О АУТОРУ
Протојереј Александар Михаиловић, рођен је 3. септембра 1968. године у Приштини. Након завршене гимназије у Пожаревцу, студирао је физику на Природно-математичком факултету у Београду и философију на Философском факултету
у Београду.

Дипломирао је на Православном богословском факултету (ПБФ) у Београду на којем завршава докторске студије. Дуго година (1997-2014) је био свештеник
у Цркви Св. Максима Исповедника у Костолцу коју је подигао од темеља.

Добитник је Повеље за културу Града Пожаревца (2006) и Светосавске повеље Удружења књижевника Србије (2013). Ово му је друга књига. Старешина је Цркве Св. Николе у Пожаревцу. Ожењен супругом Биљаном.

У „постхришћанској епохи“, за „постмодерног човека“, вера је постала за „добронамерне“ скуп добрих начела; за „моралне“ скуп моралних прописа; за „побожне“ вршење религиозних ритуала; за „патриоте“ део националне традиције; за „модернисте“ симбол конзерватизма; за „научнике“ симбол мрака и незнања; за „трговце“ духовна добит; за „тужне“ утеха. Веровати значи прихватање неких начела, ставова, истина, вредности, без испитивања, доказивања и проверавања. Веру људи често разумевају као „увереност“, „уверење“, „убеђење“. Бити верник значи бити уверени присталица неког учења, доктрине, идеологије.

Веровати подразумева прихватити неко учење, космологију без логичких и емпиријских доказа. За неке веровати у Бога значи веровати у Бога као идола који благосиља и штити њихову моћ и власништво. За „услужне“ и псеудоинтелектуалце веровати значи прихватати а не резумети.

„Веруј и не истражуј“ (парола непознатог порекла)! Неки је сматрају „квинтесенцијом метафизике“ (Христо Јанарас). Вера је овде слепа. Апсолутно поштовање ауторитета. Таква вера је идејни темељ сваког тоталитаризма: идеолошког, политичког, религиозног.

„Без невоље нема богомоље“ (народна изрека). Људи често верују и траже Бога у време страха, рата, несрећа, елементарних непогода, патње, бола, немаштине. Када ти периоди прођу они се враћају животу који нема никаве везе са Богом. Верују када им нешто треба, а када то прође опет настављају да живе као да Бога нема. Има људи који не верују у Бога, али су кажу религиозни. Воле да сврате у Цркву (када нема никога у њој). То им „прија“. Тада налазе „мир“ и „спокојство“. Вера је нека врста рекреативног задовољства у „светим“ и „узвишеним“ стварима. У цивилизацији где је основни смисао живота што више произвести и што више потрошити, вера је неопходна и корисна за националне интересе, породицу, друштво. Она људе чини добрим и поштеним. Ако си „добар“ Бог те награђује, ако си „лош“ Он те кажњава. Тако се разрешује сва људска (не)правда. Вера је важна за васпитање деце и омладине. Од ње се очекује да их „дресира“, да буду покорна и послушна. Вера је терапија, помоћ и утеха, гарант индивидуалне среће и задовољства. За неке је вера само „каранфил на реверу“. Они верују у оно што се најбоље плаћа. Веру неки тумаче као „традицију“ и „леп обичај“ (обавезујемо се данас на оно што је било некада, на стил егзистенције који је био у прошлости).

ТИПОЛОГИЈА ВЕРНИКА

Упркос свим сличностима вероватно сваки човек веру доживљава на свој начин, као што је то случај са доживљајем света и самог живота. Иако су уопштавања увек ризична и једнострана чини се да данас код нас, а и у свету, преовладавају следећи типови верника: утилитарни – активистички, интелектуални, морални, социјални, национални, естетски и аскетско – духовни тип.

1. УТИЛИТАРНИ ТИП. За већину људи данас, верујућих, неверујућих или агностика, добро је оно што је корисно, што доноси „профит“.Тај утилитарни и „тржишни карактер“ (Фром) и менталитет рефлектује се и на вернике. Многи људи о вери расуђују и вреднују је из перспективе користи, било њима или другима. Чак се и истинитост вере процењује критеријумом корисности. Вера нас теши, даје мир, смисао, боље расположење, успешност у послу, боље здравље, стваралачку инспирацију. Ако смо верници добијамо друштвене награде, углед и признања. Вера користи служењу, очувању националних интереса, културе, језика, државе. Може да користи интеграцији једне нације. Услед разних невоља и болести, физичких, психичких, духовних и социјалних људи ишчекују чудо, исцељење, решење свих животних проблема. Поједини псеудодуховници, имајући у виду ту склоност људи, дају „рецепте“ људима у невољи за све животне проблеме и ситуације. Зар ми стално нешто од Бога не тражимо? Кад то не добијемо просто се срдимо на Бога, постајемо разочарани.
2. ИНТЕЛЕКТУАЛНИ ТИП. За овај тип људи вера је у суштини један поглед на свет. Прихватљив и пожељан. Данас многи људи говоре, посебно интелектуалци, да су били агностици, нихилисти, марксисти, либерали. Неки истичу да су се бавили јогом, медитацијом, психоанализом. Но тамо нисмо нашли решење за своје интелектуалне недуоумице. То смо, кажу, нашли у хришћанству. Оно им је прихватљиво као интелектуални и рационални поглед на свет. За овај тип људи вера и хришћанство је у суштини једна узвишена теоријска философија живота. Таква вера задовољава њихов разум, али не и срце. Теоријски они прихватају Бога, али тај Бог нема много везе (чак никакве) са њиховим свакодневним животом. Практично они живе као да Бога нема.
3. МОРАЛНИ ТИП. Током целе историје хришћанства постојала је теденција да се хришћанска вера сведе на један морални систем забрана и казни. Стално се уобличавала представа о Богу као џелату, суровом судији и садистичком ауторитету. Та самосвест и такво разумевање вере, стиче се утисак, ушло је у подсвест хришћанских народа. И после две хиљаде година остаје велика загонетка зашто је у Европи више заступљен старозаветни морал него новозаветни. Чак постоји редукција свеукупног хришћанског морала на декалог. Од великог броја људи данас можемо чути да је хршћанство најсавршеније морално учење, да има најузвишенију етику и да је просто образац врлинског живота. Људи од хришћана стога и очекују да буду морални људи, примери за углед. Али у свакодневном животу нема доказа да су хришћани бољи од других људи. Сваки њихов грех, још ако је свештено лице, изазива саблазан, подозрење, осуду. Од верског образовања у државним школама родитељи највише очекују да им вероучитељи васпитају децу као послушне, покорне, моралне, поштене људе. Раскорак између Цркве и савременог света је највећи баш када су у питању етичке норме и морално понашање. Хришћанску етику не одбацују само нехришћани и неверујући већ и сами хришћани, посебно кад је реч о сексуалној и брачној етици. Моралисти су строги према другима а благи према себи. Што код других осуђују, код себе грчевито бране. Свакога осуђују и то немилосрдно. Понекад уништавају грешнике, а не грех. Црквене заједнице које своје постојање темеље на претензији о моралној надмоћи, људима су данас одбојне, јер неминовно позивају људе да траже наше недостатке и да их са радошћу приказују свету. Црква је данас често предмет напада у медијима. Њени греси се стављају на насловне стране. То је зато, што се уопштено, и погрешно сматра, да бити хришћанин заправо значи бити бољи од других људи.
4. СОЦИЈАЛНИ – активистички ТИП. Један број људи, како у прошлости тако и данас, у хришћанству налази кључ за решење свих нагомиланх друштвених проблема и противречности. Они верују да се на хришћанској основи могу стварати и изграђивати модели истински праведног и хуманог друштва. Кроз цео двадесети век, а и у минулим вековима, Цркве су жустро критиковале дрштвене неправде и аномалије, посебно комунизам и капитализам, истичући да хришћанство може да обезбеди друштвену правду. Људе занесене социјалним утопијама посебно привлачи хришћанско учење о љубави и солидарности.
5. НАЦИОНАЛНИ ТИП. Код нас, а и на другим местима, већ дуже времена, многи веру доживљавају и разумеју као део националне идеологије, као важан фактор националног идентитета, што треба неговати и поштовати. „Вера нас је одржала, њојзи хвала“! Према тим тумачењима, Црква је створила нацију, националну државу и културу и формирала њихов идентитет и зато се она налази по рангу на првом месту националних институција. На другом месту код нас је војска. Њихова љубав према својој нацији се често манифестује као мржња према другима. Понекад се у име Христа осуђује и убија припадник друге нације. Неретко се Христос и Црква национализују. У дијаспори је Црква често била готово исто што и национални клуб (место националног окупљања). Етнофилетизам је савремена јерес и велико искушење за Православну Цркву.
6. ЕСТЕТСКИ ТИП. Овај тип верника у хришћанству привлачи његова лепота и красота, архитектура, иконе, музика, појање и друге врсте уметности. Они одлазе у Цркву где је млад и леп владика, свештеник или ђакон, где пева атрактиван хор, где блистају фреске и слично. Крштавају се и венчавају у атрактивним храмовима, који су ин. Други храмови не одговрају њиховом угледу и реномеу.
7. АСКЕТСКО – ДУХОВНИ ТИП. Данас је ин, модерно да свако има свог психолога, зубара, месара, пекара, електричара, лекара па, зашто не, и свог духовника. Шта су данас поједини духовници, не сви? Нека врста гуру-а. Управитељи савести. То постају животне вође који се имају беспоговорно слушати. Духовна чада се морају у потпуности одрећи своје воље и потчинити се вољи духовника. Воља духовника има мистични темељ ауторитета. Поистовећују је са самом Божанском вољом. Они одређују шта ће, кад и како, јести, постити. Они прописују епитимије, забрањују и одобравају причешће. Одобравају кад, и колико пута, брачни другови могу да спавају заједно. Ако духовник каже, може се и против Цркве ратовати, могу се не поштовати Сабори, Синоди, Епископи, Патријарси, а за свештенике и да не говорим. Не мора се ићи на Литургију и друга богослужења или то послушна чада могу да чине кад и где они кажу. Ти духовници себе претварају у религију. Они постају божанства којима се треба клањати. Од духовне деце не траже да прихвате Христа и да живе по Његовој вољи, већ их потчињавају својој сопственој вољи – својој интерпретацији хришћанства. Често користе клетве, психолошке уцене, разне методе „испирања мозга“ и менталне контроле. Све то чине, злоупотребљавајући људске патње и муке, да би стекли и материјалну корист. Свакако, ту су и они духовници који верују да је то права православна духовност а није им мотив никаква корист. Они идентитет Цркве своде на такву врсту духовности. Заборављају да се појам „духовник“ не среће у канонима већ само појам „отац“, што није исто. Отац брине о целокупном животу своје деце а не само о тзв. духовним стварима. Отац је благодатни а не садистички ауторитет. Грех је данас не признати постојање псеудо духовности која постаје озбиљна еклисиолошка болест. Многи су данас хришћани у оној мери у којој им наша вера не ремети нашу прикованост за ствари овога света, и обратно, многи су хришћани, верујући у мери у којој је вера адаптирана за потребе света, тј. када вера поткрепљује те потребе својим безусловним ауторитетом. Треба искрено признати да ни један од ових типова није чист. Најчешће је код људи комбинација више ових карактеристика. Ни један од ових типова сам по себи није апсолутно нецрквен и штетан, али јесте једностран и ускогруд. Скучен. Ризичан.
8. ПРАВОСЛАВНИ ТИП. Шта вера није, са православног аспекта? Вера није интелектуално знање, ни повремено религиозно осећање, које настаје и нестаје. Предмет вере нису апстрактне идеје, већ конкретне личности у које човек има поверење. Вера није неко мишљење, морални пропис, уверење које се темељи на умовању. Вера није механичко понављање, рецитација онога што се научило, нити је прихватање теорије о стварима о којима се заправо ништа не зна. Постмодерни човек веру разуме као некадашњи стил егзистенције, као нешто „јучерашње“. Вера је конзервативизам, нешто што је супротно модерни. Обавезујемо се данас на оно што је било јуче. Вера није научна истина, друштвена навика, национална традиција. Вера није утисак или осећај, оптимизам према животу, задовољена потреба за сигурношћу. Ипак. Од свега тога нешто и јесте.

