Јона на јеврејском значи голуб. Голуб је у Библији весник који доноси добар глас. Управо је голуб вративши се у Нојев ковчег с маслиновом гранчицом у кљуну јавио да је потоп завршен. Господ је Јони наложио да објави становницима Ниневије вест, али не добру – већ о томе да ће град бити уништен и да ће сви они погинути због својих грехова. Али се Јона укрцао на брод и кренуо је ка потпуно другом месту – ако погледамо на карти видимо да се упутио у директно супротном правцу.

Зашто Јона тако поступа? Зато што он, као пророк, зна какав је карактер Бога. Зна да Господ суди неправеднима шаљући несреће, а понекад и погибију и уништење, али ако људи правилно схвате тешке околности – катастрофе и природне катаклизме, ратне сукобе и епитимије – Бог ће се смиловати. Он зна да ако се Ниневљани чувши за предстојећу казну за њихове грехове и неправедан живот покају, ако буду горко ридали и молили Бога, Он ће им опростити и смиловаће им се. Зато што је Бог испуњен љубављу према људима. А ако он, пророк Божији буде проповедао погибељ Ниневије, а Господ помилује град, он ће се прочути као лажни пророк. Јона се веома бринуо за своју репутацију.

Али је ипак доспео у Ниниву. Три дана је обилазио град – то је био велики град – проповедајући о гневу Божијем. Чувши то Ниневљани су у покајању почели да вапију к Њему. Донели су исправне закључке сазнавши за надолазећу претњу. Од цара до роба, од старца до малог детета – сви су постили и плакали кајући се. И не само људи, већ и животиње: нису их хранили како би краве мукале, а овце блејале... Јецаји, плач и рика чули су се по читавом граду – и Бог је услишио Ниневљане.

Бог им је опростио. Пророчанство се није испунило.

Књига пророка Јоне је књига о величини Божнске љубави. Завршава се речима које Господ говори Јони: «Теби је жао тикве, око које се ниси трудио, и коју ниси одгајио, него једну ноћ узраста а другу ноћ пропаде... А Мени да не буде жао Ниневије, великог града, у коме има више од сто двадесет хиљада људи који још не знају шта је десно шта ли лево, и много стоке?» (Јон. 4: 10–11).

Размислимо о овим речима. Ко су они «који још не знају шта је десно шта ли лево»? То су деца. Како Господ да се не брине о њима?! Али он се брине о целој творевини, не само о људима, већ и о стоки.

Зар је Господу тешко да помири Русе и Турке? То лако може да се деси. Сетимо се како су тешки и затегнути донедавно били наши односи с Кином, а сад се успешно развијају и политичке, и економске и културне везе. Богу је све могуће.

Господ људима жели мир. И ми треба да будемо благовесници мира. Кад се надвија нека опасност можда треба поново да прочитамо Књигу пророка Јоне како бисмо свхатили: није све тако страшно ако доносимо правилне закључке из испољавања Божанског гнева који почиње да нас сустиже. Али ако не доносимо такве закључке резултат може бити врло жалостан. Узгред речено, Ниневија је пропала, пророчанство се ипак испунило, али се то десило много година касније, не у оној генерацији која се покајала. Све империје пре или касније пропадају, ништа није вечно под сунцем.

Неки људи су склони упадању у милитаристички ентузијазам, који је апсолутно неоправдан с хришћанске тачке гледишта. Ратна дејства увек откривају нашу духовну немоћ. Јер имамо мач са две оштрице – реч Божију и народе треба да покоравамо светлошћу јеванђељске проповеди. Ако то не чинимо, зарђали челични мачи почиње да господари и да уводи свој ред. Тамо куда доносимо реч Божију, где не дајемо људима могућност да схвате ову реч, да проуче ову реч, почиње да делује закон «ко је јачи». А реч Божија уек делује, само да ли смо спремни да испољимо усрдност у њеном ширењу?

Земаљска Црква се ни у ком случају не назива оном која ратује због тога што организује крсташке походе. То уопште није својствено Православљу, зато што знамо: снагом вере можемо да победимо силе зла. И светлост Јеванђеља обасјава овај свет мењајући га, преображавајући га и чинећи га другачијим. Премда, како пише преподобни Јован Дамаскин, у природи ништа не постаје другачије, човек остаје човек, анђео остаје анђело, али по благодати Божијој, ако се људи дотакне реч Божија, ови људи се могу променити, не про природи, већ по благодати и из стања гнева прећи у стање деце Божије. То треба да тражимо. Миротворац није човек који лети «боингом» и води преговоре између УН и неке друге организације, који учествује у операцијама НАТО-а и задаје ударце по одређеним местима... Миротворац је човек који помаже другом човеку да се помири с Богом. То је право, истинско миротворство. А ако рат постаје неопходан, то значи да нисмо бли у стању да настала питања решавамо на духован начин, не прибегавајући ономе што нам није својствено као образу Божијем.

Али наравно, своју дужност треба да испуњавамо. Да служимо војску, да плаћамо порез, да бранимо своју домовину, али је у најкритичнијем тренутку најбоља подршка коју можемо да пружимо земљи – да доживимо покајање. Сад је време Божићног поста и то је изузетно актуелно. Треба да искористимо ово време како би се ситуација променила и како би се они који звецкају оружјем и с једне и с друге стране ипак сетили да имају децу, унуке и праунуке и да је мир – дар Божији, а да је рат испољавање људске агресије, ђавоље мржње и свега онога што скрнави човекову душу.

Са руског Марина Тодић

08 / 12 / 2015

У почетку створи Бог (духовно) небо и (упоредо са духовним небом створи и) земљу. А земља беше празна и пуста, и беше (густа) тама над безданом, и дух Божји лебдео је над водама (Пост 1, 1–2). У почетку Господ Бог створи земљу и све што је у њој и на њој, да би све имало своју будућу сврсисходност. С тим у вези, земља је на шестодневно стваралаштво припремана један одређени ванвременски период. Тај ванвременски период може се сместити у непролазни дан један, који је могао да траје хиљаде или милионе земаљских година – Али ово немојте превиђати вољени, да је један дан пред Господом као хиљада година, и хиљада година као један дан (2. Петр. 3, 8). Кад су се завршили одређени унутрашњи и вањски процеси у земљи и на њој, тад је земља била у потпуности припремљена за шестодневно стваралаштво. „Ко је то што замрачује Божји промисао речима неразумно? Опаши се сада као човек, ја ћу те питати, а ти ми казуј. Где си ти био кад ја (у почетку) оснивах земљу? Кажи, ако си разуман. Ко јој је одредио мере (још док је земља била пуста и без обличја)? Знаш ли? Или ко јој је растегао (невидљиво) уже преко ње (да јој се сви диве)? На чему јој почивају (чврсти) темељи (на којој обитава)? Или ко је метнуо (тај стеновити) камен угаони? Кад певаху заједно звезде јутарње (кад бише створене) и сви (анђелски) синови Божји клицаху (Господу Богу на савршеном стваралаштву). Или ко је затворио море вратима (док се воде не слију у своја зборишта) кад из (земљине безданске) утробе изађе (вода да натапа сву земљу)? Кад га одех облаком и пових тамом. Кад поставих на њега (дан трећи) закон свој и метнух му (модре) прегаче и врата (обале), и рекох: довде ћеш долазити, а даље нећеш. И ту ће се устављати поносни валови твоји (Јов. 38, 1–10).“

ДАН ПРВИ: И рече Бог (Отац): ‘Нека буде (благодатна) светлост.’ И би (таква) светлост. Бог Отац није створио ову светлост, него рече ‘Нека будe светлост (која у себи носи светлосну прилагођеност будућем стваралаштву Господњем)’. И виде Бог (Отац) светлост да је добра (тј. светлосно прилагођена да би имала своју сврсисходност), и растави Бог (Отац) светлост од таме. И светлост назва Бог дан, а таму назва ноћ. И би вече и би јутро, дан први (Пост. 1, 3-5). Дакле, све што буде створено, биће обасјано светлошћу Господњом. Благодатна светлост Господња биће мера свему и она ће у прва три дана стварања земљи бити и сунце, и месец, и звезде. Наиме, кад Господ Бог нешто ствара, ствара кроз Своју благодатну светлост која носи у себи светлоносну и топлотну прилагођеност. С тим у вези, ова благодатна светлост причињавала је земљи светлосни дан већи од сијања сунчаног. О тој непролазној благодатној светлости псалмопевац Давид пева: Јер је у тебе (Оче) извор животу, твојом (благодатном) светлошћу (коју нам дарујеш) видимо светлост (благодатне животворне славе Твоје) (Псал. 35, 9). Ову бљештећу благодатну светлост видео је и апостол Павле: И тако идући у Дамаск овлашћењем и наређењем од првосвештеника, у подне царе, видех на путу са неба светлост већу од сијања сунчанога, која обасја мене и оне који иђаху са мном (Да. 26, 13). Њу је видео и Мотовилов: „Замислите: у средини Сунца, при његовом најјаснијем подневном блистању, стоји лице човека који са вама разговара (Св. Серафим Саровски). Видите покрете његових усана, видите како се мења израз његових очију, чујете његов глас, осећате његове руке на својим раменима, но не само што не видите те руке и њихов облик, него не видите ни самога себе – ништа, осим једне заслепљујуће светлости што се надалеко простире, и осветљава јарком светлошћу и снежну пољану и пахуље снега које су падале на мене и великог Старца.“ („Циљ хришћанског живота“ Преподобни Серафим Саровски – светосавље). Тамо где је над земљом растављена светлост од таме, биће орентир (полазна тачка) за постављање свода небеског, и уједно, орентир за постављање светила небеских који ће обасјавати земљу и учествовати у мењању дана и ноћи.

ДАН ДРУГИ: Потом рече Бог: ‘Нека буде свод (као невидљива брана) посред воде (и нека се рашири докле ће допирати будуће нераздељиво небо и), да (непрестано) раставља воду од воде (и да на њему обитавају светила небеска).’ И створи Бог (нераздељиви горњи и доњи) свод, и растави воду под (доњим) сводом од воде над (горњим) сводом (тј. растави воду која ће обитавати под доњим сводом од воде која ће обитавати под горњим сводом), и би тако. А свод Бог назва небо. И би вече и би јурто дан други (Пост. 1, 6 – 8). С тим у вези: ‘Нека буде (нераздељиви горњи и доњи) свод посред воде, да раставља воду од воде.’ Свод је постављен посред воде да би раставио воде које буду отицале са копна у своја зборишта (будућа мора). У овом случају, свод је био нераскидива брана да би се воде равномерно слиле (распоредиле) на једну и на другу страну копна и начиниле мора. „Нека се (равномерно) слију воде што су под (читавим сводним) небом на једно место, нека се покаже копно (Пост. 1, 9).“ Воде које су се слиле са једне и друге стране копна, уствари слиле су се на једно место, јер сливањем воде у безданску земљину провалију, мора су се међусобно повезала и сачинила једну нераздељиву целину. Приликом стварања свода Господ Бог прво образова атмосферски омотач, па онда удеси небески простор где ће обитавати будућа светила. Кад се свод почео ширити, он је са собом подизао згуснуту водену пару (која је обитавала над земљиним водама), да би се од ње обликовала атмосфера. Истовремено са удешавањем атмосферског свода Господ Бог прилагоди и безданску таму (коју Бог растави од светлости) и сачини бескрајно ноћно небо. Дакле, густа водена пара била је основ за удешавање атмосферског омотача, а безданска тама била је основ за удешавање прозирне таме (ноћи), да би се створило савршено целовито небо са кога ће се сводити све што је земљи потребно. Уједно, ова хладна густа тама, која је обавијала земљину безданску провалију, није дозвољавала воденој пари да ишчезне, него да се збије и има своју сврсисходност приликом стваралачког шестоднева Господњег. Свод по потреби се шири и скупља зависно од воље Господње. Уједно, окретање земље узрокује окретање небеског свода и, самим тим, регулишу се измене дана и ноћи. Како свод гиба земљу, тако се на своду гибају одређена звездана небеска тела, јер је сводом све савршено повезано. И постави их Бог на своду небеском да обасјавају земљу и да управљају даном и ноћу, и да деле светлост од таме – Пост. 1, 18). Дакле, свод је савршено атмосферско и планетарно небо, он усмерава (регулише) све гравитационе и светлосне (и друге) процесе у космосу, да би сав космички систем имао савршено дејство и био на корист земљи. Кад Господ Бог (у почетку) створи (прво) земљу (а дан други) и (нераздељиво сводно) небо, (али) још не беше никаквог растиња ни биља пољског на земљи (јер су под благодатном светлошћу тек дан трећи изникле све биљке). Јер Господ Бог још не пусти дажда (кишу) на земљу. Ипак, вода (и пара) је (по промислу Господњем) извирала из земље и натапала сву земљу (до оне мере колико ће биљкама бити потребно да стекну услови за њихово убрзано ницање) (Пост. 2, 4 – 6). До шестоднева, ови многобројни извори углавном били су слични гејзирима из којих је под одређеним притиском из унутрашњости земље извирала вода и пара и натапала сву земљу – и дух Божји (својим промислом) лебдео је над (тим) водама (које су излазиле на површину земље, и самим тим, читава земља је била благословено крштена водом и Духом.) (Пост 1, 2). С тим у вези, дубоко испод површине земље налазио се огроман непрегледни водени резервоар углавном окружен чврстим стенама, које су уједно служиле и као чврст темељ испод земљане површине. Лава је загрејавала те стене (због тога сусрећемо одређени низ напукнутих и распаднутих стена), подизала температуру воде и велики притисак терао је врелу воду у облику млаза ка површини земље. Загрејана вода је из овог централног извора путовала кроз мале подземне тунелне цеви на површину земље и натапала сву земљу. Кад се вода повукла у своја зборишта, из земље је углавном истцала умерено хладна питка вода, због тога што је лава вољом Господњом била удаљена од овог безданског резервора и усмерена на свој други задатак. Овај велики бездан има уску повезаност са овим безданом и беше тама над безданом (Пост 1, 2), јер уједно је натапао и ову земљину безданску провалију која је окруживала земљу са свих страна. Дан трећи, у овај (морски) бездан слиће се додатна количина воде (са копна) и начинити мора. Дана другог изостала је потврда Господња! Бог не рече: Дан други! – И виде Бог да је добро – то има веома дубок разлог. Створен је атмосферски (омотач) свод, а небески непрегледни свод још није добио своје украсе – Сунце, Месец и звезде. Кад тај чин Постања буде довршен, Сведржитељ ће тад рећи да је небески свод добро удешен.

