Повод за овај текст је што су ми више људи писали око проблема избора исповедника, духовног оца, али и текст Јелена011: Da li je do etike i sta kada dobre namere nisu bitne. Јелена је мој фб пријатељ, као што је и ђакон Ненад Илић, који јој се нашао на нишану. Нисам плави шлем, тако да желим само неке најосновније појмове овде да оцртам. Јер, побркале су се бабе и жабе. Јелена са неким очигледно терминолошки промашеним идејама, други са уверењем да је она злонамерна. Има зле крви, али можда може нешто да се разјасни мало. Ја сам у Риму, и сви смо чули за pax romana.

Хришћанска исповест је била од почетка везана за оно Ис: ако приступаш олтару, буди помирен са братом. Нема никаквих духовних склекова или психоанализе. У свађи си, мири се. Прва црква има јавну исповест. Могу да замислим колико је то било живописно, зато што и данас мање-више знамо шта је ко згрешио. Црква има најбољу шпијунску трач организацију. Није то од јуче. Јавна исповест, иако апостолског порекла се укида, јер је долазило до злоупотреба.

Две ствари су сада нужне за разликовати: 1) светотајинска исповест у којој се дају епитимија и опроштај грехова и 2) исповест бенигних грехова, ткз. исповест помисли која вуче корене од појаве монаштва у 4. веку.
Светотајинска исповест (=СИ) се односи на грехове који одвајају од причешћа, и то су озбиљни греси. Нпр., у предању срећемо: јерес, трговина робљем, ракопавање горобница и крађа, убиство, завођење 2 сестре од којих се после једна убије, блудничење са особама и животињама, непричешћивање и сл. У том случају грешник (далеко било од нас), иде и исповеда се владици или попу кога је овај овластио и добија епитимију. Кајање је описано у канонима неокесаријског сабора, али је било јако различито и живописно.
Исповест помисли (=ИП) је исповедање другој особи онога што те мучи и са чиме се тешко бориш. И то су „греси“ који се не опраштају, не у смислу да су неопростиви него да нема шта да се опрости. Нпр. видела си лепог мушкарца на улици. Подишли те жмарци, јер си здрава жена, али то није грех. Грех је тек ако кренеш да освојиш као удата другог мушкарца. Или пак да си неудата па ожењеног мушкарца. Ти слободна, он слобдан, трудите се да се нађете, нема греха. Грех настаје тамо где се повређује други. И онда треба исповест.

Проблем је што се на Западу, после пада Рима, са доласком варварских народа спајају СИ и ИП. То је противприродни блуд који траје и до данас. И та пракса има корена од 6. века. ИП је само духовни разговор. Ту нема СИ и опраштања грехова. „Духовник“ се само моли за тебе. И духовник не мора да буде свештеник. Он је само особа са већим искуством и у коју неко има поверења. Није ни психотерапија, јер у психотерапији нема односа пријатеља са пријатељем. Због тога се студирају трансфер и контратрансфер. Има нечег сличног у духовничком односу, али није апсолутно аналогно са овим што је у психоанализи.

Чувени је пример за ИП св. Бенедикт Нурсијски који је био старешина у манастиру, а никад није био свештеник. Исто и св. Франциско Асишки. И на Истоку имамо игумане и духовнике који су само лаици. Духовник св. Симеона Новог Богослова (тог чувеног новотарца) био је Симеон Богобојажљиви, који није био свештеник. Ишао је код њега, исповедао се, није било опраштања грехова, а причешћивао се. Дакле, реч је о духовном разговору!

Следећа катастрофа се дешава са Тридентинским сабором (16. век) који условљава причешћивање са исповешћу. Мораш да се исповедиш пред причешће. И то правило је ушло полако и у ПЦ. Истранчити га, прилично је тешко, јер су се људи примили на њега и мисле да је то православна пракса. А није. Дакле, изгубио се смисао тога шта је ИП. Духовни разговор се институционализовао. Первертиран је. Најгоре је што се ово што ја називам бенигним гресима, најобичнијим глупостима, криминализовало и избацило у први план. И онда су људи почели да верују како су тешки грешници, да се не причешћују јер су недостојни, да су свештеници над-класа која има посебну благодат... Отишла маст у пропаст...

На крају: у средњовековној Србији су били нормалнији него данас, па су на функцију исповедника бивали од владика постављани искусни старци. Није сваки поп могао да буде исповедник. Нема ћирибу-ћириба. Зато не постоји сакраментални духовни разговор. Ова настрана пракса се трпи из много разлога, а неки су, како рекох историјски. Упитах једног католичког попа, мог пријатеља, око употребе перверзатива и других контрацептивних техника и средстава. Рече ми да је све ван природног и комплетног коитуса инструментализација жене. Такође сам га питао да ли сваки поп код њих може да исповеда: Да, јер је то свештенички дар. Мени је све било јасно. То је један духовни ниво. Није за похвалу, али легитимни свјетоназор. Међутим, то не издржава предањску проверу. То није то. Иако га свештеници и данас одржавају у животу да би имали послушне овчице. Да се пак одржи „света“ дистанца између „посвећеника“ и „раје“. Такође, на Западу, имамо мањак „стараца“ па сваки поп момра да и исповеда, иако би често било лековитије да то не ради.

У једној речи: Не постоји никакав сертификат за духовника, односно он се не треба нужно везати за свештену особу. И ђакони, и лаици, и жене (сачувај ме Боже) могу да буду духовници. Битно је само да је тај однос сагласан, добровољан са обе стране. Чак и атеиста и јеретик могу да буду духовници некоме ко је у цркви. Само да га у томе не одвајају од цркве којој такав припада.

Зоран Ђуровић
Рим 8.4.2016

Ево текста писма:

80.1 Питаш ме како стоје ствари? Крајње лоше. Нестало ми Василија, нестало и Кесарија, нестао ми духовни као и телесни брат. Отац мој и мати моја оставише ме, говорим са Давидом (Пс 26, 10). 80.2 Телом сам болан, старост се обара на моју главу, гомиле брига скупиле се, послови загушили, у друговима немам поверења, Црква је без пастира. Добра пропадају, зла су разголићена, треба пловити ноћу а нигде нема светионика, Христос спава... 80.3 Шта још треба да претрпим? За мене једино избављење од зала јесте смрт. Али и тамошње је за мене застрашујуће, ако се суди по овдашњем.

80.Τ ΦΙΛΑΓΡΙΩΙ 80.1 Ἐρωτᾷς πῶς τὰ ἡμέτερα. Καὶ λίαν πικρῶς. Βασίλειον οὐκ ἔχω, Καισάριον οὐκ ἔχω, τὸν πνευματικὸν ἀδελφὸν καὶ τὸν σωματικόν. 20Ὁ πατήρ μου καὶ ἡ μητήρ μου ἐγκατέλιπόν με20, μετὰ τοῦ ∆αυῒδ φθέγξομαι. 80.2 Τὰ τοῦ σώματος πονηρῶς ἔχει, τὸ γῆρας ὑπὲρ κεφαλῆς, φροντίδων ἐπιπλοκαί, πραγμάτων ἐπιδρομαί, τὰ τῶν φίλων ἄπιστα, τὰ τῆς Ἐκκλησίας ἀποίμαντα. Ἔρρει τὰ καλά, γυμνὰ τὰ κακά, ὁ πλοῦς ἐν νυκτί, πυρσὸς οὐδαμοῦ, Χριστὸς καθεύδει. 80.3 Τί χρὴ παθεῖν; Μία μοι τῶν κακῶν λύσις, ὁ θάνατος. Καὶ τὰ ἐκεῖθέν μοι φοβερά, τοῖς ἐντεῦθεν τεκμαιρομένῳ.

Рим
25.03.2016

Њен смисао се не исцрпљује само кроз питање положаја жене. Преко њега, сеже до саме Литургије. Чувајући или разоткривајући смисао, чувамо и Литургију као икону Царства Божијег. Уколико изгубимо смисао ове приче, Литургија ће се свести само на култ, а не икону Царства Божијег.
„Сине човјечији, устани на ноге да говорим с тобом“ (Јез 2, 1), казао је Бог пророку Језекиљу. И док је пророк клечећи желео да разговара са Њим, Бог га је усправио духом својим (Јез 2, 2). Господ не жели робове и неслободне људе, него нас призива у ослобођење. Верска настава стога мора имати за свој циљ да учи и подучава све нас управо тој истини. Ослобађајући нас страха од смрти, Христос у нама остварује пуноћу човештва – слободу од репресивних сила култа, власти, друштва... Кроз Нови завет постајемо сведоци како Господ преиспитује наш устаљени хришћански живот на „револуционаран“ начин, показујући нам меру достојанства људског бића. Због свега овога, Верска настава је позвана да генерише један нови дух у друштву, дух нове стварности који треба да открива позив на ослобођење. Надам се да ће понуђено тумачење Јеванђеља по Луки омогућити вероучитељима/вероучитељицама да развију нову самосвест у контексту вере, како би били спремни и да на квалитетнији начин сведоче радост хришћанства. Развијање и одгајање слободних бића јесте пут и радост Царства Божијег. Овај текст има за потребу да укаже на неопходност разумевања вере као праксе, а Литургије као акције.

Увод

„Неко ме се дотаче,“ казао је Исус Христос у тренутку када је био дотакнут од стране безимене жене, како нам сведочи јеванђелист Лука. Док Јаир, као старешина синагоге, приступа Христу са молбом да му излечи кћер, дотле се у маси људи појављује непозната жена. Она дотиче Христа у нади да ће бити излечена. Јаир иступа јавно пред Христа са својом молбом, жена у тајности то чини. Пред окупљеном масом, Христос не идентификује особу која Га је дотакла, не прећуткује да Га је неко дотакао, него жели да се јавно обзнани ко је та особа. Зашто је Господу битно да то учини, када нам сâм саветује да „оно што чини наша левица не зна десница“ (Мт 6, 3). Да ли то значи да Он није у стању да учини оно што нама проповеда? Да ли то значи да је Христос мање скроман него просечан човек? Поред тога, намеће се питање каква је улога безимене жене и зашто је она битна у причи где имамо много угледније људе. У наставку, јеванђеље говори о старешини синагоге и његовој ћерки. Јаир је старешина синагоге, дакле угледан члан заједнице у којој живи. При томе, он је религиозни човек, представник јеврејске вере. У том смислу је потпуно јасно да јеванђелиста жели да укаже на однос Христа са тако уваженом личношћу. Али у свему томе, како се уметнула прича о овој безименој жени? Да ли ми знамо ишта о њој? Зашто је Луки битно да помене и ово исцељење?
Жена без имена и мушкарац са именом (Јаир) јесу две личности стављене у један оквир где се указује на значај вере, лични однос, али и прерасподелу моћи. Покушаћемо да покажемо овде како је прича о безименој жени заправо прича о свакој жени, прича о револуцији које хришћанство доноси унутар јеврејског менталитета, прича о социјалном ослобођењу, прича о правди у нашим међуљудским односима. Недовољно истражена и упозната, ово је инспиративна прича и за нас данас, изазивајући наше хришћанско наслеђе баш као што је то некада чинила са јеврејским.

Жена и контекст

Безимена жена из приче је особа унутар јеврејског културног простора. Како је реч о жени, превасходно имамо у виду културна ограничења која су јој наметнута у датом друштву. Овде ћемо поменути једну занимљиву појединост - млади Јеврејин је свакога дана захваљивао Богу што је створен као мушкарац, а не као роб, животиња или жена! И док постоје одређена сведочанства о нешто бољем положају јеврејских жена у дијаспори, оне у Палестини су биле осуђене на простор куће и апсолутну власт мужа. Њихове религијске дужности су биле веома мале, чак и само правило које даје право женама да могу читати Тору у синагоги није практиковано због „части конгрегације“. Филон Александријски тако каже да су жене толико опасне да је најбоље да не излазе из својих соба (женски део куће). Сличне мисли запажамо и у: 2Мак 3, 19; 3Мак 1, 18; 4Мак 18, 7. Уколико су жене опасне, онда са добрим разлогом треба да буду уклоњене од могућности да стекну моћ, а знање је моћ. То је један од основних разлога зашто им је било недоступно да читају Тору, јер је учење Торе било изједначено са богослужењем, где жене нису добродошле. Како су на тај начин уклоњене из јавног простора, њихов религијски живот се сводио на приватни простор сопствених кућа. Ту су се могле молити, а да за то не траже дозволу од мужа. Религијски живот жена је, дакле, био ограничен на домаћи простор куће, заклоњен од јавности, и у друштву других жена. У овом културном миљеу, мушкарци су доживљавани као бољи од жена јер они репрезентују породицу, штите је, као што штите и част жене. Сви послови су стриктно били подељени са јасним границама, јер су границе биле израз реда у односу на хаос. Бог ствара свет уређујући хаос кроз раздвајање светлости од таме, неба од земље… као што је описано у Постању. Одржавање стриктних граница није ништа друго него одржавање реда, спас од хаоса иза којег не стоји Бог. Отуда и јеврејски Храм у Јерусалиму има јасно означене просторе за свештенике, мушкарце, жене, првосвештеника, и богобојажљиве. У самом јерусалимском Храму позиција жене је јасно указивала и на њено место како у односу са Богом, тако и односу са светом. Већ на самом улазу био је женски део, даље одатле жена није могла ићи.

Жена са течењем крви

У претходном делу навели само укратко положај жене у јеврејском друштву првог века. Међутим, битно је да сада нагласимо и позицију која додатно деградира жену и која жени даје нови идентитет – „под-женски“. Ако погледамо културу и окружење, јасно нам је да жена која има „течење крви“ бива социјално и религијски изолована. О нечистоћи жене и потреби да се изолује посвећено је доста места у Мојсијевом закону (3 Мој 15, 19-33). Жена са течењем крви сматрана је такође подложна демонима, јер је грех био тај који је изазвао њену болест. Болест је тако доживљавана као нешто демонско, као непоштовање закона Божијег, па је самим тим захтевала осуду. Болест чини човека дефектним, крњи његову пуноћу. Тако телесна не-пуноћа означава и не-пуноћу у смислу светости. Библија нам у 3Мој 21:16-20 саопштава да они који су болесни нису „потпуни“ људи, па самим тим су и нечисти, те им се не допушта да приступе олтару Господњем.
Опет рече Господ Мојсију говорећи: Кажи Арону и реци: у кога би из сјемена твојега од кољена до кољена била мана на тијелу, онај нека не приступа да приноси хљеб Бога својега. Јер нико на коме би била мана не ваља да приступа, ни слијеп, ни хром, ни у кога би био који уд превећ мали или превећ велики, ни у кога је сломљена нога или рука. Ни грбав, ни дрљав, ни ко има биону на оку, ни шугав, ни лишајив, ни просут (3Мој 21, 16-20).
У контексту оног времена, физичка болест повлачи социјално (изолација) и религијско (забрана приступања олтару Господњем) одвајање. Желећи да укаже колико се Израиљ покварио и упрљао пред Богом, пророк Језекиљ га пореди са нечистом женом која је изолована од осталих људи (Јез 36, 17). Изолација која прети жени сече и приватни и јавни простор. Колико је пак жена удаљена од живота заједнице, толико је одвојена и од својих укућана. Талмудска литература, која се бави законом и интерпретацијом Писма, каже да жена треба да буде одвојена од супруга све док има течење крви. У кућама богатијих Јевреја спаваће собе су биле одвојене, чиме је било могуће и физички испунити ово правило. Танаитска традиција даје породици ореол светости, смештајући је у центар социјалног живота заједнице. У том контексту, можемо разумети како је „течење крви“ жену одвајало од њеног активног учешћа у Храму, синагоги, али и јелима код куће која су имала богослужбени карактер за целу породицу. За Јевреје је само дотицање нечисте жене било довољно да се објасни или оправда смрт мушкарца. Кога би она дотакла, чинила би га ритуално не-чистим, онемогућавајући на тај начин мушкарцу учешће у култном животу заједнице. Истовремено, немогућност жене да испуни правила религијске чистоће у време менструације, остављала су је одбаченом од куће и друштва. У таквом стању, идентитет жене је додатно поремећен. Њене друштвене обавезе и њена улога онемогућене су како у ширем друштву, тако и у њеном приватном простору. Изолована, притиснута осећањем кривице и стида за болест коју није у стању да контролише, жена је била испод жене. Њен идентитет је сада нешто што бисмо могли назвати „под-женски“. Ограничење више није само у домену свакодневног живота, него се тиче и односа са самим Богом. Њена нечистоћа угрожава светост породице, па је самим тим осећање кривице и стида лебдело у животу жене тог времена. Улазак у Храм је иначе био рестриктивнији према женама, а поготово онда када жена има „течење крви“. Док се ритуално не очисти, улаз јој је онемогућен. Њен друштвено-религијски идентитет је угрожен и поремећен.

Безимена жена

После овог увида у културу и контекст Палестине у време Исуса Христа, можда нам је лакше да схватимо тешкоће са којима се сусретала личност безимене жене коју нам описује јеванђелист Лука. Првенствено, видимо да је ова жена болесна дванаест година од течења крви и да је сав свој новац потрошила на лекаре (Лк 8, 43). Реч је очигледно о особи која је била материјално обезбеђена, али је сада потпуно осиромашила. Док месечни циклус жену чини нечистом седам дана по старозаветним правилима, рађање мушког детета је чини нечистом четрдесет дана, док рађање женског осамдесет дана (3Мој 12, 2–5). Дакле, у сваком од ових случајева жена у одређеном тренутку се чисти. Код Луке, пак, имамо екстремни случај религијске нечистоће који у континуитету траје дванаест година. Све то време ова жена је изолована приватно или јавно. Скрхана је осећањем стида, кривице и изопштености. Њено „течење крви“ готово да је потпуно онемогућава да на квалитетан начин оствари свој живот, живот добијен од Бога као дар. Оно за чиме она трага јесте пуноћа живота, целовитост која не значи просто само здравље, него и социјално здравље – тј. поновно укључење и интегрисање у живот друштва. Њен економски поражавајући статус после дванаест година лечења свакако да је био условљен њеним стањем и позицијом у друштву, тачније изолацијом. Лука тамним али снажним бојама осликава ову личност. Он не узима жену која има нормалан месечни циклус, него преузима слику од дванаест година „нечистоће“. Разумевање контекста времена и културе омогућава нам да схватимо не само социјални статус него и емоционални живот Лукине „безимене жене“. Унутар јеврејске религиозне и културне средине, њена болест је више друштвена, а не физичка, више социјални, мање медицински проблем.

