Христос нам је даo мир и заповест да будемo слoжни и једнoмислени. Заповедио је да имамо неoскврњену и непорочну свезу љубави и пажње. Онај ко није љубио браћу не мoже бити мученик. .... Не мoже достићи (Царство) онај ко је нарушио љубав Христову неверним расколом. Онај ко љубави нема, ни Бoга нема. Ово је реч блаженoга Апoстoла Јована: "Бoг је љубав, и који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему" (1 Јн 4,16). Не мoгу са Бoгoм oстати они кoји нису хтели да буду истог ума у Цркви Бoжјoј. Чак и да изгoре у огњу и живот свoј пoлoжиле предани oгњу или бачени пред звери, тo неће бити венац вере већ казна за неверје. То неће бити славни свршетак у сили вере већ разорење oчаја. Такав мoже да буде пoгубљен, али oвенчан не мoже бити. Представља се као хришћанин на исти начин каo штo и ђавo честo лажно представља да је Христос. Сам Гoспoд oпoмиње унапред и каже: "Мнoги ће дoћи у мoје име говорећи: ја сам (Христос). И мнoге ће преварити" (Мк 13,6). Каo штo ђавo није Христос, иакo вара Његoвим именoм, такo не мoже да буде хришћанин онај ко не oстане у истини вере и еванђеља Христoвог.''

Мистификовано брисање субјективитета је уско везано за појам излажења из димензије лицемјерста у којој свако тубиствовање више или мање обитава. То је процес који захтјева појачан напор и налази се на путу трансфигурације у истинско свјесно и дјелатно Ја, улазак поновно епицентар разгманетисања самозаборава бића. Самозаборав бића као основни сегмент савременог антропоса је проблем који је анафоричко резистентан према амбиваленцији унутрашњег спектрума достизања више сфере духа. Из једне такве средине јавља се Друго Ја које чини тубиствовање истинским свесним и дјелатним Ја које излази из самозаборава бића кроз личностну онтологију свога сопства, кроз трансцеденталну ширину Апсолута. Обратимо пажњу на грчку митологију кроз коју спознајемо многе ликове, хероје и божанства које требамо мистификовано херменеутиковати да би добили вишу мудрост и евентуално утврдили одређени патос који се укотвио у тубиствовању, у епигенези настанка одређене страсти или врлине. Cognitio signata у митологији старих хелена јако је инспиративна и пут за интровертну делиберцију .Са скоком у савремени свијет добијамо и неку нову митологију и неке нове супер хероје који опет морају проћи кроз оквир и увећало херменеутичког приступа материји јер посједују одређене квалитете који треба да помогну у постизању свјесности и у едукацији у изградњи одређене аретолошке сфере духа.Нови митолошки мотиви у рецепцији супер хроја треба да постигну раст клице аретолошког сунцеобразног круга хармоније у изградњи свијесности да је доброта покретач линије савршенства и теозиса коме тубиствовање треба да тежи. У афирмацији нагонске динамике духа у својству логосности и персонификујући врлину скромности свакако јесте један од данашњих супер хероја који је настао четрдесетих година двадесетог вијека. У питању је многима познати Капетан Америка[1] (у даљем тексту Кап) који се убраја у Марвелове[2] супер хероје. Свакако да се треба осврнути на то да је тај лик из стрипа начињен у склопу тадашње америчке пропаганде и да је први број стрипа овог супер хероја изашао у марту 1941 године само годину дана прије напада Јапанаца на Перл Харбур. Но то само успутно напомињем јер се генерално треба фокусирати на неке врлине које красе личносну онтологију Капетана. У њему као супер хероју препознаје се истинско свјесно и дјелатно Ја, јер кроз Друго Ја он је постао оно што јесте. Као борац против зла он и даље ризикује своје егзистенцијално постојање. Његова основна намјена је дати живот за другога и у том свјетлу треба херменеутиковати његове моралне ставове. Као један од супер хероја он нема мистификовану страну своје личности или класични алтер его који се оцртавају у другим ликовима попут Спајдермена или Супермена који се крију иза других идентитета и ликова који живе један вид имагинарног живота у неком смислу личносне подвојеносоти. У димензији неафирмативног карактера у односу на афирмативни лик супер хероја у којој стално имају неки недостатак остваривања своје истинске улоге и заробљени су у некој емотивној дезоријентацији која ствара моралну односно емотивну клаузулу. Код Капа је један други облик егзистенцијалног ега, он је војник Стив Роџерс[3] који игром случаја постаје Капетан Америка. Он своје унутрашње стање духа задржава и прије те трансформације од нејаког и слабог младића који постаје прави гигант снаге. У њему у исто вријеме остаје центрирана свјесност и дјелатност истинског Ја које је нит водиља на његовој егзистенцијалној равни. У лику Капа је видљива скромност и пожртвовање које је у основу пут ка достизању истинског и свјесног и евхаристијског Ја, наравно кроз Друго Ја. У тим врлинама препознајемо узор такве свјесности духа које овај лик остварује и типски персонификује врлине које требају да се пробуде у нашој логосности угледајући се на лик Теантропоса Исуса Сина Божијег. Скромност и пожртвованост су пут у мудростворно стање из кога настаје пут теозиса као врх на љествице у хронометријској стази тубистовања. Тубистовање постаје микротеос аретолошки прожет стањем свога достигнутог сопства. Пожртвованост као стање евхаристијског етоса легитимирајућег идентитета аутентичне перспективе у којој се брише субјективитет мисаоне форме изопштене личносне функције према другом тубиствовању. Без евхаристијског етоса у тубиствовању се јавља дехуманизација и заборав бивства у циклотоманском апсурду антропос је без свјесности своје намјене. У први план сада избија евхаристијски етос Капа јер он свјесно даје свој живот за другога за своју домовину кроз одређено стање патриотског духа. Регресивно простудирајући долазимо до конклузије да јеванђелска мисао – ко положи живот за ближње своје и видјех брата свога видјех Бога свога добијају артикулисану пројекцију у овом супер хероју и своје апсолутно остварење у аспекту моралномоторичког механизма и етичке грађе софистицираног духа у спознаји свога дјелатог Ја које тим чином испуњава све заповјести и законе, без фиксације за материјалну добит у воду новца за коју неке личности дају свој живот. Сваки антропос има тежњу да изгради сопствени идентитет. Сопстрвени идентитет је почетна тачка за нешто племенитије, за нешто више, то је у суштини теоцентрични пут који треба да пронађе свој извор магнетних сила које га вуку од самозабнорава бића у синхронији са мудротворним енергијама Божјим у ктисиолошкој рералности. Кап је препознао алгоритам душе у правом смјеру као трансверзални талас чија честица душе и адекватног ега[4] правилно осцилује на на правац простирања које би тубиствовање требало да осјећа у свом егзистенцијском биологозму. Тај евхаристијски етос се још исцрпније кристализује код Капа када он небројено пута спасава од сигурне смрти свог најљућег непријатеља Ред Скала[5] (Red Sкull). Херменеутички гледано експликација датог навода указује на то да Кап вјерује у трансфигурацију Ред Скала, вјерује у његово покајање у обртни моменат у његовом биосу, жели његово искупљење тим што ће престати да буде оно што јесте у том темпоралу, а то је пресонификација зла. Дефиниција људскости оне усађене логосности и елемент изласка из самозаборава бића кроз Друго Ја је „conatus“ који у конклузији са здраворазумским гледањем порађа мишљење да Кап кроз свој модестизам гледа све људе као једнаке, сваког антропоса са достојанством једног небеског бића у пуном смислу те ријечи. Царски пут назире се у модерној митологији супер јунака оличен у појави Капетана Америке који није пука трансцеденција ума, него изворни показатељ антропосове логосности на дјелу постизања истинског и свјесног дјелатног и евхаристијског Ја кроз Друго Ја, кроз својег ближњег. Кап је фундаментално тубиствовање, антропос заједнице. активни члан у унутрашњој енергетској афирмацији према циљу који држи и улаже надљудске напоре користећи своје назарејство[6] снагу и чистоту ума да створи хармонију бивства на које је позвано свако тубиствовање као цијелина кроз своју логосност.

Младен Цимеша

[1] Captain America is a fictional superhero, created by American cartoonists Joe Simonand Jack Kirby. The character first appeared in Captain America Comics #1 (cover dated March 1941) from Timely Comics, a predecessor of Marvel Comics.Designed as a patriotic superhero who often fought the Axis powers of World War II, Captain America was Timely Comics' most popular character during the wartime period. The popularity of superheroes waned following the war and the Captain America comic book was discontinued in 1950, with a short-lived revival in 1953. Since Marvel Comicsrevived the character in 1964, Captain America has remained in publication. izvor www. wikipedia.com - Овај лик сем узео обрађивати зато што сам љубитељ истоименог хероја, али управо и због његових моралних начела и функционалног сопства у афирмативној улози на путу ка теозису, а не из других претензија, без политичке основе тог карактера или пропагандне поруке коју је тај лик имао у епохи свог настанка

[2] Marvel Worldwide Inc., commonly referred to as Marvel Comics and formerly Marvel Publishing, Inc. and Marvel Comics Group, is an American publisher of comic books and related media. In 2009, The Walt Disney Company acquired Marvel Entertainment, Marvel Worldwide's parent company izvor www.marvel.com.

[3] After the outbreak of World War II in Europe, a young American patriot named Steve Rogers was inspired to serve his country by joining the United States Army. When he attempted to enlist Steve was rejected, due to his skinny, anemic physique, and was classified 4-F. However, he garnered the attention of certain people including scientist Doctor Abraham Erskine who was searching for suitable volunteers/test subjects for a top secret experimental program designed to create an army of Super-Soldiers. As a result of Operation: Rebirth, Steve Rogers gained speed, strength, flexibility, endurance and agility of nearly superhuman levels. These heightened abilities coupled with his unwavering courage and “never say die” attitude eventually made him Captain America, a living legend. извор www.comicvine.com

[4] Адекватни его у мојој философској концепцији је дефинисан као антропос који посједује непорочне страсти које нису достигле зенит преласка у стање палости и антипродуктивне насладе истим.

[5] The Red Skull is a fictional character, a supervillain that appears in comic bookspublished by Marvel Comics. He is the archenemy of the superhero Captain America,^[1]and is portrayed as a Nazi agent. извор www.marvel.com

[6] Кад поменусмо назорејство, у самом стрипу постоји један библијски костур, наиме професор који је створио Капетана Америку односно условно родио зове се Абрахам, у овом случају јавља се асоцијација на праоца Аврама, из чијих бедара је настао Самсон ( пандан Капетану због снаге), а каснје са мајчине стране од лозе Давида и Теантропос Исус. Међутим ако гледамо са друге стране и из друге перспективе, Аврам као праотац Јевреја, али и један од симбола Јевреја чије има носи и професор који ствара Капетана Америку у херменеутичкој позицији добијамо следећи слику са су Јевреју створили Америку.Наравно лаички гледано то је у скорије вријеме лукелентна истина управо због капитала и власти који Јевреји уживају.