ДАН ТРЕЋИ: Потом рече Бог (Отац): „Нека се слију воде што су под небом на једно место, нека се покаже копно.“ И би тако. И копно назва Бог земља, а сливове водене назва мора, виде Бог да је добро. И опет рече Бог: „Нека пусти земља из себе траву, биље што носи семе, и дрво родно, које рађа род по својим врстама, у коме ће бити семе његово на земљи.“ И би тако. И пусти земља из себе траву, биље што носи семе по својим врстама, и дрво, које рађа род, у коме је семе његово по његовим врстама. И виде Бог да је добро. И би вече и би јутро, дан трећи (Пост. 1, 9–13). Kад Бог Отац рече: Нека се слију воде што су под небом на једно место (Пост. 1, 9), те воде слише се у спремишта за мора. А из земље наставила је извирати питка вода, која ће формирати реке. А вода је текла из Едема натапајући врт, и оданде се делила у четири реке (које су текле на све четири стране земљиног копна) (Пост. 2, 10). Господ Бог удесио је оптималне услове да би биљно растиње изникло и без присуства сунчеве енергије. Бог дана трећег земљи подари семе и нареди: Нека пусти земља из себе... – И пусти земља из себе (растиње, поче натприродно да клија). Дакле, кад Господ Бог својом натприродном енергијом нешто посади, то не подлеже природном закону, него Господњем, тј. све што клија и расте по вољи Господњој у овом случају имало је свој одређени натприродан процес. Уједно, ова светлост Господња земљи је подарила онолику благодатну топлоту колика је потребна да ово семе има савршене услове за убрзано ницање. Све биљке у Едемском врту имале су убрзан (тренутан) процес: – И учини Господ Бог, те (у трену натприродно) никоше из земље свакојака дрвета лепа за гледање и добра за јело – Пост. 2, 9). С друге стране, ван Едемског врта биљке су изникле зависно од величине која јој је била одређена, па онда препуштене сопственом природном развоју. Наиме, да је Господ Бог читаву земљу украсио као Едемски врт (а то ће учинити на крају века), човек би, након својевољног пада, са знањем добра и зла уништио ту прелепу лепоту, и уједно, не би морао са знојем лица свога да обрађује земљу, јер би му земља даровала много тога у изобиљу. До пада човековог, сав биљни свет који је изникао ван Едемског врта имао је благословен раст и савршен изглед. Кад Господ Бог прокле земљу због Адама (земља да је проклета због тебе – Пост. 3,17), земљом преовлада трње и коров (ће ти рађати – Пост. 3, 18).

ДАН ЧЕТВРТИ: Потом рече Бог (Отац): „Нека буду светила (земљина помагала) на своду небеском, да деле дан и ноћ, да буду знаци временима и данима и годинама, и нека светле на своду небеском, да обасјавају земљу.“ И би тако. И створи Бог два светила велика: светило веће да управља даном, и светило мање да управља ноћу, и створи звезде. И постави их Бог на своду небеском да обасјавају земљу и да управљају даном и ноћу, и да деле светлост од таме. И виде Бог да је добро. И би вече и би јутро, дан четврти (Пост. 1, 14 – 19). До дана четвртог, Господ Бог све дела кроз своју благодатну светлост, а тај дан Бог створи светила небеска, која ће бити причасници ове благодатне светлости. Као што у Царству Божјем: И (Свети) град (где обитавају синови светлости) не потребује сунца и месеца да му светле, јер га (светлосна) слава Божја осветли, и светлост је његова Јагње (Син Божји), исто тако: И (у почетку) народи (Адам и Ева) ће ходити у (овој божанској) светлости његовој (која ће његовати сву земљу) (Откр. 21, 23–24). Дакле, првостворени благодатни човек у почетку ће обитавати у изобиљу благодатне светлости, која ће бити сједињена с тварном светлошћу. Кад човек паде, повуче се дарована благодатна светлост и човек,5512Wed, 18 Nov 2015 10:08:00 +0000https://pouke.org/index/1346440445/1346440934/%D1%82%D0%B5%D0%BC%D0%B0-%D1%81%D0%B0-%D1%84%D0%BE%D1%80%D1%83%D0%BC%D0%B0-%D0%BA%D0%BE%D1%98%D0%B8-%D1%98%D0%B5-%D1%81%D0%B0%D0%B2%D1%80%D0%B5%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D0%B8-%D1%82%D0%B5%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D1%88%D0%BA%D0%B8-%D0%BF%D0%BE%D0%B3%D0%BB%D0%B5%D0%B4-%D0%BD%D0%B0-%D0%BB%D0%BE%D0%BA%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D1%83-quot%D0%BD%D0%B5%D0%B1%D0%B5%D1%81%D0%B0quot-r5484/

Античким астронимима је било познато да је Земља округла, неки су и сматрали да је планета, али ти подаци нису били јавно знање, нису били свима познати, а и много тога није могло да буде доказано до савремене ере.

Многе античке религије су мистификовале небо, посматрајући га као бескрај. У невидљиве и далеке делове неба смештали су своје богове, а у дубоко подземље своје демоне, зле духове и зле богове. Хришћанска црква је у далеке делове неба смештала Бога и анђеле. Небо је било "горе" и Христос се узнео (вазнео) на небо.

Међутим, ми данас знамо да је небо "високо" неколико километара, и да изнад тога није подручје топле светлости него хладан и мрачан васионски простор и да су сами појмови "горе" и "узнети се" релативни, јер док се Земља окреће око себе и око Сунца, оно што је "горе" се окреће у круг и оно што је "горе" у Србији, није исто што и "горе" на Новом Зеланду.

Са "неба" је у античко време долазило све мистично и натприродно: киша, облаци, гром, метеори. У народу се до скора веровало да лично Бог шаље кишу, а да су удар грома и временске непогоде знак његовог гнева. Данас знамо да је то природна стихија, да небом лете авиони, а да су изнад неба сателити. Остаје питање, где је религијско небо? Да ли се оно претворило у мистичну локацију ван овог света, или је у питању нека одређена локација у космосу? Исус је након васкрсења неколико пута нестајао и појављивао се међу апостолима. Да ли је и током узнесења на "небо" у једном моменту нестао или се узнесење наставило у виду пута кроз космос и након изласка из атмосфере? Да ли ће са анђелима поново доћи из космоса, или ће се појавити на пар километара изнад тла и левитирати до доле? Ако ће се појавити из ванпросторног "неба", која је поента материјализације баш изнад тла, зар није свеједно хоће ли се из те димензије појавити међу људима, Бог нема потребе за ефектима?

Који је савремени теолошки поглед на небо? Шта су небеса на којима се налази Бог и на која се Христос вазнео пред апостолима?

ЛИНК КА ТЕМИ

Када зли дух човека држи подаље од Цркве, он то чини на више начина. Понекад му намеће мисао да је Црква гомила гнусних фарисеја, користољубивих ситних душа и развратника, из које следи закључак: „И сам разумеш, ти си поштен човек и није ти место међу њима“.

Понекада човека од Цркве удаљује управо супротна мисао. Чини му се да је Црква сабрање светих и само светих (са поимањем светости као потпуне одвојености од света, безгрешности и „анђеоске“ кротости). „Тамо су људи тако духовни, а ја... Не, мени тамо није место“. Човек стиче превисоку, преидеализовану представу о животу Цркве, а затим се сусреће не чак ни са грехом, већ са некаквом свакодневном, овоземаљском појединошћу живота црквених људи, и ту је крај: „Разочарао сам се...“

НАСТАВАК НА ЛИНКУ

Са мном је пошао мој колега- новинар енглеске верзије нашег портала, Џеси Доминик. Он је американац, православац, завршио је духовну академију.

Уколико планираш да интервјуишеш старца-буди спреман на потешкоће или искушења. Она су почела на Кијевском вокзалу. Воз за Переделкино је требало да крене у 12:22. Дошли смо седам минута до одласка воза. И почело је!..Јурњава по перонима, тражење воза који је потребан...Путника је било тако пуно да смо се ми били у вагону тек у 12:30. Имали смо среће- воз се задржао.

И ево нас у Переделкином. Код храма нас је сачекао Георгиј Богомолов-помоћник оца Илије. Он је истовремено и строг и добар. Увек предустретљив, али злоупотребљавати његову доброту никоме не саветујем. Поклонио нам је по књигу и предложио да се угрејемо и попијемо по чај. Отац Илија тренутно није никога примао-вршио је Свету Тајну Крштења.

Баћушку смо дочекали у храму у част светог благоверног великог кнеза Игора Черниговског и Кијевског. Радни дан, нема пуно народа у храму. Литургија се завршила. Просто посматрати како се баћушка моли-већ је радосно.

Старац чита молитву. Иза леђа оца Илије мушкарац држи дете на рукама. Док се старац моли, малишан покушава да се ручицом дотакне његових леђа.

Но, ево Света Тајна је завршена. Са амвона се старац обраћа народу поучним речима. Изнова га окружују људи. Отац Илија, чини се, спреман је да саслуша молбе, да проникне у проблеме апсолутно сваког човека. Са једном женом он разговара 20 минута. Георгиј Богомолов моли народ да поштеде баћушку: он је од раног јутра на ногама. Људи ћуте, са разумевањем, али да се разилазе-нико не планира. За мање од три сата ће почети празнична вечерња служба. За одмор оцу Илији практично да не остаје времена. А народ се све више скупља.. Џеси и ја нисмо сасвим сигурни да ли ће потом бити разговора са старцем.

Излазимо из храма и крећемо ка кући где обично отац Илија прима народ. Путем смо успели да узмемо благослов.

Кућица баћушке је удобна и топла. Свакога нуде чајем и послужењем.

Обично се код оца Илије наглас чита духовна литература. Он за то време прима људе по реду. Сигуран сам: многе одговоре на своја питања можеш добити и до разговора са старцем. Више пута сам примећивао да је фраза, коју је Георгије случајно изрекао, заиста бивала на месту.

Ја сам предао баћушки припремљена и одштампана питања. Отац Илија се пажљиво упознао са њима. И ево његових одговора:

-Русија је објавила рат Исламској Држави. Оче, шта бисте Ви могли рећи о онима, који подижу хистерију и говоре да ће се терористи светити нашој земљи на њеној територији?

-ИД не слуша никога. Они раде шта им се прохте. Ништа, ми имамо силу. Ми имамо заштиту, ми се можемо заштити.

А они који подижу хистерију, нека сами смирују ИД. Они су категорички социјално једнаки ИД-у.

-Све је више земаља, а ту убрајамо и православне, где државна власт учествује у дехристијанизацији народа: усвајају се „антидискриминациони закони“ који штите содомију; под полицијском заштитом се одржавају геј-параде, на пример у Србији. Шта се по вашем мишљењу догађа?

-То је провокација. То специјално провоцирају. У Србији тога није било. Све је намештено, наводно су срби такви. Све се окреће на главачке.