Прелаз и кидање граница

Од посебног значаја је начин на који нам Лука саопштава догађај излечења. Нека жена је, после дванаест година очаја, чула за Христа, и сада је спремна на све. У свом приповедању, Лука прави контраст између именованог мушкарца и безимене жене. Маса људи (ὁ ὄχλος) дочекује Христа и тиска се око њега (Лк 8, 40). Тада се људи склањају и ослобађају простор да приступи један човек Исусу. Човек који му приступа јесте угледан и богат члан друштва, Јаир, старешина синагоге (ἄρχων τῆς συναγωγῆς, Лк 8, 41). Старешина синагоге јесте титула која је и данас недовољно јасна и недовољно објашњена. Оно што је несумњиво јесте да су титуле даване богатим људима који су имали углед у својој заједници. Јаиров углед и моћ омогућавали су му да приступи јавно Христу, пред свим људима. Са друге стране, „безимена“ је осуђена на то да у тајности и скривена од других приђе и дотакне се Христа. Она нема угледа, нема више ни богатства, а кроз болест нема ни целовитост, како социјалну тако и физичку. Вероватно из очаја, узима на себе одговорност да преступи границе ритуалне чистоће, дотичући се у стању „нечистоће“ Христа и тиме ризикујући да њен поступак повуче тешке последице за њу. Њој би било забрањено да „онечисти“ светог човека, а она управо то чини надајући се да то нико неће приметити. Христова брига и питање представљају заправо раскид са дотадашњом праксом игнорисања и осуде. У Христовим очима, дошло је до радикалног заокрета, до искакања из „нормалности“ оног времена. По Њему, значај и приоритет нема Јаир, угледан и моћан, него жена, јадна и немоћна. У тренутку када жена додирује Исуса у свеопштој гужви, Он прекида дијалог са Јаиром да би се обратио жени (Лк 8, 45). Чим је ступила у однос са Христом, жена бива моментално излечена (Лк 8, 44). У тренутку када је излечио жену, Христос је заправо поништио значај моћи у једном друштву. Није Јаир тај коме се прво помаже у нарацији Луке. Прва бива излечена жена, чиме се целокупна „нормалност“ за онај свет изврће наглавачке (Дап 17, 6). Тиме Исус поништава значај моћи који има претежност у сваком друштву.
„Неко ме се дотаче,“ упитао је Христос јавно гомилу људи. У општем метежу, Петар се чуди оваквом питању: „Наставниче, народ те опколио и гура те, а ти говориш: Ко је то што ме се дотаче“ (Лк 8, 45). Христос овде није рекао: „Неко се дотакао моје одеће“, него сасвим јасно каже: „неко ме се дотаче“ (ὁ δὲ Ἰησοῦς εἶπεν· ἥψατό μού τις“, Лк 8, 46), чиме је наглашено поништавање сујеверног или магијског тумачења овог догађаја. Одувек су постојале интерпретације које су наглашавале како се жена није дотакла Христа него његове одеће, чиме се хришћанство своди на магију, а не на веру. Тако бисмо могли да закључимо како жена није излечена вером и љубављу Христовом, него пак његовом неконтролисаном енергијом која извире из одеће, чиме се цео догађај банализује и своди на магију. Управо такво једно промишљање наводи се у другом канону Светог Дионисија Александријског (+265), и постаће основ готово свим каснијим тумачењима. По Светом Дионисију недостојно је и помислити да се жена може причестити или ући у цркву (οἶκος τοῦ Θεοῦ) у стању крвоточења. То поткрепљује чињеницом да се жена није дотакла Христа, него „краја његове одеће“ (τό κράσπεδον). Дакле, код Луке ни на који начин се не указује како одећа лечи жену, него Христос, не безлична енергија, него лични контакт са Њим. Жена није радосна нити срећна, иако је излечена. Питање које пред њу поставља Христос чини да она дрхти од страха (τρέμουσα), уплашена за свој живот и статус у друштву (Лк 8, 47). Уплашена, јер је учинила ритуално-религиозни преступ који дубоко задире у само социјално ткиво јеврејског друштва, она ипак одлучује да се, свесна могућих последица, огласи и јавно иступи пред гомилу.
Христово питање: „Неко ме се дотаче?“ јесте управо ту да на јасан начин посведочи и нагласи окупљеним људима како једна безимена жена, приступивши са вером и надом, бива удостојена заједништва са Господом, рушећи и превазилазећи оквире културе и религије оног времена. Христос ослобађа жену, врши извртање моћи, ослобађа народ сујеверја јер није одећа исцелила, нити каква магија. Излечење се догађа у простору личног односа Христа и безимене жене. Да је којим случајем жена излечена само додиром, без Христовог питања и личног обраћања, цели догађај би се свео на магијско дело и приватни простор. Самим јавним питањем и јавним иступом, истакнуто је лично и јавно наспрам приватног и магијског. Не заборавимо да књижевници и фарисеји непрестано Христу пребацују магијско лечење (Мт 9, 34; Мт 12, 24; Мк 3, 22; Лк 11, 15) помоћу злог духа. Лични однос који Христос жели да искаже током целог свог живота као мерило праве вере, подмеће му се као магија и сујеверје. Стога, овај догађај није изузетак – догађај у којем треба да се покаже како вера у Сина Божијег није сујеверје или скуп правила, него питање вере и личног односа са живим Богом. Најприсније заједништво са Господом је остварено у процесу излечења, заједништво које није ништа друго него причешће (заједница, сабрање, прибрати) као заједништвo и присаједињењe Христу. Христос као свезнајући допушта да Га жена дотакне, али допушта и да буде излечена, то је дакле Христов лични избор, а не избор неке необуздане енергије која излази из Њега сводећи цели догађај на случајност, сујеверје и магију.

Кћер, мир, благослов

Христово јавно питање требало је да шокира, изненади, задиви, и упита ову масу која је присутна. Стара вера са својим обичајима, уверењима, и правилима, више није чврст темељ, него је дубоко уздрмана у сусрету са личним Богом, сусретом који надилази сваку увереност. Његов поступак превазилази табу, стид, питање болести, питање греха, одјекујући страшно у ушима савременика: „Не бој се, кћери, вера твоја спасла те је; иди у миру.“ Христос је лечи, даје јој нови идентитет - идентитет кћери Божије - и пружа јој благослов мира.
Ове речи бивају необично значајне за све оне који су присуствовали овом догађају. Христос жену чији смо статус именовали као „под-жена“, не враћа у стање „жене“, него јој дарује нешто више. Вера ове жене, храброст да јавно иступи и лично се обрати Христу у метежу људи, дарује јој нови идентитет који није зависан од њеног физичког стања. На исти начин, Дидаскалија записује своје сведочанство о овом проблему:
Нека нам кажу, у које дане или у који час они удаљавају себе од молитве и од примања Свете Евхаристије, или од читања Светог Писма – нека нам кажу када су одвојени од Светог Духа? Јер кроз крштење примили су Светог Духа, који је увек са онима који чине правду, и Дух не одступа од њих због разлога који су ствар природе (менструација-прим.) и полног односа у браку, него је свагда и увек са онима који поседују и чувају Га.” Сиријска Дидаскалија 26:21. „Зар мислиш жено да си у току седам дана точења у недостатку Духа, и ако умреш у ове дане да ћеш умрети празна и без наде? Али ако је Свети Дух увек у теби, без препреке, зашто уздржаваш себе од молитве, Писма и Евхаристије? Јер размисли, молитва бива примљена кроз Духа, и Евхаристија бива примљена и освећена кроз Духа, и Писма су речи Светог Духа и света су. И ако је Дух Свети у теби, зашто онда уздржаваш себе у приступању делима Светог Духа?” Сиријска Дидаскалија 26:21. „Она која је имала точење крви није била осуђена када се дотакла Спаситељевих хаљина, него су јој сви греси опроштени. Зато, вољени моји, избегавајте придржавање глупих обичаја и не прилазите им близу, Сиријска Дидаскалија 26:22.
Нови идентитет који Христос дарује овој жени скопчан је са благословом мира. Овде имамо у виду да је за Јевреје мир много више од стања „одсуства рата“. Мир јесте највећи благослов који подразумева психофизичку пуноћу живота. Мир (шалом) означава пуноћу благословеног живота. Укратко, шалом означава пуни живот у животворном односу Бога и човека, то је Божије обећање праведног мира и као такво има есхатолошко значење. Спасење жене се, дакле, не везује само за излечење од једне специфичне болести, него је мир сада есхатолошки дарован жени. Стекла је узвишени идентитет, враћен јој је интегритет особе и она је поново суштински укључена у религијско-културни миље своје средине.

Исмевање

Безимена жена је контраст у односу на Јаира и апостоле. Христос не дозвољава никоме да уђе са њим у кућу мртве девојчице, осим Петру, Јакову, Јовану и родитељима (Лк 8, 51). Ова три апостола ће бити присутна и приликом Христовог преображаја на Тавору. Нимало случајно, они су и овде једини позвани да уђу са Њим. Па ипак, уместо вере коју је требало да покажу, они су се смејали (κατεγέλων – подсмевати, изругивати се: Лк 8, 53) на Христове речи да девојчица није умрла, него спава. Код Луке нам се кроз нагле смене догађаја појачава утисак драме у којој се Христос нашао. Тако у једном тренутку родитељи јецају и плачу због мртве кћери (Лк 8, 52), а већ у следећем се ругају Исусу који им саопштава да није умрла (Лк 8, 53). Подругивање и подсмевање изабраних апостола, али и Јаира, стоји у страшном контрасту са вером и храброшћу безимене жене да буде исмејана. И безимена жена и Христос су пред опасношћу да буду исмејани показали истинску веру и храброст, те је тиме идентификација Христа и жене спроведена кроз стицање идентитета „кћери Божије“. Вера управо излечене „кћери“ јесте модел понашања како за Јаира тако и за апостоле. Другим речима, од оних од којих се очекивала вера и храброст добијен је подсмех и неверовање. Код Лк 8, 40-53 модел за наш однос са Богом напрасно не бивају они од којих се то очекује, људи од угледа и вере, људи који поштују законе Мојсијеве, људи које поштује заједница. Питање моћи и снаге је окренуто наопачке, супротно очекивањима Лукиних савременика. У томе и лежи богатство овог догађаја, али и лакоћа са којом нам Лука то саопштава.

Есхатологија

Читав догађај је смештен у есхатолошку раван, што нам јеванђелист доноси кроз употребу броја дванаест. Наиме, жена је болесна дванаест година, док Јаирова кћи која је болесна такође има дванаест година. Овим је број дванаест, понављањем кроз две личности, кћер и жену, уметнут како би додатно потенцирао његов значај. На тај начин нам Лука наглашава како излечење и Јаирове кћери, али и безимене жене симболизује дванаест племена израиљских која ће бити поново установљена у Царству Божијем. За јеванђелисту Луку, есхатолошка обнова ових племена се догађа у служби Христовој (Лк 22, 30), па је тако и излечење стављено у раван есхатологије која не поништава или игнорише историју, него је рекапитулира. Јер, никако није случајно да у оба догађаја Христос крши границе обичаја и закона. Његов додир мртве Јаирове ћерке (κρατήσας τῆς χειρὸς: Лк 8, 54) није ништа друго него поновни скандал. Свако онај ко додирне мртво тело, чини себе нечистим за седам дана (3Мој 19, 11). Јеванђелист Лука нам умешно саопштава како се проблем култне нечистоће решава у простору живог Господа, синтетизујући два проблема „нечистоће“. Додир безимене жене руши табуе, баш као што и Христов додир мртве девојчице надилази религиозне оквире друштва оног времена. Такође, много значајније јесте указивање на праву природу односа и простора Исуса Христа, тј. Литургије. Богослужење са једне стране може бити сведено на самозатворени култ који функционише по својим сопственим вредностима и мерилима садашњости, или пак простор Христовог живог присуства означава есхатолошку радост која надахњује све који су сабрани око њега за свакодневни живот. Код Луке је очигледно да се простор односа са Христом дефинише као простор који надахњује људе за један нови квалитет и пуноћу живота чија се вредност не исцрпљује у култу, него правој вери и радости Царства Божијег. Александар Шмеман каже: „Вечни живот није нешто што почиње после овог привременог живота, то је вечно присуство пуноће (тоталитета) живота.“ Својим чудом Христос управо показује визију Царства Божијег, Царства које није заокупљено само духовном борбом, него пре свега обнови човечности, обнови пуноће живота, борби против сила које деградирају и понижавају људско биће. Заједница са Господом се не темељи на култној нечистоћи старе вере, него на снази нове вере као личног односа. Причешће јесте сабрање свих који вером и љубављу приступају, оно није искључивост због ове или оне култне нечистоће, него икона есхатолошке стварности. Једина искључивост коју причешће мора да има у себи јесте „искључивост искључивости.“

Стара вера Цркве

Већ у првим временима/вековима Црква је, уместо снаге хришћанске вере, све више преузимала норме и критеријуме Старог завета. Многи су догађаји довели до тога, али ћемо овде покушати само укратко да покажемо како новозаветна драма коју описује јеванђелист Лука, указујући на „новост“ и „ограничену револуцију“, веома брзо бива заборављена и замењена истим оним критеријумима које је Христос желео да покаже као небитне у контексту односа са Њим.
И поред јасне поруке које нам јеванђеље преноси, рано хришћанство се ломило између овог „револуционарног“ или пак „традиционалног“ хришћанства. Нестанак Јерусалима кроз рушење Храма и расејавање Јевреја, као и коначни раскид са јудејском вером у другом веку, довели су до угрожавања идентитета младе хришћанске заједнице. При свему томе, временом је све више окружење одвело црквено сабрање у поистовећење са културним обрасцем дате средине. Ово је особито уочљиво код тзв. Пастирске посланица које за свој образац користе модел патријархалне куће и њених правила. Поистовећење са критеријумима друштва, али и потреба да односи са Римом не одведу Цркву у самоуништење довели су до различитих уступака. Па ипак, хришћанска вера и даље не показује монолитност у свом ставу према друштву. Разлог томе је „приватност“ хришћанства која је омогућавала његову „револуционарну“ димензију. Наиме, од самих својих почетака, због различитих друштвено-политичких услова, хришћанство је вера „приватног простора“, тј. приватних кућа у којима су се хришћани састајали да би славили Евхаристију. Од трећег века па надаље, хришћанство постаје све више религија јавног простора. Четврти век са собом доноси признање хришћанске вере од стране Римске империје и потребу њеног санкционисања. Конформизам Цркве који се јавља још у другом веку као потреба за преживљавањем, постаје очигледнији у вековима који долазе.
Тако су нпр. све веће оптужбе на отворени карактер хришћанских вечера, којима су присуствовале и жене, и мушкарци, и деца, одвеле цркву у опрезније понашање и каткад у потпуну сегрегацију полова, о чему нам сведочи фреска у катакомби Свете Прискиле у Риму, познатија као fractio panis на којој седам жена учествује у евхаристијском слављу, без мушкараца. Многе друге религијске заједнице овог времена су имале искључујући карактер, те су стога биле састављене углавном само од мушкараца. Такође, римски закони се мењају и намећу одвајање мушкараца и жена на молитви већ у 4. веку. Око 320. године, император Ликиније узнемирио је цркве својом забраном да у источним провинцијама мушкарци буду заједно са женама у кућама молитви, забранивши истовремено женама да примају савете од епископа. Одговор Цркве на ово је видљив у Апостолској Дидаскалији 12/Апостолским Установама 2.57. где се говори о одвојеном седењу мушкараца и жена. То је можда био један од разлога да су у Антиохији већ у 3. веку почели уводити дрвене преграде у цркви како би одвојили мушко од женског. То нам говори колико је Црква била спремна да жртвује своје учење како би „освојила“ друштво у којем је постојала. Правила која су јој наметнута она је прихватила покушавајући да то рационализује теолошки, нечим што бисмо могли назвати „теологијом конформизма.“ Поред овога, увек присутни утицај гностицизма, губитак есхатолошког ишчекивања, као и потреба да се идентитет изгради на јеврејским основама, као новом Јерусалиму, довели су до придавања све већег значаја старозаветним правилима, али и патријархалним моделима Римске Империје. Дакле, правила која су Цркви наметнута и настала као израз историјске неопходности, данас се задржавају и бране као израз изворне црквене традиције.

Етос канона и молитава

Не бивајући надахнути Лукином причом, без свести о њеном значају, Црква се повукла на позиције друштва, а не изворне вере. Отуда се на Истоку развија све веће противљење да се жена може причестити када има циклус. Такав став ужива своје одобравање до данас, без критичког богословског преиспитивања. Општа нота култне нечистоће остала је и после 2000 година доминантни теолошки аргумент. За папу Григорија Великог (+604) менструација је резултат греха, па ипак он не забрањује причешће женама. За поједине Оце, последица првородног греха јесте управо месечни циклус код жена. То је довољан аргумент да се докаже немогућност њиховог причешћа, иако је логика овог аргумента на стакленим ногама. Овакав став је свакако неодржив, јер свака болест, па на крају и сама смрт происходи из првородног греха. То што сви умиремо јесте последица првородног греха, али то пак не значи да се људи не могу причестити јер умиру или имају болести. Напротив, људи не добијају причешће као своју личну својину, као последицу заслуге, него као дар Божији Цркви. По 3Мој 12, 1-8 жена је после порођаја нечиста из једног јединог разлога, а то је губљење крви које се при томе догађа, тако је рађање детета одваја од Бога! Христос нас ослобађа церемонијалног закона и питања култне нечистоће (Лк 8, 40-56; Гал 5, 2-6), као и материјалног поштовања тих церемонија. Међутим, Христова „новост“ и „револуција“ у односу на стару веру сасвим је другачије преведена у канонском праву и молитвама Цркве.
Када је реч о канонима, неколико њих се дотиче овог питања, забрањујући причешће жени која има циклус, сводећи читаву ствар на старозаветно поимање проблема. Такви су Канони Светог Дионисија Александријског (2), Канони Светог Тимотеја Александријског (6, 7), као и Канони Јована Посника (28). Такође, канони који заповедају да се ђаконисе могу рукоположити тек када напуне четрдесет година (Трул. 14) за своје исходиште имају исту теолошку подлогу, јер се овим желело изборити са проблемом менструације код жена, тј. култне нечистоће. Овде није само проблем „менструација“, него је много већи проблем свођење хришћанске Литургије на култ, а саме вере на сујеверје. Како смо већ раније навели, тумачење овог питања онако како је то учинио Свети Дионисије Александријски постаће образац за сва каснија тумачења, јер се по њему жена није дотакла Христа, него краја Његове хаљине. То даље значи да је излечење производ слепе силе и енергије, а не личног односа Христа и жене. Или као што смо показали раније, Христос сâм није питао „ко се дотаче краја моје одеће,“ него управо: „неко ме се дотаче.“ Никодим Милаш тако, у свом тумачењу другог канона Светог Дионисија, наводи само старозаветна правила како би објаснио овај канон. Нити једно новозаветно место није коришћено за појашњење, јер га нема. Ови канони у себи не садрже теологију Новог завета, него напротив, остају на нивоу паганских обичаја и веровања који су нам предати кроз Стари завет. Иполитови канони (6. век) који никада нису ушли у корпус канона Православне Цркве били су пак изузетно утицајни на Истоку. Они иду толико далеко да не само да је жена нечиста после порођаја због крвоточења, па се стога не може причестити, него исто правило важи и за бабицу која је помагала у порођају! Патријарх Павле у свом тексту о овом проблему наводи много Отаца и њихову аргументацију против причешћа жене када има „крвоточење“. Блаженопочивши Патријарх на крају закључује како менструални циклус не чини жену ритуално нечистом, а модерна хигијена је не чини физички нечистом те стога може доћи у цркву, примити нафору, али се не може причестити! Потпуно неочекивано, патријарх Павле доноси овакав закључак не наводећи и саму логику таквог закључивања. Јер, како је могуће одржати овакав закључак, ако се већ наводи да не постоји молитвена, физичка или духовна нечистоћа условљена месечним циклусом?! Пред свим аргументима које блаженопочивши Патријарх веома добро наводи, он извлачи закључак који „одговара“ традицији, али не и самим аргументима. Тако је традиција мерило, а не аутентично сведочење Христа и јеванђелиста.
Оваква теологија ушла је затим и у молитвенике, као израз теологије. Када каноне и теологију која лежи иза њих преведемо на молитве онда добијамо један нови етос „култне нечистоће“, кривице, и стида. Молитве после порођаја жене су тако уистину деградирајуће јер се позивају на грех мајке и њену нечистоћу. „Погледај са неба и види немоћ нас осуђених и опрости служитељки својој и целом дому у ком се дете родило, и онима који је додирнуше, и свима који се овде налазе, опрости као добри Бог који волиш човека.“ Молитва породиљи у четрдесети дан, када се дете доводи у храм, такође је дубоко везана за култну нечистоћу, за „крвоточење“ и чишћење: „Спери њену телесну и душевну нечистоћу кад се наврши четрдесет дана, да би, удостојена да уђе у твој свети храм са нама прославила твоје свесвето име, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у све векове… По ономе што је уобичајено у твом светом Закону, пошто се навршише дани очишћења, он је као истинити законодавац био донет у храм (где) га је праведни Симеон примио у своје наручје.“ Молитва породиљи у четрдесети дан уједно је први дан када се Црква моли да жена буде удостојена причешћа, то јесте да буде „уцрковљења“. До тога дана не би требало да се причешћује, јер би тиме прекршила правила обредне чистоће старозаветне вере. И поново нема нити једне референце на све оне догађаје Христовог живота где се питање култне нечистоће укида у личном односу са Христом. Барберински кодекс (крај 8. века) сведочи да Црква још није у општем правилу прихватила нити „молитву после порођаја“, нити молитву „уцрковљења“ (чита се четрдесети дан после порођаја) у негативном односу према мајци, дакле у старозаветном виђењу. Две молитве које се налазе у овом кодексу су првенствено намењене за новорођену бебу. Увођење молитава „после порођаја“, као и молитве „уцрковљења“ ушле су у употребу у 11-12. веку. Упутство приликом молитве „уцрковљења“ наводи да се мушко дете уноси у олтар, док се женско доводи „само до царских двери.“ Деградација жена у вези са њиховим циклусом ишла је тако далеко да се и приликом крштења мушко дете уноси у олтар, док се женско дете доводи само до иконостаса. Дакле, питање „крвоточења“ код жене и система чисто/нечисто није једноставно питање, него задире дубоко у сваку пору теологије, стварајући посебан етос и у самом односу према жени. Заборављамо да је улазак у олтар дефинисан крштењем, а не полом особе, па је самим тим ово правило у дубокој вези са дихотомијом чисто/нечисто, тј. са правилима о чистоћи/нечистоћи и легалном очишћењу која „нити су релевантна нити валидна.“