Шта је православна вера? Вера је поверење, лични однос.

Вера је дар Божији. Вера је живот, ЈА – ТИ однос. Вера је додир, сусрет са Христом, поверење у Христа. Јеванђелист Јован веру идентификује са животом у Христу (Јн 3,15; 17,3; 20,31). Исту мисао срећемо код Светог Апостола Павла (Гал 3,11; 2,20 и Рим 1,17). У неким новозаветним списима вера је повезана са љубављу. Она се пројављује кроз љубав и као љубав. Зато се она још назива „дах живота“, „заједница“, „учествовање“ (1.Кор 10,16-17; 3,11), „темељ“ и „ипостас“ (Јевр 11,1; 3,14). „Вера се поистовећује са самим Христом“[1]. „Вера је заснована на узајамности двају „нека буде“, двају да, на сусрету снисходеће Божје љубави и љубави узлазећи од човека ка Богу. Божији глас је тих, и он зове веома благо, и никад наметљиво. Бог не наређује“[2].

Веровати значи „стицати Духа Светог“ (св. Серафим Саровски). Вера није приватно тражење истине, већ прихватање откривене Истине.

Вера је прихватање Христовог погледа на нас саме, на друге људе, на ствари око нас, на човечанство, на историју, на свемир, на самога Бога.

Вера је светлост која прожима и обасјава цео живот.

Вера је искуство, однос, комуникација. Она може бити посредна и непосредна. Ступњевита. Вера је поверење у Јеванђеље (св. Николај) и у Христову радосну и спасоносну вест.

Веровати значи имати поверење у Бога, поверење у сведочанство праотаца, пророка, апостола, светитеља.

За хришћане није суштинско питање: да ли верујеш у Бога, него верујеш ли Богу који се открио, увременио и упросторио, о коме ти говори и сведочи Црква. – „Вера је дескриптивна потврда одређених факата: „тако је“, „било је тако“,или „тако ће бити“[3].

Вера није ЈА и његови проблеми и потребе. Вера је екстатична. – „Бог је једини критериј истине о себи. У свакој људској мисли о Богу, Бог је онај који у људском уму мисли о самоме Себи. То значи да је вера дар који је понуђен свима како би Бог могао да обитава у људском духу“[4].

Веровати значи бити за друге. Ко верује тај не припада себи, већ ономе у кога верује.

Права вера је слободна јер ослобађа човека од самога себе, од свих ствари и предмета овога света.

Вера је „принос“, даривање. Ко највише верује, тај највише даје.

Вера је љубав. Она ништа не тражи. Ако се даје да би се нешто добило, не добија се ништа а губи се све. Ако се даје све, а не очекује ништа, прима се све.

Вера је као и љубав заборав на себе, одрицање од свога Ја, „излазак“ из себе.

Вера је нада, „потврда ствари невидљивих“ (Јевр 11,1).

Вера је својство само људских бића.

Вера је чежња, жудња, надом испуњено ишчекивање, нечег што се жели (А. Шмеман).

У „свету без другог“ вера је стално одсутна – присутност (Д)ругог који једино живот може да учини вредним и смисленим.

Вера је додир другог.

Савремени човек претвара и себе у религију, апсолутизује себе и своје. Гради идентитет на себи. Веровати значи одрећи се себе и својега (свога саможивог ја, националног егоизма, затим, партије, културе, идеологије као идола) и саживети се са не-Ја, са Богом.

Људи се често служе Богом и другима. Вера их тера да служе Богу и ближњима.

Када људи данас кажу да верују у једнога Бога под тим обично подразумевају све богове. Веровати у једног библијског Бога – Свету Тројицу – значи веровати у јединог Бога који искључује све друге богове. Зато се вера у Христа често означава као „ускогруди фанатизам“, а сујеверје као „ширина погледа“ на свет. „У човеку постоје две вере. Једна је вера мозга, логичка вера прихватања. Овде човек нешто логички прихвата и верује у то што је прихватио. … Друга вера је вера срца, пошто овакве вере нема у разуму, дакле у мислима, него се она налази у области срца. Ова вера је дар Божији, тј. њу човек неће примити ако Бог не жели да му је дарује, и ова се вера назива унутрашња вера. … Унутрашња вера пак проистиче из искуства благодати“[5].

Хришћанска вера претпоставља јединство, синтезу, равнотежу оностраног и овостраног, Бога и човека, душе и тела, вере и разума. Вера у оваплоћеног Бога Логоса је вера у стваралачку силу разума. Веровати и деловати неразумно противречи самој природи Бога (Бенедикт XVI).

Постмодерни „клуб себичних“ (осионих, грамзивих, похлепних, самољубивих) и Бога претвара у „тржишни производ“ који се нуди и „модулира“ за потребе клијената. „Гладни у изобиљу“ црквену веру мере по ономе што она чини за човека (нацију, партију, државу, свет) а не по ономе што она јесте. За хришћанску веру је важније бити, него имати.

Људи данас често трансформишу Цркву у религију, потом религија постаје култура, па политика и на крају се утопи у тржиште. Купујем, дакле постоји­м! Све се може купити, па и „религиозна добра“, у пребогатом супермаркету псеудодуховности. Зато они нешто стално траже од Бога, тргују са Њим. Траже да Он врши њихову вољу, да реализује њихове планове, уместо да они творе вољу Божију. У времену „глобалне“ тортуре и сиромаштва веровати значи живети за друге, волети друге и делити са њима све. Чак и своје срце.

Вера је човеков дијалог са Богом, природом и другим људима.

Вера је стил живота, а не један његов део. Она треба да прожима све поре егзистенције, свеукупну историју и културу.

Данас треба говорити о патологији вере. Није свака вера од Бога и спасоносна. Постоје псеудоверовања, кривоверја и празноверја. Постоје фалсификати вере. Постоји и псеудоцрквеност, што је опасније од нецрквености. Ово није моје умовање иако се у животу са тим често суочавам. Ово је став многих, између осталих, вероватно и највећег и најзначајнијег теолога 20. века професора и оца Георгија Флоровског. „Могуће је бити, за предањску и отачку веру и немати дух Христов, живети у братомржњи и безосећајности. Могуће је чинити добра дела, а не знати за живога Христа. Могуће је говорити о хришћанским начелима и идејама, а на своме личном путу никада не срести Христа Спаситеља … Бити хришћанин значи – живети у Христу, свагда стајати пред Њим, волети Га свом силом своје благодарне и жртвоване љубави, и ништа друго не волети више (од Њега), па чак ни оно што је само по себи достојно љубави … Истину треба волети не зато што је она корисна или утешна. У Бога треба веровати не зато што од Њега долазе животна добра и не ради тога да би смо од Њега добили световно благостање. Њега треба волети некористољубиво“[6].

