Ко воли Никшићев хумор може да погледа његове утиске из Скопља на

Ова предивна земља која на својој територији има задивљујућу уметничку и архитектонску традицију постала је жртва једне трагикомочне идеологије. Нажалост протести уметника и архиетаката који су покушали да се супротставе овом пројекту нису донели резултате.

Са оваквим ставовима расколничког митрополита Наума, кога се сећам из Григоријата када је свима причао да је Србин из Македоније, па се после "преумио", плашим се да нећемо далеко достићи. Ставови које је недавно изрекао показују и црквену и људску незрелост и најјачи су аргумент да они који наступају са таквим ставовима неће добити подршку ниједне канонске православне Цркве. Свима је познато како је Наум побегао из Григоријата да би канонски крајње сумњиво постављен за митрополита, све са циљем да једног дана постане Архиепископ. То је трагедија једног човека и оних које заводи на пут беспућа својих амбиција.

Као илустрацију са каквом се пропагандом манипулише православним верницима предлажем да погледате тзв. "Македонску молитву" која је мешавина квази-хришћанства и измишљене историје, са све са циљем паганизације несрећног народа.

Овај trash се емитује на телевизији и обмањује младе генерације.

Ипак се надам да ће се наћи и клирици и верници који ће се одлучније супротставити овој трагикомичној идеологији својих слепих вођа и вратити се канонској Архиепископији Охридској, која још пролази своју Голготу на челу са Архиеп. Јованом, и кроз њу васцелој Православној Цркви на радост свих православних. У противном, прихватање МПЦ каква јесте и то на штету канонске Архиепископије Охридске, која је толико пострадала од државе и расколника ради црквеног јединства, било би потпуно сумануто решење и колико знам нико разуман га не подржава.

_______

Ово није само канонско питање већ је неодвојиво колико се један одметнути део наше Патријаршије може уопште вратити као целина на пут православља док год постоји спрега државне идеологије засноване на квази-историји и јерархије која зарад привилегија у тој држави подрива темеље хришћанске вере коју тврди да сведочи.

Етнофилетизам је без сумње највећа хришћанска јерес данашњице заједно са синкретистичким екуменизмом (наравно притом не мислим на озбиљан богословски дијалог). Проблем у БЈР Македонији јесте у томе што се у процесу етно-генезе на простору БЈРМ ствара једна потпуно научно-неутемељена историја која кривотвори богату прошлост Македоније, која није само наслеђе садашње БЈРМ. Не негирам право људима да се зову Македонци или како год, али ово иде у чисти паганизам, што је трагично посебно када га прихвати тзв МПЦ. Када код нас Деретић са својим причама о Србима који су старији од Египћана булазни своје историјске глупости то је потпуно маргинална ствар и предмет подсмеха, али овде иза ове идеологије стоји држава која своју патетичну визију Македоније понајбоље оваплоћује у циркусу који је направљен у центру Скопља, а МПЦ лети управо на крилима те идеологије.

Ако се не ослободимо етнофилетизама Православље ће остати на маргинама данашњице, а толико је потребан аутентичан и јединствен глас Православне Цркве, посебно у дијаспори. Наравно, Цркву ни врата адова не могу надвладати али они који своју веру темеље на етнофилетистичким баснама неизбежно ће одлутати у политичку идеологију и паганизам, а већ живимо у једној пост-хришћанској Европи која је сваким даном све даље од Еванђеља. На примеру Златне зоре видимо како пагански грчки национализам лако може да оде у отворени нацизам. У праву сте, никоме то није страно али етнофилетизам у МПЦ је заиста без премца.

Хришћанство зе управо тако радикално одвојило од Јудаизма зато што Христова порука није била намењена само Јеврејима и што није могла да се угура у уске оквире тадашњег фарисејског етнофилетизма, а да истовремено остане верна Христу Спаситељу. СПЦ не тражи од епархија на простору БЈРМ да постану српске, већ да се врате у канонско јединство наше Патријаршије. И македонски раскол и Мирашева дружина у ЦГ (без обзира на разлике јер један је раскол, а други су секта) резултат су мешетарења политичара и ови покрети нису аутентично дошли из редова Цркве. То што су у БЈРМ успели је пре свега њихова трагедија јер је тамошња јерархија подлегла политичком притиску тадашњих комуниста. У ЦГ је ствар много јаснија јер је реч о секти коју финансира власт и која нема ни структуру цркве, већ постоји само медијски и никада није заживела у народу.

Извор: Поуке.орг

– Оче Андреје, на које потешкоће наилази савремени пастир?
– Главна тешкоћа је иста – тврдокорност људског срца за реч Божију. У људском животу има много таштине, много умора и мало пажње. Човек је постао расејан, не усредсређује пажњу на питања духовног садржаја. Ако свештеник жели да сеје реч Божију, биће мученик. А ако не жели да је сеје, може живети мање-више мирно, зато што у овом усковитланом мору може да изабере да обавља требе и да ни о чему више не размишља.
Сад је погодно време за пастирство, јер се отварају храмови, шири се зона делатности, има много пастве – и потенцијалне и постојеће. Али се данас од свештенства више тражи. Људи свештеника гледају кроз лупу. Непријатељи Цркве му траже мане, хватају се за сваку његову реч, прате га, шта једе или како се облачи. Тако да пастир увек мора бити на опрезу и спреман.
А тешкоће у проповеди Јеванђеља су у принципу исте у сва времена. Светитељ Јован Златоусти је говорио: «Хришћанство има два непријатеља: паганство и јудејство.» Сви непријатељи хришћанства се облаче у полујеврејску или полупаганску одећу – по духу, иако нису стварно Јевреји или пагани.
– Сад је модеран термин «пастирско сагоревање». Како свештенослужитељ да превлада губитак жеље да служи?
– Умор је неизбежан. Али једно је умор, а друго је дезертирање. Не смемо бити дезертери! А можемо да се умарамо. Можемо да се умарамо, да се одморимо и да наставимо да се трудимо.
И обавезно треба да тражимо оне који су бољи од нас. Кад човек нађе некога ко је бољи од њега, он стиче радост и бодрост видећи лепе примере. Најбоље је да се човек умори онда кад се не пореди са самим собом.
Ако свештеник не налази у животу бољег од себе, нека га тражи у књижевности, у историји, у сећању, у црквеном календару – и нека се угледа на оне који су бољи од њега. И нека се креће увис.
– Дешава се да се свештенослужитељи према свом величанственом служењу односе као према занату. Зашто се то дешава? Да ли је у питању то да се човек слама или је његово усмерење од почетка такво?
– Ако човек од почетка на свештенство гледа као на велико служење, тешко је да ће испред престола стајати као испред машине. Свештенство сасвим сигурно није професија. Оно је нешто посебно, то је служење. Можда грешим, али ми се чини да они који се према свештенству односе као према професији, као према начину да зараде новац и прехране породицу, јесу људи који су от самог почетка на свештенство гледали у овом светлу. Тешко је рећи одакле то потиче. Можда се корен крије у далекој прошлости, још од левитизма, још из оног система од пре револуције, кад је свештенство било слој, кад се свештенство наслеђивало, кад је син свештеника највероватније такође постајао свештеник: људи су примали чин немајући лично призвање и било какву жељу, једноставно, као нешто неизбежно. Син обућара је обућар, син тесара је тесар, син продавца је продавац, син свештеника је свештеник. У таквом систему слојева и касти све свето пре или касније умире. Можда се корен крије још у томе. Премда је то можда и новија појава.
Мислим да човек који је ишао у свештенство да ратује, да се бори, да буде рањен и да задобије венце и служи Христу, чак и ако би хтео, не би могао само да обавља требе. Чак и у случају да падне, да згреши, да се умори, чак и у случају да се повуче, свеједно ће у души чувати свој идеал. Зато је врло важно који је мотив и с каквим идеалима човек улази у свештенство. Свештенства се треба прихватати само ради Христа и само са узвишеним идеалима: идем да служим Богу. Тада ће сви падови бити искупљени: човек ће падати, али ће устајати. А ако иде да му љубе руку, на пример, или да на рукама нема жуљева, да с умиљењем изговара возгласе зато што има леп глас... Ако имаш леп глас – иди у оперу, па певај, немој у свештенике. Грех је закопан на самом почетку наше делатности. Ко је лоше почео, лоше ће завршити.
Зато духовници у богословијама и епископ који рукополаже треба да буду врло пажљиви, да будно гледају какво је младићево усмерење. Можда треба поставити извесне филтере како у стадо не би ушао туђинац. Јер, ако најамник уђе у стадо, баш га брига за овце. Он долази по своје. Од оваца су му потребни вуна, млеко и месо. Он не намерава да умре за овце.
– Формирање пастира почиње у породици. На шта пре свега треба обратити пажњу приликом васпитавања будућег свештенослужитеља?
– У пастирским посланицама апостола Павла – у 1. и 2. Тимотеју и Титу – говори се о породичној норми односа према пастви. Ове посланице будући свештеници треба дословце да науче напамет. Апостол пише: «Старцу говори као старцу, старици – као мајци, женама као сестрама, са сваком чистотом, а млађима као браћи.» А ако човек нема правилне односе с мајком, оцем, браћом и сестрама, биће му веома тешко да на правилан начин изгради однос према пастви.
Породица је школа врлина, породица васпитава и учи човека како да се правилно понаша. Коме да попусти, пред ким да се смири, коме да дâ прву кашику, прво парче, кога да смири – «дођи касније». И данашња криза породице се, наравно, одражава на све, зато што из грбавих породица излазе грбави пастири.
Преподобни Пајсије Светогорац је у једној од беседа отворено рекао: ако буде уништена породица, нестаће свештенство и монаштво. Можемо се запитати – а зашто монаштво? – Зато што је зачетак монашких врлина такође у породици: стрпљење, љубав према Богу, молитва, поштовање према ближњем, жеља за смиравањем, за тим да човек стане на друго, а не на прво место.
За породицу се треба борити. Зато што су нормативни односи у парохији – породични односи. У нашој Цркви је и лексика породична: отац, мати, баћушка, брат, сестра. А уништена породица ће повући за собом распад свега осталог.

