То само говори о томе да је хришћанство престало да буде христоцентрично. Хришћани су престали да чекају Христа. Они се плаше Христа, не желе да он дође. Моле се да одложе долазак Антихриста. А у ствари да одложе долазак Христа. Бране право што ређег сједињења са Христом. Све ово говори не о неком посебном благочешћу него о дубини унакажености духовног живота када обичаји и традиција постају вреднији од Христа.

Христос позива вјерујуће сваке Литургије на празник вере. Али сви до једног обесхрабрени изговарају се - купио сам волове, оженио сам се, ја сам купио поље, нисам каноне прочитао, ја нисам постио три дана, ја сам у нечистоти, 

више од пар пута годишње не би требало... Страшне речи произноси Господ у одговор на ове изговоре који сведоче само о одбојности и презиру према Господу : " ... нико од оних који су позвани неће окусити моје вечере, јер су многи звани али је мало изабраних."

Један од разлога зашто сам постао свештеник била је чињеница да је свештеник у могућности да се причешћује на свакој Литургији. За мене је Причешће слично ваздуху и води. Без њега почињеш да се гушиш, венеш. Вероватно многи хришћани имају баш овај однос према овој Великој Тајини. Ако неко не осећа потребу да се често причешћује то је његово право, немојте се причешћивати, али зашто то не дозвољавате онима који заиста чезну за Христом, који ће се без Њега угасити као кандило без уља. Јер о томе и Христос говори "сами не улазе и другима не дају да уђу". 

Немојте мислити да ако дозволите сваке недеље причешће да ће сви Чаши одједном пожурити. Ја никоме не забрањујем да се причешћује сваке недеље. Појединци су се само обрадовали овој могућности, а већина која се није причешћивала тако се и не причешћује. Не треба им Христос - њихова ствар. Дубоко сам убеђен - разлог таквог презривог односа према Евхаристији је узрок револуције и прогона вере у Русији. Број храмова у Русији једнак је броју оних који се причешћују. Да, историја нас учи томе да она никог не учи ничему.

Свештеник Николај Тјумен

http://www.prijateljboziji.com/_Monstruozna-tradicija/48659.html

Августин, Григорије Назијанзин, Амброзије, Василије Велики. Све илистрације од З. Ђуровић

24. Хлеб наш свакиданашњи дај нам данас. Сећам се свога говора када сам расправљао о Тајнама. Рекох вам да се пре Христових речи оно што се приноси назива хлебом; када су пак изговорене речи Христове, више се не назива хлеб, него се зове тело. Због чега се, дакле, у молитви Господњој која после следи, вели: Хлеб наш? Рече додуше, хлеб, али додаде ἐπιoύσιον, то јест насушни. То није хлеб који иде у тело, него је хлеб вечнога живота, који одржава суштину наше душе. Зато се на Грчком каже ἐπιoύσιος. Латин је овај хлеб назваосвакидашњим, јер Грци за дан који иде кажу τὴν ἐπιoῦσαν ἡμέραν. Према томе, оно што је казано латински и грчки – обоје се указује корисним. Грк је једно и друго изразио једном речју, Латин каже свакидашњи.

25. Ако је хлеб свакодневни, зашто га узимаш – како су Грци на Истоку уобичајили – једанпут годишње? Узми сваки дан оно што ти је дневно корисно. Тако живи да будеш достојан да се сваки дан причестиш. Ко не заслужује сваки дан примати, није достојан ни да се причести после годину дана. Тако је свети Јов за своје синове сваки дан приносио жртву да не би што загрешили у срцу или речи (1, 15). И ти чујеш да се сваки пут када се приноси жртва потврђује смрт Господња, његово васкрсење и вазнесење, као и опроштење грехова, а не узимаш сваки дан онај хлеб живота? Ко је рањен тражи лека. Рана је што смо под грехом, лек је небеска и чудесна Тајна.

26. Хлеб наш свакодневни дај нам данас. Ако се сваки дан причешћујеш, сваки ти је дан данас. Ако је Христос за тебе данас, сваки дан он за тебе васкрсава. На који начин? Ти си син мој, ја сам те данас родио (Пс 2, 7). Према томе, данас је када Христос васкрсава. Апостол Павле каже: Он је јуче и данас (Јевр 13, 8). А на другом месту каже: Ноћ је минула, а дан се приближио (Рим 13, 12). Јучерашња ноћ је прошла, а данашњи дан се приближио.

 Амброзије и Василије

Ambrosius, De Sacramentis liber sex, PL 16, 417-462A, ivi 452A-453A

De Sacramentis liber, lib. V, cap. IV, 24-26

24. Panem nostrum quotidianum da nobis hodie. Memini sermonis mei cum de sacramentis tractarem. Dixi vobis quod ante verba Christi quod offertur, panis dicatur: ubi Christi verba deprompta fuerint, jam non panis dicitur, sed corpus appellatur. Quare ergo in oratione Dominica quae postea sequitur, ait: Panem nostrum (Joan. VI, 35)? Panem quidem dixit, sed ἐπιoύσιον, hoc est supersubstantialem. Non iste panis est, qui vadit in corpus: sed ille panis vitae aeternae, qui animae nostrae [0452B] substantiam fulcit. Ideo Graece ἐπιoύσιος dicitur: Latinus autem hunc panem quotidianum dixit quem Graeci dicunt advenientem; quia Graeci dicunt τὴν ἐπιoῦσαν ἡμέραν advenientem diem. Ergo quod Latinus dixit, et quod Graecus, utrumque utile videtur: Graecus utrumque uno sermone significavit, Latinus quotidianum dixit.

25. Si quotidianus est panis, cur post annum illum sumis, quemadmodum Graeci in Oriente facere consuerunt. Accipe quotidie, quod quotidie tibi prosit. Sic vive, ut quotidie merearis accipere. Qui non meretur quotidie accipere, non meretur post annum accipere. Quomodo Job sanctus pro filiis suis offerebat quotidie sacrificium (Job, I, 5) ne forte aliquid [0452C] vel in corde, vel in sermone peccassent? Ergo tu audis quod quotiescumque offertur sacrificium, mors Domini, resurrectio Domini, elevatio Domini significetur, et remissio peccatorum: et panem istum vitae non quotidianum assumis (I Cor. XI, 26)? Qui vulnus habet, medicinam requirit. Vulnus est, quia sub peccato sumus: medicina est coeleste et venerabile sacramentum.

[0453A] 26. Panem nostrum quotidianum da nobis hodie. Quotidie si accipis, quotidie tibi hodie est. Si tibi hodie est Christus, tibi quotidie resurgit. Quomodo? Filius meus es tu, ego hodie genui te (Psal. II, 7). Hodie ergo est, quando Christus resurgit. Heri et hodie ipse est, apostolus Paulus ait (Hebr. XIII. 8). Sed et alibi ait: Nox praecessit, dies autem appropinquavit (Rom. XIII, 12): nox hesterna praecessit, dies hodiernus appropinquavit.

Текст је јасан као сунце и не представља никакве егзегетске тешкоће. Осврнућу се на неке техничке детаље, а остало, у смислу једне духовне егзегезе интегрисаћу са текстовима коју гравитирају око Амброзијевог времена.

„Рекох вам да се пре Христових речи оно што се приноси назива хлебом; када су пак изговорене речи Христове, више  се не назива хлеб, него се зове тело“ (24).

У мало плодним расправама католика и православних и ово је био проблем. Католици су инсистирали да хлеб о изговореним речима постаје тело, православни по епиклези. Епиклеза је и код Латина постојала, али је питање кад је нестала (Тафт). Сада је поново имамо. Амброзијеву аргументацију не треба видети у светлу ових касних расправа. Ми смо у литургији у једном процесу. Обред практично никад није био унифициран. И освећење кроз ове речи као кроз епиклезу се не искључују међусобно. Јер, ко тврди да само после епиклезе имамо тело, онда вели да су лажне речи пре тога изговорене: Узмите, једите, ово је тело моје. Јер и те речи подразумевају епиклезу. Никада Дух и Исус нису били одвојени. И увек је по Духу Христос присутан.

Хлеб свакодневни и/или насушни. Код Амброзија је једно те исто. Односно, грчка реч обухвата оба значења. Коренски долазе из οὐσία,суштина, есенца, добра која неко поседује, имовина, и долази од οὖσα, што је партицип презента глагола εἰμί женског рода, постојати, бити. Следовање хлеба је разумевано овде. Оригену се дугује повезивање ἐπιoύσιος са οὐσία. У верзијама Vetus Latina налазимоquotidianum (свакодневни). Jeроним је то касније превео са supersubstantialem у Мт., али је задржао quotidianum у Лк. Латинска литургијска форма је quоtidianum (cf. Lightfoot, On a fresh revision of the N. T. pp. 195 f.). Aмброзије преноси Оригеново тумачење у de Fide, 3, 5. 127, а оно је блиско и са Кирилом Јерусалимским, Cat. 23, 15.

Ориген у рељефу са пола ореола. Анатемисан, али без њега не би било теологије ни великих Отаца

25. „Ако је хлеб свакодневни, зашто га узимаш – како су Грци на Истоку уобичајили – једанпут годишње? Узми сваки дан оно што ти је дневно корисно. Тако живи да будеш достојан да се сваки дан причестиш. Ко не заслужује сваки дан примати, није достојан ни да се причести после годину дана“.

Не сме се мислити да је један пут годишње причешћивање био обичај на Истоку. Не, то је Амброзије чуо за неке од заједница које су прешле на то новотарство, јер извори нам говоре супротно. Но, у орацијама се генерализује, не улази се у суптилности. Али ни Амброзијево сведочанство не можемо узети као неку измишљотину. Не би функционисалo. Довољно је поменути сведочанство из Василија Кесаријског, или Великог († 379) да се у његово време у Кападокији причест примала четири пута недељно: у недељу, среду, петак и у суботу, а и удруге дане ако падне празник неког свеца; уједно казује да у Египту и сви верници у највише случајева имају причест у својој кући и причешћују се сами кад хоће (Epist. 93).

– Оче Валеријане, шта су то несреће и страдања? И како правилно превазилазити несреће?

– Страдање, несрећа и болест су последице греха. У рају тога није било. Али када се човек удаљио од Бога, када је прекршио заповести Његове, навукао је на сво човечанство последице греха. «Трње и коров ће ти рађати земља». И устао је човек на човека, што се сада нажалост и дешава. Ето баш ово и јесте несрећа.

Некада, дете које је имало отприлике 4 или 5 година, питало ме је: „Оче, а зашто је Бог створио човека?“ Било је јако тешко одговорити, али је дете очекивало одговор. Ја сам рекао: „Детенце, тата и мама воле једно друго, тебе воле, ти волиш тату и маму, тебе воле сви. Ето, тако је добро живети у љубави“. Љубави није својствено живети у себи, љубав треба да се излива на све стране, око себе, као што је некада рекао отац Николај Гурјанов, када су га питали: „Шта ћете пожелети?“ – „Обиље љубави ка свему што нас окружује“. Тако да постоји ђавоља злоба противна људској љубави, и страдања управо произилазе од тога што је у току рат против љубави.

Изванредно „Слово о страдању“ можете наћи код оца Јована (Крестјанкина). Не могу да се уздржим и да га не прочитам у целости: “Злопати ли се ко међу вама? Нека се моли Богу”. – Посланица апостола Јакова. Када осетиш страдање телесно и душевно, сети се да не страдаш сам. Свако страдање има неки виши смисао. Ти не страдаш сам, страда око тебе сав свет.

Све страда и све се мучи, што у безвучној тишини, кријући свој бол, прећуткујући свој јад, што у отвореним мукама, које нико и ништа не може ублажити. Ми не можемо да избегнемо страдања. Природно је желети да она не буду превелика. Али треба да се учимо да страдамо достојанствено и продуховљено. У томе је велика тајна живота. У томе је вештина овоземаљског живота.

Што је префињенији човек, што је осетљивије његово срце, што је саосећајнија његова савест, што је јача његова стваралачка машта, што је осетљивија његова моћ запажања, што је дубљи његов дух, тим више он страда, тим чешће њега посећује бол у животу, огорченост и туга. Али ми често не мислимо о томе, не спознајемо да најбољи људи страдају више... И када се на нас излива бујица оскудице, муке, јада и потиштености, ми се плашимо, сматрајући то "неочекиваним", "незаслуженим" и "бесмисленим".

Али страдању је дата велика моћ прочишћавања духа и велика моћ васпитавања, јер страдање буди дух човека. (Не само "топлохладноћа" буди човека). У њему се челичи непоколебљивост човека, његова храброст, присебност и снага карактера. Без страдања нема ни истинске љубави, ни истинске среће. Тај ко хоће да се научи слободи мора да превазиђе страдања. (Ја често, међутим размишљајући на ту тему, мислим: "Господе, каква страдања! Када бисмо барем научили да превазилазимо неудобност то би већ било неко усавршавање!) Обичан народ зна ову истину и изражава њу речима: "Посећивање Божије". Човек коме је послато страдање (вероватно и болест) не мора да се осећа безнадежним, али удостојеним и позваним, њему је дозвољено да страда да би се очистио. Зато ми не треба да се клонимо нашег страдања, спасавајући се од њега бекством или варајући себе. Не треба се бојати страдања, јер се бреме страдања састоји од једне трећине, а понекад и од половине од страха од страдања. (Узгред, ја често говорим треба избегавати две ствари: не треба себе мучити тиме што се већ десило и мучити себе тиме што још није настало.) Не приличи човеку да поступа и обрнуто, тојест да се упушта у страдање (тојест да се намерно страдању излаже). Човек мора да подноси своја страдања спокојно, с поуздањем, гледајући на њих као на пут усавршавања, као на лествицу духовног очишћења. Ако је човеку дата телесна болест, онда он мора да уради све да би исправио грешке и отклонио и олакшао бол, колико год је то могуће. У исто време треба продубити свој духовни живот да би његов пламен одвлачио животну енергију од телесног бола. Треба умети не ослушкивати свој бол, не мислити све време на њега, него супростављати њему своју духовну усредсређеност. Ако неко каже да не уме то, онда нека се моли да му Господ да снаге за то.

 

    

 

Молитвом се лече и много тежа духовна страдања, која нас муче. Молитва је позив за помоћ Оном, Који нас зове ка Себи кроз страдања. Нико не може то да уради "за мене" или "уместо мене". Својим саветом може да помогне други човек. Помаже Господ Својом снагом. Али своје духовно очишћење може постићи једино сам човек, користећи се оним што му је дато. Сама сврха страдања је да му помогне у томе.