Закључак

Молитве у Требнику, као и канони, немају нити једну озбиљну референцу на тако значајан новозаветни догађај какав је било излечење „безимене“ жене. Целокупна садржина молитава базира се на старозаветним обичајима. Слично је и са питањем уласка у олтар, где се тако мало значаја придаје предивној слици „цепања завесе“ у Храму приликом Христове смрти (Мт 27, 51). Тако је завеса у јерусалимском Храму делила Светињу над светињама од остатка Храма. У Светињу над светињама је могао ући само првосвештеник једном годишње, док су остали људи били распоређени сегрегацијски (одељени једни од других) по простору Храма. „Цепање завесе“ показује отварање простора Храма у Христу, како према питању спасења тако и у физичком распореду људи у Храму. Без завесе светиња над светињама постаје доступна свима. Уместо тога, модел на коме се традиција утемељује јесте историјско постојање јерусалимског Храма. То нас доводи то тачке да се замислимо пред чињеницом да ли смо и колико ми данас спремнији да прихватимо Христа од Јевреја првог века. Уколико наставимо да бранимо традицију, ко

Ако за све време Великог поста човек на службу иде само недељом, неће осетити пост, без обзира на уздржавање у храни. Треба да иде и на службе које су у посту посебне, како би осетио контраст између ових светих дана и осталих дана у години, како би дубоко удахнуо исцељујући ваздух Четрдесетнице. Главна међу посебним службама јесте литургија Пређеосвећених Дарова.
Она се од традиционалне литургије разликује по томе што се на њој Богу не приноси Бескрвна Жртва. Жртва је принета раније, Дарови су освећени и њима се може причестити. Цела служба представља припрему за причешћивање унапред припремљеним Даровима.
Главна мисао која треба да се роди услед пажње посвећене овој теми јесте чежња за причешћем, туга због растанка. То да човек не жели да чак и недељу дана остане без Светих Тајни. Иако човек не сме да светкује, већ треба да се смирава и да плаче, није могуће не причешћивати се, дакле, треба се причестити макар унапред припремљеним Даровима.
Литургија Пређеосвећених Дарова, њен чин, њено порекло и потреба за њом се не могу схватити без љубави према тајнама и праксе честог причешћивања. Причајте шта год хоћете и размишљајте како год хоћете, али да је у Древној Цркви постојала традиција причешћивања пет-шест пута годишње никад не би настала литургија Пређеосвећених Дарова. Не би постојала сама потреба за њом. А ова потреба се зове: не могу без Христа и причешћа. „За мене је живот Христос, а смрт – добитак.“
Ако се људи причешћују ретко и литургију треба ретко служити, испуњавајући остале дане читањем обеднице, појањем псалама и акатиста, поукама и проповедима. Међутим, то је поштен пут у нигдину, што и ономе ко не види треба да буде јасно. Литургија се не сме изостављати. Она је наше једино богатство. Напротив, треба тако јако заволети литургију да би се кроз њу схватио црквени живот уопште. А.С.Хомјаков је апсолутно тачно говорио да „хришћанство разуме само онај ко разуме литургију“.
Марија Египатска је у пустињу на дуги низ година отишла тек након што се причестила. Пошто још увек није била очишћена од страсти она је као залог за будућност добила причешће и благодат како би тамо, у пустињи, имала Божанску помоћ.
И ми, по речима Андреја Критског, треба да се уселимо „у пустињу страсти покајањем“.
Страсти се за време поста откривају, буде се, муче и узнемиравају душу. Повремено не само да је узнемиравају, већ је жаре и пале. Потреба за Божанском помоћи постаје све већа, више се осећа. Управо због таквих трудбеника који добро посте, који су посебно оштро осетили своју немоћ, настала је литургија Пређеосвећених Дарова.
По свом чину она се спаја с вечерњем и било би добро да се служи увече. (Немојте журити да негодујете – пустите ме да кажем до краја.)
У суштини, тешкоћа вечерњег служења је само једна – дуг евхаристијски пост. Све остало су технички детаљи. Изговор да се то одавно није радило не важи. Код нас се много тога доброг није радило, а на много тога лошег смо се навикли. Зар треба све грешке да маркирамо знаком „не дирај“, а од целокупног заборављеног наслеђа да се одрекнемо?
Необично дуг евхаристијски пост је једино озбиљно питање на путу ка вечерњој литургији Пређеосвећених Дарова. Али, зар пост и не постоји због тога да бисмо осетили глад и жеђ, извесну танану слабост у телу и лаку сувоћу у утроби? Зар смо се већ потпуно одрекли труда, напора и уздржања и зар смо спремни само да повлађујемо својим немоћима? Треба само покушати и испоставиће се да људи који су спремни на борбу и молитву има више него што смо мислили. Деца се на овој служби не причешћују. За њих постоје субота и недеља. Неко ће рећи: ето, старци не могу дуго без лекова и хране. Али и они имају суботу и недељу. А они који могу да не једу и не пију до вечери, који су јаки и крепки, које због младости и сувишка снаге узнемиравају телесне страсти, нека трпе и боре се са собом. Рећи ћу вам још нешто: кад човек провери испоставља се да су старци често спремнији да не једу и да се више моле у очекивању причешћа. А и млади људи чешће жуде за подвигом него што нам се чини.
Тешкоћа више нема. Даље следи само наслада.
Треба једном у животу служити ову службу увече, макар ради искуства и осећаја контраста. Вреди певати: „Пришедше на запад солнца, видјевше свјет вечерњиј“, - не у 8:30, већ у 18:00, кад је сунце заиста дошло на запад. Вреди осетити колико је боље спојити свој ум с речима псалма: „Воздјејаије руку мојеју – жертва вечерњаја,“ – у мраку храма осветљеног само кандилима, а не уз јарку сунчеву светлост. И „Исполним вечерњују молитву нашу Господеви“ је неупоредиво боље и природније изговарати касно увече, а не пре подне. Вреди телом схватити колико је боље молити се потпуно празног стомака како би се касније изабрао старији и бољи пут, премда тежи.
Све песме, кађења, клечање на коленима, сви обиласци са свећама и тамјаном око Евхаристијског Агнеца, све молитве светог Јефрема, овде су предвиђени су за вече. Ова служба је тајанствена и посебно интимна. Туђи су јој директни сунчеви зраци и електрично осветљење пошто се на њој Христом причешћују људи који су се одлучили на јачи подвиг, људи који су се ограничили ради ширине Небеског Царства.
Литургија уопште није за туђе очи. Права су болест и истинска казна наша увек отворена врата на служби и случајни народ који купује свеће и тргује код сточића с цедуљицама за помен у сваком тренутку службе. Без обзира да ли се чита Јеванђеље или се поје Херувимска, увек ће неко лутајућим погледом тражити место на свећњаку за своју свећу. Кад би дао Бог да одрастемо, да се уозбиљимо и да једном на возгласу „Двери, двери!“ заиста затворимо улазна врата да до краја службе више нико не уђе и не изађе.
Тако је на обичној литургији.
Али, на литургији Пређеосвећених Дарова је то још озбиљније. Ту нипошто није место случајним људима који су залутали на ватрицу, „који не могу да се моле с нама“. Они се одмах препознају. Они не клече с вама, буље у свештеника приликом возгласа „Свјет Христов просвјешчајет всјех!“ и што је још горе, приликом входа с Даровима. Њих сигурно не треба причешћивати.
Она, литургија Пређеосвећених Дарова, подиже летвицу захтева за клир. Много тога треба објаснити и испричати. Треба научити тумачење текстова књиге Постања и Прича, које се читају на овим службама. Треба умирити и оне који у свему на шта нису навикли виде траг новачења.
Новачење је снижавање нивоа црквене дисциплине ради угађања духу времена. А повратак традицији је кретање у супротном правцу: од раслабљености – ка сабраности, од повлађивања себи – ка борби са собом. То је кретање од обичног читања текстова ка поимању духа текстова. Ево, на пример, на литургији Пређеосвећених Дарова треба често да се читају молитве за оглешене и за „иже ко свјатому просвјешченију готовјашчихсја“. То је траг древне епохе кад су се људи дуго времена припремали за крштење и кад су за њега подучавани. Ми данас, како не бисмо изостављали ове молитве због тога што нису потребне и како их не бисмо читали реда ради, треба да им нађемо примену. Јер, многи имају рођаке, пријатеље и познанике који су чули за Христа, али нису примили крштење. Многи су скоро сагласни, али се још колебају. Можда би требало да примамо цедуљице с именима оних који стоје на прагу крштења, којима је потребан Божански импулс? Посебно ако су то рођаци наших сталних парохијана. А ако нема таквих, могли бисмо да се молимо да светлошћу Христове вере буду просвећени многи народи који још увек пребивају у тами паганства.
Неће се све свуда остварити. У сваком случају, неће се свуда одмах остварити. И то је добро. Зато што су сви људи различити и нису нам потребне револуције, корените реформе и моментална једнообразност, већ су потребни љубав према Цркви и ватрена жеља да све буде исправно, а не онако „како смо навикли“. Ако је све „како смо навикли“ то је само љубав према себи и страх да се не уздрма средина на коју смо навикли, а не борба за истину.

Велики пост брзо лети. А кад пролети често оставља иза себе талог незадовољства. Неки кажу, опет је прошло време поста, а ја нисам стигао ни да се потрудим, ни да се променим. Ближи се Васкрс, а осећам да сам варао целе Четрдсетнице, жалио сам себе, постио сам с пола снаге. И наводно знам да се „Царство осваја на силу“, да је „узан пут и тесна су врата“, али по навици понављам да „је време другачије“, да немам снаге. Сам бивам опуштен, умирујем и друге опуштене.
Зато нас и Васкрс Предивни не испуњава вечним животом до краја, јер за време поста не успевамо да очистимо утробу. Господ нам не налива „младо вино у старе мехове“. И није крив Господ, већ ми, који смо се удобно угнездили иза ограде различитих изговора.
То није добро. Није лепо. Није поштено.

Планете играју своје коло око Сунца.
Наше Сунце је Христос. „А вама, који се бојите имена Мојега, грануће сунце правде, и здравље ће бити на зрацима његовијем,“ – каже пророк Малахија (Мал. 4, 2).
Тако на литургији Пређеосвећених Дарова са страхом дотичемо Агнеца и звонимо у звонце како би људи преклонили колена, и чинимо метаније, и појемо много покајничких песама и песама хвале. И небеске силе заједно с нама невидљиво служе Цару Славе. И све ово даје такво молитвено осећање и расположење, такву жељу за стајањем пред Христом, да то може бити довољно за дуго времена.
И пост ће проћи, а свештени страх ће остати. И после Васкрса ће наступити други празници и жеља да се човек моли са сузама, да чини метаније и да пости неће ишчилети из његове душе. Зато пуним плућима треба удисати тужни и лековити ваздух Великог поста, како би целомудреност и строгост који су растворени у овом ваздуху, дубоко проникли у сваку ћелију нашег духовног организма.

24 / 03 / 2016

Управо сам се тада ближе упознао са оцем Јованом-када ми је тадашњи отац намесник, архимандрит Алимпије, дао послушање да одвезем оца Јована из Печора у Псков на аеродром и да му помогнем да се смести у авион за град Великије Луки: батјушку су хитно послали да одслужи Опело месном градском свештенику и колико се сећам, да привремено служи у тој парохији.
Током пута отац Јован се са великим жаром интересовао за мој живот, моје планове за будућност, о томе како сам уопште доспео у манастир, чиме се бавим у Москви; о Московском универзитету (који само што сам завршио и где сам неко време радио), о степену религиозности међу предавачима универзитета-по његовим примедбама стиче се утисак да он посматра на наш савремени живот двојако: са одређеном тугом и жалошћу, а у исто време, без обзира на све, са изненађујуће чврстим, може се чак рећи неуништивим оптимизмом. У томе ми се учинио врло сличним намеснику оцу Алимпију (упокојио се 1975.године), који је, када сам га обавестио о успешном одласку оца Јована и када сам изнео своје јаке утиске о њему, одговорио: „Таквог као што је он ни тројица монаха не би могла да замене!“
Након годину-две, задесивши се у обитељи због послова у редакцији часописа „Часопис Московске Патријаршије“, с времена на време сам, заједно са сабратом, мојим добрим пријатељем, печорским монахом (потоњим архимандритом, већ упокојеним) оцем Агафангелом (Догадиним),посећивао оца Јована у његовој келији. Отац Агафангел је такође много волео батјушку.
Посете су у то време биле врло кратке: само да се добије благослов и замоли молитва за породицу и мене.
Отац Јован, дочекујући нас у келији, својим бодрим тихим говором увек је “ жуборио“ нешто топло и благонаклоно. Без звања, пун искрене радости, буквално ме је одвлачио у угао предвиђен за молитву. Овде је брзински вадио бочицу неког посебног јелеја: из Јерусалима, из Америке (најчешће од тамошњих посебно поштованих икона Пресвете Богородице), па је нежно шапутајући брзо-брзо помазивао, по обичају: и чело и очи и руке, посебно том приликом откопчавајући дугмад на врату, примичући четкицу са јелејем и говорећи: „Сад ћемо и срце помазати, да у њему не буде никаквих злих помисли, никаквих!“
Чак и после тако кратких посета, од његове искрене пастирске бриге увек је било некако топло и радосно у души.
Врло блиски и пуни поверења односи су се изградили много времена касније, када сам, после велике паузе, прилично често боравио у Печорама.
У сусрет празновању 1000. годишњице Крштења Русије осмелио сам се, уз надзор и по благослову једног московског свештеника и мог старог пријатеља, да саставим службу Сабора Псковских светитеља. Желео сам да скоро готов текст изложим управо у манастиру. У суштини, у својој духовној домовини (први пут ме је Господ довео тамо још 1959. године, што је одредило сав мој потоњи живот).
Када сам оцу Јовану показао радну верзију текста, он га је, слава Богу, позитивно оценио и са одлучношћу својственом само њему, истог трена погурао ствар даље.
Што се манастирске стране тиче, са службом је све било уреду (размотрио ју је и одобрио, потпуно се уздајући у мишљење оца Јована, тадашњи намесник манастира, архимандрит Гаврило, који је убзо након тога постао епископ Благовештенски и Тиндински). Ипак, на месном епархијалном нивоу било је неопходно, пре него што се пројекат поднесе патријаршијској Богослужбеној комисији, да се добије благослов главног Псковског архијереја. То је био митрополит Јован (Разумов), тада већ изнемогао старац, са којим је било тешко склапати послове овог типа.
Због срећних околности, или по Божијем промислу, не смем да судим, владика је баш тих дана пристигао у манастир због неког празника. Отац Јован га једноставно „ухватио“ у гостионици, на бочном степеништу којим смо се спуштали из трпезарије после ручка. Сећам се како ми је, док је крчио пут до архијереја гурајући се међу многобројним монасима и гостима манастира, отац Јован ужурбано шапутао: „Сада, сада ћемо га ухватити!“ И за трен ока, владика, збуњен због неочекиваног пресретања оца Јована, буквално је био сатеран у ћошак. Саслушавши неколико кратких речи батјушке о суштини ствари, уз молбу за благослов за даље утврђивање текста у Москви, владика је одмах, у некој добродушној зачуђености и са апсолутним поверењем у оца Јована, дао неопходан благослов. Већ након неколико месеци, служба која је потврђена у Патријаршији (чему су допринели позитиван одзив Издавачког одељења Патријаршије и добра, буквално муњевита подршка владике Филарета (Вархомејева), потоњег митрополита Минског), била је први пут одслужена у Псковској епархији и у славној Печорској обитељи, као и у псковском Свето-Троицком катедралном храму.
Међутим, литургијско стваралаштво, подржано од стране манастира, није се на овоме зауставило.