Пастир добри

– А како треба да се граде односи између највише црквене хијерархије и свештенослужитеља?
– Вероватно су идеални односи између хијерархије и свештенства исти као између доброг пастира и добре парохије. Рђав свештеник се према парохијанима односи стандардно: службу је одслужио, касу је сакупио, «отишао сам, до виђења, не дирајте ме». Исти такав модел може постојати и у односима између епископата и клира: касу сам сакупио, упутства сам поделио, и – до виђења.
Добра парохија личи на породицу, а свештеник је у њој – отац, баћушка, који познаје своју децу, који зна њихове потребе, одазива се на њихове потребе, жртвује своје време, здравље, снагу и новац. И они су спремни и да умру за њега ако треба, зато што знају да их воли. Желели бисмо да се и епископи тако односе према свештеницима. Свештеници су њихова непосредна паства. Да, паства епископа јесте сав народ Божији у њиховој епархији, али је ова паства посредно њихова, она је њихова кроз свештенство – а непосредна паства епископа су свештеници. И добар свештеник полаже душу за свој клир. Ако епископ воли клир, то се ни од кога неће сакрити. Људи јасно осећају ко их воли, а ко их не воли. И клир ће волети свог архијереја, и архијереј неће пожелети да мења катедру: рукоположиће га у неки град и он ће пристати да остане тамо до краја живота, па чак и ако му нареде да пређе на другу катедру, ако га унапреде – он ће плакати остављајући своју паству и људи ће плакати за њим. Желели бисмо да постоје такви топли породични односи. Наравно, архијереј треба да употреби и власт тамо где је то потребно – јер није случајно што има жезло у рукама, поједине овце треба и да изгрди, као што је код Језекиља речено: «Болесну исцели изгубљену нађи, а дебелу укроти.» Епископа се треба плашити, он се не може волети као «душица». Треба га волети као оца и плашити га се као оца. Треба га поштовати. Али и строгост архипстира треба да буде очинска, брижна за добробит пастве, а паства епископа су, понављам, пре свега свештеници.
– Морални идеал пастира у нашем поимању јесте Христова личност. Међутим, медији све чешће говоре о сумњивим моралним поступцима свештенослужитеља, па и о таквим који доводе до трагичних последица. Како православац треба да се односи према таквим стварима?
– Треба имати на уму да се Црква састоји од милиона људи и да у Цркви има на десетине хиљада пастира. Кад би већина пастира били грешници, свакодневно бисмо имали прилике да слушамо о томе да је неко некога прегазио колима, о тучама, о вађењу ножева, лоповлуцима и прељубама. На срећу, такве ствари чујемо једном годишње. Можемо уопште и да не чујемо, зато што се такве ствари дешавају – шта се ту може! Једноставно, не треба човеку лепити етикету. Дешава се да човек греши. Не само обични људи, већ и велики падају. Али, понављам, у Цркви има на десетине хиљада пастира – и огромна већина не само да никога није прегазила у целом свом животу, већ можда ни нема аутомобил. Многи пастири живе у врло скромним условима.
А што се тиче медија... Информације у њима се често приказују тенденциозно и немају за циљ толико да расветле чињенице, колико да полазећи од чињеница раздувају скандал. Црква је увек објекат напада и неки је никад неће волети. А пошто је не воле – значи да је критикују, а пошто је критикују – значи и да хуле на њу. И увек ће се наћи они који желе да из неке конкретне чињенице изведу општи «закон» и да овај «закон» изложе на јавно разматрање и осуду.
Тугујемо због ових или оних грехова, али се сви исповедамо – и свештеници се исповедају, нисмо ни ми безгрешни. Ако, на пример, лекар начини неку лекарску грешку, не кажемо да су сви доктори убице. Ако је професор, на пример, истукао дрског ученика, не кажемо да су сви наставници хулигани. Овде не треба да постоје уопштавања. То је појединачан случај
Међу свештеницима има много светих људи, и узгред речено, њих има много више него других. И реч Божија живи, и Црква опстаје без обзира на то колико је већ преживела, колико је свега било, колико ће још свега бити... Црквени живот није булевар на којем расту руже, то је стаза с препонама. И ми не да просто шетамо кроз живот, не тумарамо беспослено до Царства Небеског, већ савладавамо стазу с препонама. Ту су и змија, и ров, и зид... – овде трчимо, тамо прескачемо, овде падамо, тамо устајемо – тако се крећемо.
Не треба журити са закључцима. Онај ко је згрешио нека се каје, а ко није згрешио, нека не жури са осудом, зато што треба да зна: за кога нешто осуди и сам ће учинити. Колико пута нам живот доказује да људи греше управо у ономе због чега су осуђивали друге! «Ако згреши неко од вас, ви духовни, исправљајте таквог духом кротости – пази на себе, да не паднеш и ти у искушење.» Односно, ако видиш да је човек пао – поправи га, ако можеш, а ако не можеш, пожали га. Али га немој осуђивати – пази н себе да не учиниш исто. И немој бити злурад. Ко међу нама нема греха, па да некога каменује? Тако да верници треба да буду мирни и да се не збуњују због онога што пише у новинама. Увек је свега тога било, а биће и убудуће.
– Шта треба да буде најважније за свештенослужитеља?
– Треба да се потрудимо да заволимо Исуса Христа. Треба да имамо лични однос, лично, срдачно и пуно љубави осећање према Исусу Христу. Треба да волимо Свету литургију и шта год да се дешава у нашем животу да служимо литургију увек кад имамо прилике – са страхом Божијим, с вером и љубављу И не треба да нас збуњују наша слабост и греховност. Зато што између апсолутне Божије светости и релативне људске светости увек постоји веома велики јаз. Не смемо падати у чамотињу зато што нисмо апсолутно свети. Већ треба да пређемо преко своје греховности и слабости и да се крећемо напред – ка Оном Исусу Којег волимо. И да служимо литургију.
Треба да волимо људе и да не волимо новац. Треба да пожалимо људе и да их учимо. И опет ћу рећи: треба да волимо литургију. И да презиремо сопствену слабост. Да идемо напред без обзира на све. А све остало ће се придодати.

Са руског Марина Тодић
21 / 12 / 2015

Ипак, он не успева да оконча студије (незадовољан преовладавајућом теологијом или чиме?) и враћа се у родитељски дом. Овде почиње романтизована приповест: Ричард бежи од куће – носећи импровизовану монашку одећу, састављену од хаљина његове сестре – и започиње нови живот као анахорета-луталица. Заправо, био је то живот далеко од пустиње као географског топонима. Своју анахорезу Рол је практиковао најчешће у скривеним дубинама пустиња свог бића. Лутао је од места до места, стичући и губећи добротворе, опитујући усамљенички живот и – као што ово често бива – трпећи критике савременика због ексцентричног начина живота. Иако званично није припадао ниједном монашком реду или манастиру, изгледа да се пред крај живота ипак скрасио у некој цистеринској обитељи. Био је то највероватније Хамопољ, близу Донканстера. Тамо је вршио дужност духовника многобројним монахињама и затворницама. Њима ће посветити готово свој целокупни списатељски опус. Према постојећим подацима, овде је 1349. године умро – као једна од безбројих жртви црне смрти, тј. куге – и убрзо постао предмет локалног светитељског култа. Провео је тридесет година као анахорета пишући, саветујући и руководећи оне којима је била потребна помоћ на монашком путу.

Иза Ричарда Рола остала су многобројна дела у манускриптима. Данас је готово све доступно у савременим и изврсним критичким издањима. Писао је подједнако плодно како на латинском, тако и на народном средњем енглеском (Middle English) језику. Међу првима је писао на овај начин. У егзегетска дела спадају коментари на старозаветне књиге, међу којима се истичу тумачења Књиге о Јову, Песме над песмама, Псалама, Пророка Јеремије, те новозаветни коментари књиге Откривења и тумачење молитве Господње. Затим следе дела различите садржине, од аскетско моралних списа и писама (Contra Amatores Mundi, The Form of Living, The Commandment), преко теолошких трактата (Judica me Deus, Emendatio Vitae), до чисто мистичне поезије (Melos Amoris, Ego Dormio) и визионарске књижевности (Incendium Amoris).

Амбивалентност ових списа је видна: с једне стране налазимо библијског егзегету, добро упућеног у предање и општа места тумачења Писма, а с друге идиосинкратичног мистика, харизматика и опскурног писца. Дакле, имамо пред собом списатеља класичне егзегезе и врло интимне и оригиналне духовности. Егзегеза писана на латинском, мистично духовна дела писана на средњем енглеском. Ова потоња ће најчешће бити упућена женском полу, а Библија ће енглеском мистику бити једини писани ауторитет.

Ричардова мистична искуства почињу одмах по ступању на анахоретски пут. О томе сведоче легенде, али на ретким местима и саме Ричардове мале књижевне исповести. Он ће тек много касније покушати да их прибележи и опише, но, држећи се све време – као прави посвећеник апофатике, неизрециве тајне другости и граница смртничког језика – ћутања о својим посебним духовним даровима. Другим речима, он ће у сенци чувати своја најдубља искуства божанског.

Нешто је – кроз чин писања – ипак измакло овој задршци да се говори о мистичним тајнама. У једном од својим списа (Incendium Amoris) Рол даје врло лични опис мистичног пута/успињања; у питању су четири слике/метафоре. Наиме, то су: занесеност (fevor), топлота (calor), песма (canor) и слаткоћа (dulcor). Сличност и преклапања ових слика с сликама раног египатског монаштва, постхалкидонском сиријском хришћанском мистиком (али и Симеоном Новим Богословом и источним исихазмом Григорија Паламе) вредна је пажње. Свака од ових слика бележи искуствени ступањ у стицању блискости с Богом. Савременог читаоца нарочито изненађује Ричардово омиљено прибегавање слици мистичне гозбе/славља/свадбе: радосна скупина људи сабраних у слављу и музици око Љубљеног. Нижу се речи: љубљени, пламен, слаткоћа, радост, топљење, опијеност, еросни занос, екстаза, отимање ума, итд. Метафоре су то мистичног догађаја у који су укључена и телесна чула, нешто на чему ће Рол инсистирати кроз читав свој опус. У залеђу свега је свакако и педагошка намера списа: подстаћи и друге на слично искуство.