Савремени свет није антирелигиозан и антиверски али је у великој мери антицрквен, зато што се, стицајем многих околности код људи, уобличила једна представа Цркве која је антиживотна, застарела, ригидна, која је претња самој људској слободи и достојанству. У стварању такве представе удео хришћана није мали и безначајан. Вера, Еванђеље Христово поново може да постане „радосна вест“ само ако сами хришћани смогну снаге да признају и исповеде свој грех и започну процес „чишћења“ самог Православља од многих псеудоправославних наслага. Данас Црква често личи на кућу без прозора у коју не допире спољашња светлост, или пак на кућу која се дуго времена није проветравала. Неопходна нам је спољашња јеванђелска светлост и свеж ваздух – струјање Духа Светог у Њој, како би савремени човек поново у Њој открио наду, радост и слободу.

Напомене:

[1] Јевтић, Атанасије, „Прологомена за исихастичку гноселогију“, Филозофске студије (1988) XVI,134). Сличну мисао срећемо и код Владимира Лоског (уп. „Вера и богословие“ Богословские трудъи, т.12. 103-105).

[2] Евдокимов, Павле, Луда љубав Божија, Манастир Хиландар, 1993, стр. 22.

[3] Флоровски, Георгије, „Откровење, философија и теологија“, у зборнику: Православна теологија, стр. 242.

[4] Евдокимов, Павле, Луда љубав Божија, Манастир Хиландар, 1993, стр. 23.

[5] Романидис, Јован, Свeтоотачко богословље, Београд, 2005, стр. 45.

[6] Флоровски, Г., „Синови и најамници – Љубав као тајна хришћанског живота“, Крка (часопис епархије далматинске) 2009. год., VII, бр. 33. стр. 11-12.

http://sozbg.rs/tekstovi/dr-radovan-bigovic-vera-u-postmodernom-i-postsekularnom-svetu/

Богослов.Ru

27 / 08 / 2016

Православие.Ru.

Суочен са неиспитљивим тајнама Божијим, данас заједно са Давидом кличем: "Како су велика дјела твоја, Господе! Веома су дубоке помисли твоје"(Пс 91, 5). Свезнајућим промислом Божијег домоуређења, Бога у Коме је и свака длака на глави човековој избројана (Лк. 12, 7), Који испитује бубреге и тајне човечијег срца (Јер. 17, 10), жребом својим и свештеним полагањем руку Ваше Светости и богољубивих архијереја, приброја мене најслабијег и најнедостојнијег лику прејемника свете апостолске благодати, лику епископа; да понесем крст благодатног апостолства међу повереним ми народом Божијим Петог континента.

Тешко је речима описати оно што данас осећам. Можда би било најбоље прећутати о томе, али како да останем нем, када све проговара у мени? Свестан својих недостатака, а у исто време благодати Божије која немоћи и недостатке исцељује и допуњује, данас стојим пред Лицем Божијим, данас метанишем у срцу своме пред славом Његовом, пред речју Његовом, пред вољом Његовом која се отеловила и манифестовала у одлуци најсветијег Сабора наше Помесне Светосавске Цркве, да мене најмањег међу својом браћом призове овом најузвишенијем служењу. Остаје ми само да пред вољом Божијом и Светог Сабора ускликнем: Да је благословено! Нека све буде у славу Твоју Пресвета Тројице! И на добро Твоје Свете Цркве коју Ти Оче небески одреди као радионицу спасења, која је најјаснија слика онога ка чему си човека и свет призвао. Да Бог буде све у свему, преко Сина Твога Који крв Своју Свету проли за Њу, Невесту Његову, а Дух Свети испуни благодатном силом, да човек у њој постаје небеско биће, да постаје Богочовек по благодати.

Вест о избору за епископа примих са свештеним трепетом, са помешаним осећањем страха и радости, али, више страха,сагледавајући пред собом позив који ме очекује. Стојећи пред чињеницама својих слабости и оскудности у врлинама, своје младости,свога ограниченог знања и искуства, знајући да епископско служење потребује херувимско-серафимску видовитост и чистоту, Христолико смирење, уплаших се одговорности и бремена која моја нејака плећа треба да понесу. У тајности срца колебах се, делећи са Господом свој страх при самој помисли о томе како ћу ја ништаван да се прихватим, да примим толико поверење које ми указује Света Црква, узводећи ме на овај највиши степен свештенства. Али, чух одговор у срцу своме:"сила се моја у немоћи пројављује" и "доста ти је моја благодат" (2 Кор. 12,9). Окрепивши се, сабравши се,положих све своје бриге и сву своју наду на Господа који рече "Рука ће моја бити једнако са њим, и мишица моја крепиће га" (Пс. 88, 21).

Утешивши се овом благовешћу јеванђељском, да је сва снага наша у Господу (Пс. 28,7), прихватио сам ово ново послушање коме ме призва Христос преко Своје Свете Цркве, а које примих данас полагањем руку Ваше Светости и богољубивих архијереја наше Свете Светосавске Цркве, преко којих ме је божанствена благодат оденула у епископско достојанство.

Посматрајући мој животни пут до овога узвишеног духовског тренутка, сада већ јасније препознајем прст Божији, који је одредио да моје монашко послушање по благослову и потреби Цркве проведем баш уз епископа и у служби епископу. Иако сам много пута желео и тражио од свога епископа да се повучем у вољени манастир Пустињу, где сам и замонашен, ипак се моје монашко послушаније по потреби Цркве наставило у епископији. Ово послушање, сада верујем по промислуБожијем, дало ми је прилику да се изблиза упознам са свакидашњим крстом епископског живота, његовог служења. Епископски живот јесте непрестано бденије – духовни надзор над повереном му епархијом. Увек у знаку служења, давања себе, у голготско – васкрсном кретању, у трпљењу многих удараца, у родитељском старању о свакој души, непрекидном жртвовању себе, ради своје пастве, ради Цркве Божије.

Због овога, благодаран сам Господу што ми је омогућио да сагледам изблиза крст епископски да бих могао да га данас трезвено примим.

Благодаран сам Богу за благослов којим ме је даривао да узрастам духовно уз искусног монаха – епископа, мога духовног оца и учитеља, Епископа ваљевског Г. Милутина.

Шта рећи о моме духовном оцу и учитељу? Најпре благодарим Вам, Преосвећени Владико, на очинско – мајчинској љубави и разумевању, које сте увек имали према мени. Благодарим Вам што сте ме духовно родили, постригавши ме у ризу анђелског образа. Што сте ме полагањем руку провели кроз ниже степене свештенства до овог најузвишенијег. Благодарим Вам што сте несебично улагали у моје духовно и академско усавршавање, шаљући ме на студије у велико духовно училиште Свето-Тројицку Сергијеву Лавру у Русији, а затим у земљу мога рођења, на Грчки Богословски факултет у Сиднеју у Аустралији, омогућивши ми поред богословских знања и потпуније сагледавање Истока и Запада.Благодарим Вам и за благослов да, иако кратко, боравим на Светој Гори, да се упознам са опитним богословљем наше исихастичке баштине.

Ви сте мој узор! Ви сте моја икона епископства! Благодарим Вам за сву љубав и стрпљење. Дани, које сам провео поред Вас у послушању, остаће дубоко урезани у моме срцу и сећању.Нека Вам Господ подари изобиље здравља и снаге да Му наставите да служите чисте савести и живота као и до сада, на добро Свете Цркве и светог народа Божијег поверене Вам Епархије ваљевске. Долгоденствујте Свети Владико!

Благодарим Богу за благослов, који ми је подарио, да под омофором Епархије ваљевске узрастам поред ћивота два највећа духовна горостаса српска, два стуба Православља новијег времена – Светог Николаја Српског и Преподобног Јустина Ћелијског, код којих сам долазио на духовно окормљење, а поред чијих Светих моштију сам рукоположен најпре за ђакона, а затим за презвитера. Њихов пример и богословље ће ми увек бити звезда водиља у моме животу.

Благодарим и свем монаштву и свештенству, као и благоверном народу богомспасаване Епархије ваљевске за сву љубав и подршку. Сви ћете увек бити у моме срцу, у мојим мислима и молитвама. Овом приликом просим и Ваших светих молитава.

Благодаран сам Богу и за време које сам провео на постдипломским студијама у Аустралији, које ми је омогућило да се ,поред академских знања, и упознам још интимније са унутрашњим животом наше Цркве на тим просторима. За ово искуство сам неизмерно благодаран Његовом Преосвештенству новоизабраном Епископу источно – америчком Г. Иринеју, доскорашњем Епископу Митрополије аустралијско – новозеландске, који ме је, као јерођакона у то време, често водио са собом приликом својих каконских путовања широм Митрополије.

Трезвено примајући на себе ново послушање, знајући да немам чиме да се похвалим осим својим слабостима, сву наду своју полажем на Господа, на Пресвету Богородицу– заштитницу епископа, чији образ носе на својим грудима, као и на све Свете Божије угоднике. Верујемо да је данас, када се служи света Духовска служба,Пресвета Богородица са ликом свих светих заједно са нама сабрана у овој духовној Горњици, где се рукоположењем тајанствено обукох у силу с висине, примајући од Духа Светога благодатни удео апостолства. Пламени педесетнички језик, који данас сиђе на моју недостојност, треба да нас подсећа да благовест Јеванђеља Христовог, која јесте програм проповеди свакога епископа у месту које му Дух Свети одреди да служи, не припада ефемерном духу хоризонталне философије огреховљеног света, не црпи своју снагу у речи силогистичке и софистичке креативности, већ увек и свагда у духу и сили благодати Божије, која истинује, а тиме и оживљава и спасава онога који је духовним чулом прима (1 Кор. 1 - 30).