Узгред, ово је управо то на што нас упућује руска пословица: свако прича о ономе што га боли. Али не треба причати о томе врло често. Да, можеш да тражиш објашњење како треба да поступиш. Али живот ипак тече. И погледајте, страдање је названо судбином најбољих људи. Како је дивно речено: "Теби је дозвољено да страдаш да би се очистио!"

То се односи и на болести. Присећам се и одговора преподобног Нифонта Кипарског (на почетку јануара по новом календару слави се његов дан). Он је тешко страдао. У младости није баш водио моралан живот и мада је био васпитан у православљу, загрејао се за нове пријатеље, упао је у лоше друштво... И онда му је једаон од његових пријатеља рекао: "Имаш тако тамно лице!" Он се ужаснуо и помислио: а каква је онда моја душа? Он се предао духовном подвигу и достигао је велике духовне висине. Али на крају живота је тешко страдао. Светитељ Атанасије Велики га је питао: "Да ли има неке користи од страдања за човека?" И преподобни је одговорио: "Како да не! Као што се злато чисти у ватри од свих примеса, тако се и човек чисти од грехова када трпи болести".

Зато је речено: да би се очистио. Човек се прочишћује. За то је исто везана и прича о блудном сину. И човек који је претрпео страдање, после тога више саосећа са другим, зато што зна што је то.

Наравно ако би се људи трудили да не греше, тада не би било ни болести, ни страдања. Но, нажалост људи сами себе кажњавају – "сама себе кума бије, што нечисто жање". Живот у коме постоје страдања и болести нас подсећа на то да постоји место где нема болести, туге и где је живот бесконачан. Треба се спремати за тај живот, на то треба мислити. А све остало ће проћи, као што пролази све, буквално као сан.

– Оче, људи који често болују, пребацују православнима: "Погледајте ваше свеце. Они су цео свој живот посветили Богу, а Бог их кажњава болестима и страдањима". Какав одговор им ми можемо дати?

– Прво, свети се моле за нас грешне. Ако нам је Господ који је страдао за нас, а Он је заиста страдао за нас, опростио грехе, тако нам Господ и кроз молитве светих опрашта, а они трпе ради нас.

И друго, шта то значи "кажњава"? Ту се налази одређено значење које људи често погрешно тумаче. У црквенословенском језику реч "казна" означава "поуку". Могу се наћи следеће речи у Чину опела: «Наказав прежде многими чудеси и знамењми мене, заблуждшаго, напоследок Самого Себе истоштил еси, јако сострадателен, и, поискав, обрел и спасл јеси». (Октоих, субота, шести глас, канон за упокојене - црквенословенски) "Наказав - Казнио", тојест подучио си нас, разним примерима, разним чудима Својим. Болест нас учи. И зашто да се питамо, зашто Бог кажњава онога кога воли. У самом питању је одговор, зато што га воли.

– Кажите нам, молим вас, оче, а како да научимо да трпимо у невољи, када нам изгледа да су невоље несносне?

– Трпљење… У истој посланици апостола Јакова, из које је цитирао отац Јован, налазе се и следеће речи: «Ако ли коме од вас недостаје мудрости, нека иште од Бога». (ср.: Јак. 1: 5). Случајно сам срео оца Јована код оца Сергеја Орлова (њему сам се управо био и запути) и он ме је упитао: "Да ли знаш тај цитат?". Одговорио сам: "Знам, ја сам у Цркви од детињства".

Шта је то Соломонова мудрост? То је трпљење. А трпљење је и то о чему је једном речено: «Сваку радост имајте, браћо моја, када паднете у различна искушења». Искушење твори трпљење, а трпљење - умеће, умеће живљења. То је умеће живљења без греха. Ни да се раздражујемо, ни да друге раздражујемо. И то је висока духовна мудрост, поступати тако да и себе самог сачуваш, да своју душу сачуваш од греха под таквим околностима, а другу душу да одведеш од греха.

Постоји једна изрека: невоља или болест опстају док не принесу корист.Треба да се кроз трпљење невоље или болести, научимо да спокојно живимо са њима. Један човек је испричао занимљиву ствар о себи. Имао је камење у бубрезима. А јако боли када то камење излази. Када је доживео први напад те болести позвали су хитну помоћ да му помогне. Али када је прошао напад, било му је лакше. Следећег пута је већ помислио: истрпећу. Потрудио се и истрпео. А трећи напад је доживео када је фарбао кров, није престао да фарба, а напад је прошао. Тако је и његова болест прошла "И као да сам нешто изгубио", рекао је. После су почела да га боле леђа... Реч је о врло занимљивом човеку, образованом, душевном. Такву ми је животну причу испричао. Тако да се болест на почетку подноси тешко, а потом постаје лакше.

Испричаћу вам још једну причу. Борис, Бог да му душу прости, син ђакона Венедикта, оболео је од хорее (болести Светога Вида). Био је болестан од рођења. И он се стално мучио, хтео је да разуме зашто се то њему дешава, зашто не може да трчи... После је сазнао: када су његовог оца ухапсили комунисти, његова мајка, која је у то време била у другом стању, толико је бринула да је то после утицало на здравље њеног детета. Они су имали још осморо деце. Сва су била здрава, а он се родио болестан. Он је мрзео и комунистичку власт. Покушао је да се излечи, али ништа није помагало. А потом се смирио и када му је било близу 60 (ја сам се тада упознао са њим, а он је живео до 80 година) стигао је до таквог стања да је често говорио: "Када би ме неко сада питао да ли хоћу да се излечим, ја бих одговорио - нећу". Какво је то сведочанство! А тада су већ и људи ишли њему да их посаветује (живео је у подмосковском селу Апрељевка), Бог да му душу прости.

Наравно постоје јако мучне болести, али оне обично не трају дуго, не трају годинама. Постоје и предаси, Господ нам даје могућност да предахнемо. Али то је у рукама Господњим.

– Оче, Оптински старци су нас подсећали да треба да научимо да посматрамо невоље кроз призму вечности...

– То је савршено тачно. То је преподобни Амброзије Оптински говорио да све треба тако посматрати. Каква суштинска истина! На све треба посматрати као на лествицу духовног уздизања. Сва искушења која нам Господ шаље на овај свет, су управо та духовна школа, која нас управља ка испиту за Царство Небеско.

– Желим да вам цитирам речи петербуршког свештеника протојереја Василија Јермакова: "Слушаш човека, и понекад имаш осећај као да је пред тобом Јов Многострадални, а погледаш на тог човека - он леп, румен, добро обучен". Како проникнути и разумети да ли је наша невоља измишљена или стварна? Како схватити да ли човек заиста страда или нам све то само изгледа "трагично"?

– Кажу људи: Нема дима без ватре. Друга је ствар колико се дима појављује од ватре, то је јако сложено питање. Човек се пуши, дим га окружује, а ватре нема - то је просто тињање.

Преподобни Амброзије Оптински је говорио: "Понекад се дешава да ти неког прстом такнеш, а он вришти као да му кожу деру" Често људи своје бриге сматрају посебним и изузетним, а то је распрострањена појава. Мисли, њему је тако како никоме другом није било досад. То је некакав комплекс супериорности, само с наличја. Постоји једна изрека: човек је као разломак, бројилац је то што он заиста јесте, а именилац је то што он мисли да јесте. И што више он мисли о себи, или о својим врлинама, или о својим бригама, то је мањи разломак. Треба тај сукоб у себи решити. А за то је неопходно молити се.

Недавно сам био сведок једне занимљиве приче. Мој унук је покидао струну на својој виолини. Мама се јако наљутила, и говори свом млађем сину: "Видиш шта су твоја браћа направила! Шта с њима да радим?". Син јој је одговорио: "Треба да расчистиш", а он има три године. И шта прво треба урадити? "Мама донеси икону. Треба да се помолимо". Ето то је пример како расчистити са свим у себи. Морамо се молити и Господ ће нам помоћи да разумемо. А људи туђу бригу гледају, а своју не решавају.

А колико је муке у човеку, само Бог зна. Једног слугу Божијег су питали ко је праведник, а ко грешник, када су пред њега довели човека кога је запосео демон, а он је одговорио: "Грешник сам само ја, а ко су праведници зна само Бог". Отац се, ја мислим, тако нашалио са њима. Наш народ је духовит.

Дође неки човек, сав несрећан десила му се велика невоља... Бриге су различите: нека бака се радује да је имала довољно новца до следеће пензије, а неко се брине да што нема баш тип „мерцедеса“ који жели или што су му украли „мерцедес“, а трећи се брине што је изгубио вилу у Италији или на Кипру... А понекад човек сматра да сви морају да му служе и одједном се неко, како му се чини, не понаша онако како би он то желео. И он каже: „Ово је увреда, понижење...“ Тако да је то компликовано питање.

– Често се подсећамо речи Спаситеља: «У свету ћете имати жалости» (Јн. 16: 33)…

– Савршено тачно. Речено је: «Да нам кроз многе невоље ваља ући у Царство Божје» (Дап, 14: 22). Али као што смо већ рекли, невоље и болест нас чисте од грехова ако су покорно прихваћене. То је општи закон. Ето под тим условом – да су невоље покорно прихваћене, и још са захвалношћу Богу – бивамо награђени. А Јов не само што се није бунио, него је још и говорио: «Господ даде, Господ узе, да је благословено име Господње». Још га је у овом животу Господ наградио, а да не говорим о будућем.

– Да ли јеу свакој свакодневној ситуацији пожељно изговарати ове речи?

– Наравно! И оне, о којима је светитељ Јован Златоусти написао: „Хвала Богу за све!“ Не треба ништа издвајати. За све!

– Желели бисмо да се Ви обратите нашим читаоцима и гледаоцима са поуком везаном за тако озбиљну тему као што је страдање.

– А савет је већ дао један човек, подсетићу, мој унук, који је рекао: „Донеси икону“. Помоли се, а ако имаш могућности, иди у храм Божиј.

Треба да почнете да посећујете храм Божији и онда ће све изгледати другачије. Барем не тако мрачно како ми обично замишљамо свет. Зато што, одиста, као што је рекао један слуга Божији другом човеку, који је желео да чује поуку: „Боље да будем у паклу са Богом, него у рају без Бога“.

– Велика Вам хвала, оче Валеријане, на драгоценим поукама, на речима којима сте нас данас тако утешили и оснажили.

– Спаси, Господе.

  

19 / 04 / 2016

Повод за овај текст је што су ми више људи писали око проблема избора исповедника, духовног оца, али и текст Јелена011: Da li je do etike i sta kada dobre namere nisu bitne. Јелена је мој фб пријатељ, као што је и ђакон Ненад Илић, који јој се нашао на нишану. Нисам плави шлем, тако да желим само неке најосновније појмове овде да оцртам. Јер, побркале су се бабе и жабе. Јелена са неким очигледно терминолошки промашеним идејама, други са уверењем да је она злонамерна. Има зле крви, али можда може нешто да се разјасни мало. Ја сам у Риму, и сви смо чули за pax romana.

Хришћанска исповест је била од почетка везана за оно Ис: ако приступаш олтару, буди помирен са братом. Нема никаквих духовних склекова или психоанализе. У свађи си, мири се. Прва црква има јавну исповест. Могу да замислим колико је то било живописно, зато што и данас мање-више знамо шта је ко згрешио. Црква има најбољу шпијунску трач организацију. Није то од јуче. Јавна исповест, иако апостолског порекла се укида, јер је долазило до злоупотреба.

Две ствари су сада нужне за разликовати: 1) светотајинска исповест у којој се дају епитимија и опроштај грехова и 2) исповест бенигних грехова, ткз. исповест помисли која вуче корене од појаве монаштва у 4. веку.
Светотајинска исповест (=СИ) се односи на грехове који одвајају од причешћа, и то су озбиљни греси. Нпр., у предању срећемо: јерес, трговина робљем, ракопавање горобница и крађа, убиство, завођење 2 сестре од којих се после једна убије, блудничење са особама и животињама, непричешћивање и сл. У том случају грешник (далеко било од нас), иде и исповеда се владици или попу кога је овај овластио и добија епитимију. Кајање је описано у канонима неокесаријског сабора, али је било јако различито и живописно.
Исповест помисли (=ИП) је исповедање другој особи онога што те мучи и са чиме се тешко бориш. И то су „греси“ који се не опраштају, не у смислу да су неопростиви него да нема шта да се опрости. Нпр. видела си лепог мушкарца на улици. Подишли те жмарци, јер си здрава жена, али то није грех. Грех је тек ако кренеш да освојиш као удата другог мушкарца. Или пак да си неудата па ожењеног мушкарца. Ти слободна, он слобдан, трудите се да се нађете, нема греха. Грех настаје тамо где се повређује други. И онда треба исповест.

Проблем је што се на Западу, после пада Рима, са доласком варварских народа спајају СИ и ИП. То је противприродни блуд који траје и до данас. И та пракса има корена од 6. века. ИП је само духовни разговор. Ту нема СИ и опраштања грехова. „Духовник“ се само моли за тебе. И духовник не мора да буде свештеник. Он је само особа са већим искуством и у коју неко има поверења. Није ни психотерапија, јер у психотерапији нема односа пријатеља са пријатељем. Због тога се студирају трансфер и контратрансфер. Има нечег сличног у духовничком односу, али није апсолутно аналогно са овим што је у психоанализи.

Чувени је пример за ИП св. Бенедикт Нурсијски који је био старешина у манастиру, а никад није био свештеник. Исто и св. Франциско Асишки. И на Истоку имамо игумане и духовнике који су само лаици. Духовник св. Симеона Новог Богослова (тог чувеног новотарца) био је Симеон Богобојажљиви, који није био свештеник. Ишао је код њега, исповедао се, није било опраштања грехова, а причешћивао се. Дакле, реч је о духовном разговору!

Следећа катастрофа се дешава са Тридентинским сабором (16. век) који условљава причешћивање са исповешћу. Мораш да се исповедиш пред причешће. И то правило је ушло полако и у ПЦ. Истранчити га, прилично је тешко, јер су се људи примили на њега и мисле да је то православна пракса. А није. Дакле, изгубио се смисао тога шта је ИП. Духовни разговор се институционализовао. Первертиран је. Најгоре је што се ово што ја називам бенигним гресима, најобичнијим глупостима, криминализовало и избацило у први план. И онда су људи почели да верују како су тешки грешници, да се не причешћују јер су недостојни, да су свештеници над-класа која има посебну благодат... Отишла маст у пропаст...