-Оче, папа Римски данас наступа свугде; у ООН, на међународним сусретима... А глас Православне Цркве не звучи тако гласно.

–Биће, можда, са временом. Зато што смо ми имали државни атеизам. Он није дозвољавао Русији да слободно изрази своје мњење. Црква није могла себе штитити. Била је ограничена у својим деловањима. Па и сада је код нас, уствари, много чега комунистичког. Зато црква још није изашла из скровишта у потпуности, јер имамо још пуно комуниста који држе тог проклетог Лењина.

– А млади данас уопште не знају о Православљу...

-Ма знају они! Знају! Само не желе. Тако су их оријентисали, атеистички. Имали смо државни атеизам. Цркву су укаљали. Сипали прљавштину на Цркву 80 година. Зато млади и верују свему томе. Најстрашније, што наставнички кадар, професура-сви су васпитани у атеизму. Они и младеж исто тако клеветају. Исто и у породицама. Расту породице без Цркве. Деца се не васпитавају нормално. Нема схватања живота.

-Каква је на ваш поглед, улога Русије у савременом свету?

Као и увек, као и у сва времена. Бог је дао свакоме место пребивалишта. Све неопходне могућности како би проживео живот у земљи. Русија жели да живи као православна земља, законским путем. Да испуњава норме моралне и норме политичког живота.

– Свети Николај Јапански и Јован Шангајски могли су да окрену поглед на свет стотини хиљада људи у Јапану, Кини, земљама Европе, и у САД-у. Свега два човека су могли допрети до многих и многих. Шта могу урадити прости парохијани како би поправили духовно-моралну климу у свом окружењу?

Као и сви. Па шта се може? Уради, ево као што је свети Серафим Саровски говорио: створи мир себи у души! Посеј мир у души- и хиљаде њих ће се спасти. Главно-живети хришћански.

На Западу постоји католички апостолат мирјана. Постоји проповед. Ако познајеш добре људе.

Ми знамо да постоји Бог, да постоји Истина. Исправно живети. Како би човек себи поставио норме правилног живота. Како се не би мучио и не би страдао од својих унутрашњих грехова.

Савршено очигледно: има Бог, има ђаво. И речено је у Светом Писму: иду многи у муку вечну! Ако човека муче, на пример, десет минута, сат га муче- то је страшно, да? А ако човек доспева у вечне муке? То се не сме порицати.

Како човека праведног, разумног окренути? Не допустити то. Јеванђеље нас учи како живети исправно. Црква је увек говорила да човек треба да живи нормално, духовним животом. Да се бори са ђаволом, који „попут лава риче и хоће да прогута.“

-У чему, по вашем мишљењу, лепота, дубина и тајна руске душе, о којој толико воле да говоре странци?

–Простота руског човека. Поверење. Зашто је револуција победила? Рекли су: „Спустите оружје“-спуштају. Све на превару, на лажима. Револуција на лажима, новцу и простоти руске душе.

-Баћушка, шта бисте могли рећи младом аудиторијуму нашег портала?

–Млади морају следити савест и закон Божији. Ето тако!

Након интервјуа смо Џеси и ја поразговарали са оцем, поставили му лична питања. Отац Илија је обратио посебну пажњу на загриженост за фудбал, природу те игре, узроке страсти ка њој.

После десет минута враћали смо се у редакцију. Корачали смо до воза задовољни и срећни. На улици се гурао народ. И чуло се најпопуларније питање у Переделкином: „Да ли старац Илија прима?“

16 / 10 / 2015

Православие.Ru.

Лисица (ἀλώπηξ, 1 пут, Лк 31-32).

31. У тај дан приступише неки фарисеји говорећи му: Изиђи и иди одавде, јер Ирод хоће да те убије. 32. И рече им: Идите и кажите тој лисици (εἴπατε τῇ ἀλώπεκι ταύτῃ): Ево изгоним демоне и вршим исцјељења данас и сутра, а трећи дан завршићу.

ἀλώπηξ. Метафорички назива Ирода Антипу лисицом. Могућа је дупла симболичка алузија: са једне стране пошто је лукав и опасан, са друге перверзан и нечист, пошто, Јевреји израз лисица су користили и за шакала, животињу која је изазивала гађење јер се хранила и лешевима.

Лажов (ψεύστης, 1 пут, Јн 8, 54-55)

54. А Исус одговори: Ако ја прослављам самога себе, слава је моја ништа. Отац је мој онај који ме прославља, за кога ви говорите да је Бог ваш, 55. И не познајете га, а ја га знам. И ако кажем да га не знам, бићу лажов (ψεύστης) као и ви.

ψεύστης. Лажов, човек коме се не може веровати. Тако назива фарисеје.

Куче (κυνάριον, 1 пут, Mт 15, 22-27)

22. И гле, жена Хананејка изиђе из оних крајева и повика му говорећи: Помилуј ме, Господе, сине Давидов, кћер моју много мучи ђаво! 23. А он јој не одговори ни речи. И приступивши ученици његови мољаху га говорећи: Отпусти је, јер виче за нама. 24. А он одговарајући рече: Ја сам послан само изгубљеним овцама дома Израиљева. 25. А она приступивши поклони му се говорећи: Господе, помози ми! 26. А он одговарајући рече: Није добро узети хлеб од деце и бацити кучићима (βαλεῖν τοῖς κυναρίοις). 27. А она рече: Да, Господе! али и кучићи једу од мрва што падају са трпезе господара њихових.

κυνάριον. Деминутив од κύων (пас), псић, домаће куче. Погрешно би било веровати да овде може имати и „позитивни“ смисао, симпатију. Уклопљен је овде у контекст разликовања Јевреја као синова и изабраних и домаћих животиња, осталих народа, гојим. Исус само следи јеврејски обичај, где су странци називани пашчад. Пас је према Левитском закону био нечиста животиња. Чак и данас кад некога хоћемо да увредимо кажемо: „псето“!, али у смислу животиње, док је ово било још горе, јер је за Исуса пас био нечиста животиња.

Разбојник (λῃστής, 1 пут, Мт 21, 12-13)

12. И уђе Исус у храм Божији, и изгна све који продаваху и куповаху по храму, и испремета столове оних што мењаху новце, и клупе оних што продаваху голубове. 13. И рече им: написано је: Дом мој - дом молитве нека се зове; а ви начинисте од њега пећину разбојничку (ποιεῖτε σπήλαιον λῃστῶν).

λῃστής. Разбојник, бандит. Тако назива оне који су развили бизнис у и око Храма. Реч означава неког ко на силу отима и не треба је бркати са лоповом (κλέπτης), који на кварно краде.

Пас и свиња (κύων, χοῖρος, 1 пут, Mт 7, 6)

6. Не дајте светиње псима (τοῖς κυσίν); нити бацајте бисера својих пред свиње (τῶν χοίρων), да их не погазе ногама својим, и окренувши се не растргну вас.

κύων. Пас. Метафорично: странац, човек са нечистим мислима, неразуман, содомит (вероватно у Откр 22, 15).

χοῖρος. Свиња. Тако тешка увреда се нигде није срела у СЗ.

Без мозга (ἀσύνετος, 1 пут, Mт 15, 15-16)

15. А Петар одговарајући рече му: Растумачи нам причу ову. 16. А Исус рече: Еда ли сте и ви још без мозга (ἀσύνετοί)?

ἀσύνετος. Непаметан, без мозга, без памети, неразуман, будала, глуп. Није проблем што неко може бити само глуп, него у јеврејском миљеу означава и покварену особу која одбија Бога (према јевр. נָבָל, Прем 1, 5; Сирах 15, 7), тако да је ова глупост, којом је Исус „частио“ своје ученике изузетне тежине. Наиме, покварен човек нема слуха за божанске ствари (Рим 1, 31).

Сатана (Σατανᾶς, 1 пут, Mт 16, 21-23)

21. Од тада поче Исус казивати ученицима својим да њему ваља ићи у Јерусалим, и много пострадати од старешина и првосвештеника и књижевника, и убијен бити, и трећи дан да ће устати. 22. И узевши га Петар поче га одвраћати говорећи: Боже сачувај, Господе! то неће бити од тебе! 23. А он окренувши се рече Петру: Иди од мене, сатано (Σατανᾶ)! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије него што је људско.

Σατανᾶς. Сатана, клеветник, непријатељ. Тако и самом Петру.

Неверник и перверзњак (ἄπιστος, διαστρέφω, 1 пут, Mт 17, 14-17)

14. И када дођоше народу, приступи му човек и паде на колена пред њим говорећи: 15. Господе, помилуј сина мојега, јер је мјесечар и мучи се љуто; јер много пута пада у ватру, и много пута у воду. 16. И доведох га ученицима твојим и не могоше га исцелити. 17. А Исус одговарајући рече: O роде невјерни и покварени (Ὦ γενεὰ ἄπιστος καὶ διεστραμμένη)! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпети? Доведите ми га амо.

ἄπιστος. Неверник, непоуздан. За нас, данас, није увреда. У Исусово време је значило да не припадаш свом народу и вери, да си изопштен. Код нас може да има само моралну конотацију. Тако би неко могао рећи: Добро су га трпели...

διαστρέφω, διεστραμμένος. Окренут наопако, покварен, первертиран, корумпиран, ко оставља прави пут, враћа се уназад.

Зао и прељубник (πονηρός, μοιχαλίς, 1 пут, Mт 16, 4)

4. Род зли и прељуботворни (γενεὰ πονηρὰ καὶ μοιχαλὶς) тражи знак, и неће му се дати знак осим знака Јоне пророка.

πονηρός. Зао, лош, покварен, кривац, злотвор, онај ко рањава, причињава зло, за разлику од какос који се односи на суштински карактер, као што се разликује од сапрос, труо изнутра, односно дегенерисан морално).

μοιχαλίς. Прељубнца. Удата жена која чини прељубу, у преносном смислу сношај са боговима (туђим).

Злотвор (πονηρός, 2 пута, Mт 7, 9-11)

9. Или који је међу вама човек од кога ако син његов заиште хлеба, камен да му да? 10. Или ако рибе заиште, да му да змију? 11. Када, дакле, ви, зли будући (πονηροὶ ὄντες), умете даре добре давати деци својој, колико ће више Отац ваш небески дати добра онима који му ишту? (Видети претходну референцу).

Будала (ἄφρων, 2 пута, Лк 11, 40-41)

40. Будале (ἄφρονες), није ли онај начинио и изнутра који је начинио споља? 41. Али подајте милостињу од онога што је унутра; и гле, све ће вам бити чисто.

ἄφρων. Неразуман, без унутарње просуде понашања, будала, глупак, без разума.

Пород отровница (ἔχιδνα, 2 пута, Mт 12, 33-34)

33. Или усадите добро дрво, и род његов биће добар, или усадите рђаво дрво, и род његов биће рђав; јер се по роду дрво познаје. 34. Породи отровница (γεννήματα ἐχιδνῶν), како можете добро говорити, када сте зли? Јер од сувишка срца уста говоре.

ἔχιδνα. Змија, отровница, фигуративно онај који хули и онај ко преокреће лаж у истину и обратно.

Слепац (τυφλός, 6 пута, Mт 15, 12-14)

12. Тада приступише ученици његови и рекоше му: Знаш ли да фарисеји, чувши ту реч, саблазнише се? 13. А он одговарајући рече: Свако дрво које није усадио Отац мој небески, искорениће се. 14. Оставите их, слепи (τυφλοί εἰσιν) су вођи слепима; а слепи слепога ако води, оба ће у јаму пасти.

τυφλός. Слеп, слепац. Духовно слеп. Ендемијска болест на Блиском Истоку. Можда се овде осећа резигнација код Исуса, препуштање слепаца њиховој судбини. Јер они не постоје у Очевој оптици.

Лицемер (ὑποκριτής, и побочни термини, 15 пута, Mт 6, 2-7; 16-18)

2. Када, дакле, дајеш милостињу, не труби пред собом, као што чине лицемери (οἱ ὑποκριταὶ) по синагогама и по улицама да их људи хвале. Заиста вам кажем: Примили су плату своју. 3. А ти кад чиниш милостињу, да не зна левица твоја шта чини десница твоја, 4. Да би милостиња твоја била у тајности: и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно. 5. И када се молиш Богу, не буди као лицемери, који радо по синагогама и на раскршћу улица стоје и моле се да их виде људи. Заиста вам кажем: Примили су плату своју. 6. А ти када се молиш, уђи у клет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу своме који је у тајности: и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно. 7. А када се молите, не празнословите као незнабошци, јер они мисле да ће за многе рјечи своје бити услишени. 16. А кад постите, не будите суморни као лицемери: јер они натмуре лица своја да се покажу људима како посте. Заиста вам кажем: примили су плату своју. 17. А ти када постиш, намажи главу своју, и лице своје умиј, 18. Да те не виде људи гдје постиш, него Отац твој који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно.

