­ла и Еван­ге­ли­сте Јо­ва­на. Пла­ни­ра­но је да до 2030. г. Edi­tio Cri­ti­ca Ma­i­or бу­де ком­плет­но до­вр­ше­на. Овај про­је­кат ма­те­ри­јал­но по­др­жа­ва Са­вез на­уч­них ака­де­ми­ја Не­мач­ке.

Про­то­ђа­кон Зо­ран Ан­дрић

Ame­ri­can Bi­ble So­ci­ety ; Uni­ted Bi­ble So­ci­e­ti­es. Ed. by Bar­ba­ra Aland ...

The Gre­ek New Te­sta­ment

5., rev. ed. / pre­pa­red by the In­sti­tu­te for New Te­sta­ment Tex­tu­al Re­se­arch, Münster/Westpha­lia

Stut­tgart : Dt. Bi­bel­ges., 2014

Kt. ; 20 cm + Beil. ([1] Faltbl.)

ISBN 978–3-438–05116–5

Извор: Православље, бр. 1154 (15. април 2015. г.), стр. 36.

Online извор: Поуке.орг

Преузмите и оргиналну страницу у .pdf формату:

View attachment: o. Z. Andric, Novi Zavet Pravoslavlje 1154, str. 36.pdf

студенти докторских студија Православног Богословског факултета Универзитета у Београду, јереј Ратко Хрваћанин, јереј Слободан Јаковљевић, ђакон Петар Николић и Никола Јоцић, под менторством протојереја-ставрофора проф. др Владимира Вукашиновића, одржали су свој редовни тромесечни радно-консултативни састанак.

Другог дана семинара, на Источни петак, Преосвећени владика Иларион служио је архијерејску Литургију у храму св. Николаја Чудотворца у манастиру Буково, уз саслужење оца Владимира и његових кандидата.

Током боравка у манастиру Буково, докторанди су, Епископу, игуману, ментору и братији, презентовали своја досадашња истраживања и поближе их упознали са темама својих дисертација.

Гости су своје теме излагали хронолошким редом. Г. Никола Јоцић се бави историјом српског богослужења 14. и 15. века са посебним освртом на рецепцију дијатаксиса Цариградског патријарха Филотеја Кокиноса, у српском рукописном предању.

Отац Ратко (Жичка епархија) је потанко разложио историју српског богослужбеног штампарства 16. века и његов богословски значај за историју богослужења наше Цркве. На ову тему се наслања рад оца Слободана (Жичка епархија). Проблематика његове дисертације обухвата развој богослужбеног живота у 17. веку. Кључну улогу у том периоду одиграли су скриптори Рачанске преписивачке школе.

Дисертација оца Петра (Сремска епархија) обухвата период 19. века. Он, такође, настоји да расветли и богословски оцени богослужбени живот у Карловачкој митрополији поменутог периода.

Након сваког излагања следила је дискусија. Поред менторских сугестија и коментара проф. Вукашиновића, кандидати су једни другима упућивали колегијалне савете, предлоге и утиске.

фотогалерија:http://manastirbukovo.org/index.php/aktuelnosti/item/liturgijski-seminar

Пред нама је покушај да теоретско-богословске закључке персоналистичке онтологије (православног учења о тајни личности) митрополита пергамског, професора Јована Зизјуласа учинимо релевантним за живот човека у Цркви.

Оно што неизбежно произилази из овакве једне онтологије личности јесте задобијање оног што Зизјулас назива аскетски и евхаристијски етос, и том питању, за почетак, посвећујемо странице овог рада.

a. Персоналистичка онотологија и аскетски етос

Како се ухватити у коштац са злом, а притом ослободити Д/другог од етичких садржаја зла и остати у љубави са њим? Нема бољег одговора на ово питање осим оног којег су дали ткз. пустињски оци Цркве, као они који су се свакодневно борили са злом у себи и целoкупном животу. Они су до краја, каже Зизјулас, успели да сачувају Д/другог од етичких и моралних дефинисања и то тиме што су, на зачуђујући начин, пребацивали зло са Д/другог на Сопство, тј. на себе![1]

Смрт сопства је услов sine qua non сваког спасења, тумачи нам оце Зизјулас. У трансферу зла од Другог ка Сопству, тј. себи, ми ослобађамо Другог и његово биће од сваког природног, моралног и идејног дефинисања и схватања, и примамо га „онаквог какав јесте“, тј. јединственог, непоновљивог, незаменљивог, као оног ко је узрок нашег идентитета, наше другости, тј. самог нашег постојања.[2]

За оце Цркве, Д/други није само онај кога требамо ослободити од осуђивања његових природних квалитета, већ и онај који бива узрок наше слободне самоосуде, и то на позитиван начин. Ствар није психолошка, већ христолошка, каже Зизјулас: јер Христово страдање на Крсту бива добровољно и невино, а све у корист оправдања других.[3]

Иза овог етоса самоосуде (ethos of self-condemnation), лежи христологија кенозиса, сматра Зизјулас. Проширење те замисли на антропологију, Зизјулас налази у мисли архимандрита Софронија Сахарова и његовог духовног оца светог Силуана Атонског. Центар те замисли јесте добро позната крилатица: „Држи свој ум у аду и не очајавај“, коју старац Софроније види као силазак човека са Христом у пакао и човеково свођење наништа, а све како би се дало (направило) место Д/другом.[1] Такво једно стање кенозиса води нас ка позитивним вредновањима Д/другог: у нашем отварању ка њему и примању истог безусловно у наш живот. Зато, сматра Зизјулас, сав смисао аскетског живота не почива у „духовном развоју субјекта“, већ у једом љубавном напору давања првенства Д/другом над Сопством, тј. циљ је ништа друго осим љубав.