На крају: у средњовековној Србији су били нормалнији него данас, па су на функцију исповедника бивали од владика постављани искусни старци. Није сваки поп могао да буде исповедник. Нема ћирибу-ћириба. Зато не постоји сакраментални духовни разговор. Ова настрана пракса се трпи из много разлога, а неки су, како рекох историјски. Упитах једног католичког попа, мог пријатеља, око употребе перверзатива и других контрацептивних техника и средстава. Рече ми да је све ван природног и комплетног коитуса инструментализација жене. Такође сам га питао да ли сваки поп код њих може да исповеда: Да, јер је то свештенички дар. Мени је све било јасно. То је један духовни ниво. Није за похвалу, али легитимни свјетоназор. Међутим, то не издржава предањску проверу. То није то. Иако га свештеници и данас одржавају у животу да би имали послушне овчице. Да се пак одржи „света“ дистанца између „посвећеника“ и „раје“. Такође, на Западу, имамо мањак „стараца“ па сваки поп момра да и исповеда, иако би често било лековитије да то не ради.

У једној речи: Не постоји никакав сертификат за духовника, односно он се не треба нужно везати за свештену особу. И ђакони, и лаици, и жене (сачувај ме Боже) могу да буду духовници. Битно је само да је тај однос сагласан, добровољан са обе стране. Чак и атеиста и јеретик могу да буду духовници некоме ко је у цркви. Само да га у томе не одвајају од цркве којој такав припада.

Зоран Ђуровић
Рим 8.4.2016

Ево текста писма:

80.1 Питаш ме како стоје ствари? Крајње лоше. Нестало ми Василија, нестало и Кесарија, нестао ми духовни као и телесни брат. Отац мој и мати моја оставише ме, говорим са Давидом (Пс 26, 10). 80.2 Телом сам болан, старост се обара на моју главу, гомиле брига скупиле се, послови загушили, у друговима немам поверења, Црква је без пастира. Добра пропадају, зла су разголићена, треба пловити ноћу а нигде нема светионика, Христос спава... 80.3 Шта још треба да претрпим? За мене једино избављење од зала јесте смрт. Али и тамошње је за мене застрашујуће, ако се суди по овдашњем.

80.Τ ΦΙΛΑΓΡΙΩΙ 80.1 Ἐρωτᾷς πῶς τὰ ἡμέτερα. Καὶ λίαν πικρῶς. Βασίλειον οὐκ ἔχω, Καισάριον οὐκ ἔχω, τὸν πνευματικὸν ἀδελφὸν καὶ τὸν σωματικόν. 20Ὁ πατήρ μου καὶ ἡ μητήρ μου ἐγκατέλιπόν με20, μετὰ τοῦ ∆αυῒδ φθέγξομαι. 80.2 Τὰ τοῦ σώματος πονηρῶς ἔχει, τὸ γῆρας ὑπὲρ κεφαλῆς, φροντίδων ἐπιπλοκαί, πραγμάτων ἐπιδρομαί, τὰ τῶν φίλων ἄπιστα, τὰ τῆς Ἐκκλησίας ἀποίμαντα. Ἔρρει τὰ καλά, γυμνὰ τὰ κακά, ὁ πλοῦς ἐν νυκτί, πυρσὸς οὐδαμοῦ, Χριστὸς καθεύδει. 80.3 Τί χρὴ παθεῖν; Μία μοι τῶν κακῶν λύσις, ὁ θάνατος. Καὶ τὰ ἐκεῖθέν μοι φοβερά, τοῖς ἐντεῦθεν τεκμαιρομένῳ.

Рим
25.03.2016

Њен смисао се не исцрпљује само кроз питање положаја жене. Преко њега, сеже до саме Литургије. Чувајући или разоткривајући смисао, чувамо и Литургију као икону Царства Божијег. Уколико изгубимо смисао ове приче, Литургија ће се свести само на култ, а не икону Царства Божијег.
„Сине човјечији, устани на ноге да говорим с тобом“ (Јез 2, 1), казао је Бог пророку Језекиљу. И док је пророк клечећи желео да разговара са Њим, Бог га је усправио духом својим (Јез 2, 2). Господ не жели робове и неслободне људе, него нас призива у ослобођење. Верска настава стога мора имати за свој циљ да учи и подучава све нас управо тој истини. Ослобађајући нас страха од смрти, Христос у нама остварује пуноћу човештва – слободу од репресивних сила култа, власти, друштва... Кроз Нови завет постајемо сведоци како Господ преиспитује наш устаљени хришћански живот на „револуционаран“ начин, показујући нам меру достојанства људског бића. Због свега овога, Верска настава је позвана да генерише један нови дух у друштву, дух нове стварности који треба да открива позив на ослобођење. Надам се да ће понуђено тумачење Јеванђеља по Луки омогућити вероучитељима/вероучитељицама да развију нову самосвест у контексту вере, како би били спремни и да на квалитетнији начин сведоче радост хришћанства. Развијање и одгајање слободних бића јесте пут и радост Царства Божијег. Овај текст има за потребу да укаже на неопходност разумевања вере као праксе, а Литургије као акције.

Увод

„Неко ме се дотаче,“ казао је Исус Христос у тренутку када је био дотакнут од стране безимене жене, како нам сведочи јеванђелист Лука. Док Јаир, као старешина синагоге, приступа Христу са молбом да му излечи кћер, дотле се у маси људи појављује непозната жена. Она дотиче Христа у нади да ће бити излечена. Јаир иступа јавно пред Христа са својом молбом, жена у тајности то чини. Пред окупљеном масом, Христос не идентификује особу која Га је дотакла, не прећуткује да Га је неко дотакао, него жели да се јавно обзнани ко је та особа. Зашто је Господу битно да то учини, када нам сâм саветује да „оно што чини наша левица не зна десница“ (Мт 6, 3). Да ли то значи да Он није у стању да учини оно што нама проповеда? Да ли то значи да је Христос мање скроман него просечан човек? Поред тога, намеће се питање каква је улога безимене жене и зашто је она битна у причи где имамо много угледније људе. У наставку, јеванђеље говори о старешини синагоге и његовој ћерки. Јаир је старешина синагоге, дакле угледан члан заједнице у којој живи. При томе, он је религиозни човек, представник јеврејске вере. У том смислу је потпуно јасно да јеванђелиста жели да укаже на однос Христа са тако уваженом личношћу. Али у свему томе, како се уметнула прича о овој безименој жени? Да ли ми знамо ишта о њој? Зашто је Луки битно да помене и ово исцељење?
Жена без имена и мушкарац са именом (Јаир) јесу две личности стављене у један оквир где се указује на значај вере, лични однос, али и прерасподелу моћи. Покушаћемо да покажемо овде како је прича о безименој жени заправо прича о свакој жени, прича о револуцији које хришћанство доноси унутар јеврејског менталитета, прича о социјалном ослобођењу, прича о правди у нашим међуљудским односима. Недовољно истражена и упозната, ово је инспиративна прича и за нас данас, изазивајући наше хришћанско наслеђе баш као што је то некада чинила са јеврејским.

Жена и контекст

Безимена жена из приче је особа унутар јеврејског културног простора. Како је реч о жени, превасходно имамо у виду културна ограничења која су јој наметнута у датом друштву. Овде ћемо поменути једну занимљиву појединост - млади Јеврејин је свакога дана захваљивао Богу што је створен као мушкарац, а не као роб, животиња или жена! И док постоје одређена сведочанства о нешто бољем положају јеврејских жена у дијаспори, оне у Палестини су биле осуђене на простор куће и апсолутну власт мужа. Њихове религијске дужности су биле веома мале, чак и само правило које даје право женама да могу читати Тору у синагоги није практиковано због „части конгрегације“. Филон Александријски тако каже да су жене толико опасне да је најбоље да не излазе из својих соба (женски део куће). Сличне мисли запажамо и у: 2Мак 3, 19; 3Мак 1, 18; 4Мак 18, 7. Уколико су жене опасне, онда са добрим разлогом треба да буду уклоњене од могућности да стекну моћ, а знање је моћ. То је један од основних разлога зашто им је било недоступно да читају Тору, јер је учење Торе било изједначено са богослужењем, где жене нису добродошле. Како су на тај начин уклоњене из јавног простора, њихов религијски живот се сводио на приватни простор сопствених кућа. Ту су се могле молити, а да за то не траже дозволу од мужа. Религијски живот жена је, дакле, био ограничен на домаћи простор куће, заклоњен од јавности, и у друштву других жена. У овом културном миљеу, мушкарци су доживљавани као бољи од жена јер они репрезентују породицу, штите је, као што штите и част жене. Сви послови су стриктно били подељени са јасним границама, јер су границе биле израз реда у односу на хаос. Бог ствара свет уређујући хаос кроз раздвајање светлости од таме, неба од земље… као што је описано у Постању. Одржавање стриктних граница није ништа друго него одржавање реда, спас од хаоса иза којег не стоји Бог. Отуда и јеврејски Храм у Јерусалиму има јасно означене просторе за свештенике, мушкарце, жене, првосвештеника, и богобојажљиве. У самом јерусалимском Храму позиција жене је јасно указивала и на њено место како у односу са Богом, тако и односу са светом. Већ на самом улазу био је женски део, даље одатле жена није могла ићи.

Жена са течењем крви

У претходном делу навели само укратко положај жене у јеврејском друштву првог века. Међутим, битно је да сада нагласимо и позицију која додатно деградира жену и која жени даје нови идентитет – „под-женски“. Ако погледамо културу и окружење, јасно нам је да жена која има „течење крви“ бива социјално и религијски изолована. О нечистоћи жене и потреби да се изолује посвећено је доста места у Мојсијевом закону (3 Мој 15, 19-33). Жена са течењем крви сматрана је такође подложна демонима, јер је грех био тај који је изазвао њену болест. Болест је тако доживљавана као нешто демонско, као непоштовање закона Божијег, па је самим тим захтевала осуду. Болест чини човека дефектним, крњи његову пуноћу. Тако телесна не-пуноћа означава и не-пуноћу у смислу светости. Библија нам у 3Мој 21:16-20 саопштава да они који су болесни нису „потпуни“ људи, па самим тим су и нечисти, те им се не допушта да приступе олтару Господњем.
Опет рече Господ Мојсију говорећи: Кажи Арону и реци: у кога би из сјемена твојега од кољена до кољена била мана на тијелу, онај нека не приступа да приноси хљеб Бога својега. Јер нико на коме би била мана не ваља да приступа, ни слијеп, ни хром, ни у кога би био који уд превећ мали или превећ велики, ни у кога је сломљена нога или рука. Ни грбав, ни дрљав, ни ко има биону на оку, ни шугав, ни лишајив, ни просут (3Мој 21, 16-20).
У контексту оног времена, физичка болест повлачи социјално (изолација) и религијско (забрана приступања олтару Господњем) одвајање. Желећи да укаже колико се Израиљ покварио и упрљао пред Богом, пророк Језекиљ га пореди са нечистом женом која је изолована од осталих људи (Јез 36, 17). Изолација која прети жени сече и приватни и јавни простор. Колико је пак жена удаљена од живота заједнице, толико је одвојена и од својих укућана. Талмудска литература, која се бави законом и интерпретацијом Писма, каже да жена треба да буде одвојена од супруга све док има течење крви. У кућама богатијих Јевреја спаваће собе су биле одвојене, чиме је било могуће и физички испунити ово правило. Танаитска традиција даје породици ореол светости, смештајући је у центар социјалног живота заједнице. У том контексту, можемо разумети како је „течење крви“ жену одвајало од њеног активног учешћа у Храму, синагоги, али и јелима код куће која су имала богослужбени карактер за целу породицу. За Јевреје је само дотицање нечисте жене било довољно да се објасни или оправда смрт мушкарца. Кога би она дотакла, чинила би га ритуално не-чистим, онемогућавајући на тај начин мушкарцу учешће у култном животу заједнице. Истовремено, немогућност жене да испуни правила религијске чистоће у време менструације, остављала су је одбаченом од куће и друштва. У таквом стању, идентитет жене је додатно поремећен. Њене друштвене обавезе и њена улога онемогућене су како у ширем друштву, тако и у њеном приватном простору. Изолована, притиснута осећањем кривице и стида за болест коју није у стању да контролише, жена је била испод жене. Њен идентитет је сада нешто што бисмо могли назвати „под-женски“. Ограничење више није само у домену свакодневног живота, него се тиче и односа са самим Богом. Њена нечистоћа угрожава светост породице, па је самим тим осећање кривице и стида лебдело у животу жене тог времена. Улазак у Храм је иначе био рестриктивнији према женама, а поготово онда када жена има „течење крви“. Док се ритуално не очисти, улаз јој је онемогућен. Њен друштвено-религијски идентитет је угрожен и поремећен.

Безимена жена

После овог увида у културу и контекст Палестине у време Исуса Христа, можда нам је лакше да схватимо тешкоће са којима се сусретала личност безимене жене коју нам описује јеванђелист Лука. Првенствено, видимо да је ова жена болесна дванаест година од течења крви и да је сав свој новац потрошила на лекаре (Лк 8, 43). Реч је очигледно о особи која је била материјално обезбеђена, али је сада потпуно осиромашила. Док месечни циклус жену чини нечистом седам дана по старозаветним правилима, рађање мушког детета је чини нечистом четрдесет дана, док рађање женског осамдесет дана (3Мој 12, 2–5). Дакле, у сваком од ових случајева жена у одређеном тренутку се чисти. Код Луке, пак, имамо екстремни случај религијске нечистоће који у континуитету траје дванаест година. Све то време ова жена је изолована приватно или јавно. Скрхана је осећањем стида, кривице и изопштености. Њено „течење крви“ готово да је потпуно онемогућава да на квалитетан начин оствари свој живот, живот добијен од Бога као дар. Оно за чиме она трага јесте пуноћа живота, целовитост која не значи просто само здравље, него и социјално здравље – тј. поновно укључење и интегрисање у живот друштва. Њен економски поражавајући статус после дванаест година лечења свакако да је био условљен њеним стањем и позицијом у друштву, тачније изолацијом. Лука тамним али снажним бојама осликава ову личност. Он не узима жену која има нормалан месечни циклус, него преузима слику од дванаест година „нечистоће“. Разумевање контекста времена и културе омогућава нам да схватимо не само социјални статус него и емоционални живот Лукине „безимене жене“. Унутар јеврејске религиозне и културне средине, њена болест је више друштвена, а не физичка, више социјални, мање медицински проблем.