Некада истичу једно, некада двоје а некада сво троје. То је зато што ово троје једно друго прожима. Постоји перихореза. Слобода је самовласност. Човек је биће господствено, биће које одлучује. И ту самовласност остварује вођен умом и разумом. Умом, као тероијском моћи и разумом као практичном моћи душе. Умом спознаје смисао ствари, а разумом добро чињење. И ове две словесне моћи уводе човека у остварење слободе – у одлуку, у чињење, у говорење. Зато је човекова слобода уједно и одговорност, зато што је од-говор. Одговор на призив. Слобода као уздарје на дар. „Твоје од Твојих, Теби приносећи због свега и за све…“ Једна слобода, другој слободи. Човека Богу и човека другом човеку.

Да, нађох код Отаца оно троје, а најчешће ово двоје као икону Божију у човеку: ум и разум… νοῦς καὶ λόγος…ratio et mens. Али, не нађох да Оци помињу срце и осећајност као икону Божију. Каже се, пак, да је Бог љубав. Али, биће да љубав ипак није просто емоција, а поготово не једна од емоција. Љубав је слобода, а не емотивност.

Емотивност је скоро увек скопчана са нужношћу, са присилом „хемије“. Зато често зна да буде трагична, да остави ране на души. У чему се огледа та трагичност и да ли је емотивност лоша? Не, никако није лоша. Напротив, добра је. Њена трагичност није у њој самој већ у њеној располућености са слободом, са умом и разумом. Наша емотивност је оштећена нашом палошћу и то је оно што називамо „срцем“ наспрам разума. Ово двоје зна да буде у сукобу. Заљубљеност је заиста слепило разума. Заљубљеност, на дуже или краће време, свезује разум. Парадоксално, разум зна али не одлучује. Срце га је надвладало. Слобода је изгубљена.

Зато љубав није емоција. Она је ослобођење. Љубав је слобода, када осећања стоје у власти разума и ума. Ума, који показује смисао и разума који говори шта чинити. Јер, бесмисао и погрешно чињење стварају ране на души. Тек када се стави под власт ума и разума, емотивност се ослобађа нужности и тада не оставља ране. Чак и када је љубав крст, не оставља ране – јер је слободна. Крст је крст, спасоносни и живототворни, само ако има смисла. У противном је трагедија и само трагедија. И у њему неће бити радости. Ничег другог осим суза и очајничког ридања.

Паскал је говорио да „срце има своје разлоге које разум не разуме“. Не слажем се са Паскалом. Можда би било боље да је рекао „интуиција има своје разлоге које разум не разуме“. И мислим да је Паскал и мислио на интуицију, а не на емотивност. Ако је тако мислио, онда се и ја слажем са њим.

Емотивност без разума је бесловесни луталица, који нити види, нити долази до циља. Циљ као Истину и циљ као Добро. Први циљ показује ум, а други разум. То је двоједан циљ. Али, и охладнели ум и разум не могу видети циљ, Истину и Добро. Заиста, потребно им је срце да их загреје. Без срца разум и ум постају демонска интелигенција. Као такви промашују свој циљ и, парадоксално, бивају двојица безумника који један другог воде. Слепци код очију. Тада задржавају своју силу убеђивања али ипак промашују циљ. Постају слуге преваре и зла, уместо Истине и Добра.

Сукоб разума и ума са срцем је пало стање човеково. Ове унутрашње силе, одељене једне од других, добијају димензију трагичности. Стварају ране. Свет је уморан од бездушних генијалаца, а многи уздишу што су веровали бесловесним емоцијама, својим или туђим. Излечење је у сједињењу ових сила. То су управо показали Свети Григорије Палама и исихасти. Сједњење ума и срца. Силазак ума у срце.

Емотивност заиста зна да буде трагична, можда ништа мање него потпуно одсуство емотивности. Онај ко разум лиши срца, постаје телесни демон. Тешко свету са таквима. Такви су и срушили Хегелову дијалектику и путању духа као своме апсолуту. Јер гле, нема напредујуће дијалектике ако смо у XX-том веку имали Холокауст. Због таквих је, ваљда, Хегел и говорио да „дух воли да се скрива“.

Онај, пак, ко срцу дозволи да разуму свеже руке, ризикује да га срце убије од батина. Од тих батина многи се више никада не опораве. И од њих више и нема никакве користи, него да буду инспирација песничким трагедијама. Ум и разум морају сићи у срце. Тада почиње да сија слобода поистовећена са љубављу. Слобода као радост да волиш ванвременски, без детерминанти, без ограничења, без правила и без клаузула.

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/7/15/05/17.05.15_arhiepiskop_ohridski_jovan_-_hram_sv._save_za_sajt.mp3

Slovoljubve.com

У Старечнику се каже: ''Седи у својој келији, и твоја келија ће те научити свему''.

Можемо попут тога да кажемо: ''Живи Свету Литургију и она ће те научити свему''. Упознаћеш је као свету материцу која те рађа у животу, и као живу теологију која ти открива свештеност свецеле творевине.

Али, да бисмо то постигли, да бисмо се уградили у Литургију и да бисмо олитургисали живот, треба свештеник да нам помогне. Он треба да живи Свету Литургију, и да се преко њега њена благодат и благослов пренесу свим члановима Цркве.

Да би се то десило, треба свештеник да се уграђује у Литургију. Да за њега у том часу не постоји ништа. Да не види, да не чује, да не мисли ни на шта друго, осим на оно што изговара гласно, што чита тајно. И све то у сарадњи са народом, кога представљају појци за певницом. А да би свештеник могао да служи на тај начин, требало би да је уредио олтарски простор и цели храм по Православном богословском етосу.

Света Литургија, литургијски дух, уобличава архитектуру храма, унутрашњи простор и иконопис. У наставку, ово молитвено и живописно богословље помаже чланове цркве да се усредсређују, да учествују и да живе божанску мистагогију.

И још, требало би да знају они који прислужују у олтару, да од тренутка када свештеник возглашава ''Благословено царство Оца и Сина и Светога Духа'' , не постоји ништа друго.

Свако ће радити само оно што предвиђа и изискује Света Литургија. Свештеник свештенослужи. Ђакон прислужује свештенику. Помоћници се старају о тамјану и свећама... и народ, заједно са певницом, учествује. Толико је неопходно присуство верног народа, да се без њега Света Литургија не служи.

Свештеник врши проскомидију, приноси часне дарове и сав верни народ Божијој вољи.

У најсвештенијем тренутку призива (=епиклезе), моли Бога Оца да ниспошље Духа Светог на нас и на предложене дарове.

И да учини хлеб часним телом, а вино часном крвљу Господа.

Присутна је делатно цела Света Тројица.

Приносе се верни и часни дарови.

Приноси се свештеник као живи човек, са својим проблемима, боловима, надањима и борбама.

Приноси и све чланове своје породице, служашчи који је обично ожењен (и то је објављивање истине Православне Цркве).

Приноси и све чланове своје шире породице, која је његова парохија.

Приноси се Света Литургија и за Васељену.

Откривају се праве димензије божанске мистагогије.Не ради се о делу релативном, ограниченом у простору и времену. Не ради се о људској иницијативи, са створеном и затвореном перспективом, него о делу богочовечанском. Богочовек Господ, који влада наднебесним и земаљским, јесте Велики Архијереј који врши тајну као онај који приноси и који се приноси.

Унутар Свете Литургије, кроз причешће живота, светотајински се уводимо у тајну стварања, у драму пада, у догађај спасења и у слободу есхатона.

***

Ако се заиста уграђујемо у Литургију и наш живот постане Света Литургија (што представља коначни циљ нашег постојања), тада измирујемо дуг љубави, који имамо према нашој браћи, било да су нам близу или далеко. Тада дајемо сведочанство Духа, или тачније, не спречавамо светлост Васкрсења да се рашири по целом свету, као сила живота и утехе.

***

Оно што ће бити речено у наставку открива, на неки начин, борбу коју воде сви који живе и боре се, као клирици и лаици, у литургијском простору Православне Цркве.

***

У време Херувимске песме свештеник тајно чита молитву: ''Нико од везаних телесним похотама и сластима није достојан да приђе, или да се приближи, или да служи литургију Теби, Царе славе; јер Теби служити – велико је и страшно и самим Небеским Силама''.

Скупљаш се, нестајеш, као најмањи и небиће, пред једном висином неусходивом и неприступном: Ако је велико и страшно и самим Небеским Силама, како или где ми можемо да станемо?

Не само наша беда или нечистота, него се и наша врлина и доброта растачу и нестају.

Само мртав, непостојећи, можеш да се приближиш његовом Светом жртвенику.

Али, у часу када кренеш да се расточиш пред неподносивим огњем, који открива и објављује сву твоју људску ништавност, одмах долази једна друга сила која те држи у животу.

Јер, постоји једно ''али ипак'', као интервенција неизрециве љубави Божије: ''Али ипак, ради неисказаног и неизмерног човекољубља свог, непроменљиво и неизменљиво постао си човек, и био си нам Архијереј, и као Владика свих предао си нам свештенодејство ове литургијске и бескрвне жртве''.

Он неприступан, долази нама. Не да нам се само приближава. Не да нам приступа. Нити просто разговара са нама, него се поистовећује са нама, постаје неизменљиво и непроменљиво човек, остајући по суштини за нас неприступни Бог.

Остајеш потрвен, са једним пламеном наде да загрева срце твога бића.

Остајеш. Не коментаришеш оно што не може да се коментарише; само доживљаваш дејство ова два супротна искуства: неизмерна висина, хаос удаљености. И, неизрецива љубав, несмешиво сједињење.

Бог је страшан због његове љубави. Воли те. Воли сваког човека. Даје неизрецив смисао животу свакога.

***

Оспособи ме силом твога Светога Духа, да обучен у благодат свештенства... свештенодејствујем...

Силом Светог Духа, обукавши благодат свештенства, човек може да се приближи и да свештенодејствује пречисто тело и часну крв Господњу.

Без благодати свештенства свештеник не може ништа да уради. Обучен у свештенство, обучен у одежде, окружен сабранима. телом верујућег народа, Црквом, која је тело Христово, може да изврши приношење страшне и бескрвне жртве.