Одмах након одслужене наведене службе отац Јован ме је позвао у своју келију и објавио: „Слава Богу, потрудили сте за сву Псковску земљу. Сада је потребно да исто то урадите и за нашу обитељ-пишите, друже, сада службу свим Печорским светитељима, обитељ вас за то благослови“. Наравно да нисам имао другог избора. Пристао сам са великом радошћу, али и са бригом, „хоћу ли успети“.
Тако ме је отац Јован својом благом вољом усмерио на још један труд за обитељ.
При томе ћу приметити: он је и овде, задивљујуће природно и просто, показао два њему тако својствена квалитета: животну трезвеност и духовну храброст.
Ради се о следећем. Приликом своје прве посете Печорској обитељи, посетивши и манастирске пећине, из неког разлога сам био посебно привучен једним гробним местом. На самом улазу стоји велика надгробна плоча, са древним веригама које висе од узглавља. То је место упокојења старца са краја XVIII и почетка XIX века, оца Лазара. Како сам после сазнао, у манастиру је од давнина поштован као светац. Много касније пронашао сам и књижевно-историјске документе који у потпуности потврђују истинитост тог поштовања. Тада ми је био потпуно непознат, али се његов гроб некако „заглавио“ у срцу и душом сам увек стремио ка њему и често га посећивао.
Када сам почео да пишем службу, упорно се наметало питање: зар не би требало написати и Лазару одговарајуће тропаре у канону, т.ј. зар не би требало утврдити манастирско и народно прослављање његовог вечно живог спомена који траје век и по. У писаној и богослужбеној форми? Са тим питањем упутих се оцу Јовану.
Пажљиво саслушавши разлоге, одмах се сложио: „Пишите. У нашем манастиру га одавно поштују као свеца, а и народно сећање у таквим стварима никада не лаже. Он је светац-у то немојте сумњати. А на сабору наших стараца, питаћемо их директно шта мисле о предлогу. Уколико се сви сложе-тако ће остати...Зашто да без разлога узнемиравамо московске архијереје? Уколико одобре целу службу одједном -и Лазара ћемо праведно прославити...“
Као резултат, сабор стараца је једногласно прихватио одлуку о неопходности прикључивања праведног Лазара у Сабор манастирских светитеља. Сам текст службе су разматрали старци, удубљивали се у сваку реч, због чега се саборовало два дана. Захваљујући молитвама оца Јована и печорских инока, десило се следеће: Свјатејши Патријарх је на предлог Богослужбене комисије Синода, утврдио како сам скуп Сабора Псково-Печорских светаца, тако и текст службе!
Треба подвући да је отац Јован, због посебне ширине коју је поседовао, спајао у себи необичну духовну слободу са смиреном послушношћу у служби.
Лично сам осетио на својој кожи.

Увек је учио разумевању строге дисциплине која је канонски утврђена у Цркви. Ако сам тада, у неофитској лакомислености (крстио сам се и почео да се оцрковљавам тек у 25-ој години живота), дозвољавао себи да „попут оних у свету“, често и сувишно критикујем принудно, у време совјетске владавине, такозвано „прегибање“ црквене власти у односу са моћницима овога света, он би мекано, али врло строго и директно прекоравао моја, не сасвим објективна размишљања, учећи да без дисциплине и духовно разумног поштовања црквене хијерархије може наступити само свеопшто разарање Цркве. Увек је инсистирао на томе да је, ма колико се ми понекад критички односили према поступцима појединих представника духовне власти, наша духовна дужност подчинити им се. Уколико према власти сачувамо такав здрав однос ослобођен непотребних страсти, онда ће на крају крајева Господ Сам све исправити и усмерити црквени брод у пристаниште Свога Царства без обзира на све немоћи кормилара. У супротном, наше критике неће имати границе, а резултат ће бити грех својевоље и апсолутни распад чиватог црквеног живота.
По том питању је био јако строг. Уколико сам се, због недостатка искуства, упуштао у сувишно критиковање, затварао би ми уста дланом и ту бих ућутао. Често је говорио: „Много је лакше осуђивати друге него самог себе. Гледајте на себе и водите рачуна само о себи-то је много важније. Ако бисмо то схватили и тако се понашали, скоро да би наступио рај и не би имао ко да се критикује. Увек осуђујте само себе, само себе. Разлози за то су безбројни, безбројни... “
У исто време, могао је бити врло благ, чак широкогруд у проценама ових или оних околности у црквеном животу. Следећи случај: у манастиру су каткад млади монаси били склони (услед недостатка духовног искуства) зилотском „супер-православљу“. Почињали би да оптужују владику Антонија Лондонског, кога је отац Јован много поштовао, за сувишни либерализам: веле, кобајаги, он и у паришком Нотр-Даму проповеда, малтене да одобрава женско свештенство код протестаната (треба додати да је владика, са једне стране увек узимао у обзир специфичност западних услова хришћанског живота, а са друге-по њиховој суштини, никада није сматрао протестанске „представнике“ свештеницима већ их је признавао за обичне проповеднике-па зашто не би и жене проповедале?). Али када би отац Јован чуо такву „критику“ упућену владици Антонију, стављао би прст на уста и говорио: „Псст...Ни-ни речи..“. И додавао би: „Ми овде по ивици ножа ходамо, а он по ивици игле...Ми не смемо, а он сме!“
Незаборавна је његова радосна,доброђудна отвореност према људима...Како је само добро било задесити се код њега у келији, када је он још бодар и релативно здрав, примао за благослов читаву нашу породицу. Како је понекад волео и да се нашали смештајући сина и мене на диван, док би се сам шћућурио на ниској, рекло би се дечијој столици, код наших ногу и почињао: „Хајде, ево и мене, попут малог Вањечке, Жанчика, Гансика, сешћу...Хајде, поверите ми се, шта се дешава...“
Заправо, волео је кудикамо да се нашали-у оваквом духу смиравања самог себе, сасвим искрено и природно. Не без разлога, један од печорским монаха се присећао како је батјушка, вели, и са њим збијао шалу на сличан начин. Како наводи у својим мемоарима, „отац Јован је волео да се шали безазлено и доброћудно: „Ја, грешни, волим шалу, али све говорим са смислом“,- каткад бисмо чули од њега. Није било тешко разумети шалу. Даје батјушка свој љубазни дар уз пратећу фразу: „Великом Саши од малог Вање“...и како ове просте речи утичу на душу и срце!“
Ах, са колико топлине и љубави су били испуњени наши сусрети са батјушком!

И ако је у своје време отац, архимандрит Алимпије могао да каже о њему “да такве истинске монахе можеш на прсте пребројати“, онда су после, са одласком старијих печорских стараца на онај свет, млађа братија говорила(навешћу речи истог оног „Великог Саше“: „Један је такав био. Батјушка је успео да нам буде не само отац, већ и мајка. Само смо њему могли да се отворимо буквално са свим тајним, без сумње да неће разумети, или да ће разумети погрешно. Загрлио би те, и чуо би како његово срце састрадава са тобом. А нежним, добрим речима се завршавао разговор. Отац је био последња нада. Њему су хитали када се више није имало куд. Отац Јован се доживљавао као посебна појава. Основну хришћанску врлину је успео да оваплоти својим животом онолико колико је то могуће смртном човеку. „Љубав...све сноси, све верује, свему се нада, све трпи. Љубав никада не престаје...А сад остаје вера, нада, љубав, ово троје: али од њих највећа је љубав.“ (1 Кор. 13: 7–8, 13). Његова љубав нас обасјава и после упокојења, не престаје. И сада често одлазимо у пештере да би опет, као док је био у животу, олакшао својом молитвом наше боли и тешкоће на монашком путу“.
Осећам дубоку искреност и необоривост његове љубави. Често сам му поверавао (буквално „нисам могао“ да прећутим!) најдубље тајне: чему се надало, шта је желело или због чега је жалило моје срце- то никада не бих урадио да је у питању био други човек..Својом бескрајном, мудром, духовно искусном, истинском хришћанском добротом он је отварао наше душе у сусрет себи, а преко себе- Самом Господу...
О, са каквом радосном лакоћом сам толико пута излетао из келије, збацивши са душе много тешког, оптерећујућег терета греха!
У исто време љубав оца Јована није била “ружичасти хуманизам“. Увек је остајала максимално активна и стална духовна потреба. Могао је на најприроднији начин да споји у себи љубав са очинском строгошћу, подсећајући на одговорност и пред Богом и пред људима са којима нас је Он спојио. Како се присећа исти онај печорски сабрат Александар, „батјушка је умео да спаја у себи љубав и строгоћу. У потребном тренутку, однекуд се у њему појављивала исцелитељска строгост. Ономе ко је грешио могао је да покаже до танчина крајњи резултат његовог поступка. И у обичној за њега добронамерности, то упозорење би звучало као страшан гром, предсказујући скору беду. Рекао би: „Закорачио си у ад“, уколико је човек ишао тим правцем. Његова разумна исцелитељска љубав је и мене више пута враћала у живот.“
Уопште говорећи, отац Јован је био изузетно разуман човек. Добијали смо многе корисне савете из црквене праксе. Савети су били резултат његових сопствених дугогодишњих „расуђивања уз савет“, као резултат великог црквеног искуства које је задобио захваљујући константном животу у Цркви и за Цркву. Увек је јасно и конкретно одговарао на постављена питања: Ко може да присуствује Тајни Јелеосвећења? Ко, колико често и са којом учесталошћу сме да се причешћује? Како се исповедати?
Тако, на питање о могућности да сви учествују у Тајни Јелеосвећења, одговарао је да уколико је пре било уобичајено да само тешко болесни и стари људи примају Тајну, сада може свако, јер је цео свет духовно тешко болестан, а о физичком здрављу нема шта ни да се прича-данас свако болује од нечега! Такво је време-понављавао је батјушка. Зато је чак и пожељно да једном годишње сви учествују, сви-и стари и млади људи, добијајући на тај начин посебну меру благодати Божије од учешћа у прелепом црквеном Таинству.
Што се тиче учесталости причешћивања батјушка је говорио да се ово питање никако не сме решавати формално, већ имајући у виду духовно стање сваког појединца. Сви, учио нас је, могу се причешћивати једном месечно. Неким свештеницима, знајући своје стадо, може се дозволити Причешће и једном у две недеље.
Саветовао је да се исповедају конкретни греси, а не неке опште категорије наших греховних стања. При томе, призивао је да се не мисли само на себе, већ и на оне око себе, који исто чекају за исповест, као и на свештеника коме се приступа. Поштујте и цените њихово време и снагу. Никада не претварајте исповест у беседу, то је Таинство, а не разговор, нити беседа, све и да је душекорисна и у нечему можда чак спасоносна. Све има своје време и место. Овде је потребан заједнички труд: за оног ко се исповеда-да се покаје, и за оног ко прима исповест-да се греси отпусте (уколико их је могуће отпустити). А дискутовању како се наместила једна или друга духовна ситуација код једног или другог, ту није место.За то су потребне посебне беседе са духовником-другим речима, иста она „расуђивања уз савет“. Свакако не за време службе...
Као закључак мојих кратких запажања о оцу Јовану желим да кажем још неколико речи о томе какву је улогу, могу рећи пророчку, одиграо отац у мом животу као „служитеља Божија“. Мислим да се слично дешавало и са другим духовном децом благодатног старца.

Још у пролеће 1988. године, решио сам да започнем са њим разговор о могућности рукоположења. Тада смо доста темељно причали, исповедао ме за сав предходни живот и рекао ми, делимично, за грехове које сам починио до крштења: „То је радио човек који је у Вама већ мртав. У дубини душе треба са жаљењем и тугом чувати сећање на тог покојника, али у исто време и заборавити! Благословим вас на примање чина, али мислим да то неће бити још скоро. При томе, своју судбину никако немојте покушавати сами да решите, нити да ишта самовољно радите по том питању.Ништа...Када буде потребно и могуће, Господ ће све уредити...“
Отишао сам са радосним али и збуњеним срцем...Знао сам да батјушка своје речи не расипа: казао је-значи тако ће и бити...Али када ће се догодити?
Од те поучне беседе прошло је много година...Изгледа да се отац добро сећао тог, двојаког завршетка нашег разговора. Зато је много касније, спазивши у ходнику како идем ка његовој келији, могао раширених руку шаљиво да ми пожели добродошлицу: „А ево иде и наш отац протопрезвитер!“-али при томе наставио да потврђује како ће све тек бити....
Једном приликом, 1995.године, опет сам га подсетио на своје унутрашње тежње у рукоположењу, и на реалне могућности од московске црквене власти на шта је он одговорио: „Не, не... За сада не смете. Још нисте све о манастиру написали. Пишите, пишите! За сада је то ваше послушање...После, после“.
Приметићу да је управо по његовом благослову изашла из штампе књига чији сам уредник био: „Света Русија. Преглед историје Православља у Русији“ (поново издата лета 2010. године и у Украјини-по препоруци и благослову познатог оптинског старца схиигумена Илије) „У пештерама, Богом зданим: Псково-Печерски подвижници религиозности XX века“(написана у другој половини 1990-их година заједно са сином Петром), и многе друге.
Најзад ме је живот све више и више приближавао жељеном циљу. Али су се ствари одвијале уз напоре и форсирање, тако рећи, иако се тада, по мом мишљењу,одређена иницијатива очекивала и од мене. Написао сам батјушки писмо- са истим питањима: Није ли време и како да поступам? На писмо је отац одговорио следеће: „Драги Јуриј Григорјевич... Не бих Вам саветовао да гурате процес рукоположења непотребном буком. Бог увек зна време за оне који умеју да чекају. Молим се и мислим на Вас“.
Коначно сам решио да се препустим Божијој вољи- шта буде, биће...
Прошло је још неколико година (а од тог нашег првог разговора-петнаест година!)и бет мог мешања, било ми је дато по Промислу Божијем, дугоочекивано рукоположење.
Мој пријатељ из студентских дана, московски свештеник Борис Михајлов потпуно неочекивано ме је обавести да ћу ускоро служити као ђакон у храму Покрова Пресвете Богородице у Фиљах, где је он настојатељ. Он је, вели, лобирао за то код владике Арсенија. Благослов је добијен и морао сам брзо да прикупим сва неопходна документа.
После свега две недеље, у пролеће 2003.године сам био рукоположен у чин ђакона.
Драги отац Јован је заиста пројавио дар прозорљивости када је у питању мој лични црквени пут. Као и у многим другим случајевима, био је управу!

Није га без разлога преподобни Симеон, велики Псково-Печорски старац, знајући за њега много пре доласка у Печорску обитељ, називао „земаљским анђелом и небеским човеком“...
Сам отац Јован је понекад одговарао на питање: „Како живети оче?“ следећим речима: „Веруј, веруј у промисао Божији и расуђуј, друже, уз савет“.
Нисам често виђао старца, посебно последњих година његовог живота, али сам „савете“ вазда памтио. И по мери могућности, трудио се да живим у складу са његови поукама.
Добар резултат-ево га пред вама. Моја ђаконска служба.
Како сам само благодаран за то-првенствено Богу, затим њему, Његовом верном служитељу, дивном печорском старцу Јовану...

11 / 03 / 2016
Православие.Ru.