Истинско биће налази се у испражњењу сопства (у ономе што свети Максим назива победа над самољубљем и искорење истог) и давању места Д/другом, као оном у коме можемо наћи своју истинску ипостас. Ни један други начин не постоји помоћу кога би једно биће могло да превазиђе смрт, осим заједница са Другим у Цркви и евхаристији.[2]

a. Персоналистичка онтологија и евхаристијски етос

Тако долазимо и до кулминације у којој личност налази своје право назначење, а то је евхаристијско биће, и то као биће које је дар Другог. Личност је биће евхаристије, биће заједнице, биће Цркве, биће односа са Д/другим, биће благодарности због дара постојања.[3] Управо то и јесте Евхаристија, благодарење. Благодарење за постојање Бога, за постојање света, других и нашег сопственог бића. Евхаристијски етос побуђује наше давање првенства Д/другоме, нашу пажњу заокупља Д/другим, и свим оним што је „друго“.[4]

Из свега овога следе завршни закључци:

Прво, једина ствар коју рађа овакав етос и која је заиста важна, јесте чињеница да Д/други постоји. Нас се не тичу његови или њени природни квалитети и врлине (раса, пол, године, друштвени статус), већ сам он, његово непоновљиво биће. То широко отвара врата разумевању опраштања, које као лајт мотив стоји у целокупном предању и животу Цркве. Суштину опроштаја, Зизјулас види у чињеници одбијања да природне

квалитете неког бића узмемо као коначне критеријуме његове истине.[1] Нас се они не тичу; једина истинска брига посвећена је чињеници да Д/други егзистира, тј. постоји. Зато је, од почетка хришћанства, код Отаца чин евхаристије био повезан са „отпуштањем грехова“, као са чином примања „лека бесмртности евхаристије“. То у крајној линији значи да у борби са „греховима“ ми ступамо у борбу са самом смрћу. Опраштајући грехове, Црква уништава смрт.

Друго, побеђујући смрт у евхаристији, ми славимо васкрсење Христово које је извор те победе. Ипак, смрт се побећује једино смрћу и то чини евхаристију и жртвом. Евхаристијски етос је жртвен у чину давања првенства Д/другоме над Сопством. Свој жртвени врхунац ка Д/другоме, налазимо на Крсту на коме Христос даје себе за „живот света“, тј. даје себе у слободи и љубави другима. Тако, Д/други задобија потпуно онтолошко првенство, чак и када је то у супротности да нашом логиком, свешћу и разлозима, чак и са сопственим животом.

Треће, евхаристија је заједница. То значи да је свака другост и личност једино могућа као однос, као уношење свих наших односа у евхаристију. Евхаристијском етосу страна је свака искључивост осим искључивост саме искључивости. Евхаристија је место на коме полови, године, расе, националности, немају никакву тежину. Једино је битан онај јединствени Д/други.

Четврто, наше благодарења за биће, за Д/другог, неизоставно укључује и благодарење за читаву творевину, за Свет. Тако евхаристијски етос неизбежно мора да буде и еколошки, каже нам митрополит Зизјулас. То значи бригу за очување целокупне творевине као дара Божијег и као места, стана, дома, куће, завичаја у којој човек сусреће њеног Творца. Човек је Свету онај други кроз кога творевина бива „враћена“ (литургијски принесена) Богу и кроз кога постоји.

Пето, сваки истински евхаристијски етос буди и рађа у нама веру. Зизјулас нам говори да се вера не рађа из рационалних или идеолошких убеђења, већ је она још један дар који долази од Д/другог, односно догађај приписивања целокупног свог постојања и целокупног бића света љубави Д/другог. Љубав Д/другог према нама је једина гаранција нашег постојања, наша једина вера и нада, наше једино биће; вољен сам – зато постојим (I am loved – therefore I am) , закључује Зизјулас[2].

Света Тројица је Љубав. – Љубав према онтолошком темељу нашег постојања, Светој Тројици: Богу Оцу, Исусу Христу Сину и Светоме Духу (као великом Другом), али и према другом-ближњем (као малом другом), је права једино као љубав у Исусу Христу, Извору љубави (1Јов 4, 7-12).

Љубав је Живот. – Све осим љубави је смрт. Ништа (1Јов 3, 14; 1Кор 13). Без конкретне љубави према Христу и ближњима, човеку остаје само бављење антропологијом труљења.

Љубав је Постојање. – Љубећи Д/другог (Other) у-заједничарењу-постајем. Сопство је никада-до-краја-завршена целина. Оно је отворено-спрам будућности-која-још-није-постала, спрам Д/другог који је у-надолажењу.

Љубав је Смисленотрпељивост. – Нема плодотворне и словесне снаге за површне,нечезнуће и недругачије (заменљиве, употребљиве, потрошиве, алогосне и умрежене) љубави. Свако љубљење је непоновљиво-ново и изненађујуће. Д/други је никада-до-краја откривен, па самим тим и недокучив. Љубљена личност измиче објективизацији и опредмећењу. Дигитални Д/други је лажан симулакрум другости.