Народ Божији, сам Христос, Његово тело, које је Црква, даје моћи и могућности немоћном човеку да изврши страшне и самим небеским силама тајне.

Тако, у овом часу свештеник живи оно што се мало затим у истој молитви недвосмислено каже: Богочовек је једини који влада небеским и земаљским [тварима], једини свет и у светима почива, једини добар и спреман да чује. Он је ''све у свему'' . Он је који приноси и који се приноси и који прима и који се раздаје.

***

Достојно је и праведно Тебе певати... на сваком месту владавине твоје...

Увек. У свим приликама. У свим радостима, или несрећама; где год Ти владаш, како год Ти владаш.

Када Њему допустимо да буде Владика и Господ нашег живота, тада вреди и можемо да га певамо. Када чинимо вољу Његову; када тражимо да он чини шта хоће; када хотимично допуштамо да заиста влада у нашем животу; тада можемо достојно да му благодаримо. Тада из самог нашег живота излази, израња једно истинско славословље; читав наш живот постаје једно славословље.

Јер, Ти си нас из небића привео у биће. И пошто смо пали, све си чинио док нас ниси узвео на небо и даровао нам Царство Твоје будуће.

Непостојеће бива ипостазирано. Створено се узводи на небо. И од данас верни литургијски примају будуће царство.

За све то ми Ти благодаримо, Теби, Богу Оцу и Твом Јединородном Сину и Духу Твоме Светоме.

Благодаримо Ти за све што знамо и што не знамо. И свесно Ти благодаримо за све што не знамо. Јер сами не познајемо истински оно што нам је знано. Не распознајемо оно што нам је видиво. Нити разумемо оно што је у творевини. Постајемо свесни само једног: да нас је Неко привео из небића у биће.

Ми нисмо успели, него смо се спотакли и пали. Он, Добротвор, није нас оставио у паду, већ нас је узвео на небо и ''казнио нас'' изобиљем свог божанског доброчинства. Дакле, за нас је једно сигурно - да, пре но што смо постали, пошто смо пали, пошто смо узнесени на небо, Неко, ко је љубав беспочетна и неиспитива, уређује све. И - на невидив, неизрецив и недоуман начин – чини ''све у свему'', мноштвом милости своје.

Ово недокучиво човекољубље Његово рађа у нама безгранично поверење.

Тако, кроз Њега упознајемо непознато, видимо невидиво и схватамо оно што је изнад сваког схватања.

***

Ниспошљи Духа Твога Светога на нас и на ове предложене дарове. И учини овај хлеб пречасним Телом Христа Твога. А оно што је у чаши овој пречасном Крвљу Христа Твога. Претворивши их Духом Твојим Светим.

Свештеник моли и одлази у крај. Скупља се. Повлачи се. Нестаје. И пушта Духа Светог да свештенодејствује свесвете тајне.

Света Литургија блиста као неогребани дијамант, присуством и блистањем Духа. Читав њен развој, израз, клима и етос јесу објављивање ове благодати.

Овде, на светој Трпези свештенодејствује се часно Тело и часна Крв.

Освештава се и цела творевина: боја и облик (живопис), нота и глас (појање), појмови и живот (богословље), покрети и дејства (литургијско свештенослужење).

Ту се врши васпитавање деце Божије. Образовање у Христу.

Молитве које се читају тајно, или гласно у Светој Литургији. Иконостас, који нешто скрива и открива. Олтарске двери, које се у једном тренутку затварају, па се се опет отварају. Све то говори о неким мистичним стварностима; о нечему што се налази изнад онога што се види и чује. Пошто тајна живота има стране видиве и невидиве, опипљиве и неопипљиве, зато и Света Литургија не говори монотоно и не покушава да увек на исти начин објасни све свима.

И Господ се, као што се говори у нашем богословском предању, често објављиван скрива, и сакривен објављује.

Дакле, треба да упознамо Бога богодолично; и човека, као икону божију, исто тако.

Некада се многе ствари откривају када се о њима говори, а друге када се о њима ћути. Понекад је некоме реч потребна, да би учинио један корак ка познању божанских ствари, а понекад је неком другом ћутање неопходно, да би достигао у зрелост духа.

Дакле, Света Литургија има разноврсне тренутке, начине и објављивања, који се смењују и који поштују човека и одговарају свим његовим потребама.

Тако, реч, икона, мелос, имају у Литургији дубину неизрециву, несагледну и неиспитиву.

И неисказив и неистражив Дух таинствено обасјава и тумачи оно што је видиво и схвативо.

У Светој Литургији биваш вођен, бива ти разјашњено оно што је невидиво код видивог. Неизрециво код изговореног. Несхвативо код свега онога што мислимо да схватамо и познајемо.

Сваку сада животну бригу оставимо.

Остављамо, напуштамо сваку бригу, старање и бол Христу Богу. Умирујемо се. Постајемо свесни да је ''Њему стало до нас''.

И у наставку, у животу, у пословима, у журби, не постоји тескобна брига. Отишла је. Остављена је литургијски. Сместила се у божанску вољу.

Налазимо се у безбрижној бризи .

И може читав живот, са својим напорима, да буде један други вид приноса Богу, вид молитве и продужетак литургије.

***

Прими ме данас, Сине Божији, за причасника тајне вечере Твоје.

Данас: овога дана, овога часа, у овом животу.

Данас значи: један тренутак, који је читав наш живот. Читав наш живот нека буде као овај трен; један принос (Теби поверавамо сав живот свој и наду) и једно божанско причешће.

Читава историја нека постане за нас једна Света Литургија.

Цели свет као један храм. ''Сав простор дом молитве постаде'' .

Тако, када свештеник моли за овај свети дом (=цркву, храм) и за оне који са вером, побожношћу и страхом Божијим улазе у њега, као да се моли за све који улазе у храм творевине; за све дошавше на светлост. Јер Он ''беше светлост истинита која обасјава сваког човека који долази на свет'' .

***

Још Ти приносимо ову разумну службу за васељену.

Природа Свете Литургије је саборна (католичанска), икуменска. Не моли за малобројне, за присутне, него за све, за оне који се налазе на сваком месту владавине Господње.

Не моли за оно што је мало и пролазно, већ за оно што је велико и вечно; и тако се удостојава и благосиља оно што је свакидашње и краткотрајно.

Открива почетак стварања и есхатон, други и страшни долазак.

Све се ово возглављује и сабира у једној личности, у Богочовеку Исусу, који ја Алфа и Омега.

***

Удостој нас да се причестимо небесним твојим и страшним тајнама са ове свете и духовне трпезе...

Осветио се читав живот и творевина. Води у освећење, Црква будући.

Удостој нас да се неосуђено причестимо, да постанемо причасници ове трпезе, свете, свештене и страшне; заправо, творевине, живота, тајне наших веза са Тобом, са свима другима и са васцелом творевином.

Удостој нас, Господе, тако да наше живљење и понашање у овој творевини и историји буде на отпуштење грехова, на заједницу Светога Духа, на смелост према Теби, не на суд или на осуду.

***

У часу освећења не износимо своје мисли нити своје речи. Понављамо тачно речи Светих Отаца. Говоримо оно што пише у литургијској књизи. Тако, литургијска реч има стваралачку силу. Личи на творачке речи, ''Он рече, и постадоше; Он заповеди, и саздаше се'' .

У стварању Дух се ''ношаше над водом'' , и уобличава безоблично и неустројено. И сада молимо да се догоди претварање часних дарова Духом Светим.

Међутим, у колико добровољно тражимо да буде воља Његова; да Дух освети предложене дарове; у колико не говоримо своје речи, него речи Предања и Отаца; кроз овај начин ми смо истински присутни и делујући ''са свима светима'' , у име целе Цркве.

***

Предањске литургијске молитве стално су исте, а истовремено, нове и први пут чувене. Јер, њиховим подстреком, све се жртвује, и све васкрсава ново, сваког трена.

Тако, док стално исто говоримо и чинимо, налазимо се у новим изненађењима и непресушној светлости.

И у колико смо предањски, истински смо савремени и способни да се плодно суочимо са новим околностима и потешкоћама и да их прихватимо као благослов.

У колико смо одани предању и вери нашој, стичемо духовно стрпљење и разумевање љубави, да бисмо све прихватили као браћу.

И у колико смо заиста чисти у срцу, видимо све чистима и никога не сматрамо исквареним или нечистим .

***

Човек се храни Богочовеком, храном свега света, која је једина храна достојна људског ишчекивања и људске природе.

Крштава се безметежно и спаситељно у дубини причајућег ћутања, где је све хармонија.

Ћутиш, и чујеш Логоса у себи. Крв Његова, као крв твоја, тече нечујно и на дар читавим твојим бићем. ''Тело Бога и обожује ме и храни. Обожује дух, а ум храни чудно'' .

Верујући се храни са свете Трпезе литургијског богословља. И дише слободно, живећи у слободи Будућег Века.

Будући Век се не чека временски, већ литургијски обасјава од данас историју и творевину.

Верујући у Литургији живи први дан стварања. Све израња из небића у биће. Све се устројава и одржава преукрашено истом животворном благодаћу Духа.

Човек и његов живот није створен једанпут од Бога. Сваког дана се ствара; зато је жив.

Живот у Христу јесте један бескрајан ход ка Њему који је ''пут, истина и живот'' .

***

Твоје од твојих Теби приносимо ради свих и за све.

Најсвештенији тренутак. Срце тајне. Свецело приношење, крст, смрт. Вечни живот.

Свештеник подиже свете дарове својим рукама сложеним крстообразно. И уздиже Светиње описујући часним даровима знак крста у ваздуху, док изговара: Твоје од твојих Теби приносимо ради свих и за све.

И Агнец, свети хлеб, има на себи знак крста, са иницијалима: ?С ?С ????.

Центар тајне је крст, бол, жртва, принос. Он пролази кроз све и све освећује: ''Ширина и дужина крста - равнотежа неба, јер божанском благодаћу освећује све'' .

Бол је свуда распрострт, по свој ширини земље, по народима, породицама, појединцима. Распрострт по свим утробама: младих, зрелих и старих.

Сав бол је примљен у срце Свете Литургије. Сва Света Литургија – Христос. Сав живот Христов – крст. Сво постојање наше (његово скупо срце) бол и крст.

Тако, можемо да се накалемимо на болујућег, страдајућег и крварећег Христа; на умирућег и Васкрсавајућег. И да доживимо крстоваскрсни благослов и исповедање:

''Гле, кроз крст дође радост целоме свету'' .

Тада се радујемо – радује се сваки верујући -, јер долази радост у цели свет.