(Mт 22, 18) 18. Разумијевши Исус лукавство њихово рече: Што ме кушате, лицемери?

(Mт 23, 13-33) 13. Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што затварате Царство небеско пред људима... 15. Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што проходите море и копно да бисте добили једнога следбеника, и кад га придобијете, чините га сином пакла двоструко већим од себе. 16. Тешко вама, вођи слијепи... 17. Безумници и слепци!... 24. Вођи слепих, који оцеђујете комарца а камилу прождирете... 27. Тешко вама... што сте као окречени гробови, који споља изгледају лепи, а унутра су пуни костију мртвачких и сваке нечистоте. 28. Тако и ви: споља се показујете људима праведни, а изнутра сте пуни лицемјерја и безакоња (ἀνομίας). 29. Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што зидате гробове пророцима и красите споменике праведника, 30. И говорите: Да смо ми били у време отаца својих, не бисмо с њима пристали у крв пророка. 31. Тиме сами сведочите за себе да сте синови оних који су побили пророке. 32. Испуните и ви меру отаца ваших. 33. Змије (ὄφεις), породи аспидини, како ћете побећи од осуде за пакао?

ὑποκριτής. Лицемер, хипокрита, дволичњак, глумац, говори једно а ради друго. Најомраженија ствар за Исуса, ако ћемо ценити по понављању увреде и систематској борби против лицемерја као „пристојног владања“ које нема живота у себи. Човек који се не предаје Богу искрено. Не верује и стога глуми да би се добро уклопио у систем.

ἀνομία. Безакоње. Онај ко живи ван Писма, ван Закона.

ὄφις. Змија. Означава и ђавола и сатану у преносном смислу. Кушала Адама и Еву у рају.

Закључак

Исус јасно и отворено жигоше људске мане и грешке. Не користи „пристојан“ речник. Страдају и његови следбеници. Нема расправе и убеђивања. Каже: лупио си, покварењак си, лицемер си, нема ти спаса. Како ту „терминологију“ користи и за ученике, да се наслутити да је она програмска. Он пророчки малтретира и вређа људе не би ли их освестио. То је за оне за које има наде. За другу, „непоправљиву“ групу, не показује самилост, али им једнако говори да су будале и осуђени на пропаст (подразумева се да су они својевољно пошли тим путем). Дакле, бруталност и вређање има свог смисла, јер неке побуђује на покајање, прене их из самоумишљености, другима пак само потврђује стање, оно у чему су. Не додаје квалитативно ништа ново. Слепац остаје слепац, тако да Исус ладно вели: Нека се узму за руку, ионако ће да упадну у рупу.

Но, свесно учествовање у Тајни Божанске Евхаристије неминовно намеће причешћивање Телом и Крвљу Господњом. Ми нисмо просто посматрачи Тајне Божанске Евхаристије, него њени учесници. Верници заједно са свештеником савршавају Тајну Свете Евхаристије, светотајински доживљавају живот Господњи, причешћују се Телом и Крвљу Христовом и тако се сједињују са Христом. Због тога се на свакој Божанској Литургији свештеник обраћа вернима и позива их на причешћивање Телом и Крвљу Христовом говорећи: „Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите“. Свесни и савесни верници су дужни да се одазову на овај свештеников позив. Наравно, неопходна је душевна припрема. Потребни су жива православна вера, искрено покајничко расположење, борба против греха и љубав према Христу.

Свето причешће: Извор живота

Целокупна Света Литургија својим молитвама, које не треба изговарати у себи, него верници треба да их чују, својим прозбама и химнама, припрема верне за учешће у чаши живота. Онај који није само обични посматрач, него и душом учествује у савршавању Тајне Божанске Евхаристије, задобија, прозбама и молитвама Свете Литургије, дух покајања, доживљава унутрашње умилење, иште милост Божију за своје грехе, сапутник је Господу на путу према Голготи, и душа му се освећује. Живи Господом. Са љубављу чезнући за Христом, скрушена духа прилази, причешћује се Телом и Крвљу Господњом и постаје Богоносац и Христоносац.

Тако се учешће вернога хришћанина у вршењу Тајне Божанске Евхаристије запечаћује његовим причешћивањем Телом и Крвљу Христовом. То и јесте духовни живот. Без сталног причешћивања нема духовног живота. Божанско причешће је извор живота. Сам Господ је рекао: „Ко једе Тело моје, и пије моју Крв, има живот вечни“. Божанско причешће је лек бесмртности – „да онај ко од њега једе не умре“. Оно је лек јер је опроштај наших грехова и извор нашег освећења. Сједињује нас са Господом. „Ко једе моје Тело и пије моју Крв, у мени пребива и ја у њему“, рекао је сам Господ.

Верници треба да се причешћују често

По правилу верници треба да се причешћују на свакој Светој Литургији. Наравно, уколико се духовно труде и живе духовним животом. Честом причешћивању учи нас најпре сам текст Свете Литургије и позив свештеника, као што смо већ поменули. Верници заједно са свештеником преклињу Господа при сваком причешћивању: „и удостој нас да се неосуђено причестимо Твојим непорочним и животворним тајнама… на отпуштење грехова, на заједницу Светога Духа. “Постоје и сведочанства из праксе и живота Цркве и из беседа Светих Отаца одакле се јасно види неопходност честог причешћивања. Дела Апостолска нас уверавају да су први хришћани „били постојани у апостолском учењу, у заједници, у ломљењу хлеба (тј. причешћивању) и у молитвама.“

Дакле, центар живота првих хришћана била је проповед Апостола и учествовање у Светој Тајни Божанске Евхаристије. Девети апостолски канон јасно говори о честом причешћивању: „Све верне који улазе (у Цркву) и слушају Свето Писмо, али не остају и за време молитве и Светог причешћивања, треба одлучити као оне који изазивају беспоредак у Цркви.“ Дакле, по овом канону од Цркве се одсецају они који се не причешћују на свакој Литургији. И Свети Василије Велики је по овом питању категоричан. Он каже: „Причешћивати се и узимати Христово Свето Тело и Свету Крв свакога дана очигледно је добро и корисно, јер Он сам јасно каже: 'Онај који једе Тело моје и пије моју Крв, има живот вечни.' Јер, ко сумња у то да учествовати непрестано у животу није ништа друго до вишеструко живети? Ми се, дакако, причешћујемо четири пута седмично: недељом, средом, петком и суботом, али и другим данима ако је празник неког од светих.“

Овај велики Отац Цркве нас обавештава да су се хришћани у његово доба причешћивали најмање четири пута седмично. А од новијих Отаца Цркве, Свети Никодим Светогорац, у свом делу о сталном причешћивању пише: „Причешћивање Светим Тајнама свих верника и ради свих њих, подразумева се и не бива тек ради свештенодејствовања Пресветог Тела и Крви Христове, него да се свим вернима ово Причешће разда, те је потпуно намењено свима ради њиховог причешћивања.

А Свети патријарх Григорије Пети у својој енциклици о сталном причешћивању, коју је објавио 1819. год., пише: „Нипошто се не забрањује стално причешћивање, нити се захтева да прође период од четрдесет дана да би се хришћанин поново причестио, као што су то неки мислили.“

Све ово потврђује и Литургија пређеосвећених дарова

Надаље, Литургија Пређеосвећених Дарова сама од себе громогласно потврђује праксу Цркве о сталном причешћивању. Литургија Пређеосвећених Дарова служи само тој сврси. Пошто се за време Велике Четрдесетнице, због тужног карактера овог периода црквене године, не служи Божанска Литургија која иначе има васкрсни карактер, Црква је створила такозвану Литургију Пређеосвећених Дарова, која је у суштини чин причешћивања, да би верни могли да се причешћују и током седмице. Дакле, не само суботом и недељом, када је дозвољено савршавање Свете Литургије у правом смислу те речи, него и средом и петком, раније освећеним хлебом живота. Ово је чиста, православна и кристално јасна истина о сталном причешћивању.

Припрема за причешће пречистим тајнама

Припрема за често причешћивање претпоставља, наравно, целокупан живот хришћанина. Није то припрема од само неколико дана. Прави хришћанин је дужан да увек живи са вољом Божијом као својим водичем. Компас његовог живота је реч Божија, онако како је изражава Свето Писмо и тумачи Православна Хришћанска Црква. Верни хришћанин проучава реч Божију, да би увек знао шта је Божија воља, и настоји да свој живот увек усклади са њом. И његове речи, и његова дела, и његове мисли, треба да се надахњују православним хришћанским учењем о животу. Треба да промишља православне хришћанске догме, да верује у њих, и да настоји да живи православно хришћански. Православна вера је и тачно правило вере у Бога, и тачно правило живота и делања. Хришћански живот је живот напора и труда да се живи истина православне хришћанске вере. То је живот молитве, честог учествовања у богослужењима и светим тајнама, живот са црквеном свешћу и савешћу у напорном подвигу борбе против греха, и у аскетском труду да се у животу примењују заповести Божије. То је, дакле, живот љубави, доброте, трпељивости, уздржљивости, чистоте, самоконтроле и свакодневног освећивања. Хришћанин који настоји да врлински живи по Богу и искрено војује у духовној борби, треба и може да се причешћује често, да би се крепио у свом духовном подвизавању и да би освећивао своју душу. Такав хришћанин има свог духовника, исповеда се с времена на време, односно кад због нечега осећа грижу савести. Њега апсолутно ништа не спречава да се причешћује често. Једино су смртни грех и непокајаност препрека човеку да се причешћује пречистим тајнама. Хришћанин који пази на свој живот и живи у трајном покајању, треба и може да се причешћује веома, веома често. Што је могуће чешће, а ако је могуће сваке недеље и на свакој Литургији.

Посебности

Да би човек могао да се причешћује пречистим тајнама те да непрестано буде сједињен са Господом, нарочито је потребно: прво , душевно стање чежње за причешћивањем Телом и Крвљу Господњом; друго, духовни живот, како смо га горе описали у грубим цртама; треће, одсуство мржње, осветољубивости и пакости према ближњима; четврто, добри односи са ближњима; не неправда према другима, него доброта и љубав према свима; пето, уздржавање од смртних грехова, живљење у духу непрестаног покајања и доживотна борба против греха, и шесто, молитвено расположење и љубав према Богу.

Не тражи се посебан пост

Онима који живе по Богу и често се причешћују, не прописује се посебан пост.

Сви су хришћани, уколико не постоје озбиљни здравствени разлози, обавезни да држе канонима одређене постове током целе године. А то су: а) пост средом и петком, дакле уздржавање од меса, рибе, млечних производа и јаја сваке среде и петка током читаве године, осим Светле седмице и седмице од Педесетнице до недеље Свих Светих, као и седмице од недеље Митара и Фарисеја до недеље Блудног Сина, када је дозвољено јести све; такође је дозвољено јести све осим меса у Сиропусној седмици; б) постови: Часни или Велики пост, Божићни пост, Пост Светих Апостола или Петровски пост и Великогоспојински пост, уколико не постоје озбиљни здравствени разлози да се не пости. Пост је подвиг уздржања. То је велика врлина и дужност свих верних уколико им то здравље допушта. Држање поста од стране верних хришћана препушта се расуђивању њихових духовних отаца који га својој духовној деци приликом исповести због здравствених разлога могу и ублажити.

Црква је човекољубива. Она увек користи такозвану икономију и има разумевања према људској слабости. Не постоји апсолутно ниједан канон који одређује или прописује посебан пост пре Светог Причешћа. Хришћанин који, по мери својих могућности и у зависности од свог здравља, држи пост средом и петком и светим канонима предвиђене вишедневне постове које смо горе набројали, може се слободно причешћивати сваке недеље и на свакој Светој Литургији, без икаквог, апсолутно икаквог додатног поста. Први су се хришћани причешћивали пошто су претходно јели на такозваним вечерама љубави. И Господ је предао тајну Божанске Евхаристије и дао да се Његови ученици причесте усред тајне вечере. Касније је Црква, из практичних разлога, установила причешће просто на таште, односно пре икаквог јела, не тражећи да се пости у претходне дане. А у пракси Црква је увек имала и Свете Литургије служене у вечерње сате спојене са Вечерњим следећег дана, када верни могу да се причесте слободно, под условом да су се у потпуности уздржавали од хране барем шест – седам часова. Просто је обичај, због страхопоштовања према овој светој тајни, да они који се често причешћују не узимају мрсну храну већ од претходне вечери. Веома је погрешно схватање појединих који се не причешћују на недељној Литургији, него се причешћују суботом, јер, наводно, суботом није дозвољено постити. Такав обичај и такво схватање представља заблуду и ниподаштавање Свете Литургије која се служи у недељни дан.