Христос је своју мисију започео позивањем својих будућих ученика, апостола. Они су били прости Галилејци, рибари и обичан свет без неког нарочитог образовања. Са друге стране, свет у којем је Христос започео мисију спасења није био наиван и прост. Било је то време које је прожимала богата грчко-римска култура. Образовање, уметност и философија нису мањкали. Ипак, Христос не бира надарене и извежбане мудраце већ просте рибаре. За науку коју Он доноси каже: „Хвалим те, Оче, Господе неба и земље, што си ово сакрио од мудрих и разумних, а открио си безазленима.“ (Мт 11,25).
Ово супротстављање знања и мудрости јеванђелској науци налазимо и непосредно након Христа, у првим временима постојања Цркве. Апостол Павле ће јасно упозоравати хришћане: „Пазите да вас ко не обмане философијом и празном преваром, по предању људском, по науци света, а не по Христу.“ (Кол 2, 8). И неки од раних отаца и учитеља Цркве ће ово поновити на сличан начин. Тако, у другом веку западни хришћански учитељ Тертулијан ће рећи: „Шта има Атина са Јерусалимом, Академија са Црквом?“, алудирајући на супротстављеност Јеванђеља (Јерусалим, Црква) и философије (Атина, Платонова Академија).
Поставља се питање: чему ово супротстављањање јеванђелског учења и световне мудрости? Питање је важно и у наше време јер, чини се, да се наведене Христове и апостолске речи злоупотребљавају. Тим речима често се даје значење гносимахије, а хришћанство се показује као духовност која не иде заједно са интелектуалном активношћу. У екстремним случајевима, свака интелектуалност и образованост тумаче се као гордост и грех. Но, да ли је то смисао Христових и апостолових речи? Да, Христос јесте изабрао просте и, можемо рећи, углавном необразоване ученике. Међутим, да ли је формална необразованост неопходан услов за јевнђелску простоту? Да ли је хришћанима грех учити световне науке? Да ли и апостол Павле исто то мисли? Како? Па он, апостол Павле, није био необразован. Напротив. И не само апостол Павле. Даља историја хришћанства сведочи да поменуте Христове речи нису усмерене против образованости и интелектуалности као таквих. Размотримо ближе постављена питања.
Не, необразованост није conditio sine qua non јеванђелске простоте коју Христос благосиља у својој Беседи на гори (Мт 5, 3). Христос јесте изабрао неуке, али, не заборавимо, они си били поучени. Дар Духа Светога повукао је са собом знање и умеће: „И испунише се сви Духа Светога и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да казују.“ (Дап 2, 4). Сам апостол Павле, тај неустрашиви Христоносац, итекако је умео да ступи у дијалог са ученим грчким философима. Гле, одведоше га у храм своје мудристи древни Грци: „А Павле ставши насред Ареопага рече: Људи Атињани, по свему вас видим да сте врло побожни.“ (Дап 17, 22). Заиста, мудри Грци не би губили време са незнавеном скитницом. Али, апостол Павле није то био. Са њим је кренуло крштење грчке мудрости и образовања. Грчка, колевка европске цивилизације и учености, земља чувеног Платона и Аристотела, данас је хришћанска земља, плод јеванђелског семена које је апостол Павле посејао – тај учени и храбри Христоносац.
Христос није одбацио образовање већ црв и трулеж коју су људи везали за ученост и знање. Христос је као ипостас Мудрост Очева, па како онда може грдити нешто што му је сродно и иконично? Али, мудрост људска је доживела расцеп, одвојила се од свог Архетипа. Отуда апостол Павле не упозорава против мудрости већ против мудрости „по човеку“. Она није погрешна зато што је људска, јер све људско је дар од Бога. Погрешна је и за хришћане непожељна јер је сама и самодовољна, јер лажно обоготворује човека и његов разум. Тако сама и самодовољна мудрост „по човеку“ води закључку – „нема Бога“. Самодовољна мудрост „по човеку“ је самоубица јер води у своју супротност, у безумље: „Рече безумник у срцу свом: Нема Бога...“ (Пс 14, 1). Зашто се онда чудимо што се у XX веку појавио нацизам, што су се појавили концентрациони логори за истребљење људи? Шта смо пре тога изговорили? Изговорили смо: „Бог је мртав!“ А онда смо, тако сами након „смрти Бога“, убедили себе да је линија напретка људске рациоанлне свести линеарна, да смо све мудрији, све бољи. А онда су се наши дијаграми срушили. Након Холокауста ништа више од наше мудрости, па ни песништво, није имало смисла. То је то знање „по човеку“, лажнообожујућа мудрост, која води у надутост и гордост. Гордост је корен сваког греха и страдања јер представља корак ка осамљењу човека, његово одвајање од Бога и извора живота. Мудрости људској је фалио Друг, Родитељ, Архетип. Против те осамљене и усмрћене мудрости устаје Христос. Не да поништи људски интелект већ да га уведе у његову природну заједницу са Архетипом. И то је јеванђелска простота. Ненадимање. Одуство гордости. Свест да је уму као икони потребан Бог као Архетип, као очима светлост.
Други разлог зашто је Бог одлучио да „посрами мудре“ (1Кор 1, 27) и учене, јесте да покаже силу и истинитост Јеванђеља. Не би било велико чудо да су учени људи донели свету идеју која га је преобразила, натеравши га да остави оно што је раније био. Не би било чудно да су учени дошли међу неуке и загосподарили њима својим знањем. Не би било чудо да су учени неукима постали вође, поразивши њихово незнање и тупост својим знањем и мудрошћу. Али, јесте чудо да су неуки галилејски рибари преобразили учени грчко-римски свет. Јесте чудо да су неуки посејали семе које је победило и преобразило мудре и њихово знање. Јесте чудо да су одолели и мачу и мудрости „по човеку“. Јесте и чудо да су ту грчко-римску мудрост крстили и охристовили.
Против осамљене мудрости која порађа гордост и ради чуда за сведочанство свету, Христос изабира неуке као своје прве ученике. Али, Христос није благосиљао неукост и незнање као такво. Доказ су многи потоњи оци и учитељи Цркве. Они су итекако зналачки користили „световну науку“ у сведочењу самог Јеванђеља. Пун их је црквени календар – од апостолских ученика до савремених светитеља. Од Светог апостола Павла до Светог Порфирија Кавсокаливита. Овај други, старац Порфирије, живео је до пред крај XX века. Описмењавао се кроз богослужбене књиге. Али, итекако је касније волео да чита све, од механике до медицине. Јако је ценио науку и био способан да о њој дискутује са стручним људима, лекарима и научницима. Свети Јустин Мученик и Философ, у другом веку, никада није скидао свој философски огртач, чак ни онда када је постао хришћанин и мученички пострадао за своју веру. Треба ли помињати за хришћанско богословље „златни“ четврти век? Чувене кападокијске оце: Светог Василија Великог, Светог Григорија Богослова и Светог Григорија Ниског? Василије и Григорије Богослов су били школски другови. Заједно су прошли све фазе ондашњег световног образовања, од Кесарије Кападокијске до Атине. Григорије Богослов ће у Надгробној беседи Василију Великом о свом искуству образовања рећи следеће: „Ми (он и Свети Василије) знали смо само за два пута: један – то је први и најпревасходнији, водио је ка нашим свештеним храмовима и ка тамошњим учитељима; други – је друговажни и једнаког достојанства са првим, водио нас је до учитеља световних наука.“ Како ове речи Светитеља подсећају на оне јеванђелске, Христове! На две заповести о окијма висе сав Закон и пророци (Мт 22, 40). Прва и највећа: љуби Господа Бога свога. Друга, иако друга, иста је као и ова: љуби ближњег свога. Гле, тако и Свети Григорије ставља богословље спрам световних наука. Прво је нејпревасходније, најважније. Друго је друговажно, али ипак једнаког достојанства са првим. У њима се крије тајна живота, тајна крстообразног постојања. Љубав према Богу не одваја се од љубави према ближњем и творевини Божијој. Љубав према створеном никада се не осамљује и не осамодовољује, бивајући неодвојива од љубави према Богу. И то је јеванђелска простота. Ту не постоји надимање нити знањем нити вером.
Наведене речи Светог Григорија изражавају суштину онога што смо желели рећи у писању изнад. Хришћанство не одбацује људску мудрост и образованост већ не прихвата њену по себи довољност. Интелект и образовање не вреде човеку без Богопознања. Даље, речи Светог Григорија су као савет и поука значајне поготово у наше време. Чини се да нас притискају, везано за ово питање, два проблема. Један је голи интелектуализам, лишен побожности а други је хула на образованост и гносимахија. О првом проблему већ је довољно у овом писању речено. Други проблем, гносимахија, није ништа мањи ни наивнији. По том становишту, знање је излишно, увек и само значи гордост, неспојиво је са духовношћу. Многи хришћани ће данас узимати са резервом очинске савете духовника уколико је овај образован. Стављен је знак једнакости између необразованости и јеванђелске простоте – и са тим циљем цитирају се горе наведене речи Христове и оне апостола Павла. Многи не знају да је овакав дух потпуно стран православном предању, како то показује Свети Григорије као пример. Исти Светитељ о учености још каже: „Ја сматрам да сваки који има ум, признаје ученост за највеће наше благо. И не само ову најблагороднију и нашу (ученост), која у ништа ставља префињеност и раскош у речима, имајући (за свој предмет) једино спасење и красоту умосагледатељног (мисли на богословље), него и спољашњу ученост (мисли на световне науке), које се многи хришћани по неукости гнушају као безнадежне, опасне, оне која удаљује од Бога...“ Ученост, највеће наше благо. Ове речи Светитеља треба да буду темељ на којем ће хришћанин да започне свако своје размишљање о односу према науци, философији, уметности и свега другог позитивног где човек познаје свет, творевину Божију. „Неки се гнушају“, каже Светитељ. И у његовом времену, а и у нашем је тако. Зашто? Јер је тако лакше. Ушушкати се у свој пијетизам, слушати свој „осећај“ као глас Духа Светога. Да, знање уме да се надме и то није добро. Но, још је горе када се надме незнање. Све ово данас, нажалост, постоји у нашој Цркви. Духовништво се често претвара у гуруизам, а један од разлога је и надимање незнања.
О односу према образованости и о узроку гносимахије међу неким хришћанима Свети Григорије Богослов још каже: „(У наукама) ми смо примили људско истраживачку и сагледатељну (страну), али одбацили све оно што води демонима, заблудама и у бездан погибељи; ми смо из њих извукли (оно) корисно за врлине, кроз лошије научивши се бољем, и преобративши њихову немоћ у тврдоћу нашега учења. Зато не треба унижавати ученост, како неки чине, већ је потребно сматрати за глупе и необразоване оне који би, држећи се таквог мишљења, желели да им сви буду слични (т.ј. глупи и необразовани), да би у општој маси била неприметна њихова сопствена (глупост) и да би избегли изобличење и неукост.“ Знање и образованост, критичка мисао – ово саветује Светитељ. Изједначавање надутог незнања са јеванђелском простотом – ово оштро разобличава Светитељ. Но, знању и образованости увек је мера Христос. Имајући ту меру, знање остаје имуно на самоћу и самодовољност, на надимање и гордост. И само тако оно постаје мудрост, „философија по Христу“. Као што и творевина са Христом добија живот, а без Христа, када је самодовољна, остаје трулеж и смрт – тако је и са знањем и ученошћу. Такви мудраци, који су то спознали, јесу „сиромашни духом“ а богати Духом. И то је јеванђелска простота – смирена „философија по Христу“. Наспрам ње стоји гордост, две надутости, од којих је друга гора јер је неприродна – надутост знањем и надутост незнањем и умишљеним надахнућем.

http://aleksandarmilojkov.weebly.com/1059109510771085108610891090-1080-10871088108610891090108610901072.html

преузми pdf

Треба отворено рећи да нас само библијско откровење учи томе да ако човек проучава Библију ван традиције, он не општи с речју Божијом, већ са својим субјективним схватањем датог текста. Тако на пример, апостол Петар пише: «И дуготрпљење Господа нашега држите за спасење, као што вам и љубљени наш брат Павле по даној му мудрости писа, као што говори о овоме и у свима својим посланицама, у којима су нека мјеста тешко разумљива, која неуки и неутврђени изврћу, као и остала Писма, на своју сопствену пропаст» (2 Петр. 3: 15-16). Као што видимо, сама Библија нас упозорава да постоје две категорије лица, која опште са Светим Писмом «на своју сопствену пропаст»: неуки и неутврђени. Ко су неуки? Можда су то крштени, али ненаучени људи. Ко су неутврђени? То су највероватније они који нису ни крштени, ни научени. Зато се Црква назива и «јесте Црква Бога живог, стуб и тврђава истине» (1 Тим. 3: 15).
Обе ове групе људи читајући Библију («неуки и неутврђени») не опште с речју Бога, већ са својим субјективним схватањем датог текста.
Ето зашто је Господ Исус Христос кад су Га питали понекад одговарао питањем: «како читаш?» (Лк. 10: 26).
Библија се може читати на различите начине. И у књизи Дела светих апостола се описује како је путовао један човек, евнух, и како је читао књигу пророка, а на путу му се придружио апостол Филип који га је упитао: «Да ли разумеш то што читаш?» Евнух је био паметан човек и зато је одговорио: «Како бих могао ако ме ко не упути?» (Дап. 8: 31-32).
Заиста, треба да постоји критеријум који нам помаже у схватању библијског текста. Зато што ако се десеторици различитих људи да по једна Библија, за годину дана ћемо добити десет схватања истог текста. А критеријум за поимање библијског откровења је Свето Предање. У Првој посланици Коринћанима апостол Павле пише: «Хвалим вас пак, браћо, што све моје памтите, и држите предања као што вам дадох» (11: 2). У другој посланици Солуњанима: «Тако дакле, браћо, стојте чврсто и држите предања, којима сте научени, било нашом речју, било посланицом» (2: 15).
Сасвим је очигледно да је Свето Предање примарно, а Свето Писмо секундарно. Светитељ Јован Златоусти у својој књизи «Беседе на Јеванђеље по Матеју» пише: «Заправо, не би требало да имамо потребе за помоћи Писма, већ би требало да водимо толико чист живот да уместо књига нашим душама служи благодат Духа и да као што су оне исписане мастилом, тако и наша срца буду исписана Духом. Али пошто смо одбацили такву благодат, искористимо барем други пут. А да је први пут био бољи, Бог је показао и речју и делом. Заправо, с Нојем, Аврамом и његовим потомцима, исто као с Јовом и Мојсијем, Бог није разговарао преко слова, већ непосредно, видећи да је њихов ум чист. А кад је цео јеврејски народ пао у саму дубину нечастивости, појавила су се слова, таблице и поуке преко њих... Али пошто су после извесног времена једни одступили од истинског учења, други од чистоте живота и морала, поново се појавила потреба за писаним поукама. А размисли колико ће бити неразумно ако ми, који би требало да живимо у таквој чистоти да немамо потребе ни за Писмом, већ да уместо књига дамо срца Духу, - ако ми, изгубивши такво достојанство и имајући потребу за Писмом, не користимо како треба чак ни овај други лек» (Беседа прва).
И заиста, видимо: Авељ зна како се правилно приноси жртва «од првине стада свог и од њихове претилине» (1 Мојс. 4: 4) иако је потпуно очигледно да никад није читао књигу Левит (у којој су садржани закони о приношењу жртава). Ноје зна које су животиње чисте, а које нису (в.: 1 Мојс. 7: 8), а ни он никад није читао Петокњижје Мојсијево. Аврам зна шта је десетина кад даје десетину Мелхиседеку, цару Салима (в.: 1 Мојс. 14: 20); Јаков зна шта је десетина по завету – по обећању Богу (в.: 1 Мојс. 28: 22).
Као што видимо, истина Божија се од најстаријих времена преносила с колена на колено или је Господ лично разговарао са Својим изабраницима.
Свето Предање не само да нам помаже да правилно схватимо Свето Писмо, већ се ауторитет самог Писма гради на ауторитету Предања. Ко нам је рекао да је Јеванђеље по Матеју написао Матеј? Ко нам је рекао да је Јеванђеље по Марку написао Марко? Ко нам је рекао да посланица апостола Павла треба да има 14, а не више или мање? Црква је на основу древних предања утврдила које су књиге Старог Завета и Новог Завета канонске, а које су деутероканонске или чак апокрифне и не заслужују да се нађу у библијском своду. И Црква је уништила многа лажна гностичка и апокрифна јеванђеља и на основу Предања је створила библијски канон у данашњем облику. И признајући библијски канон, хотимице или нехотице, чак и сами протестанти признају Свето Предање, а у Писму је речено: «Зар може из истог извора тећи слатко и горко?» (Јак. 3: 11). Ако неко признаје канон Библије, нека призна и друге каноне Цркве. А ако сумња у било који канон древне Цркве, мора сумњати и у канон Светог Писма, зато што, заиста, из једног извора не може тећи и слатка и горка вода.
Православни хришћани Библију изучавају на основу тумачења светих отаца и свети оци као што су светитељи Јован Златоусти, Василије Велики, Григорије Богослов, блажени Јероним Стридонски, блажени Августин, блажени Теофилакт, откривају нам хоризонте тачног поимања библијског текста, библијског откровења – оно што је недоступно човеку који живи ван традиције. Зато, као у стара времена, тако и данас остаје актуелно питање које је Исус Христос једном поставио питање човеку који Га је питао како да се спаси, - Христос му је поставио питање: «Како читаш?»

Са руског Марина Тодић
29 / 02 / 2016

Дакле, нека психо-аналитичка теорија и да је то повезано са преднаталним боравком у утроби. Колико је она тачна ми у то не можемо улазити, али врло често се дешава да деца имају страх од воде. Чак и научници говоре о неким катаклизмама које су се дешавале. Занимљиво је да то јахвеистички писац доживљава (додуше и свештенички писац такође) као казну за грех и то је једна занимљива форма размишљања библијског теолога која је опет нама данас мало страна. Проблем у свету настаје у оном тренутку када онај који је назначен да буде господар света, свештеник творевине, онај који је створен по лику и подобију злоупотребљава тај исти свет. Тада и он сам бива увучен у стихију света која може да донесе и такву врсту катаклизме.

То је и учење у Цркви, где се човек предаје стихијама, престаје да буде господар творевине, а господар творевине је и господар самога себе. То може бити само у сарадњи са Богом. То ће се видети и у причи о кули вавилонској, а и у причи о првородном греху где Бог налаже човеку: све можеш само то не можеш. Та тежња ка томе шта не може, говори о људској охолости и спремности да одбаци самога Бога, да пређе своју меру и самим тим уноси стихију. Преступ у случају изгнанства из едемског врта је био те врсте, морални пад је исто преступ богопромишљеног начина живота код људи и он изазива извесну реакцију, у овом случају реакцију Бога кроз природне феномене. Дакле, битно је не усмеравати мисли (када је потоп у питању) како је то могло бити и шта је то могло бити. Као и Каинов знак, не знамо шта је значио ни како је изгледао. Чак и када би га видели не би га знали протумачити. У овом случају у самом факту потопа, не знамо шта се ту мислило, какву информацију човечанство носи о потопу. Локалних поплава је било у свим местима где су постојале велике реке и где постоји могућност поплаве долазило је до поплава локалног карактера. Територија Месопотамије је по томе јако позната, долина реке Нил такође. За људе који су записивали ове догађаје то је био потоп читавог света. Значи, не треба улазити у причу дали се ради о локалном потопу или о неком глобалном који се збио негде у праисторији на нама непознат начин. Дакле, та прича о потопу, будући да постоји код многих народа, ушла је у Библију у две верзије. То су извештаји из круга јахвистичког и каснијег свештеничког предања. Теологија и једног и другог је јако блиска, готово идентична: до потопа је дошло због греха. Ова теолошка констатација је револуционарна у историји људске мисли. Међутим, људи који су давали коначан изглед Петокњижју су оба ова предања интегрисали у једну причу (тзв. редактори). Не знамо тачно када се то могло десити. Једна од теорија је за време ропства у Вавилону. Када би се ова два предања одвојила добили би смо два потпуно независна извештаја о потопу. Докази да је то тако могу се видети на следећим местима: - два пута се описује поквареност људског рода услед које долази до потопа: 6, 5-8 и 6, 9-13; - два пута Бог заповеда Ноји да направи лађу: 6, 14 и 22 и 7, 2-5; - два пута је описан улазак у лађу: 7, 7 и 10 и 7, 13 и 16; - на два начина су бројане животиње које су ушле у барку: 6, 19-21 узет је од сваке врсте по један пар, а према 7, 2-9 животиње се деле на чисте и нечисте; од чистих животиња уводи се у лађу седам пари, а од нечистих по један пар; - хронологија потопа је двострука: према 7, 12 потоп настаје услед кише која пада четрдесет дана и ноћи, а према стиховима 7, 11 и 8, 14 да се закључити да је потоп трајао годину дана; - према неким текстовима, 7, 12 и 8, 2, потоп је настао услед непрекидног падања кише, међутим 7, 11 говори да се тај дан развалише сви извори бездана и отворише се уставе небеске. То је слика свемира коју су имали стари Јевреји: вода над сводом и вода по сводом. - језички је лако одвојити ова два предања једно од другог: јахвистичко предање је карактеристично по томе што се Бог увек именује као Јахве, сем у 7, 9 где се једанпут назива Елохим; јахвистички извештај је карактеристичан по мноштву антропоморфизама, животиње се деле на чисте и нечисте, нема хронологије као код свештеничког извештаја (уводи 40 дана што је симболика), потоп је схваћен као киша, после потопа Ноје приноси жртву и због тога се појављује бројка седам пари чистих животиња (јер да је био само један пар, након жртвовања, врста би изумрла).

У свештеничком извештају Бог се назива Елохим, нема антропоморфизама, Бог негде из неба све посматра и гледа и кажњава, писац не разликује чисте и нечисте животиње, склоност према хронологијама, до потопа долази услед отварања устава небеских. Када писац каже „сва земља би потопљена“, питање је да ли он мисли на целу земљу у шта за Јеврејина значи „сва земља“. Када је Јосиф био високи чиновник у Египту и када је завладала глад сви народи долазе код њега да узимају жито. Лако је закључити да је за библијског писца „сва земља“ земља за коју он зна. Када је Израил освајао обећану земљу страх је обузео „све народе“ под небом. Дакле, писац говори о делу света који је њему познат, а локалних поплава је било. Међутим, има неких ствари које писац на вешт начин теологизира. Бог наређује Ноји да сагради барку и ту се користи реч „тебах“, што је страна реч у јеврејском. Библијски писац ову реч повезује са малим ковчегом у који је стављен Мојсије. Дакле, као и у већини случајева, библијски писац не претендује да износи историјске факте. Он се користи старим предањима која нису постојала само код Јевреја већ и код других народа. Дали је било глобалне поплаве или је реч само о локалним поплавама, тешко да ћемо наћи општи консензус. Библијско писцу је једини битно да је до потопа дошло због моралне извитоперености човека. Ту се износи теологија да морални грехопад изазива физичку реакцију, стихије природе. И у извештају о градњи вавилонске куле писац нема амбиција да прикаже историјске факте, да је у току ноћи дошло до пометње језика и да људи више нису могли да се разумевају. То прво није ни идеал библијске теологије. Идеал библијске теологије је склад и разумевање међу људима. Као једна од главних теолошких идеја, којом писац прерађује један стари мит са истока, могао би се узети мит о дивовима који покушавају да се попну до богова. Овај мити изражава људски порив да се попне на престо Свевишњега. Ово и библијски писац узима као текстуалну подлогу да са њоме изрази нешто друго. Он је имао више теолошких идеја које је хтео да покаже и текст је временски добио на значењу. Прво, сама градња града и устројавање цивилизације је дело Каиново. У библији постоји једна врста одбојности према култури, цивилизацији. То је због тога што се култура и градови античког века из социјалне равни устројавао на неједнакости људи. Силни градови, куле које су грађене су подизани на нечијем зноју и крви. То је једна априорна ставка коју библијски теолог има према таквим феноменима. Та строга хијерархијска подељеност људи античког века која је највише оличавана кроз изградњу великих монументалних зграда и градова је била нешто што библијски писац није гледао са симпатијама. Следећа ставка је што се та кула подиже неком другом богу који и није Бог. У 5, 11 постоји једна дискусија сукобљавања са митом који некада владао. Јахве мора да сиђе на земљу и да види где је та кула, она је за њега невидљива. Он је из своје висине једва примећује. То је на известан начин изругивање ранијем миту. Ова кула је нађена у ископинама Вавилона, као степенаста пирамида. Била је висока као ширина темеља, 91,5 м. Питање је да ли писац мисли на ову кулу или на кулу која је раније била ту, није познато а није ни битно јер њему кула као кула није толико занимљива. Та кула је грађена не из разлога да се људи попну на небо, већ је она била светилиште, на врх те куле се служило врховном богу. Она је, дакле грађена из религијских разлога. Библијски писац можда у овом контексту омаловажава и оспорава вавилонски култ бога Мардука. То би могао бити други ниво значења. Поред овога у самом тексту се показује да је сама кула, сама идеја људска Богу готово смешна. У причу се уклапа и једна констатација коју писац уноси као речи Божије (6. стих): гле народ један и један језик у свих... Библијски писац говори о човековим могућностима и границама. Охолост која је једнако присутна код човека од самог почетка је била нешто што је писац хтео да означи као лошу амбицију. Пориви овакве врсте, тежња ка нечему преко, немање мере се људима показују као негативни. Духовно биће мора имати нека ограничења. Животиње га немају, али су зато животиње. Трећи аспекат је дијалог са цивилизацијом. Дали је цивилизација по себи нешто што је прихватљиво и потребно човеку или не. Библијски писац јахвеиста, означавајући Каина као градитеља првога града, износи једну доста сумњичаву идеју о томе да ли је урбани начин живота по вољи Богу или не. И дан данас у Цркви постоји становиште да се на свет гледа као на стециште страсти, разузданости и безбожности. И то је један легитиман поглед оних који не живе у њему, али само њих. Креативност човека по себи је неопходна. Он је биће које ствара и влада, али како и на који начин то је већ друго питање. Стиче се утисак да писац има негативан однос према тој злоупотреби човека према творевини, али и односа међу људима, према цивилизацијском које уништава оно суштинско људско, где се човек доводи у неприродно стање. Значи, постоји једна врста полемике у тексту где писац дискутује и спори цивилизацију, али не цивилизацију као такву него неке феномене који се појављују у друштву.