Радујемо се, јер се радост из бола родила. Смрт би побеђена смрћу. И Христос - светли женик, изађе, као из брачне одаје, из гроба.

Тако, можемо да се надамо.

И када живиш чињеницу како постижеш и задобијаш: кроз бол и невољу здравље; кроз губљење своје душе, налажење и спасење; тада си сигуран да се у овој литургијској клими, где влада Богочовек, коначни испит смрти, као један вид свецелосног приноса Њему, претвара у ненадани благослов и ''прелазак од најтужнијег на најпријатније и најблаженије, и починак и радост'' .

***

Један велики пример крстоваскрсног живота јесте крвоточива жена из Еванђеља, која је ''много пропатила од многих лекара, и потрошила све што је имала, и ништа јој није помогло, него јој је још горе било'' . Рече: ''Прибећи ћу Господу. Наћи ћу Га, макар на тргу. Наћи ћу Га на улици. Све ћу му рећи. Испричаћу му безгласно. Не желим да га доведем својој кући. Нећу да му прекидам пут, нити да Га удаљавам од оних са којима је у друштву и са којима иде. Нити желим да Га ометам, ни да обрати пажњу на мене. Желим само да се мало дотакнем краја његове хаљине. Ништа више. Толики је мој бол. Толико је растурено моје постојање; толико расточено и узаврело моје биће, да ће се све једним додиром, у тренутку и тишини излити Њему који прима бол и само љуби.

И десило се. И наставили су пут. И није дат ни један повод никоме. Само су двоје схватили да се догодило нешто: болесница, која се дотакла без икаквог тражења; и Христос, који се одазвао без и мало закашњења.

Догодило се чудо: ''И одмах стаде течење крви њене'' . ''Пресахну извор'' њеног страдања, ''и осети у телу да оздрави од болести'' . Пресушио је извор бола и крви. Престала је да губи снагу. Узела је - први пут – снагу непобедиву.

А Исус осети ''у себи силу што изиђе из Њега'' .

И упита: ''Ко је то што ме се дотаче?... Неко ме се дотаче'' .

Неко ме је додирнуо. Неко ми је пришао. Дошао је близу мене. Не пролазим сасвим сам кроз мноштво света. Неко ми је говорио. Привукао је благодат. ''Ја осетих силу која изиђе из мене'' .

А крвоточива ''осети у телу да оздрави од болести''. И ''дрхтећи, знајући шта јој се догодило, дође и клече пред њим, и каза му сву истину'' .

Причала је дрхтећи. Онај који тако дрхти после једног таквог искуства, познаје Бога и човека. Тај може да појми и да чује дрхтање великог људског бола. И може да говори Христу и Цркви, и да буде услишен.

И апостол исповеда: ''У страху и у великом трепету бијах међу вама'' , Коринћани.

***

Да се верујући уграђује у Литургију и да буде преплављен божанским страхопоштовањем и благодарношћу.

Да одлазите из храма испуњени силом и благодаћу Господњом.

Да вас потреса величанственост љубави Богочовека. И ништа своје да не говорите. Већ пуштајте ганутост од изненађења тајним чудом, да сама говори. Као мироносице, које су отишле од гроба, које ''ухвати страх и трепет, и ником ништа не казаше, јер се бојаху''.

Волите непознате и равнодушне као браћу. Пуштајте своје дрхтаво биће да воли творевину и животиње, земљу, дрвеће, реке, планине... и сву творевину, која очекује благослов ваше љубави.

И нађите неки кутак да плачете , као Петар, често не знајући зашто.

И пуштајте љубав Христову, као силу која је излечила крвоточиву, да се тајанствено излива. Да престане свет да губи снагу, да губи крв, да губи свој разум.

И да почне свет да добија снагу, да задобија здравље, и да налази своју душу, губећи је ради Господа и Еванђеља Његовог.

А ви да наставите само да волите. Ништа друго.

архимандрит Василије Гондикакис

Са грчког превео Дејан Ристић

преузето са сајта http://www.verujem.org/teologija/gondikakis_evropa.htm

Из сведочанстава aпостолског периода сазнајемо да су Крштење, Миропомазање и Евхаристија сматрани једном и нераздвојном тајном. Познато је да су апостоли после Крштења на новокрштене полагали руке, а затим је вршено ломљење хлеба и причешћивање новопросветљених. У Православној Цркви не постоји, као код римокатолика, временско раздвајање Крштења и Миропомазања, и тиме раздвајање Крштења и Причешћа, од седам година. Ово раздвајање није никада било прихваћено од Отаца Цркве, јер по речима Св. Симеона Солунског „ако неко не прими Миропомазање, није потпуно крштен“. Тиме Св. Симеон наглашава да Крштење, као „живот у Христу“, и Миропомазање, као „живот у Светоме Духу“, нису одвојени видови духовности и не могу постојати засебно, будући да је реч о једној, двојединој реалности која новокрштеног уводи у Цркву.

Да је Крштење, као тајна увођења верника у Цркву, неодвојиво од Евхаристије види се и по заједничком возгласу којим почињу обе тајне: Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа… Дакле, основа Крштења и његов оквир јесте Евхаристија. Крстити се – значило је стећи право учешћа на евхаристијском сабрању. Св. Григорије Палама је указивао на то да, поред Евхаристије, посебно место међу Светим Тајнама припада Крштењу, јер је у овим двема тајнама суштина нашег спасења, пошто је у њима сажет целокупни Домострој Богочовека.

У Цркви су се дуго водили разговори о оправданости крштавања мале деце. Како мала деца не пролазе период катихумената, који је у раној Цркви трајао три године за одрасле, и како деца у најранијем узрасту приступају Крштењу и Причешћу?

– Због велике смртности деце у стара времена Црква је прихватила могућност да се и деца у најранијем узрасту крштавају, како не би умрла некрштена. Овде је дата предност уделу деце у животу, у односу на разумско схватање Тајне Крштења. Сваки човек, а и дете, јесте много више од оног што може да схвати разумом. Па ипак, дете не може бити препуштено самом себи. Одговорност за узрастање мале деце у вери је на њиховим родитељима, и биолошким и духовним.

Међутим, много већи проблем од узраста оног ко се крштава, јесте погрешно схватање Крштења као чина у коме се ослобађамо наслеђеног прародитељског греха. Не наслеђује се прародитељски грех као лична кривица, него као трагично стање поробљености смрти и њеним последицама. Другим речима, не наслеђује се прародитељски грех, него последице прародитељског греха. Нико није и не може бити одговоран за грех који је други учинио, као ни за последице туђег греха. И у Библији је, у књизи Поновљених закона, записано: „Нека не гину очеви за синове, ни синови за очеве; сваки за свој гријех нека гине“ (Пнз 24, 16). Према учењу Св. Максима, грех је лични акт, а наследна кривица је немогућа. То значи да је по библијском и светоотачком учењу, грех увек везан за личност, а не за природу. Св. Фотије иде тако далеко да каже да је веровање у грех природе – јерес. Крштење као догађај поновног јединства човека са Христом није ограничено само на опраштање грехова, и ако би његов смисао био само у томе, било би оправдано питање Теодорита Кирског: „Зашто крштавамо новорођенчад која још нису окусила грех“?

Црква крштава децу не због опраштања њихових непочињених грехова, него да би им дала нови и бесмртни живот који им нису могли пренети њихови смртни родитељи, закључује о. Јован Мајендорф. Учешће мале деце у Причешћу бива увек по вери њихових родитеља и по молитвама Цркве.

У наше време се доста говори о разлици између омивања и погружења и међу свештеницима има различитих мишљења у вези са овим чином? Која пракса је по вама исправна?

– Различите праксе у погледу начина обављања Крштења су последица инославних утицаја на светотајински живот наше Цркве, пре свега римокатоличког. Омивање, па чак и кропљење, јесу појаве које указују или на немарност или на незнање – пре свега свештеника, а потом и верног народа. И у једном и у другом случају се, међутим, ради о помањкању вере. Свештеник не може бити у незнању или „необавештен“, јер у литургијској молитви Приношења се каже да се он моли „за своје грехе и незнање народа“. Дакле, могућност незнања, али само до одређеног степена и времена, може припасти верницима, али не и свештенику, који не би смео да уђе у свештеничку службу у незнању. Сваки свештеник треба да зна и да верује да онај ко приступа Крштењу ступа на исту раван постојања као и Христос у тренутку његовог зачећа и рађања у Светом Духу, како је тврдио Св. Максим Исповедник. Свест о значају Крштења покреће истинске делатнике у Дому Очевом да овај чин врше погружењем и да ради те сврхе граде крстионице за одрасле. Реч је о истинском подражавању Христовој смрти и Васкрсењу, кроз трикратно погружавање у има Свете Тројице. Сви изговори и правдања зашто се не врши Крштење погружавањем, бесмислени су и неубедљиви, јер Крштење се у нашим условима не обавља у безводним местима или, пак, у поларним климатским условима. Па и у тим условима, не престају да важе правила обављања Крштења.

У Светом Писму, Господ каже Никодиму: „Ко се не роди водом и Духом не може ући у Царство Божије“ (Јн 3, 3–5 ). Какав став има Црква у вези са онима који изненада умру некрштени? Како се за њих треба молити?

– Поред молитава које Црква врши за све њене чланове, постоје и личне молитве верника који имају велику слободу пред Богом да се заузимају за спасење оних који су умрли некрштени, поготово ако је реч о онима који су умрли у младалачком узрасту. Али то не могу сви, не могу они који нису узрасли у слободи и жртвеној љубави, јер могу чути од ненависника спасења: „Исуса познајем, и Павла знам; али ви ко сте?“ (Дап 19, 15).

У поретку пре Свете тајне Крштења читају се молитве заклињања, а ту је и одрицања од сатане, дување и пљување на Запад: да ли то значи да је свако ко је некрштен у неку руку ђавоиман?

– Крштење је на првом месту догађај који означава прелазак из смрти у живот, умирање старог човека и рађање новог, без обзира о ком узрасту је реч. Иако је Христос победио смрт и обеснажио је, тако да је људска природа слободна од њене власти, на плану воље, сви људи треба да усвоје плодове Христовог Васкрсења. У том смислу смрт и даље остаје област у којој ђаво има власт, а једини начин да се избегне друга и вечна смрт јесте поновно рођење у Крштењу, што подразумева и избављење од власти ђавола.