Горе речено не важи за немарне

Горе речено важи за хришћане који се труде да живе по Богу. За оне, међутим, који су само по имену хришћани, а живе без духовних интересовања, немарним и непажљивим животом и не чувају се од греха – за такве не важи горе речено. Ти млаки хришћани обично се и не интересују за често причешћивање. Сматрају да је довољно да Причешћу приступе само два или три пута годишње, јер се, како то они кажу, тако ваља. Они који Причешћу приступају углавном о Божићу и о Васкрсу треба обавезно да се претходно исповеде и да посте у складу са мишљењем њиховог исповедника. Али ни млаког хришћанина ове врсте који само изјављује да је православни хришћанин, а притом нема изражена духовна интересовања, Црква, наравно, не занемарује, него и њега са нежном љубављу прихвата у загрљај. Он, међутим, не спада у живе чланове Православне Цркве. Верницима млаке вере по икономији се допушта да се причесте два – три пута годишње, и то увек после поста и исповести.

Ово је православно учење

Ово је православно учење о честом причешћивању. Ову истину громогласно потврђује и разглашава и сама Света Литургија, али и пракса и живот Цркве. Ретко причешћивање сведочи о опадању црквености и изопачавању православног хришћанског етоса. Сведочи, даље, о немарном животу, млакој хришћанској свести и савести и непознавању суштине и циља Божанске Евхаристије. Дакле, они који заговарају ретко причешћивање врше насиље над православним духовним животом, испољавају своје непознавање суштине свете тајне Евхаристије и налазе се у најжалоснијој прелести или заблуди.

Митрополит пирејски Калиник

Извор: Беседа, Богословски часопис православне Епархије бачке

Субкултура и сублимација

"Go find yourself first, so you can also find me"

(Rumi)

Императивно-субјективни компромис у дисбалансу лингво-комуникацијске грађе у еону тубиствених резоновања и логосних функција има за потребу препознавање аутооптијских фактора агапијске имагинације у утопијској фантазми покушаја препознавања сопства кроз Друго Ја. У том хабитусу логосних кретања ка општој трансфигурацији односно трансфигурацији у темпоралној копули симпликацијске дијагнозе остварује се индикативна сепарација тубиствених фактора у еманципацији сфере утицаја логосне корелације енергетских прожимања божанске мудротворности.Репропорција сентименталности у видокругу енергије људскости има као нужну посљедицу ребелију самозаборава бивствености као могућ одговор логосној интеракцији агрегације агенса. Логосно-структурни антропос је сваки антропос али треба дефинисати његово постојање: Да ли постоји ако је у самозабораву бићевности? Да ли он као јединка уопше улази у анамнезу тубиствовања или остаје у онтолошкој аномалији бивствености? Експликација бихевиоризма аутаркије покушаја, аутофантазме бивствености и постојање је експлицитно прожето селф динамисом непробуђеног односно недјелатног Ја. Центрифугална сила апаратуре самодовољности увлачи антропоса у оствариву сублимацију емфазиса бивствености која је грађена од амфибијског костура. Трагедија антропоса селф- ауто заблуда пројектована кроз унутрашњи хабитус мислених енергија са его водећим императивом. Јасније експликовано антропосово стање је сфера у труизму свога параживљења. Он је тек у фази предпостојања које је у потентном кретању ка постојању али није тубиствено и свјесно постојање. Узрок предпостојања као испитне категорије треба да потражимо у егоцентризму односно у попришту еруптивних сила селф слободе која је субверзивна категорија постојања у непостојању. Кроз ефективну темпорално-субјективну аборгацију селфа и условног дефинисања Ја односно тубиствовања у gewoferheit-у долазимо до befrein-а ка постојању. То је круцијални преломни сегмент или тачка омега. Битан је тај трансфигурацијски моменат који води у истинско постојање. Претјерана законитост гуши креативност, а самим тим и постојање. Креативност запада у стање вегетирања разума из своје онтолошке парадигме. Рефлективна субјективизација глобалних ретроактивних тековина у синхронији са екстравертном логосношћу налази своје упориште у новонасталим селективним субкултурама. Субкултура је одређени феномен логосности која антропоса подстиче на бивственост, на постојање као тубиствене заједнице. Егзамловање ћемо извршити кроз регресију на један експеримент који је извршен у једној бившој земљи СФРЈ. Наиме, један психолог је извршио мониторинг над дјецом која су била у предшколском добу дајући им задатак да нацртају прво што им падне на памет. Двије године касније, ту исту дјецу је тестирао на идентичан начин као и први пут, само што су дјеца тада била старија двије године. Резултати тог испитивања су били шокантни. Први цртежи које су дјеца нацртала обиловали су израженим колоритом, док двије године касније почиње да доминира сива боја. Кроз школску канонику и емфазисну репресију дјеца су почела упадати у протоколарну униформисаност. Спутавала се логосна креативност аутооптијске рефлексије, жеље за постојањем. Овај примјер, опет, баца на горе поменуту феномену субкултуре која је експликација многогодишње репресије и ограничаванја логосности, а самим тим и истинске тубиствености у gewoferheit-у.Спутавао се инатизам логосолошке императивне бивствености и позиционирао егоцентризам који је једнак хабитусу антропоцентризма као контрапозиције логосне конвергенције ка постојању кроз предпостојање. Долазимо до ерлебниса субкултура далеког истока. Код стогих моралних формата у дугогодишњем јарму ресетовања логосне интеракције долази до ерупције емотивне идентификације са либернатизованим метаморфизмом свога Ја. Класична егземплификација те фалигенезе сопства, кроз другачији израз хередативно утиснут, имамо у субкултури код Јапанаца.

Та земља посједује разне типове субкултура и из деценије у деценију долази до појава нових и нових субкултурних јединица егзистентума. Као неке од субкултура које израњају из логосне димензије која, опет, не мора бити фиксирана нужност али жеља да кроз параидентитет дођемо до идентитета. Од субкултура треба да експликујемо декору, гебуру, готик лоли или лоли стајл, кигуруми који за полазну тачку имају један енергетски талас рефлективног, унутрашњег аспекта апстракта дизајризма. Наведе субкултуре са острвског Јапана играју трансформацијску улогу друштвених норминатива под којима су и настале.Трансфигуративни покрет на који је бачен акценат је показатељ унутрашње глади за аутентичним постојањем. Интровертна метода опет је у фази комунског императива али ипак остварује овдје сврсисходно постојање.

Феноменологија субкултурне револуције је нужни поступак проходности логосне хелиоцентрике ка своме лумену који порађа ослобођење од норминативних дисбаланса неразуђене асиметрије спољашњег свијета укориченог у лажни морализам и клаузалност. Експресијом свога интровертног Ја тубиствовање почиње и тежи аутентичном живљењу кроз ослобођење од хередативне структуре која је била компресована у друштвени фактор апстиненције од реалности живљења вјешто преобучен у непојмљиво одступање од тежње ка привидном бивству. Антропос у таквом осиромашеном друштву у модли покушаја егзистенције има потребу да дође у постојање, у аутентични ерлебинст бивствовања у спрегу са промјеном своје асиметрије логосности и преобуче се у један вид тубивствовања за себе као хеуристички свједок времена у којем тражи себе. У тој сублимацији животних сокова које исисава фантазма неаутентичног живљења долази до преокрета и нужног ослобађања логосне функције у истраживању и препознавању свог Сопства као извршне функције парусије логосолошког вртлога поимања селфа.

Одређени историјски токови отварају метафизички концепт осушене потраге за индивидуацијом и дјелују као иницијална каписла већ напрслог језгра турбулентне потраге за ослобођењем. Као одређени вид расијецања оклопа друштвених оквира видимо у дјелу Харукија Муракамија који пише о једном новом својету реалносне таласности у пропорцији логосног тек доживљеног прага догматизма оличен у једном носталгичном наслову који води поријекло од пјесме Битлса ''Норвешка шума''. Истоимена група је допринијела једном виду рушења у обусфакцијској методи контемплативне ширине, рушењу неког социоса арматуриране апаратуре у самопрегорној форми. Но, ''Норвешка шума'' као дјело говори о носталгичној реалности преласка границе и проналаска идентитета кроз сукоб са самим собом.Отелотворење исправности логосности се још једном, да подвучем, указује у легитимацији субкултуре онтологије у субординацији сугестије о постојању својег ја изван оквира наметнутог. Треба да акцентујемо одређене субкултурне грађе које се представљају и које егзистирају у Далеко-источном Јапану као земљи веома интересантној за логосни осврт на њену хеременутику еруптивене рефлексије логосности. Треба истаћи позитивни аспект логосног истраживања субкултурности кроз експликацију феноменолошке грађе у фундаменту тог аспекта бивствовања, а која је базирана на термину који садржи онтолошку парадигму и повезан је са правом и позитивном артикулацијом логосности кроз појам '''слаткости'' или kawai. Тај ''fundamentum in re'' онтолошки момент је кључна инфузија кроз коју пролази логосност бивства, а са друге стране еутаназично баца у заборав норминативну копулу вибрацијске осцилације привидног сажимања простора у интерпретације сопства. Kawai је већ онтолошки фактор који лукелентно прожима субкултурни хаос и кристалише у квантитету логосности пут хармоничног односа баралипронске функције. Ту се крије хелиоцентрика правилно артикулисане логосности. Навешћу један примјер који се уклапа у слику која може да буде херменеутикована из другог угла. Наиме, ријеч је о сцени из филма, тачније реченици из холивудског остварења '' Avengers 2 Age of Ultron '' који је базиран на ликовима из добро познатог '' Marvel Comics''-а. У питању је Ultron android - робот, сасвим један нови облик вјештачке интелигенције који има моћ разума али овај пут артикулисаног у пољу зле доминације. Робот је у једном тренутку филма рекао реченицу сљедеће садржине: ''Има само један пут до мира, а то је изумирање.'' Дакле акцентовање је на изумирању као сврсиходном начину до остварења утопије мира у неком облику. Међутим, те ријечи или изјаву Ултрона можемо херменеутиковати на пољу логосне материје у трансфигурацијском модулу система тубиствовања антрополошке димензије постојања.

Као пут мира, стазом изумирања можемо прогласити самозаборав бићевности или inautentic живот који је вођен, односно који се води, а у овом случају субкултурни моменат је јако битан јер kawai слаткост је један пројектил који гађа у центар самозаборава бићевности и као субкултурни демијург. На пољу субкултурног аспекта, конкретно Јапана, ми се фокусирамо на позитивни аспект логосног прожимања који је доминантан у типу kawai егзистентума.

Свакако да има субкултурних јединица које нису на артикулацијском путу добро изнијансиране па падају у неки облик девијацијског штива или се саморефлектује унутрашња глад за логосношћу али опет експозирана кроз логосност. Као субверзивни облик, рецимо субкултурне доминације, који је прожео свијет у моменту хаоса или је пак изникао из хаоса као могући одговор на расопад систематологије. Процесуирао је вентиле за метаморфозис анархо социоса оличен у још једном холивудском блокбастеру ''Mad Max 2''.

Главни јунак буди се у свијету тоталног хаоса са привидном хијерархијом потонулог људског духа и анархо-либералне хаотичне динамисе. Оно што је упечатљиво је то да је тим лоших момака условно састављен од појединачних субкултурних фактора и ентитета. Јако је доминантна улога негативца са чироки фризуром који је, у одређеним сегментарним копулама филма, жива персонификација хаоса, зла и деструктивног мода антропосове личности. Један облик микрокосмоса зла у најмању руку оличен је у том лику. Треба акцентовати његову фризуру која, опет, игра доминантну улогу у самом експозеу лика који је замишљен од стране режисера. Фризура је типична панкерска која сублимирајуће дјелује на доживљај самог карактера те личности јер у екпликацији Панк културе за већину је доживљена у негативној конотацији, а не као анархо-либерални модус рефлектирајуће свијести антропоса кроз девијантно испољавање логосности али које је опет сасвим одбачено од културног естаблишмента као нешто дивље или сувише авангардно.