Имајући све ово у виду, молим се Господу да ми подари непорочно епископство међу народом својим, који ми Црква Христова поверава. Народ, који могу двоструко да назовем својим – својим по благодати која нас у Христу чини једним, а исто тако по томе што сам од истог народа и поникао, познавајући његов живот, уздахе и потребе у далеком расејању.

Обраћајући се сада Вама, својој будућој пастви, свестан сам са којим искушењима се суочавате као Православни Хришћани, живећиу секуларном друштву и окружењу у ком се многе моралне норме и традиционалне вредности доводе у питање. Међутим, оно што нас радује јесте да је Господња земља и све што је на њој (Пс. 24, 1), и да Бог жели да се сви људи спасу и да дођу у познање истине (1 Тим. 2, 4). Због овога верујемо да је наш народ, који се обрео далеко од своје земље у дијаспори, промислом Божијим призван да буде светлост своме окружењу. Свето Православље је со земљи, квасац вере и наде свету и друштву који су све више духовно дезоријентисани, који се даве у неуспелим покушајима дефинисања човека, остварења човека. У свету где више мира нема, Православна Црква је призвана да буде путоказ ка једином извору мира–ка Богочовеку Христу – Цару мира. А најјача наша проповед била је и биће увек наш живот хришћански.

У контексту реченог, свестан сам и ране раскола, који доноси неслогу и неповерење међу браћом у Аустралији. Свестан сам колико је молитава, мукотрпног рада и напора уложено од стране свих мојих претходника на Петом континенту, као и целокупног сословија наше Светосавске Цркве да се превазиђе ова вишедеценијска подела.

Из овог разлога, позивам са овога светога места, из Саборног храма Светог Архистратига Михаила,из града Пресвете Богородице, а из седишта Светосавске нам Цркве, сву завађену браћу да се измиримо, да се окупимо око Трпезе Господње, око исте Чаше, да заборавимо на међусобне увреде и парнице. Да не буде више међу нама раздора ни спомена о раздору, већ, како каже Свети апостол Павле, да будемо утврђени у истом разуму и истој мисли (1 Кор. 1, 10), а ово ћемо постићи ако усвојимо Духа мира, ако постанемо синови мира.

Не жалостимо Светог Саву и не дозволимо да његово духовно око оплакује наше поделе.

Све Вас поздрављам, радујући се, ако Бог да, нашем скором виђењу.

Желим овом приликом да се сетим мојих дивних и првих учитеља у науци Божијој, чијим молитвама јесам данас што јесам, мојих драгих и вољених родитеља Вељка и Јање. Они су ми у срце семе Христово посејали још као детету. Остали су за мене жива икона какав Христов човек треба да живи на овој земљи. Жао ми је што нису из оправданих разлога могли данас долетети из Аустралије и учествовати у овој радости, али су сигурно молитвено и мислено овде са нама. Нека Вас Господ благослови и оснажи, драги моји родитељи, да му до краја будете верне слуге и као такви уђете у радост Његову.

Благодаран сам и свој својој фамилији, као и кумовима који су данас овде, а посебно моме драгом брату протођакону Петру, који је допутовао из Аустралије да буде данас овде у име наше породице.

Желим да се сетим и заблагодарим свим својим добротворима, који су се морално и материјално старали за мене током мога школовања на Цетињу и Сергијевом Посаду у Русији. Нека Вас Бог за све награди и изобилно дарује Својим небеским благом!

Поздрављам драгог ми у Христу духовног ослонца још из раних студентских дана, јеромонаха Варнаву, духовника манастира Раковац. Нека Вас Господ за све награди!

Поздрављам и благоверни богомољни народ, који се данас овде сабрао са свих страна. Помените ме у светим молитвама!

Благодаран сам, ево већ сада, и своме свештенству, које је допутовало из далеке Аустралије да буде данас са мном, да ме подржи као свога новог архипастира. Молим се Богу да Свето-игњатијевски, кроз садејство, будемо инструмент угодан Богу. Да ми будете струне подршке и да не презрете моју младост. Радујем се што ми је Бог подарио Вас, драги ми оци, достојне посленике Његове, да заједно са Вама и међˋ Вама,благовестим пријатну годину Господњу међу драгим и срцу нам свима блиским повереним стадом Божијим.

Благодарим и мојим професорима моје прве Алма Матер, драге ми Цетињске Богословије на челу са Митрополитом Амфилохијем, Владиком Јоаникијем, Владиком Јованом Ћулибрком, који су данас овде, као и свима осталим професорима који су учествовали у мом личном и богословском формирању.

Посебну благодарност дугујем и Епископу Атанасију (Јевтићу) за стручне савете и смернице током писања и одбране научне дисертације о преподобном Јустину Поповићу.

Благодарим уваженим професорима са Православног богословског факултета у Београду, професорима Московске Духовне Академије, као и професорима Православног Грчког Богословског Факултета Светог Андреја у Сиднеју, који су сви допринели да се дубље упознам са истинама наше свете вере.

Ваша Светости, драги Првојерарху наше Свете Светосавске Цркве Г. Иринеју, примајући овај свети жезал из Ваших архипастирских руку,свестан сам да примам, не само видљиви знак епископске власти поучавања и исправљања, везивања и одрешивања, већ и велику одговорност за душе које ми се данас поверавају. Зато, Вас и браћу ми архијереје молим, да принесете своје молитве Господу за моје епископство, да се оно уподобљава икони епископства Пастироначалника нашег ГосподаХриста, Великог Архијереја Цркве, Кога Свети апостол Петар назива „Епископом душа наших“ (1.Петр. 2, 25), Који није дошао да Му служе, већ да буде свима слуга(Мт. 20, 28).

На крају, као и на почетку, желим да завршим своју реч доксологијом хвалебне благодарности Свемогућем и Свезнајућем Богу у Тројици, Оцу и Сину и Светоме Духу, служећи се устима Давидовим: "Хвали, душо моја, Господа. Хвалићу Господа за живота свога, пјеваћу Богу својему докле постојим" (Пс. 145, 1-2) Амин!

Извор: Епархија ваљевска

Артемити, једна јеретичка секта настала почетком 21. века у Србији, позивају се на 15. канон Прводругог цариградског сабора као своје канонско «упориште у борби за очување православне вере и Цркве», како вели један од њихових једноручних хорепископа. Лудило мозга, по речима Иштвана Смедеревца, је кад се неко позива на нешто што је управо против њега. Тако су се франко-германски свештеници позивали на изворност доктрине о филиокве, оптужујући словенског просветитеља Методија да је, у складу са Византијском црквом, фалсификовао Симбол вере и из њега избацио Филиокве које су тамо биле од IV века! Тако и артемити не виде да је управо 15. канон Прводругог сабора јасно осудио њих саме. Другим речима, колико су филиокве изворно део Никејско-цариградског Симбола, толико је и 15. канон Прводругог сабора на страни артемита. Но, да бисмо разумели историјски контекст у коме настаје овај канон, и зашто је он против артемита, морамо се вратити неколико корака уназад. Такође, овај текст има намере да покаже, не историјски исцрпно, како су се одвијале ствари, него да се осврне на моменте који су речити за нас, шта ова историја pro nobis има да каже. Зато ћу се ја концентрисати на талибански начин расуђивања да бих га могао реконструисати, односно актуелизирати овде. 

Раскол између цариградских патријараха Игњатија и Фотија

Оно што треба имати на уму је да су овде скоро сви проглашени свецима. Иако су једни другима вадили очи; патријарси Игњатије и Фотије, браћа Кирило и Методије, папа Никола I... Питање је само ко је сад ту луд?

Све је почело, митски да се изразим, кад је цар Лав V 813, Ни(кити) одсекао φαλλός-phallós. Будући патријарх цариградски Игњатије се звао Никита и био је кастриран, ушкопљен.

Лев V приказывает кастрировать царевича Никиту (Лицевой летописный свод, 16 век)

Био је син императора Михаила I и Прокопије, ћерке императора Никифора I. Лав је ову породицу послао у манастир. И да не би било неких будућих претензија, Игњатија је ушкопио (лавови, из животињског царства, даве све потомке претходног лава тако да лавице уђу у пожуду и паре се са освајачем). Игњатије је постао игуман и рукоположен за свештеника.

Теодора (815-867), византијска царица, жена императора иконоборца Теофила, која је владала као регент 842-856 за време свога сина императора Михаила III Пијанице, такође светитељка, као заштитница иконопоштовања, поставља Игњатија за патријарха цариградског 847.

Императрица Феодора. Миниатюра из Минология Василия II, конец X-начало XI вв.

Већ дуго време у Константинопољу су постојале две партије, једна ригористичка, зилотске орјентације («артемитске») и која је била вођена монасима који су изашли као победници из иконоборачке кризе, и који су имали упориште у простом народу и тој странци је припадао св. Игњатије; друга је пак била хуманистичког усмерења («екуменистичка»), где се неговала класична наука и уметност, којој је припадао св. Фотије, и тој странци се приближио сувладар, Теодорин брат, кесар Варда, што му сигурно није могло донети симпатија у игњатијанским редовима. 