Александар Милојков, теолог

Премда нас свакодневно искуство очигледно уверава да је такво мишљење погрешно, ми, по некој несхватљивој самообмани, не престајемо веровати да смо нешто, и то не нешто безначајно. Та је наша слабост, коју врло тешко увиђамо, од свега највећма противна Богу. Она је први плод нашег самољубља и извор и узрок свих страсти и свих наших посртања и падања. Она затвара врата кроз која нам долази благодат Божја и не дозвољава јој да уђе и да се у нама настани. Јер како може благодат сићи у човека који мисли за себе да је он нешто велико, да све зна и да нема потребе ни за чијом помоћи.
Самоуверене Бог укорава преко пророка говорећи: Тешко онима који мисле да су мудри, и сами су себи разумни (Ис. 5,21). Стога нас Апостол и саветује: Не мислите за себе да сте мудри (Рим. 12,16).
Бог мрзи човекову самоувереност, а ништа тако не жели да види у њему као искрено сазнање сопственог ништавила и дубоко уверење и осећање да свако добро у нама, нашој природи и нашем животу долази једино од Њега као Извора сваког добра и да од нас не може доћи ништа што би стварно било добро: ни добра мисао, ни добро дело. Зато се Бог и стара да то небеско семе засади у срцу оних које воли те побуђује у њима расположење да не цене себе и утврђује у њима уверење да се не смеју уздати у себе. Некада Он то чини путем благодати и неким унутрашњим озарењем, некада спољашњим ударима и страдањима, понекад неочекиваним и скоро неодољивим искушењима, а по који пут чини то и на друге, за нас не увек разумљиве начине.
Па ипак, иако је то неочекивање ничег доброг од себе у ствари Божје дело у нама, дужни смо и ми са своје стране чинити све што можемо и што је у нашој власти да дођемо до таквог расположења. Зато ти предлажем овде четири вежбања помоћу којих ћеш, с Божјом помоћу, моћи да дођеш до тога да не верујеш себи и да се никада ни у чему не уздаш у себе.
а) Увиди своје ништавило и имај стално на уму да сам од себе не можеш учинити никакво добро за које би био достојан царства небеског. Слушај шта веле богомудри оци. Петар Дамаскин каже да "нема ничег бољег од сазнања своје немоћи и незнања, и ничег горег него не знати то". Свети Максим Исповедник учи да је "темељ сваке врлине сазнање сопствене немоћи". Свети Златоуст тврди да "само онај познаје најбоље себе ко о себи мисли да је ништа".
б) Тражи у смиреним молитвама да ти Бог у томе помогне, јер је и то Његов дар. Ако желиш да добијеш тај дар, мораш на првом месту створити у себи уверење не само да ти недостаје то сазнање о себи, него да га сам од себе не можеш ни имати. Затим, мораш чврсто веровати да ће ти Бог то сазнање даровати, када то нађе за сходно и нимало у то не сумњај.
в) Научи се да увек страхујеш за себе и да се бојиш својих безбројних духовних непријатеља којима се не можеш ни кратко време одупрети. Страхуј од њихове извежбаности у вођењу рата против човека, од њиховог лукавства и њихових заседа, њиховог претварања у анђела светла, њихових безбројних замки и мрежа које потајно распростиру по путу добродетељног живота.
г) Ако паднеш у какав грех, искористи то одмах да увидиш и сазнаш своју немоћ. Бог ти је зато и допустио да паднеш, да би упознао своју слабост и не само научио да презиреш себе, него да би зажелео да те и други због твоје слабости презиру. Без те се жеље неће моћи укоренити у теби благотворно неуздање у себе које је темељ и почетак праве смирености.
Човеку који жели да успева у духовном животу неопходно је да упозна своју слабост. Горде и самоуверене доводи Бог до тог сазнања допуштаући да падну баш у онај грех за који су мислили да су у стању да се сами од њега сачувају. Падом увиђају своју немоћ, те се више не усуђују да се уздају у себе како у томе тако и у свему другом.
Премда је то средство врло успешно (али не и безопасно), Бог га не употребљава увек, него тек кад сва друга, лакша средства, о којима смо говорили, нису помогла човеку да упозна себе. Када се исцрпу сва средства, Бог допушта да човек падне у већи или мањи грех, већ према његовој већој или мањој самоуверености. Онде где самоуверености нема, та се падања за поуку и не дешавају. Стога, кад ти се догоди да паднеш, одмах прибегавај ниском мишљењу о себи и тражи у молитви од Бога да ти помогне да сазнаш своје ништавило и да утврди твоје срце да се не узда у себе, како не би опет пао у исти или још тежи грех.
Али не само кад човек падне у грех, него и кад га сналазе несреће и невоље, особито тешке и дуготрајне телесне болести, треба да зна да страда зато да би дошао до самопознања, то јест, до сазнања своје немоћи и да би стекао понизност. Зато Бог допушта да наилазе на нас све врсте искушења од злог духа, и од људи и од наше повређене природе. И св. Павле мисли да су му с тим циљем била послата искушења којима је био изложен у Азији: И већ смо сами себе осудили били на смрт, да се не би уздали у себе, него у Бога који подиже мртве (II Кор. 1,9).
Ко хоће и на други начин да упозна своју слабост нека не више, него само један дан пази на своје мисли, речи и дела: о чему је мислио, шта је говорио и чинио. Увидеће да је већи део његових мисли, речи и дела био неразуман, неисправан, рђав . Тај ће му опит помоћи да увиди какав је неред у њему и како је слаб. А то ће га искуство, ако само искрено жели себи добра, довести до сазнања, како је лудо очекивати неко добро од себе и уздати се у себе.
Никодим Агиорит

23 / 02 / 2016

Православие.Ru

То је реакција против 19. века, против његовог слободољубља и човечности. Ствара се масовна психологија нетрпељивости и фанатизма. При том долази до неравнотеже и човек доводи себе до манијакалне опседнутости. Индивидуални човек постаје жртва колективних психоза. Долази до страховитог сужења свести, гушења и потискивања многих суштинских човекових црта, целокупног склопа емоционалног и интелектуалног живота човека. Јединство се не постиже кроз пуноћу већ кроз све већу и већу ограниченост. Нетрпељивост је сродна љубомори. Љубомора је психоза при којој се губи осећање стварности. Душевни живот се наслања и фиксира на једну тачку али ова тачка, на којој се врши фиксација, поима се сасвим нереално. Човек код кога је нетрпељивост доспела до усијања фанатизма, попут љубоморног човека, свуда види само једно, само неверство, само издају, само нарушавање верности, подозрив је и болесно сумњичав, свуда открива завере против вољене идеје, против предмета своје вере и љубави. Човека који је фанатчки нетолерантан, као и љубоморног човека, веома је тешко вратити стварности. Фанатик опседнут манијом гоњења свуда унаоколо види ђавоље сплетке али он увек сам прогони, кињи и кажњава. Човек опседнут манијом гоњења, који осећа да је окружен непријатељима, јесте веома опасно створење, он се увек претвара у прогонитеља, не гоне њега већ он сам прогони. Фанатици који су извршили највећа злодела, насиља и суровости, увек осећају да су окружени опасностима, увек осећају страх. Човек увек врши насиље из страха. Афект стрха је дубоко повезан са фанатизмом и нетолерантношћу. Излечење од страха било би и излечење од фанатизма и нетолерантности. Фанатику се ђаво увек чини страшним и моћним, он верује више у њега него у Бога. Фанатизам има религијске изворе али он лако прелази на националну и политичку сферу. Национални и политички фанатик такође верује у ђавола и његове сплетке ма колико му религијска категорија ђавола била савршено туђа. Против ђавоље силе се увек формира инквизиција или комитет јавног спаса, свемоћна тајна полиција, Чека. Ове страшне установе увек је стварао страх од ђавола. Но испостављало се да је ђаво увек моћнији, увлачио се и у ове установе и руководио њима. Нема ништа страшније од страха. Духовно излечење од страха човеку је најпотребније. Нетолерантни фанатик врши насиље, изопштава, баца у тамницу и кажњава, али он је у суштини слаб а не јак, опхрван је страхом и његова свест је страшно сужена, мање верује у Бога од толерантног човека. У извесном смислу би се могло рећи да је фанатична вера слабост вере, безверје. То је негативна вера. Архимандрит Фотије из времена Александра I углавном је веровао у ђавола и антихриста. Божја моћ чинила му се ништавном у поређењу са моћи ђавољом. Инквизиција такође мало верује у снагу хришћанске истине као што и ГПУ мало верује у снагу комунистичке истине. Фактичка нетолерантност је увек дубоко неверовање у човека, у лик Божји у човеку, неверовање у снагу истине, тј. на крају крајева, неверовање у Бога. Лењин такође није веровао у човека у снагу истине као и Победоносцев, они припадају истој раси. Човек опседнут идејом о светској опасности и светској завери масона, Јевреја, језуита, бољшевика или окултног друштва убица, престаје да верује у Божју моћ, у моћ истине, и има поверење само у сопствена насиља, суровости и убиства. Такав човек је у суштини предмет психопатологије и психоанализе. Манијакална идеја, изазвана страхом, и јесте највећа опасност. Данас се фанатизам, патос општеобавезне ортодоксне истине, испољава у фашизму, комунизму, у екстремним облицима религијског догматизма и традиционализма.
Фанатизам увек дели свет и човечанство на два дела, на два непријатељска табора. То је ратна подела. Фанатизам не допушта коегзистенцију различитих идеја и погледа на свет. Постоји само непријатељ. Непријатељске силе се унификују, замишљају као јединствени непријатељ. То савршено подсећа на то као кад би човек вршио поделу не на ја и мноштво других, већ на ја и не ја, при чему би не ја представљало једино биће. Ово страховито упрошћавање олакшава борбу. За комунисте данас постоји само један непријатељ на свету фашизам. Сваки противник комунизма самим тим је већ фашист. И обрнуто. За фашисте сваки противник фашизма је самим тим већ комунист. При том број фашиста и комуниста у свету прекомерно расте. Људи из мржње према комунизму стају на страну фашизма, из мржње према фашизму на страну комуниста. Уједињавање се врши с обзиром на однос према ђаволу који представља другу половину света. Нуди вам се бесмислени избор између фашизма и комунизма. Непојмљиво је зашто морам да бирам између две силе које подједнако негирају достојанство људске Личности и слободу духа, подједнако практикују лаж и насиље као начине борбе. Разуме се да треба стати на страну неке треће силе: тако у Француској чини покрет везан за "Esprit" и "La Fleche" који је подједнако непријатељски расположен према капитализму, фашизму и комунизму. Фанатична нетолернција увек ставља пред лажни избор и врши лажне поделе. Занимљиво је да патос фанатичне нетолеранције у наше време није резултат страсне вере и убеђења већ вештачке узрујаности, често и стилизације и представља плод колективне хипнозе и демагогије. Постоје, разуме се, поједини комунисти и фашисти који верују и убеђени су до фанатизма, нарочито међу руским комунистима и немачким нацистима, мање међу италијанским фашистима који су скептичнији и подложнији промишљенијој политици. Но код комунистичке и фашистичке масе нема никаквих чвршћих и промишљених веровања и убеђења. Ова се маса стилизује под фанатизам услед сугестије и опонашања а често и интереса. Савремени патос нетолеранције се веома разликује од средњовековног када је доиста постојала дубока вера. Просечни човек нашег времена нема идеја, он има инстинкте и афекте. Његова нетолеранција је изазвана условима рата и жудњом за редом. Он познаје само истину која је корисна за организацију. Двочлана подела света, изазвана захтевима рата, има своје неминовне последице. Наша епоха не зна за критику и идејни спор и не познаје борбу идеја. Она познаје само разобличавања, екскомуникације и казне. Онај који мисли другачије посматра се као злочинац. Са злочинцем нема распре. У суштини нема више идејних непријатеља, постоје смо ратни непријатељи који припадају непријатељским државама. Спорење је трпељивост, најљући учесник у спору јесте трпељив човек који допушта коегзистенцију другачијих идеја него што је његова, он сматра да се сучељавањем идеја може лакше разоткрити истина. Али данас у свету не постоји никаква идејна борба, постоји само борба интереса и песница. Комунисти, фашисти, фанатици "ортодоксног" православља, католичанства или протестантизма се не споре ни са каквим идејама, они трпају противнике у супротни табор на који су уперени митраљези. Патос ортодоксне доктрине, која се показује корисном за борбу и организацију, доводи до потпуног губитка интересовања за мисао и идеје, сазнање и интелектуалну културу, и поређење са средњовековљем испада веома неповољно по наше време. При том се не запажа никакво идејно стваралаштво. У том погледу се наша нетолерантна епоха показује као крајње недаровита и убога, у њој стваралачка мисао замире и она се паразитски храни претходним епохама. Најутицајнији мислиоци савремене епохе, као што су Маркс, Ниче и Киркегор, припадају 19. веку против кога се сада врши реакција. Једина област у којој се запажа изванредно стваралаштво јесте област техничких открића. Ми живимо под знаком социјалности, и у тој области се дешава много тога позитивног, али данас не настају никакве социјалне идеје, социјалне теорије, све оне потичу из 19. века. Марксизам, прудонизам, синдиклизам, чак и расизам плод су мисли 19. века. Главно преимућство садашњег века јесте у томе што је он више окренут реалностима, што разобличује реалности. Али разобличујући старе, нови век ствара нове идоле.
За фанатика не постоји разноликост света. То је човек опседнут једним. Односи се окрутно и беспоштедно према свему и свачему осим према једном. Фанатизам је психолошки повезан са идејом спасења или пропасти. Управо та идеја фанатизује душу. Постоји једно које спасава, све остало убија. Стога се треба у целини предати том једном и немилосрдно таманити све остало, цео многолики свет који прети пропашћу. Са пропашћу, везаном за свет мноштва, повезан је и афект страха који је увек у основи фанатизма. Инквизитори су били савршено уверени да су њихове суровости, мучења, спаљивања на ломачама и др. израз човекољубља. Они су се борили против пропасти за спасење, чували душе од саблазни јереси које су претиле пропашћу. Боље је задати краткотрајне болове за земног живота него ли пропаст многих за вечност. Торквемада је био некористољубив, усамљени човек; он ништа није желео за себе, сав се предавао својој идеји, својој вери, мучећи људе он је служио свом Богу, све је чинио само у славу Божју, красила га је чак и благост, он није ни према коме гајио злобу и мржњу, био је своје врсте "добар" човек. Уверен сам да је исто тако "добар" човек, убеђени верник и некористољубив био и Ђержински који је у младости био страстно верујући католик и желео да постане калуђер. То је интересантан психолошки проблем. Верник, некористољубиви, идејни човек може да буде крволок, да чини највеће окрутности. Предати се без остатка Богу или идеји која замењује Бога, заобилазећи човека, претворити човека у средство и оруђе у славу Божју или за реализаију идеје значи постати фанатиком крволоком па чак и моралном наказом. Управо је Јеванђеље открило људима да се не може градити однос према Богу без односа према човеку. Ако су фарисеји ставили суботу изнад човека и били разобличени од стране Христа, онда сваки човек који поставља отуђену идеју изнад човека исповеда религију суботе коју је одбацио Христос. При том је свеједно да ли је то идеја црквене ортодоксије, државности и национализма или идеја револуције и социјаилзма. Човек опседнут проналажењем и раскринкавањем јереси, екскомуникацијом и прогоњењем јеретика, давно је обележен и осуђен од стране Христа иако он то и не примећује. Патолошка мржња према јереси јесте опседнутост "идејом" која је стављена изнад човека. Али све ортодоксне доктрине света ништа су у поређењу са последњим међу људима и његовом судбином. Човек је слика и прилика Божја. Сваки систем идеја плод је људске мисли или бесмисла. Човек се не спасава нити пропада стога што се придржава неког система идеја. Једина права јерес јесте јерес живота. Разобличитељи и прогонитељи јереси управо су и били јеретици живота, јеретици у односу према живом човеку, према милосрђу и љубави. Сви инквизитори су били јеретици живота, били су издајници животне догме о човеку. Кирил Александријски био је већи јеретик живота од јеретика које је разобличавао. Иза разобличавања јеретика увек се крије грешна похота власти, воља за моћ. Патолошка опседнутост идејом спасења и пропасти, од које се треба лечити, може се пренети и на социјалну сферу. Тада ова панична идеја рађа револуционарни фанатизам и ствара политичке инквизиторске установе. Нетолерантност и инквизиција правдају се претећом социјалном пропашћу. Стога московски процеси комунистима веома подсећају на суђење вештицама. У оба случаја окривљени признају да су имали злочиначке односе са ђаволом. Човекова психика се мало мења. У суштини фанатизам увек има социјални карактер. Човек не може бити фанатик ако је стављен пред Бога, он постаје фанатик само онда када је стављен пред друге људе. Фанатик увек има потребу за непријатељем, он увек мора некога да кажњава. Ортодоксне догматске формуле оформљене су не из односа према Богу већ из односа према другим људима, стога што су се појавила јеретичка мњења. Фанатизам увек означава друштвену принуду. Или може да поприми форме самоспаљивања, као на пример, код екстремних праваца руског раскола, али и у том случају он такође значи друштвену принуду са обрнутим знаком. Фанатизам екстремне ортодоксије у религији има секташки карактер. Осећање задовољства због припадности кругу изабраних јесте секташко осећање. Фанатизам подстиче вољу и организује је за борбу, за наношење и подношење мука. И код најосећајнијег, најкроткијег фанатика који себе сматра човекољупцем, који се брине за спас душа и друштва, постоји елеменант садизма. Фанатизам је увек повезан са мучењем. Идеолошки фанатизам је увек ортодоксна помама.
Категорија ортодоксије, која је противстављена јереси, примењује се данас на типове мишљења које нсмају ничега заједничког са религијом, нпр. на марксизам, али је она религијског порекла. Премда је поменута категорија религијског порекла, она је ипак друштвена појава и означава доминацију колектива над личношћу. Ортодоксија је умствена организација колектива и означава екстериоризацију свести и савести. Ортодоксија утемељује себе у супротстављеној јереси. Јеретик је човек који не мисли у сагласју са умном организацијом колектива. Људи који себе првенствено сматрају ортодоксним и који разобличавају јеретике, тј. оне који другачије мисле, воле да говоре како они бране истину и истину стављају изнад слободе. То је највећа заблуда и самообмана ортодоксних. Патос ортодоксије, којим се храни фанатизам, нема ничега заједничког са патосом истине и управо му је супротан. Ортодоксија се формира око теме спасења и пропасти, ортодоксни су сами преплашени и плаше друге. Истина пак не зна за страх. Управо су бранитељи ортодоксије највише изопачавали истину и бојали је се. Чувари религијске ортодоксије изопачавали су историју. Чувари марксистичке или расистичке ортодоксије такође искривљују историју. Ови људи увек стварају злонамерне легенде о непријатељској сили. Истина се замењује корисношћу, интересима организованог поретка. Човек који је фанатизован неком једино-спасавајућом идејом, није у стању да трага за истином. Тражење истине претпоставља слободу. Нема истине изван слободе, истина се даје само слободом. Изван слободе постоји само корист а не истина, само интереси власти. Фанатик било које ортодоксије тражи само власт а не истину. Истина није дата готова и не прима се пасивно од стране човека, она је бесконачни задатак. Истина не пада на човека одозго као нека ствар. И истине откровења не треба схватити наивно реалистички. Истина је такође пут и живот, духовни живот човека. Духовни живот јесте слобода и он не постоји изван слободе. Фанатици ортодоксије у суштини не познају истину, јер не познају слободу, не познају духовни живот. Фанатици ортодоксије сматрају да су они кротки јер су послушни црквеној истини и оптужују друге због охолости. Но то је страшна заблуда и самообмана. У реду, нека се у цркви састоји пуноћа истине. Али зашто ортодокс уображава да управо он поседује ту истину цркве, да је управо он познаје. Зашто је управо њему дат тај дар дефинитивног разлучивања црквене истине од јереси, зашто је управо он њен изабраник. Управо је то охолост и умишљеност и не постоји охолијих и умишљенијих људи од бранитеља ортодоксије. Они себе поистовећују са црквеном истином. Постоји ортодоксна црквена истина. Али, гле чуда, можда је ти, фанатиче ортодоксије, не познајеш, ти познајеш само њено иверје због своје ограничености, окамењености срца, безосећајности, своје привржености форми и закону, помањкања даровитости и добростивости. Човек који је довео себе до фанатичне опседнутости никада и не претпоставља такву могућност код себе. Он је, разуме се, спреман да призна да је грешник, али никада неће признати да се налази у заблуди, у самообмани и умишљености. Отуда сматра могућим, и поред све своје грешности, да може да кињи и прогони друге. Фанатик сматра себе верником. Али можда његова вера не стоји ни у каквом односу према истнни. Истина је пре свега излажење из себе, фанатик пак не може да изађе из себе. Он излази из себе само у злоби против других али то није излажење ка другима и другоме. Фанатик је егоцентрик. Фанатикова вера, његова несебична и некористољубива преданост идеји, нимало му не помаже да превлада егоцентризам. Фанатикова аскеза а фанатици су често аскете уопште није у стању да надвлада заокупљеност собом, уопште није у стању да га врати реалности. Фанатик било које ортодоксије поистовећује своју идеју, своју истину са собом. Он и јесте та идеја, та истина. Ортодоксија то је он. На крају крајева, то се увек показује као једини критеријум ортодоксије. Фанатик ортодоксије може да буде екстремни приврженик принципа ауторитета. Али он увек неприметно поистовећује ауторитет са собом и никаквом ауторитету који је у несагласју са њим неће се подчинити. Склоност ауторитету у наше доба има управо такав карактер. Ауторитарно оријентисана омладина не признаје над собом никаквих ауторитета, она себе сматра носиоцем ауторитета. Ултраправославно настројена омладина, која не воли слободу и разобличава јереси, сматра себе носиоцем православља. То је пример у којој мери је идеја ауторитета противуречна и неоснована. Ауторитет у пракси никада не ограничава своје фанатичне поклонике, он ограничава друге, њихове противнике и присиљава их. У ствари, нико и никада се није подчињавао ауторитету ако је сматрао да није сагласан са његовим поимањем истине. Исповедање било које екстремне ортодокије, било ког тоталитарног система, увек значи жељу за припадањем кругу изабраних, кругу носилаца истинског учења. То ласка охолости и умишљености људи. У поређењу с тим слободољубље значи скромност. Веома је пријатно и ласкаво сматрати себе јединим познаваоцем шта је то истинско православље или истински марксизам-лењинизам (психологија је истоветна). Робеспјер је безгранично волео револуционарну честитост, он сам је био најчеститији човек у револуционарној Француској и чак једини честити човек. Он је поистоветио себе са републиканском честитошћу, са идејом револуције. Био је то савршени тип егоцентрика. Управо та помама за честитошћу, то поистовећивање себе са њом било је и најодвратније код њега. Порочни Дантон био је хиљаду пута бољи и човечнији. Егоцентризам фанатика ма које идеје, ма ког учења, изражва се у томе што он није у стању да сагледа људску личност, што је равнодушан према личном путу човека, не може да успостави никакав однос са светом личности, са живим, конкретним људским светом. Фанатик познаје само идеју али не познаје човека, не познаје човека ни онда када се бори за идеју човека. Али он не поима ни свет идеја другачијих од његових сопствених, неспособан је да ступи у контакт са идејама. Он обично ништа не разуме нити је у стању да разуме; управо га егоцентризам лишава способности поимања. Он уопште не жели да се увери у истинитост било чега, он се уопште не интересује за истину. Интересовање за истину води из затвореног круга егоцентризма. Егоцентризам нипошто није истоветан са егоизмом. Егоист у животном смислу речи ипак може да изађе из себе, да обрати пажњу на друге људе, да се заинтересује за свет туђих идеја. Али фанатик егоцентрик, некористољубиво, аскетски, безрезервно предан било којој идеји, то уопште није у стању, идеја га усредсређује само на самог себе.
За наше смутно време карактеристичне су не само експлозије већ и стилизација фанатизма. Савремени људи уопште нису толико фанатични и уопште нису толико привржени ортодоксним учењима како то може изгледати. Они хоће да се прикажу фанатицима, да имитирају фанатизам, да изговарају речи фанатика. Претенденти на познавање ортодоксне истине налазе се у стању немишљења. Љубав према мишљењу, према сазнању такође је и љубав према критици, према дијалошком развитку, љубав према туђој мисли а не само према својој. Фанатичкој нетолерантности противстављатолерантност. Али толерантност је сложен феномен. Толерантност може да буде резултат индиферентности, равнодушности према истини, неразликовања добра и зла. То је топлохладна, либерална толерантност и њу не треба противстављати фанатизму. Могућна је страсна љубав према слободи и истини, ватрена приврженост идеји, али уз огромно интересовање за човека, човеков пут, човеково тражење истине. Слобода се може схватити као неодвојиви део саме истине. Не треба човек све да трпи. Према савременој нетрпељивости, фанатизму, савременој ортодоксоманији уопште се не треба односити трпељиво, обрнуто, треба се односити нетрпељиво. Непријатељима слободе нипошто не треба давати неогранчену слободу. У извесном смислу потребна нам је диктатура стварне слободе. Савремене пак диктатуре у свим својим облицима почивају на духовном темељу који показује тешку душевну болест. Потребна је кура духовног лечења.