Љубав је Самоумањење. – Љубав позива на немрзећу мржњу према хладном самосебству (Мт10, 39) и онтолошки је детерминисана њоме.

Љубав је Отвореност. – Узимам скалпел љубави и хируршко-прецизним потезом пресцам рану која затвара њен проток ка обузетости Д/другим. Отворити-се-за другост свега постојећег значи примати другост као носећи стуб промене/покајања. Д/други је О/отворитељ пресаздања и преутемељења нашег антрополошког ништа.

Љубав је Подвиг. – Прочистити односе (према Светој Тројици, ближњима/даљнима, животињама, творевини, предметима) да би у белини угледао онтолошки- конститутивно Лице Другог.

Љубав је Поверење. – Упућено обећању Д/другог пред надолазећом ругобом смрти која ме брутално баца у ништину и трулежност (διασπασις), (Јн 3, 6;11, 25).

Љубав је Обузетост. – Љубав за Д/другог је недовољна („љубим, дакле постојим“), самољубављу Другог Ја јесам („љубљен сам, дакле Постојим“), (1Јов 4, 19). На/у сваком месту/времену можеш бити захваћен Д/другим. Другост је свеприсутна.

Љубав је Покајање. – Љубављу се преумљујући за давање Д/другом простора у себи, далеко од сваке сладуњаве моралности. Направи места Д/другом, испуни себе Д/другим – императиви су праве аскезе.

Љубав је Самопревазилажење. – У љубави нема самоостварења, већ једино обостраног себепревазилажења (аутотрансцеденције, рекао би словесни Виктор Франкл); разлика јеонтолошки-стварна, а не онтичко-мисаона.

Љубав је Слобода. – Нераздељиво Те примам у себе несливајући Tе у мени: у љубавипотребујем Те. Ово је антрополошка контекстуализација халкидонског догмата о Христу-Богочовеку. Беж живљења догмата, они остају само неживо слово на папиру.

Љубав је Обожење. – Д/други је светиња, мој рај и моја светост. Посебно самодарујући Христос у Вечери евхаристије, икони Његовог стално-бивајућег-пребивања са нама.

Љубав је Откривеност. – Не волим љубити и саодносити се преко „жице“, „порука“, „мреже“ које се плету/заплићу око Другог. Технологија скрива лице Д/другог. Чини га одсутним. Другоодсутност је, пак, декомпозиција личности.

Љубав је Самоприношење, – Ризиковао бих и само своје биће само да бих Д/другог задобио (Мт 16, 25). Сав живот Д/другом предајмо!

Љубав је Целовитост. – Једино онај који носи васцелог Д/другог у себи може се назватипостојећим.

Љубав је Ненаметљивост. – Моја љубав је ненаметљива, као и моја другачијост (διαφορα) за Д/другога; и не цени се „корисношћу“, „друштвеношћу“, „каријеризмом“, итд.

Љубав је Послушност. – Љубећи је онај који слуша Д/другог, чак и онда када му се музика његових речи чини као какофонија. Чути зов Д/другог значи бити спреман на одговор(ност). Значи пружити-се-према доласку радикалне не-сопствености (јер сопство, само по себи, остаје у границама смрти).

Љубав је Веза. – Припитомити себе у свецелом односу (ολικη σχεσις) са Д/другим и препознавати непоновљивост бића (οντοτηζ) Њ/његове Д/другости. Још нас је Егзиперијева Лисица томе научила.

Љубав је Познање. – Вајам сопство по нацртима онтологије Д/другости (Ontology of Otherness) Д/другог.

Љубав је Самоодрицање. – Од себенцета егоизма пред давајућом другошћу Д/другог. Да „јаство не припада себи“, забележио је још Дерида. Сиоран, пак, записа да је усамљено-Ја једно велико „проклетство“!

Љубав је Смирење. – Сво наше биће је у слави (δοξα) Д/другог (Јев. 1, 31).

Љубав је Давање – дајем себе Д/другом и губим себе да нестајући постанем и изгубљен нађем се (Мт 10, 39; Јн 15, 13).

Љубав је Боговиђење. – Незлобиво гледајући увек-јединствено Лице Д/другог скидамо маску заслепљености и таме, у којој се потапамо празни (живећи у добу празнине) одсимулакрума живота, и гледамо иконичну другост Д/другог.

Љубав је Тражење. – У коме Д/други својом онтолошком неопходношћу премештафункционалност односа из смртног тражења-задовољства (pleasure-seeking) каобесмрћујућем тражењу-Другости (Otherness-seeking).

Љубав је Личност. – Љубав без личног односа (σιμβασις), тј. без Лица (= на одстојању, даљину, магловито, матирано, мутно, замаскирано, нашминкано, билбордски) је сумњива и лако разрушива.

Љубав је Однос. – Нема вештачких средстава, помагала и прелазних глагола осим Тебе и мене у саодношењу ка Ми.

Љубав је Општење. – Говором љубави саопштавамо себе (херменеутиком персоналног)Другом и ћутећи ослушкујемо и слутимо речи најпотребније.