Варда се разводи од своје жене и почиње да живи са удовицом свога сина, што је заиста леп пример хришћанског морала. Игњатије му зато на празник Богојављења забрањује причест. Игњатијева заштитница, царица Теодора, по наредби Варде и свог сина, Михаила III, насилно бива пострижена у монахињу заједно са својим ћеркама. Са падом Теодоре, пада и Игњатије, који је 23 новембра 857 прогнан на Принчевска острва у Мраморном мору. Варда подржава избор Фотија за патријарха.

Рака с мощами императрицы Феодоры

Против Фотија су се дигли монаси Студијског манастира, који је у то време био центар богословске мисли. Игнатије није признавао ово смењивање, па су његове присталице анатемисале Фотија. И то је пример како један те исти Дух Свети лепо и хармонично води црквене послове. Због тога ја не прихватам реченице типа: Црква мудро устројила и сл., јер је безброј стихијских и наопаких ствари које су ушле у употребу. Такође се јежим кад чујем: свети канони, јер се они потежу углавном кад некоме треба да се сломи кичма и за одржавање чак и наопаких ствари у црквеном животу. Зато је разборитост мајка врлина.

Свети Фотије Велики

Fresco about events in en:Rus'-Byzantine War (860). As the story goes, after Michael and Photius put the veil of the Theotokos into the sea, there arose a tempest which dispersed the boats of the Rus barbarians.

Наставак раскола и раскол са Римом

Св. Фотије (рођ. око 820 - † око 897) је, као и Игњатије, био у два наврата патријарх Константинопољски (857-867 и 877-886). Фотије и Михаило III Пијаница (надимак није добио узалуд, али је интересантно да га Фотије никада није низашта критиковао). Наиме Варда је водио државничке послове, а Михаило (живео свега 27 година) се препуштао пијанкама, коњским тркама и љубавним авантурама.

Цар Михајло III Аморијац

Увео је свог коњушара Василија Македонца на двор. Био је ожењен јаловом Евдокијом Декаполитом, али је имао везу са Евдокијом Ингерином коју је фиктивно удао за Василија. Убио је свог ујака Варду 866.

Смрт Вардасова

867 усиновљује Василија Македонца и проглашава га за савладара. Василије је добио сина, будућег Лава VI, за кога се у јавности веровало да је у ствари Михаилов биолошки син. 867 Василије је на спавању убио Михаила III, преузео престо и основао најдуговечнију византијску династију - Македонску.

Крунисање Василија за савладара.

Unknown, 13th-century author - History of John Skylitzes (Skyllitzes Matritensis (Biblioteca Nacional de España)

Фотије и Михаило су послали св. браћу, Кирила и Методија у мисију словенским народима. Они су 864 стигли у Моравску. Како «отечествени» воле да тумаче знаке, и ја бих се сада нашалио: можда смо ми склони алкохолизму јер нас је крстио Пијаница!:)))

Кирилл и Мефодий. Фреска собора св. Софии в Охриде (Македония), около 1045 г.

Игњатије пак није мировао. Да би се вратио на патријаршијски престо, трчи 859-860 на ноге св. папи Николи I Великом. Никола је уПравославном Светачнику, јеромонаха Хризостома Столића, убројан у свеце. Живео у Риму 800-867; папа 858-867. Учен и чврстог карактера, заступник јаког папства. Оберучке је прихватио Игњатијеву апелацију, која је канонски утврђена Сардичким сабором 343, канонима 3-5, да би могао и Константинопољу наметнути завршну реч у избору патријарха. Папа 861 шаље као инспекторе у Константинопољ епископе Захарија и Родоалда. Мисија је у позадини имала за циљ да се потврди право папе да номинује све епископе у свету. Но, Михаило III и Фотије корумпирају Николине легате.

This illustration is from The Lives and Times of the Popes by Chevalier Artaud de Montor, New York: The Catholic Publication Society of America, 1911. It was originally published in 1842.

Никола I упућује 8 маја 862 писмo Источним патријарсима у коме их позива да се одрекну Фотија. Папа поништава све одлуке Прводругог цариградског сабора. Наиме, тај сабор који су организовали Михаило III, Варда и Фотије, потврдио је законитим избор Фотија и збацио је Игњатија. Папа рашчињава Фотија и вели 863, између осталог:

Не признаје збацивање Игњатија;

Корумпурани легати су изопштени;

Декрети сабора анулирани;

Фотије под анатемом све док је патријарх.

У игри је било и питање Бугара, под чијом ће бити јуриздикцијом: Источном (Константинопољ) или Западном (Рим и/или Франки). Бугарски цар Борис (светац и он) у августу 866 шаље писмо папи са 106 питања на која овај одговара, и на чело мисије за Бугаре поставља епископа Формоза.

Икона на цар Борис

Један од чешћих случајева јесте онај у коме надлежни парохијски свештеник по њиховом схватању "не жели" да изађе на опијело у неком трагичном случају када је покојник био Србин, самим тим, јел`те, и Православац, "али ето није стигао да се крсти", па да, ето, ја нешто прогурам по том питању. Заправо, уопште не бисте вјеровали колико је то често случај. Зато мислим да је потребно да напишемо неколико реченица обајшњења, како их не би стално морао да пишем у порукама. Поготово зато што су такви случајеви готово типски и одређени резони и реченице се понављају из дана у дан, из случаја у случај. Нарочито је трагично то што у том случају ни породица ни њена околина, погођени трагедијом, нису спремни /очекивано) да рационално размишљају, а поговото не да прихвате свој удио одговорности што свештеник не може да изађе на опијело, па је једина могућност да таквих случајева не буде или да их буде што мање та да на вријеме образујемо Православне Србе.

Најприје једна темељна истина: можда се Србином постаје рођењем од српских родитеља (у не тако давна времена Србима су се изјашњавали људи који то биолошки нису били, али су се идентификовали са српском културом, попут Нушића, Винавера, Панчића, Јуришића-Штурма итд) али се "Православцем" тј. органским чланом Православне Цркве (не само Српске, него Свеколике) постаје КРШТЕЊЕМ и никако другачије. То што се неко родио као Србислав Поповић не значи ништа из перспективе Цркве ако се није крстио у Православној Цркви.Једини и буквално једини изузетак од овог правила представљају војници који су погинули у протеклом рату, за које знамо да су бранили православно село, а буквално нису стигли да се крсте. Још је стара Црква знала за примјере римских војника који би, видјећи мучеништво Хришћана, одлучили да баце мач и сами постану мученици - како нико није стигао да их крсти, Црква их је сматрала "крштеним у крви". Али то је само тај и изузетан случај.

Иначе нема разлога за одлагање крштења. У давна хришћанска времена, људи су често одлагали крштење до пред саму смрт јер су сматрали (исправно) да их крштење прима у нови живот, бришући сва старија сагрешења. Међутим, дешавало се управо оно што се дешава данас: да људи умиру некршгтени и самим тим изван заједнице Цркве, иако за то није било доброг разлога. Занимљиво је да је и сам Свети Григорије Богослов претрпио исто искуство: одлагао је крштење, а онда је у бродолому осјетио животну опасност и одмах послије бродолома се крстио, али и написао дјело против одлагања крштења. Од тада се утврдила пракса крштења мале дјеце и, премда су неке протеснатснке деноминације замјерале заквој пракси, а и данас се често чује како "дијете кад напуни осамнаест - само ће одлучити" - то је најпрактичнији начин да се избјегну ситуације ради којих и пишемо ове редове.

Дакле, од апостолског времена до данас, само се крштењем постаје Хришћанином јер је просто сврха и смисао крштења - управо и томе да се у тој тајни, кроз трократно погружење и исповједање вјере у Оца, Сина и Светог Духа - постаје Хришћанином.

А сад о неколико типских реченица које се чују као разлози за одлагање крштења. Морам одмах да кажем: случај потребе да се на православно-црквени начин сахрани некрштена душа настао је у данашњем времену турбо-фолк побожности у коме се много шта ради "јер треба", "јер је обичај" и "јер је неко у селу тако рекао". То је класични случај у коме се "обичаји" или бар њихово накарадно тумачње директно супротњтављају етосу и мишљењу Цркве. А сад кренимо редом,

1) Нисмо га крстили јер смо имали жалост у породици недавно, па нисмо хтјели да правимо весеље

Најприје, када је у питању дијете од 10 или момак од 25 година, ово није оправдан разлог јер "жалост" није могла трајати све то вријеме. Онда се обично редају други разлози са ове листе, све да би се оправдала занемаривање и одлагање нечега што се, ето, сада, испоставило као неопхдоно. Али, хајде да се задржимо на дубљем проблему, а он јесте: КРШТЕЊЕ НИЈЕ ПОРОДИЧНО ВЕСЕЉЕ него ТАЈНА КОЈОМ ЧОВЈЕК БИВА ПРИМЉЕН У ЦРКВУ ХРИСТОВУ и потпуно је неважно да ли ћете, када, како или уопште нећете правити велико весеље. Накарадно тумачење према коме се крштење не прави "у вријеме жалости" нема никакве везе са црквеним етосом (начином на који Црква ради и мисли), ни са православним Предањем, ни са било чим хришћанским. Да ли неко у селу тврди то - његова је ствар, али то није православно тумачење.