Реч је о реалности која је на првом месту онтолошка, а онда морална. То значи да сви они који су некрштени по аутоматизму не чине дела ђавола нити су ђавоимани. Међутим, постоје и они који су стигли и до таквог степена поробљености духовима таме, да се над њима врше егзорцистичке молитве. За све хришћане је од пресудне важности одбацивање служења сатани, а окретање од Запада ка Истоку, од старог ка новом животу и Другом доласку Христовом, управо представља чин вољног прихватања дарова новог живота и одбацивање служења злу. И када је извршено без сагласности човека, нпр. код малог детета, свако има могућност да потпуно прихвати Крштење када одрасте биолошки и духовно у вери, или када се после странствовања изван окриља Цркве, врати Богу. Тада до изражаја долази залог Духа који су добили у Крштењу.

У сваком случају, сви који траже слободу од греха и од смрти, налазе је, јер Дух Свети никог не оставља у власти ђавола, без утехе, јер Он уводи љубитеље истине у заједницу са оваплоћеном Истином – Богочовеком Христом.

У последње време много се говори о литургијској реформи и различити ставови свештеника и теолога стварају смушеност. Сведоци смо и да многи свештеници произвољно скраћују чин Свете тајне Крштења, Венчања и Исповести, те да се таква пракса не доводи у питање. Можете ли нам рећи нешто о томе?

– И на плану духовног живота, као и многим другим сферама друштвене егзистенције, можемо рећи да нас „уби незнање“. Наш народ у великој мери карактерише, поред магијског приступа Богу, и незаинтересованост за саму суштину живота у Цркви, тј. за веру. Често видимо на руци малог детета, чак и када је крштено, црвени кончић, али и то да га родитељи приводе Причешћу? Георгије Флоровски је у своје време говорио за руски народ да је незаинтересован за догмате, тј. за истине вере. Александар Шмеман је критиковао индивидуализам и неосећање заједнице са другима у Цркви и убеђеност неких хришћана да напредују у вери, иако немају суштински додир ни заједнички живот са онима са којима у Цркви стоје. Све ово се може рећи и за Србе данас, с тим да код нас постоји и феномен идеологизације вере.

У очима зилотски настројених верника, а зилотизам је најчешће други израз за помањкање вере и одсуство трезвености, Црква се доживљава као било која друга идеологија. Уместо да смирено уђу у Цркву, мислећи о сопственој недостојности и о великом дару спасења који им се даје, набеђени зилот ће прво гледати у правцу двери, да ли су отворене или затворене, као да Христос долази само кроз затворене двери. Иако критикују римокатолике a priori по сваком основу, не увиђају да на исти начин као и они морализам стављају испред онтологије, Закон изнад самог живота Цркве. Они притом уопште не познају своју веру, јер никада не би неко ко је трезвен због неке људске слабости презрео заједницу са Христом. Са људским слабостима, прво сопственим, а онда и слабостима других, на најбољи начин се боримо у Духу Светом, уједињени у Христу. А када се сучељавамо са погрешном праксом, онда проблемима не би требало да приступамо селективно, једне пренаглашавамо, а друге уопште не видимо.

И нашој Цркви прети неко ново „старообрјадство“, јер се од слова не види смисао, не види се смисао Светих Тајни, и зашто је пресудна за сваку тајну њена веза са Св. Евхаристијом. Много је нагомиланих проблема, а њих ћемо на најбољи начин решавати ако поставимо добар почетак, а он је пре свега у испуњењу Христових речи: „Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа“. Пре свега потребна је обавезна катихизација, затим Крштење нових чланова погружавањем, а све то је увод у светотајински живот и подвиг, јер не постоји други начин да бисмо заиста окусили плодове новог живота у Христу.

Постоји објективна страна те тајне: Христово искупитељско дело и Његова присутност у самом чину Литургије; и субјективна страна тајне: наше саслуживање Вечном Архијереју и наша спремност на служење браћи и свима људима.

Свака света тајна даје Божанску благодат без мере, али само у тајни Евхаристије даје се вернима и сама Ипостас Дародавца, када се Христос усељава Телом Својим у наше тело. То је најприснији и најузвишенији начин сјединења са Ваплоћеним Логосом и са Пресветом Тројицом.

На питање: Зашто је Бог постао Човек? - свети Оци одговарају: зато да би спасао човечански род у атмосфери слободе, која је исконски дар Божји свима људима и ангелима. Телом Својим, као покривалом, Богочовек је прикрио Своју нестворену Божанску Светлост и откривао ју је постепено, али само онима који су могли да је поднесу, да не умру од њене превелике блиставости. Важност Тела је велика и за веру, јер је апостол Тома и руком додирнуо Васкрслога Господа. Ми, свештенослужитељи сва три степена, имамо привилегију не само да се први причестимо, него и да додирнемо тај највећи дар Тројице: пуноту Божанства у Телу Христа.

Али - коме је више дано, од њега се више и тражи.

Није случајно што ми после освећења Дарова, благодарно кличемо Богородици Марији. Свети Симеон Нови Богослов каже: Она је „Мати свих светих... уколико је она Мати Бога, а сви свети раби њени јесу и њени синови, зато што се причешћују пречистим Телом њеног Сина. Истинита је реч, зато што је Тело Господње Тело од Богородице. (Архиепископ Василије Кривошеин: Преподобни Симеон Нови Богослов, стр. 285). Ми, иако недостојни, имамо Бо-городичину привилегију да се често дотичемо Тела Богочовековог. Увек са трепетом и неизглаголивим радовањем јер се у Евхаристији оприсутнила тајна Христовог умирања на Крсту, тихост Његове жртве и радост Његовог васкрсења.

Мистагогија (тајноводство) је посебан свештенички таленат увођења у смисао светих тајни. Она је виши облик катихезе за одрасле. Ако катихеза припрема оглашене за крштење, мистагогија иде даље. Она објашњава све остале тајне у вези са врховном тајном Свете Евхаристије. Зато се може приликом вршења свих тајинстава указати на највишу тајну Причешћа.

Наша теологија и пракса је христоцентрична, а то на конкретном мистагошком плану значи евхаристиоцентрична.

ЧЕТИРИ СТЕПЕНА БОГОПОЗНАЊА

Имамо четири степена богопознања. Први је „теологија по звездама", или природно Откривење. Ово је независно од катихете-мистагога. Затим иде катихеза. Трећи степен је мистагогија по примеру светих Отаца, и четврти, највиши, то је мистика, као доживљај личног сусрета са Богом. Мистика, наравно, не може се предавати него само предати, зато је свето Предање веће и богатије од сваког предавања, мада ово друго треба да одражава оно прво.

Ако је цео космос и цела историја човечанства епифанија Божја, средство Божјег откривења, онда је човек homo adorans, биће које богослужи. Свештеник, у том погледу, остварује најузвишенији домет човечности, тј. боголикости. Он се служи водом и уљем, хлебом и вином, и тако преко „материје" остварује заједничарство са Творцем света (А. Шмеман: За живот света, 107).

У Евхаристији, као чинопоследованију, савршава се промена елемената хлеба и вина у Тело и Крв Господа Христа. У Његовом Телу је остварен домострој спасења, а свештенорадње литурга показују и доказују очима вере стварност и лепоту Његовог Рођења, Његовог Страдања на Крсту, Васкрсења и Вазнесења на небо. Све је то химна двострукој Љубави: Бога према човеку и човека према Богу. По речима Светог Јована Златоуста: „Христос је нама дао да се наситимо од Тела Његовог, еда би побудио у нама силнију љубав" (Беседа на I Кор. XXIV. РС 61, 204). Христос у Причешћу неодвојив је од Оца и Духа, што значи да са Његовим Телом прима у себе и Свету Тројицу.

Сада је питање да ли ће се у нама настанити Божанска Тројица, или ће нас напустити после Причешћа. Отуда је најбољи мистагог онај из кога зраче енергије Свете Тројице.

Свештеник - мистагог је, у атмосфери синергизма, најпре молитвеник, затим проповедник, литург и пастир.

Молитвом се узлеће до најузвишенијег Форума, до Божанског Савета Пресвете Тројице, а тамо Бог узима у обзир човекову молитву - и тако својом молитвом сваки човек, нарочито свештеник, утиче не само на своју личну судбину, него и на историју човечанства. По топлини молитвености препознајемо живост вере, наде и љубави у нама. И ту имамо свете Оце за учитеље.

Познато је да имамо четири степена молитве: прозбена, благодарствена, хвалителна и екстатична, без речи. Овај последњи обликје редак дар мистичара.

У Евхаристији имамо прва три степена молитве. Свештеник их, као литург, предводи и доживљава, а као проповедник тумачи. Он узима верника, као човека грешника на путу спасења. Ако он греши у делима, треба му рећи да пробуди у себи страх од Господа, и да ступи у однос са Богом прво као роб или слуга. Да се боји пакла. За духовни узраст таквог верника потребна је прозбена молитва, покајничка молитва. Онај који греши само у речима, тај је на нивоу најамника. Он ради за награду рајску. Такав се већ уздигао до благодарствених молитава. А син је тек онај који греши једино у мислима, па и њих трагично сузбија благодаћу одозго. Син чини вољу Божју не из страха од пакла, нити за плату рајску, него из чисте љубави. Једино он може да се вине целим бићем до хвалителних молитава. Разуме се да у току једног истог дана, верник или свештеник може да падне у сва три облика греха и да се поправи. То је разлог зашто имамо у Евхаристији сва три вида јавне молитве.

На овом једном примеру желим да илуструјем мистагошки утицај проповедника на парохији. Разуме се, све је ово везано за тумачење Евангелија по делима светих Отаца.

МИСТАГОШКИ УТИЦАЈ ЛИТУРГА

Свештеник као мистагог треба да објасни себи и другима зашто је почетак мудрости страх од Господа, и да он постоји, у неком облику и код највећих подвижника - светаца. Када држи путир и говори „Са страхом Божјим, и вером, приступите", он као литург треба да зна да је Св. Симеон Нови Богослов дао о томе метафорично објашњење: оно што су цветови на дрвету у пролеће, то је страх од Бога на пробуђеној савести грешника, али као што цветови нестају када се заметну плодови на дрвету, тако и страх нестаје када се зачне Божанска љубав у срцу верника.

Литург има мистагошки утицај на народ својим благоговејним односом према Светим Даровима. Нарочито када чита молитву пре Причешћа треба да држи у десници св. путир, јер је то онда доживљајна мистагогија. Он ће сасвим промашити ако том приликом остави путир на Трпезу и са књигом у руци чита ту молитву, јер каже „Верујем да је ово Твоје пречасно Тело", а држи само књигу...

Св. Павле нас је упозорио, па и ми морамо упозорити своје парохијане, да може бити и Причешће на осуду, „јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући Тело Господње. Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их је који су уснули" (1.Кор 11,29-30).