Сублимација је у неку руку можда рефлексивно фиксирана за тло Америке која је извршила један вид истребљења Индијанаца као народа па и самих Чирокија по коме је негативац из наведеног филма легитимисан и том тоналитету дивљаштва које је било уско повезано са медијском камп ањом против нативних Американаца. Дакле, у питању је сублимација у виду интерпретације институционизма дивљаштва управо кроз фризуру која доприноси ерлебнису самог лика, која је случајно или намјерно уметнута као систем проходности поруке о хаосу стања у филмском остварењу. То је представа двије девирабилне сублимације које у експликацијском кључу гласе овако: Прво је негативна конотација панка као испољавање логосности представљена у свијету хаоса и деструкције еудемоније свјетске душе. Друго је, опет, уско везано за панк као културу, а ипак самостално обитава као посебна заједница, управо реминисенција на Чироки који опет води ка наметнутој експликацији да је фризура која је била знак препознавања тог племена конклузно представљена као дивљаштво, а самим тим и легитимација народа подлијеже и полаже се у тој капсули која баца такву рефлексију. То је сад негативна снага субкултурног представљања и поруке коју и сам филм носи ако се херменеутикује на овај начин да је сама Панк култура, преко Чироки фиктивних дивљака, субверзивни модус који је поткријепљен идеолошком грађом која је анархо-деструктивна и руши систем који треба да изгради норминативно друштво алогосне димензије. Но, то је један од примјера сублимацијске парусије у холивудском остварењу које је софтирано и феноменално уклопљено у ту динамику филма да некад само профилирање дате материје у овом конкретном случају дјелује чак и наивно. Дакако да је у ''Mad Max''-u тај субкултурни монет представљен у субверзивном свјетлу концепције схватања те врсте реалности у некомпетентној дисхармонији алитије бивствености у том модусу. Него, имамо на другој страни колизију става схватања субкултурне грађе. Опет, морам акцентовати један вид композитета субкултуре доминације у једном јако мање познатом филмском остварењу ''Bill & Ted's Bogus Journey ''¹ који је класична прича из осамдеседих у тинејџ жанру. Двојица инфантилних субјеката у хормонској конкуписценији као проналаску идентитета и остваривању себе у нечему. Путују кроз вријеме у телефонској говорници и поново се враћају у садашњост како би положили завршни испит из историје, доводећи са собом стварне историјске ликове попут Фројда или Сократа. Но, оно што је овдје потребно фокусирати је моменат у филму када одлазе у далеку будућност гдје они у субкултурном афинитету рок музике бивају слављени као нека врста божанства. Дакле, препознају себе у футуризму датог времена, са великим временским простирањем, као јунаке једне нове генерације које свој идентитер темеље управо у њима као логосолошком фактору постојања. То је један еволутивни темпорал гдје сублуктура изражајне логосности достиже свој максимум и детерминацију у коначном осврту на егзистентни фактор. Дакле, у ''Mad Max''-у субкултура је субверзивна и драстично мрачна, док на другој страни у '' Bill & Ted's Bogus Journey ''-у имамо хуманизирајући елемент простирања идејне кохезије која је изградила друштво у једном новом облику, а почива на парусији хармонијске музике логосне динамике постојања у тубиственом свијету.

Врстимо се Роршаховој мрљи логосне интервенције екскалиране у креативном хабитусу хередативног момента у ерупцији либератинизма субкултуре идеолошке грађе у јапанској свези реалности и норминативног приступа животу гдје сада израња нови моменат легитимације и жеље за припадношћу једном облику интелигибилне комуникације са својом логосношћу. Стереотипна херменеутика оптијске перцепције кроз одређену униформисаност субкултурне јединице је детерминисана актуелизацијом апорије у труизам хумане структуре о одређеној конотацији не тако омиљених субкултурних логосолошких појава. Антропос или у крајњем случају тубиствовање у елементу предрасудног момента о другима суди сепаративном свијету легитимације субјективизације датог елемента постојања у антропоцентрици бићевног идентитета. Предрасудни монет је ускогрудни аподиксични циклични елемент који се само смањује у временским интервалима и у хипостази је очигледно плитко афирмисан ка тражењу труизма узрока сепаративног момента антиасимилације одређеног субјекта у друштвени оквир. Колико је униформисаност важан елемент за структурисање субјектовог бихевиоризма свједочи један примјер који су урадили амерички психолози. Наиме, ријеч је о једној превари везаној за паркинг аутомобила. Није актуелизација преваре при паркирању аутомобила крицијална него аутоматизам легитимисања идентитета по униформи. Наиме, један од психолога је на себе ставио само обичан прслук са флоросцентном бојом и стао на улаз паркинга представљајући се као онај који паркика аутомобиле. Људи су по аутоматизму давали ауте да паркира које је он заправо крао и одвозио на друга мјеста. Људи су остали збуњени како се то десило јер је имао униформу. Дакле, иста ствар је са легитиматизацијом субкултурних идентитета по визуелној представи антропоса схваћено у негативној или позитивној копули децизионизма. Симплификација субкултурног идентитета и свођење на црно или бијело је обсцено или милиметарско перцепирање стварности индентитетне дистрибуције логосности у рефлекцији субкултурне еменације бивства. Суптилни примјер логосне интеракције који ћемо касније експликовати као један вид корпускурне теорије логоситета. Тај приказ имамо у једној музичкој групи са почетка осамдесетих година, која долази са простора бивше СФРЈ. У питању је Шарло Акробата, једна јако интересантна музичка нијанса која је потекла са опет идеолошко-сублимацијског простора у корелацији латентне репресије логосности. Шарло Акробата је изникао на умору једне идеологије као у својој креативности остао је као један одијек онтолошке субзистентне форме и оставио је јак траг на генерацију која је могла да препозна тај квалитет логосне еруптивне снаге. За примјер одвојеног функционисања логосног идентитета, а феноменално уклопљеног у цјелину сам намјерно издвојио Шарлу Акробата као очит примјер фиксације логосолошког стваралаштва које дјелује одвојено али ипак чини одређени композитет и показао се на дјелу као fundamentum in re².Феномен јецања душе³ је јако мистична форма антропосовског бивствовања. Јецај душе је тубиствени модул који потентно вуче ка трансфигурацијском обрту стварности и уводи у транзитну снагу селективног облика предпостојања. Издвојио бих примјер наркомана које ћемо легитимисати као велике умјетнике који, опет, девијантно испољавају логосност као последњи одговор биологизма пдеудо смрти и присилне модификације тијела као контрапродукт ретроактивне цјелине вјештачке асимилације и у фантазматички артифицијални модус продужетка биоса. На тај начин су функционисале све велике и култне групе, а у центар сам сада ставио Шарлу Акробата као један вид експликације дате материје. Шарло Акробата, као и остале групе, посједује на мистификован начин металитургијско превазилажење времена и простора у концептуалној свјесности смрти, подвиг у већ изгубљеној борби са животом и у тим моментима креативитета страна логосности има потребу за великом афирмацијом на пољу киновијског предаторства у веномској тампон зони одобравања статичке алијенације од бивствене копуле. Опет се враћам на интервју ВД један од последњих који говори о генотипској структури креативног квантификатора на пољу хармонијске симетрије у одвојеној креативности која налази своју свјестност у синтези више цјелина једне инагурације ка кохезивној стимули покушаја оваплоћења хередативне зоне тубиствовања сопства. Зато на крају испада да је логосност та која побјеђује све и антропос проналази пут до своје логосности иако не артикуласане на прави начин али је ипак мистификовано присутна и субјекат вуче ка једној општој цијелини у којој он остаје једника.

1. Треба обратити пажњу да су Бил и Тед едиповци и да управо у филму доминира матријархат кроз улогу младе мајке која буди сексуалне фантазије двојице адолесцената. Акценат је на томе да мартијархат заслужно остварује своју потентну силу у филму јер је управо маћеха заслужна за глорификацију читавог подвига који су остварили већ наведени субјекти. Кључни моменат у филму је управо помоћ мајке која односи превласт над мушком доминацијом која је превише стереотипно исфабрикована у овом филмском остварењу. Конклузија да кроз мајчинску улогу у случајном сплету околности потенцира остварење логосности двојице адолесцената.

2. Интервју ВД идентично потврђује моје наводе што се тиче одвојене креативности у једну заједничку логосност.

3. Јецај душе душе можемо окарактерисати као јецај логосне стране идентитета „психи“ која јеца над својим условним потентним али не и инерцијским повратком у небиће или дату субверзију коју проживљава сама личност која у експликацији дефинише појам јаке емотивности која прожима биће, те је потребна једна темпорална сугестија одсуства од реалности кроз наркотике да би у логосној интеракцији антропос са таквим сензибилитетом могао кратко али ипак ефективно да функционише.

Aутор Младен Цимеша

Лектор Александра Стевановић

Аудио записи на сајту Епархије нишке

http://eparhijaniska.rs/2014-08-01-22-42-13/%D0%B0-%D0%BD-%D1%82%D1%80%D0%B5%D1%9B%D0%B5-%D0%BD%D0%B8%D1%88%D0%BA%D0%BE/%D0%B4%D0%BE%D1%9A%D0%B0-%D0%B2%D1%80%D0%B5%D0%B6%D0%B8%D0%BD%D0%B0/5444-%D1%83%D1%81%D0%BF%D0%B5%D1%9A%D0%B5-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B5-%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D1%86%D0%B5-%D1%83-%D0%B4%D0%BE%D1%9A%D0%BE%D1%98-%D0%B2%D1%80%D0%B5%D0%B6%D0%B8%D0%BD%D0%B82015#

Жао ми је што мог доктората на српском још увек нема, јер сам на неких педесетак страна расправљао о Августиновом концепту времена и вечности, о протологији и есхатологији, а да сам натукнице за ово решење добио управо од њега, иако је он био заступник најприхваћеније тезе у хришћанском свету, да душа, било добра ило лоша преживљава после смрти тела. Дакле, моје решење се као такво не може наћи у Хипончевом опусу, али модели које сам разрадио су итекако присутни. Теологија није папагајско понављање једном пренетих ствари него креативан приступ њима. Још је код Оригена то било не само допуштено него препоручивано: да се духови позваних за теолошку спекулацију баве питањима која нам на јасан начин нису пренета Писмом и црквеним предањем. У рефлексијама о времену, Аг (за Августин) је превазишао целу античку мисао, како вели Бертран Расел. Само са Аг хришћанство ће рећи да је време твар. После ће то постати аксиом, али ће се заборавити ко је његов отац.

Зато Аг спекулација не може да се објасни кроз хеленску мисао. Буквално ће он вриснути: Circuitus illi jam explosi sunt (De Civitate Dei, 12, 20, 4)! Аг говори о линеарном времену и то о. Сава преноси. Но, проблем види у другом: „У том контексту догађај Парусије игра кључну улогу и мислим да тешко можемо говорити о сапостојању времена после Парусије и овог историјског времена у коме живимо... Када ово питање посматрамо из ограничене перспективе времена овога света… наравно да је немогуће повезати став о. Томаса Хопка да нам се светитељи могу јавити већ у прослављеном телу пре свеопштег Васкрсења. Морали бисмо у том случају да прихватимо чињеницу да сапостоје две димензије времена овог нашег и времена након Парусије. У томе је суштина проблема... Кључно полазиште за размишљањена ову тему јесте да све што је створено остаје у димензијама времена и не може да изађе из њега па чак и када само време буде преображено у Парусији и постане ὁ αἰών ὁ ἐρχόμενος (долазећи век Лк. 18, 30)“.

Ако ја добро разумем о. Саву, он тврди да ми сада живимо у затвореном систему који је описан временско-просторним координатама. Такав систем би био одсечен од свега што би евентуално и постојало ван њега. То наглашава и тврдњом да се не може изаћи из димензије времена, чак и када оно буде преображено у Парусији. Дакле, Јањић вели да је историјска димензија сама за себе, да је не прожима никаква друга, а да есхатолошко, парусијско време је ствар која је резервисана за други систем, онај који ће тек настати и, према томе, сада не постоји.

Промишљање бих започео са Исповедником, да не бих гушио са Аг, и још у старту одбио благочестиве источне душе. У Quaestiones et dubia 121, CCSG 10, p. 89, Максим примећује: „Шта значи стих из Псалма 104 (Пс 104, 25): уклони своје срце од мржње према свом народу? Бог не само да зна ствари пре свих векова, јер су оне у њему у пуној истини, чак иако све саме ствари, како оне које јесу тако и они које ће бити, нису ушле у сопствено постојање у истом моменту када их је он познао, него је свака ушла у своје време (наиме, није могуће, да бесконачно и коначне ствари буду заједно). Стога Бог зна и крај сваке ствари у складу са њеним кретањем. У ствари, нема времена ни вечност, које би се ставило између Бога и пресекло то знање; у Богу не постоји ништа ново, већ су све будуће ствари у њему, утолико што су присутне у њему. Напротив времена и векови показују, не Богу, него нама, ствари које су у Богу, а када видимо да Бог даје постојање нечему, не смемо мислити да је онда почео да га познаје“. Логоси монадички препостоје у Богу (Одговори Таласију 60, 625А). Стога се у контемплацији може видити Логос у логосима; ми, са друге стране, вечно присуство Логоса у логосима можемо опазити у овом просторно-временском свету у христолошком смислу; само на крају то опажање може да се егзистенцијално реализује, јер су „логоси продрли дефинитивно у Богу у својој суштини“.

У Богу су, како бих ја читао Максима, све димензије временског преклопљене. Он је носилац „збира свих историја“. Другим речима, за Бога је све актуелно. За нас није; али то наше актуелно не би могло да постоји да му Бог не даје биће. Дакле, димензија вечног, енергија Бога држи овај свет у постојању без да ми морамо из те чињенице да исповедамо пантеизам.