2) Чекали смо кума да дође из Аустралије/Аустрије/Канаде/Градишке

Небитно одакле. Лијепо је да се кумства чувају, али ни то није разлог за одлагање крштења. Обично се кум "чека" из пртоколарних и финансијских разлога. Ако сте кумови - кумова је прва обавеза да му у кумовској кући не сједе некрштена дјеца, а поготово ако је тој дјеци 35 година.

3) Нисмо хтјели да га/је крстимо пред смрт, да не баксузирамо

Вјеровали или не, и такву сам реченицу чуо. Касније је настао читав хаос и притисак на свештеника, мада је он родитељима болесног дјетета неколико пута предложио да се дијете крсти. Касније је трпио притисак због "безоразлука" да не изађе на опијело дјеводјчици. Дакле,ма колико било глупо што то морам уоопште да напомињем, али КРШТЕЊЕ ЈЕ СВЕТА ТАЈНА и њиме се сигурно не "баксузира" - да не напомињемо да је хришћана недостојно само сујевјерно резоновање о "баксузирању" и "срећи".

4) Нисмо хтјели да га/је крстимо/није хтио да се крсти јер је свештеник тражио новац

Ово је врло честа реченица. Не тврдим да нема грамзивих и безобзирних свештеника који унапријед траже "тарифу", али ако је такав случај - на моју одговорност, изволите, отиђите код свештеника који не тражи новац или у неки манастир па се крстите. Такође, у парохијама се често организују и заједничка крштења - и то је прилика да се дијете крсти. Иако има ружних а видљивих примјера који се често понављају и дају слику свешетнства као колектива који, ето, само сједи и размишља колико и како некоме наплатити нешто - моје искуство "изнутра", неђу свештенством, јесте да су такви прави изузетак и да народ чешће подлеже ономе "знам да је комшија дао попу 100 марака, требало би да дам и ја", па се онда, и не питајући свештеника да Свету Тајну обави - прича како "тај поп узима толико и толико" а да се са свештеником и не прича. Свештеници међу којима се ја крећем НЕ ТРАЖЕ унапријед договорени или обичајем установљени износ за било шта. Као што рекох: ако Вам неко, послије разговора о крштењу, затражи ТАРИФУ отиђите код другог свештеника или у Манастир и крстите дијете тамо, а ако вас неко пита ко вам је то рекао - реците моје име, спреман сам пред Богом да одговорам за такав "злочин". Иначе, да се разумијемо, не стоје ни нека претјеривања и помодарства, гдје људи желе да се крсте "тамо гдје нам се свиђа". Крштење је свугдје исто, као и свака друга Света Тајна, или, као што је говорио Николај Љесков: Ако ти је Јерусалим у срцу, можеш живјети и у руској степи.

Оно што је врло битно да знамо јесте да, у случају смртне опасности, СВАКИ ХРИШЋАНИН МОЖЕ КРСТИТИ човјека тако што ће узети текућу воду и облити га говорећи ријечи "Крштава се слуга Божији (име) у име Оца Амин и Сина Амин и Светога Духа Амин". Наравно, боље је крштење погружавањем и тада, али је оно често у случају болести или рањености практично немогуће. Ако опасност прође - чин крштења и мирпомазања ће окончати свештеник.

Све су то разлози зашто не треба одлагати крштење. Ако имате још коју недоумицу - пишите. 

То само говори о томе да је хришћанство престало да буде христоцентрично. Хришћани су престали да чекају Христа. Они се плаше Христа, не желе да он дође. Моле се да одложе долазак Антихриста. А у ствари да одложе долазак Христа. Бране право што ређег сједињења са Христом. Све ово говори не о неком посебном благочешћу него о дубини унакажености духовног живота када обичаји и традиција постају вреднији од Христа.

Христос позива вјерујуће сваке Литургије на празник вере. Али сви до једног обесхрабрени изговарају се - купио сам волове, оженио сам се, ја сам купио поље, нисам каноне прочитао, ја нисам постио три дана, ја сам у нечистоти, 

више од пар пута годишње не би требало... Страшне речи произноси Господ у одговор на ове изговоре који сведоче само о одбојности и презиру према Господу : " ... нико од оних који су позвани неће окусити моје вечере, јер су многи звани али је мало изабраних."

Један од разлога зашто сам постао свештеник била је чињеница да је свештеник у могућности да се причешћује на свакој Литургији. За мене је Причешће слично ваздуху и води. Без њега почињеш да се гушиш, венеш. Вероватно многи хришћани имају баш овај однос према овој Великој Тајини. Ако неко не осећа потребу да се често причешћује то је његово право, немојте се причешћивати, али зашто то не дозвољавате онима који заиста чезну за Христом, који ће се без Њега угасити као кандило без уља. Јер о томе и Христос говори "сами не улазе и другима не дају да уђу". 

Немојте мислити да ако дозволите сваке недеље причешће да ће сви Чаши одједном пожурити. Ја никоме не забрањујем да се причешћује сваке недеље. Појединци су се само обрадовали овој могућности, а већина која се није причешћивала тако се и не причешћује. Не треба им Христос - њихова ствар. Дубоко сам убеђен - разлог таквог презривог односа према Евхаристији је узрок револуције и прогона вере у Русији. Број храмова у Русији једнак је броју оних који се причешћују. Да, историја нас учи томе да она никог не учи ничему.

Свештеник Николај Тјумен

http://www.prijateljboziji.com/_Monstruozna-tradicija/48659.html

Августин, Григорије Назијанзин, Амброзије, Василије Велики. Све илистрације од З. Ђуровић

24. Хлеб наш свакиданашњи дај нам данас. Сећам се свога говора када сам расправљао о Тајнама. Рекох вам да се пре Христових речи оно што се приноси назива хлебом; када су пак изговорене речи Христове, више се не назива хлеб, него се зове тело. Због чега се, дакле, у молитви Господњој која после следи, вели: Хлеб наш? Рече додуше, хлеб, али додаде ἐπιoύσιον, то јест насушни. То није хлеб који иде у тело, него је хлеб вечнога живота, који одржава суштину наше душе. Зато се на Грчком каже ἐπιoύσιος. Латин је овај хлеб назваосвакидашњим, јер Грци за дан који иде кажу τὴν ἐπιoῦσαν ἡμέραν. Према томе, оно што је казано латински и грчки – обоје се указује корисним. Грк је једно и друго изразио једном речју, Латин каже свакидашњи.

25. Ако је хлеб свакодневни, зашто га узимаш – како су Грци на Истоку уобичајили – једанпут годишње? Узми сваки дан оно што ти је дневно корисно. Тако живи да будеш достојан да се сваки дан причестиш. Ко не заслужује сваки дан примати, није достојан ни да се причести после годину дана. Тако је свети Јов за своје синове сваки дан приносио жртву да не би што загрешили у срцу или речи (1, 15). И ти чујеш да се сваки пут када се приноси жртва потврђује смрт Господња, његово васкрсење и вазнесење, као и опроштење грехова, а не узимаш сваки дан онај хлеб живота? Ко је рањен тражи лека. Рана је што смо под грехом, лек је небеска и чудесна Тајна.

26. Хлеб наш свакодневни дај нам данас. Ако се сваки дан причешћујеш, сваки ти је дан данас. Ако је Христос за тебе данас, сваки дан он за тебе васкрсава. На који начин? Ти си син мој, ја сам те данас родио (Пс 2, 7). Према томе, данас је када Христос васкрсава. Апостол Павле каже: Он је јуче и данас (Јевр 13, 8). А на другом месту каже: Ноћ је минула, а дан се приближио (Рим 13, 12). Јучерашња ноћ је прошла, а данашњи дан се приближио.

 Амброзије и Василије

Ambrosius, De Sacramentis liber sex, PL 16, 417-462A, ivi 452A-453A

De Sacramentis liber, lib. V, cap. IV, 24-26

24. Panem nostrum quotidianum da nobis hodie. Memini sermonis mei cum de sacramentis tractarem. Dixi vobis quod ante verba Christi quod offertur, panis dicatur: ubi Christi verba deprompta fuerint, jam non panis dicitur, sed corpus appellatur. Quare ergo in oratione Dominica quae postea sequitur, ait: Panem nostrum (Joan. VI, 35)? Panem quidem dixit, sed ἐπιoύσιον, hoc est supersubstantialem. Non iste panis est, qui vadit in corpus: sed ille panis vitae aeternae, qui animae nostrae [0452B] substantiam fulcit. Ideo Graece ἐπιoύσιος dicitur: Latinus autem hunc panem quotidianum dixit quem Graeci dicunt advenientem; quia Graeci dicunt τὴν ἐπιoῦσαν ἡμέραν advenientem diem. Ergo quod Latinus dixit, et quod Graecus, utrumque utile videtur: Graecus utrumque uno sermone significavit, Latinus quotidianum dixit.

25. Si quotidianus est panis, cur post annum illum sumis, quemadmodum Graeci in Oriente facere consuerunt. Accipe quotidie, quod quotidie tibi prosit. Sic vive, ut quotidie merearis accipere. Qui non meretur quotidie accipere, non meretur post annum accipere. Quomodo Job sanctus pro filiis suis offerebat quotidie sacrificium (Job, I, 5) ne forte aliquid [0452C] vel in corde, vel in sermone peccassent? Ergo tu audis quod quotiescumque offertur sacrificium, mors Domini, resurrectio Domini, elevatio Domini significetur, et remissio peccatorum: et panem istum vitae non quotidianum assumis (I Cor. XI, 26)? Qui vulnus habet, medicinam requirit. Vulnus est, quia sub peccato sumus: medicina est coeleste et venerabile sacramentum.