4955Thu, 16 Apr 2015 06:57:00 +0000https://pouke.org/index/1346440445/1346440934/%D0%B2%D0%B0%D1%81%D0%BA%D1%80%D1%81%D0%B5%D1%9A%D0%B5-%D1%85%D1%80%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D0%B2%D0%BE-%D0%BC%D0%B8%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82-%D1%98%D0%B5%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%B5%D1%98-%D0%B2%D0%BB%D0%B0%D1%85%D0%BE%D1%81-r4940/

Оснивачи свих других религија су смртници, док је Глава Цркве васкрсли Христос. Васкрсење Христово је обнављање људске природе, пресаздање људског рода, живљење есхатолошке реалности. Када говоримо о Васкрсењу, ми га не одвајамо од Крста, будући да су и Крст и Васкрсење два пола искуства ослобађања, као што се и молимо у Цркви: „Крстом Твојим радост (дође) целом свету, свагда благосиљајући Господа, Васкрсењу Твоме певамо“ или пак „Крсту Твоме клањамо се, Владико, и Васкрсење Твоје свето прослављамо“.

Апостол Павле јасно проповеда: Ако Христос није устао, узалуд вера наша (1. Кор. 15, 17). Вера своју истинитост и силу дугује светлом догађају Васкрсења Христовог. Без њега су хришћани јаднији од свију људи (1. Кор. 15, 19).

СИЛАЗАК У АД

Црква Христово Васкрсење празнује од тренутка Његовог силаска у ад (пакао, јевр. шеол, прим. прев.), где је од власти смрти и ђавола ослободио душе старозаветних праведника. Ево на који начин то празнује наша Црква. Из богослужбених текстова јасно је да празновање Васкрсења почиње од Великог петка, као што видимо из последовања јутрења на Велику суботу, када се износи плаштаница. Исто тако, и беседе Светих Отаца на Велики петак заправо говоре о васкрсењу и победи.

Црква је одредила да се за истинску икону Васкрсења Христовог сматра изображење Његовог силаска у ад. Наравно, постоје и иконе Васкрсења које изображавају Христово јављање мироносицама и ученицима, али је икона Васкрсења превасходно изображење уништења смрти. Оно се догодило Христовом силаском у ад, када је Његова душа, заједно с Његовим божанством (тј. с Његовом божанском природом), сишла у ад да би ослободила душе старозаветних праведника који су га ишчекивали као Избавитеља.

Изображење Васкрсења Христовим силаском у ад има многе и озбиљне богословске разлоге. Као прво, зато што нико није видео Христа у часу када је устао, кад је изашао из гроба „запечаћеног каменом“. Земљотрес и силазак анђела који је одвалио плочу са гроба догодили су се да би се жене-мироносице увериле да је Христос васкрсао. Као друго, зато што је Христова душа, сједињена с Његовом божанством, сишла у ад и уништила власт смрти и ђавола, будући да је Он Својом сопственом смрћу победио смрт. Из православног предања јасно се види да је Христовом смрћу потпуно поражена смрт. Услед тога, у Цркви певамо: „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт победи...“ Његова тријумфална победа над смрћу догодила се свакако у оном часу када је Христова душа, сједињена с божанством (божанском природом), уништила смрт. Као треће, Христос је Својим силаском у ад од смрти ослободио Адама и Еву. Дакле, пошто је посредством Адама дошло до пада васцелог људског рода и пошто је он наш родоначалник, тако и посредством Адамовог васкрсења окушамо плодове васкрсења и спасења. Због јединства човечије природе, оно што се догодило праоцу, догодило се и васцелој човечијој природи.

Из тих разлога се карактеристичном иконом Васкрсења Христовог сматра Његов силазак у ад, јер је суштина празника Васкрсења умртвљавање смрти и свргавање ђавола: Умртвљење смрти и адово укидање празнујемо, певамо у Цркви. Рушење ада и умртвљавање смрти јесу најдубљи смисао празника Васкрсења.

У Светом Писму изображњење ада се користи символично, да би означило власт смрти и ђавола. У том смислу су каракретистичне речи апостола Павла: А пошто та деца имају заједницу у крви и месу, и Он узе најприснијег удела у томе, да смрћу смрт сатре, онога који има моћ смрти, ђавола, и да избави оне који од страха од смрти целога живота бејаху кривци за своје робовање (Јевр. 2, 14-15). Моћ (сила) смрти се, дакле, изједначује са влашћу ђавола.

ХРИСТОС

ПОБЕЂУЈЕ СМРТ

Из тог разлога, у православном предању пакао није једноставно неко место, него господарење смрти и ђавола. За душе оних људи који се налазе у власти ђавола и смрти кажемо да се налазе у аду, односно паклу. Управо би у том смислу требало да разматрамо учење Цркве о Христовом силаску у ад, када је Христос прихватио да умре и тако ступио у власт смрти, а онда силом Свог божажанства победио смрт, учинио је потпуно немоћном и лишеном силе, дајући Својом сопственом силом и влашћу сваком човеку могућност да избегне господарење, власт и силу смрти и ђавола.

О Христовом силаску у ад налазимо сведочење у Саборној посланици апостола Петра, у којој се каже: Зато и Христос једанпут за грехе наше пострада, праведник за неправеднике, да нас приведе Богу, усмрћен телом, а оживевши духом, којим и сиђе да проповеда духовима у тамници (1. Петр. 3, 18-19).