То је опасност коју Јањић слути: „Усудио бих се рећи да то значи да време неће нестати након другог доласка Господњег, али се неће претворити ни у ону надвремену вечност у којој постоји само Бог, јер би у том случају творевина сама постала Бог по природи. Наше спасење и живот вечни јесте у томе да учествујемо у божанској природи у Христу (тј. да постанемо причасници Божанске природе κοινωνονοί Θείας φύσεως 2 Пет 1.4) тј. богови по благодати, а не да се растворимо као творевина у заједници са Богом и постанемо богови по природи. После Парусије време постоји на други начин али мора да постоји јер постоји и даље твар. Оно је само другачијег карактера и зовемо га условно вечност“. Међутим, ја не видим ову опасност ако размишљамо са Максимом. Постоје два реда стварности, али који су прожети међусобно и овај нижи, наш, историјски, овиси о оном другом. Тај божански је динамис овог нашег. Истина ствари је у Богу, а она се идентификује са актуелношћу. Једнако су присутна промишљања, одржавање у бићу и оствареност тог бића у Богу. Бог нема историје. Ми имамо историју јер се крећемо кроз време и то брзином која је мерљива. Бог стоји јер се бесконачно брзо креће. Због тога је свудаприсутан, „све испуњаваш“...

Сигурно о. Сави не пада на памет да подржава некакву деистичку причу. Но, очигледно је да наша димензија бива насилована од оне друге, вишње. Вечност улази у време. Вечни је усвојио времено, умро у њему јер је времено подложно смрти да би нас увео у вечно.

Есхатолошко Царство небеско „сада“ постоји. Наравно да „сада“ постоји за Бога. Али оно постоји и у сваком нашем „сада“, преклапа се са њим, јер је Бог с нама. Није Исус посла васкрсења рекао да је Бог Бог живих, а не мртвих. Праоци су били живи за њега, и то сигурно не као душе, јер борављење у Ш'олу није живот. Бог који држи овај свет није неки бог који треба тек да се оствари, да његово славно Тело тек треба да обухвати све од века свете људе и анђеле. Он је пре Аврама. Али и са Аврамом и свима који учествују у мистичкој гозби. Ми о овим проблемима не можемо да размишљамо као да есхатолошког Христа нема. Оваплоћење и Вазнесење су алфа и омега. Мислим да не можемо никако да објаснимо наше реално учествовање у смрти и васкрсењу Исусовом ако то не видимо као есхатолошки (а-темпорални) догађај.

Но, пре тога, око опасности на коју указује о. Сава. Овде се срећемо са проблемом месалијанства о коме сам у контексту паламизма писао на другом месту. Расправљао сам о једном одломку из Симеона Солунског, његовог Дијалога.[3]

Он почињање од Духа и одредио га је као централну Личност због тога што се божанске енергије приопштавају створењу преко њега. Но, иако све преко Духа бива екстериоризовано, благодати су заједничке Тројици (тиме се не нарушава монотеизам, како би хтели антипаламити), и оне се дају твари, и зато су атеисти „они који не прослављају енергије Тројице, или изјављују да се ове требају називати створеним енергијама; а ако је у нама створено, шта имамо више од тога?“. Паламитски аргумент следи стару атанасијевско-василијевску логику: Дух је божанствен јер нас приводи Богу; ако би био нешто створено, најпре би он требало да се обожи па да друге сједини са Богом. Сједињење са Богом преко тварног увек би било посредно, односно не би било „право“. Ове идеје су се артикулисале у полемици између Паламе и Варлаама. Најпре је Варлаам усмено оптужио исихасте да практикују месалијанизам, односно да тврде да виде самог Бога и да се сједињују са њиме, а онда је у другој Тријади Палама отворено поменуо његово име и критиковао га, да би Варлаам одговорио са Κατὰ μασσαλιανῶν, а Палама са трећом Тријадом. У игру је ушао појам природе а оптужбе за месалијанизам су постале реципрочне. Наиме, механизам етикетирања је увек био плодоносан. Сада, да бисмо разумели Симеона, морамо видети Паламин текст који овај само разрађује. Палама упозорава да ако неко поистовећује са месалијанцима и двобошцима оне који благодат Божију називају нествореном и личном, постаје богоборац: „Ко каже да се може доћи до савршеног сједињења са Богом преко имитације и природне предиспозиције, без обожујуће благодати Духа... и ко тврди да је обожујућа Божија благодат стање рационалне природе изазвано само имитацијом... нека зна да је несвесно пао у грешку месалијанаца. У ствари, обожени ће нужно бити бог по природи, ако се обожење догоди по природној сили и ако се по својој природи налази у границама природе“ (Hagioriticus Tomus, PG 150, 1229AD). Ми, захваљујући лепом обичају паљења књига, не знамо да ли је ово Варлаам и стварно тврдио, али је за веровати да је Палама и консеквентно развио оно што је имплицитно било у противниковој глави, али само једну страну његовог мишљења. Наиме, Варлаам је као и Палама тврдио да је божанска суштина, усија, природа, недоступна створеном. Онда је тешко замислити да је он могао подржавати бесмислену тезу како је човек божанствен по природи. То је аргумент који паламити приписују својим противницима: ако се остаје стално у релацији тварно-тварно, онда човек никада неће моћи ући у божанску сферу, а како то антипаламити не допуштају, него тврде да је есхатолошки човек у реалној заједници са Богом, онда прикривено заступају став да је он по природи бог. То сада Симеон приписује антипаламитима, јер ако имамо божанску природу, бићемо божанске ипостаси и ми и „други богољуди као Христос“. Ако је пак благодат створена, наставља Симеон, како ћемо имати Бога у и са нама (PG 155, 160C); захваљујући тој благодати сада назиремо Бога а у будућем дану ћемо га видети лицем у лице, као што је и Стефан видео светлост (= благодат, 161А-D); једна је тројична божанственост која нам се преко енергије Духа саопштава и преко које ми постајемо богови (164C), као што се и анђели који учествују у светлости називају друга светлост (164D-165А). Наиме „ми примамо дар и благодат Свете Тројице, а не природу, нити ипостаси, нити једну од три ипостаси (168B)”. Да не дужим, реченица: Због тога верујемо да ћемо учествовати у дару и благодати Божијој која из њега проистиче, а не у суштини (оὐ τῆς oὐσίας), како сматрају безбожни месалијанци и богомили, се природно уклапа у овај полемички контекст. Месалијанци, које су свагда ови противници призивали на сцену, су били ти који су наследили гностичко-манихејски дуализам, односно учење о природама, тако да по овој линији је сасвим недискутабилно тврдити како месалијанци сматрају да у човеку постоји божанска искра (божанствена по природи). То је моменат који ни Палама ни Варлаам не доводе у питање, само што Варлаам тврди да је Палама месалијанац јер говори о виђењу Бога какав јесте и о сједињењу са божанском природом (енергијама), док Палама вели да је Варлаам месалијанац јер говори о учествовању у божанској природи, а не са оним што би било „око“ ње, тј. енергијама. Симеон бира и реч суштина (οὐσία) што ни најмање није случајно, јер други термин, природа (φύσις) је већ био традиционалан и потиче из Писма, где се у Другој Посланици ап. Петра (1, 4) говори како ће људи бити причасници божанске природе (ἵνα διὰ τούτων γένησθε θείας κοινωνοὶ φύσεως) [Први „који су увели природе“ у хришћанском свету били су гностици (ОРИГЕН, Commentarii in evangelium Joannis, 20, 8). Они су разликовали духовне људе, они који су у поседу духовног семена, и душевне, оне који немају ову божанску искру]; требало би да је сасвим јасно да Петрова φύσις није исто што и Отачка οὐσία, али Симеон сматра упутним избећи додатна појашњавања, и да каже како је Петров термин употребљен да означи реално учествовање у божанском животу, а отачка спекулација је појмовно прецизирање, другачије формулисање тог става. Цео проблем је био у, ако могу да кажем, објашњењу како човек/твар учествује у божанству: да ли га, једанпут поставши учесник божанства, и поседује као што га поседују божанска Лица или не. Месалијанство је схваћено од стране православних као тврдња да тварно постаје alla pari са божанским, док доктрина о нествореним енергијама жели да изрази реалност учествовања у Богу.

Дакле, бојазни, о којој говори о. Сава, нема места. Мора се учествовати у вечном и непроменљивом Богу који поседује све историје наших бића у енергетском слоју, тј. као своја слободна хтења, али увек, иако створена, актуелна и реализована. Ми реално не можемо да учествујемо у Богу који ће „тек бити“. Зато је нужно ово преклапање безвременог са временим. Аг ће говорити, да би разрешио проблем уласка вечног у време, о стварању света ван времена и то наједном свих бића. Хтео је да каже да није одједном Богу пала идеја напамет да створи свет. Ту имамо паралелу са Максимом, о логосима који су Логосом створени, садржани. Аг налази у Писму подршку, Ecclesiasticus 18, 1: Qui vivit in aeternum, creavit omnia simul. Ни о чему другом у односу на Максима Аг не говори када спомиње рационалне разлоге или семена из којих се развио свет. Истовремено и надвремено стварање је било у Логосу најпре, а онда је почело да се све у времену развија. Бића су створена ван времена, али нису вечна. То је једна од најспекулативнијих Аг идеја. Не можемо од њега да очекујемо паламитски језик, јер их дели скоро 10 векова, али је базична идеја иста.

Јањић је свесан овог проблема, и не бих желео да му учитам нешто што не каже: „Божански ниво вечности Божије наравно сапостоји нашем времену, јер је Бог и био и јесте и биће (тј. изван је и изнад времена) и не подлеже по својој природи категоријама времена и простора. Све створено подлеже, па самим тим и светитељи“. Оно пак што о. Сава превиђа је да је тај Бог о коме говори садржатељ ових светаца у актуелности. Нема: „биће колектор свих светих“, сада је такав, или ћемо увести променљивост у Богу.

Наставља: „Наше питање у овом случају јесте да ли светитељи који се јављају и чудотворе могу да се јављају из тог будућег века, односно, да ли будуће време Царства које долази на известан начин сапостоји нашем историјском времену па светитељи не морају да путују кроз време, већ се из будуће славе у историјском времену већ јављају из пуноће Царства небеског“.

Одговорио бих помоћу два разлога: 1) То Аг допушта као принцип. Наиме, он не жели да говори о подложности анђела времену, јер су они, иако створени, већ у оном Небеском Јерусалиму, мада се искупитељски део жртве на њих не односи (није било шта да им се опрости). Аг је увео тезу о несавршеном стварању, тј. да људи и анђели нису били савршено блажени, иако су се радовали у Господу. Људи су морали кроз време да преобразе своја тела у духовна, оно што се десило у васкрсењу Христовом. Анђели свети пак, пошто се не облаче у нова тела, јесу у есхатону и чине то мистичко тело Христово, учествују у Цркви. Због тога их Аг „вади“ из времена. Наиме, у De Genesi ad litteram, Августин тврди да анђели покрећу свет у времену и простору али свагда созерцавају Бога (8, 25, 47; 1, 9, 17); знају за Оваплоћеног Логоса и Цркву (5, 18, 36; 19, 39), односно познају створења у непроменљивој истини Логоса (4, 24, 41; 4, 22, 39); Бог им је од почетка времена открио тајну Небеског царства (5, 19, 38), а када делују у свету настављају да гледају Бога (8, 24, 45). Дакле, анђели су на 2 места „истовремено“. Дакле, принцип као такав постоји.

2) Не знам да ли свеци из будућности могу да интервенишу, али знам засигурно да „сада“, као остварени, постоје у телу Христово, тј. Цркви. Дакле, две димензије сигурно сапостоје. Ево неколико интересантних опсервација Св. Нектарија Егинског: „Наш Господ Исус Христос је, будући Цар, саздао Царство небеско на земљи убрзо након свог Вазнесења... Његово Царство на земљи јесте Његова Црква... Будући да је Цар, Господ наш Исус Христос је увек истоветан Самоме Себи и у све векове спасава оне који верују у Њега... У том циљу Он је и саздао Своју вечну Цркву. Она обухвата све верујуће, од првих до последњих. Он се појављује као њена Глава одржава је као живу и дејствујућу и укрепљује у све векове. Глава Цркве у Едену, Исус Христос, био је средиште Цркве патријараха и Мојсејевог Закона, који је праобразима и символима предизображавао Цркву... Црква... је од самог стварања света предодређена за људско спасење и установљена за вечно постојање. У свом писму Панариосу свети Епифаније расуђује о Цркви и крају каже: 'Црква је била саздана још од Адамовог времена... Јавио ју је Христос и она сапостоји са Њим, а ми је сада прослављамо.' ...Кирил Јерусалимски запажа да Црква укључује у себе све оне, који су веровали у Христа пре Његовог доласка... На тај начин је Црква Царство Божије основано на земљи, због чега свети Златоуст каже да је она 'место на којем обитавају архангели, Царство Божије и само Небо.' Црква Спаситељева је уистину Царство небеско на земљи... Црква се уистину обновила, пресаздала човека, и учинила га образом Божијим. Свети престо Цркве - то је истинска трпеза која људе храни за живот вечни. Са те трпезе верујућима се раздаје Хлеб небески, Тело небеско, и они који га окусе никада неће умрети. Свети престо, установљен у средишту Цркве Христове, јесте Трпеза Небеска. Он добија земне ствари и узноси их на небо, он добија небеске ствари и расподељује их на земљи. Свети престо Цркве додирује земљу и, истовремено, Вишњи Трон. Тај престо је страшан и за саме ангеле, који лете под сводом небеским... Епифаније Кипарски каже: Црква... је Закон прогласио блаженом и она седи са десне стране Цара'“.