[0453A] 26. Panem nostrum quotidianum da nobis hodie. Quotidie si accipis, quotidie tibi hodie est. Si tibi hodie est Christus, tibi quotidie resurgit. Quomodo? Filius meus es tu, ego hodie genui te (Psal. II, 7). Hodie ergo est, quando Christus resurgit. Heri et hodie ipse est, apostolus Paulus ait (Hebr. XIII. 8). Sed et alibi ait: Nox praecessit, dies autem appropinquavit (Rom. XIII, 12): nox hesterna praecessit, dies hodiernus appropinquavit.

Текст је јасан као сунце и не представља никакве егзегетске тешкоће. Осврнућу се на неке техничке детаље, а остало, у смислу једне духовне егзегезе интегрисаћу са текстовима коју гравитирају око Амброзијевог времена.

„Рекох вам да се пре Христових речи оно што се приноси назива хлебом; када су пак изговорене речи Христове, више  се не назива хлеб, него се зове тело“ (24).

У мало плодним расправама католика и православних и ово је био проблем. Католици су инсистирали да хлеб о изговореним речима постаје тело, православни по епиклези. Епиклеза је и код Латина постојала, али је питање кад је нестала (Тафт). Сада је поново имамо. Амброзијеву аргументацију не треба видети у светлу ових касних расправа. Ми смо у литургији у једном процесу. Обред практично никад није био унифициран. И освећење кроз ове речи као кроз епиклезу се не искључују међусобно. Јер, ко тврди да само после епиклезе имамо тело, онда вели да су лажне речи пре тога изговорене: Узмите, једите, ово је тело моје. Јер и те речи подразумевају епиклезу. Никада Дух и Исус нису били одвојени. И увек је по Духу Христос присутан.

Хлеб свакодневни и/или насушни. Код Амброзија је једно те исто. Односно, грчка реч обухвата оба значења. Коренски долазе из οὐσία,суштина, есенца, добра која неко поседује, имовина, и долази од οὖσα, што је партицип презента глагола εἰμί женског рода, постојати, бити. Следовање хлеба је разумевано овде. Оригену се дугује повезивање ἐπιoύσιος са οὐσία. У верзијама Vetus Latina налазимоquotidianum (свакодневни). Jeроним је то касније превео са supersubstantialem у Мт., али је задржао quotidianum у Лк. Латинска литургијска форма је quоtidianum (cf. Lightfoot, On a fresh revision of the N. T. pp. 195 f.). Aмброзије преноси Оригеново тумачење у de Fide, 3, 5. 127, а оно је блиско и са Кирилом Јерусалимским, Cat. 23, 15.

Ориген у рељефу са пола ореола. Анатемисан, али без њега не би било теологије ни великих Отаца

25. „Ако је хлеб свакодневни, зашто га узимаш – како су Грци на Истоку уобичајили – једанпут годишње? Узми сваки дан оно што ти је дневно корисно. Тако живи да будеш достојан да се сваки дан причестиш. Ко не заслужује сваки дан примати, није достојан ни да се причести после годину дана“.

Не сме се мислити да је један пут годишње причешћивање био обичај на Истоку. Не, то је Амброзије чуо за неке од заједница које су прешле на то новотарство, јер извори нам говоре супротно. Но, у орацијама се генерализује, не улази се у суптилности. Али ни Амброзијево сведочанство не можемо узети као неку измишљотину. Не би функционисалo. Довољно је поменути сведочанство из Василија Кесаријског, или Великог († 379) да се у његово време у Кападокији причест примала четири пута недељно: у недељу, среду, петак и у суботу, а и удруге дане ако падне празник неког свеца; уједно казује да у Египту и сви верници у највише случајева имају причест у својој кући и причешћују се сами кад хоће (Epist. 93).

– Оче Валеријане, шта су то несреће и страдања? И како правилно превазилазити несреће?

– Страдање, несрећа и болест су последице греха. У рају тога није било. Али када се човек удаљио од Бога, када је прекршио заповести Његове, навукао је на сво човечанство последице греха. «Трње и коров ће ти рађати земља». И устао је човек на човека, што се сада нажалост и дешава. Ето баш ово и јесте несрећа.

Некада, дете које је имало отприлике 4 или 5 година, питало ме је: „Оче, а зашто је Бог створио човека?“ Било је јако тешко одговорити, али је дете очекивало одговор. Ја сам рекао: „Детенце, тата и мама воле једно друго, тебе воле, ти волиш тату и маму, тебе воле сви. Ето, тако је добро живети у љубави“. Љубави није својствено живети у себи, љубав треба да се излива на све стране, око себе, као што је некада рекао отац Николај Гурјанов, када су га питали: „Шта ћете пожелети?“ – „Обиље љубави ка свему што нас окружује“. Тако да постоји ђавоља злоба противна људској љубави, и страдања управо произилазе од тога што је у току рат против љубави.

Изванредно „Слово о страдању“ можете наћи код оца Јована (Крестјанкина). Не могу да се уздржим и да га не прочитам у целости: “Злопати ли се ко међу вама? Нека се моли Богу”. – Посланица апостола Јакова. Када осетиш страдање телесно и душевно, сети се да не страдаш сам. Свако страдање има неки виши смисао. Ти не страдаш сам, страда око тебе сав свет.

Све страда и све се мучи, што у безвучној тишини, кријући свој бол, прећуткујући свој јад, што у отвореним мукама, које нико и ништа не може ублажити. Ми не можемо да избегнемо страдања. Природно је желети да она не буду превелика. Али треба да се учимо да страдамо достојанствено и продуховљено. У томе је велика тајна живота. У томе је вештина овоземаљског живота.

Што је префињенији човек, што је осетљивије његово срце, што је саосећајнија његова савест, што је јача његова стваралачка машта, што је осетљивија његова моћ запажања, што је дубљи његов дух, тим више он страда, тим чешће њега посећује бол у животу, огорченост и туга. Али ми често не мислимо о томе, не спознајемо да најбољи људи страдају више... И када се на нас излива бујица оскудице, муке, јада и потиштености, ми се плашимо, сматрајући то "неочекиваним", "незаслуженим" и "бесмисленим".

Али страдању је дата велика моћ прочишћавања духа и велика моћ васпитавања, јер страдање буди дух човека. (Не само "топлохладноћа" буди човека). У њему се челичи непоколебљивост човека, његова храброст, присебност и снага карактера. Без страдања нема ни истинске љубави, ни истинске среће. Тај ко хоће да се научи слободи мора да превазиђе страдања. (Ја често, међутим размишљајући на ту тему, мислим: "Господе, каква страдања! Када бисмо барем научили да превазилазимо неудобност то би већ било неко усавршавање!) Обичан народ зна ову истину и изражава њу речима: "Посећивање Божије". Човек коме је послато страдање (вероватно и болест) не мора да се осећа безнадежним, али удостојеним и позваним, њему је дозвољено да страда да би се очистио. Зато ми не треба да се клонимо нашег страдања, спасавајући се од њега бекством или варајући себе. Не треба се бојати страдања, јер се бреме страдања састоји од једне трећине, а понекад и од половине од страха од страдања. (Узгред, ја често говорим треба избегавати две ствари: не треба себе мучити тиме што се већ десило и мучити себе тиме што још није настало.) Не приличи човеку да поступа и обрнуто, тојест да се упушта у страдање (тојест да се намерно страдању излаже). Човек мора да подноси своја страдања спокојно, с поуздањем, гледајући на њих као на пут усавршавања, као на лествицу духовног очишћења. Ако је човеку дата телесна болест, онда он мора да уради све да би исправио грешке и отклонио и олакшао бол, колико год је то могуће. У исто време треба продубити свој духовни живот да би његов пламен одвлачио животну енергију од телесног бола. Треба умети не ослушкивати свој бол, не мислити све време на њега, него супростављати њему своју духовну усредсређеност. Ако неко каже да не уме то, онда нека се моли да му Господ да снаге за то.

 

    

 

Молитвом се лече и много тежа духовна страдања, која нас муче. Молитва је позив за помоћ Оном, Који нас зове ка Себи кроз страдања. Нико не може то да уради "за мене" или "уместо мене". Својим саветом може да помогне други човек. Помаже Господ Својом снагом. Али своје духовно очишћење може постићи једино сам човек, користећи се оним што му је дато. Сама сврха страдања је да му помогне у томе.

Узгред, ово је управо то на што нас упућује руска пословица: свако прича о ономе што га боли. Али не треба причати о томе врло често. Да, можеш да тражиш објашњење како треба да поступиш. Али живот ипак тече. И погледајте, страдање је названо судбином најбољих људи. Како је дивно речено: "Теби је дозвољено да страдаш да би се очистио!"

То се односи и на болести. Присећам се и одговора преподобног Нифонта Кипарског (на почетку јануара по новом календару слави се његов дан). Он је тешко страдао. У младости није баш водио моралан живот и мада је био васпитан у православљу, загрејао се за нове пријатеље, упао је у лоше друштво... И онда му је једаон од његових пријатеља рекао: "Имаш тако тамно лице!" Он се ужаснуо и помислио: а каква је онда моја душа? Он се предао духовном подвигу и достигао је велике духовне висине. Али на крају живота је тешко страдао. Светитељ Атанасије Велики га је питао: "Да ли има неке користи од страдања за човека?" И преподобни је одговорио: "Како да не! Као што се злато чисти у ватри од свих примеса, тако се и човек чисти од грехова када трпи болести".