У црквеном предању, много је речено о Христовом силаску у ад, и то у смислу да је Он ступио у власт и царство смрти. Постоје значајни тропари који се певају на вечерњој на Пасху (Васкрс), а који почињу реченицом „данас јецајима вапи“. У њима се каже да је ад (пакао) представљен како јеца, а онда, између осталог, говоре и о томе да је Он поништио његову власт, јер је Христос ослободио оне над којима је пакао вековима имао власт. Карактеристичне су речи: Развеја се сила моја, Пастир се распео и Адама васкрсао.., испразни гроб Распети и не надјача сила смрти.

За ово место веома је значајно и Поучно слово св. Јована Златоустог, које читамо после васкршње литургије. Поред осталог, овде је речено да се ад (пакао), кад је сусрео Христа, огорчио и поништио, да је био унижен, умртвљен и свргнут... У наставку је речено да је ад, са Христовом смрћу на крсту, примио смртно тело, а нашао се пред Божанством, примио земљу-прах а сусрео небо, да је примио оно што је видео, тј. људско тело, људску природу, а био побеђен од Онога Којега није видео, односно од Божанства.

Учење Цркве о Христовом силаску у ад описао је и свети Јован Дамаскин у једном тропару пасхалног канона. Навешћу га у целини, будући да је он свима познат: „Сишао си у преисподњу и поништио резе вечне што су држале свезане, Христе, и тродневно, као Јона из кита, из гроба васкрсао“.

Свети Епифаније, епископ кипарски, у омилији на Васкрсење даје чудесан опис Христовог силаска у ад и свега онога што се тамо догодило, тумачећи у вези с тим Давидов псалам (Пс. 23, ст. 7-10).

Сликовито се изражавајући, он каже да је Христос у ад сишао „богодолично, борбено, самовласно, у пратњи не само дванаест легиона, него небројеног мноштва и хиљада анђела“. Пре него што је Христос стигао у сеновите тамнице ада, ту је ступио архистратиг Гаврило да би благовестио о доласку Христовом, јер је управо он о томе благовестио и Пресветој Богородици. Он каже: Подигните врата, кнежеви ваши. У наставку се оглашава арханђео Михаило: Подигните се, врата вечна. Све анђелске силе су ускликнуле: Срушите се, ланци нераскидиви... Уплашите се, тирани безакони. Појавио се Христос и изазвао велики страх, пометњу и ужас. Када су кнежеви ада снажно повикали: Ко је тај Цар славе, све силе небеске су им ускликнуле: Господ моћан и силан, Господ силан у боју, Он је тај Цар славе (Пс. 23, 7-10).

У наставку, свети Епифаније описује задивљујућу Адамову беседу са Христом. Адам је зачуо кораке Христа Који долази, исто као што их је чуо и у рају, после преступа и непослушности. Тада је осетио зебњу и страх, а сада радост и ликовање. Покајани Адам је ускликнуо, обраћајући се свим душама: „Господ мој са свима“, а Господ му је на то одговорио: „И са духом твојим!“ Затим га је узео за руку и васкрсао, обзнањујући шта је учинио за његово спасење и за спасење васцелог људског рода.

Из свега што је речено, јасно се показује циљ због којега је Христос сишао у ад. У реалности, Он је ступио тамо где је владао ђаво, да би га погубио... Христос је овде свезао ђавола, тако да овај нема више никакву власт над људима... Међутим, Господ је сишао у ад и зато да би све испунио светлошћу Свог божанства. Апостол Павле износи ово учење, говорећи: А оно „узиђе“, шта је, осим да прво и сиђе у најдоња места земље? Онај Који сиђе исти је Онај Који и узиђе више свију небеса да испуни све (Еф. 4, 9-10). Према томе, Христов силазак у најдоња места земље догодио се зато да би се све испунило Његовом светлошћу и да би реално била свргнута сила смрти. Уистину, требало би разликовати оно што је енергија Божија која све испуњава и обоготворујућа енергија Божија којој су причасни само обожени. Свети Григорије Богослов каже да је оне што се Богу клањају требало пронаћи не само горе (тј. на небесима), него и доле, како би се све испунило и напунило славом Божијом. У тој перспективи написани су и тропари наше Цркве: Да би се све испунило славом Твојом, сишао си у преисподњу земље. И свети Јован Дамаскин свечано пева: „Сада се све преиспуни светлошћу, и небо, и земља, и преисподња. Нека свака твар слави Васкрсење Христово које се у њој утврди“.

Најзад, Христос је сишао у ад да би се и тамо поновило и извршило све оно што се догодило на земљи. Као што је на земљи проповедао о миру, као што је грешнима отпуштао грехе, давао светлост оку слепога и постао узрок спасења свима верујућима и узрок суда над неверјем свих неверујућих, требало је да се то исто догоди и у аду, где су се налазиле душе умрлих, како би васцела људска природа и васцело човечанство зачуло спасоносну вест Христову. Као што је онима који обитавају на земљи изашло Сунце правде, тако је требало да и оне, који су обитавали у тами и у сени смртној обасја светлост Божија (св. Јован Дамаскин)... Наравно, Христовим силаском у ад нису се спасли сви који су се тамо налазили, него само праведници који су, у различитим степенима, достигли обожење. Свети Епифаније каже да се нису спасли сви који су тамо били, него само верујући. То би требало протумачити тако да су Христа препознали они који су током читавог свог живота били у заједници са бестелесним Логосом.