Прелаз и кидање граница

Од посебног значаја је начин на који нам Лука саопштава догађај излечења. Нека жена је, после дванаест година очаја, чула за Христа, и сада је спремна на све. У свом приповедању, Лука прави контраст између именованог мушкарца и безимене жене. Маса људи (ὁ ὄχλος) дочекује Христа и тиска се око њега (Лк 8, 40). Тада се људи склањају и ослобађају простор да приступи један човек Исусу. Човек који му приступа јесте угледан и богат члан друштва, Јаир, старешина синагоге (ἄρχων τῆς συναγωγῆς, Лк 8, 41). Старешина синагоге јесте титула која је и данас недовољно јасна и недовољно објашњена. Оно што је несумњиво јесте да су титуле даване богатим људима који су имали углед у својој заједници. Јаиров углед и моћ омогућавали су му да приступи јавно Христу, пред свим људима. Са друге стране, „безимена“ је осуђена на то да у тајности и скривена од других приђе и дотакне се Христа. Она нема угледа, нема више ни богатства, а кроз болест нема ни целовитост, како социјалну тако и физичку. Вероватно из очаја, узима на себе одговорност да преступи границе ритуалне чистоће, дотичући се у стању „нечистоће“ Христа и тиме ризикујући да њен поступак повуче тешке последице за њу. Њој би било забрањено да „онечисти“ светог човека, а она управо то чини надајући се да то нико неће приметити. Христова брига и питање представљају заправо раскид са дотадашњом праксом игнорисања и осуде. У Христовим очима, дошло је до радикалног заокрета, до искакања из „нормалности“ оног времена. По Њему, значај и приоритет нема Јаир, угледан и моћан, него жена, јадна и немоћна. У тренутку када жена додирује Исуса у свеопштој гужви, Он прекида дијалог са Јаиром да би се обратио жени (Лк 8, 45). Чим је ступила у однос са Христом, жена бива моментално излечена (Лк 8, 44). У тренутку када је излечио жену, Христос је заправо поништио значај моћи у једном друштву. Није Јаир тај коме се прво помаже у нарацији Луке. Прва бива излечена жена, чиме се целокупна „нормалност“ за онај свет изврће наглавачке (Дап 17, 6). Тиме Исус поништава значај моћи који има претежност у сваком друштву.
„Неко ме се дотаче,“ упитао је Христос јавно гомилу људи. У општем метежу, Петар се чуди оваквом питању: „Наставниче, народ те опколио и гура те, а ти говориш: Ко је то што ме се дотаче“ (Лк 8, 45). Христос овде није рекао: „Неко се дотакао моје одеће“, него сасвим јасно каже: „неко ме се дотаче“ (ὁ δὲ Ἰησοῦς εἶπεν· ἥψατό μού τις“, Лк 8, 46), чиме је наглашено поништавање сујеверног или магијског тумачења овог догађаја. Одувек су постојале интерпретације које су наглашавале како се жена није дотакла Христа него његове одеће, чиме се хришћанство своди на магију, а не на веру. Тако бисмо могли да закључимо како жена није излечена вером и љубављу Христовом, него пак његовом неконтролисаном енергијом која извире из одеће, чиме се цео догађај банализује и своди на магију. Управо такво једно промишљање наводи се у другом канону Светог Дионисија Александријског (+265), и постаће основ готово свим каснијим тумачењима. По Светом Дионисију недостојно је и помислити да се жена може причестити или ући у цркву (οἶκος τοῦ Θεοῦ) у стању крвоточења. То поткрепљује чињеницом да се жена није дотакла Христа, него „краја његове одеће“ (τό κράσπεδον). Дакле, код Луке ни на који начин се не указује како одећа лечи жену, него Христос, не безлична енергија, него лични контакт са Њим. Жена није радосна нити срећна, иако је излечена. Питање које пред њу поставља Христос чини да она дрхти од страха (τρέμουσα), уплашена за свој живот и статус у друштву (Лк 8, 47). Уплашена, јер је учинила ритуално-религиозни преступ који дубоко задире у само социјално ткиво јеврејског друштва, она ипак одлучује да се, свесна могућих последица, огласи и јавно иступи пред гомилу.
Христово питање: „Неко ме се дотаче?“ јесте управо ту да на јасан начин посведочи и нагласи окупљеним људима како једна безимена жена, приступивши са вером и надом, бива удостојена заједништва са Господом, рушећи и превазилазећи оквире културе и религије оног времена. Христос ослобађа жену, врши извртање моћи, ослобађа народ сујеверја јер није одећа исцелила, нити каква магија. Излечење се догађа у простору личног односа Христа и безимене жене. Да је којим случајем жена излечена само додиром, без Христовог питања и личног обраћања, цели догађај би се свео на магијско дело и приватни простор. Самим јавним питањем и јавним иступом, истакнуто је лично и јавно наспрам приватног и магијског. Не заборавимо да књижевници и фарисеји непрестано Христу пребацују магијско лечење (Мт 9, 34; Мт 12, 24; Мк 3, 22; Лк 11, 15) помоћу злог духа. Лични однос који Христос жели да искаже током целог свог живота као мерило праве вере, подмеће му се као магија и сујеверје. Стога, овај догађај није изузетак – догађај у којем треба да се покаже како вера у Сина Божијег није сујеверје или скуп правила, него питање вере и личног односа са живим Богом. Најприсније заједништво са Господом је остварено у процесу излечења, заједништво које није ништа друго него причешће (заједница, сабрање, прибрати) као заједништвo и присаједињењe Христу. Христос као свезнајући допушта да Га жена дотакне, али допушта и да буде излечена, то је дакле Христов лични избор, а не избор неке необуздане енергије која излази из Њега сводећи цели догађај на случајност, сујеверје и магију.

Кћер, мир, благослов

Христово јавно питање требало је да шокира, изненади, задиви, и упита ову масу која је присутна. Стара вера са својим обичајима, уверењима, и правилима, више није чврст темељ, него је дубоко уздрмана у сусрету са личним Богом, сусретом који надилази сваку увереност. Његов поступак превазилази табу, стид, питање болести, питање греха, одјекујући страшно у ушима савременика: „Не бој се, кћери, вера твоја спасла те је; иди у миру.“ Христос је лечи, даје јој нови идентитет - идентитет кћери Божије - и пружа јој благослов мира.
Ове речи бивају необично значајне за све оне који су присуствовали овом догађају. Христос жену чији смо статус именовали као „под-жена“, не враћа у стање „жене“, него јој дарује нешто више. Вера ове жене, храброст да јавно иступи и лично се обрати Христу у метежу људи, дарује јој нови идентитет који није зависан од њеног физичког стања. На исти начин, Дидаскалија записује своје сведочанство о овом проблему:
Нека нам кажу, у које дане или у који час они удаљавају себе од молитве и од примања Свете Евхаристије, или од читања Светог Писма – нека нам кажу када су одвојени од Светог Духа? Јер кроз крштење примили су Светог Духа, који је увек са онима који чине правду, и Дух не одступа од њих због разлога који су ствар природе (менструација-прим.) и полног односа у браку, него је свагда и увек са онима који поседују и чувају Га.” Сиријска Дидаскалија 26:21. „Зар мислиш жено да си у току седам дана точења у недостатку Духа, и ако умреш у ове дане да ћеш умрети празна и без наде? Али ако је Свети Дух увек у теби, без препреке, зашто уздржаваш себе од молитве, Писма и Евхаристије? Јер размисли, молитва бива примљена кроз Духа, и Евхаристија бива примљена и освећена кроз Духа, и Писма су речи Светог Духа и света су. И ако је Дух Свети у теби, зашто онда уздржаваш себе у приступању делима Светог Духа?” Сиријска Дидаскалија 26:21. „Она која је имала точење крви није била осуђена када се дотакла Спаситељевих хаљина, него су јој сви греси опроштени. Зато, вољени моји, избегавајте придржавање глупих обичаја и не прилазите им близу, Сиријска Дидаскалија 26:22.
Нови идентитет који Христос дарује овој жени скопчан је са благословом мира. Овде имамо у виду да је за Јевреје мир много више од стања „одсуства рата“. Мир јесте највећи благослов који подразумева психофизичку пуноћу живота. Мир (шалом) означава пуноћу благословеног живота. Укратко, шалом означава пуни живот у животворном односу Бога и човека, то је Божије обећање праведног мира и као такво има есхатолошко значење. Спасење жене се, дакле, не везује само за излечење од једне специфичне болести, него је мир сада есхатолошки дарован жени. Стекла је узвишени идентитет, враћен јој је интегритет особе и она је поново суштински укључена у религијско-културни миље своје средине.

Исмевање

Безимена жена је контраст у односу на Јаира и апостоле. Христос не дозвољава никоме да уђе са њим у кућу мртве девојчице, осим Петру, Јакову, Јовану и родитељима (Лк 8, 51). Ова три апостола ће бити присутна и приликом Христовог преображаја на Тавору. Нимало случајно, они су и овде једини позвани да уђу са Њим. Па ипак, уместо вере коју је требало да покажу, они су се смејали (κατεγέλων – подсмевати, изругивати се: Лк 8, 53) на Христове речи да девојчица није умрла, него спава. Код Луке нам се кроз нагле смене догађаја појачава утисак драме у којој се Христос нашао. Тако у једном тренутку родитељи јецају и плачу због мртве кћери (Лк 8, 52), а већ у следећем се ругају Исусу који им саопштава да није умрла (Лк 8, 53). Подругивање и подсмевање изабраних апостола, али и Јаира, стоји у страшном контрасту са вером и храброшћу безимене жене да буде исмејана. И безимена жена и Христос су пред опасношћу да буду исмејани показали истинску веру и храброст, те је тиме идентификација Христа и жене спроведена кроз стицање идентитета „кћери Божије“. Вера управо излечене „кћери“ јесте модел понашања како за Јаира тако и за апостоле. Другим речима, од оних од којих се очекивала вера и храброст добијен је подсмех и неверовање. Код Лк 8, 40-53 модел за наш однос са Богом напрасно не бивају они од којих се то очекује, људи од угледа и вере, људи који поштују законе Мојсијеве, људи које поштује заједница. Питање моћи и снаге је окренуто наопачке, супротно очекивањима Лукиних савременика. У томе и лежи богатство овог догађаја, али и лакоћа са којом нам Лука то саопштава.

Есхатологија

Читав догађај је смештен у есхатолошку раван, што нам јеванђелист доноси кроз употребу броја дванаест. Наиме, жена је болесна дванаест година, док Јаирова кћи која је болесна такође има дванаест година. Овим је број дванаест, понављањем кроз две личности, кћер и жену, уметнут како би додатно потенцирао његов значај. На тај начин нам Лука наглашава како излечење и Јаирове кћери, али и безимене жене симболизује дванаест племена израиљских која ће бити поново установљена у Царству Божијем. За јеванђелисту Луку, есхатолошка обнова ових племена се догађа у служби Христовој (Лк 22, 30), па је тако и излечење стављено у раван есхатологије која не поништава или игнорише историју, него је рекапитулира. Јер, никако није случајно да у оба догађаја Христос крши границе обичаја и закона. Његов додир мртве Јаирове ћерке (κρατήσας τῆς χειρὸς: Лк 8, 54) није ништа друго него поновни скандал. Свако онај ко додирне мртво тело, чини себе нечистим за седам дана (3Мој 19, 11). Јеванђелист Лука нам умешно саопштава како се проблем култне нечистоће решава у простору живог Господа, синтетизујући два проблема „нечистоће“. Додир безимене жене руши табуе, баш као што и Христов додир мртве девојчице надилази религиозне оквире друштва оног времена. Такође, много значајније јесте указивање на праву природу односа и простора Исуса Христа, тј. Литургије. Богослужење са једне стране може бити сведено на самозатворени култ који функционише по својим сопственим вредностима и мерилима садашњости, или пак простор Христовог живог присуства означава есхатолошку радост која надахњује све који су сабрани око њега за свакодневни живот. Код Луке је очигледно да се простор односа са Христом дефинише као простор који надахњује људе за један нови квалитет и пуноћу живота чија се вредност не исцрпљује у култу, него правој вери и радости Царства Божијег. Александар Шмеман каже: „Вечни живот није нешто што почиње после овог привременог живота, то је вечно присуство пуноће (тоталитета) живота.“ Својим чудом Христос управо показује визију Царства Божијег, Царства које није заокупљено само духовном борбом, него пре свега обнови човечности, обнови пуноће живота, борби против сила које деградирају и понижавају људско биће. Заједница са Господом се не темељи на култној нечистоћи старе вере, него на снази нове вере као личног односа. Причешће јесте сабрање свих који вером и љубављу приступају, оно није искључивост због ове или оне култне нечистоће, него икона есхатолошке стварности. Једина искључивост коју причешће мора да има у себи јесте „искључивост искључивости.“