Центар Ролове мистике је, очекивано, љубав. У његовим списима ово је изражено – у складу с временом у ком је живео и начином на који се писало – врло шематски; наиме, степени љубави су у корелацији са степенима духовног живота. Први ступањ је испуњавање заповести и катихеза у вери. Други ступањ подразумева анахорезу (сам Рол ће овоме дати назив „заборав света“), сиромаштво по угледу на Христа, примање светих тајни, изучавање Писма и молитва имену Исусовом (још једна блискост и преклапање с православним исихазмом). Трећи ступањ је што и сам живот сагледавања/богопознања самог Тројичног Бога. Искуство је то пламене љубави према Другом и еросна заједница мистичног сједињавања.

Један од његових најдубљих и најличнијих списа јесте такозвани Ego dormio, писмо написано на средњем енглеском и упућено извесној затворници којо је Рол био духовник. Прави списатељски драгуљ средњовековне мистичне књижевности, Ego dormio је тестамент и синтеза једног монашког живота, оригиналне теологије, предањске аскезе, те врхунски израз Ричардове теопоетике. Писмо затварају следећи интензивни стихови:

Чезнем за доласком Твојим...

Хоћеш ли доћи, Исусе радости моја,

Мој Љубљени да постанеш?

Јер жуђање у мени расте дан и ноћ

За лицем Твојим блиставим и ведрим.

Распали ме пламеном умним,

Јер душа се моја сад растапа.

Љубав нека нас сједини...

Исусе, највећа надо и неизрецива радости,

Исусе, мој драги и дару велелепни,

Исусе, мој мирисе и песмо моја,

Исусе, утехо моја и слатки мој.

Исусе, Исусе, Исусе, Ти си онај за киме жарко жудим.

(Jhesu, Jhesu, Jhesu, til the it es that I morne.)

Прогнан из очекиваних оквира, овај и овакав језик мистичне поезије јесте језик жеље. Ероса према Христу. Језик који се распршује, који пада у занос својих граничних (не)могућности. Пред навалом жеље за Другим синтакса уобичајеног теолошког говора се распада, а изрицање прелази у христолошку глосолалију: Jhesu, Jhesu, Jhesu... Бескрајна жудња за Именом. Неизрецива чежња за Вољеним. Таква је мистична теопоетика Ричарда Рола.

Лазар Нешић

Студирао је теологију и филозофију на Теолошком факултету у Келну, а затим постао предавач (magister actu regens) у Паризу и врло брзо је именован за обласног епископа Тирингије. Касније (1314. године) прешао је у Стразбур и припремао своје чувене Проповеди за објављивање, али и започео писање свог главног дела на латинском језику, такозваног Opus tripartitum-а. Овде га 1325. затиче прва оптужба за јерес и Екхарт саставља апологију свог учења. Денунциран од стране сабраће из доминиканског реда, Екхарт почетком 1327. шаље жалбени акт Светој столици у Рим. У међувремену, 13. фебруара исте године кренуо је на пут у Авињон да би се лично одбранио пред папом. Ипак, на овом путовању Мајстор Екхарт се упокојио. Марта 27. године 1329. папа Јован XXIII је осудио двадесет осам ставова доминиканског мистика и прогласио их за јерес. Без обзира на ово, Екхартова дела су оставила пресудан утицај на све потоње теологе и мистичаре Запада, али и на велике филозофе савременог доба.

Нижу се наслови писани на латинском: Quaestiones Parisiensis, Prologus generalis in Opus tripartitium, Prologus in Opus propositionum, Prologus in Opus expositionum, Expositio Libri Genesis, Liber Parabolorum Genesis, Expositio Libri Exodi, Expositio Libri Sapientiae, Expositio sancti Evangelii secundum Iohannem, итд. Други део представљају Проповеди изговаране на народном средњевисоконемачком језику (mittelhochdeutsch), преко сто у савременом критичком издању, као и неколико написаних трактата на истом језику: Daz buoch der götlîchen troestunge, Die rede der underscheidunge, Von dem edeln menschen, Von abegescheidenheit.

Дело Мајстора Екхарта је сложено, разиграно, поетско, а на моменте тешко прозирно и хеременеутички захтевно. Много извора, безброј традиција ромори у његовим латинским и немачким списима. Могуће је говорити о великом броју тема и дати исто толико тумачења. Посебну пажњу треба посветити спису под насловом Von abegescheidenheit, или у преводу: О одвојености. Вероватно једно од најутицајнијих Екхартових дела на Западу, за Исток је било готово непознато. Сплет историјских околности или усуд нечег другог – никада нећемо знати. Но, оно што пажљиви читалац овог дела може сазнати јесте чудесно преклапање многих Екхартових дефиниција и места с различитим источним хришћанским писцима и предањима (пре свега с великим апофатичарима попут Григорија из Нисе, Дионисија Ареопагита и његовим схолијастима Јованом Скитопољским и Максимом Исповедником; као и учитељима чисте молитве попут Макарија Египатског, Исака Сирина, те многобројним православним исихастима), али и савременим филозофским мишљењем (посебно с Мартином Хајдегером). Средњевисоконемачки појам abegescheidenheit је вишезначан и могуће га је превести на више начина: одвојеност, одељеност, издвојеност, чак и осамљеност. Сваки ће се православни теолог (а можда и верник), верујем, одмах присетити добро познате речи анахореза. У речнику источног монаштва наведена реч у себи садржи такође ове екхартовске слојеве. Наиме, чин одвајања од света, удаљења од страсти, али и аскетску праксу очишћења ума од светских и других појмовних представа, а како би човек направио места у себи за Бога и ближњег. Ево превода неколико занимљивих одломака из наведеног списа, а у жељи да они послуже као наговор на неко будуће превођење и читање.

Након што пажљиво проучавах ове списе (Екхарт мисли на Стари и Нови Завет, те хришћанске и паганске учитеље из прошлости – напомена Л.Н.), пронађох да једино чиста одвојеност (lûteriu abegescheidenheit) превазилази све друге ствари (dingen), јер све друге врлине имају делимичног удела у створеним бићима (crêatûre), док је једино одвојеност слободна од сваког створеног бића. Зато наш Господ каза Марти: Само је једно неопходно (Лк. 10,42), што значи: Марта, онај који жели да буде постојан и чист потребује само једну ствар – одвојеност.

Бог је толико префињен (einvaltic) и једноставан (kleinvüege) да може пребивати једино у одвојеном срцу. Зато одвојеност није пријемчива ни за шта друго осим за Бога (Dâ von ist abegescheidenheit nichtes enpfenclich dan gotes).

Савршена одвојеност (volkomeniu abegescheidenheit) не брига да буде изнад или испод ма које творевине; она не жели да буде изнад или испод, жели да постоји сама, не тражећи једнакости или неједнакости у стварима, нити ово или оно: она не жели ништа друго осим да бивствује (si enwil niht anders wan sîn). Дакле, она не жели да буде ова или она ствар, јер ко год ово тражи – он жели да буде нешто. А одвојеност не жели да буде ништа (nihtes niht sîn).

Када слободни ум пребива у истинској одвојености (rehter abegescheidenheit), он привлачи Бога себи и бива слободан од свих облика (formelôsiclich) и свих акциденција (zuovelle). Зато човек који стоји у крајњој одвојености бива усхићен (gezücket) вечношћу на такав начин да се ништа пролазно (zergenclich) не креће у њему, да није свестан ничег тварног и да бива мртав за свет, јер није окусио ништа земаљско. Управо је на ово мислио апостол Павле говорећи: А живим – не више ја, него живи у мени Христос (Гал. 2,20).

Мораш спознати: бити испражњен од свих створених бића значи бити испуњен Богом, а бити испуњен свим створеним бићима значи бити испражњен од Бога (Und dû solt wizzen: lære sîn aller crêatûre ist gotes vol sîn, und vol sîn aller crêatûre ist gotes lære sîn).

Опет питам: Шта је молитва одвојеног срца (abegescheidenen herzen)? Мој одговор гласи да се одвојеност и чистота не могу молити, јер онај који се моли жели да му Бог дарује нешто или жели да га Бог нечега ослободи. Али одвојено срце уопште не жели ништа (enbegert daz abegescheiden herze nihtes niht), нити се има од чега ослобађати. Зато је слободно од свих молитава и не жели ништа друго осим да буде заједно с Богом (einförmic sîn mit gote).

Заједница с Богом долази кроз човеково потчињавање Њему, јер што је човек више потчињен створеним бићима, то је мање у заједници с Богом. Одвојено срце пребива слободно од сваког створеног бића, па је стога сасвим потчињено Богу и бивствује у највећем степену заједнице с Њим. Управо је на ово мислио ап. Павле говорећи: Обуците се у Христа (уп. Гал. 3,27), мислећи тиме на заједницу с Христом (einförmicheit mit Kristô) – јер наведено одевање се може збити једино кроз заједницу с Њим. Зато је одвојеност најбоља од свега, јер очишћује ум, прочишћује савест, распламсава срце, разбуђује дух, оживљава жељу, даје нам да познамо Бога (got erkennen) и сједињује нас са Њим (vereiniget sich mit gote).

Јона на јеврејском значи голуб. Голуб је у Библији весник који доноси добар глас. Управо је голуб вративши се у Нојев ковчег с маслиновом гранчицом у кљуну јавио да је потоп завршен. Господ је Јони наложио да објави становницима Ниневије вест, али не добру – већ о томе да ће град бити уништен и да ће сви они погинути због својих грехова. Али се Јона укрцао на брод и кренуо је ка потпуно другом месту – ако погледамо на карти видимо да се упутио у директно супротном правцу.

Зашто Јона тако поступа? Зато што он, као пророк, зна какав је карактер Бога. Зна да Господ суди неправеднима шаљући несреће, а понекад и погибију и уништење, али ако људи правилно схвате тешке околности – катастрофе и природне катаклизме, ратне сукобе и епитимије – Бог ће се смиловати. Он зна да ако се Ниневљани чувши за предстојећу казну за њихове грехове и неправедан живот покају, ако буду горко ридали и молили Бога, Он ће им опростити и смиловаће им се. Зато што је Бог испуњен љубављу према људима. А ако он, пророк Божији буде проповедао погибељ Ниневије, а Господ помилује град, он ће се прочути као лажни пророк. Јона се веома бринуо за своју репутацију.