Из других места Светог Писма и из светоотачког предања знамо да су просветљење и обожење постојали још у Старом Завету, али за оне који су се удостојили да „виде“ бестелесног Логоса и да достигну обожење, с том разликом што тада још није била укинута смрт, због чега су и они силазили у ад. Христос је Својим силаском у ад разрушио власт смрти и сви они, који су имали заједницу с Њим и који су поверовали да је Он силан и моћан, да је Он Спаситељ људи, били су ослобођени.

Једном је Христос у параболи говорио о Свом тродевном васкрсењу, онда кад је рекао: Срушите овај храм и Ја ћу га за три дана подигнути. Јудејци су мислили да говори о Соломоновом храму, за који је било потребно четрдесет шест година да би га изградили. Међутим, Он говораше о храму тела Својега. Чак су и његови ученици ово разумели тек после Његовог васкрсења (в. Јн. 2, 19-22).

У другим случајевима, Христос је јасно говорио о свом тродневном васкрсењу: И поче их учити да Син Човечији треба много да пострада, и да ће Га одбацити старешине, и првосвештеници, и књижевници, и да ће Га убити, и да ће после три дана васкрснути (Мк. 8, 31). Ово учење се толико раширило да су они, који су присуствовали крсној жртви на Голготи, са хулом говорили: Ти Који храм разваљујеш и за три дана саграђујеш, спаси Сам Себе (Мт. 27, 40). Исто тако, архијереји и фарисеји су затражили од Пилата да запечати гроб, јер су се сетили да је Христос за живота говорио: После три дана устаћу (Мт. 27, 63).

Ми кажемо да је Христос после три дана устао из гроба. Наравно, када говоримо о Васкрсењу, ми не кажемо да је умрло божанство (божанска природа), него да се душа, која се одвојила од тела али се није оделила од божанства, опет вратила у тело, и Он је на тај начин васкрсао из гроба.

Христос је васкрсао у јутарњим часовима недеље. Није нам познато тачно време Васкрсења, јер Га нико у том часу није видео, али оно се потврдило кад су жене-мироносице дошле до гроба да би Христово тело помазале миомирисима. Према томе, недеља је, као први дан седмице, истовремено и дан Васкрсења Христовог. Ако је Христос у суботу победио власт смрти, онда је у недељу све уверио да је васкрсао и да је Он победник смрти и ђавола.

...Веома је значајно да су васкрслог Христа најпре виделе жене-мироносице. Апостоли су били престрашени оним што се догађало и били су затворени у горњој соби (у Јерусалиму), док су жене, и пре него што се сасвим разданило, с љубављу, топлином и одважношћу пошле на гроб да миомирисима помажу Христово тело. Нису се уплашиле ни помрчине, ни пустоши и ненастањености тог места, ни војника. То значи да су човеку, да би се удостојио да види васкрслог Христа, потребни и љубав и одважност.

Васкрсење Христово не би требало да прослављамо као неки историјски или друштвени догађај, него као догађај онтолошки, а што означава да треба да постанемо причасници благодати Васкрсења. Као подвижничка борба, пост који током Четрдесетнице претходи овом празнику има за свој циљ што потпуније учешће у тајни Васкрсења: сви Свети Оци уче да је за достизање овог циља неопходно очишћење како телесних, тако и душевних чула.

Циљ човековог духовног живота јесте да се сједини са васкрслим Христом, да Га созерцава у дубинама свога срца. Христос васкрсава у срцу, умртвљавајући острашћене помисли које се овде налазе под утицајем ђавола и побеђујући страсне слике и насртаје греха, као што је некад надвладао печате гроба (св. Максим Исповедник). Према томе, овде се не ради о неком спољашњем, обичном празновању, него о празновању унутрашњем и онтолошком. Са тог становишта, св. Григорије Богослов нам саветује да не празнујемо разметљиво и световно, него на божански начин и надсветовно.

Причасност тајни Васкрсења представља опит обожења. Онај, који је посвећен у непојмљиву силу Васкрсења, из искуства зна с којим је циљем Христос створио свет (св. Максим Исповедник). И заиста, човек је створен зато да би достигао обожење и да би се свет („космос“) освештао посредством човека. Према томе, онај који је себе посветио овој неизрецивој сили тајне Васкрсења, достиже обожење и испуњава циљ свог постојања, он задобија највеће познање.

Изводи из предавања објављеног у књизи "Празници Господњи", изд. манастира Рођења Пресвете Богородице (Пелагија), 1995.