Овде опет свештеник, својим лич-ним доживљајем разних случајева у парохији, може да наведе речи дивног мистагога, Златоустог. Он каже, тумачећи Св. Павла: „А ми, ако само зажелимо, нећемо бити кажњени ни овде, ни тамо", „Јер ако бисмо себе расуђивали, не бисмо осуђени били". Није рекао: ако бисмо сами себе кажњавали, или мучили себе, него само: ако бисмо хтели да сазнамо грехе своје, само да осудимо себе, само да признамо безакоња, одмах бисмо се избавили од казне и овде и тамо (Беседа XXVIII 1.Кор РG 61:234). Међутим, ако и доживимо казну Божју у овом веку, то је само карање, очинско уразумљење, за наше поправљање (ibid.).

Св. Јован Златоусти упозорава: „Приступаћемо (Причешћу) са трепетом... да не скупимо огањ на нашу главу. Уосталом не говорим ово зато да ми не бисмо приступали, него да не приступамо недостојно, јер колико је опасно приступати без расуђивања, толико и не причешћивати се на тој тајној Вечери значи глад и смрт (Беседа XXIV РG 61:204-205).

Оптимизам мистагога је у доживљају победе над својим страстима и у снисхођењу према слабијој браћи. У једнима, грубљим, треба да будимо страх и наду, а у другима, скрупулознијима, да их тешимо, а свима без изузетка да понављамо често да „Бог хоће да се сви људи спасу" (1.Тим. 2,4). И што се Њега тиче, да је Он учинио све за то спасење, сад зависи од људи хоће ли они кроз веру примити тај дар у Сину Божјем, који је умро и васкрсао за све. Овде православни мистагог треба да нагласи да само Црква, и нико други, има лек против смрти, а то је Тело Васкрслога Христа у њеном путиру.

Свештеник уводи своје парохијане у све изразе и лепоте Цркве. Он ће да каже да Црква, не само есхатолошки, него већ на овом свету, нуди целокупну духовну храну потребну одраслом човеку. За очи - то су иконе и царски обреди. За ухо - слушање Евангелија, проповеди и појање. За чуло мириса - то је миомирис благословеног тамјана. За руке - то је додир Часног Крста или светих икона (а за оне чистога срца, они могу, као Марија Магдалина, и да додирну ноге Спаситеља). Но најузвишеније сјединење са Христом иде преко усана - то је Причешће.

Знајући све ово, православни свештеник се служи свима тим доказима присутности Божје у храму, и ван њега.

ЛИЧНА АСКЕЗА

Услов за мистагошку убедљивост и ефикасност је лична аскеза свештеника. Ништа није лако у борби за наређено нам савршенство; али знамо да је лакше стећи естетски укус за свечано одевање у храму, за ритмично кађење и појање, него за унутарње улепшавање, за аскезу. Њу свети Оци зову „уметност над уметностима". Ако сликар и вајар имају изван себе материјал за своје дело, глумац, има самог себе да обликује у својој уметности. Он представља неку личност на позорници, у току неколико часова. Чак и то је немогуће без талента.

Свештеник мора да има неупоредиво већу концентрацију свих својих способности, него и најгенијалнији глумац, јер је он у рукоположењу добио забадава небески таленат да буде „сарадник Божји" и жива икона самога Христа. Епископ може да буде подсетитељ на оно што смо учили у богословским школама, али Врховни Мистагог је Сам Господ Исус, преко светих Отаца, у којима Он обитава.

Једини лек против хладне рутине - то је дар суза и тихо ношење свога часнога крста. Опасност је да наше учествовање у Божјој „поезији" Литургије постане сива проза, а наша небеска привилегија са-литургисања спадне на суморну „обавезу" чиновника...

Највећу снагу добијамо, само ако скрушено погледамо на Тело и Крв Господњу на часној Трапези и сетимо се своје недостојности, али и Његове дуготрпељивости и самилости. Његова кеноза (самоосиромашење) под видом Хлеба и Вина сведоче о Његовој бескрајној смерности и кротости. И то нас охрабри.

Виши степен савршенства мистагог добија стичући врлину бестрастија. То је отпорност на искушења и благост према свима. Тај већ види, по речима Св. Симеона Новог Богослова, у сваком човеку Христа, воли их и поштује као Христа (Архиепископ Василије: op. cit. стр. 319). Тај исти свети мистагог и мистичар учи нас да је циљ свега нашег живота у Христу, дакле и циљ мистагошког тумачења и мистичког доживљавања Евхаристије - у ствари обожење, које се постиже „кроз покајање и причешће обоженим Телом Христовим" (ibid. стр. 346). Он истаче да се свештеници, као совершитељи Евхаристије, тада посебно обожују (ibid. стр. 348).

Пошто данас не постоји „дисциплина аркани" (скривање тајне) као у древној Цркви - када су све наше „тајне" молитве биле читане наглас, а касније полугласно или само у себи, саветно је давати вернима у парохији превод Литургије о. Јустина Поповића, да бисмо тако подигли мистагошки ниво наших верника и припремили их за активно и разумно учествовање у Евхаристији.

Мистагог као пастир дејствује и ван своје парохије. Нарочито у икуменским сусретима, који су данас чести. Св. Јован Златоусти каже: „Ваша црква је део Цркве васеленске... тако да сте ви обавезни да будете у миру не само један са другим, него и са целом васеленском Црквом" (Беседа XXXII РG 61: 264). Још више морамо бити спремни за екуменске разговоре са неправославнима. Ту треба да се осети, прво, наша љубав од Бога, а тек онда наша верност апостолској Истини. Ту је најбољи мистагог онај који носи Царство Божје „унутра" у себи (Лука 17, 20-21). Он зна да Евхаристије нема ван Цркве. Он зна да кроз Путир пролази осовина свемира, и око ње се врти цела васелена, а он сам, држећи се путира, стоји непоколебив (Флоренски каже: реч „cultus" од „соlere" , значи вртети се. /Богосл. Труд: 17, стр. 132).

ПРЕДУСЛОВ ЗА ПРИЧЕШЋЕ

Још од Св. Кипријана Картагинског постоји канон да јеретици не могу учествовати у Евхаристији. Мора постојати једномислије, догматска једнодушност као предуслов за Причешће. Зато је „интеркомунија" са неправославнима незамислива. Овакав став Православља не извире из вероисповедне ускогрудости према одељеној браћи, неистомишљеницима, него из дубоког поштовања према светом апостолском Предању и према светој Цркви Христовој. Наша љубав према свима људима не може бити умањена због догматских разлика у вери, али када је у питању наше сједињење са Богом, у Евхаристији, онда жеђ за Божанском љубави у нама превазилази и нашу љубав према оцу или матери, према сину или кћери... (Мт. 10,37). Јеретик је човек који уображава да има пуноту благодати а нема је, и неће да је тражи тамо где се налази: у Цркви православној.

Облагодаћени православни мистагог на васеленским релацијама треба данас да буде „со земљи". Да указује, као о. Александар Шмеман, да је модерни секуларизам пасторче западне средњевековне схоластике, и да је Рим још тада изгубио равнотежу у теологији. Исто тако, да су Реформатори XVI века у многоме с правом критиковали папство, али да ипак нису знали да нађу пут до праве Цркве. Нашим либералима и хуманистима без Христа, треба рећи, као архимандрит Јустин, да само ми, православни хришћани, нисмо имали клерикалну диктатуру, ни ломаче инквизиције. И атеистима можемо искрено признати да је било лицемерја и неодговорности у нашој прошлости, па је зато Бог допуштао револуцију - као прилику за испитавање наше свести и за јачање наше вере. Али свима можемо смиреноумно и усправно „дати рачун о нашем надању", јер знамо да је међу нама Онај, дивнога Имена, који нас бодри: „Не бојте се јер ја победих свет".

ДАР ВЕЧНОГА ЖИВОТА

Најтраженији и највољенији су они мистагози у Цркви православној, који својим понашањем личе на Св. Серафима Саровског и св. Јована Кронштатског. Они су умели да шире око себе радост непрекидне Пасхе... А Евхаристија и јесте тајна и дар вечнога живота као вечне радости. Доживљај те духовне радости управо је најбољи знак успешне мистагогије.

ТЕОЛОШКИ ПОГЛЕДИ,

1-3/1981, стр. 58-68

. У том контексту да би се нагласила важна улога Св. Духа у Цркви дошло је до застрањења друге врсте. Тако је код појединих од ових богослова, као што су Хомјаков и Лосски, духовност Православља била погрешно схваћена и претпостављена као независна од Литургије и Цркве као јерархијске институције. Делатност Св. Духа не само да се не ограничава на Литургију и јерархијско устројство Цркве, (2) већ их често укида, (3) претстављајући тако фактор подстицања индивидуализма у Цркви на штету њеног заједништва и јединства које се остварује у Епископу кроз Литургију. Духовност се сада огледа у либерализму и у независности чланова Цркве не само у односу на институционализам, већ и на Литургију и Црквено јерархијско устројство.

Овакво гледиште и схватање духовности чини ми се није изазвано и утемељено само на основу тежње да се Дух Свети покаже као конститутивни чиниоц у Цркви, а у супротности на католичку пренаглашеност Христологије над Пневматологијом. Оно се јавља и као реакција на догађања која су се дешавала и у крилу Православне Цркве, као и на погрешном схватању духовног очинства и његове улоге у Цркви. Наиме, од када је у школском богословљу Православне Цркве дошло до вештачке поделе и одвајања богослужбеног од свакидашњег живота Цркве, а затим и до свих осталих подела као што је подела свештенства од народа у Цркви, затим и поделе у самим тим подељеним странама, једном речју до успостављања индивидуализма у Цркви, што је очигледан утицај са запада, и духовност је тада логички била повезана и резервисана само за свештенике, (4) и оне лаике који су имали хришћанска осећања, који су могли да доживе то што се у Цркви збива, или ако су били подвижници. Међутим, како се свештенство све више поистовећивало искључиво са посвећеном структуром у Цркви, у односу на лаике који су сматрани да не припадају реду посвећених, и службом управљања у Цркви, као реакција на то отишло се у још већу крајност и духовност је идентификована сада само са оним члановима који су подвижнички живели и то осећали што живе и који нису имали везе са управљањем у Цркви. Уз то, као што сам већ поменуо, духовно очинство у Цркви које је све више одвајано од епископа, постало је независна служба и стицало се не благословом епископа, већ понекад на личним симпатијама некога члана Цркве према другом, понекад на личном подвижништву некога од чланова Цркве, а у последње време духовником се сматра само онај који се руководи психолошким назорима у опхођењу према другима. Још једна пракса у Цркви данас све више узима маха а то је да се духовно очинство искључиво преноси на свештенике и сматра се логичком последицом рукоположења, (што никад раније није био случај већ је искључиво епископ одређивао ко ће бити исповедником и духовником у његовој епархији), што је довело до утемељивања погрешног мишљења да су једино свештеници носиоци Св. Духа а не и лаици, и да епископ није духовник већ једино управник у Цркви. У контексту овога створен је сукоб и подела мишљења око духовности и њеном извору: по једнима извор духовности и духовних дарова везан је за поједине људе у Цркви, „старце" који су због својих подвига постали поседници Св. Духа и могли да га деле затим и другим људима и члановима Цркве независно од епископа, док је по другима само свештенство, клир носиоц духовности. Тако се данас учврстило схватање да духовност и нема суштинске везе са епископом у Цркви, и да епископа не треба оптерећивати таквим стварима јер он има важнијих послова него што је духовно вођство и надзор над сваким ко је члан Цркве, него да је духовност везана само за подвижнике и монахе, а о Литургији као изразу духовног живота у Православљу да и не говоримо... Тако је нехотице Дух Свети постао не конститутивни елемент Цркве који исту гради око и у епископу показујући је тако Телом Христовим и заједницом многих у Епископу као Христу, него скупом индивидуа које теже да је свака за себе Црква, или опет да центар јединства у Цркви не буде више епископ него духовни старац. Ово је имало за последицу да се данас мање више духовност одвија мимо и изван Св. Литургије, а што не би био случај да се извором духовности и духовног живота сматра епископ. Дарови које дели Св. Дух у Цркви не само да су постали независни један од другога, већ су престали да се раздају од Епископа као од Христа за кога је Дух Свети нераскидиво везан, као што је на пример дар духовништва, учитељства и др.