Али је ипак доспео у Ниниву. Три дана је обилазио град – то је био велики град – проповедајући о гневу Божијем. Чувши то Ниневљани су у покајању почели да вапију к Њему. Донели су исправне закључке сазнавши за надолазећу претњу. Од цара до роба, од старца до малог детета – сви су постили и плакали кајући се. И не само људи, већ и животиње: нису их хранили како би краве мукале, а овце блејале... Јецаји, плач и рика чули су се по читавом граду – и Бог је услишио Ниневљане.

Бог им је опростио. Пророчанство се није испунило.

Књига пророка Јоне је књига о величини Божнске љубави. Завршава се речима које Господ говори Јони: «Теби је жао тикве, око које се ниси трудио, и коју ниси одгајио, него једну ноћ узраста а другу ноћ пропаде... А Мени да не буде жао Ниневије, великог града, у коме има више од сто двадесет хиљада људи који још не знају шта је десно шта ли лево, и много стоке?» (Јон. 4: 10–11).

Размислимо о овим речима. Ко су они «који још не знају шта је десно шта ли лево»? То су деца. Како Господ да се не брине о њима?! Али он се брине о целој творевини, не само о људима, већ и о стоки.

Зар је Господу тешко да помири Русе и Турке? То лако може да се деси. Сетимо се како су тешки и затегнути донедавно били наши односи с Кином, а сад се успешно развијају и политичке, и економске и културне везе. Богу је све могуће.

Господ људима жели мир. И ми треба да будемо благовесници мира. Кад се надвија нека опасност можда треба поново да прочитамо Књигу пророка Јоне како бисмо свхатили: није све тако страшно ако доносимо правилне закључке из испољавања Божанског гнева који почиње да нас сустиже. Али ако не доносимо такве закључке резултат може бити врло жалостан. Узгред речено, Ниневија је пропала, пророчанство се ипак испунило, али се то десило много година касније, не у оној генерацији која се покајала. Све империје пре или касније пропадају, ништа није вечно под сунцем.

Неки људи су склони упадању у милитаристички ентузијазам, који је апсолутно неоправдан с хришћанске тачке гледишта. Ратна дејства увек откривају нашу духовну немоћ. Јер имамо мач са две оштрице – реч Божију и народе треба да покоравамо светлошћу јеванђељске проповеди. Ако то не чинимо, зарђали челични мачи почиње да господари и да уводи свој ред. Тамо куда доносимо реч Божију, где не дајемо људима могућност да схвате ову реч, да проуче ову реч, почиње да делује закон «ко је јачи». А реч Божија уек делује, само да ли смо спремни да испољимо усрдност у њеном ширењу?

Земаљска Црква се ни у ком случају не назива оном која ратује због тога што организује крсташке походе. То уопште није својствено Православљу, зато што знамо: снагом вере можемо да победимо силе зла. И светлост Јеванђеља обасјава овај свет мењајући га, преображавајући га и чинећи га другачијим. Премда, како пише преподобни Јован Дамаскин, у природи ништа не постаје другачије, човек остаје човек, анђео остаје анђело, али по благодати Божијој, ако се људи дотакне реч Божија, ови људи се могу променити, не про природи, већ по благодати и из стања гнева прећи у стање деце Божије. То треба да тражимо. Миротворац није човек који лети «боингом» и води преговоре између УН и неке друге организације, који учествује у операцијама НАТО-а и задаје ударце по одређеним местима... Миротворац је човек који помаже другом човеку да се помири с Богом. То је право, истинско миротворство. А ако рат постаје неопходан, то значи да нисмо бли у стању да настала питања решавамо на духован начин, не прибегавајући ономе што нам није својствено као образу Божијем.

Али наравно, своју дужност треба да испуњавамо. Да служимо војску, да плаћамо порез, да бранимо своју домовину, али је у најкритичнијем тренутку најбоља подршка коју можемо да пружимо земљи – да доживимо покајање. Сад је време Божићног поста и то је изузетно актуелно. Треба да искористимо ово време како би се ситуација променила и како би се они који звецкају оружјем и с једне и с друге стране ипак сетили да имају децу, унуке и праунуке и да је мир – дар Божији, а да је рат испољавање људске агресије, ђавоље мржње и свега онога што скрнави човекову душу.

Са руског Марина Тодић

08 / 12 / 2015

У почетку створи Бог (духовно) небо и (упоредо са духовним небом створи и) земљу. А земља беше празна и пуста, и беше (густа) тама над безданом, и дух Божји лебдео је над водама (Пост 1, 1–2). У почетку Господ Бог створи земљу и све што је у њој и на њој, да би све имало своју будућу сврсисходност. С тим у вези, земља је на шестодневно стваралаштво припремана један одређени ванвременски период. Тај ванвременски период може се сместити у непролазни дан један, који је могао да траје хиљаде или милионе земаљских година – Али ово немојте превиђати вољени, да је један дан пред Господом као хиљада година, и хиљада година као један дан (2. Петр. 3, 8). Кад су се завршили одређени унутрашњи и вањски процеси у земљи и на њој, тад је земља била у потпуности припремљена за шестодневно стваралаштво. „Ко је то што замрачује Божји промисао речима неразумно? Опаши се сада као човек, ја ћу те питати, а ти ми казуј. Где си ти био кад ја (у почетку) оснивах земљу? Кажи, ако си разуман. Ко јој је одредио мере (још док је земља била пуста и без обличја)? Знаш ли? Или ко јој је растегао (невидљиво) уже преко ње (да јој се сви диве)? На чему јој почивају (чврсти) темељи (на којој обитава)? Или ко је метнуо (тај стеновити) камен угаони? Кад певаху заједно звезде јутарње (кад бише створене) и сви (анђелски) синови Божји клицаху (Господу Богу на савршеном стваралаштву). Или ко је затворио море вратима (док се воде не слију у своја зборишта) кад из (земљине безданске) утробе изађе (вода да натапа сву земљу)? Кад га одех облаком и пових тамом. Кад поставих на њега (дан трећи) закон свој и метнух му (модре) прегаче и врата (обале), и рекох: довде ћеш долазити, а даље нећеш. И ту ће се устављати поносни валови твоји (Јов. 38, 1–10).“

ДАН ПРВИ: И рече Бог (Отац): ‘Нека буде (благодатна) светлост.’ И би (таква) светлост. Бог Отац није створио ову светлост, него рече ‘Нека будe светлост (која у себи носи светлосну прилагођеност будућем стваралаштву Господњем)’. И виде Бог (Отац) светлост да је добра (тј. светлосно прилагођена да би имала своју сврсисходност), и растави Бог (Отац) светлост од таме. И светлост назва Бог дан, а таму назва ноћ. И би вече и би јутро, дан први (Пост. 1, 3-5). Дакле, све што буде створено, биће обасјано светлошћу Господњом. Благодатна светлост Господња биће мера свему и она ће у прва три дана стварања земљи бити и сунце, и месец, и звезде. Наиме, кад Господ Бог нешто ствара, ствара кроз Своју благодатну светлост која носи у себи светлоносну и топлотну прилагођеност. С тим у вези, ова благодатна светлост причињавала је земљи светлосни дан већи од сијања сунчаног. О тој непролазној благодатној светлости псалмопевац Давид пева: Јер је у тебе (Оче) извор животу, твојом (благодатном) светлошћу (коју нам дарујеш) видимо светлост (благодатне животворне славе Твоје) (Псал. 35, 9). Ову бљештећу благодатну светлост видео је и апостол Павле: И тако идући у Дамаск овлашћењем и наређењем од првосвештеника, у подне царе, видех на путу са неба светлост већу од сијања сунчанога, која обасја мене и оне који иђаху са мном (Да. 26, 13). Њу је видео и Мотовилов: „Замислите: у средини Сунца, при његовом најјаснијем подневном блистању, стоји лице човека који са вама разговара (Св. Серафим Саровски). Видите покрете његових усана, видите како се мења израз његових очију, чујете његов глас, осећате његове руке на својим раменима, но не само што не видите те руке и њихов облик, него не видите ни самога себе – ништа, осим једне заслепљујуће светлости што се надалеко простире, и осветљава јарком светлошћу и снежну пољану и пахуље снега које су падале на мене и великог Старца.“ („Циљ хришћанског живота“ Преподобни Серафим Саровски – светосавље). Тамо где је над земљом растављена светлост од таме, биће орентир (полазна тачка) за постављање свода небеског, и уједно, орентир за постављање светила небеских који ће обасјавати земљу и учествовати у мењању дана и ноћи.