Објављено најпре у часопиоу "Русские записки", кљ.1, Париз, 1937. Прештампано у часопису "Философские науки", Москва, 1991, бр.8, стр. 121-128.

Превео с руског ДОБРИЛО АРАНИТОВИЋ

Владико, поделите са нама своје искуство: зашто сте решили да примите монашки чин?
На моје духовно васпитање утицао је женски манастир посвећен Вазнесењу Господњем, на периферији мог родног села Чумајево: тамо су за време хрушчовских гоњења превезли монахиње скоро из читавог Закарпатја. Њихов молитвени дух и дубока вера били су попут кандила у мојој души запаливши жељу да будем свештеник. (Узгред буди речено, из нашег села је потекло много свештенослужитеља). Нисам имао посебну жељу: шта по професији да будем. Сећам се тренутка када сам дефинитивно схватио да желим бити свештеник. Догодило се то за време богослужења на коме је први пут у нашем храму служио Мукачевски и Ужгородски Сава. Тада сам похађао пети разред. После сам неколико година служио као ипођакон код њега, без обзира што до Мукачева има више од 100 км. Из тог разлога сам често био одсутан на часовима. Моју маму су позивали на разговоре код директора. Међутим, она ме није укоравала јер је схватала да сам чврсто и озбиљно изабрао пут до црквеног олтара. Мајка се ноћима тихо молила да се околности уреде и све прође добро. А лик епископа Саве-строгог монаха, богослова и доброг архијереја-одиграо је одлучујућу улогу у избору школе-богословије у Тројице-Сергијевој лаври коју је и он завршио.
Чиме се живот монаха у архијерејском чину разликује од битисања обичног монаха?
Архијерејско служење је исто послушање. У ништа мањој мери (можда чак у већој), подразумева аскетизам и потпуну усресређеност на стицање благодати Духа Светога. Епископи се не ослобађају монашких завета, већ им се додаје још већи терет колосалне одговорности пред Богом, Црквом (која му је поверила апостолско служење) и људима који у њему виде доброг пастира и неоспорни црквени ауторитет.
Некада људи далеки од Цркве говоре да се постриг може примити тек после васпитавања деце и окончања каријере. Како се ви односите ка таквом мишљењу?
Најраспрострањенија и најпогубнија заблуда је у томе да се посао спасења може одложити за „касније“. Онај ко је провео младост по законима плоти, тешко да се може ослободити од страсти у старости, када је најтеже борити се са дугогодишњим навикама. Ако се неко остварио као породичан човек, васпитао децу, изградио каријеру, онда је апсолутно неразумљиво: шта ће њему манастир? Није реч о хобију у пензији. Монаштво је горење духа, када за тебе цео свет постаје јалов и трагаш само за једним, неопходним-Царством Божијим.
А ако бисмо говорили о старости као о искуству и мудрости који су неопходни монаху?
Монаштво-нису само старији. Духовно искуство се управо и стиче монашким животом. Разуме се, требало би избегавати крајности. Ако су за ступање у брак најбоље године између 20 и 30, за монаштво су између 30 и 40. Може се, наравно, и раније примити постриг, али се тада степен ризика повећава. Сматрам да би са лицима млађим од 20 година требало причекати.
У ком узрасту су постризали у древним манастирима?
У древним временима су се дуго припремали за монаштво. Није се инсистирало на томе да младић иде у манастир. По доласку у свету обитељ, особа је дуго била у статусу искушеника. Уколико би се разочарао, могао је да се врати животу у свету.
Шта радити са онима који сањају о монаштву, а имају породичне обавезе?
Оставити породицу сањајући о монаштву-није богоугодна ствар. Зашто се препуштати маштаријама које свети оци називају бесовском прелешћу? Ако је Господ позвано на породичан живот, потребно је са хришћанским трпљењем и љубављу носити тај крст, који није ништа мањи од монашког. Требало би одлазити у манастир по благослову духовника и узајамној жељи супружника, наклоњених монаштву и ослобођених од брига о узгајању деце. Главно-уколико нема љубави према молитви, онда се треба уклонити од мисли о монаштву.
Ваше Високопреосвештенство, како је познато, са монашким ограничењима се слажу и многи мирјани: они, на пример, говоре како је пост користан за здравље. Али, довољно је да монах спомене „сећање на смрт“ и сви окрећу леђа. Шта значи „сећање на смрт“? Да ли је истина да је за одржавање таквог сећања неопходно скоро спавати у гробу?
Древни подвижници вере су се одрицали овог света, руководећи се не страхом, већ тиме што им је био непривлачан. За њих је пустиња место пуно животне радости и духовног богатства, а не таман и влажан гроб (како погрешно многи мисле). Још је у 5.веку, блажени Дијадох Фотијакијски формулисао опште правило за одлазак од света: „Ми добровољно одбијамо сладости овог живота тек онда када окусимо сладост Божију у свој њеној пуноћи.“ Истински живот се састоји од стицања Божије благодати која освештава и преображава. Њен недостатак доводи до умирања света и апокалиптичких катастрофа као видљивих признака агоније.
Још један аспект монаштва-посебно, ни са чим неупоредиво служење свету: кроз очишћење срца, молитву и аскезу Божанствени свет улази у душу. Taj свет је срж свега, он преображава читав универзум и реанимира човечанство које умире. Уколико не постане носиоцем духовног света, свет неће преживети. Због тога се , у циљу супротстављања деструктивној сили греха, и прима се монашки постриг.
Шта можете посаветовати онима који желе да постану монаси?
Одлука о постригу може бити донесена само при трезвеном и озбиљном размишљању. Неопходна је дубока жеља и да, после дугог искушеништва, човек буде сигуран да је монаштво његов призив. Често сам у прилици да разговарам са младим људима који стоје на раскрсници. Неки од њих кажу: „мислим о монаштву, али се колебам“. У тим случајевима обично одговарам: „Докле год је присутна макар сенка сумње, не треба примати монашки чин. Не треба журити. Боље сачекати макар три године, а затим проверити: да није ослабила жеља, да се није охладила? Грешка може имати трајне последице: прекршивши завете, човек често није у стању да се врати нормалном животу с обизом на то да је задобио духовну трауму.“

– Владико, хвала Вам што сте пристали да одговорите на питања портала «Православие.ру». Данас бисмо желели да поразговарамо о молитви. Шта је молитва?
– Веома ми се свиђају речи преподобног Серафима Саровског – речи светих отаца које је он исказао на посебан начин. Преподобни Серафим је говорио: молитва је царица врлина. Свака врлина нам доноси благодат, али нам највише благодати доноси молитва.
Живот хришћанина се састоји у његовој молитви. У стара времена, кад би се срели монаси, они за разлику од нас нису говорили једни другима: «Добар дан. Како сте? Како здравље?» Увек су питали: «Како иде молитва? Има ли молитве?» Ако има молитве значи да у човеку има живота, значи да у њему живи Дух Свети.
Ми се разликујемо од светаца. По чему? Управо по томе. У њима је живео Свети Дух. Молили су се: «Приди и вселисја в ни» («Дођи и усели се у нас») – и Он се усељавао и живео је у њима. А код нас долази, а ми Га терамо. Дође, мало буде ту и поново Га изгубимо.
Данас је вероватно најопасније стање безосећајности кад човек не схвата и не осећа да ли је с Богом или је без Бога у датом тренутку. Ко живи у његовом срцу? Господ или друго супротно биће? Свиђају ми се речи светог Јована Кронштатског из његовог «Дневника» - вероватно зато што живим у завичају оца Јована, и што је наша земља напојена његовим молитвама. Отац Јован пише да се, ако стојиш пред Престолом Божијим или се просто молиш, и ако у твом срцу нема дубоког покајања, у њему налази ђаво. Значи, сакрушавај своје срце, моли Бога за помоћ. Ако је могуће, чини метаније како би твоје срце било скрушено и смирено. Тада ће ти Бог помоћи.
– Да, после молитве човек осећа мир и спокој у души, а онда, после извесног времена, то нестаје... А дешава се и следеће: човек се моли и стиче утисак да га Господ не чује. Како то да схвати? И да ли мирјанин може да зна да ли га Бог чује или не?
– Бог нас увек чује.
Код светитеља Игњатија (Брјанчанинова) постоји седећа слика: има дана кад на небу нема ни облачка и сунце светли, а има дана кад је облачно, сунца нема, али је ипак још увек светло, а понекад бива и овакво време: киша, оловно небо, сунца као да уопште нема и никад га неће бити, али то треба истрпети. Отац Никон (Воробјов), изузетан подвижник побожности, свет човек, наводи следећи пример. Кад наступа јесен и бљузгавица ми не очајавамо, јер знамо да ће све то проћи и да ће наступити лепо студено време, а касније ће доћи и лето. Тако је и овде: треба просто истрпети. Главно је да човек издржи ударац, да се не збуњује и да не одустаје. Оци Цркве пишу о томе. Дешава се да човек стане на молитву и да буде врло расејан и жели да остави молитву: срце није спремно, нема унутрашњег расположења... Мисли: одложићу читање акатиста до следећег пута. А не сме да одлаже, увек треба да испуњава своје правило и да расејаност надокнади исповедањем своје немоћи пред Богом: «Господе, опрости ми, такав сам. Моје срце ћути и мисли ми се роје.»
Сећам се како смо дошли на Сахалин пре 15 година. Започели смо ремонт, скинули смо радијаторе и кад смо их исекли видели смо да је цев пуна каменца и да је остала само рупица. И тада сам помислио: «Види ово! Тако је и наше срце препуно.» Срце је препуно разноразних глупости и грехова и благодат Божија једноставно не може да уђе у њега. Као што кроз такав радијатор не може да прође топла вода и да загреје просторију, тако човек не може да се загреје кад му је срце препуно разноразних глупости. Али радијатор се не може очистити, он се може само заменити, а срце се може очистити и најјаче средство је наше покајање, вапај Богу. То је обраћање, констатација: «Господе, Ти видиш! Помози ми, Господе.» И Господ ће ти помагати.