Стара вера Цркве

Већ у првим временима/вековима Црква је, уместо снаге хришћанске вере, све више преузимала норме и критеријуме Старог завета. Многи су догађаји довели до тога, али ћемо овде покушати само укратко да покажемо како новозаветна драма коју описује јеванђелист Лука, указујући на „новост“ и „ограничену револуцију“, веома брзо бива заборављена и замењена истим оним критеријумима које је Христос желео да покаже као небитне у контексту односа са Њим.
И поред јасне поруке које нам јеванђеље преноси, рано хришћанство се ломило између овог „револуционарног“ или пак „традиционалног“ хришћанства. Нестанак Јерусалима кроз рушење Храма и расејавање Јевреја, као и коначни раскид са јудејском вером у другом веку, довели су до угрожавања идентитета младе хришћанске заједнице. При свему томе, временом је све више окружење одвело црквено сабрање у поистовећење са културним обрасцем дате средине. Ово је особито уочљиво код тзв. Пастирске посланица које за свој образац користе модел патријархалне куће и њених правила. Поистовећење са критеријумима друштва, али и потреба да односи са Римом не одведу Цркву у самоуништење довели су до различитих уступака. Па ипак, хришћанска вера и даље не показује монолитност у свом ставу према друштву. Разлог томе је „приватност“ хришћанства која је омогућавала његову „револуционарну“ димензију. Наиме, од самих својих почетака, због различитих друштвено-политичких услова, хришћанство је вера „приватног простора“, тј. приватних кућа у којима су се хришћани састајали да би славили Евхаристију. Од трећег века па надаље, хришћанство постаје све више религија јавног простора. Четврти век са собом доноси признање хришћанске вере од стране Римске империје и потребу њеног санкционисања. Конформизам Цркве који се јавља још у другом веку као потреба за преживљавањем, постаје очигледнији у вековима који долазе.
Тако су нпр. све веће оптужбе на отворени карактер хришћанских вечера, којима су присуствовале и жене, и мушкарци, и деца, одвеле цркву у опрезније понашање и каткад у потпуну сегрегацију полова, о чему нам сведочи фреска у катакомби Свете Прискиле у Риму, познатија као fractio panis на којој седам жена учествује у евхаристијском слављу, без мушкараца. Многе друге религијске заједнице овог времена су имале искључујући карактер, те су стога биле састављене углавном само од мушкараца. Такође, римски закони се мењају и намећу одвајање мушкараца и жена на молитви већ у 4. веку. Око 320. године, император Ликиније узнемирио је цркве својом забраном да у источним провинцијама мушкарци буду заједно са женама у кућама молитви, забранивши истовремено женама да примају савете од епископа. Одговор Цркве на ово је видљив у Апостолској Дидаскалији 12/Апостолским Установама 2.57. где се говори о одвојеном седењу мушкараца и жена. То је можда био један од разлога да су у Антиохији већ у 3. веку почели уводити дрвене преграде у цркви како би одвојили мушко од женског. То нам говори колико је Црква била спремна да жртвује своје учење како би „освојила“ друштво у којем је постојала. Правила која су јој наметнута она је прихватила покушавајући да то рационализује теолошки, нечим што бисмо могли назвати „теологијом конформизма.“ Поред овога, увек присутни утицај гностицизма, губитак есхатолошког ишчекивања, као и потреба да се идентитет изгради на јеврејским основама, као новом Јерусалиму, довели су до придавања све већег значаја старозаветним правилима, али и патријархалним моделима Римске Империје. Дакле, правила која су Цркви наметнута и настала као израз историјске неопходности, данас се задржавају и бране као израз изворне црквене традиције.

Етос канона и молитава

Не бивајући надахнути Лукином причом, без свести о њеном значају, Црква се повукла на позиције друштва, а не изворне вере. Отуда се на Истоку развија све веће противљење да се жена може причестити када има циклус. Такав став ужива своје одобравање до данас, без критичког богословског преиспитивања. Општа нота култне нечистоће остала је и после 2000 година доминантни теолошки аргумент. За папу Григорија Великог (+604) менструација је резултат греха, па ипак он не забрањује причешће женама. За поједине Оце, последица првородног греха јесте управо месечни циклус код жена. То је довољан аргумент да се докаже немогућност њиховог причешћа, иако је логика овог аргумента на стакленим ногама. Овакав став је свакако неодржив, јер свака болест, па на крају и сама смрт происходи из првородног греха. То што сви умиремо јесте последица првородног греха, али то пак не значи да се људи не могу причестити јер умиру или имају болести. Напротив, људи не добијају причешће као своју личну својину, као последицу заслуге, него као дар Божији Цркви. По 3Мој 12, 1-8 жена је после порођаја нечиста из једног јединог разлога, а то је губљење крви које се при томе догађа, тако је рађање детета одваја од Бога! Христос нас ослобађа церемонијалног закона и питања култне нечистоће (Лк 8, 40-56; Гал 5, 2-6), као и материјалног поштовања тих церемонија. Међутим, Христова „новост“ и „револуција“ у односу на стару веру сасвим је другачије преведена у канонском праву и молитвама Цркве.
Када је реч о канонима, неколико њих се дотиче овог питања, забрањујући причешће жени која има циклус, сводећи читаву ствар на старозаветно поимање проблема. Такви су Канони Светог Дионисија Александријског (2), Канони Светог Тимотеја Александријског (6, 7), као и Канони Јована Посника (28). Такође, канони који заповедају да се ђаконисе могу рукоположити тек када напуне четрдесет година (Трул. 14) за своје исходиште имају исту теолошку подлогу, јер се овим желело изборити са проблемом менструације код жена, тј. култне нечистоће. Овде није само проблем „менструација“, него је много већи проблем свођење хришћанске Литургије на култ, а саме вере на сујеверје. Како смо већ раније навели, тумачење овог питања онако како је то учинио Свети Дионисије Александријски постаће образац за сва каснија тумачења, јер се по њему жена није дотакла Христа, него краја Његове хаљине. То даље значи да је излечење производ слепе силе и енергије, а не личног односа Христа и жене. Или као што смо показали раније, Христос сâм није питао „ко се дотаче краја моје одеће,“ него управо: „неко ме се дотаче.“ Никодим Милаш тако, у свом тумачењу другог канона Светог Дионисија, наводи само старозаветна правила како би објаснио овај канон. Нити једно новозаветно место није коришћено за појашњење, јер га нема. Ови канони у себи не садрже теологију Новог завета, него напротив, остају на нивоу паганских обичаја и веровања који су нам предати кроз Стари завет. Иполитови канони (6. век) који никада нису ушли у корпус канона Православне Цркве били су пак изузетно утицајни на Истоку. Они иду толико далеко да не само да је жена нечиста после порођаја због крвоточења, па се стога не може причестити, него исто правило важи и за бабицу која је помагала у порођају! Патријарх Павле у свом тексту о овом проблему наводи много Отаца и њихову аргументацију против причешћа жене када има „крвоточење“. Блаженопочивши Патријарх на крају закључује како менструални циклус не чини жену ритуално нечистом, а модерна хигијена је не чини физички нечистом те стога може доћи у цркву, примити нафору, али се не може причестити! Потпуно неочекивано, патријарх Павле доноси овакав закључак не наводећи и саму логику таквог закључивања. Јер, како је могуће одржати овакав закључак, ако се већ наводи да не постоји молитвена, физичка или духовна нечистоћа условљена месечним циклусом?! Пред свим аргументима које блаженопочивши Патријарх веома добро наводи, он извлачи закључак који „одговара“ традицији, али не и самим аргументима. Тако је традиција мерило, а не аутентично сведочење Христа и јеванђелиста.
Оваква теологија ушла је затим и у молитвенике, као израз теологије. Када каноне и теологију која лежи иза њих преведемо на молитве онда добијамо један нови етос „култне нечистоће“, кривице, и стида. Молитве после порођаја жене су тако уистину деградирајуће јер се позивају на грех мајке и њену нечистоћу. „Погледај са неба и види немоћ нас осуђених и опрости служитељки својој и целом дому у ком се дете родило, и онима који је додирнуше, и свима који се овде налазе, опрости као добри Бог који волиш човека.“ Молитва породиљи у четрдесети дан, када се дете доводи у храм, такође је дубоко везана за култну нечистоћу, за „крвоточење“ и чишћење: „Спери њену телесну и душевну нечистоћу кад се наврши четрдесет дана, да би, удостојена да уђе у твој свети храм са нама прославила твоје свесвето име, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у све векове… По ономе што је уобичајено у твом светом Закону, пошто се навршише дани очишћења, он је као истинити законодавац био донет у храм (где) га је праведни Симеон примио у своје наручје.“ Молитва породиљи у четрдесети дан уједно је први дан када се Црква моли да жена буде удостојена причешћа, то јесте да буде „уцрковљења“. До тога дана не би требало да се причешћује, јер би тиме прекршила правила обредне чистоће старозаветне вере. И поново нема нити једне референце на све оне догађаје Христовог живота где се питање култне нечистоће укида у личном односу са Христом. Барберински кодекс (крај 8. века) сведочи да Црква још није у општем правилу прихватила нити „молитву после порођаја“, нити молитву „уцрковљења“ (чита се четрдесети дан после порођаја) у негативном односу према мајци, дакле у старозаветном виђењу. Две молитве које се налазе у овом кодексу су првенствено намењене за новорођену бебу. Увођење молитава „после порођаја“, као и молитве „уцрковљења“ ушле су у употребу у 11-12. веку. Упутство приликом молитве „уцрковљења“ наводи да се мушко дете уноси у олтар, док се женско доводи „само до царских двери.“ Деградација жена у вези са њиховим циклусом ишла је тако далеко да се и приликом крштења мушко дете уноси у олтар, док се женско дете доводи само до иконостаса. Дакле, питање „крвоточења“ код жене и система чисто/нечисто није једноставно питање, него задире дубоко у сваку пору теологије, стварајући посебан етос и у самом односу према жени. Заборављамо да је улазак у олтар дефинисан крштењем, а не полом особе, па је самим тим ово правило у дубокој вези са дихотомијом чисто/нечисто, тј. са правилима о чистоћи/нечистоћи и легалном очишћењу која „нити су релевантна нити валидна.“

Закључак

Молитве у Требнику, као и канони, немају нити једну озбиљну референцу на тако значајан новозаветни догађај какав је било излечење „безимене“ жене. Целокупна садржина молитава базира се на старозаветним обичајима. Слично је и са питањем уласка у олтар, где се тако мало значаја придаје предивној слици „цепања завесе“ у Храму приликом Христове смрти (Мт 27, 51). Тако је завеса у јерусалимском Храму делила Светињу над светињама од остатка Храма. У Светињу над светињама је могао ући само првосвештеник једном годишње, док су остали људи били распоређени сегрегацијски (одељени једни од других) по простору Храма. „Цепање завесе“ показује отварање простора Храма у Христу, како према питању спасења тако и у физичком распореду људи у Храму. Без завесе светиња над светињама постаје доступна свима. Уместо тога, модел на коме се традиција утемељује јесте историјско постојање јерусалимског Храма. То нас доводи то тачке да се замислимо пред чињеницом да ли смо и колико ми данас спремнији да прихватимо Христа од Јевреја првог века. Уколико наставимо да бранимо традицију, ко

Ако за све време Великог поста човек на службу иде само недељом, неће осетити пост, без обзира на уздржавање у храни. Треба да иде и на службе које су у посту посебне, како би осетио контраст између ових светих дана и осталих дана у години, како би дубоко удахнуо исцељујући ваздух Четрдесетнице. Главна међу посебним службама јесте литургија Пређеосвећених Дарова.
Она се од традиционалне литургије разликује по томе што се на њој Богу не приноси Бескрвна Жртва. Жртва је принета раније, Дарови су освећени и њима се може причестити. Цела служба представља припрему за причешћивање унапред припремљеним Даровима.
Главна мисао која треба да се роди услед пажње посвећене овој теми јесте чежња за причешћем, туга због растанка. То да човек не жели да чак и недељу дана остане без Светих Тајни. Иако човек не сме да светкује, већ треба да се смирава и да плаче, није могуће не причешћивати се, дакле, треба се причестити макар унапред припремљеним Даровима.
Литургија Пређеосвећених Дарова, њен чин, њено порекло и потреба за њом се не могу схватити без љубави према тајнама и праксе честог причешћивања. Причајте шта год хоћете и размишљајте како год хоћете, али да је у Древној Цркви постојала традиција причешћивања пет-шест пута годишње никад не би настала литургија Пређеосвећених Дарова. Не би постојала сама потреба за њом. А ова потреба се зове: не могу без Христа и причешћа. „За мене је живот Христос, а смрт – добитак.“
Ако се људи причешћују ретко и литургију треба ретко служити, испуњавајући остале дане читањем обеднице, појањем псалама и акатиста, поукама и проповедима. Међутим, то је поштен пут у нигдину, што и ономе ко не види треба да буде јасно. Литургија се не сме изостављати. Она је наше једино богатство. Напротив, треба тако јако заволети литургију да би се кроз њу схватио црквени живот уопште. А.С.Хомјаков је апсолутно тачно говорио да „хришћанство разуме само онај ко разуме литургију“.
Марија Египатска је у пустињу на дуги низ година отишла тек након што се причестила. Пошто још увек није била очишћена од страсти она је као залог за будућност добила причешће и благодат како би тамо, у пустињи, имала Божанску помоћ.
И ми, по речима Андреја Критског, треба да се уселимо „у пустињу страсти покајањем“.
Страсти се за време поста откривају, буде се, муче и узнемиравају душу. Повремено не само да је узнемиравају, већ је жаре и пале. Потреба за Божанском помоћи постаје све већа, више се осећа. Управо због таквих трудбеника који добро посте, који су посебно оштро осетили своју немоћ, настала је литургија Пређеосвећених Дарова.
По свом чину она се спаја с вечерњем и било би добро да се служи увече. (Немојте журити да негодујете – пустите ме да кажем до краја.)
У суштини, тешкоћа вечерњег служења је само једна – дуг евхаристијски пост. Све остало су технички детаљи. Изговор да се то одавно није радило не важи. Код нас се много тога доброг није радило, а на много тога лошег смо се навикли. Зар треба све грешке да маркирамо знаком „не дирај“, а од целокупног заборављеног наслеђа да се одрекнемо?
Необично дуг евхаристијски пост је једино озбиљно питање на путу ка вечерњој литургији Пређеосвећених Дарова. Али, зар пост и не постоји због тога да бисмо осетили глад и жеђ, извесну танану слабост у телу и лаку сувоћу у утроби? Зар смо се већ потпуно одрекли труда, напора и уздржања и зар смо спремни само да повлађујемо својим немоћима? Треба само покушати и испоставиће се да људи који су спремни на борбу и молитву има више него што смо мислили. Деца се на овој служби не причешћују. За њих постоје субота и недеља. Неко ће рећи: ето, старци не могу дуго без лекова и хране. Али и они имају суботу и недељу. А они који могу да не једу и не пију до вечери, који су јаки и крепки, које због младости и сувишка снаге узнемиравају телесне страсти, нека трпе и боре се са собом. Рећи ћу вам још нешто: кад човек провери испоставља се да су старци често спремнији да не једу и да се више моле у очекивању причешћа. А и млади људи чешће жуде за подвигом него што нам се чини.
Тешкоћа више нема. Даље следи само наслада.
Треба једном у животу служити ову службу увече, макар ради искуства и осећаја контраста. Вреди певати: „Пришедше на запад солнца, видјевше свјет вечерњиј“, - не у 8:30, већ у 18:00, кад је сунце заиста дошло на запад. Вреди осетити колико је боље спојити свој ум с речима псалма: „Воздјејаије руку мојеју – жертва вечерњаја,“ – у мраку храма осветљеног само кандилима, а не уз јарку сунчеву светлост. И „Исполним вечерњују молитву нашу Господеви“ је неупоредиво боље и природније изговарати касно увече, а не пре подне. Вреди телом схватити колико је боље молити се потпуно празног стомака како би се касније изабрао старији и бољи пут, премда тежи.
Све песме, кађења, клечање на коленима, сви обиласци са свећама и тамјаном око Евхаристијског Агнеца, све молитве светог Јефрема, овде су предвиђени су за вече. Ова служба је тајанствена и посебно интимна. Туђи су јој директни сунчеви зраци и електрично осветљење пошто се на њој Христом причешћују људи који су се одлучили на јачи подвиг, људи који су се ограничили ради ширине Небеског Царства.
Литургија уопште није за туђе очи. Права су болест и истинска казна наша увек отворена врата на служби и случајни народ који купује свеће и тргује код сточића с цедуљицама за помен у сваком тренутку службе. Без обзира да ли се чита Јеванђеље или се поје Херувимска, увек ће неко лутајућим погледом тражити место на свећњаку за своју свећу. Кад би дао Бог да одрастемо, да се уозбиљимо и да једном на возгласу „Двери, двери!“ заиста затворимо улазна врата да до краја службе више нико не уђе и не изађе.
Тако је на обичној литургији.
Али, на литургији Пређеосвећених Дарова је то још озбиљније. Ту нипошто није место случајним људима који су залутали на ватрицу, „који не могу да се моле с нама“. Они се одмах препознају. Они не клече с вама, буље у свештеника приликом возгласа „Свјет Христов просвјешчајет всјех!“ и што је још горе, приликом входа с Даровима. Њих сигурно не треба причешћивати.
Она, литургија Пређеосвећених Дарова, подиже летвицу захтева за клир. Много тога треба објаснити и испричати. Треба научити тумачење текстова књиге Постања и Прича, које се читају на овим службама. Треба умирити и оне који у свему на шта нису навикли виде траг новачења.
Новачење је снижавање нивоа црквене дисциплине ради угађања духу времена. А повратак традицији је кретање у супротном правцу: од раслабљености – ка сабраности, од повлађивања себи – ка борби са собом. То је кретање од обичног читања текстова ка поимању духа текстова. Ево, на пример, на литургији Пређеосвећених Дарова треба често да се читају молитве за оглешене и за „иже ко свјатому просвјешченију готовјашчихсја“. То је траг древне епохе кад су се људи дуго времена припремали за крштење и кад су за њега подучавани. Ми данас, како не бисмо изостављали ове молитве због тога што нису потребне и како их не бисмо читали реда ради, треба да им нађемо примену. Јер, многи имају рођаке, пријатеље и познанике који су чули за Христа, али нису примили крштење. Многи су скоро сагласни, али се још колебају. Можда би требало да примамо цедуљице с именима оних који стоје на прагу крштења, којима је потребан Божански импулс? Посебно ако су то рођаци наших сталних парохијана. А ако нема таквих, могли бисмо да се молимо да светлошћу Христове вере буду просвећени многи народи који још увек пребивају у тами паганства.
Неће се све свуда остварити. У сваком случају, неће се свуда одмах остварити. И то је добро. Зато што су сви људи различити и нису нам потребне револуције, корените реформе и моментална једнообразност, већ су потребни љубав према Цркви и ватрена жеља да све буде исправно, а не онако „како смо навикли“. Ако је све „како смо навикли“ то је само љубав према себи и страх да се не уздрма средина на коју смо навикли, а не борба за истину.