ДАН ДРУГИ: Потом рече Бог: ‘Нека буде свод (као невидљива брана) посред воде (и нека се рашири докле ће допирати будуће нераздељиво небо и), да (непрестано) раставља воду од воде (и да на њему обитавају светила небеска).’ И створи Бог (нераздељиви горњи и доњи) свод, и растави воду под (доњим) сводом од воде над (горњим) сводом (тј. растави воду која ће обитавати под доњим сводом од воде која ће обитавати под горњим сводом), и би тако. А свод Бог назва небо. И би вече и би јурто дан други (Пост. 1, 6 – 8). С тим у вези: ‘Нека буде (нераздељиви горњи и доњи) свод посред воде, да раставља воду од воде.’ Свод је постављен посред воде да би раставио воде које буду отицале са копна у своја зборишта (будућа мора). У овом случају, свод је био нераскидива брана да би се воде равномерно слиле (распоредиле) на једну и на другу страну копна и начиниле мора. „Нека се (равномерно) слију воде што су под (читавим сводним) небом на једно место, нека се покаже копно (Пост. 1, 9).“ Воде које су се слиле са једне и друге стране копна, уствари слиле су се на једно место, јер сливањем воде у безданску земљину провалију, мора су се међусобно повезала и сачинила једну нераздељиву целину. Приликом стварања свода Господ Бог прво образова атмосферски омотач, па онда удеси небески простор где ће обитавати будућа светила. Кад се свод почео ширити, он је са собом подизао згуснуту водену пару (која је обитавала над земљиним водама), да би се од ње обликовала атмосфера. Истовремено са удешавањем атмосферског свода Господ Бог прилагоди и безданску таму (коју Бог растави од светлости) и сачини бескрајно ноћно небо. Дакле, густа водена пара била је основ за удешавање атмосферског омотача, а безданска тама била је основ за удешавање прозирне таме (ноћи), да би се створило савршено целовито небо са кога ће се сводити све што је земљи потребно. Уједно, ова хладна густа тама, која је обавијала земљину безданску провалију, није дозвољавала воденој пари да ишчезне, него да се збије и има своју сврсисходност приликом стваралачког шестоднева Господњег. Свод по потреби се шири и скупља зависно од воље Господње. Уједно, окретање земље узрокује окретање небеског свода и, самим тим, регулишу се измене дана и ноћи. Како свод гиба земљу, тако се на своду гибају одређена звездана небеска тела, јер је сводом све савршено повезано. И постави их Бог на своду небеском да обасјавају земљу и да управљају даном и ноћу, и да деле светлост од таме – Пост. 1, 18). Дакле, свод је савршено атмосферско и планетарно небо, он усмерава (регулише) све гравитационе и светлосне (и друге) процесе у космосу, да би сав космички систем имао савршено дејство и био на корист земљи. Кад Господ Бог (у почетку) створи (прво) земљу (а дан други) и (нераздељиво сводно) небо, (али) још не беше никаквог растиња ни биља пољског на земљи (јер су под благодатном светлошћу тек дан трећи изникле све биљке). Јер Господ Бог још не пусти дажда (кишу) на земљу. Ипак, вода (и пара) је (по промислу Господњем) извирала из земље и натапала сву земљу (до оне мере колико ће биљкама бити потребно да стекну услови за њихово убрзано ницање) (Пост. 2, 4 – 6). До шестоднева, ови многобројни извори углавном били су слични гејзирима из којих је под одређеним притиском из унутрашњости земље извирала вода и пара и натапала сву земљу – и дух Божји (својим промислом) лебдео је над (тим) водама (које су излазиле на површину земље, и самим тим, читава земља је била благословено крштена водом и Духом.) (Пост 1, 2). С тим у вези, дубоко испод површине земље налазио се огроман непрегледни водени резервоар углавном окружен чврстим стенама, које су уједно служиле и као чврст темељ испод земљане површине. Лава је загрејавала те стене (због тога сусрећемо одређени низ напукнутих и распаднутих стена), подизала температуру воде и велики притисак терао је врелу воду у облику млаза ка површини земље. Загрејана вода је из овог централног извора путовала кроз мале подземне тунелне цеви на површину земље и натапала сву земљу. Кад се вода повукла у своја зборишта, из земље је углавном истцала умерено хладна питка вода, због тога што је лава вољом Господњом била удаљена од овог безданског резервора и усмерена на свој други задатак. Овај велики бездан има уску повезаност са овим безданом и беше тама над безданом (Пост 1, 2), јер уједно је натапао и ову земљину безданску провалију која је окруживала земљу са свих страна. Дан трећи, у овај (морски) бездан слиће се додатна количина воде (са копна) и начинити мора. Дана другог изостала је потврда Господња! Бог не рече: Дан други! – И виде Бог да је добро – то има веома дубок разлог. Створен је атмосферски (омотач) свод, а небески непрегледни свод још није добио своје украсе – Сунце, Месец и звезде. Кад тај чин Постања буде довршен, Сведржитељ ће тад рећи да је небески свод добро удешен.

ДАН ТРЕЋИ: Потом рече Бог (Отац): „Нека се слију воде што су под небом на једно место, нека се покаже копно.“ И би тако. И копно назва Бог земља, а сливове водене назва мора, виде Бог да је добро. И опет рече Бог: „Нека пусти земља из себе траву, биље што носи семе, и дрво родно, које рађа род по својим врстама, у коме ће бити семе његово на земљи.“ И би тако. И пусти земља из себе траву, биље што носи семе по својим врстама, и дрво, које рађа род, у коме је семе његово по његовим врстама. И виде Бог да је добро. И би вече и би јутро, дан трећи (Пост. 1, 9–13). Kад Бог Отац рече: Нека се слију воде што су под небом на једно место (Пост. 1, 9), те воде слише се у спремишта за мора. А из земље наставила је извирати питка вода, која ће формирати реке. А вода је текла из Едема натапајући врт, и оданде се делила у четири реке (које су текле на све четири стране земљиног копна) (Пост. 2, 10). Господ Бог удесио је оптималне услове да би биљно растиње изникло и без присуства сунчеве енергије. Бог дана трећег земљи подари семе и нареди: Нека пусти земља из себе... – И пусти земља из себе (растиње, поче натприродно да клија). Дакле, кад Господ Бог својом натприродном енергијом нешто посади, то не подлеже природном закону, него Господњем, тј. све што клија и расте по вољи Господњој у овом случају имало је свој одређени натприродан процес. Уједно, ова светлост Господња земљи је подарила онолику благодатну топлоту колика је потребна да ово семе има савршене услове за убрзано ницање. Све биљке у Едемском врту имале су убрзан (тренутан) процес: – И учини Господ Бог, те (у трену натприродно) никоше из земље свакојака дрвета лепа за гледање и добра за јело – Пост. 2, 9). С друге стране, ван Едемског врта биљке су изникле зависно од величине која јој је била одређена, па онда препуштене сопственом природном развоју. Наиме, да је Господ Бог читаву земљу украсио као Едемски врт (а то ће учинити на крају века), човек би, након својевољног пада, са знањем добра и зла уништио ту прелепу лепоту, и уједно, не би морао са знојем лица свога да обрађује земљу, јер би му земља даровала много тога у изобиљу. До пада човековог, сав биљни свет који је изникао ван Едемског врта имао је благословен раст и савршен изглед. Кад Господ Бог прокле земљу због Адама (земља да је проклета због тебе – Пост. 3,17), земљом преовлада трње и коров (ће ти рађати – Пост. 3, 18).

ДАН ЧЕТВРТИ: Потом рече Бог (Отац): „Нека буду светила (земљина помагала) на своду небеском, да деле дан и ноћ, да буду знаци временима и данима и годинама, и нека светле на своду небеском, да обасјавају земљу.“ И би тако. И створи Бог два светила велика: светило веће да управља даном, и светило мање да управља ноћу, и створи звезде. И постави их Бог на своду небеском да обасјавају земљу и да управљају даном и ноћу, и да деле светлост од таме. И виде Бог да је добро. И би вече и би јутро, дан четврти (Пост. 1, 14 – 19). До дана четвртог, Господ Бог све дела кроз своју благодатну светлост, а тај дан Бог створи светила небеска, која ће бити причасници ове благодатне светлости. Као што у Царству Божјем: И (Свети) град (где обитавају синови светлости) не потребује сунца и месеца да му светле, јер га (светлосна) слава Божја осветли, и светлост је његова Јагње (Син Божји), исто тако: И (у почетку) народи (Адам и Ева) ће ходити у (овој божанској) светлости његовој (која ће његовати сву земљу) (Откр. 21, 23–24). Дакле, првостворени благодатни човек у почетку ће обитавати у изобиљу благодатне светлости, која ће бити сједињена с тварном светлошћу. Кад човек паде, повуче се дарована благодатна светлост и човек,5512Wed, 18 Nov 2015 10:08:00 +0000https://pouke.org/index/1346440445/1346440934/%D1%82%D0%B5%D0%BC%D0%B0-%D1%81%D0%B0-%D1%84%D0%BE%D1%80%D1%83%D0%BC%D0%B0-%D0%BA%D0%BE%D1%98%D0%B8-%D1%98%D0%B5-%D1%81%D0%B0%D0%B2%D1%80%D0%B5%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D0%B8-%D1%82%D0%B5%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D1%88%D0%BA%D0%B8-%D0%BF%D0%BE%D0%B3%D0%BB%D0%B5%D0%B4-%D0%BD%D0%B0-%D0%BB%D0%BE%D0%BA%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D1%83-quot%D0%BD%D0%B5%D0%B1%D0%B5%D1%81%D0%B0quot-r5484/

Античким астронимима је било познато да је Земља округла, неки су и сматрали да је планета, али ти подаци нису били јавно знање, нису били свима познати, а и много тога није могло да буде доказано до савремене ере.

Многе античке религије су мистификовале небо, посматрајући га као бескрај. У невидљиве и далеке делове неба смештали су своје богове, а у дубоко подземље своје демоне, зле духове и зле богове. Хришћанска црква је у далеке делове неба смештала Бога и анђеле. Небо је било "горе" и Христос се узнео (вазнео) на небо.

Међутим, ми данас знамо да је небо "високо" неколико километара, и да изнад тога није подручје топле светлости него хладан и мрачан васионски простор и да су сами појмови "горе" и "узнети се" релативни, јер док се Земља окреће око себе и око Сунца, оно што је "горе" се окреће у круг и оно што је "горе" у Србији, није исто што и "горе" на Новом Зеланду.

Са "неба" је у античко време долазило све мистично и натприродно: киша, облаци, гром, метеори. У народу се до скора веровало да лично Бог шаље кишу, а да су удар грома и временске непогоде знак његовог гнева. Данас знамо да је то природна стихија, да небом лете авиони, а да су изнад неба сателити. Остаје питање, где је религијско небо? Да ли се оно претворило у мистичну локацију ван овог света, или је у питању нека одређена локација у космосу? Исус је након васкрсења неколико пута нестајао и појављивао се међу апостолима. Да ли је и током узнесења на "небо" у једном моменту нестао или се узнесење наставило у виду пута кроз космос и након изласка из атмосфере? Да ли ће са анђелима поново доћи из космоса, или ће се појавити на пар километара изнад тла и левитирати до доле? Ако ће се појавити из ванпросторног "неба", која је поента материјализације баш изнад тла, зар није свеједно хоће ли се из те димензије појавити међу људима, Бог нема потребе за ефектима?

Који је савремени теолошки поглед на небо? Шта су небеса на којима се налази Бог и на која се Христос вазнео пред апостолима?

ЛИНК КА ТЕМИ

Када зли дух човека држи подаље од Цркве, он то чини на више начина. Понекад му намеће мисао да је Црква гомила гнусних фарисеја, користољубивих ситних душа и развратника, из које следи закључак: „И сам разумеш, ти си поштен човек и није ти место међу њима“.