]]>4940Sat, 11 Apr 2015 07:47:00 +0000https://pouke.org/index/1346440445/1346440934/%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%BD%D0%B0-%D0%B2%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B8-%D0%BF%D0%B5%D1%82%D0%B0%D0%BA-%D0%B0%D1%83%D0%B4%D0%B8%D0%BE-r1527/

http://www.svetigora.com/audio/download/8592/Statije_na_Veliki_petak_22.04.2011.mp3]]>1527Thu, 09 Apr 2015 17:31:00 +0000https://pouke.org/index/1346440445/1346440934/%D0%BF%D1%80%D0%B8%D0%BA%D0%B0%D0%B7-%D0%B5%D0%BF-%D0%B0%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D1%98%D0%B5%D0%B2%D1%82%D0%B8%D1%9B-%D0%BF%D0%B0%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B3%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%B2%D0%B0-%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B5%D0%BD%D0%B8-%D0%BE%D1%86%D0%B8-%D0%B8-%D0%BF%D0%B8%D1%81%D1%86%D0%B8-%D0%BF%D1%80%D0%B2%D0%B0-%D1%82%D1%80%D0%B8-%D0%B2%D0%B5%D0%BA%D0%B0-%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B5-r4935/

Приказ: Еп. Атанасије (Јевтић),

ПАТРОЛОГИЈА књига прва

ЦРКВЕНИ ОЦИ И ПИСЦИ ПРВА ТРИ ВЕКА ИСТОРИЈЕ ЦРКВЕ

Београд-Требиње-ЛосАнђелес, 2015, стр.624.

После предговора следи увод, на чијем почетку аутор истиче речи Светог Апостола Павла, које су биле његово руководно начело у писању Патрологије: „Спомињите старешине своје, који вам проповедаше Реч Божију; гледајући на свршетак њихова живљења, угледајте се на веру њихову. Исус Христос исти је јуче и данас и довека“ (Јевр.13,7-8).

У уводу аутор скреће пажњу да је Патрологија (Оцесловије) наше памћење и спомињање Светих Отаца, који су „наши учитељи и вођи, који нас Духом Светим уводе у Еванђеље Христово“, а Христос је то сâмо Вечно Еванђеље (Откр.14,6), и подсећа нас да Патрологија није само историја хришћанске литературе и преглед црквене књижевности, него је пре животословесни наставак Делâ Апостолских. После кратког, језгровитог увода, који се завршава речима тројице неоспорних савремених теолога: о. Георгија Флоровског, Светог Владике Николаја Жичког и Преподобног Оца Јустина Ћелијског, почињу да се нижу 11 поглавља:

1) Апостолски Ученици; 2) Апологети; 3) Велики писци богослови; 4) Александријска школа; 5) Писци Мале Азије, Сирије и Блиског Истока; 6) Римски Епископи; 7) Картагински писци; 8) Латински Апологети; 9) Свети Оци и писци Истока (на преласку из 3. у 4. век); 10) Апокрифи и псевдоепиграфи; 11) Јеретички писци.

Новина и вредност овог уџбеника Патрологије састоји се и у томе што он, поред описа живота, списа и богословља Црквених Отаца и писаца, представља и богату патролошку Читанку, јер садржи велики број Светоотачких текстова преведених са изворника.

На крају књиге пажљиво је пописана Библиографија (Књигословље), уствари избор, и приложен је детаљан каталог-индекс именâ и важнијих појмова (Именослов).

Владика Атанасије, који неуморно дела и нештедимице деценијама сеје еванђелско семе међу нама и широм васељене, не престаје да пред нас износи и на дар у прегрштима пружа бисерје, злато и драго камење из ризница Светоотачке богословске мудрости. Као мистагог Светоотачког богословља, он нас путеводи и посвећује у мисао и искуство, живот и доживљај Црквених Отаца и писаца, учећи нас да заједно са свима Светима, у саборном организму Цркве, хитамо циљу свега створеног: јединству свих и свега у Христу, Који нас Духом Светим усиновљује Оцу Своме.

Ова, дуго и са нестрпљењем очекивана, Патрологија појавила се, ево, за Светло Васкрсење Христово, Лета Господњег 2015, да буде пригрљена, као и чувена „Плава Патрологија“, друга књига, када се својевремено појавила, најпре од стране студената Богословског факултета и ученика наших Богословија, а затим и од све пуноће наше Помесне Саборне Цркве.

Сарадујући се са аутором, желимо да га Божанска Благодат крепи на много година, да њиме руковођени идемо напред, следујући Светим Оцима Цркве, надахњивани миомирисом богословља ових Цветова Рајских.

Д. Ристић, Богословија Призрен

ПРОСЛОВ

Када се негде јуна месеца 1984. године, појавио уџбеник патрологије Патрологија: Источни Оци 4. и 5. века – од Никеје до Халкидона, као свеска друга (у издању Православног богословског факултета), тадашњег професора јеромонаха др Атанасија Јевтића, у српској теолошкој средини се десио један важан теолошки заокрет. Књига је била први озбиљни, притом потпуно оригинални, патролошки преглед кључног периода историје светоотачке мисли и парадигма једног теолошког универзитетског уџбеника, у коме је теолог своју мисао артикулисао подједнако кристално јасним језиком као и историчар. Аутор ове књиге је уздигао студије патристике на ниво озбиљне академске дисциплине, при том показујући да је светоотачко богословље плод како еклисијалног и аскетско-мистичког искуства, тако и философског рвања са проблемима људског духа.

Пред нама је сада свеска или књига 1, и у њој су изнети Црквени Оци и писци прва три века: њихов живот, учење, богословље и изворни текстови. Ради се о једној патролошкој читанки, која истовремено садржи историјске, хагиографске, литургијске, саборско-канонске и друге изворе и увиде у живот ране Цркве. У књизи пред нама српски читалац је добио преведена, и кратким уводима и објашњењима приказана, дела прве генерације хришћанских црквених писаца, од којих су неки били непосредни Ученици Апостолâ Христових.