Велики пост брзо лети. А кад пролети често оставља иза себе талог незадовољства. Неки кажу, опет је прошло време поста, а ја нисам стигао ни да се потрудим, ни да се променим. Ближи се Васкрс, а осећам да сам варао целе Четрдсетнице, жалио сам себе, постио сам с пола снаге. И наводно знам да се „Царство осваја на силу“, да је „узан пут и тесна су врата“, али по навици понављам да „је време другачије“, да немам снаге. Сам бивам опуштен, умирујем и друге опуштене.
Зато нас и Васкрс Предивни не испуњава вечним животом до краја, јер за време поста не успевамо да очистимо утробу. Господ нам не налива „младо вино у старе мехове“. И није крив Господ, већ ми, који смо се удобно угнездили иза ограде различитих изговора.
То није добро. Није лепо. Није поштено.

Планете играју своје коло око Сунца.
Наше Сунце је Христос. „А вама, који се бојите имена Мојега, грануће сунце правде, и здравље ће бити на зрацима његовијем,“ – каже пророк Малахија (Мал. 4, 2).
Тако на литургији Пређеосвећених Дарова са страхом дотичемо Агнеца и звонимо у звонце како би људи преклонили колена, и чинимо метаније, и појемо много покајничких песама и песама хвале. И небеске силе заједно с нама невидљиво служе Цару Славе. И све ово даје такво молитвено осећање и расположење, такву жељу за стајањем пред Христом, да то може бити довољно за дуго времена.
И пост ће проћи, а свештени страх ће остати. И после Васкрса ће наступити други празници и жеља да се човек моли са сузама, да чини метаније и да пости неће ишчилети из његове душе. Зато пуним плућима треба удисати тужни и лековити ваздух Великог поста, како би целомудреност и строгост који су растворени у овом ваздуху, дубоко проникли у сваку ћелију нашег духовног организма.

24 / 03 / 2016

Управо сам се тада ближе упознао са оцем Јованом-када ми је тадашњи отац намесник, архимандрит Алимпије, дао послушање да одвезем оца Јована из Печора у Псков на аеродром и да му помогнем да се смести у авион за град Великије Луки: батјушку су хитно послали да одслужи Опело месном градском свештенику и колико се сећам, да привремено служи у тој парохији.
Током пута отац Јован се са великим жаром интересовао за мој живот, моје планове за будућност, о томе како сам уопште доспео у манастир, чиме се бавим у Москви; о Московском универзитету (који само што сам завршио и где сам неко време радио), о степену религиозности међу предавачима универзитета-по његовим примедбама стиче се утисак да он посматра на наш савремени живот двојако: са одређеном тугом и жалошћу, а у исто време, без обзира на све, са изненађујуће чврстим, може се чак рећи неуништивим оптимизмом. У томе ми се учинио врло сличним намеснику оцу Алимпију (упокојио се 1975.године), који је, када сам га обавестио о успешном одласку оца Јована и када сам изнео своје јаке утиске о њему, одговорио: „Таквог као што је он ни тројица монаха не би могла да замене!“
Након годину-две, задесивши се у обитељи због послова у редакцији часописа „Часопис Московске Патријаршије“, с времена на време сам, заједно са сабратом, мојим добрим пријатељем, печорским монахом (потоњим архимандритом, већ упокојеним) оцем Агафангелом (Догадиним),посећивао оца Јована у његовој келији. Отац Агафангел је такође много волео батјушку.
Посете су у то време биле врло кратке: само да се добије благослов и замоли молитва за породицу и мене.
Отац Јован, дочекујући нас у келији, својим бодрим тихим говором увек је “ жуборио“ нешто топло и благонаклоно. Без звања, пун искрене радости, буквално ме је одвлачио у угао предвиђен за молитву. Овде је брзински вадио бочицу неког посебног јелеја: из Јерусалима, из Америке (најчешће од тамошњих посебно поштованих икона Пресвете Богородице), па је нежно шапутајући брзо-брзо помазивао, по обичају: и чело и очи и руке, посебно том приликом откопчавајући дугмад на врату, примичући четкицу са јелејем и говорећи: „Сад ћемо и срце помазати, да у њему не буде никаквих злих помисли, никаквих!“
Чак и после тако кратких посета, од његове искрене пастирске бриге увек је било некако топло и радосно у души.
Врло блиски и пуни поверења односи су се изградили много времена касније, када сам, после велике паузе, прилично често боравио у Печорама.
У сусрет празновању 1000. годишњице Крштења Русије осмелио сам се, уз надзор и по благослову једног московског свештеника и мог старог пријатеља, да саставим службу Сабора Псковских светитеља. Желео сам да скоро готов текст изложим управо у манастиру. У суштини, у својој духовној домовини (први пут ме је Господ довео тамо још 1959. године, што је одредило сав мој потоњи живот).
Када сам оцу Јовану показао радну верзију текста, он га је, слава Богу, позитивно оценио и са одлучношћу својственом само њему, истог трена погурао ствар даље.
Што се манастирске стране тиче, са службом је све било уреду (размотрио ју је и одобрио, потпуно се уздајући у мишљење оца Јована, тадашњи намесник манастира, архимандрит Гаврило, који је убзо након тога постао епископ Благовештенски и Тиндински). Ипак, на месном епархијалном нивоу било је неопходно, пре него што се пројекат поднесе патријаршијској Богослужбеној комисији, да се добије благослов главног Псковског архијереја. То је био митрополит Јован (Разумов), тада већ изнемогао старац, са којим је било тешко склапати послове овог типа.
Због срећних околности, или по Божијем промислу, не смем да судим, владика је баш тих дана пристигао у манастир због неког празника. Отац Јован га једноставно „ухватио“ у гостионици, на бочном степеништу којим смо се спуштали из трпезарије после ручка. Сећам се како ми је, док је крчио пут до архијереја гурајући се међу многобројним монасима и гостима манастира, отац Јован ужурбано шапутао: „Сада, сада ћемо га ухватити!“ И за трен ока, владика, збуњен због неочекиваног пресретања оца Јована, буквално је био сатеран у ћошак. Саслушавши неколико кратких речи батјушке о суштини ствари, уз молбу за благослов за даље утврђивање текста у Москви, владика је одмах, у некој добродушној зачуђености и са апсолутним поверењем у оца Јована, дао неопходан благослов. Већ након неколико месеци, служба која је потврђена у Патријаршији (чему су допринели позитиван одзив Издавачког одељења Патријаршије и добра, буквално муњевита подршка владике Филарета (Вархомејева), потоњег митрополита Минског), била је први пут одслужена у Псковској епархији и у славној Печорској обитељи, као и у псковском Свето-Троицком катедралном храму.
Међутим, литургијско стваралаштво, подржано од стране манастира, није се на овоме зауставило.

Одмах након одслужене наведене службе отац Јован ме је позвао у своју келију и објавио: „Слава Богу, потрудили сте за сву Псковску земљу. Сада је потребно да исто то урадите и за нашу обитељ-пишите, друже, сада службу свим Печорским светитељима, обитељ вас за то благослови“. Наравно да нисам имао другог избора. Пристао сам са великом радошћу, али и са бригом, „хоћу ли успети“.
Тако ме је отац Јован својом благом вољом усмерио на још један труд за обитељ.
При томе ћу приметити: он је и овде, задивљујуће природно и просто, показао два њему тако својствена квалитета: животну трезвеност и духовну храброст.
Ради се о следећем. Приликом своје прве посете Печорској обитељи, посетивши и манастирске пећине, из неког разлога сам био посебно привучен једним гробним местом. На самом улазу стоји велика надгробна плоча, са древним веригама које висе од узглавља. То је место упокојења старца са краја XVIII и почетка XIX века, оца Лазара. Како сам после сазнао, у манастиру је од давнина поштован као светац. Много касније пронашао сам и књижевно-историјске документе који у потпуности потврђују истинитост тог поштовања. Тада ми је био потпуно непознат, али се његов гроб некако „заглавио“ у срцу и душом сам увек стремио ка њему и често га посећивао.
Када сам почео да пишем службу, упорно се наметало питање: зар не би требало написати и Лазару одговарајуће тропаре у канону, т.ј. зар не би требало утврдити манастирско и народно прослављање његовог вечно живог спомена који траје век и по. У писаној и богослужбеној форми? Са тим питањем упутих се оцу Јовану.
Пажљиво саслушавши разлоге, одмах се сложио: „Пишите. У нашем манастиру га одавно поштују као свеца, а и народно сећање у таквим стварима никада не лаже. Он је светац-у то немојте сумњати. А на сабору наших стараца, питаћемо их директно шта мисле о предлогу. Уколико се сви сложе-тако ће остати...Зашто да без разлога узнемиравамо московске архијереје? Уколико одобре целу службу одједном -и Лазара ћемо праведно прославити...“
Као резултат, сабор стараца је једногласно прихватио одлуку о неопходности прикључивања праведног Лазара у Сабор манастирских светитеља. Сам текст службе су разматрали старци, удубљивали се у сваку реч, због чега се саборовало два дана. Захваљујући молитвама оца Јована и печорских инока, десило се следеће: Свјатејши Патријарх је на предлог Богослужбене комисије Синода, утврдио како сам скуп Сабора Псково-Печорских светаца, тако и текст службе!
Треба подвући да је отац Јован, због посебне ширине коју је поседовао, спајао у себи необичну духовну слободу са смиреном послушношћу у служби.
Лично сам осетио на својој кожи.