Понекада човека од Цркве удаљује управо супротна мисао. Чини му се да је Црква сабрање светих и само светих (са поимањем светости као потпуне одвојености од света, безгрешности и „анђеоске“ кротости). „Тамо су људи тако духовни, а ја... Не, мени тамо није место“. Човек стиче превисоку, преидеализовану представу о животу Цркве, а затим се сусреће не чак ни са грехом, већ са некаквом свакодневном, овоземаљском појединошћу живота црквених људи, и ту је крај: „Разочарао сам се...“

НАСТАВАК НА ЛИНКУ

Са мном је пошао мој колега- новинар енглеске верзије нашег портала, Џеси Доминик. Он је американац, православац, завршио је духовну академију.

Уколико планираш да интервјуишеш старца-буди спреман на потешкоће или искушења. Она су почела на Кијевском вокзалу. Воз за Переделкино је требало да крене у 12:22. Дошли смо седам минута до одласка воза. И почело је!..Јурњава по перонима, тражење воза који је потребан...Путника је било тако пуно да смо се ми били у вагону тек у 12:30. Имали смо среће- воз се задржао.

И ево нас у Переделкином. Код храма нас је сачекао Георгиј Богомолов-помоћник оца Илије. Он је истовремено и строг и добар. Увек предустретљив, али злоупотребљавати његову доброту никоме не саветујем. Поклонио нам је по књигу и предложио да се угрејемо и попијемо по чај. Отац Илија тренутно није никога примао-вршио је Свету Тајну Крштења.

Баћушку смо дочекали у храму у част светог благоверног великог кнеза Игора Черниговског и Кијевског. Радни дан, нема пуно народа у храму. Литургија се завршила. Просто посматрати како се баћушка моли-већ је радосно.

Старац чита молитву. Иза леђа оца Илије мушкарац држи дете на рукама. Док се старац моли, малишан покушава да се ручицом дотакне његових леђа.

Но, ево Света Тајна је завршена. Са амвона се старац обраћа народу поучним речима. Изнова га окружују људи. Отац Илија, чини се, спреман је да саслуша молбе, да проникне у проблеме апсолутно сваког човека. Са једном женом он разговара 20 минута. Георгиј Богомолов моли народ да поштеде баћушку: он је од раног јутра на ногама. Људи ћуте, са разумевањем, али да се разилазе-нико не планира. За мање од три сата ће почети празнична вечерња служба. За одмор оцу Илији практично да не остаје времена. А народ се све више скупља.. Џеси и ја нисмо сасвим сигурни да ли ће потом бити разговора са старцем.

Излазимо из храма и крећемо ка кући где обично отац Илија прима народ. Путем смо успели да узмемо благослов.

Кућица баћушке је удобна и топла. Свакога нуде чајем и послужењем.

Обично се код оца Илије наглас чита духовна литература. Он за то време прима људе по реду. Сигуран сам: многе одговоре на своја питања можеш добити и до разговора са старцем. Више пута сам примећивао да је фраза, коју је Георгије случајно изрекао, заиста бивала на месту.

Ја сам предао баћушки припремљена и одштампана питања. Отац Илија се пажљиво упознао са њима. И ево његових одговора:

-Русија је објавила рат Исламској Држави. Оче, шта бисте Ви могли рећи о онима, који подижу хистерију и говоре да ће се терористи светити нашој земљи на њеној територији?

-ИД не слуша никога. Они раде шта им се прохте. Ништа, ми имамо силу. Ми имамо заштиту, ми се можемо заштити.

А они који подижу хистерију, нека сами смирују ИД. Они су категорички социјално једнаки ИД-у.

-Све је више земаља, а ту убрајамо и православне, где државна власт учествује у дехристијанизацији народа: усвајају се „антидискриминациони закони“ који штите содомију; под полицијском заштитом се одржавају геј-параде, на пример у Србији. Шта се по вашем мишљењу догађа?

-То је провокација. То специјално провоцирају. У Србији тога није било. Све је намештено, наводно су срби такви. Све се окреће на главачке.

-Оче, папа Римски данас наступа свугде; у ООН, на међународним сусретима... А глас Православне Цркве не звучи тако гласно.

–Биће, можда, са временом. Зато што смо ми имали државни атеизам. Он није дозвољавао Русији да слободно изрази своје мњење. Црква није могла себе штитити. Била је ограничена у својим деловањима. Па и сада је код нас, уствари, много чега комунистичког. Зато црква још није изашла из скровишта у потпуности, јер имамо још пуно комуниста који држе тог проклетог Лењина.

– А млади данас уопште не знају о Православљу...

-Ма знају они! Знају! Само не желе. Тако су их оријентисали, атеистички. Имали смо државни атеизам. Цркву су укаљали. Сипали прљавштину на Цркву 80 година. Зато млади и верују свему томе. Најстрашније, што наставнички кадар, професура-сви су васпитани у атеизму. Они и младеж исто тако клеветају. Исто и у породицама. Расту породице без Цркве. Деца се не васпитавају нормално. Нема схватања живота.

-Каква је на ваш поглед, улога Русије у савременом свету?

Као и увек, као и у сва времена. Бог је дао свакоме место пребивалишта. Све неопходне могућности како би проживео живот у земљи. Русија жели да живи као православна земља, законским путем. Да испуњава норме моралне и норме политичког живота.

– Свети Николај Јапански и Јован Шангајски могли су да окрену поглед на свет стотини хиљада људи у Јапану, Кини, земљама Европе, и у САД-у. Свега два човека су могли допрети до многих и многих. Шта могу урадити прости парохијани како би поправили духовно-моралну климу у свом окружењу?

Као и сви. Па шта се може? Уради, ево као што је свети Серафим Саровски говорио: створи мир себи у души! Посеј мир у души- и хиљаде њих ће се спасти. Главно-живети хришћански.

На Западу постоји католички апостолат мирјана. Постоји проповед. Ако познајеш добре људе.

Ми знамо да постоји Бог, да постоји Истина. Исправно живети. Како би човек себи поставио норме правилног живота. Како се не би мучио и не би страдао од својих унутрашњих грехова.

Савршено очигледно: има Бог, има ђаво. И речено је у Светом Писму: иду многи у муку вечну! Ако човека муче, на пример, десет минута, сат га муче- то је страшно, да? А ако човек доспева у вечне муке? То се не сме порицати.

Како човека праведног, разумног окренути? Не допустити то. Јеванђеље нас учи како живети исправно. Црква је увек говорила да човек треба да живи нормално, духовним животом. Да се бори са ђаволом, који „попут лава риче и хоће да прогута.“

-У чему, по вашем мишљењу, лепота, дубина и тајна руске душе, о којој толико воле да говоре странци?

–Простота руског човека. Поверење. Зашто је револуција победила? Рекли су: „Спустите оружје“-спуштају. Све на превару, на лажима. Револуција на лажима, новцу и простоти руске душе.

-Баћушка, шта бисте могли рећи младом аудиторијуму нашег портала?

–Млади морају следити савест и закон Божији. Ето тако!

Након интервјуа смо Џеси и ја поразговарали са оцем, поставили му лична питања. Отац Илија је обратио посебну пажњу на загриженост за фудбал, природу те игре, узроке страсти ка њој.

После десет минута враћали смо се у редакцију. Корачали смо до воза задовољни и срећни. На улици се гурао народ. И чуло се најпопуларније питање у Переделкином: „Да ли старац Илија прима?“

16 / 10 / 2015

Православие.Ru.

Лисица (ἀλώπηξ, 1 пут, Лк 31-32).

31. У тај дан приступише неки фарисеји говорећи му: Изиђи и иди одавде, јер Ирод хоће да те убије. 32. И рече им: Идите и кажите тој лисици (εἴπατε τῇ ἀλώπεκι ταύτῃ): Ево изгоним демоне и вршим исцјељења данас и сутра, а трећи дан завршићу.

ἀλώπηξ. Метафорички назива Ирода Антипу лисицом. Могућа је дупла симболичка алузија: са једне стране пошто је лукав и опасан, са друге перверзан и нечист, пошто, Јевреји израз лисица су користили и за шакала, животињу која је изазивала гађење јер се хранила и лешевима.

Лажов (ψεύστης, 1 пут, Јн 8, 54-55)

54. А Исус одговори: Ако ја прослављам самога себе, слава је моја ништа. Отац је мој онај који ме прославља, за кога ви говорите да је Бог ваш, 55. И не познајете га, а ја га знам. И ако кажем да га не знам, бићу лажов (ψεύστης) као и ви.

ψεύστης. Лажов, човек коме се не може веровати. Тако назива фарисеје.

Куче (κυνάριον, 1 пут, Mт 15, 22-27)

22. И гле, жена Хананејка изиђе из оних крајева и повика му говорећи: Помилуј ме, Господе, сине Давидов, кћер моју много мучи ђаво! 23. А он јој не одговори ни речи. И приступивши ученици његови мољаху га говорећи: Отпусти је, јер виче за нама. 24. А он одговарајући рече: Ја сам послан само изгубљеним овцама дома Израиљева. 25. А она приступивши поклони му се говорећи: Господе, помози ми! 26. А он одговарајући рече: Није добро узети хлеб од деце и бацити кучићима (βαλεῖν τοῖς κυναρίοις). 27. А она рече: Да, Господе! али и кучићи једу од мрва што падају са трпезе господара њихових.

κυνάριον. Деминутив од κύων (пас), псић, домаће куче. Погрешно би било веровати да овде може имати и „позитивни“ смисао, симпатију. Уклопљен је овде у контекст разликовања Јевреја као синова и изабраних и домаћих животиња, осталих народа, гојим. Исус само следи јеврејски обичај, где су странци називани пашчад. Пас је према Левитском закону био нечиста животиња. Чак и данас кад некога хоћемо да увредимо кажемо: „псето“!, али у смислу животиње, док је ово било још горе, јер је за Исуса пас био нечиста животиња.

Разбојник (λῃστής, 1 пут, Мт 21, 12-13)

12. И уђе Исус у храм Божији, и изгна све који продаваху и куповаху по храму, и испремета столове оних што мењаху новце, и клупе оних што продаваху голубове. 13. И рече им: написано је: Дом мој - дом молитве нека се зове; а ви начинисте од њега пећину разбојничку (ποιεῖτε σπήλαιον λῃστῶν).

λῃστής. Разбојник, бандит. Тако назива оне који су развили бизнис у и око Храма. Реч означава неког ко на силу отима и не треба је бркати са лоповом (κλέπτης), који на кварно краде.