Антиохијски аутори, у целини, наглашавали су више буквални и историјски аспект, усредсређујући се на историју спасења и очовечење Христа. У складу са тим они су и Литургију тумачили често као видљиву представу Христове земаљске службе. Александријски аутори, наследници оригенистичког „спиритуализаторског“ правца, истицали су анагошку раван, која представља тајне Литургије као откривење више тајне, тј. Бога. Теодор Мопсуестијски акценат ставља на Христову земаљску службу, на историјске догађаје из његовог живота, који се понављају и представљају у обредима, а такође и на његово Првосвештенство, у које је он сада обучен на небесима: „Уколико епископ представља симболички небеске истине, утолико треба да их и жртвоприношење пројављује, а то што он свршава јесте на неки начин небеска Литургија“ (Les Homélies Catéchétiques de Théodore de Mopsueste, 15, 15). „Ми пребивамо у вери, док не узиђемо на небо ка Господу нашем, где ћемо га видети не у мутном огледалу, но лицем к лицу. Ми очекујмо да достигнемо то стање истине у васкрсењу у време које је Бог одредио. Засад ми пак приступамо ка првим плодовима тог блаженства, ка Христу Богу нашем, Првосвештенику нашег наследства. Зато смо научени да представљамо у овом свету долазећа блаженства у знацима и симболима, и кроз Литургију, улазећи у посед небеских блага, ми можемо имати нелажну наду за то што тражимо... (15, 18) Зато сваки пут када се врши Литургија тог страшног жртвоприношења, која се појављује као јасни лик небеских истина, ми треба да замишљамо себе на небу. Када напомињемо себи да се посредством тих симбола приноси опет на жртву тај сами Христос који је на небесима, који је умро за нас, устао и вазнео се на небеса - вера нам помаже да у нашим умовима представљамо небеске истине. Према томе, кад вера дозвољава нашим очима да сада виде спомен који се врши, даје нам се да поново видимо његову смрт, васкрсење и вазнесење, које се пре свршило ради нас“ (15, 20).

Даље се та тема развија у опису евхаристијских молитви, које достижу највиши врхунац у молитви епиклезе или призива Светог Духа: „То је моменат, који је назначен Господу нашем Христу да би устао од смрти и излио благодат своју на све нас. То се може свршити само по силаску благодати Светог Духа, дејством којим је некада Дух Свети подигао Христа из смрти...“ (16, II). Та тема продужава се даље све до краја Литургије: „У сликама које су биле представљене, Он је устао из смрти, устао је са престола као из гроба. Јавља нам се и приближава, и када га примамо у причешћу, он нам објављује своје васкрсење“. (16, 26)

За св. Максима општа историја спасења остварује се у Литургији кроз засебну или мистичку историју. Свака душа изражава божанствени план спасења. На тај начин, евхаристијски обреди представљају мистичко уздизање душе ка Богу, и кроз то - сједињење са Њим.

У Византији је до св. Германа био устаљен углавном александријски приступ литургији, који је следио ток тумачења Псеудо-Дионисија и св. Максима Исповедника. Преовлађивала је представа о земаљском богослужењу као изображењу небеског богослужења, о чему јасно сведочи и сам Литургијски текст. Литургија се поимала као узилажење ка Небеском царству и као изображење обраћења људске душе и њено успињање ка сједињењу са Богом, чега је оваплоћење било образац. За св. Максима Исповедника Литургија је такође изображавала цео Домострој спасења све до Другог доласка и последњег испунења, тако што се чак и у том, мало више историјском приступу, Литургији нагласак стављао на њен есхатолошки садржај. За Германа: „Црква је земаљско небо, у коме наднебесни Бог обитава и ходи. Она представља распеће и гроб и васкрсење Христово“. (гл. 1) Мајендорф ће констатовати: „Као резултат иконоборачких спорова византијски евхаристијски реализам, који је очигледно произилазио из Дионисијеве терминологије, претрпео је измене у христолошким и сотириолошким питањима. У Евхаристији човек постаје учесник прослављеног Христовог човештва, које је не Божанска суштина, него човештво, саприродно му и доступно му у храни и пићу“.[5]

Сада бих питао: са киме се причешћујемо? Есхатолошким Христом који је реалан и потпун, сачињен од свих светих, или неким делом њега или само симболички? Треба да разумемо, по свој прилици, како је Царство небеско ту, а истовремено тек треба да дође. Да разумемо шта је то предокус. Мени се чини да тај предокус није ништа друго до есхатолошки Исус. Да није још значи да наше време се још није реализовало, али он јесте ту и са њиме се причешћујемо. Ништа друго нећемо имати при Славном доласку, када времена више бити неће (Откр. 10, 6), нити ће у том Град бити сунца или месеца да му светле, јер је светлост његова Јагње (Откр. 21, 23), до ли тог истог славног Тела!

Верујем да ниједном православцу, после осуде пелагијанизма, не би пало на памет да каже да се не причешћујемо реално Христом, односно да је оно што је он урадио за нас само један морални пример, нешто спољашње што ваља следити. Тако је Јулијан Еклански дошао до савршене пелагијанске формуле, да је човек независан од Бога (a deo homo emancipatus est). Ако бисмо порицали да у причешћу имамо есхатолошког Христа, упали бисмо управо у ову грешку, а мноштво есенцијалних питања остала би без неког традиционалног одговора. Бесмислено би било када Кавасила говори да живи са Христом и у Христу, да нас учи да смо у мистичкој унији са Њиме, да смо са-телесници са њим, саживимо са њим, да је веза наша са њим јача од везаности сопствене душе за тело јер се ова прва не може разрешити. Наша веза са њим је физичка, материјална (наравно и духовна, али желим да нагласим реалност), тако да ће Палама импресивно рећи како нашу крв мешамо са његовом (беседа 56).

Новозаветна благовест говори о реалном учествовању у смрти и васкрсењу Исусовом. Како разумети ову мистеријску поуку? Чак и они који су били тамо код крста нису умрли са Исусом. Његова смрт је остала његова. Приватна ствар. Као општа се може разумети у пелагијанском кључу, али мислим да Писмо указује на нешто много више. О мистичком, стварном учествовању у тим догађајима. Учествовање, ван икакве разумне сумње мора да буде ванвремено, неисторијско. Нема причешћа ако је Исус у времену. Како може истовремено да буде на 10.000 места? Ако је Тело једно и недељиво, откуд на 10.000 места? Отуда што тих 10.000 места учествују у једном месту које није одређено временом. Да, причешћујемо се у времену, али у надвременској димензији; Исуса је васкрсао Отац Духом Светим у првој половини првог века, али су тада са њим сви васкрсли. Десило се у историји, али ван времена. Други долазак ће се збити у историји, али он ће бити управо ово васкрсење. Есхатон је ушао на Велики четвртак, ушао на Преображење, улази на свакој нашој литургији.

Историјски, ја нисам био присутан за време васкрсења. Како могу да учествујем у њему реално, не психолошки, путем убеђивања самог себе и созерцања? Само тако што моје историјско васкрсење је у том Исусовом које није ограничено временом. Наиме, када је васкрсао он је васкрсао и оне који су тада умрли, и оне који ће умрети и оне који су већ умрли. Ванвременско се пружа унапред као и уназад једнако. Као и наш простор у коме не можемо да говоримо шта је горе а шта доле. Због тога он може, понављам да каже пре васкрсења како је Бог Бог живих, Аврама и осталих патријараха. Тај проблем се у предању разрешавао ако што су Оци говорили да су старозаветници вером у долазак Месије учествовали у њему. Но, то је психолошки моменат. Онтолошки је овај о васкрсењу кроз то надвремено васкрсење. Покушано је у предању да се одговори и кроз ону детињасту причу о силаску у Ад и проповеди: нешто слично као што је овде Исус проповедао. Но, тамо је имао тек неколико сати, ако бисмо размишљали у историјској категорији, у којој се и душа налази после смрти тела, како сматрају заступници ове тезе. Мноштво аргумената се могу изрећи на рачун немогућности те представе; тек неки: језичка баријера - тада би муслимани били у праву пошто тврде да је само за Јевреје послан; како би их скупио? - и дан-данас, када имамо телевизију не гледају је сви... Све што жели ова апокрифна слика да изрази је да се Васкрсење протеже и уназад, тако да обухвата све оне који су били до Христа. Можемо да имамо теолошку идеју, и имамо је, али имамо и ове фолклорне мотиве.

Писао сам претходно да душе светаца тешко да би могле чути молитву. Мора се увести Дух Свети преко кога би она стизала до њихових ушију. Такође, опет би морала да се уведе једна димензија безвремености ако желимо да свеци чују сваког од нас. Ја кад се молим св. Николи, очекујем да мене чује у том моменту. Али у том моменту, нпр., у 10 цркава у Србији и Црној Гори му секу славски колач. Када би био у нашем времену, у историји, онда би могао да да један колективни благослов. Али моја молитва је била приватна. Ако је у ванвременској димензији, онда може чути сваког понаособ. Видимо, дакле, да многе ствари примамо здраво за готово тако да и молитва души свеца је била нешто непроблематично. Но, када неко узме да пропитује, тада се ствари искомпликују, поготово ако је испитивач без Божијег страха, попут менеJ)).

Оци су од Оригена преузели и разрадили идеју о епиноја Логоса, о његовој мултиформности. Ту се ради о томе да се Логос саображава сваком рационалном бићу у складу са њим. Има приватни, лични однос. Стога Ориген На Матеја и тумачи како се Логос преобразио пред ученицима кат' идион, пред сваким понаособ, односно да је сваком од њих био другачији. Не треба разумети да су они различито видели једну појаву, него да је са сваким Логос општио посебно, у складу са његовим капацитетима.

О. Сава нам је изнео лепо размишљање св. Григорија из Нисе, где се види да овај Отац, који је по многим елементима близак платонизму, ипак на једном месту, када треба да продуби аргумент о васкрсењу, сматра (пише Јањић) да „душа не прекида везу са елементима тела који ће поново бити васпостављени у васкрсењу. Она као да представља својеврсан холограм, да се савремено изразим, човековог тела по коме ће оно бити преображено и обновљено... У закључку овог размишљања сматрам да је најважније да бесмртност не треба тражити независно од заједнице у Христу. Они који умиру живеће не зато што имају бестелесну душу која је сама по себи бесмртна (а што је хришћанским платоничарима, а поготово српским квази-зилотима један од главних стубова вере), већ зато што су крштењем умрли старом човеку и родили се у Христу; зато што су биолошки начин постојања заменили еклисијалним, односно евхаристијским. Светитељи када се јављају и чудотворе не чине то самостално, као фантоми, већ у контексту заједнице Тела Христовог, кроз самог Христа у коме и они једино имају живот“. Ово су све увиди које бих и ја потписао, поготово опаска о лажним зелотима, које ја називам талибанима, и приближава се Хопковим и мојим рефлексијама када вели да свеци оперишу у заједници са Христом. Сада бих додао новог материјала за Савино промишљање, а изнео сам неке већ у коментарима на форуму.

Григоријева интуиција ће послужити за каснију разраду Марку Ефеском. Наиме, Марко (у беседи ]]>5297Fri, 21 Aug 2015 13:47:00 +0000https://pouke.org/index/1346440445/1346440934/%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BF-%D0%B8%D0%BB%D0%B0%D1%80%D0%B8%D0%BE%D0%BD-%D0%B1%D0%B5%D1%81%D0%B5%D0%B4%D0%B0-%D0%BD%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%BE%D0%B1%D1%80%D0%B0%D0%B6%D0%B5%D1%9A%D0%B5-%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BF%D0%BE%D0%B4%D1%9A%D0%B5-r5285/