Увек је учио разумевању строге дисциплине која је канонски утврђена у Цркви. Ако сам тада, у неофитској лакомислености (крстио сам се и почео да се оцрковљавам тек у 25-ој години живота), дозвољавао себи да „попут оних у свету“, често и сувишно критикујем принудно, у време совјетске владавине, такозвано „прегибање“ црквене власти у односу са моћницима овога света, он би мекано, али врло строго и директно прекоравао моја, не сасвим објективна размишљања, учећи да без дисциплине и духовно разумног поштовања црквене хијерархије може наступити само свеопшто разарање Цркве. Увек је инсистирао на томе да је, ма колико се ми понекад критички односили према поступцима појединих представника духовне власти, наша духовна дужност подчинити им се. Уколико према власти сачувамо такав здрав однос ослобођен непотребних страсти, онда ће на крају крајева Господ Сам све исправити и усмерити црквени брод у пристаниште Свога Царства без обзира на све немоћи кормилара. У супротном, наше критике неће имати границе, а резултат ће бити грех својевоље и апсолутни распад чиватог црквеног живота.
По том питању је био јако строг. Уколико сам се, због недостатка искуства, упуштао у сувишно критиковање, затварао би ми уста дланом и ту бих ућутао. Често је говорио: „Много је лакше осуђивати друге него самог себе. Гледајте на себе и водите рачуна само о себи-то је много важније. Ако бисмо то схватили и тако се понашали, скоро да би наступио рај и не би имао ко да се критикује. Увек осуђујте само себе, само себе. Разлози за то су безбројни, безбројни... “
У исто време, могао је бити врло благ, чак широкогруд у проценама ових или оних околности у црквеном животу. Следећи случај: у манастиру су каткад млади монаси били склони (услед недостатка духовног искуства) зилотском „супер-православљу“. Почињали би да оптужују владику Антонија Лондонског, кога је отац Јован много поштовао, за сувишни либерализам: веле, кобајаги, он и у паришком Нотр-Даму проповеда, малтене да одобрава женско свештенство код протестаната (треба додати да је владика, са једне стране увек узимао у обзир специфичност западних услова хришћанског живота, а са друге-по њиховој суштини, никада није сматрао протестанске „представнике“ свештеницима већ их је признавао за обичне проповеднике-па зашто не би и жене проповедале?). Али када би отац Јован чуо такву „критику“ упућену владици Антонију, стављао би прст на уста и говорио: „Псст...Ни-ни речи..“. И додавао би: „Ми овде по ивици ножа ходамо, а он по ивици игле...Ми не смемо, а он сме!“
Незаборавна је његова радосна,доброђудна отвореност према људима...Како је само добро било задесити се код њега у келији, када је он још бодар и релативно здрав, примао за благослов читаву нашу породицу. Како је понекад волео и да се нашали смештајући сина и мене на диван, док би се сам шћућурио на ниској, рекло би се дечијој столици, код наших ногу и почињао: „Хајде, ево и мене, попут малог Вањечке, Жанчика, Гансика, сешћу...Хајде, поверите ми се, шта се дешава...“
Заправо, волео је кудикамо да се нашали-у оваквом духу смиравања самог себе, сасвим искрено и природно. Не без разлога, један од печорским монаха се присећао како је батјушка, вели, и са њим збијао шалу на сличан начин. Како наводи у својим мемоарима, „отац Јован је волео да се шали безазлено и доброћудно: „Ја, грешни, волим шалу, али све говорим са смислом“,- каткад бисмо чули од њега. Није било тешко разумети шалу. Даје батјушка свој љубазни дар уз пратећу фразу: „Великом Саши од малог Вање“...и како ове просте речи утичу на душу и срце!“
Ах, са колико топлине и љубави су били испуњени наши сусрети са батјушком!

И ако је у своје време отац, архимандрит Алимпије могао да каже о њему “да такве истинске монахе можеш на прсте пребројати“, онда су после, са одласком старијих печорских стараца на онај свет, млађа братија говорила(навешћу речи истог оног „Великог Саше“: „Један је такав био. Батјушка је успео да нам буде не само отац, већ и мајка. Само смо њему могли да се отворимо буквално са свим тајним, без сумње да неће разумети, или да ће разумети погрешно. Загрлио би те, и чуо би како његово срце састрадава са тобом. А нежним, добрим речима се завршавао разговор. Отац је био последња нада. Њему су хитали када се више није имало куд. Отац Јован се доживљавао као посебна појава. Основну хришћанску врлину је успео да оваплоти својим животом онолико колико је то могуће смртном човеку. „Љубав...све сноси, све верује, свему се нада, све трпи. Љубав никада не престаје...А сад остаје вера, нада, љубав, ово троје: али од њих највећа је љубав.“ (1 Кор. 13: 7–8, 13). Његова љубав нас обасјава и после упокојења, не престаје. И сада често одлазимо у пештере да би опет, као док је био у животу, олакшао својом молитвом наше боли и тешкоће на монашком путу“.
Осећам дубоку искреност и необоривост његове љубави. Често сам му поверавао (буквално „нисам могао“ да прећутим!) најдубље тајне: чему се надало, шта је желело или због чега је жалило моје срце- то никада не бих урадио да је у питању био други човек..Својом бескрајном, мудром, духовно искусном, истинском хришћанском добротом он је отварао наше душе у сусрет себи, а преко себе- Самом Господу...
О, са каквом радосном лакоћом сам толико пута излетао из келије, збацивши са душе много тешког, оптерећујућег терета греха!
У исто време љубав оца Јована није била “ружичасти хуманизам“. Увек је остајала максимално активна и стална духовна потреба. Могао је на најприроднији начин да споји у себи љубав са очинском строгошћу, подсећајући на одговорност и пред Богом и пред људима са којима нас је Он спојио. Како се присећа исти онај печорски сабрат Александар, „батјушка је умео да спаја у себи љубав и строгоћу. У потребном тренутку, однекуд се у њему појављивала исцелитељска строгост. Ономе ко је грешио могао је да покаже до танчина крајњи резултат његовог поступка. И у обичној за њега добронамерности, то упозорење би звучало као страшан гром, предсказујући скору беду. Рекао би: „Закорачио си у ад“, уколико је човек ишао тим правцем. Његова разумна исцелитељска љубав је и мене више пута враћала у живот.“
Уопште говорећи, отац Јован је био изузетно разуман човек. Добијали смо многе корисне савете из црквене праксе. Савети су били резултат његових сопствених дугогодишњих „расуђивања уз савет“, као резултат великог црквеног искуства које је задобио захваљујући константном животу у Цркви и за Цркву. Увек је јасно и конкретно одговарао на постављена питања: Ко може да присуствује Тајни Јелеосвећења? Ко, колико често и са којом учесталошћу сме да се причешћује? Како се исповедати?
Тако, на питање о могућности да сви учествују у Тајни Јелеосвећења, одговарао је да уколико је пре било уобичајено да само тешко болесни и стари људи примају Тајну, сада може свако, јер је цео свет духовно тешко болестан, а о физичком здрављу нема шта ни да се прича-данас свако болује од нечега! Такво је време-понављавао је батјушка. Зато је чак и пожељно да једном годишње сви учествују, сви-и стари и млади људи, добијајући на тај начин посебну меру благодати Божије од учешћа у прелепом црквеном Таинству.
Што се тиче учесталости причешћивања батјушка је говорио да се ово питање никако не сме решавати формално, већ имајући у виду духовно стање сваког појединца. Сви, учио нас је, могу се причешћивати једном месечно. Неким свештеницима, знајући своје стадо, може се дозволити Причешће и једном у две недеље.
Саветовао је да се исповедају конкретни греси, а не неке опште категорије наших греховних стања. При томе, призивао је да се не мисли само на себе, већ и на оне око себе, који исто чекају за исповест, као и на свештеника коме се приступа. Поштујте и цените њихово време и снагу. Никада не претварајте исповест у беседу, то је Таинство, а не разговор, нити беседа, све и да је душекорисна и у нечему можда чак спасоносна. Све има своје време и место. Овде је потребан заједнички труд: за оног ко се исповеда-да се покаје, и за оног ко прима исповест-да се греси отпусте (уколико их је могуће отпустити). А дискутовању како се наместила једна или друга духовна ситуација код једног или другог, ту није место.За то су потребне посебне беседе са духовником-другим речима, иста она „расуђивања уз савет“. Свакако не за време службе...
Као закључак мојих кратких запажања о оцу Јовану желим да кажем још неколико речи о томе какву је улогу, могу рећи пророчку, одиграо отац у мом животу као „служитеља Божија“. Мислим да се слично дешавало и са другим духовном децом благодатног старца.

Још у пролеће 1988. године, решио сам да започнем са њим разговор о могућности рукоположења. Тада смо доста темељно причали, исповедао ме за сав предходни живот и рекао ми, делимично, за грехове које сам починио до крштења: „То је радио човек који је у Вама већ мртав. У дубини душе треба са жаљењем и тугом чувати сећање на тог покојника, али у исто време и заборавити! Благословим вас на примање чина, али мислим да то неће бити још скоро. При томе, своју судбину никако немојте покушавати сами да решите, нити да ишта самовољно радите по том питању.Ништа...Када буде потребно и могуће, Господ ће све уредити...“
Отишао сам са радосним али и збуњеним срцем...Знао сам да батјушка своје речи не расипа: казао је-значи тако ће и бити...Али када ће се догодити?
Од те поучне беседе прошло је много година...Изгледа да се отац добро сећао тог, двојаког завршетка нашег разговора. Зато је много касније, спазивши у ходнику како идем ка његовој келији, могао раширених руку шаљиво да ми пожели добродошлицу: „А ево иде и наш отац протопрезвитер!“-али при томе наставио да потврђује како ће све тек бити....
Једном приликом, 1995.године, опет сам га подсетио на своје унутрашње тежње у рукоположењу, и на реалне могућности од московске црквене власти на шта је он одговорио: „Не, не... За сада не смете. Још нисте све о манастиру написали. Пишите, пишите! За сада је то ваше послушање...После, после“.
Приметићу да је управо по његовом благослову изашла из штампе књига чији сам уредник био: „Света Русија. Преглед историје Православља у Русији“ (поново издата лета 2010. године и у Украјини-по препоруци и благослову познатог оптинског старца схиигумена Илије) „У пештерама, Богом зданим: Псково-Печерски подвижници религиозности XX века“(написана у другој половини 1990-их година заједно са сином Петром), и многе друге.
Најзад ме је живот све више и више приближавао жељеном циљу. Али су се ствари одвијале уз напоре и форсирање, тако рећи, иако се тада, по мом мишљењу,одређена иницијатива очекивала и од мене. Написао сам батјушки писмо- са истим питањима: Није ли време и како да поступам? На писмо је отац одговорио следеће: „Драги Јуриј Григорјевич... Не бих Вам саветовао да гурате процес рукоположења непотребном буком. Бог увек зна време за оне који умеју да чекају. Молим се и мислим на Вас“.
Коначно сам решио да се препустим Божијој вољи- шта буде, биће...
Прошло је још неколико година (а од тог нашег првог разговора-петнаест година!)и бет мог мешања, било ми је дато по Промислу Божијем, дугоочекивано рукоположење.
Мој пријатељ из студентских дана, московски свештеник Борис Михајлов потпуно неочекивано ме је обавести да ћу ускоро служити као ђакон у храму Покрова Пресвете Богородице у Фиљах, где је он настојатељ. Он је, вели, лобирао за то код владике Арсенија. Благослов је добијен и морао сам брзо да прикупим сва неопходна документа.
После свега две недеље, у пролеће 2003.године сам био рукоположен у чин ђакона.
Драги отац Јован је заиста пројавио дар прозорљивости када је у питању мој лични црквени пут. Као и у многим другим случајевима, био је управу!

Није га без разлога преподобни Симеон, велики Псково-Печорски старац, знајући за њега много пре доласка у Печорску обитељ, називао „земаљским анђелом и небеским човеком“...
Сам отац Јован је понекад одговарао на питање: „Како живети оче?“ следећим речима: „Веруј, веруј у промисао Божији и расуђуј, друже, уз савет“.
Нисам често виђао старца, посебно последњих година његовог живота, али сам „савете“ вазда памтио. И по мери могућности, трудио се да живим у складу са његови поукама.
Добар резултат-ево га пред вама. Моја ђаконска служба.
Како сам само благодаран за то-првенствено Богу, затим њему, Његовом верном служитељу, дивном печорском старцу Јовану...

11 / 03 / 2016
Православие.Ru.