Ова Патрологија пружа нам увид у ранохришћанске текстове који су, наставши у борби за истину Цркве, произвели неке од основних начела Христолошког и Тријадолошког учења, најважнија исповедања вере и теолошке „топосе“ који су, настављајући се на Дела Апостолска, остали полазишна тачка хришћанског богословствовања у свим следећим нараштајима. Од Дидахи, Посланице Варнавине и Посланице Диогнету, преко Климента Епископа Рима, Игњатија Антиохијског, Поликарпа Смирнског и др., аутор нас води до таквих великих аутора какви су Иполит Римски и многи Апологети (Јустин, Аристид, Атинагора, Мелитон Сардски, Теофило Антиохијски и др.), врхунећи у великим богословским писцима какви су Иринеј Лионски, Тертулијан, Ориген и други. С обзиром да су поменути писци богословствовали поглавито у одговору на изазов јереси, то су овде изложени и јеретички писци.

Широка ерудиција аутора и знање примарних и секундарних извора, у спрези са дистинктивном богословском визијом, чине да књига буде складно обједињена, и то се види на свакој њеној страници. Спој историјске теологије са систематским богословљем, као и брига за јединство предања и историјског истраживања, ставља аутора раме уз раме са о. Георгијем Флоровским и Панајотисом Христуом (попут њих, Владика Атанасије је примарне изворе студирао пре консултовања учених студија). Богословски изрази који установљују предникејско Православље нису од аутора узети као систем идеја или вредности, како их разумева историјска теологија, него као увођење у спасоносну Истину која је за Оце увек била онтолошког карактера. Управо је неувенива свежина и трајност Отаца подстакла ауторово доживотно интересовање за патристику. Иако је са другом књигом своје Патрологије (1984) Атанасије достигао свој „acme“ као патристички научник (који није избегавао полемичко одмеравање), његов мото је увек био сажет у речима „docendo discimus“ (учимо док друге научавамо). Ваља поменути да су факултетска предавања јеромонаха Атанасија укључивала подробне осврте на допринос не само Источних него и Латинских и Сиријских Отаца. Главни историјски успех Отаца он је видео у свецелом „крштењу“ ума и бића, што је водило оцрквењу и „спољашње“ философије.

У међувремену, Епископ Атанасије је написао низ патролошких студија, чланака и књига о Светим Оцима, а превео је и објавио дела многих Отаца Цркве (видети његову библиографију: http://atanasije.org/index.php/athanasius/bibliography).Колико знамо, у припреми је дорада и допуна друге књиге Патрологије, а на путу су и књига 3 (Оци Истока од Халкидона до Св. Фотија) и књига 4 (Латински Оци од 4. до 11. века).

У другој свесци Патрологије аутор је обећао један опширнији богословско-историјски увод у саму светоотачку мисао, као и појаву првог дела. У овој књизи обрадовао нас је тим уводом. У међувремену, пак, Захумско-херцеговачки Владика је, својим патролошким радом, понудио такав богат опус да је, без икакве сумње, одужио дуг читаве једне генерације. Књига Дела Апостолских Ученика (Врњци-Требиње 1999¹, 2002², 2005³), са преводом ранохришћанских Отаца, непосредних Апостолских ученика, надоместила је одсуство књиге 1 Патрологије. Свим истраживачима раног Хришћанства, а понајвише студентима теологије, Атанасије Јевтић нуди свежи приступ, обогаћен историјским подацима и теолошким тумачењима. Захватајући са самих патристичких извора, Атанасије патролог приповеда повест велике историографске комплексности, у којој философија, богословље и духовност представљају једну стварност, која се, у његовом модерном ерминевтичком захвату, може слободно окарактерисати као „неопатристичка синтеза“.

Ова ретко богата патролошка читанка и компендијум, чврсто верујемо, допринеће новом духовно-интелектуалном споју српског богословља са светоотачком словесношћу, јер је њихов дисконтинуитет и раздвојеност у једној фази наше историје представљао главни узрок духовних неуспеха и кризе.

Православни богословски факултет Универзитета у Београду поносан је на свог професора емеритуса, а Катедра за Патрологију понаособ, свагда бивајући свесна да своје истакнуто место међу другим катедрама дугује његовом доприносу.

Епископ Западноамерички Максим

]]>4935Thu, 09 Apr 2015 13:56:00 +0000https://pouke.org/index/1346440445/1346440934/%D0%B0%D1%83%D0%B4%D0%B8%D0%BE-%D1%82%D0%B5%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D1%88%D0%BA%D0%B8-%D0%B8-%D0%B4%D1%83%D1%85%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B8-%D1%81%D0%BC%D0%B8%D1%81%D0%B0%D0%BE-%D0%B2%D0%B0%D1%81%D0%BA%D1%80%D1%88%D1%9A%D0%B5%D0%B3-%D0%BF%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B0-r4917/

Проф. Вукашиновић је подсетио на живот и дело блаженопочившег Патријарха српског г. Павла, наводећи кроз своја сећања дивне и поучне примере из Патријарховог подвижничког живота.

Ово је прво у низу предавања предвиђених за ову годину у организацији Епархије тимочке.

Предавање можете послушати на следећем линку:

http://eparhija-timocka.org/teoloski-duhovni-smisao-vaskrsnjeg-posta/

]]>4917Wed, 01 Apr 2015 18:34:00 +0000