Пас и свиња (κύων, χοῖρος, 1 пут, Mт 7, 6)

6. Не дајте светиње псима (τοῖς κυσίν); нити бацајте бисера својих пред свиње (τῶν χοίρων), да их не погазе ногама својим, и окренувши се не растргну вас.

κύων. Пас. Метафорично: странац, човек са нечистим мислима, неразуман, содомит (вероватно у Откр 22, 15).

χοῖρος. Свиња. Тако тешка увреда се нигде није срела у СЗ.

Без мозга (ἀσύνετος, 1 пут, Mт 15, 15-16)

15. А Петар одговарајући рече му: Растумачи нам причу ову. 16. А Исус рече: Еда ли сте и ви још без мозга (ἀσύνετοί)?

ἀσύνετος. Непаметан, без мозга, без памети, неразуман, будала, глуп. Није проблем што неко може бити само глуп, него у јеврејском миљеу означава и покварену особу која одбија Бога (према јевр. נָבָל, Прем 1, 5; Сирах 15, 7), тако да је ова глупост, којом је Исус „частио“ своје ученике изузетне тежине. Наиме, покварен човек нема слуха за божанске ствари (Рим 1, 31).

Сатана (Σατανᾶς, 1 пут, Mт 16, 21-23)

21. Од тада поче Исус казивати ученицима својим да њему ваља ићи у Јерусалим, и много пострадати од старешина и првосвештеника и књижевника, и убијен бити, и трећи дан да ће устати. 22. И узевши га Петар поче га одвраћати говорећи: Боже сачувај, Господе! то неће бити од тебе! 23. А он окренувши се рече Петру: Иди од мене, сатано (Σατανᾶ)! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије него што је људско.

Σατανᾶς. Сатана, клеветник, непријатељ. Тако и самом Петру.

Неверник и перверзњак (ἄπιστος, διαστρέφω, 1 пут, Mт 17, 14-17)

14. И када дођоше народу, приступи му човек и паде на колена пред њим говорећи: 15. Господе, помилуј сина мојега, јер је мјесечар и мучи се љуто; јер много пута пада у ватру, и много пута у воду. 16. И доведох га ученицима твојим и не могоше га исцелити. 17. А Исус одговарајући рече: O роде невјерни и покварени (Ὦ γενεὰ ἄπιστος καὶ διεστραμμένη)! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпети? Доведите ми га амо.

ἄπιστος. Неверник, непоуздан. За нас, данас, није увреда. У Исусово време је значило да не припадаш свом народу и вери, да си изопштен. Код нас може да има само моралну конотацију. Тако би неко могао рећи: Добро су га трпели...

διαστρέφω, διεστραμμένος. Окренут наопако, покварен, первертиран, корумпиран, ко оставља прави пут, враћа се уназад.

Зао и прељубник (πονηρός, μοιχαλίς, 1 пут, Mт 16, 4)

4. Род зли и прељуботворни (γενεὰ πονηρὰ καὶ μοιχαλὶς) тражи знак, и неће му се дати знак осим знака Јоне пророка.

πονηρός. Зао, лош, покварен, кривац, злотвор, онај ко рањава, причињава зло, за разлику од какос који се односи на суштински карактер, као што се разликује од сапрос, труо изнутра, односно дегенерисан морално).

μοιχαλίς. Прељубнца. Удата жена која чини прељубу, у преносном смислу сношај са боговима (туђим).

Злотвор (πονηρός, 2 пута, Mт 7, 9-11)

9. Или који је међу вама човек од кога ако син његов заиште хлеба, камен да му да? 10. Или ако рибе заиште, да му да змију? 11. Када, дакле, ви, зли будући (πονηροὶ ὄντες), умете даре добре давати деци својој, колико ће више Отац ваш небески дати добра онима који му ишту? (Видети претходну референцу).

Будала (ἄφρων, 2 пута, Лк 11, 40-41)

40. Будале (ἄφρονες), није ли онај начинио и изнутра који је начинио споља? 41. Али подајте милостињу од онога што је унутра; и гле, све ће вам бити чисто.

ἄφρων. Неразуман, без унутарње просуде понашања, будала, глупак, без разума.

Пород отровница (ἔχιδνα, 2 пута, Mт 12, 33-34)

33. Или усадите добро дрво, и род његов биће добар, или усадите рђаво дрво, и род његов биће рђав; јер се по роду дрво познаје. 34. Породи отровница (γεννήματα ἐχιδνῶν), како можете добро говорити, када сте зли? Јер од сувишка срца уста говоре.

ἔχιδνα. Змија, отровница, фигуративно онај који хули и онај ко преокреће лаж у истину и обратно.

Слепац (τυφλός, 6 пута, Mт 15, 12-14)

12. Тада приступише ученици његови и рекоше му: Знаш ли да фарисеји, чувши ту реч, саблазнише се? 13. А он одговарајући рече: Свако дрво које није усадио Отац мој небески, искорениће се. 14. Оставите их, слепи (τυφλοί εἰσιν) су вођи слепима; а слепи слепога ако води, оба ће у јаму пасти.

τυφλός. Слеп, слепац. Духовно слеп. Ендемијска болест на Блиском Истоку. Можда се овде осећа резигнација код Исуса, препуштање слепаца њиховој судбини. Јер они не постоје у Очевој оптици.

Лицемер (ὑποκριτής, и побочни термини, 15 пута, Mт 6, 2-7; 16-18)

2. Када, дакле, дајеш милостињу, не труби пред собом, као што чине лицемери (οἱ ὑποκριταὶ) по синагогама и по улицама да их људи хвале. Заиста вам кажем: Примили су плату своју. 3. А ти кад чиниш милостињу, да не зна левица твоја шта чини десница твоја, 4. Да би милостиња твоја била у тајности: и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно. 5. И када се молиш Богу, не буди као лицемери, који радо по синагогама и на раскршћу улица стоје и моле се да их виде људи. Заиста вам кажем: Примили су плату своју. 6. А ти када се молиш, уђи у клет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу своме који је у тајности: и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно. 7. А када се молите, не празнословите као незнабошци, јер они мисле да ће за многе рјечи своје бити услишени. 16. А кад постите, не будите суморни као лицемери: јер они натмуре лица своја да се покажу људима како посте. Заиста вам кажем: примили су плату своју. 17. А ти када постиш, намажи главу своју, и лице своје умиј, 18. Да те не виде људи гдје постиш, него Отац твој који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно.

(Mт 22, 18) 18. Разумијевши Исус лукавство њихово рече: Што ме кушате, лицемери?

(Mт 23, 13-33) 13. Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што затварате Царство небеско пред људима... 15. Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што проходите море и копно да бисте добили једнога следбеника, и кад га придобијете, чините га сином пакла двоструко већим од себе. 16. Тешко вама, вођи слијепи... 17. Безумници и слепци!... 24. Вођи слепих, који оцеђујете комарца а камилу прождирете... 27. Тешко вама... што сте као окречени гробови, који споља изгледају лепи, а унутра су пуни костију мртвачких и сваке нечистоте. 28. Тако и ви: споља се показујете људима праведни, а изнутра сте пуни лицемјерја и безакоња (ἀνομίας). 29. Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што зидате гробове пророцима и красите споменике праведника, 30. И говорите: Да смо ми били у време отаца својих, не бисмо с њима пристали у крв пророка. 31. Тиме сами сведочите за себе да сте синови оних који су побили пророке. 32. Испуните и ви меру отаца ваших. 33. Змије (ὄφεις), породи аспидини, како ћете побећи од осуде за пакао?

ὑποκριτής. Лицемер, хипокрита, дволичњак, глумац, говори једно а ради друго. Најомраженија ствар за Исуса, ако ћемо ценити по понављању увреде и систематској борби против лицемерја као „пристојног владања“ које нема живота у себи. Човек који се не предаје Богу искрено. Не верује и стога глуми да би се добро уклопио у систем.

ἀνομία. Безакоње. Онај ко живи ван Писма, ван Закона.

ὄφις. Змија. Означава и ђавола и сатану у преносном смислу. Кушала Адама и Еву у рају.

Закључак

Исус јасно и отворено жигоше људске мане и грешке. Не користи „пристојан“ речник. Страдају и његови следбеници. Нема расправе и убеђивања. Каже: лупио си, покварењак си, лицемер си, нема ти спаса. Како ту „терминологију“ користи и за ученике, да се наслутити да је она програмска. Он пророчки малтретира и вређа људе не би ли их освестио. То је за оне за које има наде. За другу, „непоправљиву“ групу, не показује самилост, али им једнако говори да су будале и осуђени на пропаст (подразумева се да су они својевољно пошли тим путем). Дакле, бруталност и вређање има свог смисла, јер неке побуђује на покајање, прене их из самоумишљености, другима пак само потврђује стање, оно у чему су. Не додаје квалитативно ништа ново. Слепац остаје слепац, тако да Исус ладно вели: Нека се узму за руку, ионако ће да упадну у рупу.

Но, свесно учествовање у Тајни Божанске Евхаристије неминовно намеће причешћивање Телом и Крвљу Господњом. Ми нисмо просто посматрачи Тајне Божанске Евхаристије, него њени учесници. Верници заједно са свештеником савршавају Тајну Свете Евхаристије, светотајински доживљавају живот Господњи, причешћују се Телом и Крвљу Христовом и тако се сједињују са Христом. Због тога се на свакој Божанској Литургији свештеник обраћа вернима и позива их на причешћивање Телом и Крвљу Христовом говорећи: „Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите“. Свесни и савесни верници су дужни да се одазову на овај свештеников позив. Наравно, неопходна је душевна припрема. Потребни су жива православна вера, искрено покајничко расположење, борба против греха и љубав према Христу.

Свето причешће: Извор живота

Целокупна Света Литургија својим молитвама, које не треба изговарати у себи, него верници треба да их чују, својим прозбама и химнама, припрема верне за учешће у чаши живота. Онај који није само обични посматрач, него и душом учествује у савршавању Тајне Божанске Евхаристије, задобија, прозбама и молитвама Свете Литургије, дух покајања, доживљава унутрашње умилење, иште милост Божију за своје грехе, сапутник је Господу на путу према Голготи, и душа му се освећује. Живи Господом. Са љубављу чезнући за Христом, скрушена духа прилази, причешћује се Телом и Крвљу Господњом и постаје Богоносац и Христоносац.