Христос је своју мисију започео позивањем својих будућих ученика, апостола. Они су били прости Галилејци, рибари и обичан свет без неког нарочитог образовања. Са друге стране, свет у којем је Христос започео мисију спасења није био наиван и прост. Било је то време које је прожимала богата грчко-римска култура. Образовање, уметност и философија нису мањкали. Ипак, Христос не бира надарене и извежбане мудраце већ просте рибаре. За науку коју Он доноси каже: „Хвалим те, Оче, Господе неба и земље, што си ово сакрио од мудрих и разумних, а открио си безазленима.“ (Мт 11,25).
Ово супротстављање знања и мудрости јеванђелској науци налазимо и непосредно након Христа, у првим временима постојања Цркве. Апостол Павле ће јасно упозоравати хришћане: „Пазите да вас ко не обмане философијом и празном преваром, по предању људском, по науци света, а не по Христу.“ (Кол 2, 8). И неки од раних отаца и учитеља Цркве ће ово поновити на сличан начин. Тако, у другом веку западни хришћански учитељ Тертулијан ће рећи: „Шта има Атина са Јерусалимом, Академија са Црквом?“, алудирајући на супротстављеност Јеванђеља (Јерусалим, Црква) и философије (Атина, Платонова Академија).
Поставља се питање: чему ово супротстављањање јеванђелског учења и световне мудрости? Питање је важно и у наше време јер, чини се, да се наведене Христове и апостолске речи злоупотребљавају. Тим речима често се даје значење гносимахије, а хришћанство се показује као духовност која не иде заједно са интелектуалном активношћу. У екстремним случајевима, свака интелектуалност и образованост тумаче се као гордост и грех. Но, да ли је то смисао Христових и апостолових речи? Да, Христос јесте изабрао просте и, можемо рећи, углавном необразоване ученике. Међутим, да ли је формална необразованост неопходан услов за јевнђелску простоту? Да ли је хришћанима грех учити световне науке? Да ли и апостол Павле исто то мисли? Како? Па он, апостол Павле, није био необразован. Напротив. И не само апостол Павле. Даља историја хришћанства сведочи да поменуте Христове речи нису усмерене против образованости и интелектуалности као таквих. Размотримо ближе постављена питања.
Не, необразованост није conditio sine qua non јеванђелске простоте коју Христос благосиља у својој Беседи на гори (Мт 5, 3). Христос јесте изабрао неуке, али, не заборавимо, они си били поучени. Дар Духа Светога повукао је са собом знање и умеће: „И испунише се сви Духа Светога и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да казују.“ (Дап 2, 4). Сам апостол Павле, тај неустрашиви Христоносац, итекако је умео да ступи у дијалог са ученим грчким философима. Гле, одведоше га у храм своје мудристи древни Грци: „А Павле ставши насред Ареопага рече: Људи Атињани, по свему вас видим да сте врло побожни.“ (Дап 17, 22). Заиста, мудри Грци не би губили време са незнавеном скитницом. Али, апостол Павле није то био. Са њим је кренуло крштење грчке мудрости и образовања. Грчка, колевка европске цивилизације и учености, земља чувеног Платона и Аристотела, данас је хришћанска земља, плод јеванђелског семена које је апостол Павле посејао – тај учени и храбри Христоносац.
Христос није одбацио образовање већ црв и трулеж коју су људи везали за ученост и знање. Христос је као ипостас Мудрост Очева, па како онда може грдити нешто што му је сродно и иконично? Али, мудрост људска је доживела расцеп, одвојила се од свог Архетипа. Отуда апостол Павле не упозорава против мудрости већ против мудрости „по човеку“. Она није погрешна зато што је људска, јер све људско је дар од Бога. Погрешна је и за хришћане непожељна јер је сама и самодовољна, јер лажно обоготворује човека и његов разум. Тако сама и самодовољна мудрост „по човеку“ води закључку – „нема Бога“. Самодовољна мудрост „по човеку“ је самоубица јер води у своју супротност, у безумље: „Рече безумник у срцу свом: Нема Бога...“ (Пс 14, 1). Зашто се онда чудимо што се у XX веку појавио нацизам, што су се појавили концентрациони логори за истребљење људи? Шта смо пре тога изговорили? Изговорили смо: „Бог је мртав!“ А онда смо, тако сами након „смрти Бога“, убедили себе да је линија напретка људске рациоанлне свести линеарна, да смо све мудрији, све бољи. А онда су се наши дијаграми срушили. Након Холокауста ништа више од наше мудрости, па ни песништво, није имало смисла. То је то знање „по човеку“, лажнообожујућа мудрост, која води у надутост и гордост. Гордост је корен сваког греха и страдања јер представља корак ка осамљењу човека, његово одвајање од Бога и извора живота. Мудрости људској је фалио Друг, Родитељ, Архетип. Против те осамљене и усмрћене мудрости устаје Христос. Не да поништи људски интелект већ да га уведе у његову природну заједницу са Архетипом. И то је јеванђелска простота. Ненадимање. Одуство гордости. Свест да је уму као икони потребан Бог као Архетип, као очима светлост.
Други разлог зашто је Бог одлучио да „посрами мудре“ (1Кор 1, 27) и учене, јесте да покаже силу и истинитост Јеванђеља. Не би било велико чудо да су учени људи донели свету идеју која га је преобразила, натеравши га да остави оно што је раније био. Не би било чудно да су учени дошли међу неуке и загосподарили њима својим знањем. Не би било чудо да су учени неукима постали вође, поразивши њихово незнање и тупост својим знањем и мудрошћу. Али, јесте чудо да су неуки галилејски рибари преобразили учени грчко-римски свет. Јесте чудо да су неуки посејали семе које је победило и преобразило мудре и њихово знање. Јесте чудо да су одолели и мачу и мудрости „по човеку“. Јесте и чудо да су ту грчко-римску мудрост крстили и охристовили.
Против осамљене мудрости која порађа гордост и ради чуда за сведочанство свету, Христос изабира неуке као своје прве ученике. Али, Христос није благосиљао неукост и незнање као такво. Доказ су многи потоњи оци и учитељи Цркве. Они су итекако зналачки користили „световну науку“ у сведочењу самог Јеванђеља. Пун их је црквени календар – од апостолских ученика до савремених светитеља. Од Светог апостола Павла до Светог Порфирија Кавсокаливита. Овај други, старац Порфирије, живео је до пред крај XX века. Описмењавао се кроз богослужбене књиге. Али, итекако је касније волео да чита све, од механике до медицине. Јако је ценио науку и био способан да о њој дискутује са стручним људима, лекарима и научницима. Свети Јустин Мученик и Философ, у другом веку, никада није скидао свој философски огртач, чак ни онда када је постао хришћанин и мученички пострадао за своју веру. Треба ли помињати за хришћанско богословље „златни“ четврти век? Чувене кападокијске оце: Светог Василија Великог, Светог Григорија Богослова и Светог Григорија Ниског? Василије и Григорије Богослов су били школски другови. Заједно су прошли све фазе ондашњег световног образовања, од Кесарије Кападокијске до Атине. Григорије Богослов ће у Надгробној беседи Василију Великом о свом искуству образовања рећи следеће: „Ми (он и Свети Василије) знали смо само за два пута: један – то је први и најпревасходнији, водио је ка нашим свештеним храмовима и ка тамошњим учитељима; други – је друговажни и једнаког достојанства са првим, водио нас је до учитеља световних наука.“ Како ове речи Светитеља подсећају на оне јеванђелске, Христове! На две заповести о окијма висе сав Закон и пророци (Мт 22, 40). Прва и највећа: љуби Господа Бога свога. Друга, иако друга, иста је као и ова: љуби ближњег свога. Гле, тако и Свети Григорије ставља богословље спрам световних наука. Прво је нејпревасходније, најважније. Друго је друговажно, али ипак једнаког достојанства са првим. У њима се крије тајна живота, тајна крстообразног постојања. Љубав према Богу не одваја се од љубави према ближњем и творевини Божијој. Љубав према створеном никада се не осамљује и не осамодовољује, бивајући неодвојива од љубави према Богу. И то је јеванђелска простота. Ту не постоји надимање нити знањем нити вером.
Наведене речи Светог Григорија изражавају суштину онога што смо желели рећи у писању изнад. Хришћанство не одбацује људску мудрост и образованост већ не прихвата њену по себи довољност. Интелект и образовање не вреде човеку без Богопознања. Даље, речи Светог Григорија су као савет и поука значајне поготово у наше време. Чини се да нас притискају, везано за ово питање, два проблема. Један је голи интелектуализам, лишен побожности а други је хула на образованост и гносимахија. О првом проблему већ је довољно у овом писању речено. Други проблем, гносимахија, није ништа мањи ни наивнији. По том становишту, знање је излишно, увек и само значи гордост, неспојиво је са духовношћу. Многи хришћани ће данас узимати са резервом очинске савете духовника уколико је овај образован. Стављен је знак једнакости између необразованости и јеванђелске простоте – и са тим циљем цитирају се горе наведене речи Христове и оне апостола Павла. Многи не знају да је овакав дух потпуно стран православном предању, како то показује Свети Григорије као пример. Исти Светитељ о учености још каже: „Ја сматрам да сваки који има ум, признаје ученост за највеће наше благо. И не само ову најблагороднију и нашу (ученост), која у ништа ставља префињеност и раскош у речима, имајући (за свој предмет) једино спасење и красоту умосагледатељног (мисли на богословље), него и спољашњу ученост (мисли на световне науке), које се многи хришћани по неукости гнушају као безнадежне, опасне, оне која удаљује од Бога...“ Ученост, највеће наше благо. Ове речи Светитеља треба да буду темељ на којем ће хришћанин да започне свако своје размишљање о односу према науци, философији, уметности и свега другог позитивног где човек познаје свет, творевину Божију. „Неки се гнушају“, каже Светитељ. И у његовом времену, а и у нашем је тако. Зашто? Јер је тако лакше. Ушушкати се у свој пијетизам, слушати свој „осећај“ као глас Духа Светога. Да, знање уме да се надме и то није добро. Но, још је горе када се надме незнање. Све ово данас, нажалост, постоји у нашој Цркви. Духовништво се често претвара у гуруизам, а један од разлога је и надимање незнања.
О односу према образованости и о узроку гносимахије међу неким хришћанима Свети Григорије Богослов још каже: „(У наукама) ми смо примили људско истраживачку и сагледатељну (страну), али одбацили све оно што води демонима, заблудама и у бездан погибељи; ми смо из њих извукли (оно) корисно за врлине, кроз лошије научивши се бољем, и преобративши њихову немоћ у тврдоћу нашега учења. Зато не треба унижавати ученост, како неки чине, већ је потребно сматрати за глупе и необразоване оне који би, држећи се таквог мишљења, желели да им сви буду слични (т.ј. глупи и необразовани), да би у општој маси била неприметна њихова сопствена (глупост) и да би избегли изобличење и неукост.“ Знање и образованост, критичка мисао – ово саветује Светитељ. Изједначавање надутог незнања са јеванђелском простотом – ово оштро разобличава Светитељ. Но, знању и образованости увек је мера Христос. Имајући ту меру, знање остаје имуно на самоћу и самодовољност, на надимање и гордост. И само тако оно постаје мудрост, „философија по Христу“. Као што и творевина са Христом добија живот, а без Христа, када је самодовољна, остаје трулеж и смрт – тако је и са знањем и ученошћу. Такви мудраци, који су то спознали, јесу „сиромашни духом“ а богати Духом. И то је јеванђелска простота – смирена „философија по Христу“. Наспрам ње стоји гордост, две надутости, од којих је друга гора јер је неприродна – надутост знањем и надутост незнањем и умишљеним надахнућем.

http://aleksandarmilojkov.weebly.com/1059109510771085108610891090-1080-10871088108610891090108610901072.html

преузми pdf

Треба отворено рећи да нас само библијско откровење учи томе да ако човек проучава Библију ван традиције, он не општи с речју Божијом, већ са својим субјективним схватањем датог текста. Тако на пример, апостол Петар пише: «И дуготрпљење Господа нашега држите за спасење, као што вам и љубљени наш брат Павле по даној му мудрости писа, као што говори о овоме и у свима својим посланицама, у којима су нека мјеста тешко разумљива, која неуки и неутврђени изврћу, као и остала Писма, на своју сопствену пропаст» (2 Петр. 3: 15-16). Као што видимо, сама Библија нас упозорава да постоје две категорије лица, која опште са Светим Писмом «на своју сопствену пропаст»: неуки и неутврђени. Ко су неуки? Можда су то крштени, али ненаучени људи. Ко су неутврђени? То су највероватније они који нису ни крштени, ни научени. Зато се Црква назива и «јесте Црква Бога живог, стуб и тврђава истине» (1 Тим. 3: 15).
Обе ове групе људи читајући Библију («неуки и неутврђени») не опште с речју Бога, већ са својим субјективним схватањем датог текста.
Ето зашто је Господ Исус Христос кад су Га питали понекад одговарао питањем: «како читаш?» (Лк. 10: 26).
Библија се може читати на различите начине. И у књизи Дела светих апостола се описује како је путовао један човек, евнух, и како је читао књигу пророка, а на путу му се придружио апостол Филип који га је упитао: «Да ли разумеш то што читаш?» Евнух је био паметан човек и зато је одговорио: «Како бих могао ако ме ко не упути?» (Дап. 8: 31-32).
Заиста, треба да постоји критеријум који нам помаже у схватању библијског текста. Зато што ако се десеторици различитих људи да по једна Библија, за годину дана ћемо добити десет схватања истог текста. А критеријум за поимање библијског откровења је Свето Предање. У Првој посланици Коринћанима апостол Павле пише: «Хвалим вас пак, браћо, што све моје памтите, и држите предања као што вам дадох» (11: 2). У другој посланици Солуњанима: «Тако дакле, браћо, стојте чврсто и држите предања, којима сте научени, било нашом речју, било посланицом» (2: 15).
Сасвим је очигледно да је Свето Предање примарно, а Свето Писмо секундарно. Светитељ Јован Златоусти у својој књизи «Беседе на Јеванђеље по Матеју» пише: «Заправо, не би требало да имамо потребе за помоћи Писма, већ би требало да водимо толико чист живот да уместо књига нашим душама служи благодат Духа и да као што су оне исписане мастилом, тако и наша срца буду исписана Духом. Али пошто смо одбацили такву благодат, искористимо барем други пут. А да је први пут био бољи, Бог је показао и речју и делом. Заправо, с Нојем, Аврамом и његовим потомцима, исто као с Јовом и Мојсијем, Бог није разговарао преко слова, већ непосредно, видећи да је њихов ум чист. А кад је цео јеврејски народ пао у саму дубину нечастивости, појавила су се слова, таблице и поуке преко њих... Али пошто су после извесног времена једни одступили од истинског учења, други од чистоте живота и морала, поново се појавила потреба за писаним поукама. А размисли колико ће бити неразумно ако ми, који би требало да живимо у таквој чистоти да немамо потребе ни за Писмом, већ да уместо књига дамо срца Духу, - ако ми, изгубивши такво достојанство и имајући потребу за Писмом, не користимо како треба чак ни овај други лек» (Беседа прва).
И заиста, видимо: Авељ зна како се правилно приноси жртва «од првине стада свог и од њихове претилине» (1 Мојс. 4: 4) иако је потпуно очигледно да никад није читао књигу Левит (у којој су садржани закони о приношењу жртава). Ноје зна које су животиње чисте, а које нису (в.: 1 Мојс. 7: 8), а ни он никад није читао Петокњижје Мојсијево. Аврам зна шта је десетина кад даје десетину Мелхиседеку, цару Салима (в.: 1 Мојс. 14: 20); Јаков зна шта је десетина по завету – по обећању Богу (в.: 1 Мојс. 28: 22).
Као што видимо, истина Божија се од најстаријих времена преносила с колена на колено или је Господ лично разговарао са Својим изабраницима.
Свето Предање не само да нам помаже да правилно схватимо Свето Писмо, већ се ауторитет самог Писма гради на ауторитету Предања. Ко нам је рекао да је Јеванђеље по Матеју написао Матеј? Ко нам је рекао да је Јеванђеље по Марку написао Марко? Ко нам је рекао да посланица апостола Павла треба да има 14, а не више или мање? Црква је на основу древних предања утврдила које су књиге Старог Завета и Новог Завета канонске, а које су деутероканонске или чак апокрифне и не заслужују да се нађу у библијском своду. И Црква је уништила многа лажна гностичка и апокрифна јеванђеља и на основу Предања је створила библијски канон у данашњем облику. И признајући библијски канон, хотимице или нехотице, чак и сами протестанти признају Свето Предање, а у Писму је речено: «Зар може из истог извора тећи слатко и горко?» (Јак. 3: 11). Ако неко признаје канон Библије, нека призна и друге каноне Цркве. А ако сумња у било који канон древне Цркве, мора сумњати и у канон Светог Писма, зато што, заиста, из једног извора не може тећи и слатка и горка вода.
Православни хришћани Библију изучавају на основу тумачења светих отаца и свети оци као што су светитељи Јован Златоусти, Василије Велики, Григорије Богослов, блажени Јероним Стридонски, блажени Августин, блажени Теофилакт, откривају нам хоризонте тачног поимања библијског текста, библијског откровења – оно што је недоступно човеку који живи ван традиције. Зато, као у стара времена, тако и данас остаје актуелно питање које је Исус Христос једном поставио питање човеку који Га је питао како да се спаси, - Христос му је поставио питање: «Како читаш?»

Са руског Марина Тодић
29 / 02 / 2016