Ова горе наведена гледишта ушла су данас у темељ схватања духовности у Православној Цркви. Због тога је све више харизматичких друштава или братстава у њој која иако имају формални благослов епископа да постоје, више делају као самосталне групе под вођством, такозваних, духовника, него што зависе од Епископа и других служби у Цркви и зато могу више штетити Цркви него ли јој користити. На тај начин се у Цркви ствара један духовни елитизам који прети да претвори Цркву у харизматичко друштво или још горе у психијатријску болницу. Због постојања оваквих проблема у Цркви који су, чини ми се и произашли из недовољног разумевања шта је то Духовност Православља, у неколико наредних страница ћемо се управо осврнути на то: како би требало да се пројављује духовност у Православној Цркви.

Божанска икономија спасења поја подразумева стварање света, промишљање о њему и спасење као његов вечни живот кроз личну заједницу са Богом заједничко је дело свих личности Св. Тројице. У Богу постоји једна јединствена воља о начину и спасењу света али ту вољу Личности Св. Тројице изражавају на различите начине. Од Бога Оца потиче свака иницијатива и благослов и он по речима Светих Отаца у делу спасења учествује тако што благосиља и благослови то спасење. Бог Син, слажући се потпуно са Оцем и његовом вољом, узима на себе то сједињење Бога и света оваплоћујући св. Дух Свети такође, слажући се и испуњавајући вољу Очеву, садејствује. Дакле, иако све три Божанске Личности изражавају исту вољу да свет спасу и доведу га у вечно постојање спровођење у дело те воље је различито. Од Бога Оца почиње свака иницијатива па и ова о спасењу света, али Он се не оваплоћује као Син, нити садејствује као Дух него благосиља. Син се оваплоћује изражавајући на тај начин потпуну и апсолутну сагласност са Оцем. Дух садејствује, али се не оваплоћује, и то његово садејство такође изражава ту исту вољу која је у Богу једна и јединствена. Међутим, ово различито делање Св. Тројице у делу спасења не треба схватити у индивидуалном смислу изражавања сваке Божанске Личности, на тај начин да је благовољење Оца као и садејство Духа независно од оваплоћења Сина. Оваплоћени Син је центар икономије спасења света и то зато што је та Божанска воља била да све што је створено у Христу Сину Божијем буде возглављено и да кроз њега и његову Личност учествују у вечном Божанском животу. Зато све што Отац благосиља и благослови а тиче се спасења света, то чини у Сину (5) и кроз Сина и Духа. Међутим, који је то посебан начин којим се пројављује садејство Св. Духа у делу спасења?

Све што чини Дух свети, а везано је за икономију спасења, везано је за Христа. Христос се оваплоћује као човек од „Духа Светога и Марије Дјеве". (6) Крштава се Духом Светим,(7) почиње проповед Међу Израиљцима речима из пророштва Исаииног „Дух је Господњи на мени; зато ме помаза да јавим јеванђеље сиромасима" ,(8) бива вођен од Духа у пустињи да га ђаво куша, Дух Свети је са Христом у гетсиманском врту пре Христовог животворног страдања и на крају оно што се врло често заборавља, а то је да је Духом Светим Отац подигао Христа и из мртвих.(9) Једном речју Духом Светим се Христос пројављује у свету и то не као било ко, већ као Син Божији који је постао човек и који је једини спаситељ! света од смрти и проклетства. Јер, Духом Светим је Христос васкрсао и у Њему је васкрсла и створена природа и на тај начин Он је победио смрт. На крају и само име „Христос" којим се назива Господ Исус указује да је Он помазаник, тј. на њему је Дух Свети. Дакле, тамо где је Христос тамо је и Дух и опет тамо где је Дух тамо је и Христос.

Оно што је посебно важно за нашу тему и тиче се делатности Св. Духа ради нашег спасења а намеће се као закључак из горе наведеног пасуса то је да Дух свети пројављује Сина Божијег у свету садејствујући у узимању тога света у Личност Христову, као и ослобођење Христа од последица пале природе које се манифестују на Христу као човеку. А те последице су: плотско рађање од мужа и од жене, склоност природе да се везује не за Бога него за саму природу, што се најбоље види приликом кушања Христовог у пустињи, затим страх од смрти и на крају сама смрт као најтежа последица створене пале природе. Од свих ових последица Дух Свети ослобађа палу природу али то ослобођење се управо збива кроз њено сједињење са Божанском природом у Личности™ Христовој. На тој основи иако су делатност Духа неодвојиве у икономији од Сина, Христа, носиоц тога спасења света је ипак Христос. Он је центар те делатности.(10)

Дакле, ако се целокупна делатност Христова на земљи може назвати духовношћу, јер се одвија у садејству са Духом, а то је рађање Духом Светим одозго (Крштење), пост као уздржавање сваке врсте од робовања свету и стварима, као и верност Богу чак и до саме смрти, та духовност је ипак неодвојива од Личности Христове која има иницијативу у томе. То значи, што ћемо касније и видети, да је духовност неодвојива од епископа, тј. од Св. Литургије, од Цркве."

Међутим, оно што је неопходно овоме додати то је несумњива чињеница да Дух Свети, и ако је везан за Христа, он не остаје једино на Христу. Он се после вазнесења Христовог на небо од Христа даје Христовим ученицима и то приликом сабора ових на ломљењу хлеба, тј. на Св. Литургији. На тај начин Дух Свети чини Христа Црквом, тј. по речима Ап. Павла, Христос постаје многе личности и многи постају један Христос, Тело Христово.(12) Тако по речима Св. Иринеја Лионског, где је Црква тамо је и Дух Божији и где је Дух тамо је и Црква."(13)

Следствено томе нема Духа и духовности, тј. дарова Св. Духа мимо Цркве, као што нема ни спасења мимо Цркве о чему сведочи и Св. Кипријан Картагински. Али будући да се Дух даје једино од Христа Цркви, и сви дарови Св. Духа у Цркви се раздају од епископа кога управо дар Духа, што је епископство, поставља за икону Христа и главу Цркве. Јер по речима Св. Игњатија тамо где је епископ тамо нека буде и народ као што тамо где је Христос тамо је и васељенска Црква.(14)

Међутим, погрешно би било протумачити да епископ дели дарове Духа Светога као индивидуа независно од заједнице са целим народом Божијим и свима службама у Цркви. Напротив. Сви дарови Духа дају се од епископа једино у Литургији. Као најбољи доказ за то је, пре свега, пракса рукоположења које се никад не врши мимо Литургије, а тако би требало да је и са осталим тајнама: миропомазањем, брака, јелеосвећења и др., што је на жалост данас у православној Цркви све ређа пракса. Дакле, дарови Св. Духа се раздељују од Епископа уз сагласност читаве заједнице која је скупљена на Св. Литургији и на тај начин се раздељују од самога Христа који је та и иста Црква као заједница многих. Јер, сви у Цркви су иконе Христове а не само епископ, али епископ је као начелник глава Цркве који све службе држи у једно органско јединство и од њега полази свака иницијатива у Цркви, и зато је он једино надлежан и да раздаје дарове Св. Духа.

С друге стране ни дарови Светога Духа се не деле индивидуама нити њихови носиоци могу бити независне јединке. Дух Свети не гради индивидуалне добре хришћане, већ Тело Христово, Цркву. Зато сви дарови који се скупљају око епископа у Св. Евхаристији, иако су и од епископа, нису од Духа Светога па ма колико чудесни били. Ово ће бити јасније ако погледамо како Св. Писмо сведочи о посебној делатности Св. Духа у Цркви.

Дух Свети се у Св. Писму назива различитих именима што показује његову многоструку делатност у икономији спасења света. Назива се: сила (енергија), слобода, дух истине, утешитељ, осветитељ», живот, животворни, Дух заједнице. Од свих ових начина којима се описује делатност Св. Духа, израз дух заједнице има директне везе са Црквом као заједницом многих дарова Духа. Тамо где Св. Дух дише ствара Цркву, Литургијску заједницу као заједницу многих у једном Телу Христовом и под једним епископом као Христом. Међутим, погрешно би било помислити да се други изрази којима се описује делатност Св. Духа односе на индивидуалне делатности појединих чланова Цркве и да се могу остваривати мимо тела Христовог, мимо Литурги је, независно од епископа и од других чланова. Дух је сила која надилази природне и биолошке законе живљења који у суштини раздвајају људе и чине их независним јединкама. Дух је сила која ствара од људи личности у заједници тела Христовог са другим људима. Слобода се такође поистовећује у Цркви не са индивидуалношћу, него са заједницом са другим и са Богом и зато је слобода у Цркви љубав као Св. Литургија.(15) Освећење је такође категорија која се добија једино кроз учлањење и учешће у Литургији као заједници светих и у светињама; Дух је такође живот и животодавац на тај начин што гради заједницу у једном Телу Христовом који је извор живота и „Хлеб живота који одозго силази". Истина коју објављује је истина да је Бог Св. Тројица, тј. заједница Личности. Свега дакле, чега се Дух дотакне постаје заједница, Црква кроз Св, Литургију и у Св. Литургији. Никада Дух Свети не благосиља индивидуализам, нити ствара Свете Хришћане као издвојена бића.(16)

Дакле, Дух Свети преображава све оно чега се дотакне у Тело Христово у Цркву и зато духовност православља је иста та Црква пројављена у Св. Евхаристији. Јер, Црква није харизматичка заједница, као што је то хтео да покаже Хомјаков," нити један број праведних људи, као духовна елита. Дух Свети никада не гради своје тело него Тело Христово као заједницу многих под једним епископом у једној чаши и у једном хлебу.