Зато је речено: да би се очистио. Човек се прочишћује. За то је исто везана и прича о блудном сину. И човек који је претрпео страдање, после тога више саосећа са другим, зато што зна што је то.

Наравно ако би се људи трудили да не греше, тада не би било ни болести, ни страдања. Но, нажалост људи сами себе кажњавају – "сама себе кума бије, што нечисто жање". Живот у коме постоје страдања и болести нас подсећа на то да постоји место где нема болести, туге и где је живот бесконачан. Треба се спремати за тај живот, на то треба мислити. А све остало ће проћи, као што пролази све, буквално као сан.

– Оче, људи који често болују, пребацују православнима: "Погледајте ваше свеце. Они су цео свој живот посветили Богу, а Бог их кажњава болестима и страдањима". Какав одговор им ми можемо дати?

– Прво, свети се моле за нас грешне. Ако нам је Господ који је страдао за нас, а Он је заиста страдао за нас, опростио грехе, тако нам Господ и кроз молитве светих опрашта, а они трпе ради нас.

И друго, шта то значи "кажњава"? Ту се налази одређено значење које људи често погрешно тумаче. У црквенословенском језику реч "казна" означава "поуку". Могу се наћи следеће речи у Чину опела: «Наказав прежде многими чудеси и знамењми мене, заблуждшаго, напоследок Самого Себе истоштил еси, јако сострадателен, и, поискав, обрел и спасл јеси». (Октоих, субота, шести глас, канон за упокојене - црквенословенски) "Наказав - Казнио", тојест подучио си нас, разним примерима, разним чудима Својим. Болест нас учи. И зашто да се питамо, зашто Бог кажњава онога кога воли. У самом питању је одговор, зато што га воли.

– Кажите нам, молим вас, оче, а како да научимо да трпимо у невољи, када нам изгледа да су невоље несносне?

– Трпљење… У истој посланици апостола Јакова, из које је цитирао отац Јован, налазе се и следеће речи: «Ако ли коме од вас недостаје мудрости, нека иште од Бога». (ср.: Јак. 1: 5). Случајно сам срео оца Јована код оца Сергеја Орлова (њему сам се управо био и запути) и он ме је упитао: "Да ли знаш тај цитат?". Одговорио сам: "Знам, ја сам у Цркви од детињства".

Шта је то Соломонова мудрост? То је трпљење. А трпљење је и то о чему је једном речено: «Сваку радост имајте, браћо моја, када паднете у различна искушења». Искушење твори трпљење, а трпљење - умеће, умеће живљења. То је умеће живљења без греха. Ни да се раздражујемо, ни да друге раздражујемо. И то је висока духовна мудрост, поступати тако да и себе самог сачуваш, да своју душу сачуваш од греха под таквим околностима, а другу душу да одведеш од греха.

Постоји једна изрека: невоља или болест опстају док не принесу корист.Треба да се кроз трпљење невоље или болести, научимо да спокојно живимо са њима. Један човек је испричао занимљиву ствар о себи. Имао је камење у бубрезима. А јако боли када то камење излази. Када је доживео први напад те болести позвали су хитну помоћ да му помогне. Али када је прошао напад, било му је лакше. Следећег пута је већ помислио: истрпећу. Потрудио се и истрпео. А трећи напад је доживео када је фарбао кров, није престао да фарба, а напад је прошао. Тако је и његова болест прошла "И као да сам нешто изгубио", рекао је. После су почела да га боле леђа... Реч је о врло занимљивом човеку, образованом, душевном. Такву ми је животну причу испричао. Тако да се болест на почетку подноси тешко, а потом постаје лакше.

Испричаћу вам још једну причу. Борис, Бог да му душу прости, син ђакона Венедикта, оболео је од хорее (болести Светога Вида). Био је болестан од рођења. И он се стално мучио, хтео је да разуме зашто се то њему дешава, зашто не може да трчи... После је сазнао: када су његовог оца ухапсили комунисти, његова мајка, која је у то време била у другом стању, толико је бринула да је то после утицало на здравље њеног детета. Они су имали још осморо деце. Сва су била здрава, а он се родио болестан. Он је мрзео и комунистичку власт. Покушао је да се излечи, али ништа није помагало. А потом се смирио и када му је било близу 60 (ја сам се тада упознао са њим, а он је живео до 80 година) стигао је до таквог стања да је често говорио: "Када би ме неко сада питао да ли хоћу да се излечим, ја бих одговорио - нећу". Какво је то сведочанство! А тада су већ и људи ишли њему да их посаветује (живео је у подмосковском селу Апрељевка), Бог да му душу прости.

Наравно постоје јако мучне болести, али оне обично не трају дуго, не трају годинама. Постоје и предаси, Господ нам даје могућност да предахнемо. Али то је у рукама Господњим.

– Оче, Оптински старци су нас подсећали да треба да научимо да посматрамо невоље кроз призму вечности...

– То је савршено тачно. То је преподобни Амброзије Оптински говорио да све треба тако посматрати. Каква суштинска истина! На све треба посматрати као на лествицу духовног уздизања. Сва искушења која нам Господ шаље на овај свет, су управо та духовна школа, која нас управља ка испиту за Царство Небеско.

– Желим да вам цитирам речи петербуршког свештеника протојереја Василија Јермакова: "Слушаш човека, и понекад имаш осећај као да је пред тобом Јов Многострадални, а погледаш на тог човека - он леп, румен, добро обучен". Како проникнути и разумети да ли је наша невоља измишљена или стварна? Како схватити да ли човек заиста страда или нам све то само изгледа "трагично"?

– Кажу људи: Нема дима без ватре. Друга је ствар колико се дима појављује од ватре, то је јако сложено питање. Човек се пуши, дим га окружује, а ватре нема - то је просто тињање.

Преподобни Амброзије Оптински је говорио: "Понекад се дешава да ти неког прстом такнеш, а он вришти као да му кожу деру" Често људи своје бриге сматрају посебним и изузетним, а то је распрострањена појава. Мисли, њему је тако како никоме другом није било досад. То је некакав комплекс супериорности, само с наличја. Постоји једна изрека: човек је као разломак, бројилац је то што он заиста јесте, а именилац је то што он мисли да јесте. И што више он мисли о себи, или о својим врлинама, или о својим бригама, то је мањи разломак. Треба тај сукоб у себи решити. А за то је неопходно молити се.

Недавно сам био сведок једне занимљиве приче. Мој унук је покидао струну на својој виолини. Мама се јако наљутила, и говори свом млађем сину: "Видиш шта су твоја браћа направила! Шта с њима да радим?". Син јој је одговорио: "Треба да расчистиш", а он има три године. И шта прво треба урадити? "Мама донеси икону. Треба да се помолимо". Ето то је пример како расчистити са свим у себи. Морамо се молити и Господ ће нам помоћи да разумемо. А људи туђу бригу гледају, а своју не решавају.

А колико је муке у човеку, само Бог зна. Једног слугу Божијег су питали ко је праведник, а ко грешник, када су пред њега довели човека кога је запосео демон, а он је одговорио: "Грешник сам само ја, а ко су праведници зна само Бог". Отац се, ја мислим, тако нашалио са њима. Наш народ је духовит.

Дође неки човек, сав несрећан десила му се велика невоља... Бриге су различите: нека бака се радује да је имала довољно новца до следеће пензије, а неко се брине да што нема баш тип „мерцедеса“ који жели или што су му украли „мерцедес“, а трећи се брине што је изгубио вилу у Италији или на Кипру... А понекад човек сматра да сви морају да му служе и одједном се неко, како му се чини, не понаша онако како би он то желео. И он каже: „Ово је увреда, понижење...“ Тако да је то компликовано питање.

– Често се подсећамо речи Спаситеља: «У свету ћете имати жалости» (Јн. 16: 33)…

– Савршено тачно. Речено је: «Да нам кроз многе невоље ваља ући у Царство Божје» (Дап, 14: 22). Али као што смо већ рекли, невоље и болест нас чисте од грехова ако су покорно прихваћене. То је општи закон. Ето под тим условом – да су невоље покорно прихваћене, и још са захвалношћу Богу – бивамо награђени. А Јов не само што се није бунио, него је још и говорио: «Господ даде, Господ узе, да је благословено име Господње». Још га је у овом животу Господ наградио, а да не говорим о будућем.

– Да ли јеу свакој свакодневној ситуацији пожељно изговарати ове речи?

– Наравно! И оне, о којима је светитељ Јован Златоусти написао: „Хвала Богу за све!“ Не треба ништа издвајати. За све!

– Желели бисмо да се Ви обратите нашим читаоцима и гледаоцима са поуком везаном за тако озбиљну тему као што је страдање.

– А савет је већ дао један човек, подсетићу, мој унук, који је рекао: „Донеси икону“. Помоли се, а ако имаш могућности, иди у храм Божиј.

Треба да почнете да посећујете храм Божији и онда ће све изгледати другачије. Барем не тако мрачно како ми обично замишљамо свет. Зато што, одиста, као што је рекао један слуга Божији другом човеку, који је желео да чује поуку: „Боље да будем у паклу са Богом, него у рају без Бога“.

– Велика Вам хвала, оче Валеријане, на драгоценим поукама, на речима којима сте нас данас тако утешили и оснажили.

– Спаси, Господе.

  

19 / 04 / 2016