Тако се учешће вернога хришћанина у вршењу Тајне Божанске Евхаристије запечаћује његовим причешћивањем Телом и Крвљу Христовом. То и јесте духовни живот. Без сталног причешћивања нема духовног живота. Божанско причешће је извор живота. Сам Господ је рекао: „Ко једе Тело моје, и пије моју Крв, има живот вечни“. Божанско причешће је лек бесмртности – „да онај ко од њега једе не умре“. Оно је лек јер је опроштај наших грехова и извор нашег освећења. Сједињује нас са Господом. „Ко једе моје Тело и пије моју Крв, у мени пребива и ја у њему“, рекао је сам Господ.

Верници треба да се причешћују често

По правилу верници треба да се причешћују на свакој Светој Литургији. Наравно, уколико се духовно труде и живе духовним животом. Честом причешћивању учи нас најпре сам текст Свете Литургије и позив свештеника, као што смо већ поменули. Верници заједно са свештеником преклињу Господа при сваком причешћивању: „и удостој нас да се неосуђено причестимо Твојим непорочним и животворним тајнама… на отпуштење грехова, на заједницу Светога Духа. “Постоје и сведочанства из праксе и живота Цркве и из беседа Светих Отаца одакле се јасно види неопходност честог причешћивања. Дела Апостолска нас уверавају да су први хришћани „били постојани у апостолском учењу, у заједници, у ломљењу хлеба (тј. причешћивању) и у молитвама.“

Дакле, центар живота првих хришћана била је проповед Апостола и учествовање у Светој Тајни Божанске Евхаристије. Девети апостолски канон јасно говори о честом причешћивању: „Све верне који улазе (у Цркву) и слушају Свето Писмо, али не остају и за време молитве и Светог причешћивања, треба одлучити као оне који изазивају беспоредак у Цркви.“ Дакле, по овом канону од Цркве се одсецају они који се не причешћују на свакој Литургији. И Свети Василије Велики је по овом питању категоричан. Он каже: „Причешћивати се и узимати Христово Свето Тело и Свету Крв свакога дана очигледно је добро и корисно, јер Он сам јасно каже: 'Онај који једе Тело моје и пије моју Крв, има живот вечни.' Јер, ко сумња у то да учествовати непрестано у животу није ништа друго до вишеструко живети? Ми се, дакако, причешћујемо четири пута седмично: недељом, средом, петком и суботом, али и другим данима ако је празник неког од светих.“

Овај велики Отац Цркве нас обавештава да су се хришћани у његово доба причешћивали најмање четири пута седмично. А од новијих Отаца Цркве, Свети Никодим Светогорац, у свом делу о сталном причешћивању пише: „Причешћивање Светим Тајнама свих верника и ради свих њих, подразумева се и не бива тек ради свештенодејствовања Пресветог Тела и Крви Христове, него да се свим вернима ово Причешће разда, те је потпуно намењено свима ради њиховог причешћивања.

А Свети патријарх Григорије Пети у својој енциклици о сталном причешћивању, коју је објавио 1819. год., пише: „Нипошто се не забрањује стално причешћивање, нити се захтева да прође период од четрдесет дана да би се хришћанин поново причестио, као што су то неки мислили.“

Све ово потврђује и Литургија пређеосвећених дарова

Надаље, Литургија Пређеосвећених Дарова сама од себе громогласно потврђује праксу Цркве о сталном причешћивању. Литургија Пређеосвећених Дарова служи само тој сврси. Пошто се за време Велике Четрдесетнице, због тужног карактера овог периода црквене године, не служи Божанска Литургија која иначе има васкрсни карактер, Црква је створила такозвану Литургију Пређеосвећених Дарова, која је у суштини чин причешћивања, да би верни могли да се причешћују и током седмице. Дакле, не само суботом и недељом, када је дозвољено савршавање Свете Литургије у правом смислу те речи, него и средом и петком, раније освећеним хлебом живота. Ово је чиста, православна и кристално јасна истина о сталном причешћивању.

Припрема за причешће пречистим тајнама

Припрема за често причешћивање претпоставља, наравно, целокупан живот хришћанина. Није то припрема од само неколико дана. Прави хришћанин је дужан да увек живи са вољом Божијом као својим водичем. Компас његовог живота је реч Божија, онако како је изражава Свето Писмо и тумачи Православна Хришћанска Црква. Верни хришћанин проучава реч Божију, да би увек знао шта је Божија воља, и настоји да свој живот увек усклади са њом. И његове речи, и његова дела, и његове мисли, треба да се надахњују православним хришћанским учењем о животу. Треба да промишља православне хришћанске догме, да верује у њих, и да настоји да живи православно хришћански. Православна вера је и тачно правило вере у Бога, и тачно правило живота и делања. Хришћански живот је живот напора и труда да се живи истина православне хришћанске вере. То је живот молитве, честог учествовања у богослужењима и светим тајнама, живот са црквеном свешћу и савешћу у напорном подвигу борбе против греха, и у аскетском труду да се у животу примењују заповести Божије. То је, дакле, живот љубави, доброте, трпељивости, уздржљивости, чистоте, самоконтроле и свакодневног освећивања. Хришћанин који настоји да врлински живи по Богу и искрено војује у духовној борби, треба и може да се причешћује често, да би се крепио у свом духовном подвизавању и да би освећивао своју душу. Такав хришћанин има свог духовника, исповеда се с времена на време, односно кад због нечега осећа грижу савести. Њега апсолутно ништа не спречава да се причешћује често. Једино су смртни грех и непокајаност препрека човеку да се причешћује пречистим тајнама. Хришћанин који пази на свој живот и живи у трајном покајању, треба и може да се причешћује веома, веома често. Што је могуће чешће, а ако је могуће сваке недеље и на свакој Литургији.

Посебности

Да би човек могао да се причешћује пречистим тајнама те да непрестано буде сједињен са Господом, нарочито је потребно: прво , душевно стање чежње за причешћивањем Телом и Крвљу Господњом; друго, духовни живот, како смо га горе описали у грубим цртама; треће, одсуство мржње, осветољубивости и пакости према ближњима; четврто, добри односи са ближњима; не неправда према другима, него доброта и љубав према свима; пето, уздржавање од смртних грехова, живљење у духу непрестаног покајања и доживотна борба против греха, и шесто, молитвено расположење и љубав према Богу.

Не тражи се посебан пост

Онима који живе по Богу и често се причешћују, не прописује се посебан пост.

Сви су хришћани, уколико не постоје озбиљни здравствени разлози, обавезни да држе канонима одређене постове током целе године. А то су: а) пост средом и петком, дакле уздржавање од меса, рибе, млечних производа и јаја сваке среде и петка током читаве године, осим Светле седмице и седмице од Педесетнице до недеље Свих Светих, као и седмице од недеље Митара и Фарисеја до недеље Блудног Сина, када је дозвољено јести све; такође је дозвољено јести све осим меса у Сиропусној седмици; б) постови: Часни или Велики пост, Божићни пост, Пост Светих Апостола или Петровски пост и Великогоспојински пост, уколико не постоје озбиљни здравствени разлози да се не пости. Пост је подвиг уздржања. То је велика врлина и дужност свих верних уколико им то здравље допушта. Држање поста од стране верних хришћана препушта се расуђивању њихових духовних отаца који га својој духовној деци приликом исповести због здравствених разлога могу и ублажити.

Црква је човекољубива. Она увек користи такозвану икономију и има разумевања према људској слабости. Не постоји апсолутно ниједан канон који одређује или прописује посебан пост пре Светог Причешћа. Хришћанин који, по мери својих могућности и у зависности од свог здравља, држи пост средом и петком и светим канонима предвиђене вишедневне постове које смо горе набројали, може се слободно причешћивати сваке недеље и на свакој Светој Литургији, без икаквог, апсолутно икаквог додатног поста. Први су се хришћани причешћивали пошто су претходно јели на такозваним вечерама љубави. И Господ је предао тајну Божанске Евхаристије и дао да се Његови ученици причесте усред тајне вечере. Касније је Црква, из практичних разлога, установила причешће просто на таште, односно пре икаквог јела, не тражећи да се пости у претходне дане. А у пракси Црква је увек имала и Свете Литургије служене у вечерње сате спојене са Вечерњим следећег дана, када верни могу да се причесте слободно, под условом да су се у потпуности уздржавали од хране барем шест – седам часова. Просто је обичај, због страхопоштовања према овој светој тајни, да они који се често причешћују не узимају мрсну храну већ од претходне вечери. Веома је погрешно схватање појединих који се не причешћују на недељној Литургији, него се причешћују суботом, јер, наводно, суботом није дозвољено постити. Такав обичај и такво схватање представља заблуду и ниподаштавање Свете Литургије која се служи у недељни дан.

Горе речено не важи за немарне

Горе речено важи за хришћане који се труде да живе по Богу. За оне, међутим, који су само по имену хришћани, а живе без духовних интересовања, немарним и непажљивим животом и не чувају се од греха – за такве не важи горе речено. Ти млаки хришћани обично се и не интересују за често причешћивање. Сматрају да је довољно да Причешћу приступе само два или три пута годишње, јер се, како то они кажу, тако ваља. Они који Причешћу приступају углавном о Божићу и о Васкрсу треба обавезно да се претходно исповеде и да посте у складу са мишљењем њиховог исповедника. Али ни млаког хришћанина ове врсте који само изјављује да је православни хришћанин, а притом нема изражена духовна интересовања, Црква, наравно, не занемарује, него и њега са нежном љубављу прихвата у загрљај. Он, међутим, не спада у живе чланове Православне Цркве. Верницима млаке вере по икономији се допушта да се причесте два – три пута годишње, и то увек после поста и исповести.

Ово је православно учење

Ово је православно учење о честом причешћивању. Ову истину громогласно потврђује и разглашава и сама Света Литургија, али и пракса и живот Цркве. Ретко причешћивање сведочи о опадању црквености и изопачавању православног хришћанског етоса. Сведочи, даље, о немарном животу, млакој хришћанској свести и савести и непознавању суштине и циља Божанске Евхаристије. Дакле, они који заговарају ретко причешћивање врше насиље над православним духовним животом, испољавају своје непознавање суштине свете тајне Евхаристије и налазе се у најжалоснијој прелести или заблуди.

Митрополит пирејски Калиник

Извор: Беседа, Богословски часопис православне Епархије бачке