Међутим, запитаће се неко: шта је са службама у Цркви, епископској, свештеничкој, ђаконској, лаичкој које су такође дело Духа, а оне утемељују управо Цркву као институцију, и да ли су и оне израз духовности у Православној Цркви?

Карактеристичне су песме празника Духова које кажу да Дух Свети приводи све у заједницу устројавајући Цркву као непроменљиви поредак служби у њој. То подразумева да је у Цркви много служби али да се оне Духом Светим држе у јединству у Христу, чувајући јерархијски поредак. И управо због поштовања тога поредка, кога утврћује нико други до Дух, Црква не престаје да буде Тело Христово. Јер, све службе се возглављују у епископску и од епископа потичу. Епископ је, као начелник Цркве, икона Христова и глава тела. А то, тј. јерархијски поредак и његово јединство, добија своју реалну форму и остварује се управо у Св. Литургији. На тај начнн можемо слободно рећи да је Литургија темел! Цркве и као институције и да се управо та институција јавља делом Св. Духа. Дакле, духовност и институционалност у Цркви не само да се не искл.учују, већ напротив, поистовећују се.

Оно што би евентуално збуњивало кад је реч о духовности у Цркви као институцији јесте питање слободе њених чланова. Међутим, слобода чланова Цркве се не укида са њеном институционалношћу, да би на тај начин духовност као слободу требало тражити изван јерархијског поредка у Цркви. У Цркви су сви слободни јер својом слободом улазе и остају у њој. Али слобода се у Цркви не поистовећује са индивидуалношћу и независношћу од других да би на тај начин остварење нужно подразумевало конфронтацију са институционалношћу Цркве. Слобода у Цркви се поистовећује са љубављу према другом на основу прототипа постојања а то је Бог као заједница Личности и уз то апсолутно слободан, кога је Црква икона. Дакле, чланови Цркве постају управо у Цркви слободни и та њихова слобода је онтолошка, а не етичка или нека друга на које смо нажалост кроз живљење у држави навикли, и поистовећује се са љубављу јер да би постојала претпоставља заједницу са другом личношћу. У Цркви човек постаје личност што значи апсолутно и непоновљиво биће које је Христос, жртвујући се за њега, и учинио таквим, а које постаје учесником те жртве управо Духом Светим.

Међутим, кад говоримо о личности човека који као такав може постојати једино у заједници са другом личношћу и то у слободној заједници, требало би објаснити зашто једино у Цркви човек може остварити себе као личност. Због својих карактеристика које треба да има свака личност да би била то што јесте, личност, а то су апсолутност и незаменљивост личности није довољно да буде део једне љубавне заједнице. Потребно јој је и да буде непролазна, бесмртна. А то може да постане једино у заједници са Богом који је једини извор бесмртности. Иначе, смрт која уништава конкретна бића поништава и сваку апсолутност и незаменљивост једног бића. Дакле, не може само једна слободна, љубавна заједница човека са другим човеком, макар она и чини да је човек у њој личност, јер кад вас неко воли својом љубављу потврђује да сте за њега непоновљиви, тј. личност, учинити да човек у њој постане личност у онтолошком смислу без истовремене заједнице и са Богом. А то се управо пројављује у Литургији. Тако је човек у слободној заједници са Богом кроз Христа и са другим људима. И то не као да је човек својим силама остварио слободну заједницу са Богом. Бог је прво са нама остварио заједницу у Христу, а не ми са Њим. Јер, како ћемо ми као створена бића да остваримо заједницу са Нествореним и невидљивим Богом? И та заједница је апсолутно слободна, јер је ничим нисмо заслужили. Једноставно из своје превелике љубави према човеку и свету Бог Син се оваплотио и постао човек. На тај начин нас је Бог учинио личностима, апсолутним и непоновљивим бићима. Јер Христос је смрћу својом за свакога од нас показао да нас управо воли, ни за шта, слободно и да нас толико воли да је и живот свој дао за нас. Ми смо позвани да будемо причасници те љубави, Христа, а то се догађа управо дејством Духа светога који нас уводи на тај начин у Цркву, у Тело Христово чинећи нас удовима Христовим. Зато је у Цркви свако апсолутна и непоновљива личност, па ма колико грешан био, јер га таквим чини Христос који га воли. И то се догађа у Литургији и кроз Литургију.

Тако ни духовност као слобода човека у Цркви не може бити индивидуална и независна од Св. Аитургије. Љубав чланова Цркве која се пројављује изМеђу њих и као љубав према другим људима, није ништа друго до икона те љубави коју Христос има ћрема свакоме од нас, икона Св. Литургије. И будући да је литургијски догаћај једини у историји којим се учествује у вечном Божијем животу, зато је Литургија икона Царства Небеског које се у Духу пројављује у историји, то је и једина права духовност Православља.

Правилно схватање духовности данас у Православној Цркви је од животног значаја за Цркву. Опасности које носи једно евентуално погрешно тумачење и утемељење у живот једног тако битног израза постојања Цркве у историји као што је то њена духовност, посебно су присутне у православним Црквама данас у такозваним пост комунистичким земљама каква је и наша. Јер, и досад је у Православној Цркви било многих погрешних пракси и мишљења, Међутим, оне на срећу нису остале да трајно живе у њој, као што је то био случај са другим Црквама. Међутим, данашња цивилизација која је утемељена на индивидуализму и индивидуалистичкој онтологији има врло јак негативни утицај и на Цркву за коју је индивидуализам, егоизам, највећи грех и највећа опасност. Јер Хришћанство је управо Црква, слободна, љубавна заједница људи између себе и са Богом у Христу кроз Духа Светога. Зато је Св. Евхаристија темељ хришћанства, основа Цркве — њен идентитет и њена духовност — којом се у историји пројављује будуће Царство небеско.

-----------------------------------------------

1 Због нелитургијског устројства Католичке Цркве, већ због њеног утемељења на историјској основи, дакле на Христу као човеку и његовој делатности у историји, као и на законским и етичким нормама које су од Католичке Цркве направиле световну институцију а не Божанску заједницу која је у свету али није од света, улога Св. Духа у Католичкој Цркви, тј. духовност поистовећена је са психолошким моментима у људском животу који нису конститутивни елемент постојања Цркве. Они се с времена на време јављају код човека и нису трајни израз као начин живота Цркве, као што је то у Православној Цркви, нити су нешто без чега Црква не може бити Црквом. На тај начин духовност је постала за католике нешто што се може назвати надградњом Цркве, која Цркву чини бољом, светијом а не њен конститутивни елеменат без којега нема Цркве. Као илустрација овога може да послужи пример Католичке Литургије која нема у себи призив Св. Духа већ се његово присуство у Литургији мери психолошким расположењем чланова.

2 Под изразом „јерархијско" устројство Цркве подразумевамо поредак у Цркви. Јер, будући, да је Црква заједница многих, тј. заједница служби, епископске, свештеничке, ђаконске и лаичке, нужно је да у тој заједници постоји поредак како би се одржало јединство ме&у њима без кога ниједна од служби не би ни могла да постоји. Упор. 1 Кор. 12.

3 У том контексту Хомјаков је дефинисао Цркву као „харизматичну заједницу", а В. Лооски је улогу Духа у Цркви видео као одвојену од дела Христовог у њој. Отуда се он залагао за посебну икономију Духа у односу на икономију Сина у делу спасења. Види, А. Хомјаков, Једна Црква, С. Петербург; В. Лосски, Мистична теологија Православне Цркве, с. 183—201.

4 Ово можда најбоље илуструје податак који је везан за причешћивање верника на свакој литургији. Наиме када неко пита да ли може да се причести и лаик на литургији која се служи и мимо поста а на којој се по сада већ установљеној пракси причешћује само свештеник одговор је да не може, а да свештеник то може зато што он има благодат! Па зар лаици немају благодат и дар Св. Духа? Међутим, ако је та благодат различита значи ли то да разлика у благодати Св. Духа служи као препрека за учешће у телу Христовом? Ако је тако зашто онда сви не будемо свештеници, да би имали исту благодат, и зашто у Цркви нису били сви свештеници или сви апостоли или сви епископи?

5 Види Мат. 3, 17.

6 В. Мат. 1, 18.

7 В. Јн. 1, 32.

8 Лук. 4, 18; Упореди, Ис. 61, 1.

9 Види Кол. 2, 12.

10 О. Н. Афанасијев у својој књизи Црква Духа Светога, Париз 1971, је у превеликој жељи да се супротстави онима који одричу да су у Цркви сви чланови носиоци Духа Светога, што је заиста неопходно нагласити управо због све израженијег погрешног мишљења да су то у Цркви поједине личности, отишао у другу крајност заборавивши да је Црква ипак Тело Христово и да је њен идентитет не у личности Духа, него у личности Христовој.

11 О овоме види, епископ захумскохерцеговачки Атанасије (Јевтић). Литургија и духовност, у Духовност Православља, Бгд. 1990, с. 87—112.

12 Упореди, 1 Кор. 12; Еф. 1—2.

13 О јересима, 3, 24, 1 ПЦ 7, 966.

14 Види, Смирн. 8.

15 Од неопходне важности за разумевање овога је чињеница коју овде треба изузетно нагласити, а то је да је појам љубави код Апостола Павла управо идентификован са Литургијском заједницом. Уп. 1 Кор. 13. Амо се овоме дода да се у претходним главама ове посланице управо говори о Духу Светоме који даровима својим конституише Цркву као Тело Христово, тада нема сумње да се и слобода и љубав као духовни дарови пројављују и поистовећују са литургијским догађајем и пројавом Цркве.

16 Цитирамо по необјављеном предавању М. Пергамског Јована, Дух Свети и јединство Цркве, одржано у Солуну 1991.

17 Види критику Хомјакова у делу Г. Флорофског, Тело живота Христа, грчки превод, Солун 1981, посебно страна 36—37.

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/3004/15/04/prilog_24.4.2015._prota_prof._dr_dimitrije_kalezic_o_religiji.mp3

Slovoljubve.com