– Владико, говорили сте о расејаности. А како човек да стекне пажњу на молитви?
– Молитва захтева одговарајуће расположење. Увек наводим пример с вожењем кола. Имам помоћника, паметан је, изванредан, али не вози кола. Једном сам га питао: «Зашто не возиш кола?» Каже: «Не да ми жена.» Нисам схватио, прећутао сам. После извесног времена срео сам се с његовом супругом и поставио јој ово питање. «Владико, - одговорила је, - кад бисте знали како је расејан! Или ће се сам закуцати у некога или ће неко њега ударити. То би нас скупо коштало.» Тад сам јој рекао: «Ти си друга половина, ево ти благослов: полажи вожњу. Помоћи ћу ти финансијски... Изабраћемо нека обична кола и ти ћеш да возиш.» Она сад вози кола, вози њега. Кад седнемо за волан прва ствар је пажња, односно, вежеш појас и све оставиш по страни, за тебе је главно оно што ћеш сад да радиш. И почињеш да се крећеш, гледаш са стране... Процес је кренуо.
Али је процес молитве још сложенији. Пре молитве је потребна припрема. Не да човек отвори Молитвеник и крене... «Дакле, на брзину, за 15 минута треба да прочитам вечерње молитве...» Људи то често раде, али је то неправилно. Човек треба да чита молитве не угуравајући их у временске оквире. Чак и ако не прочиташ све молитве, максимално се потруди да не журиш. Треба да постоји златна средина, као што пишу светитељи Игњатије (Брјанчанинов) и Теофан Затворник...
Светитељ Игњатије каже: постоје три компоненте молитве – то су пажња (као за воланом), свештени страх – односно човек треба да схвата пред Ким стоји, ко је он и ко је Бог, - и покајање. Сва наша молитва треба да буде растворена овим покајањем. Чак и благодарствена, славословна молитва у основи има покајање. Исусова молитва је, како пише игуман Никон (Воробјов), молитва цариника, коју су оци прерадили и од ње направили Исусову молитву.
– Преподобни Исак Сиријски каже: «Немој ни за шта молити Бога ако Му верујеш.» Како да схватимо ове речи?
– Не молити Бога представља савршенство. Увек треба да молимо, али молба треба да буде следећа: «Господе, на све је воља Твоја.» Наравно, то заправо није молба. То је извесно подсећање. То је могућност да човек каже неку реч, али без извесне дрскости. Дерзновеније (смелост) и дрскост су сличне речи, али им је суштина различита. Наравно, потпуно предавање у руке Божије је идеално. Господ зна шта је за нас корисно. Али ми нисмо савршени и зато говоримо... Нису то толико молбе, колико исказивање својих жеља, својих проблема. Дешава се и тако да сретнемо човека, схватамо да од њега ништа не зависи, да нам неће помоћи у неком нашем питању, али изливамо пред њим своју душу, своје срце. Исто то чинимо и пред Богом.
А најузвишенија молитва је молитва покајања. Веома ми се свиђају речи светитеља Јована Златоуста; он пише да је најузвишеније благодарење Богу. Али највише благодари Богу онај ко се каје за своје грехове. Човек је свестан осећа да му Бог опрашта и отима му се вапај захвалности.

Често живимо с неправилним поставкама. Молимо се, идемо у храм, нешто покушавамо да радимо, да испуњавамо заповести како би све у животу било у реду. То је на известан начин превара, као Стари Завет у Новом Завету. И преподобни Исак Сиријски пише да заправо уопште није тако. Господ чак и Својим угодницима, Својим свецима, даје да осете и пад, и побуну, и тугу, и радост, и болест, и здравље – зато што човек благодари Богу за милост кад осети овај контраст. Ниси боловао – и одједном ти је скочила температура, оборио те је грип, кашаљ. Затим све то прође. Господе, како је добро живети без температуре, без кашља! Господе, како да Ти се захвалим?! А зашто Му пре тога ниси благодарио? Сам од себе? Пре недељу дана, пре две недеље, пре месец дана? Није било тако дубоке и искрене захвалности! И Господ нам даје невоље да, како пише преподобни Исак Сиријски, «не бисмо помислили да је то (односно благостање) природно стање које у многоме зависи од мене».
Треба да постоје мир и тишина помисли. А нас просто обара лавина помисли. Као ветар. Сећам се какав је ветар био на Сахалину... Само што смо служили, само што смо кадили, прође неколико минута и мирис тамјана ишчили. Зидови нису успевали да га упију, све би изветрило. Исто је и с молитвеним стањем. Дешава се да у теби ништа не остаје. Наводно си почео «Оче наш» и док дођеш о «избави нас от лукаваго» више се не сећаш од чега си почео. Дешава се. И свеједно човек треба да приморава себе и да се прекорева. Светитељ Игњатије (Брјанчанинов) лепо пише о томе шта је самопрекоревање. Често не можемо да дамо формулу ове или оне врлине, а он пише: «Самопрекоревање је облик смирења без којег не можемо да се спасимо.» Све треба надокнађивати самопрекоревањем.
– Владико, поменули сте речи светитеља Игњатија (Брјанчанинова). Желео бих да наведем његову другу изреку: «Онај ко жели да научи да се моли треба свима да опрости.» Како бисте прокоментарисали ову тврдњу?
– Овде се ради о условима за молитву. Речи светитеља Игњатија веома воли да цитира отац Никон (Воробјов). Велика расејаност је резултат осуђивања. Или, можда се човек надима, или почиње злобно да осуђује. Дешава се да спонтано осуђивање провејава кроз нашу свест, кроз наше срце, или га доноси други човек, а ми бивамо саучесници у овом злочину. «Знаш ли, ево ово и оно...» - «Ма шта ради?!» Већ си осудио човека. А дешава се и горе, кад човек стално осуђује и његово срце испуњавају негативна осећања. Наравно, тада благодат Божија одлази од тебе.
У току свог краткотрајног мисионарског служења схватио сам: човек не треба свешћу, већ срцем да схвати истину. Могу се држати изванредне проповеди, може се разговарати с човеком и могу се наводити фантастични аргументи и човек ће се слагати с тобом на нивоу свести, али његово срце неће дати позитивне импулсе и овај човек свеједно неће доћи у храм, а дешава се да говориш и да информације иду право у човеково срце. И чујеш од њега: «Појавила се нека радост. Лепо ми је с вама.“ Схваташ да се налазиш у стању правилног духа. Покајничког духа, да се не уздш у себе, у своју аргументацију. «Господе, ако Ти отвориш његово срце, он ће Ти доћи. Господе, помози кроз моју немоћ.» Почињеш тако да молиш Бога, да умањујеш свој значај и појављује се резултат. То у молитви говоримо за сваку врлину, у самопонижењу, у служењу.

Народ веома добро осећа стање предстојатеља, без обзира да ли је то свештеник или епископ. Кад стојиш пред Престолом Божијим и из тренутка у тренутак се приближаваш главном – причешћивању Христовим тајнама, у том тренутку треба не умом, већ срцем да осетиш своју недостојност и своју неспремност. Ниси спреман, то је милост Божија, дар, али се дар даје под једним условом: ако се дубоко смириш: «Бог се гордима противи, а смиренима даје благодат.»
Сећате се случаја кад су код праведног Јована Кронштатског дошла двојица младића да се причесте? Исповедили су се како би се ујутру причестили и после вечерње службе су отишли на различита места на конак. Ујутру су се срели. Један каже: «Тако сам се лепо одморио и припремио сам се, цело правило сам прочитао, соба је лепа, људи су добри, нахранили су ме пирогом...» Други: «А ја се нећу данас причестити. Спавао сам у соби с болесним човеком. Имао је грозницу, целе ноћи сам му стављао облоге од воде на лице и на главу, неговао сам га. Нисам стигао да прочитам правило.» И отац Јован излази с Путиром. Онај који се лепо одморио прилази, а отац Јован му каже: «Младићу, нисте спремни, склоните се у страну.» - «Оче, цело правило сам прочитао.» - «Нисте спремни. А ви, младићу, дођите. Причестите се.» - «Оче, ништа нисам стигао да прочитам.» - «Дођите да се причестите.»
Често заборављамо да је циљ молитава пред Свето Причешће и циљ Покајничког канона – само један: да доведе наше срце у правилно стање. Како почиње молитва светог Симеона Новог Богослова? «От скверних устен, от мерзкаго сердца, от нечистаго јазика, от души осквернени...» («Од прљавих уста, од гадног срца, од нечистог језика, од оскрнављене душе...») Све то треба осетити срцем. Не умом, већ срцем! Ако су се свеци тако осећали пред Богом, ја треба да будем још више испод њих, још смиренији. Тада ти Господ излази у сусрет. Исто тако је и у молитви. Треба постићи ово стање, треба максимално довести себе у ово исправно стање духа.
– У последње време је веома раширена молитва по договору. У чему је њена снага?
– «Где су два или три сабрана у име Моје, онде сам и Ја међу њима» (Мт. 18: 20). То је јединство. Примећујем да има парохија у којима свештеници припремају парохијане да се моле једни за друге. Повезују их смс-порукама. Ако се неко из заједнице разболи, одмах једни другима шаљу поруке и почињу да читају Псалтир. Као што су наши древни хришћани увек читали Псалтир. А ко не може – рецимо, човек је на путу – изговара Исусову молитву или се моли речима. Ето, такво јединство. И Господ даје резултат. Нешто се дешава, неко се разболи, одмах шаљем смс-поруке у манастире или зовем свог секретара, сви се активирају: «Овом човеку је потребна помоћ.» И Господ увек помаже. То је проверено, чак не ни деценијама, већ миленијумима.
– Желео бих да Вам поставим питање о Исусовој молитви. Шта треба да има на уму мирјанин који је твори? И да ли мирјанин може да твори Исусову молитву?
– Наравно, и може и треба. Сећам се речи светитеља Симеона Солунског који је живео у XV веку. Он пише да су Исусову молитву творили сви хришћани. Код нас је дошло до некаквог отуђења. «Исусова молитва? Не, то је само за монахе.» Ова тврдња апсолутно не одражава искуство Цркве. Лично сам на то наилазио. Сећам се своје младости. Нажалост, тада нисмо имали толико светоотачке литературе као сад и нисмо могли да општимо са искусним свештенослужитељима. Младост сам провео у граду Вороњежу. У то време се са свештенослужитељима није могло попричати, а и мало су знали. А сад је све богато наслеђе доступно захваљујући изванредним сајтовима као што су «Православие.ру» и други. И увек кажем својим познаницима који се жале «нисмо у могућности»: «А да ли улазите на интернет?» - «Улазимо.» - «Онда уђите на сајтове који ће вам давати плодове Духа Светог. Уђите на сајт ‘Православие.ру’. Тамо ћете наћи све што вам је потребно за спасење. Ми растемо као зрна. То је дрво које није донело цвеће, али је донело миомирисне плодове. Сећам се изванредних свештеника, нећу наводити њихова имена, има их много...
Дакле, док сам још био студент, један свештенослужитељ, баш светован, видео је да имам бројанице (добио сам бројанице на поклон од једног свештеника) ме је упитао: «А шта ће ти бројанице?» - «Да се молим.» - «Шта ти пада на памет?! Па то је привилегија монаха. Не-не, скини их, не треба ти то.» Онда сам пришао другом свештенику који ме је умирио: «Једноставно ником немој да показујеш бројанице, али их носи.»

Исусову молитву творимо као атонски монаси, у скраћеној варијанти: «Господе Исусе Христе, помилуј ме.» Она је згодна за почетнике. Зато што се расејеш већ док је изговориш у потпуности. Постоји још краћа Исусова молитва: «Господи, помилуј.» Твориш је у стању искушења или кад никако не можеш да се усредсредиш. Не «Оче наш», не целу Исусову молитву, већ само «Господи, помилуј.» Методе су исте као у обичној молитви. Основа је иста: пажња, свештени страх, покајање. «Помилуј ме» и додајемо «грешног». Да би човек осећао своју греховност по природи.
Светитељ Игњатије (Брјанчанинов) пише: треба да осећамо да је сва наша људска природа погођена болешћу. И ова болест је страшнија од рака, од СИДЕ. Ова болест се зове «грех». И сва наша природа је напојена грехом. Па чак и наше врине су буре у којем је мед помешан с катраном. Да бисте то схватили покушајте да после Литургије «вратите траку»: колико времена сте били у стању усредсређености, а колико у стању расејаности? А треба у потпуности да стојимо пред Богом. Дакле, то више није кашика катрана. Значи, у нашу молитву је умешано много више катрана.
А главна треба да буде жеља за покајањем и неосуђивањем. За неосуђивањем у широком смислу. Треба да се трудимо да пожалимо човека и да саосећамо с њим кад се налази у неприродном стању. А неприродним стањем називамо стање греха, погружености у њега. Једног су «изазвали» и разгневио се; други се кикоће трећи нешто треће. Моли се за те људе: «Господе, помози.» Свако од нас је икона, лик. Али као што су у годинама совјетске власти на иконама цртали нешто друго или су их просто префарбавали, и ми смо такви. Цртеж је другачији. Али знамо да првобитни цртеж уопште није такав.
– Владико, желели бисмо да нашим читаоцима и гледаоцима упутите речи поуке.
– Гледаоцима и читаоцима бих пожелео да дубље читају оно што објављујете. Често желимо да сачувамо брз темпо кад читамо нешто световно. Прелећемо погледом редове. А овде треба успорити темпо. Има веома дубоких чланака које штампам. Волим папир, зато што на папиру могу да подвучем оно што је потребно, он се налази у мом столу, не треба да укључујем компјутер... Волим старински начин: подвучеш, нешто истакнеш, нешто напишеш на маргинама, а касније се томе вратиш... Такво читање има другачији ефекат. Светитељ Игњатије (Брјанчанинов) пише да свете оце треба једном читати, други пут поново читати, а трећи изучавати. Човек не може да изучи ако не прочита поново. Исто тако и дубоке чланке на порталу «Православие.ру» треба управо дубоко читати, поново читати, а неке чак треба и изучавати.
– Владико, у име редакције, читалаца и гледалаца портала «Православие.ру» захваљујем Вам се на занимљивом и корисном разговору.

– Оче Андреје, данас има много добрих људи ван Цркве, који се баве волонтерским радом. Како их привући црквеном животу?
– Потребно је да црквени људи обраћају пажњу на доброчинство, а да људи који имају ватрено срце и који чине добра дела усмере своју пажњу на црквени живот – како би постојали заједнички интереси. Дешава се да црквени човек не чини дела доброчинства. Не иде ни у болнице, ни у затворе, ни код болесника, ни код старих, ни код усамљених људи... И обрнуто, нецрквени човек се остварује посећујући затворенике, или усамљене, или болесне људе или друге паћенике. Чини ми се да управо зближавање ова два става рађа велико стваралаштво. И црквеним људима треба говорити: «Не заборављајте да треба да помажете једни другима,» а онима који се међусобно помажу: «Не заборавите да вас је Христос томе научио, зато што без Њега, без Његовог Јеванђеља тога не би било.» Овакво зближавање ставова је велико дело у размерама целе земље.
– Православне омладине данас има све више. Има много младих у храмовима, расте интересовање за Цркву. Као упослити омладину? Шта да ради осим што долази на богослужења?
– Млад човек треба да схвати да може много тога, да је сад на врхунцу својих могућности. Само не треба одмах да се прихвата свега. Треба да застане и да се помоли – не једном, не два пута... Можда много пута. «Господе, шта да радим? Шта могу?»
А послова има много. Рецимо, ако се неко бави спортом може да буде тренер: да окупи «клинце» - момке и девојке – и да се бави с њима пливањем, на пример, или фудбалом, трчањем... Ако, рецимо, поседује таленат за менаџмент, може да прикупља средства за помоћ потребитима.
Важно је да се човек пробуди за друштвену делатност. Сећам се, у кијевском храму у којем сам служио једном ми је пришао неки младић и упитао: «Да ли могу нешто да објавим после службе?» И обратио се парохијанима следећим речима: «Браћо и сестре, ја сам математичар по образовању. Ако неко има децу која имају проблема с математиком, спреман сам да бесплатно у славу Христа долазим код вас и да помажем вашој деци да науче математику, ово је мој број телефона.» То је био чист и истински порив појединачне душе, ми тако нешто не бисмо могли да смислимо. Одмах му је прошло много мајки, почео је да држи часове њиховој деци. А следеће недеље је жена професорка страних језика рекла да и она жели да помаже у Христово име – да држи часове деци која имају проблема с енглеским, или немачким, или француским... А онда је пришао један мушкарац и рекао: «Имам минибус, идем у храм из тог и тог краја у то и то време. Ако има старијих људи који овамо морају да долазе линијским аутобусима, метроом и тролејбусом, ако хоће, повешћу их са те и те станице. У мој минибус може да стане десеторо људи. Одвешћу вас у храм, а после тога кући. То ће бити моје дело ради Христа.»
Људи су се отворили и као да су почели да се утркују: и ја хоћу да учиним то и то ради Христа. Једни да оперу прозоре, да помогну у чишћењу – ако је човек млад и снажан. А старица – да у двособан стан, у слободну собу бесплатно прими студенткињу.
То је стваралачка идеја. Наслађивали смо се и чудили, били смо на известан начин запањени колико се снажно ова идеја упила у душе – као што сува земља упија воду. То је, наравно, својство душе која се открила за Бога. И људи се, хвала Богу, откривају за Господа.
То нам веома недостаје. Млади имају руке и ноге, имају снагу, имају здравље. А помоћ је свуда потребна. Има служби у које маме довозе своју децу с урођеном патологијом – треба радити с овом децом. Што више се човек њима бави, тим брже она постају адекватна. А како се њима треба бавити? Па најчешће треба просто разговарати. Чак их треба само припазити. Макар два сата недељно долазиш овамо и жртвујеш то своје време. Мајка која има такво дете као да се налази у ропству, оно је везује – не може ни у продавницу да оде, ни да направи фризуру. Уроњена је у своју невољу. И ту долази, на пример, у понедељак на два сата једна девојчица, у уторак на два сата друга или дечак. Они се баве њеним дететом, а она може и да се одмори и да обави неке своје послове. Како се баве? Па носе га, раде с њим обичну гимнастику, поиграју се, попричају... И дете оживљава зато што му је потребно дружење.
Тако да имамо на хиљаде начина за примену свог времена, своје снаге, своје енергије, својих знања. Ако имаш знање – дај знање. Ако имаш новац – дај новац. Ако имаш времена – дај време. Ако имаш снаге – дај снагу. Свако нешто има.
Човек треба да схвати: ако ништа никоме не даје – он је леш. А ми не желимо да будемо лешеви, не свиђа нам се да будемо мртви. Желимо да живимо и да бисмо живели треба да помажемо једни другима. Ову идеју треба усађивати младом друштву, треба му је преносити: дајте, дајте, дајте, хајде, момци и девојке, тражите, молите Бога. И Бог ће обасјати пут: иди овамо, отиђи онамо – свакоме у складу с његовим интересовањима. То је веома важна ствар. Не знам шта може бити важније.
– Омладина се све време на нешто жали... Реците нам, оче Андреје, шта недостаје савременим младим људима?
– Па свега имају довољно! Људи имају довољно свега, само што не схватају шта имају и шта им је потребно. Данашње време је време изобиља: информација, могућности, знања, времена, новца, задовољства... Никад није било генерације људи која би у таквом изобиљу имала све. Ако хоћеш да се наслађујеш – наслађуј се, ако хоћеш да се одмараш – одмарај се, ако хоћеш да учиш – учи, сва врата су ти отворена. Данас ништа не недостаје осим једног – човек не схвата шта му је потребно. Од прага води сто путева, али му је потребан један. Излази: и шта је тамо? Посао, задовољство, радост, путовања? И човек се губи: превише је путева.
Данашњи човек треба да познаје себе, односно треба да вежба самоспознају. Зато што, на пример ако си добар грађевинац, не треба да будеш правник. А код нас се много добрих перспективних грађевинаца школује за правнике и тек кад напуне скоро четрдсет година почињу да се баве грађевинарством, зато што их живот туда води. Или ако си добар пилот цивилних летелица не треба да се бавиш рекламом – свет губи доброг пилота, али стиче лошег рекламног радника. Тако да човек треба да схвати себе.
Понављам: човеку је данас најпотребнија самоспознаја. Да пронађе одговоре на питања: зашто живим овде? И у чему ћу бити најкориснији? Шта могу да радим боље од других? Можеш бити шта хоћеш: специјалац, свештеник, алпиниста, пиар-менаџер, новинар, нафтни хемичар, лекар, реаниматолог, кардиолог... Шта год хоћеш! Само схвати шта можеш, покушај да се разабереш, да видиш за шта си најспособнији. И онда немој губити време и бави се оним за шта те је Бог створио – то је главни задатак.